Juce sam imala malo veci okrsaj sa sefom na poslu.Nisam vise mogla da cutim i trpim, rekla sam mu sve sto mi je bilo na srcu!Pre nekoliko dana sam imlala situaciju na poslu da me taj isti sef opsuje...Katastrofa!!!Nemam vise volje ni zelje da radim i da se trudim.Vise nemam ni svoj privatni zivot.Cak i kad sam kod kuce uglavnom razmisljam o poslu,razmisljam o svemu sto sam radila i o mogucim propustima..Jednostavno kod nas na poslu sve mora biti perfektno odradjeno a ponekad je cak i to greska!Polakao padam u depresiju i apatiju..Nije lako pronaci novi posao a cak i ako ga pronadjem male su sanse da ce taj novi "gazda" biti profesionalan i fer..Dokle ovako?Ako ce moj celi zivot biti ovakav,zasto ziveti uopste?
"Ne zivim da bih radila,radim da bih zivela!!!"

Кад страх савлада љубав према послу

Велики број жена често је изложен психичким злостављању на радном месту. У неким ситуацијама мобинг до те мере утиче на жртве да су оне приморане да затраже помоћ психијатра

Проблеми на послу узрокују озбиљне здравствене тегобе жртава мобинга

Психичко и физичко злостављање, које све већи број запослених, посебно жена, доживљава на свом радном месту, добило је светске размере. Мобинг је постао распрострањен у великим мултинационалним компанијама подједнако колико и у малим приватним предузећима.

Сматрајући проблем веома озбиљним, недавно је у Загребу одржана Прва међународна конференција о мобингу са циљем да овај вид тортуре уђе у законске оквире и да се оформе закони који ће санкционисати наведени преступ.

Председник удружења „Стоп мобинг”, из Србије, Александар Илић говори о овом великом проблему који може оставити тешке последице на особе које су малтретиране. Према његовим речима, термин „мобинг” подразумева психички терор, непријатељски или неетички вид комуникације који потиче од једне или више особа, који је системски усмерен на појединца у беспомоћној или незаштићеној позицији и који се не може ослободити јер се поступци мобинга непрестано понављају. Иако се у јавности чешће могу чути случајева малтретирања жена на радном месту, наш саговорник истиче да, према испитивањима њиховог удружења, нема битне разлике јер су сви подједнако на удару. Ситуација увек зависи од полне структуре и радне организације која се испитује.

На питање да ли се профил потенцијалног извршитеља мобинга може унапред препознати, Александар Илић каже: „Веома тешко јер се они увек, у почетку, представљају као пријатељи или неко ко жели да помогне, а касније се то користи у сврху малтретирања и психичког терора. На први поглед они изгледају као и сви други. Њихове методе су веома перфидне, увек то раде насамо са жртвом или, ако то раде да група види, то је увек сценарио да се жртва доведе у ситуацију да је она сама крива и да је „заслужила” да се тако понаша према њој”, објашњава Илић.

Наглашавајући да су у пракси имали веома тешке случајеве мобинга, са последицама као што су страх, депресија, безнађе или покушаји самоубиства, наш саговорник истиче да су у неким ситуацијама проблеми били толико озбиљни да су жртве мобинга постали психијатријски пацијенти, односно да су обавезно морали да се обрате за стручну помоћ, јер сами нису могли да изађу из те ситуације.

Са друге стране, неки су самоиницијативно узимали средства за смирење, што је веома опасно и може имати последице на здравље. Када је реч о законској регулативи која санкционише преступнике који врше мобинг, Александар Илић напомиње да код нас још не постоје конкретние правне норме, већ се одређени облици регулисања односа налазе у Закону о раду, а односе се на забрану дискриминације и сексуалног узнеимиравања. Ипак, без јасно предвиђене законске санкције. „Закон дискриминише жртву јер терет доказивања, који је дуготрајан и мукотрпан, пада на жртву и доводи је у ситуацију да се брани од нечега за шта није крива”, каже председник удружења „Стоп мобинг” и додаје да због могућих последица по психичко здравље, жртве мобинга треба прво да се обрате психијатру или психологу. После тога на ред долази адвокат који проналази начин да се све то и докаже и судски процесуира. И удружења овог типа могу пружити помоћ жртвама. Како каже Илић, сви који желе да им се обрате потребно је да пошаљу пријаву, што опширније описану без икакве документације. Удружење оцењује да ли је и која врста мобинга у питању и шта се у конкретном случају може урадити за жртву. После тога жртва ће бити контактирана и добиће предлог, у зависности од случаја, шта јој може бити пружено као могућа помоћ. „Докле год жртва то жели она је анонимна за јавност. Њена сагласност је потребна уколико жели да цео случај доспе до медија или да добије судски епилог”, наглашава Илић и додаје да док мобинг не уђе у законске оквире детаљнији рад на овом проблему није могућ.

Мина Калиновић
[објављено: 06/02/2008]

Izvor: Politika

Žrtve mobinga uzvraćaju udarac     
Piše: Ruža Ćirković

Desilo se to brže nego što sam se nadala. A nadala sam se. Čim je onako javno i masovno počelo da se priča o mobingu čak i kod nas, čim je to čudo izašlo na svetlost dana, stvar je morala da se preokrene u svoju suprotnost. Da se ne pravimo blesavi, svi smo imali prilike da gledamo šefove koji šikaniraju, potcenjuju, oštećuju svoje saradnike. Po pravilu se nikada nije radilo o neradnicima. Nego baš naprotiv, po pravilu o ženama ili onim saradnicima koji šefu ugrožavaju šefovsko mesto.

Koje su šefovi već oštetili. Dakle, žene su najčešće zlostavljane zbog ugrožene muškosti, muškarci zbog ugrožene karijere. Bivalo je i da žene budu na onoj strani koja šikanira i zlostavlja, ali one su tako retko na rukovodećim položajima da nisu stigle da uđu u studije i knjige o mobingu. Čim je istočni svet krenuo u tranziciju, a zapadnom svetu zapretila recesija, prilike za mobing su se namnožile. Kud ćete bolju priliku od viška radnika. Ko je idealniji višak od onoga koga imaš potrebu, iz raznih razloga, da zlostavljaš i ucenjuješ.

Ni kod nas šefovima nije manjkalo prilika. Društvene firme sa zakonima koji su direktorima davali sva prava, a nisu za njih predviđali nikakve odgovornosti, pa onda često poludivlja privatizacija, bile su to prilike iz snova.

Ali, kapitalizam ne bi bio sistem kakav jeste da mnogi i u obnarodovanju prakse zlostavljanja na poslu nisu našli priliku da zarade. Ti su i počeli da pune novine pričama o tome prvo, da mobing postoji tu oko nas, drugo, kako se manifestuje, treće, kako ga prepoznati, četvrto, kako sa njime izaći na kraj. Bilo je samo važno sačuvati živce i žrtve mobinga su, kako stvari trenutno stoje, masovno počele da se brane. Sijaset stručnjaka im je bilo pri ruci da ih u tome pouče. Tehnoloških inovacija takođe nije manjkalo. A da i ne podvlačim da šefovi koji zlostavljanje smatraju pogodnim sredstvom komunikacije sa saradnicima, obično imaju više slabosti nego što je uopšte potrebno za delotvoran odgovor.

Ne samo nefer nego svi poslodavci moraju sada na svoj konto da uknjiže dve bitne promene: prvo, lojalnost firmi, kao pojava, pala je na najniže grane, drugo, na mobing odozgo odgovoreno je mobingom odozdo. I u privredama koje su se oslonile na sopstvene noge, distanca zaposlenih prema sopstvenim firmama i poslodavcima – opstala je kao nov model ponašanja onih koji su shvatili da su “samo trošak”. Galup, na koji se poziva poznati nemački magazin Kapital, utvrdio je da je u Nemačkoj samo 12 odsto zaposlenih emotivno vezano za firmu, a da je čak svaki peti, onako u sebi, odavno dao otkaz.

Štete od odgovora saradnika na nefer ponašanje poslodavaca mere se ne milionima, nego stotinama miliona evra. Jer, kako piše pomenuti Kapital, saradnici koji su se osetili žrtvama svojih šefova, češće s pravom nego ne, pronašli su čak četiri načina da se osvete: nanose materijalnu štetu firmi; opako opanjkavaju šefove; šire o njima i firmi diskreditujuće informacije putem svemogućeg interneta i šalju im anonimna preteća pisma, koja im uteruju strah u kosti. Sva četiri oblika obračuna zaposlenih sa šefovima u velikom su porastu.

Poznata nemačka firma za interni kriminal Euler Hermes Kreditversicerung izračunala je da je osveta saradnika firme samo 2007. godine koštala oko 1,6 milijardi evra. Pritom, osvetnici nisu birali načine: pronevere, širenje kompjuterskih virusa kroz mrežu firme, otkrivanje njenih poslovnih tajni… dijapazon mera za osvetu je širok.

Kako rekoh, kapitalizam ne bi bio sistem kakav jeste da i u ovom uzvratnom udarcu zaposlenih nije prepoznao šansu da se zaradi. Firme koje su danas pri ruci firmama i šefovima koje zlostavljaju njihovi do juče zlostavljani saradnici, već imaju toliko iskustva u poslu da ih izveštaji kite epitetima kao: poznata firma za zaštitu od difamiranja, poznati stručnjak za interni kriminal i slično. Posla i na ovoj strani ima preko glave. A pošto na toj strani ima i para preko glave, teško je zamisliti kako će se ovaj mobing i antimobing obračun završiti. Jer, osvetnički raspoloženi pojedinci mogu lako da izgube u ovom dvoboju, ali ne mora da znači da onaj ko gubi više štetuje. Jer, ružna slika jednom plasirana o firmi ili šefu na nekom od milion blogova na internetu gotovo je neuništiva.

Ma kolika im se zarada smešila u perspektivi, stručnjaci koji se bave ugroženim firmama i šefovima imaju za njih dva opšta saveta. Prvo: najbolje je da do želje saradnika za osvetom nikad ne dođe. Drugo, najbolji recept da do želje saradnika za osvetom nikad ne dođe jeste da budete – FER.

Nirapress

ŽRTVE MOBINGA

Istraživanja su pokazala tko su karakteristične žrtve mobinga:
- "Poštenjaci" - osobe koje su uočile i prijavile nepravilnosti u radu
- Tjelesni invalidi
- Mlade osobe tek zaposlene i starije osobe pred mirovinom
- Osobe koje traže više samostalnosti u radu ili bolje uvjete rada
- Osobe koje nakon godina besprijekornog rada traže priznavanje radnog položaja i povećanje plaće
- Višak radne snage

Pripadnici manjinskih skupina:
- različite religije (u mnogim europskim zemljama pripadnici muslimanske vjeroispovjesti ponekad su izloženi ismijavanjima zbog čestih napuštanja radnog mjesta i odlaska na molitvu, 3-4 puta na dan)
- drugačijeg etničkog porijekla
- različitog spola (žena u skupini muškaraca ili muškarac u skupini žena), različite seksualne orijentacije
- vrlo kreativne osobe
- ekscentrične osobe
- bolesne osobe - česta izbivanja s radnog mjesta zbog bolovanja mogu izazvati nezadovoljstvo u poslodavca. Često su postupci usmjereni na pogoršanje zdravstvenog stanja radnika. (npr. radniku koji ima bolove u kralješnici dodjeluje se poslovi utovarivanja i istovarivanja i sl. )
- zadnje zaposleni u nekom poduzeću. Postojeća skupina ljudi zbog osjećaja ugroženosti započinje odmah s mobingom, s izoliranjem, omalovažavanjem

EPIDEMIOLOŠKI PODACI

Istraživanja provedena u SAD-u navode podatak prema kojem je 1 od 4 radnika izvrgnut mobingu. Istraživanje u Velikoj Britaniji je pokazalo da je 1 od 8 radnika bio maltretiran u zadnjih 5 godina.
Veliko istraživanje toga fenomena u članicama Europske zajednice porovedeno je tijekom 2000. godine. European Foundation for the Improvement od Living and Working Conditions na 21,500 zaposlenih u zemljama članicama Europske zajednice, dobila je sljedeće rezultate:
- 2% (3 milijuna) radnika bilo je meta fizičkog nasilja od osoba na radnom mjestu
- 4% (6 milijuna) radnika bilo je meta fizičkog nasilja od ljudi izvan radnog mjesta
- 2% (3 milijuna) radnika bilo je meta seksualnog nasilja
- 9% (13 milijuna) radnika bilo je meta mobinga.
Rezultati pokazuju i velike razlike između država članica u postotku radnika izvrgnutih mobingu. U Finskoj je 15% radnika izloženo moralnom maltretiranju na poslu, u Velikoj Britaniji i Nizozemskoj 14%, u Švedskoj 12%, u Belgiji 11%, u Francuskoj i Irskoj 10%, u Danskoj 8%,u Njemačkoj i Luksemburgu 7%,u Austriji 6%, u Španjolskoj i Grčkoj 5%, u Italiji i Portugalu 4%.
Iz navedenih je podataka vidljivo kako razlike u postocima između europskih zemalja određuju i kulturne razlike u toleranciji na psihološka maltretiranja, ali vjerojatno i informiranost radnika. Npr., u Švedskoj je svakodnevno ponašanje pretpostavljenog koji zadaje zadatak radniku povišenim tonom i na autoritativan način, ocijenjeno kao neprihvatljivo i često je klasificirano kao mobing. Drugačija je situacija u mediteranskim zemljama gdje po povijesno-kulturnoj tradiciji u radnim odnosima opisano ponašanje ostaje neprimijećeno odnosno biva tolerirano.
U već spomenutom istraživanju navedeni su postoci zlostavljanja po pojedinim djelatnostima. Najčešće se mobing događa u državnoj upravi i obrani (14%), potom u školstvu i zdravstvu (12%), a slijede: hotelijerstvo i restorani (12%), transport i komunikacija (12%), trgovina (9%), rudarstvo i prerađivačka industrija (6%), financijsko posredovanje (5%), građevinarstvo (5%), električna energija i vodoopskrba (3%), poljoprivreda i ribarstvo (3%).
Može se pretpostaviti da su razmjeri pojave zlostavljanja na poslu i širi nego što ih je zahvatilo provedeno istraživanje. Naime, nedavno istraživanje provedeno u Italiji pokazuje da je postotak radnika izvrgnutih mobingu u bankarstvu oko 18%.

ZAKONI O MOBINGU

Moralno maltretiranje već je zakonski kažnjivo u mnogim europskim državama, a najbolje zakone nalazimo u Švedskoj, Norveškoj, Francuskoj, Švicarskoj. "Mobber" (onaj koji maltretira) je krivično odgovoran,a žrtva može zatražiti odštetu za nanesenu joj "biološku štetu".
I u okviru europskog parlamenta raspravlja se o mobingu. Komitet za zapošljavanje i socijalne poslove održao je u veljači 2001. godine sastanak o mobingu (European parlament, report 2001/2339INII, Committee on Employment and Social Affairs). Raspravljalo se o učestalosti tog fenomena u zemljama članicama Europske zajednice. Komitet je analizirao zakone u pojedinim državama i naglasio potrebu za izmjenom informacija, edukacijom u europskim državama i potrebom za definiranjem zajedničkih zakona koji bi omogućili dobru prevenciju mobinga.

REAKCIJE ŽRTAVA MOBINGA

Istraživanja pokazuju uobičajeni obrazac reagiranja na moralno zlostavljanje. Karakteristične su sljedeće reakcije:
1) Početno samookrivljavanje - prva pomisao žrtve je da je on/ona sigurno nešto pogriješio i da krivnja leži u njemu. Uobičajene misli koje se javljaju u tom razdoblju su: "U čemu sam odgovoran za situaciju koja se dogodila (kreirala), "U čemu sam pogriješio", "Ne razumijem što se zbiva", a karakteristični su osjećaji zbunjenosti i anksioznosti.
2) Osamljenost - osjećaj da je ostao sami da se to samo njemu događa. Žrtva se često srami zbog svega što se događa i boji se da joj drugi neće vjerovati, pa stoga ne govori o problemu s obitelji i prijateljima. Također se javlja bojazan kako bi ga drugi mogli okrivljavati. Ponekad ako i iznesu svoj problem, u obitelji ne nailaze na podršku, odnosno na samom početku možda i imaju podršku, ali nakon nekog vremena podrška nestane. Ta se pojava zove dvostruki mobing. Uobičajena misao koja se javlja u tom razdoblju je: "Drugima se to ne može dogoditi", a karakteristični su osjećaji anksioznosti i depresije.
3) Osobno obezvrjeđivanje - Osjećaj bezvrijednosti samo je jedan od simptoma prave depresije koja je često jedna od posljedica mobinga. Žrtva je preplavljena mislima: "Nisam na razini te situacije", "Ne mogu riješiti problem, jer sam nesposoban, ništa ne vrijedim".

POSLJEDICE MOBINGA NA ZDRAVLJE

Svako zlostavljanje, pa tako i ono na radnom mjestu, nosi rizik trajnog oštećenja zdravlja. Intenzitet i vrsta posljedica ovisi o tri kategorije čimbenika: intenzitetu mobinga (moralnog zlostavljanja), dužini trajanja i karakteristikama žrtve (crtama ličnosti).
Zdravstvene smetnje i simptomi žrtava mobinga javljaju se na tri razine funkcioniranja:
1. Promjene na socijalno-emocionalnoj razini - Poremećaji raspoloženja kao što je depresija, anksioznost, krize plača, opsesivna ideacija (stalno razmišljanje o problemu), osjećaj depersonalizacije, napadi panike, socijalna izolacija, nedostatak interesa za druge ljude ili za članove obitelji, emocionalna otupjelost. Prema istraživanju Staffordshire University, provedenom u Velikoj Britaniji, 75,6% žrtava mobinga ima zdravstvene posljedice, pati od depresije i ima pad samopoštovanja.
2. Promjene na tjelesno-zdravstvenoj razini - Glavobolje, poremećaji spavanja, osjećaj gubitka ravnoteže s vrtoglavicom, poremećaji u probavnom sustavu, osjećaj pritiska u prsima, nedostatak zraka, srčane poteškoće, kožne promjene, smanjenje kinestetičke osjetljivosti.
3. Promjene u ponašanju (poremećaji ponašanja) - agresivnost (hetero ili autoagresija), pasivizacija (npr. hipersomnija), poremećaj hranjenja (smanjenje ili povećanje apetita), učestalo korištenje alkohola, cigareta, lijekova, seksualni poremećaji (npr. smanjenje seksualne želje i poremećaj u seksualnoj aktivnosti). Prema istraživanjima provedenima u Švedskoj 10-20% suicida ima direktan ili indirektan uzrok u problemima na poslu, dok se u istraživanju provedenom u Italiji u 13% suicida anamnestički nalazi zlostavljanje na poslu.

PRIKAZ SLUČAJA

Bolesnik M., 55 godina, srednje stručne spreme, zaposlen, oženjen, otac jednog odraslog djeteta. Javlja se na pregled zbog konfliktne situacije na radnom mjestu nakon koje je postao izrazito napet, ne može spavati, bez koncentracije je, sa smetnjama od strane probavnog trakta u obliku mučnine i težine u želucu. Prije javljanja psihijatru na bolovanju je bio 10 dana, ali kako se simptomi nisu ublažavali, njegova ga liječnica upućuje na psihijatrijski pregled. Tijekom prvog susreta bolesnik je priseban, uredno orijentiran u svim smjerovima. Neupadnog izgleda i ponašanja. Kontakt se lako uspostavlja, ali spontana produkcija biva u velikoj mjeri ometena napetošću bolesnika. Bolesnik teško verbalizira problem, generalizira, te se sam problem postupno otvara.
Rođen je kao najmlađe dijete u višečlanoj obitelji. Ima dva brata. Po njegovom sjećanju rani rast i razvoj prolaze uredno. Majku opisuje kao suzdržanu i hladnu, "plakati se nije smjelo", što opravdava kulturološkim čimbenicima. Otac je bio glasniji, ali je zbog posla dosta izbivao iz kuće. M. nikada nije teže bolovao. Prije dvije godine operirao je ingvinalnu herniju. Do sada nije nikada trebao ni tražio psihijatrijsku pomoć. U obitelji nije bilo psihijatrijskih poremećaja.
M. ima srednju stručnu spremu, iako je završio dvije godine ekonomskog fakulteta. Još si uvijek predbacuje nedovršeni studij. "Počeo sam raditi, nije mi se učilo, a ekonomija i nije bila moj prvi interes. Želio sam se baviti slikarstvom, ali nisam ni pokušavao upisati Akademiju jer to nije zanimanje". Zapošljava se na radnom mjestu na kojem je i radio do trenutka dolaska na Kliniku, bio je zadovoljan poslom i smatrao je da je posao zadovoljio njegove kreativne potrebe. Oženjen je, brak opisuje stabilnim, ima sina koji je završio fakultet i pred ženidbom je.
Problem nastupa kada dolazi do promjena u rukovodećem dijelu njegova poduzeća, za koje smatra da su "politički" motivirane. Novi direktor ne vodi računa o interesima poduzeća nego želi provesti svoje zamisli. Kao prvo želi pomladiti i osposobiti osoblje. Kao nadređenog postavlja dojučerašnjeg M.-ovog kolegu koji ima visoku stručnu spremu, ali su godinama radili na sličnim radnim zadacima. Taj novopostavljeni šef počinje prigovarati M.-u, prozivati ga, dijeliti uvrede, kontrolirati koliko vremena provede na toaletu i slično. Osim toga postavlja nemoguće i nerealne radne zadatke, zahtijeva da se cijeli popis zadataka obavi isti dan. M. u početku ignorira primjedbe, zatim pokušava razgovarati s nadređenim, ali ima dojam "kao da udara u zid". Pokušava doći i do direktora, ali kada se najavi, direktor nikada nema vremena. Napokom uspije dogovoriti sastanak, ali nakon višesatnog čekanja direktorova tajnica otkazuje susret. U međuvremenu, kolega koji je postavljen za šefa ignorira M.-ove poslovne kontakte, honorarne suradnike otpušta ili oni sami daju otkaz. M. traži način kako da reagira na novonastale uvjete, ali kada nekome ispriča svoje probleme ispada smiješan i ima dojam kako mu nitko ne vjeruje. Počinje sumnjati u sebe i svoje sposobnosti. Konflikt kulminira kada M. javlja telefonom da neće moći doći na posao zbog liječničkog pregleda, ali šef to prikazuje kao neopravdani izostanak s posla i skida mu s plaće jednu dnevnicu. Dolazi do verbalnog okršaja i u jednom trenutku bolesnik osjeća kako gubi kontrolu i odlazi kako ne bi fizički nasrnuo na kolegu. Osjećaj gubitka kontrole ga užasava. Ne može spavati, ima noćne more s preznojavanjima i buđenjem u izrazitom strahu, ni na što se ne može koncentrirati, ne može vidjeti ni tog kolegu, ali niti svoje poduzeće, jer osjeća nemir "kao da će eksplodirati", te odlazi na bolovanje. Izbjegava sve podražaje koji ga podsjećaju na događaje, tako da nije u stanju proći tramvajem ispred zgrade u kojoj je smješteno poduzeće. Kako je na bolovanju već nekoliko mjeseci njegovu sobu su dodijelili honorarnom suradniku, a njegove stvari izbacili iz sobe. U posljednjih mjesec dana je stvorena lista ljudi koji bi trebali otići iz poduzeća uz otpremninu. Bolesnik je na toj listi. Međuljudske odnose u poduzeću procjenjuje kao ne pretjerano dobre, ali kolega koji je postao šef, ostale nije kontrolirao i maltretirao.
U obitelji na početku ima podršku. Osjeća kako žena sluša što joj priča, ali kako vrijeme prolazi i obiteljska situacija postaje napetija. M. primjećuje kako povremeno "eksplodira" bez razloga. Bračni odnosi postaju sve napetiji, i kada sin odlazi samostalno živjeti, bolesnik se seli u njegovu sobu. Vremenom se bolesnik sve više socijalno izolira u pokušaju izbjegavanja svih konflikata. Osjeća se pogaženim, nezaštićenim, kao da je "u potpunom kaosu gdje više ne postoji neki sustav vrijednosti i hijerarhije, ne može ništa raditi i ništa ga ne veseli". S nekolicinom prijatelja još uvijek održava kontakte, ali osjeća da im više ne pripada.
Tijekom psihologijske obrade primijenjen je klinički intervju, Revidirana Beta serija za ispitivanje opće intelektualne efikasnosti, Hooperov test vizualne organizacije, Test verbalnog pamćenja, MMPI-2, Bekova ljestvica depresivnosti, Wartegg projektivni test. Ispitanik je primjerenog ponašanja i motivacije za sudjelovanje u testiranju. Tijekom razgovora odaje dojam hiperskrupulozne, perfekcionistički strukturirane osobe, aktualno izrazito napete. Žali se na zaboravljivost, smetnje koncentracije i stalne ruminacije događaja na poslu koje imaju karakter intruzija. Ne vidi rješenje svoje situacije, želio bi da se "nepravda ispravi", a svako drugo rješenje doživljava kao loše. Rezultati testiranja ukazuju na uredno kognitivno funkcioniranje bez znakova organskog oštećenja. Aktualna se intelektualna učinkovitost kreće u granicama prosjeka. MMPI-2 profil upućuje na težnju k agravaciji svojih tegoba, pri čemu se vjerojatno radi o "help-seeking" obrascima doživljavanja i ponašanja. Konfiguracija temeljnih ljestvica govori o povišenju tzv. "psihotične trijade" te ljestvica 2 i 4. Takav profil govori o depresivnim smetnjama, razdražljivosti i hostilnosti, pri čemu je stalno prisutan osjećaj "mogućnosti gubitka kontrole". Ljestvice sadržaja govore o niskom samopoštovanju te preokupacijom zdravstvenim smetnjama. Dopunske ljestvice daju povišenje rezultata na ljestvici PTSP-a. BDI upitnik daje visoku razinu depresivnosti. Na projektivnoj se tehnici dobije protokol koji govori o osjećaju napadnutosti i vulnerabilnosti, smanjenih kapaciteta za komunikaciju, uz prisutne poteškoće u području seksualnosti.
Zaključno mišljenje psihologa je da se radi o psihičkoj reakciji koju karakterizira klinička slika nalik PTSP-u uz aktualnu dominaciju depresivne simptomatike. Psihijatar određuje početnu terapiju alprazolamom koji se u dozi 3x1 a 0,5 mg nije pokazao dostatnim za kupiranje smetnji. Uvede se maprotilin na koji dobro reagira, ali zbog perzistirajućeg nemira koji je povremeno gotovo psihotičnog intenziteta uvodi se i promazin. Uz navedenu farmakoterapiju i suport dolazi do djelomičnog reguliranja sna. Dolazi i do djelomične redukcije napetosti i bolje samokontrole, smanjuje se simptom izbjegavanja, ali dolazi do regresivnog vezivanja bolesnika na terapeuta. Sama situacija na poslu trajala je 6,5 mjeseci. Prije mjesec dana bolesniku M. je dijagnosticirana hipertenzija.

ZAKLJUČAK

Psihičke posljedice zlostavljanja na radnom mjestu sve su češći razlog zbog kojeg se klijenti obraćaju po stručnu pomoć. U stranoj literaturi se nalazi već obilje znanstvenih radova koji se bave tim fenomenom. U Hrvatskoj nema sustavno provedenih i metodološki osmišljenih istraživanja, iako smo svjedoci posljedica koje tranzicijsko gospodarstvo i problemi kojima je bremenito ostavlja na psihičko zdravlje. Iskustva zapadnih zemalja govore kako se u funkciji industrijalizacije i globalizacije može očekivati porast žrtava mobinga. Kako bi se zahvatila širina problema, ali i pripremili algoritmi za dijagnostiku i terapiju poteškoća izazvanih mobingom, potrebno je provesti epidemiološka istraživanja, ali i skrenuti pozornost stručnjaka na taj socijalno-medicinski fenomen.

Još o mobingu:

Mobing je u Srbiji česta pojava, ali se o tome uglavnom ćuti
Sve više žrtava šikaniranja na poslu
Autor: Irena Radisavljević | Foto: Northfoto | 17.08.2008. - 00:02



Gaduro, glupačo, nesposobni skote... neću se smiriti dok te ne uništim, reči su koje i danas odzvanjaju u glavi Snežane Tatarević, žrtve mobinga u državnoj firmi u koju je uzidala 28 godina života i besprekornog rada. Ona je neustrašiva žena, jedna od retkih koje su od nadređenog pretrpele seksualno, fizičko, psihičko i socijalno šikaniranje, a koja 17 meseci od protivpravnog otkaza ima hrabrosti da glasno govori o svojoj patnji i mobiliše društvo da se suprotstavi sili moći, koja je u Srbiji odavno deo folklora.

- U najboljoj nameri da pomognete nekome, upropastite sopstveni život. Gotovo tri decenije sam besprekorno radila u Državnoj lutriji Srbije, da bih 1999. pokušala da pomognem kolegi iz „Lutrije Kosova“ da nakon izgnanstva ovde pronađe bolji život za svoju porodicu. Pomogla sam njemu i ženi da se zaposle i da nađu stan. Umesto zahvalnosti, dobila sam samo uvrede koje ne želim ni da izgovorim, a jednom prilikom je bio toliko nasilan, da sam bila prinuđena da pozovem policiju, koja je sve zabeležila. Tog dana bila sam u svojoj kancelariji, kada je on ušao. Uhvatio me je za grudi, prislonio uza zid i pokušao da me poljubi. Ja sam bila zaprepašćena. Uspela sam da se sklonim i pokušala na lep način da mu objasnim da tako nešto ne dolazi u obzir. Bili smo kućni prijatelji, poznavala sam njegovu suprugu i decu. Od tog trenutka počinje pakao. Više nisam mogla da se borim i uzela sam bolovanje. Da ironija bude veća, mene suspenduju, njega unaprede, i u tom periodu mi stigne otkaz uz obrazloženje da sam „vređala direktora drugog privrednog subjekta“ - priča naša sagovornica.
Sada, kako sama kaže, jedva preživljava, jer već 17 meseci ne prima platu, a „Državna lutrija Srbije“, uprkos presudi Okružnog suda u Beogradu da je otkaz protivpravan i nevažeći, ne želi da je vrati na posao. Kažu: „To je svršena stvar, sada ti ostaje samo to malo povlačenja po medijima.“ Ali, Snežana Tatarević se ne predaje.
Ona je, nažalost, samo deo crne statistike maltretiranih na radnom mestu.

Linč pojedinca
Mobing u Srbiji odavno nije pojedinačna pojava, već pravilo i slika stanja u društvu. Ova reč, pozajmljena iz engleskog, koja doslovno označava rulju, masu i linč pojedinca, zapravo je nova reč za veoma staru pojavu. To pokazuju i istraživanja koja su nedavno obavljena u našoj zemlji. Primera radi, svaki drugi radnik u prestonici bio je bar jednom šikaniran na poslu. Psihičkom maltretiranju od nadređenih, ali i od kolega na istim poslovima, izložene su uglavnom žene starije od 35 godina, najčešće visokog obrazovanja, udate, koje imaju manje od deceniju radnog staža. Za razliku od žena, muškarci su žrtve samo nadobudnih šefova, ali ne i kolega. Pretpostavljeni raznim pritiscima, obimnim poslom, ali i nedozvoljavanjem godišnjih odmora i slobodnih dana maltretiraju mlađe, ali i starije muškarce, bez obzira na godine staža, nivo obrazovanja i bračno stanje. Do ovakvih rezultata došla je dr sc. med. Mirjana Vuksanović, klinički psiholog, koja je obavila istraživanje o mobingu zaposlenih u Beogradu. Rezultati ovog istraživanja u potpunosti se poklapaju s rezultatima do kojih je došla i Vesna Baltazarević, koja je proučavala mobing u centralnoj i južnoj Srbiji. Dakle, mobing se beleži u svim područjima rada, među svim nivoima zaposlenih i u svim delovima Srbije.

Dobri radnici češće na meti
Psiholog Vera Kondić, članica udruženja „No mobing“, u kome je utočište našla i Snežana Tatarević, za „Blic nedelje“ kaže da se udruženju dnevno javi šest-sedam osoba. Međutim, pozivi su znatno brojniji kada se priča o mobingu i udruženju „No mobing“ pojavi u medijima, tako da ih tada bude i više od 20.
- Sve je više žrtava mobinga. U našem iskustvu pokazalo se da ne postoji razlika maltretiranih prema polu, tako da nema posebnog profila žrtve, ali je činjenica da su to gotovo uvek veoma stručni radnici, čak izuzetni, jednom rečju, ljudi koji štrče. Svima njima se kao po pravilu šalje poruka da tu ne pripadaju i vrše pritisci da napuste svoje radno mesto - priča Kondićeva.

Ne vidim te
O načinima šikaniranja ona kaže da su takoreći beskrajni. Dosta često se radi o „sindromu praznog stola“, kada im je onemogućen rad, ponekad čak i fizičkim izdvajanjem od kolega s porukom „ne vidim te, ne postojiš“.
- Šikanirani retko imaju puno posla, a daleko češće rade poslove koji su ispod njihove stručne spreme. Nema puno seksualnih ili fizičkih nasrtaja, već su u pitanju pretpostavke o nasrtaju, aluzije na seks, ucene... Te seksualne aluzije su, razumljivo, učestalije kod žena, a rezultat je prekovremeno ostajanje na poslu kome je prethodilo neko seksualno ucenjivanje. Iako je broj seksualno šikaniranih muškaraca daleko manji, nedavno nam se javio i jedan gospodin koji je to doživeo - priča psiholog Vera Kondić.
Zakon kojim bi šikaniranje na poslu bilo sankcionisano ne postoji, a žrtava je sve više. Iako nadležna ministarstva govore o tome da je neophodno, po hitnom postupku, ubaciti mobing kao posebnu kaznenu kategoriju u Krivični zakon, to se još nije dogodilo. Međutim, šikanirani ne čekaju ionako spore reakcije nadležnih. Prvi slučaj suđenja moberu vodi se pred Opštinskim sudom u Jagodini, a delo mobinga prekvalifikovano je u zlostavljanje i mučenje koje u zakonu postoji. Na optuženičkoj klupi sedi Zoran Milovanović, urednik JIP „Novi put“, jer je, kako se navodi u optužnom predlogu, zlostavljao Ivanu Delić-Janković, novinara urednika rubrike ovog pomoravskog nedeljnika, i prema njoj postupao na način koji vređa ljudsko dostojanstvo. Milovanović joj je govorio da je glupa, cepao joj tekstove, lomio stvari i iz kancelarije je isterao rečima: „Marš napolje, kupi prnje i tornjaj se“, navodi se u optužbi.
Ivana Delić je na sudu izjavila da je Ljubiša Vujić, direktor JIP „Novi put“, „slao kući jer Milovanoviću smeta njen smeh, miris i glas“ i da joj je rekao „da ne može da joj garantuje bezbednost na poslu jer Milovanović oštri noževe i čisti puške“. Optuženi je to demantovao. Borba se nastavlja!

Ima ga ali ne i u zakonu
U Ministarstvu rada u julu je formirana radna grupa za izmene i dopune Zakona o radu. Jedan od glavnih razloga je uređivanje, definisanje i sankcionisanje mobinga kao oblika psihološkog uznemiravanja na radnom mestu. Vladimir Garić, pomoćnik ministra, kaže da inspekcijski organi za sada nemaju registrovane slučajeve mobinga jer ova oblast nije zakonski uređena.
- Pitanje mobinga je veoma važno i treba ga uvesti i u naše radno zakonodavstvo. Ovu pojavu treba dobro proučiti, kako bi se našla adekvatna rešenja za njeno sprečavanje i sankcionisanje. U zemljama koje imaju propisanu zabranu psihološkog uznemiravanja (mobinga), postoji problem njegovog dokazivanja, kao i utvrđivanja uzroka njegovog postojanja. U revidiranoj Evropskoj socijalnoj povelji Saveta Evrope (član 26) utvrđuje se da države članice treba da „unapređuju svest, informisanost i sprečavanje ponavljanog neprihvatljivog ili izrazito negativnog i uvredljivog ponašanja protiv pojedinih radnika na radnom mestu ili u vezi s poslom i da preduzmu sve mere za zaštitu radnika od takvog ponašanja“ - kaže Garić.

Izvor: Blic

Loši šefovi vam mogu uništiti srce
Autor: Blic online | Foto:Careerbuilder.typepad.com | 25.11.2008. - 11:02



Bezobzirni šefovi ne samo da mogu posao da učine stresnim, već mogu i da povećaju rizik od srčanih oboljenja svojih zaposlenih, veruju eksperti, prenosi BBC.

Švedski tim eksperata pronašao je čvrstu vezu između lošeg rukovođenja i rizika od ozbiljnih srčanih oboljenja, kao i srčanih napada kod više od 3.000 zaposlenih muškaraca. A, efekat može biti kumulativan - rizik raste što duže zaposleni rade za istu kompaniju.
Eksperti kažu da osećanje potcenjenosti i manjak podrške na poslu može da izazove stres, koji često navodi na nezdrave navike, kao što je pušenje, koje može dovesti do oboljenja srca.
Prethodno istraživanje je pokazako da šefovi "koji nisu fer" mogu da povećaju krvni pritisak zaposlenih, a trajni visok pritisak može da poveća rizik od bolesti srca. U poslednjoj studiji istraživači sa Instituta Karolinska i Univeziteta u Štokholmu pratili su zdravlje zaposlenih muškaraca, starosti između 19 i 70 godina, u periodu od više od deset godina.
Tokom tog vremena zabeleženo je 74 slučajeva fatalnog srčanog napada ili akutne angine, ali i smrti od posledica bolesti ishemije srca.
Svi učesnici studije zamoljeni su da ocene stil rukovođenja svojih pretpostavljenih menadžera, što podrazumeva odgovor na to koliko njihovi šefovi imaju jasne ciljeve za svoje osoblje, koliko su dobri u komunikaciji i koliko sarađuju sa njima. Osoblje koje je smatralo da su njihovi šefovi najmanje kompetentni imali su 20 odsto više rizika da obole od ozbiljnih srčanih oboljenja. A, oni koji spadaju u grupu "koji rade dugo" od 4 i više godina – imalo je 64 odsto rizika da obole.
Istraživači, među kojima su i eksperti sa Univerzitetskog koledža u Londonu i Finskog instituta profesionalnog zdravlja rekli su da ukoliko se utvrde direktni uzroci i efekti, onda bi ponašanje menadžera trebalo da bude meta kako bi se smanjila ozbiljna srčana oboljenja među zaposlenima koji nisu na višim položajima. Prema njihovim rečima, menadžeri bi trebalo da zaposlenima daju jasne ciljeve u radu, kao i dovoljno moći u odnosu na njihove odgovornosti.
Keti Ros, medicinska sestra u Britanskoj fondaciji za srce rekla je: "Ova ograničena studija sugeriše da dobar i jasan profesionalani odnos sa vašim menadžerom može da pomogne protiv pojave srčanih oboljenja".
"Ukoliko se zaposleni osećaju potcenjeno i ukoliko nemaju podršku, to često vodi do nezdravih navika kao što su pušenje, slaba ishrana, konzumiranje previše alkohola, što dovodi do velikog rizika od nastajanja srčanih oboljenja", dodala je Ros.

Izvor: Blic

Имам личних искустава што се тиче мобинга, и то не бих пожелела ни најгорем непријатељу.
Неки су се због мог доласка (рад на одређено, са шансама за стални останак) препали да ће они да лете, шта ја знам.
Углавном, дошло је до таквог малтретирања, врло уиграног и перфидног, да је живот на послу постао неподношљив.
Шта год да урадиш или кажеш - не ваља, облачење - не ваља, ако говорим - не ваља, ако ћутим - не ваља...погледи и подгуркивање кад мисле да ја не гледам, уваљивање најгорих коски за рад...
Углавном, успели су у својим настојањима и после три месеца, саопштено ми је да не могу више да останем јер - реметим склад у фирми.
На моје питање - да ли сте задовољни мојим радом, што је најважније, речено ми је да то и није битно.
Шта да кажем, осим да ми је то био најсрећнији повратак кући, са дивним сазнањем да више нећу морати да крочим у тај пакао, звани Грађевинско предузеће "Напред"!
Овим путем им се срдачно захваљујем!

Lik mobera


Autor: dr Vesna Baltazarević   

Čovek je upućen na društvo koje predstavlja njegovo okruženje, jer su njegova kultura i njegovo ponašanje posledica uticaja društva i kulture u kojoj je rođen i u kojoj živi. Vrste njegovih motiva zavise od zahteva njegove socijalne grupe. Isticanje da je čovek „socijalni proizvod” bazira se na tvrdnji da se ljudske vrednosti mogu razumeti jedino u odnosu na određenu kulturu. Čovek je samo jedinka, odnosno deo većeg socijalnog sistema i njime upravljaju zahtevi sistema kao celine.

Šta nam se dešava?
Svaki pojedinac ima svest o samom sebi i o svojoj pripadnosti određenom tipu ljudi, pri čemu prepoznaje svoje crte ličnosti, navike, karakteristične načine ponašanja. Svestan je da ima određene sposobnosti, veštine i znanja, kao i da sa određenom grupom ljudi deli uverenja, vrednosti i stavove koji se razlikuju u odnosu na neku drugu grupu. Čovek koji spozna sebe, posmatra svoju ličnost kao istu osobu bez obzira na protok vremena. Međutim, kontinuitet ličnog identiteta
može biti privremeno ili stalno izmenjen usled radikalnih promena u okolnostima u kojima se individua nalazi.

Jedinka koja shvata sebe kao biće koje je u kontaktu sa drugim ljudima, opaža poremećaje i nedostatke koji se pojavljuju u njenom odnosu sa drugim ljudima. U poslovnom okruženju pojedinac lako prepoznaje momenat kada postaje izolovan od kolektiva, prepoznaje dominaciju drugih nad njegovom ličnošću, oseća kada se njegovo znanje i veštine ne cene, rečju, jedinka je svesna kada nastanu promene koje dovode do njenog razlikovanja od grupe. Takav osećaj, koji se javlja kod zaposlenog u njegovom radnom okruženju, izaziva konflikt između pojedinca i organizacije.

Konflikt je uglavnom posledica loše menadžerske politike i odsustva dobre interne poslovne komunikacije koji ukoliko ne bude pod kontrolom, prerasta u mobing.

Šta je mobing?
Mobing je oblik usmerene proizvodnje stresa, oblik agresivne emocionalne zloupotrebe žrtve koja je na taj način izložena razaranju emocionalnog okruženja. Mobing kao patološka društvena pojava direktno utiče na radno okruženje i produktivnost u organizaciji, jer dovodi do komunikacije koja se karakteriše neprijateljstvom, nemoralom i neetičnošću.

Razmere ove pojave i silina negativnih refleksija zahtevaju strateški pristup u razvoju programa zaštite od mobinga. Mobing počinje naizgled bezazlenim aktivnostima. Sve što potencijalna mobing žrtva kaže se izvrće i koristi kao argument za osudu. Ukoliko se rukovodilac javlja u ulozi mobera, prestaje da pozdravlja radnika prilikom susreta, ili ne odgovara na njegov pozdrav. Više ga ne pita za mišljenje, već sam odlučuje umesto radnika. Suptilna igra zlostavljanja ne upućuje na nasilje, jer nasilja u klasičnom smislu i nema.

Moralni zlostavljači napadno prekidaju razgovor kada se u prostoriji pojavi žrtva, situaciju predstavljaju nedovoljno definisano, uključuju bezbroj drugih finesa. U osnovi je prekid efektivne komunikacije, isključivanje žrtve iz komunikološkog procesa, što je ostavlja dezorijentisanom i onemogućuje se njeno reagovanje, jer u tako zamagljenom poslovnom okruženju ona počinje da se preispituje čime je to izazvala. Uz ovakvo ponašanje najčešće idu laži, sarkazam, poruga i prezir, pri čemu zlostavljač obično sebe predstavlja kao žrtvu.

Mobing takođe uključuje pakosne, okrutne i bolne postupke poput ucena, onemogućavanja napretka u poslu, špijuniranje, klevete, ugrožavanje ličnosti žrtve, napad na njeno profesionalno, socijalno i privatno delovanje. Mobing je u osnovi kršenje ljudskih i građanskih prava pojedinaca.

Iz kog jata stižu tirani
Agresivnost je u tesnoj vezi sa patologijom. Ličnosti sklone agresiji izgrađuju sopstvene obrasce ponašanja koje vremenom dorađuju i usavršavaju. Kada im se učini
da je dostignuto savršenstvo, dobili su model svakog budućeg ponašanja. Da bi bili zadovoljni modelom za ponašanje, moraju biti zadovoljni i načinima koji u najvećem stepenu mogu da pokažu sadističke efekte koji su usmereni prema žrtvama.

Tiranisanje žrtve, zastrašivanje i povređivanje izazivaju kod njih osećaj snage i nedodirljivosti. Takve osobe se „hrane” strahom i poniznošću žrtvi. Koliko više negativnog dostignu, toliko im je zadovoljstvo veće.

Moberi su najčešće osobe sa poremećajem ličnosti
 „Moralni zlostavljači su perverzne osobe koje stvaraju nejasne situacije, odbijaju odgovornost, iskorišćavaju naivnost žrtve, parazitiraju na njenoj vitalnosti i primenjuju bezbroj drugih finesa - da bi vas uništili i stekli ugled i moć na vaš račun, da bi vladali i prikrili svoju nesposobnost, u prvom redu nesposobnost da išta osećaju”.

Mari - Frans Irigojen (Marie - France Hirigoyen), kao dugogodišnji psihijatar i psihoanalitičar, nasilnike definiše kao osobe opterećene psihozama i depresijama, koje često nose traume žrtvi iz detinjstva. Odrasli bez ljubavi, izloženi maltretiranju i podsmehu, drugačije ponašanje nisu ni naučili. Po ovom modelu se ponašaju prema drugima. Takve osobe imaju neprijateljski stav prema svom i prema tuđem životu. Osećaju se stalno ugroženim zbog osoba za koje misle da su sposobnije i pametnije (što je uglavnom tačno), i prema tim osobama usmeravaju patološku ljubomoru.

S obzirom na to da ne mogu da se nametnu ni intelektom ni sposobnostima, koriste silu kao jedini argument. Sebe postavljaju na tron i prema svima ostalima se ponašaju kao prema podanicima.

Ponašanje im je destruktivno i neprijateljsko
Stalno manipulišu i deluju na štetu drugih. Svoju inferiornost sakrivaju i „leče” proganjanjem drugih ljudi. Moberi-zlostavljači dolaze do rukovodećih pozicija uglavnom u sredinama koje se karakterišu strogom hijerarhijskom strukturom. Težeći karijerističkom kultu, angažuju se politički i ne retko menjaju političke
stranke, uporno tražeći političku opciju koja može najviše da im pruži. Takve osobe se obično prema sebi nadređenima ponašaju kao ulizice, ali dokopavši se bilo kog oblika vlasti i mogućnosti da odlučuju o tuđoj sudbini, postaju autoritativne vođe koje loše planiraju i odlučuju i ne uvažavaju tuđe mišljenje.

U našoj sredini, gde u organizacijama retko postoje jasno definisana pravila ponašanja, nedovoljno razvijeno međusobno poštovanje i zadovoljavajući nivo poslovne komunikacije, zlostavljači nesmetano godinama primenjuju svoje patološko ponašanje prema podređenima.

Gotovo po pravilu to su nesposobni, netalentovani, pojedinci koji se stalno osećaju ugroženo i koji nikada ne izlaze na megdan konkurenciji, jer osećaju da nemaju čime da pobede. Od oružja jedino priznaju silu. Često se kod takvih susreću paranoični elementi i obrazloženje: „Moram da se branim, napadaju me, kuju zaveru, život mi je ugrožen”. Psihičko zlostavljanje normalnim osobama ne ostavlja mnogo prostora za dublje razumevanje.
Osnovna razlika između „običnog psihopate” i psihičkog zlostavljača je u suptilnosti primenjenih metoda
Zlostavljači su često perfidniji u izboru sadističkih alata. Zlostavljači vrlo brižljivo biraju svoje žrtve. Činioci koji ih opredeljuju u vršenju ovog izbora su: stepen izraženog kompleksa inferiornosti, mogućnost da se prođe nekažnjeno, mogućnost žrtve da pruži otpor. Zlostavljači žive, jedu, spavaju, postoje da bi maltretirali druge. Sila koju imaju, bilo umišljena ili stvarna, daje im osećaj da su zaštićeni i da slobodno i bez ikakvih posledica mogu da stvaraju strah i haotičnost u svom korporativnom okruženju. Opsesivna želja i upinjanje da se bez obzira na sredstva kontroliše okruženje je njihovo pravilo ponašanja. Metodi mogu biti sa ličnim pečatom, ali cilj je uvek isti: kontrolisati i maltretirati druge. Da bi ostvarili kontinuitet u kontrolisanju, perfidnim metodama razbijaju solidarnost grupe deleći je na žrtve i miljenike. Ovo svrstavanje može da doživi i transformaciju u zavisnosti od procene šta se u kom trenutku više isplati. Međutim, ako je emotivnost zacementirana na poziciji mržnje, ne uzima se u obzir isplativost odluke, već se slepo srlja u metode uništenja žrtve.

Psihoterorista teži da ostvari kontrolu čak i na beznačajnim događajima, koristeći pritom različite metode od otvaranja pisama, upada u računar, snimanja razgovora, postavljanja kamera... Preterana kontrola (oči i uši velikog brata) stvara osećaj ugroženosti i straha kod kontrolisanih. Najmanji propust, kao osnov za nadgradnju priče koja poprima razmere izmišljenog događaja koji je samo inicijalno baziran na istini, počinje da se pripoveda kao zamerka na ponašnje izabrane žrtve.

Zlostavljač počinje da kažnjava žrtvu zbog „greške“ uz slatkorečivo obrazloženje da je takav „propust“ ugrozio opstanak cele grupe. Kao kazna se sprovodi isključivanje žrtve iz socijalne grupe, njeno ignorisanje, ledena „faca“ pri susretu... Ne odgovara se na pozive „krivog“, ne odgovara na e-mailove, ne prihvata razgovor, tobože mnogo je velika krivica i ne može se tek tako oprostiti.

Psihopata ustvari beži!
Plaši se direktnog razgovora jer ne zna kako da se odbrani od argumenata. Drugo, oseća se ugroženo jer treba da razgovara sa intelektualno jakom osobom, pred kojom igranje uloge Boga ne prolazi tako lako.

Nasuprot tome, pribegava slanju poruka preko poslušnika, jer kada njima recituje šta sve treba nekom trećem da kažu, onda ima svu snagu i inspiraciju da izgovori poruku u jednom dahu.

Kreće prepiska
Glasnogovornici velikog bosa nisu neiscrpna kategorija. Izigravaju golube posmonoše, ali se često umore. Tada na scenu stupaju pisma, pisane poruke, samo da bi se izbegao susret licem u lice. Psihoterorist u bolesnim pauzama smišlja priče kojima će da blati žrtvu. Priče su uvek tako konstruisane da se „Bog koji hoda“ prikazuje kao žrtva, kao neko ko je nezahvalniku pružio sve, napravio ga uspešnim, a onda je zaprepašćeno suočen sa izdajom, obmanom i ko zna sa još čime. Ova faza je obično reakcija i odgovor na pobunu.

Čovek koji se bori da zadrži sopstveni integritet i dostojanstvo jer je prepoznao manipulacije psihopatskog predvodnika, ili je shvatio da je podvrgavanje kontroli prešlo granice dozvoljenog, prelazi u sopstvenu odbranu, što je protumačeno kao neoprostivi greh. Širenje negativnog oreola oko žrtve ima zadatak da razbije socijalnu solidarnost grupe. Terorista, potpomognut izvršiocima podriva status žrtve, pravi svađu sa onima koji su je podržavali da bi ostavio žrtvu ogoljenu, što je čini lakšom metom.

Zašto se neko ponaša tako?
Zato što takva osoba smatra da se ljudi dele na slepo poslušne izvršioce koji uslovno mogu da se nazovu prijateljima, ali da ne traže mnogo zauzvrat, i neprijatelje od kojih preti stalna opasnost. Bojno polje je u njihovom umu i tu su oni na sopstvenom terenu. Takve osobe ne umeju da funkcionišu u uređenim odnosima. Ako sukoba nema, treba ga izmisliti. Često ćete ih videti kako drže ispred sebe neki izgužvani papir ili pocepanu kovertu po kojoj švrljaju nečije ime ne kontrolišući
silu kojom to rade. Bezbrojno zaokruživanje imena žrtve je nesvesno suočavanje sa mržnjom. Paranoidni menadžer ima stalni odbrambeni stav, jer je sve rezultat zavere i ništa se ne događa slučajno, samo nikako da shvate da su sami sebi najveći neprijatelji.
Ona ima mnogo različitih imena i varijacija
Svaki modalitet prati patologija sačinjena od mržnje i umišljenih nedosegnutih dometa, zbog čega ne zaslužuje da joj priznamo bilo koje ime, i u ovoj priči ostaje samo kao Ona.

Napustila je kraj u kome je rođena. Ostavila je kolevku od kamena, pustoši i sirotinje, spuštajući se kozjom stazom. Otišla je sa namerom da se ne vrati nikad. Kako je mislila tada, a sad još više, tamo i nema čemu da se vrati. Grad je njena šansa da postane neko, da uspe. Povratak ne sme da joj se desi. Platiće bilo koju cenu, ali sirotinja i bespuće neka zaborave na nju. Sišla je iz autobusa. Stigla je u grad. Prvo je otišla u toalet. Da podigne suknju. Uvrnula je pojas jedamput, pa još jedanput. „Mila moja“, obratila se parčetu tkanine, „Ti i ja ovde imamo posla. Ti da pokažeš šta nudim, a ja da uspem“. Od tog trenutka, njih dve su otpočele svoju misiju. Sa zavrnutom suknjom i iskrivljenim pozajmljenim cipelama, ogrnuta čupavom bundicom, krenula je da osvoji grad koji se kao ogromna nepoznata usnula zver prostro pred njom u svitanje.

Zima je. Ona hoda promrzla i gladna. Parče hleba i sira, koje joj je spakovala majka, bacila je čim je kročila na pločnik. Da je ne veže za zavičaj. Da je ne podseća. I tada je donela odluku – da mrzi. Da mrzi sve one koji su polagali pravo na ovaj grad pre nje, a najviše one koji su tu rođeni.

Brzo je skinula suknju i položila prvi ispit. Doduše, za tog prvog ljubavnika se ubrzo udala. Shvatila je da će tako brže da okonča gnjavažu sa ispitima. I dete je morala da mu čuva. Sa sledećim je već bila sigurnija, jer su bili slični. Bio je politički jak i zaposlio je tamo gde je ona htela. „Nemoj slučajno neko da izađe na trg da protestvuje, dobiće otkaz“, pretila je, otvarajući kancelarije bez kucanja.

Promenom vlasti, promenila je ljubavnika. „Nemoj slučajno neko reč da kaže protiv demokratije, dobiće otkaz“, pretila je. Postala je rukovodilac. Prvog dana je sve upozorila da je ona za njih – gospođa šefica. Samo je sa mržnjom ostala na ti. „Od danas hoću da mi kupujete doručak svakog jutra. Ali nikako hleb i sir, to je mnogo prosto“. I kao da su sve otrovnice sa njenog kamena isisale svoj otrov da ga njoj poklone. Mrzi sada kada bi trebalo da bude zadovoljna, još više nego kad je stigla. Ona – šefica, koja s prezirom gleda suknju sa kojom je stigla i sve češće oblači pantalone. Dosegla je svoje parče neba, koje je sebi obećala, ali i dalje sanja stazu kojom je sišla iako pokušava da je istrgne iz sećanja. Nikad više nije otišla tamo odakle je došla. Čak ni u posetu.

Upinje se da postane neko drugi, a to joj teško ide. Zato kinji sve oko sebe, vređa i ponižava, jer oni su oduvek neko drugi, a Ona to ne oprašta.

Izvor: Stetoskop

Problem sa svim zakonima koji bi trebalo da regulisu ovu vrstu problema je to sto su mogucnosti za zloupotrebu ogromne...

Proučavanje mobing-ponašanja počelo je 1980-ih godina, švedski psihoterapeut Hajnc Lojman. Naziv je stvoren od engleskog glagola 'to mob', što znači nasrnuti u masi, bučno navaliti na nekoga, odn. imenice "mob" koja znači rulja, gomila, bagra, masa, ološ, a skovan je prema istraživanjima Konrada Lorenca koji je opisao ponašanje nekih životinja koje se udruže protiv jednog člana, napadaju ga i isteruju iz zajednice, ponekad ga dovode i do smrti. U engleskom govornom području često se koristi i izraz buling (bullying) koji se odnosi uglavnom na slično nasilje u školi. Prema istraživanjima 55% je vertikalni, 45% horizontalni mobing. Vertikalni mobing događa se kada pretpostavljeni zlostavlja jednog podređenog radnika; ili jednog po jednog dok ne uništi celu grupu (zato se još naziva i bosing (bossing) ili kada jedna grupa radnika zlostavlja pretpostavljenog (što se događa u 5% slučajeva). Horizontalni mobing odvija se između radnika na jednakom položaju u hijerarhijskoj lestvici.

Što se tiče mobinga, kod nas je katastrofa.  Mislim da je problem u zakonu koji se ne poštuje.
Dok sam radila doživela sam blagi užas na poslu.  Direktori su se drali, psovanja je bilo na svakom ćošku,podmetanja, a da se računa na pomoć kolega nije bilo šanse.  O urlanju i histerisanju da ne govorim.  Sveopšte ludilo.