Mitropolit Amfilohije ~ Nisam pretendent na patrijarhovo mesto

NTERVJU NEDELJE: ŽIVICA TUCIĆ

Amfilohije nije favorizovan

U istoriji Srpske pravoslavne crkve patrijarsi su imali svoje pomoćnike, koji ih nisu nasleđivali. Bilo je i poglavara i episkopa koji su se za života povlačili sa položoja, a, kako kaže ovaj publicista i istoričar religije, bilo je i da narod učestvuje u biranju prvog čoveka svoje Crkve, kao što je to danas u Rusiji, Bugarskoj, Rumuniji ili na Kipru

Živica Tucić: „U demokratskim okolnostima nema opasnosti da vlast utiče na izbor patrijarha”

Bolest patrijarha Pavla (93), koja, evo, traje već godinu dana, zabrinula je vernike koji se svakodnevno mole za njegovo ozdravljenje, ali pokrenula pitanja i kalkulacije u vezi sa aktuelnim funkcionisanjem Srpske pravoslavne crkve. To je, između ostalog, bio povod da razgovaramo sa Živicom Tucićem, publicistom i dugogodišnjim analitičarem verskih zbivanja kod nas i u svetu.

Kako je došlo do toga da mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije bude izabran za patrijarhovog zamenika?

- Kada je patrijarh sprečen u obavljanju svoje prvopastirske dužnosti dugim putovanjem ili bolešću, Crkva mora i dalje da funkcioniše. Svetim sinodom, koji obično zaseda jednom nedeljno, neko mora da predsedava. Ustav SPC ne poznaje funkciju zamenika, mada član 61. koristi pojam zamenjivanja u poslovima u slučajevima «privremene sprečenosti». A tu funkciju, po jasnoj odredbi koja je decenijama deo Ustava SPC, obavlja «najstariji po proizvodstvu (hirotoniji) mitropolit član Sabora, odnosno Sinoda». Sveti sinod je izabrao krajem aprila ove godine mitropolita zagrebačko-ljubljanskog Jovana da pomaže patrijarhu, pošto je on u to vreme bio najstariji po činu u Sinodu. On je to uspešno činio do kraja maja. Na poslednjem Svetom arhijerejskom saboru, maja ove godine, biran je novi sastav Svetog sinoda. Pošto tu dolazi do redovnih izmena, mitropolit Jovan nije više njegov član. U njemu je ponovo arhiepiskop Amfilohije najstariji po činu. Tako ga je Sveti sinod, kako je rečeno u odluci broj 820, umolio da «ispomaže patrijarhu u svakodnevnom obavljanju njegovih prava i obaveza», kako u Sinodu, tako i u eparhiji, odnosno Beogradsko-karlovačkoj arhiepiskopiji, koja ima više od sto sveštenika. Oko ovog izbora nema mesta nikakvim spekulacijama i misterijama.

Kakva su ovlašćenja zamenika?

- Arhiepiskop Amfilohije u ovom svojstvu sada prima predstavnike raznih institucija, pojedince, strane delegacije i crkvene i državne predstavnike. Ustav SPC pominje i mogućnost da je sprečenost patrijarha u obavljanju njegovih dužnosti «dužeg i trajnijeg karaktera» ili da je presto upražnjen. Tada vlast patrijarha vrši Sveti sinod, odnosno iza njega najstariji mitropolit, a ako ga nema, onda episkop, po hirotoniji.

Bez obzira na saopštenje SPC da to što je vladika Amfilohije Radović zamenik patrijarha ne znači i njegovo favorizovanje pri, kada za to dođe vreme, izboru novog patrijarha, u javnosti se mogu čuti i suprotna mišljenja. Kakav je vaš stav?

Mitropolit Amfilohije(stoji prvi zdesna) redovno posećuje i pričešćuje patrijarha Pavla

- Činjenica da arhiepiskop Amfilohije zamenjuje patrijarha zbog njegove sprečenosti, ne znači favorizaciju kada se bude birao novi patrijarh. Podsetimo se da je patrijarh German od leta 1989. lečen na VMA, a da ga je po odluci tadašnjeg Sinoda u poslovima zamenjivao mitropolit Jovan Pavlović. Kada je biran novi patrijarh, krajem 1990, kao što i sami znate, nije on izabran, već episkop raško-prizrenski Pavle. Tada su dvojica najizglednijih kandidata za tron patrijarha bili episkop šumadijski, blaženopočivši dr Sava Vuković, i episkop žički, blaženopočivši Stefan Boca. Ne želim reći da arhiepiskop Amfilohije nema dobre izglede, no sadašnje obavljanje dodatnih poslova njih direktno ne uvećava.

Da li je ostavka patrijarha predviđena crkvenim zakonima?

- Ustavi pravoslavnih crkava, isto važi i za Rimokatoličku crkvu, ne govore o ovome, što znači da takvu mogućnost ne isključuju. Poglavari mogu da se po sopstvenoj želji povuku sa trona, no, to se izuzetno retko dešavalo. Ne koristi se reč ostavka, već «povlačenje». To se gotovo uvek činilo iz zdravstvenih razloga.

Poznaje li istorija SPC slučajeve «povlačenja»?

- Prvi prvojerarh SPC, arhiepiskop Sava, prvi se povukao. Rođen je 1173, postao arhiepiskop 1219, a na tronu ostao do 1233. godine, kada se, kako piše episkop dr Sava Vuković u biografijama srpskih jerarha, «povukao sa svog položaja», imenovavši svog naslednika svetog Arsenija Sremca. Poživeo je dve godine nakon toga. Sveti Arsenije je upravljao crkvom trideset godina, te se zbog bolesti povukao. Patrijarh pećki sveti Jefrem se 1380. povukao u manastir Svetih arhangela kod Prizrena, gde je proveo dvadeset godina, a patrijarh Makarije Sokolović zbog bolesti 1570. godine, poživevši potom još četiri godine. Mitropolit karlovački i patrijarh srpski Prokopije Ivačković penzionisan je 1879, a upokojio se 1881. godine.

A da li su episkopi podnosili ostavke?

- Da, svakako. Među poznatijima su mitropolit dabro-bosanski Sava Kosanović 1885, niški Nikanor Ružičić je umirovljen dva puta, 1989. i 1911, zadarski Nikodin Milaš 1912, timočki Melentije Vujić 1913, temišvarski Antonije Nako, negotinski Mojsije Veresić, zadarski Dimitrije Branković, vršački Gavrilo Zmejanović, zahumsko-hercegovački dr Tihon Radovanović 1939, srednjezapadnoamerički Firmilijan Ocokoljić 1991...

Po kojoj proceduri se bira patrijarh SPC? Da li je tačna priča o izvlačenju cedulje iz šešira, kako je, navodno, izabran 44. poglavar SPC, patrijarh Pavle?

- Ono što neki nazivaju «iz šešira» je zapravo biranje žrebom, tako je izabran dvanaesti apostol, Matej, posle izdajstva Jude. Po Ustavu SPC patrijarh može biti svako ko je eparhijski episkop bar pet godina. Ustavna izborna procedura nalaže da trojicu kandidata za patrijarha predlaže Sabor i njihova imena se saopštavaju Sinodu. Izborni sabor saziva Sinod, a njim predsedava mitropolit, najstariji član Sabora. Potrebno je učešće najmanje dve trećine članova Sabora koji polažu zakletvu da će imati u vidu samo dobro i interese Crkve, naroda i otadžbine i da će glasati za najboljeg. Potom se tajno glasa, listićima. Izabran je onaj koji dobije apsolutnu većinu, a ako je nema nijedan, onda se glasa između dvojice sa najvećim brojem glasova. Patrijarh stupa na dužnost posle ustoličenja.

Da li je bilo slučajeva odstupanja od te procedure?

- Posebna je procedura u slučaju da tokom glasanja niko ne dobije potrebnu većinu, predviđenu Ustavom. Kako 1990. nijedan od kandidata nije dobio potrebnu većinu, Izborni sabor je primenio apostolski način, žreb. Naime, 17 od 25 arhijereja bili su potencijalni kandidati. Od njih su izabrana trojica, episkopi dr Sava Vuković, Stefan Boca i Pavle Stojčević, ali glasanjem nijedan nije dobio natpolovičnu većinu. Izbor je tekao u devet krugova. Tada je primenjen žreb. Tronoški arhimandrit Antonije uzeo je iz jevanđelja, od tri, jedan koverat. U njemu je bilo ime današnjeg patrijarha Pavla.

Po mnogim istraživanjima javnog mnjenja, SPC je institucija u koju Srbi imaju najviše poverenja. Zašto onda i narod ne učestvuje u izboru poglavara svoje crkve?

- U istoriji srpskog pravoslavlja bilo je izbora patrijarha i na crkveno-narodnim saborima. U izboru su, pored arhijereja, učestvovali i predstavnici monaštva, crkvenog školstva i mirjani, odnosno vernici. Tako je bilo i u čuvenoj Karlovačkoj mitropoliji. Ustav SPC iz 1947, to je vreme patrijarha Gavrila Dožića, bio je primenjen kada su birani blaženopočivši patrijarsi Vikentije Prodanov i German Đorić. Po tom Ustavu Izborni sabor sačinjavali su svi eparhijski i vikarni arhijereji, dekan Bogoslovskog fakulteta, rektori bogoslovija, predsednik Svešteničkog udruženja, arhijerejski namesnici sedam gradova, nastojatelji deset značajnih manastira, upravnik Monaške škole, članovi Patrijaršijskog upravnog odbora, potpredsednici eparhijskih Saveta.

A onda se od tog načina izbora odustalo. Zašto?

- Kada u nekoj državi vladaju bezbožne vlasti, kao što je bio i kod nas slučaj, i nearhijereji učestvuju u izboru poglavara, postoji mogućnost da vlasti preko njih žele da utiču na izbor, ucenjujući ih, preteći, ili nudeći neke pogodnosti. Govori se da je i toga bilo. To je bio povod da se Ustav SPC promeni i isključe nearhijereji iz izbora. Opasnost da vlast utiče na izbor patrijarha svakako je postajala, ali nje nema u demokratskim okolnostima.

U kojim pravoslavnim crkvama se danas narod pita kada se bira poglavar?

- U pravoslavlju se poglavari biraju na različite načine. U Ruskoj crkvi, koja ima više vernika nego sve ostale zajedno, patrijarh se bira na, takozvanom, Pomesnom saboru, na kome učestvuju i mirjani. To je bio slučaj i pri izboru sadašnjeg patrijarha Aleksija Drugog i njegova tri prethodnika. Slično je i u Rumuniji i Bugarskoj, tamo poglavare biraju crkveno-narodni sabori. Tako je nedavno izabran novi rumunski patrijarh Danijel. Na Kipru vernici po parohijama glasaju za predstavnike za eparhijski nivo, gde se potom biraju predstavnici za crkveno-narodni sabor. Tako je prošle godine izabran kiparski poglavar, mitropolit Hrizostom Drugi, iako je njegov prethodnik, Hrizostom Prvi, živ, ali zbog bolesti pet godina nije u stanju da obavlja svoje dužnosti.

Koje su prednosti, a koje mane takvog, demokratičnijeg izbora patrijarha?

- Izborni sabori na kojima učestvuju direktno i vernici, novija su pojava, a crkve ne moraju da ih imaju. Hristos je sam sebi izabrao učenike, apostole, oni su izabrali naknadno još jednog, Mateja, bez učestvovanja sledbenika, prvih hrišćana. Nedavno je mitropolit smolensko-kaljingradski Ruske pravoslavne crkve, Kiril, na neki način «drugi čovek» svoje crkve, podsetio javnost da u pravoslavnim kanonima nigde nema reči o narodno-crkvenim saborima. Sabor je sabranje arhijerera, oni nose punu odgovornost za Crkvu. Činjenicu da su u Rusiji u izboru patrijarha učestvovali i mirjani, mitropolit tumači rastom liberalnih tendencija u društvu i Crkvi od početka prošlog veka. To je snishođenje Crkve vernicima, kojeg može, a ne mora biti. S druge strane, ima i onih kojima je teško da poveruju da mirjani, nepodesno nazvani laicima, mogu da sagledaju rad svakog episkopa i procene njegovu sposobnost za vođenje Crkve. Smatraju da je episkopima samim međusobno ovo mnogo lakše.

Iako SPC insistira na jedinstvu u svojim najvišim organima, utisak je da su i episkopi podeljeni po mnogim pitanjima, odnosno da i u crkvenoj «vladi» i «parlamentu» ima različitih struja?

- Episkopi nemaju u svemu identične stavove i to je i ljudski i legitimno. To se, na primer, primećuje po pitanju ekumenizma, odnosno kontakata sa inovernima i učestvovanja u radu Svetskog saveta crkava. U poslednje vreme ima razlika i u vezi s takozvanom liturgijskom obnovom. O tome kako SPC gleda na pojedina pitanja odlučuje Sveti arhijerejski sabor. Jedino je on za to merodavan. Među samim vernicima, po nekim pitanjima, katkad postoji konfuzija. Neki žele da unesu polarizaciju pa čak i konfrontaciju. Ovo se posebno odnosi na one koji su kao odrasli kršteni, neofiti. Misle da samo oni znaju šta je pravoverje, a šta krivoverje, jeres, s kim se ne treba nikad susretati. Neki bi želeli da Crkvu uvedu u društvenu, pa i međunarodnu izolaciju. Njihova slika sveta obično je apokaliptična.

Kakva je procedura izbora poglavara u Katoličkoj crkvi?

- Rimska crkva ne predviđa mogućnost da papa podnese ostavku. Kada on umre, dekan Kardinalskog kolegija saziva konklavu, sabor kardinala, ali od 1970. godine, samo onih koji nisu stariji od osamdeset godina. Oni se na neki način izoluju od sveta u Sikstinskoj kapeli, zaklinjući se pre toga da ih pri glasanju neće voditi lični već opšti interesi crkve. Kada je aprila 2005, posle smrti Jovana Pavla Drugog, biran novi pontifeks, izbor je bio veoma brz. Odluka je pala već u drugom krugu. Tada je od 115 glasova, kardinal Racinger, sadašnji papa Benedikt Šesnaesti, dobio 84 glasa. Koliko je ko dobio nikada se zvanično ne saopšti, podosta kasnije to se nezvanično sazna. Beli dim sa dimnjaka rezidencije znači da je poglavar izabran, a crni da nije. Narod na trgu Svetog Petra iščekuje rezultat, kada se pojavi svetli dim, odmah zazvone sva zvona, a novi papa se pojavi na balkonu. Tokom istorije izbor nije uvek tekao ovako glatko. Bilo je i situacija kada su istovremeno dvojica, jednom čak i trojica, smatrani papama.

Kako se bira poglavar Islamske verske zajednice?

- Ako gledamo šire, u Sarajevu je od 1882. sedište samostalne islamske uprave sa reisu-l-ulemom na čelu, što bi značilo poglavar i vrhovni muftija. Do tada je za sve muslimane bio nadležan Carigrad. Sadašnjeg Mustafu efendiju Cerića, dvanaestog od osnivanja, izabrao je Sabor Islamske zajednice 1996. godine kada je izabran i njegov zamenik. Obojica imaju sedmogodišnji mandat koji se može obnoviti. Reisu se izda dokument, mešura, koji precizira njegova ovlašćenja. Zakletvu polaže u Gazi Husref begovoj džamiji. Sabor Islamske zajednice ne čine samo muftije, kojih ima devet u BiH, već i druga verska lica. Rijaset je najviši verski i administrativni organ. U sastavu Islamske zajednice, sa sedištem u Sarajevu, postoje i tri mešihata: za Hrvatsku, Sloveniju i Sandžak.

Kako funkcioniše Islamska zajednica u Sandžaku?

- Sandžak ima predsednika mešihata koji je glavni muftija. Bira se na pet godina, sa mogućnošću ponovnog dobijanja mandata. To je već dugo Muamer efendija Zukorlić. Njemu se nedavno suprotstavio jedan deo imama, smenjujući ga i birajući novog. No novi, efendija Zulkić, nema titulu glavnog muftije, već reisa, kao što je u Sarajevu. Time se želi istaći potpuna samostalnost, «autokefalnost» u odnosu na bosansku prestonicu.

Šta je, po vašem mišljenju, glavni uzrok sukoba oko izbora prvog čoveka Islamske zajednice u Srbiji?

- Nije dobro ni za muslimane ni za našu zemlju da u islamskoj zajednici ima toliko razlika i da su one dovele do raskola. Te razlike se ne odnose na učenje u veri, obe strane su «pravoverne». Stare Jugoslavije više nema, pored reisa u Sarajevu, ima ih i u Podgorici i u Skoplju. U Novom Pazaru jedni misle da treba biti u duhovnoj vezi sa Sarajevom, drugi da treba biti potpuno samostalan jer se živi u drugoj državi, a princip organizovanja je po zemljama, a ne po duhovnim centrima u kom slučaju bi za sve na Balkanu centar mogao biti, kao nekada, u Carigradu. Poređenja sa strukturama SPC, ili rimokatolika, nisu odgovorajuća i korektna. Treba zaista iskreno želeti da muslimani kod nas nađu jedinstvo, da ono bude plod njihovog nastojanja. Sadašnje stanje je neodrživo, može dovesti do daljih konfrontacija. Vera poziva na mir, kako u srcima, tako i u odnosu na druge.

U najboljim godinama za poglavara

Koje odlike bi mogle preporučiti arhiepiskopa Amfilohija za sledećeg patrijarha?

- Arhiepiskop cetinjski je, naravno, jedan od kandidata, svakako istaknutiji. Oni koji govore o njegovim velikim izgledima, pre svega, pominju da je za poglavara «u najboljim godinama», sada mu je 69. Za episkopa banatskog je biran 1985, a 1991. postaje mitropolit crnogorski. U mnogim teškim trenucima za Crkvu i narod sačuvao je smirenost. Za temelj «zdravog društva» pominje istinu i veru, a da vlast nikako ne treba apsolutizovati. Njegov antikomunizam nije ideološki. Razlike unutar Crkve i unutar Pravoslavlja smatra legitimnim, i pored njih može postojati jedinstvo. U međucrkvenim i međureligijskim kontaktima nikada nije bio isključiv. Neke njegove izjave nailazile su u delu javnosti i medija na kritike. Međutim, reč je o različitim pogledima na svet. U pravoslavnom svetu, i ne samo njemu, poznat je i uvažavan. Oni koji su ga lično upoznali, na Cetinju, u Beogradu ili drugde, smatraju ga prijatnim i kompetentnim sagovornikom.

Ilustrovana politika