Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

Registracijom prihvatate pravila foruma.
ConQUIZtador
banner
Trenutno vreme je: 20. Apr 2019, 15:06:26
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Ovo je forum u kome se postavljaju tekstovi i pesme nasih omiljenih pisaca.
Pre nego sto postavite neki sadrzaj obavezno proverite da li postoji tema sa tim piscem.

Idi dole
Stranice:
1 ... 28 29
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Mitovi i legende  (Pročitano 231709 puta)
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Ne tece to reka,nego voda!Ne prolazi vreme,već mi!

Zodijak Taurus
Pol Žena
Poruke 18761
Zastava Srbija
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.3
166 TROJANSKA PROROČANSTVA

Ahilej je bio mrtav i Grci su počeli da očajavaju. Kalhant je prorekao da Troja može da padne pomoću Heraklovog luka i strela. Odisej i Diomed behu stoga odmah upućeni na Lemno da pronađu Filokteta, kod koga su bili Heraklove strele i luk.1
b) Neki kažu da je pastir kralja Aktora, Fimah, Dolofionov sin. pružio Filoktetu sklonište i vidao mu ljute rane punih deset godina. Drugi beleže da su se neke Filoktetove melibojske trupe smestile u njegovoj blizini na Lemnu, a da su mu Asklepijanci izlečili rane zemljom sa Lemna pre nego što su stigli izaslanici, a neki kažu da ga je izlečio Pilije ili Pelije, Hefajstov sin. Kaže se takođe da je Filoktet posle toga pokorio neka mala ostrva u blizini trojanske obale u ime kralja Euneja, oduzevši imanja karijskom stanovništvu, a da je tu uslugu kralj Eunej nagradio time što mu je dao oblast Akesu na Lemnu.2 Tako Odisej i Diomed nisu morali mnogo da se trude nudeći Filoktetu i lekarsku pomoć, on je dragovoljno poneo svoj luk i strele da za njih dobije rat, a za sebe slavu. Prema jednoj drugoj priči, izaslanici su došli u vreme kad je on već odavno bio mrtav i nagovorili njegove naslednike da im pozajme luk.3
c) Istina je, međutim, da je Filoktet boravio na Lemnu u mukama, dok mu Odisej nije na prevaru uzeo luk i strele, a da je Diomed (a ne kako neki kažu, Neoptolem) odbio da bude umešan u tu krađu i savetovao Filokteta da zahteva da mu se vrati njegova svojina. Umešao se i božanski Herakle. »Idi s njima u Troju, Filoktete», rekao je on, »a ja ću poslati tamo jedinog Asklepida da te izleči; jer Troja mora pasti pod mojim strelama. Ti ćeš biti izabran za najhrabrijeg među grčkim ratnicima. Ubićeš Parida, učestvovaćeš u razaranju Troje i poslaćeš kući ogroman plen, zaslužićeš najveće pohvale svom ocu Pojantu. Ali zapamti: niti ti možeš osvojiti Troju bez Neoptolema, Ahilejevog sina, niti on može bez tebe!«4
d) Filoktet posluša i kad stiže u grčki logor okupaše ga u svežoj vodi i ostaviše da prenoći u Apolonovom hramu; dok je spavao, hirurg Mahaon mu iseče trulo meso na rani, opra je vinom i previ mu lekovito bilje i kameni prah. Neki kažu da ga je lečio i Mahaonov brat Podalejrije.5
e) Čim se Filoktet povratio, on izazva Parida na dvoboj strelama. Prva strela koju je odapeo promaši, druga pogodi Parida u podlakticu, treća mu istera desno oko, a četvrta ga pogodi u članak i smrtno ga rani. Uprkos tome što je Menelaj pokušavao da ga se dočepa, Parid uspe da umakne sa bojišta i da se skloni u Troju. Te noći Trojanci ga odnesoše na Goru Idu, gde zamoli svoju bivšu ljubavnicu Nimfu Ojnonu da ga isceli; međutim ona, ogorčena na Helenu, svirepo odmahnu glavom, te Parida vratiše u Troju da umre. Ojnona se ubrzo pokaje i požuri u Troju sa kotaricom punom lekova, ali ga zateče mrtvog. U očajanju od bola, ona ili skoči sa zidina, ili se obesi, ili se baci na lomaču — niko se više ne seća tačno šta je učinila. Neki pravdaju Ojnonu govoreći da bi ona Parida odmah izlečila, ali da joj otac nije dozvolio; morala je da čeka dok on ode od kuće da bi uzela lekarije, a tada je već sve bilo kasno.6
f) Sad se Helen i Dejfob posvađaše oko Helenine ruke, a Prijam podržavaše Dejfoba tvrdeći da je dostojniji. Ali, iako su Heleninu udaju za Parida udesili bogovi, Helena nije mogla da zaboravi da je još uvek kraljica i Menelajeva žena. Jedne noći straža ju je uhvatila kad je pokušala da se konopcem spusti niz kulu i pobegne. Izveli su je pred Dejfoba, koji se silom oženi njome na veliko gnušanje Trojanaca. Helen odmah napusti grad i ode sa Arizbom na obronke planine Ide.7
g) Čuvši od Kalhanta da Helen jedini zna tajnu proročanstva koje štiti Troju, Agamemnon posla Odiseja da ga sačeka u zasedi i dovuče u grčki logor. Dogodilo se da je Helen bio u gostima kod Hrisa, u hramu Apolona Timbrajskog, kad ga Odisej nađe. Pokaza se da je Helen spreman da objavi proročanstvo pod uslovom da mu se osigura dom u nekoj dalekoj zemlji. On objasni da nije napustio Troju iz straha, već stoga što ni on ni Ajnej nisu mogli da gledaju kako Parid, ubivši Ahileja, skrnavi hram, zbog čega još ne behu upućena izvinjenja Apolonu.8
h) ''Neka bude ovako: ti nemoj ništa izostaviti, a ja ti jamčim za život i sigurnost'', reče Odisej. ''Proročanstvo je kratko i jasno'', odgovori Helen. ''Troja pada ovog leta ako se jedna Pelopova kost donese u vaš logor, ako Neoptolem zauzme polje i ako Atenin Paladijum bude ukraden iz utvrđenja jer su zidovi neosvojivi sve dok Paladijum bude u Troji.'' 9 Agamemnon posla po Peloplovu plećku u Pisu. U međuvremenu Odisej, Fojniks i Diomed otploviše za Skir, gde su nagovorili Likomeda da dopusti Neoptolemu da dođe u Troju — neki kažu da mu je tada bilo samo dvanaest godina. Čim je Neoptolem stigao pred Troju, njemu se javi Ahilejev duh, i pošto se Neoptolem odmah istakao i savetima i kao ratnik, Odisej mu dade Ahilejevo oružje.10
i) Telefov sin Euripil dopuni trojanske snage svežim trupama iz Misije, a Prijam, koji beše njegovoj majci Astiohi obećao zlatnu lozu, veri Euripila sa Kasandrom. Euripil se pokaza kao veoma odlučan borac i ubi hirurga Mahaona; zbog toga se u Asklepijevom svetilištu u Pergamu, gde je svaka služba počinjala himnom u slavu Telefa, ime njegovog sina Euripila nije smelo nikad pominjati. Nestor vrati Mahaonove kosti u Pil, a bolesnici su se lečili u svetilištu Geraneja; njegova sjajna statua od bronze stoji na istaknutom mestu koje se zove »Ruža«. Euripila je ubio Neoptolem.11
j) Neposredno pred pad Troje nesloga i razmirice među Prijamovim sinovima postadoše tako žestoke da on ovlasti Antenora da ugovori mir sa Agamemnonom. Po dolasku u grčki logor Antenor, iz mržnje prema Dejfobu, pristade da preda Paladijum i grad u Odisejeve ruke, po cenu da dobije kraljevstvo i polovinu Prijamovog blaga. Antenor reče Agamemnonu da se i na Ajnejevu pomoć može računati.12
k) Zajedno su skovali plan, pa Odisej zatraži od Diomeda da ga nemilosrdno išiba, i tako krvav, prljav i odeven u tralje, dobi dozvolu da uđe u Troju kao odbegli rob. Jedino ga je Helena prepoznala, ali kad ga je počela nasamo da ispituje, ostala je zbunjena njegovim nejasnim odgovorima. Ipak on nije mogao da odbije njen poziv da joj dođe u kuću, gde ona naredi da ga okupaju, istrljaju i obuku u finu odeću; pošto je tako utvrdila ko je, zakle se da ga neće odati Trojancima — do tada se bila poverila jedino Hekabi — pod uslovom da joj on poveri sve pojedinosti plana. Helena objasni Odiseju da nju sada u Troji drže kao zarobljenicu i da čezne da se vrati kući. Uto uđe Hekaba. Odisej joj se smesta baci pred noge kukajući od straha i poče da je preklinje da ga ne oda. Veoma iznenađena ona pristade. Hekaba tada otprati Odiseja i on srećno stiže do svojih prijatelja, sa mnogo obaveštenja, tvrdeći da je poubijao dosta Trojanaca koji nisu hteli da mu otvore kapije.13
l) Neki kažu da je Odisej tom prilikom ukrao Paladijum onako goloruk. Drugi tvrde da su on i Diomed, kao miljenici Atene, izabrani da to učine, i da su se popeli na utvrđenje uskim blatnjavim hodnikom, ubili pospale stražare i zajedno se dokopali slike koju im je sveštenica Teana rado ustupila.14 Najpoznatija priča je, međutim, da se Diomed uspuzao uz zid popevši se na Odisejeva ramena,. jer su merdevine bile suviše kratke, i sam ušao u Troju. Kad se ponovo pojavio noseći Paladijum u rukama, oni se obojica zajedno uputiše u logor pod punim mesecom; ali Odisej je želeo da slava pripadne samo njemu. On se baci na Diomeda, na čijim plećima beše Paladijum, i ubio bi ga da Diomed ne primeti sjaj od Odisejevog mača, te razoruža Odiseja, veza mu ruke, i protera ga prema brodovima, stalno ga udarajući i ritajući nogom. Otuda izreka »Diomedova prinuda«, koja se često primenjuje na one koji rade nešto prisilno.15
m) Rimljani neosnovano tvrde da su Odisej i Diomed odneli samo kopiju Paladijuma, izloženu za javnost, a da je Ajnej za vreme pada Troje spasao pravi Paladijum i sakrio ga zajedno sa ostalim svetim stvarima koje je poneo sa sobom u Italiju.16

1. Apolodor: Epitome V, 8; Ceces: O Likofronu 911; Sofokle: Filoktet I;
2. Higin: Fabula 102; Eustatije o Homeru, str. 330; Ptolemaj Hefajstionov: VI, navodi ga Fotije, str. 190; Filostrat: Heroika 5;
3. Ptolemaj Hefajstionov: V, navodi ga Fotije, str. 486: Pausanija: I, 22, 6,
4. Apolodor: loc. cit.; Filostrat: loc. cit.; i Filoktet 915 i 1409;
5. Ortej i Dionisije, navodi ih Ceces: O Likofronu 911; Apolodor: loc. cit.;
8. Ceces: O Likofronu 61—2; 64 i 911; Lesho: Mala Ilijada; Apolodor: III, 12, 6;
7. Apolodor: Epitome V, 9; Ceces: O Likofronu 143 i 168; Euripid: Trojanke 955—60: Servije uz Vergilijevu Ajneidu. II, 166;
8. Apolodor: Epitome V, 9—10; Sofokle: Filoktet 606; Orfej, navodi ga Ceces: O Likofronu 911; Diktij sa Krete: IV, 18;
9. Sofokle: Filoktet 1337—42; Apolodor: loc. cit.; Ceces: loc. cit.;
10. Apolodor: Epitome V, 11; Pausanija: V, 13, 3; Homer: Odiseja XI, 506; Filostrat: Imagines 2; Kvint Smirnjanin: Posthomerica VI, 57—113 i VII, 169—430; Rawlinson: Excidium Troiae; Lesho: loc. cit.;
11. Sholijast uz Homerovu Odiseju XI, 520; Diktij sa Krete: IV, 14: Mala Ilijada, navodi je Pausanija III, 28, 7; Apolodor: Epitome V, 12;
12. Diktij sa Krete: IV, 22 1 V, 8;
13. Euripid: Hekaba 239—50; Homer: Odiseja IV, 242; Lesho: loc.cit.;
14. Apolodor: Epitome V, 13; Sofokle: Fragmenat 367; Servije uz Vergilijevu Ajneidu II, 166; Sholijast uz Homerovu Ilijadu VI, 311; Suda sub Paladijum, Jovan Malala: Hronografija V, str. 109; izd. Dindort: Diktij sa Krete: V. 5 i 8:
15. Konon: Naracije 34; Servije; loc. cit.;
16. Dionis iz Halikarnasa: I, 68; Ovidije: Fasti VI. 434.
*
1. Sve je ovo dokona romansa ili drama i jedino su od značaja momenti krađe Paladijuma, Hekabinog misterioznog odbijanja da izda Odiseja (vidi 168, 5), i Paridove smrti od rane na članku (vidi 92, 10; 126, 3 i 164, j). Pelopova plećka je verovatno bila od kornjačinog oklopa (vidi 109, 5). Priča o tome kako je Filoktet podlegao otrovu — od Heraklove strele umočene u Hidrinu krv — izgleda da je najranije nastala (vidi 162, 1).

2. Pausanija izlaže sledeće (V, 13, 3): »Kad su se Grci vratili iz Troje, lađa koja je nosila Pelopovu plećku potonula je kod Euboje zahvaćena burom. Mnogo godina kasnije je jedan ribar iz Eritreje po imenu Damarmen (»ukrotitelj jedara«) izvukao kost svojom mrežom. Kost je bila tako ogromna da ju je on sakrio u pesak i otišao u Delfijsko proročište da se raspita čija je to kost i šta treba s njom da učini. Apolon udesi da izaslanici iz Elide stignu upravo tog dana kako bi potražili leka protivu kuge. Pitonka je odgovorila Eliđanima: »Pronađite Pelopovu plećku.« Damarmenu je kazala: »Daj tu kost ovim izaslanicima.« Eliđani ga dostojno nagradiše, davši nasledno pravo njegovom domu da čuva kost. Nje nije više bilo kad sam pohodio Elidu; bez sumnje da su godine i morska voda u kojoj je tako dugo stajala učinili svoje.«
IP sačuvana
social share
Ako je Supermen tako pametan zašto nosi donji veš preko odela??
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Ne tece to reka,nego voda!Ne prolazi vreme,već mi!

Zodijak Taurus
Pol Žena
Poruke 18761
Zastava Srbija
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.3
167 DRVENI KONJ

Najzad Atena nadahnu Prilija, Hermesovog sina, pomišlju da se u Troju može ući pomoću drvenog konja; Epej, Panopejev sin, Fokiđanin iz Parnasa, dobrovoljno se javi da ga napravi pod nadzorom Atene. Posle toga je, naravno, Odisej sebi pripisao ovaj strateški potez.1
b) Epej je doveo u Troju trideset brodova iz Kiklade. On je u Atrejevom domu zauzimao položaj glavnog vodonoše, kao što se vidi na frizu u Apolonovom hramu u Karteji; ali iako je bio veoma vešt u pesničenju i oprobani zanatlija, bio je rođena kukavica. Time su njegovog ova Panopeja bogovi kaznili za verolomstvo, jer se lažno zakleo Ateninim imenom da neće proneveriti ništa od tafijskog plena koji je dobio Amfitrion. Epejev kukavičluk je od tada ušao u poslovicu.2
c) Epej napravi ogromnog šupljeg konja od jelovine sa tajnim vratima na jednoj dasci, a na drugoj ureza krupnim slovima posvetu Ateni: »Iz zahvalnosti za srećan povratak u domovinu, Grci posvećuju ovaj dar Boginji.«3 Odisej nagovori najhrabrije Grke da se, naoružani, popnu uz lestve od konopca u utrobu konja. Njihov broj nije utvrđen, a kreće se od dvadeset i tri, trideset i više, do pedeset i, sasvim preterano, do tri stotine. Među njima behu: Menelaj, Odisej, Diomed, Stenel, Akamant, Toant i Neoptolem. Ušao je i Epej, koga su nagovorili, pretili mu i najzad ga podmitili. On se pope poslednji, uvuče lestve, zato što je jedini znao kako se otvaraju i zatvaraju tajna vrata, i sede kraj brave.4
d) Kad je pala noć, ostali Grci sa Agamemnonom postupiše po Odisejevim uputstvima, spališe logor i izvezoše se na more, da u blizini Tenede i Kalidskih ostrva pričekaju do iduće večeri. Jedino je Odisejev rođak Sinon, Autolikov unuk, ostao na obali da zapali buktinju kao signal za njihov povratak.5
e) U ranu zoru trojanski izvidnici saopštiše da je logor u pepelu i da su Grci otišli ostavivsi ogromnog konja na morskoj obali. Prijam sa sinovima izađe i sam da ga vidi, i, dok su oni posmatrali i čudili se, Timoet prvi prekide tišinu. »Pošto je to dar Ateni, predlažem da ga unesemo u Troju i popnemo na tvrđavu«, reče on. »Ne, ne!« uzviknu Kapis. »Atena je isuviše dugo bila naklonjena Grcima, moramo ga ili odmah upaliti, ili razbiti da vidimo šta ima u njegovom trbuhu.« Ali Prijam izjavi: »Timoet ima pravo, prenećemo ga na koturačama. Neka niko ne oskrnavi Ateninu svojinu.« Konj je bio toliko širok da nije mogao da prođe kroz gradske kapije čak ni kad su probili zidove. Zaglavljivao se četiri puta. Uz ogromne napore Trojanci uspeše da popnu konja na tvrđavu, ali ipak odmah popraviše zidove iz predostrožnosti. Još jedan razlog za strah pojavio se kad Kasandra objavi da su u konju naoružani ljudi, i kada je to potvrdio i vidoviti Laokoont, Antenorov sin, koga neki pogrešno smatraju Anhisovim bratom. Vičući na sav glas: »Budale, nikad ne verujte Grcima, ni onda kada vam šalju poklone!« on zavitla koplje koje se podrhtavajući zabode u konjske sapi i izazva zveku oružja iznutra. Digoše se povici: »Spalite ga!« »Bacite ga niz zidine!« Ali oni što podržavahu Prijama, molili su: »Neka ostane!«6
f) Ova rasprava bi prekinuta dolaskom Sinona, koga su trojanski vojnici sprovodili okovanog u lance. U toku istrage on reče da je Odisej već odavno pokušavao da ga uništi, jer je znao tajnu Palamedovog ubistva. Grci su otišli jer su siti ratovanja, a bili su odlučili da odu kućama još pre nekoliko meseci, ali ih je sprečavalo loše vreme. Apolon ih je savetovao da umilostive vetrove krvavom žrtvom, kao i onda kad nisu mogli da krenu iz Aulide. »Na to je«, rece Sinon, »Odisej pozvao na stranu Kalhanta i zatražio da imenuje žrtvu. Kalhant nije mogao odmah da odgovori i povukao se na deset dana, pa najzad, pošto ga je, bez sumnje, podmitio Odisej, uđe u šator gde je zasedao Savet i pokaza na mene. Svi prisutni pozdraviše taj izbor, svaki sa olakšanjem u srcu što ga je mimoišla nesreća, a mene okovaše. Međutim podiže se povoljan vetar, te moji drugovi žurno porinuše brodove u more, i u gužvi koja nastade ja uspeh da pobegnem.«
g) Tako se Prijam prevari i prihvati Sinona kao roba pokajnika te naredi da mu se skinu okovi. ''Pričaj nam sada šta znaš o ovom konju'', reče ljubazno Prijam. Sinon objasni kako su Grci proigrali Ateninu pomoć, od koje su toliko zavisili, onda kad su Odisej i Diomed ukrali Paladijum iz Hrama. Čim su sliku doneli u logor, iz nje tri puta suknu plamen, a udovi se orosiše vlagom u znak Boginjinog gneva. Zbog toga je Kalhant savetovao Agamemnonu da otplovi kući i prikupi u Grčkoj nove snage za pohod pod boljim auspicijama, a da ostavi konja na poklon Ateni ne bi li joj ublažio gnev. ''Zašto su napravili tako velikog konja?'' upita Prijam. Sinon, koga je Odisej dobro poučio šta da kaže, odgovori: ''Da ne biste mogli da ga unesete u grad. Kalhant je prorekao da će vas Atena uništiti ako prezrete sveti predmet, ali ako on
ikada uđe u Troju, vi ćete ojačati i ovladaćete svim snagama Azije, poći u pohod na Grčku i pokoriti Mikenu.''7
h) ''Sve su to laži'', vikao je Laokoont, ''i zvuče kao da ih je izmislio Odisej. Ne veruj mu, Prijame!'' On još dodade: »Molim te, gospodaru, dozvoli mi da prinesem bika na žrtvu Posejdonu. Kad se vratim, nadam se da ću videti drvenog konja u pepelu.« Treba objasniti da su Trojanci kamenovali svog Posejdonovog sveštenika pre devet godina i da su odlučili da ga ne zamenjuju dok se ne približi kraj ratu. Sada su kockom izabrali Laokoonta da umilostivi Posejdona. On je već bio sveštenik u hramu Apolona Timbrajskog, koga je razgnevio zato što se oženio i izrodio decu uprkos zakletvi i celibatu, a posebno zato što je sa svojom ženom Antiopom uživao u ljubavi pred samim božjim likom.8
i) Laokoont se povuče da odabere žrtvu i spremi oltar, a Apolon, da bi objavio skoru propast Troje, posla dve ogromne morske zmije, Porka i Heriboju, ili Kurisija ili Periboja, i one požuriše sa Teneda i Kalidskih ostrva prema Troji.9 Izađoše na obalu, pa se obaviše oko udova Laokoontovih sinova blizanaca, Antifanta i Timbraja, koga neki zovu Melant, i ugušiše ih. Laokoont pritrča da ih spase, ali i sam nađe smrt. Zmije zatim otpuzaše do tvrđave, gde se jedna sklupča pored Ateninih nogu, a druga skloni iza njenog štita. Neki, međutim, kažu da je samo jedan od Laokoontovih sinova ubijen i da je umro u hramu Apolona Timbrajskog a ne pred Posejdonovim oltarom, a drugi da je sam Laokoont izbegao smrt.10
j) Ovaj strašni predznak Trojanci protumačiše kao potvrdu da je Sinon govorio istinu. Prijam je sasvim pogrešno shvatio da je Laokoont kažnjen zato što se bacio kopljem na konja, a ne zato što je uvredio Apolona. On odmah posveti konja Ateni, pa iako su se Ajnejeve pristalice u strahu odmah povukle u svoje šatore na planinu Ida, skoro svi Prijamovi Trojanci počeše da slave pobedu gozbama i veseljem. Žene nabraše cveća na obalama reka, ukrasiše konjsku grivu i prostrše ćilim ruža oko kopita konja.11
k) Međutim, u trbuhu konja Grci su drhtali od straha, a Epej je tiho plakao, izbezumljen od užasa. Samo Neoptolem nije pokazivao nikakvo uzbuđenje, čak ni onda kad je vrh Laokoontovog koplja, probivši dasku, skoro dotakao njegovu glavu. S vremena na vreme on je navaljivao na Odiseja da izda naređenje za napad, jer je Odisej bio vođa — i stezao je preteći džilit i dršku mača. Ali Odisej nije popuštao. Pred veče Helena izađe iz dvora da prošeta i obiđe tri puta oko konja, tapšući   ga po sapima, i zabavljaše Dejfoba, koji je bio sa njom, naizmenično podražavajući čas Grke čas glasove njihovih žena. Menelaj i Diomed, koji behu pritešnjeni u sredini pored Odiseja, jedva izdržaše da ne iskoče kad začuše kako ih zove po imenu, ali Odisej ih obuzda. Videći kako Antilej samo što nije progovorio, Odisej mu usta zapuši rukom, a neki kažu da ga je zadavio.12
i) Te noći, premoreni gozbama i veseljem, Trojanci čvrsto zaspaše, tako da čak ni lavež pasa nije remetio tišinu. Ali Helena je ležala budna i jasno okruglo svetlo sijalo je iz njene sobe kao znak Grcima. O ponoći, baš pre nego što je izašao polumesec sedmog dana u godini, Sinon se iskrade iz grada da zapali baklju na Ahilejevoj grobnici, a Antenor zamaha buktinjom.13 Agamemnon, odgovarajući na te signale, zapali jelove grane na pramcu svog broda koji je krstario na nekoliko dometa strele od obale i sva se flota uputi obali. Antenor pažljivo priđe konju i tihim glasom saopšti da je sve u redu, a Odisej naredi Epeju da otvori vrata.14
m) Prvi iskoči Ehion, Portejev sin, pade i slomi vrat. Ostali siđoše Epejevim lestvicama od konopaca. Jedni potrčaše da otvore kapije vojnicima koji su se iskrcali, drugi odmah posekoše stražare koji su čuvali tvrđavu i dvor; Menelaj je mislio samo na Helenu, te potrča pravo njenoj kući.15

1 Higin: Fabula 108; Ceces: O Likofronu 219: Epitome V, 14;
2 Euripid: Trojanke 10; Diktij sa Krete I, 17; Stesihor, navodi ga Eustatije uz Homera, str. 1323: Atenaj: X, str. 457; Homer: Ilijada XXIII, 665; Ceces: O Likofronu 930; Hesihije sub Epeius;
3. Homer: Odiseja VIII, 493; Apolodor: Epitome V, 14—15;
4 Ceces loc. cit.; i Posthomerica 641—50; Kvint Smirnjanin: Posthomerica XII, 314—35; Apolodor: Epitome V, 14; Mala Ilijada, navodi je Apolodor: loc. cit.; Higin: loc. cit.;
5. Apolodor: Epitome V, 14—15; Ceces: O Likofronu 344;
6. Vergilije: Ajneida II, 13—249; Lesho: Mala Ilijada; Ceces: O Likofronu 347; Apolodor: Epitome V, 16—17; Higin: Fabula 135;
7. Vergilije: loc. cit.;
8. Euforion, navodi ga Servije uz Vergilijevu Ajneidu II, 201; Higin: loc. cit.; Vergilije: loc. cit.;   
9 Apolodor: Epitome V, 18; Higin: loc. cit.; Ceces: loc. cit.; Lisimah, navodi ga Servije uz Vergilijevu Ajneidu II, 211;                       
10. Tesandar, navodi ga Servije uz Vergilijevu Ajneidu: loc. cit.; Higin: loc. cit.; Kvint Smirnjanin: Posthomerica XII, 444—97; Arktin iz Mileta: Propast Troje; Ceces: loc. cit.; Vergilije: loc. cit.;
11 Homer: Odiseja VIII, 504; Apolodor: Epitome V, 16—17; Arktin iz Mileta: ibid.; Lesho: loc. cit.; Trifiodor: Propast Troje 316 1 340—4;
12. Homer: Odiseja XI, 523—32 i IV, 271—89; Trifiodor: Propast Troje
13. Trifiodor: Propast Troje; Servije uz Vergilijevu Ajneidu II, 255; Lesho: loc. cit.; navodi ga Ceces: O Likofronu 344; Apolodor: Epitome V, 19;
14. Vergillje: Ajneida II, 256; Higin: Fabula 108; Apolodor: Epitome V, 20; O Likofronu 340;
15. Apolodor: loc. cit.
*
1. Klasični komentatori Homera nisu bili zadovoljni pričom o drvenom konju. Oni su pravili različite pretpostavke; da su Grci upotrebili mašinu u obliku konja za rušenje zidina (Pausanija: I, 23, 10; da je Antenor pustio Grke u Troju na arkapiju na kojoj je bio naslikan konj; da je konj bio znak raspoznavanja kod Grka kako bi mogli razlikovati svoje od neprijatelja u pomrčini i zbrci; da je posle predaje Troje neprijatelju proročište zabranilo pljačku i nasilje u kućama koje su bile obeležene znakom konja, pa su tako dom Antenora i drugih bile pošteđene; da je Troja pala pod pritiskom konjice; da su se Grci, pošto su spalili svoj logor, sakrili iza gore Hipije (''od konja'').

2. Vrlo je verovatno da je Troja napadnuta nekom vrstom drvene tvrđave obložene mokrim konjskim kožama kao zaštitom protiv zapaljivih džilita. Tu tvrđavu su pomerali prema dobro poznatom slabo branjenom — zapadnom platnu, koje je zidaoAjak (vidi 158, 8). Ali to teško može da objasni priču da su grčke vođe bile skrivene u konjskom ''trbuhu''. Možda su Homeridi to izmislili kako bi objasnili u njihovo vreme nerazumljivu ikonu koja je prikazivala grad utvrđen zidinama, kraljicu, svečani skup, i svetoga kralja kako se ponovo rađa s glavom koja se pomalja iz kobile, svete životinje i kod Trojanaca (vidi 48, 3) i kod Ajakida (vidi 81, 4). Drvena kobila načinjena od jelovine, drveta rođenja (vidi 51, 5), mogla je služiti za obred, kao što je drvena krava igrala određenu ulogu u braku Minoja i Pasifaje (vidi 88, e). Borba između Odiseja i Antijela verovatno je izvedena po ikoni što je prikazivala blizance kako se svađaju u majčinoj utrobi (vidi 73, 2)?

3. Priča o Laokoontovim sinovima podseća na priču o dve zmije koje su obavile Herakla (vidl 119, 2). Prema nekim verzijama, njih je smrt zadesila u Apolonovom svetilištu, a sam je Laokoont, kao Amfitrion, izbegao nepovređen. Zmije su, u stvari, samo čistile uši dečacima kako bi im dale proročku moć. »Antifant« treba da znači »prorok« — ''onaj koji govori umesto Boga''.

4. U božanskim okvirima rat se vodio između Afrodite, trojanske Boginje mora, i Posejdona, grčkog Boga mora (vidi 169, 1) — zato je Prijam i ukinuo Posejdonovo sveštenstvo.

5. Kipovi koji se znoje bili su česta pojava posle pada Troje; rimski Bogovl su kasnije prisvojili taj znak kao upozorenje na svoje negodovanje, pa je to prešlo i na katoličke svece koji su ih zamenili.

6. U ranijoj sagi Epejeva hrabrost se ironično pripisivala razmetljivcima, a od razmetljivca do kukavice samo je jedan korak (vidi 88, 10).

IP sačuvana
social share
Ako je Supermen tako pametan zašto nosi donji veš preko odela??
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Ne tece to reka,nego voda!Ne prolazi vreme,već mi!

Zodijak Taurus
Pol Žena
Poruke 18761
Zastava Srbija
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.3
168 PROPAST TROJE

Odisej je izgleda obećao Hekabi i Heleni da će poštedeti svakog ko ne bude pružao otpor. Ali Grci su tiho nastupali ulicama obasjanim mesečinom, prodirali u nezaštićene kuće i klali zaspale Trojance. Hekaba se sklonila sa svojim kćerima pod staro lovorovo drvo kraj Zeusovog oltara u dvorištu palate i tu zadržala i Prijama da ne odjuri u vrtlog bitke. »Ostani s nama, gospodaru moj, na ovom sigurnom mestu«, molila je ona. »Ti si suviše slab i star za bitku.« Prijam je poslušao gunđajući, dok njihov sin Polit ne protrča pored njih gonjen od Grka koji mu behu za petama, i pade proboden pred njihovim očima.1 Proklinjući Neoptolema, koji Politu beše zadao smrtni udarac, Prijam hitnu bezuspešno mač na njega; posle toga su ga odmah svukli sa stepenica oltara crvenih od Politove krvi i iskasapiše ga na pragu njegovog sopstvenog dvora. Ali Neoptolem nije zaboravio svoju sinovsku dužnost i odvuče truplo na Ahilejev grob, gde ga ostavi da trune, obezglavljeno i nepokopano.2
b) Za to vreme Odisej i Menelaj se uputiše Dejfobovoj kući i tu se upletoše u najkrvaviju od svih svojih bitaka, iz koje izađoše kao pobednici zahvaljujući samo Ateninoj pomoći. Koji je od njih dvojice ubio Dejfoba ne zna se tačno. Neki čak kažu da mu je sama Helena zabila nož u leđa; taj čin, kao i izgled njenih nagih grudi, tako je oslabio Menelajevu volju da je odstranio mač i sklonio je na brod, iako se bio zakleo da »ona mora umreti«. Dejfobovo telo svirepo iskasapiše, ali mu je kasnije Ajnej podigao spomenik na rtu Rojtej.3 Odisej je video Glauka, jednog od Antenorovih sinova, kako trči niz ulicu bežeći od Grka koji su ga pomamno gonili. On se ispreči i istovremeno spase Glaukovog brata Helikaona, koji je bio teško ranjen. Menelaj zatim obesi leopardovu kožu na vrata Antenorove kuće kao znak da je treba poštedeti.4 Antenor, njegova žena Teana i njegova četiri sina, mogli su slobodno da se kreću i da ponesu sva svoja dobra sa sobom; nekoliko dana kasnije oni su otplovili Menelajevim brodom i prvo se nastanili u Kireni, zatim u Trakiji, i najzad u Henetiki na Jadranu.5 Henetika je tako nazvana zato što je Antenor preuzeo komandu nad nekim izbeglicama iz paflagonijske Atene, čiji je kralj Pilajmen pao pod Trojom i poveo ih u uspešan rat protiv Eugenija iz severne italijanske ravnice. Luka i oblast gde su se iskrcali dobili su ime »Nova Troja«, a oni su sada poznati kao Venecijanci. Za Antenora se priča da je osnovao i grad Padovu.6
c) Po Rimljanima, Grci su od trojanskih porodica poštedeli još jedino Ajnejevu. I on je, kao i Antenor, u poslednje vreme radio na tome da se Helena vrati Grcima i da se zaključi pravedan mir; kad ga je Agamemnon video kako nosi starog Anhisa na leđima i ide prema dardanskoj kapiji ne osvrćući se unaokolo, zapovedi da niko ne sme dirati tako primernog i pobožnog sina. Neki, međutim, kažu da je Ajnej bio u Frigiji kada je grad pao.7 Drugi, opet, da je branio Troju do kraja, pa se zatim povukao u Pergamsku tvrđavu i posle dva dana hrabrog otpora najzad poslao svoje ljude po mraku na planinu Idu i došao za njima čim je mogao sa svojom porodicom, blagom i svetim ikonama, i da je, pošto su mu Grci ponudili častan mir, prešao na tračanski Pelen i umro tamo ili u jadranskom Orhomenu. Ali Rimljani kažu da je lutao po Lacijumu, osnovao grad Lavinium i, poginuvši u borbi, otišao na nebo. Ali to su samo priče: istina je da ga je Neoptolem poveo sa sobom kao zarobljenika na brod, što beše najčasnija nagrada za svakog Grka, i da ga je čuvao radi otkupa koji su Dardanci platili.8
d) Helikaonova žena Laodika (koju neki zovu Telefovom ženom) uživala je u ljubavi sa Atinjaninom Akamantom kad je kao Diomedov izaslanik pre deset godina bio u Troji i tajno mu rodila sina Munita. Njega je odgajila Helenina robinja Ajtra — Tesejeva mati — prema tome, dečakova baba. Za vreme pada Troje, dok je Laodika stajala u svetilištu Troje pored grobova Kila i Munipa, zemlja se otvorila i progutala je na očigled svih.9
e) Ajtra, sva zbunjena, pobegne sa Munitom u grčki logor, gde Akamant i Demofont prepoznaše u njoj svoju davno izgubljenu babu, za koju su se zakleli da će je ili spasti ili otkupiti. Demofont odmah priđe Agamemnonu i zatraži dozvolu da je vrati u otadžbini, zajedno sa njenom drugaricom zarobljenicom, Pejritojevom sestrom. Atenjanin Menestej podrža njihovu molbu pa, kako je Helena često pokazivala da ne voli Ajtru gazeći je po glavi i čupajući je za kosu, Agamemnon pristade pod uslovom da se Demofont i Akamant odreknu daljeg udela u deobi pljačke. Na nesreću, Akamant, vraćajući se u domovinu, svrati u Trakiju i tamo se iskrca sa Munitom, koga tu ujede zmija te odmah umre.10
f) Čim je počelo ubijanje po Troji, Kasandra je pobegla u Atenin hram i pribila se uz njen drveni lik koji se nalazio na mestu Paladijuma. Tu je nađe Mali Ajant i pokuša da je odvuče, ali je ona tako čvrsto zagrlila lik da je morao i njega da odnese u harem koji je postao zajednička sudbina svih trojanskih žena. Međutim Agamemnon zatraži Kasandru kao posebnu nagradu za svoje zasluge, a Odisej mu učtivo saopšti da je Ajant u svetilištu silovao Kasandru i da zato lik drži oči okrenute k nebu od užasa.11 Tako Kasandra pripade Agamemnonu kao nagrada, dok Ajant navuče na sebe mržnju cele vojske; kad su Grci bili spremni za povratak, Kalhant upozori Savet da se Atena mora umilostiviti zbog uvrede koju su naneli njenom svetilištu. Da zadovolji Agamemnona, Odisej predloži da kamenuju Ajanta, ali Ajant pobeže u svetilište Ateninog oltara, gde se zakleo najsvetijom zakletvom da je Odisej lagao kao i uvek; ni Kasandra nije zahtevala da mu se sudi zbog otmice. Ipak Kalhantovo proročanstvo nije smelo da se zanemari; zato je Ajant izrazio žaljenje što je pokrenuo lik i ponudio se da okaje greh, ali ga smrt preteče. Brod kojim je krenuo za Grčku udario je o Girajske stene. Kad je uspeo da se dočepa obale, Posejdon trozupcem razbi stenu i on se udavi; neki kažu i da ga je Atena udarila gromom koji je pozajmila od Zeusa. Tetida ga je sahranila na ostrvu Mikon; njegovi zemljaci su cele te godine nosili crninu u znak žalosti, a posle su jedanput godišnje puštali u more lađu sa crnim jedrom, natovarenu poklonima, i spaljivali je u njegovu čast.12
g) Atenin se gnev tada sruči na zemlju opuntske Lokride, a Delfisko proročište dade na znanje bivšim Ajantovim podanicima da se neće osloboditi gladi i boleština ako hiljadu godina ne budu, godišnje jedanput, slali u Troju po dve devojke. Stotinu domova iz Lokride preuze na svoja pleća taj teret kao znak svog plemenitog porekla. Oni su birali devojke kockom i iskrcavali ih usred noći, i to svaki put u drugo godišnje doba; s njima su išli rođaci koji poznaju zemlju, kako bi mogli da ih neopaženo provedu do Ateninog svetilišta. Kad bi Trojanci uhvatili te devojke, oni bi ih kamenovali i spaljivali kao izrode zemlje, a pepeo im bacali u more; ali čim bi se domogle svetilišta, niko im ništa nije mogao. U svetilištu su im podsecali kose i oblačili u košulje kakve nose robinje, te su dane provodile radeći poslove robova, dok ih novodošle ne oslobode tih dužnosti. Pre mnogo godina dogodilo se da su Trarijani osvojili Troju i tom prilikom pobili sveštenice iz Lokride, pa Lokriđani odlučiše da više ne šalju devojke, smatrajući da je time i kazna prestala da važi; ali glad i boleština navališe na Lokridu takvom žestinom da oni brže-bolje obnoviše stari običaj, ali na drugi način. Otada su devojke dospevale u Atenino svetilište podzemnim prolazom, s tajnim ulazom koji nije bio mnogo udaljen od zidina vodeći u blatnjavi odvodni kanal kojim su se Odisej i Diomed prikrali kad su ukrali Paladijum. Trojanci nisu nikako mogli da otkriju kako devojke uspevaju da uđu, nikada ne znajući koje noći treba da stigne oslobođenje, tako da su ih veoma retko hvatali, i to uvek samo slučajno.13
h) Posle pokolja Agamemnonovi ljudi pređoše na pljačku, spališe Troju, podeliše plen, razoriše zidine i prineše cele žrtve paljenice svojim bogovima. Savet je raspravljao izvesno vreme o tome šta treba učiniti sa maloletnim Hektorovim sinom Astianaktom, koga su drukčije zvali još i Skamandrije; kad je Odisej preporučio da se potajno pobiju Prijamovi naslednici, Kalhant odredi detinju sudbinu proričući da će, ako ostane živ, osvetiti svoje roditelje i svoj grad. Iako su se ostali prinčevi ustezali da ubiju maloletno dete, Odisej ga dobrovoljno baci sa tvrđave.14 Neki kažu da je Neoptolem, kome je kao plen pripala Hektorova udovica Andromaha, dohvatio Astianakta iz njenog naručja i da ga je, ne bi li izvršio nalog koji je obnarodovao Savet, uhvatio za jednu nogu, zavitlao oko glave i bacio na stenu, daleko dole ispod sebe.15 Drugi opet kažu da je dete skočilo sa zida u trenutku kad je Odisej izricao Kalhantovo proročanstvo i prizivao bogove da odobre svirepi obred.16
i) Savet je raspravljao i o sudbini Poliksene. Ležeći na umoru, Ahilej je molio da je žrtvuju na njegovom grobu i češće se javljao u snu Neoptolemu i drugim vojskovođama, preteći da će vetrovima zadržavati brodove u Troji dok ne ispune njegov zahtev. Čuo se i glas sa groba kako se žali: »Nepravedno je da se meni ne dodeli nikakav plen!« Pojavio se i duh na predgorju, naoružan zlatnim oružjem, koji je vikao:
»Kuda ćete, Grci? Zar ćete ostaviti moj grob ne odavši mu poštovanje?«17
j) Kalhant objavi da Poliksena može biti žrtvovana Ahileju, koji ju je voleo. Agamemnon se protivio, navodeći kao razlog da je već proliveno mnogo krvi, i starih i mladih, i dece i ratnika, da bi se ublažila Ahilejeva osveta, i da mrtvi, ma kako slavni bili, za života nemaju prava na žive žene. Ali su Demofont i Akamant, kojima je uskraćen ravnopravan udeo u plenu, pronosili glasove da Agamemnon time brani samo svoj lični interes, želeći da ugodi Polikseninoj sestri Kasandri ne bi li mu što pre pala u zagrljaj. Oni su glasno pitali: »Šta zaslužuje veće poštovanje, Ahilejev mač ili Kasandrina postelja?« Osećajući da nije u pravu, a i po Odisejevom nagovoru, Aga-memnon najzad popusti.18
k) Savet je dao uputstva Odiseju da dovede Poliksenu i pozvao Neoptolema da činodejstvuje kao sveštenik. Ona je žrtvovana na Ahilejevom grobu, pred svom vojskom što se žurila da joj priredi pogreb sa počastima; posle toga se namah diže vetar povoljan za plovidbu.19 Ali neki kažu da je grčka flota već stigla u Trakiju kad se pojavio Ahilejev duh, preteći suprotnim vetrovima, i da su mu tek onda žrtvovali Poliksenu.20 Drugi beleže da je ona svojevoljno otišla na Ahilejev grob, pre nego što je Troja pala, i da se bacila na isukani mač ne bi li na taj način ispaštala za zlo koje mu je nanela.21
l) Iako je Ahilej ubio Polidora, Prijamova i Laotejina sina, najmlađe i najvoljenije Prijamovo dete, ipak je jedan kraljević pod istim imenom i dalje živeo. To beše Prijamov i Hekabin sin i njega poslaše u trački Hersones njegovoj tetki Ilioni, ženi kralja Polimnestora, i ona ga je gajila. Iliona je postupala sa Polidorom baš kao da je rođeni brat njenog sina Dejfila, koga je rodila Polimnestoru. Agamemnon je sledio Odisejevu politiku uništenja svih Prijamovih naslednika te posla glasnike Polimnestoru sa porukom da mu daje Elektru za ženu i miraz u zlatu ako mu preda Polidora. Polimnestor prihvati mito, ali pošto nije mogao da ubije dete za koje se zakleo da će ga štititi, umesto njega ubi svog sina Dejfila u prisustvu glasnika koji se vratiše prevareni. Polidor nije znao tajnu svog porekla, ali je video da je on razlog što se Iliona otuđila od Polimnestora, te ode u Delfe i upita Pitonku: »Šta to zadaje bol mojim roditeljima?« Ona odgovori: »Beznačajno je to što me pitaš kad ti je grad pretvoren u pepeo, otac iskasapljen a majka zarobljena.« On se vrati u Trakiju veoma zabrinut, ali ne zateče nikakve promene od svog odlaska. »Zar je moguće da se Apolon prevario?« pitao se on u čudu. Iliona mu reče istinu, a on, užasnut što je Polimnestor ubio svoje rođeno dete zbog zlata i obećanja da će dobiti novu kraljicu, prvo ga oslepi, a potom poseče.22
m.) Drugi kažu da su Grci Polimnestoru zapretili ratom do uništenja ako im ne preda Polidora, i da su, kad je najzad pristao, odveli dečaka u svoj logor i predložili Prijamu da ga zameni za Helenu. Pošto je Prijam odbio da razgovara o tom predlogu, Agamemnon riaredi da se Polidor kamenuje pod zidinama Troje,
a zatim posla Polidorovo telo Heleni sa porukom: »Pokaži ovo Prijamu, i  pitaj ga da li se sad kaje zbog svoje odluke.« To je bila svirepa zloba, jer se Prijam beše zakleo da neće predati Helenu dokle god se ona bude nalazila pod zaštitom Afrodite, a bio je spreman da otkupi Polidora bogatim gradom Antandrom.23
n) Odisej je dobio Hekabu kao plen. i poveo je u trački Hersones, gde ona obasu strašnim optužbama Odiseja i ostale Grke zbog varvarstva i verolomstva, da im nije ostalo ništa drugo nego da je ubiju. Njen duh uze oblik jedne od onih strašnih crnih utvara koje su pratile Hekatu, skoči u more i otpliva prema Helespontu; mesto na kome je sahranjena prozvaše »Kučkin grob«.24 Drugo tumačenje ove priče kaže da je Hekata, posle žrtvovanja Poliksene, našla mrtvo Polidorovo telo izbačeno na obalu mora. Polidora je ubio Hekabin zet Polimnestor zbog zlata kojim je Prijam plaćao troškove oko njegovog vaspitanja. Ona pozva Polimnestora obećavši da će ga povesti do tajne riznice sakrivene u ruševinama Troje, a kad se on približi sa svoja dva sina, ona izvadi nož iz nedara, ubi oba dečaka a Polimnestoru iskopa oči; to je bio izraz njenog lošeg raspoloženja, a Agamemnon joj oprosti, imajući u vidu njene godine i njenu nesreću. Tračanski plemići su hteli da se osvete Hekabi strelama i kamenjem, ali ona se pretvori u kučku po imenu »Majra« i poče da trči unaokolo tužno zavijajući, tako da oni zbunjeni odustaše.25
o) Neki kažu da je Antenor osnovao novo trojansko kraljevstvo ria ruševinama starog. Drugi da je Astianakt ostao živ i postao kralj Troje posle odlaska Grka i da ga je, pošto su ga Antenor i njegovi saveznici proterali, Ajnej vratio na presto. Njega je ipak nasledio Ajnejev sin Askanije, kao što je stajalo u proročanstvu. Ali bilo kako bilo, nova Troja ne beše ni senka staroj.26

1. Apolodor: Epitome V, 21; Euripid: Hekaba 23; Vergilije: Ajneida II, 506—57;
2. Lesho: Mala Ilijada, navodi ga Pausanija: X, 27, 1; Vergilije: loc; cit.; Apolodor: loc. cit.; Euripid: Trojanke 16—17;
3. Homer: Odiseja VIII, 517—20; Apolodor: Epitome V, 22; Higin: Fabula 240: Pausanija: V, 18, 1; Lesho: Mala Ilijada, navodi ga sholijast uz Aristofanovu Lisistratu 155; Vergilije: Ajneida VI, 494; Diktij sa Krete: V, 12;
4. Apolodor: Epitome V, 21; Homer: Ilijada III, 123; Lesho: Mala Ilijada, navodi ga Pausanija: X, 26, 3; Servije o Vergilijevoj Ajneidi I, 246: Sofokle: Osvajanje Troje, navodi ga Strabon: XIII, 1, 53;
5. Pausanija: X, 27, 2; Pindar: Pitijske ođe V, 82; Servije o Vergilijevoj Ajneidi I, 246; Strabon: XIII, 1, 53;
6. Livije: I, 1; Servije o Vergilijevoj Ajneidi I, 246;
7. Livije: loc. cit.; Apolodor: Epitome V, 21; Dionis iz Halikarnasa: I, 48;
8. Dionis iz Halikarnasa: I. 48, 49 i 64; Ajlijan: Varia istoria III, 22; Higin; Fabula 254; Strabon: XIII. 608; Pausanija: VIII, 12, 5; Vergilije: Ajneida. passim; Plutarh: Romul 3; Livije: I, 2; Lesho: Mata Ilijada, navodi ga Ceces: O Likofronu 1268;
9. Higin: Fabula 101; Homer: Ilijada III, 123—4; Ceces: O Likofronu 495 i 314; Apolodor: Epitome V, 23;
10. Sholijast uz Euripidove Trojanke 31; Apolodor: Epitome V, 22; Lesho: Mala Ilijada, navodi ga Pausanija: X, 25, 3; Higin: Fabula 243; Pausanija: V, 19, 1; Dio Hrisostom: Besede XI, 1, str. 179, izd. Dindorff; O Likafronu 495; Partenije: Ljubavne priče 16;
11. Arktin iz Mileta: Propast Troje; Vergilije: Ajneida II, 406; Apolodor: loc. cit.; Sholijast uz Homerovu Ilijadu XIII, 66;
12. Ceces: O Likofronu 365; Apolodor: Epitome V, 23; Pausanija: X, 31, 1; I, 15, 3 i X, 26, 1; Homer: Odiseja IV, 99;
13. Higin: Fabula 116; Sholijast uz Homerovu Ilijadu XIII, 66; Likofron: 1141—73, sa Cecesovim sholijama: Polibije XII, 5; Plutarh: O sporosti božanske pravdc XII- Strabon: XIII, 1, 40; Ajlijan: Varia Historia, Fragmenat 47; Ajnej Taktik: XXXI, 24;
14. Homer: Ilijada VI, 402; Apolodor: loc. cit.; Euripid: Trojanke 719; Higin: Fabula 109; Servije o Vergilijevoj Ajneidi II, 457; Trifiodor: Propast Troje 644—6;
15. Apolodor: loc. cit.; Lesho: Mata Ilijada, navodi ga Ceces: O Likofronu 1268; Pausanija: X, 25, 4;
16. Seneka: Troades 524 1 1063;
17. Servije o Vergilijevoj Ajneidj III, 322; Ceces: O Likofronu 323: Kvint Smirnjanin: Posthomerica XIV, 210—328; Euripid: Hekaba 107;
18. Servije o Vergilijevoj Ajneidi: loc. cit.; Euripid: loc. cit.;
19. Euripid: Hekaba 218 l 251—82:
20. Ovidije: Metamorfoze XIII, 439; Pausanija: X, 25, 4;
21. Filostrat: Heroika XIX. 11;
22. Homer: Ilijada XXII, 48 i XX. 407; Higin: loc. cit.; 1 240;
23. Diktij sa Krete: II, 22 1 27; Servije o Vergilijevoj Ajneidi III, 6;
24. Apolodor: loc. cit.; Higin: Fabula 111; Diktij sa Krete: V, 16; Ceces: O Likofronu 1176;
25. Euripid: Hekaba; Ovidije: Metamorfoze XIII. 536;
26. Diktij sa Krete: V, 17; Abant, navodi ga Servije uz Vergilijevu Ajneidu IX, 264; Livije: I, 1.
*
1. Odisejevo razborito postupanje prema otpadnicima kao što su Antenor i Kalhant u oprečnosti je sa izdajstvom svojih čestitih drugova Palameda, Velikog Ajanta i Diomeda i s njegovim svirepim postupcima prema Astianaktu,  Polidoru i Polikseni; ali pošto su Julije Cezar i Avgust tvrdili da vode poreklo od Ajneja, takođe izdajice, koga je Odisej poštedeo, a koji je u Rimu smatran kao uzor pobožnosti — satirični elementi za savremenog čitaoca nisu sačuvani. Šteta je što nisu sačuvani tačni izrazi kojima je Hekaba grdila Odiseja, jer su oni, mora biti, izražavali iskrena osećanja; ali njeno preobraćanje u kretsku Hekatu, Majru, ili Skilu, morsku kuju (vidi 16, 2; 91, 2; i 170, t) ukazuje da je on smatrao da su te kletve imale uticaja i da kraljevstva osnovana na varvarstvu i bezverju nikada nisu mogla da napreduju. Majra je bila Skilin amblem na nebesima, Manja pseća zvezda, i kad se ona pojavljivala, u Maratonu na Atici su prinošene ljudske žrtve, od kojih je čuvena bio kralj Ikarije (vidi 79. 1), čijom se kćeri Odisej oženio i čiju bi sudbinu, prema tome, morao i on doživeti u prvobitnom mitu (vidi 159, b).

2. Dobro poznati slučaj  lokridskih devojaka je najneobičniji događaj u grčkoj istoriji, pošto su najmerodavniji mitografi odbacili optužbu da je Mali Ajant silovao Kasandru kao Odisejevu laž, i pošto je jasno da su Lokriđanke dobile pristup u Troju na osnovu građanske časti, a ne po kazni. Trojanci su činili istinske napore da ih se oslobode, ako je verovati priči Ajneja Taktika — on raspravlja o opasnosti građenja gradova sa tajnim ulazima  koji kaže da kad bi ih uhvatili, postupali bi sa njima kao sa »onima koji kaljaju zemlju«, a ako bi uspele da se uvuku unutra, kao sa robovima. Mali Ajant je bio sin lokridskog Ojleja, a Ojlejev otac je bio jedan od trojanskih ratnika kog je ubio Agamemnon (Ilijada XI, 9, 3). Ojlejevo ime je prastari oblik od »Ilus«; a Prijamov Ilij su, izgleda, delom naselili Lokriđani prehelenskog plemena Lelega (Aristotel: Fragment 560; Dionis iz Halikarnasa: I, 17; Strabon: XIII, 1, 3 i 3, 3). Oni su dali ime lokridskoj planini Frikon koja se kasnije zvala Kima, i uživali su nasledno pravo da daju sveštenice Atene (vidi 158, 8). Ovim svojim pravom koristili su se još dugo posle trojanskog rata, kad je grad izgubio svoju političku moć i postao samo cilj sentimentalnih putovanja. Trojancima je to pravo bilo veoma mrsko, jer su Lokriđane smatrali svojim prirodmm neprijateljima.

3. Prokletstvo čija je moć trajala hiljadu godina okončalo se oko 264. god. pre nove ere — što bi odgovaralo homerskom datumu trojanskog rata, iako ga Eratosten stavlja sto godina kasnije. Odisejev tajni kanal je otkriven u ruševinama Troje i Valter Lif ga je opisao u svojoj Troji: Studija o Homerskoj geografiji (London, 1912, str. 126—44). Ali zašto je Teana postala izdajnica i predala Paladijum? Verovatno zato što je bila Lokriđanka — Teana je ime čuvene pesnikinje iz Epizefirske Lokride — ona se ili nije slagala sa Prijamovom antilokridskom trgovačkom politikom ili je znala da Troja mora pasti, pa je želela da lik bude sklonjen na sigurno mesto pre nego što ga se dočepa Agamemnon. Homer je smatra kćerkom Tračanina Kiseja, a u Trakiji je postojala bar jedna kolonija Lokriđana, naime Abdera (vidi 130, c). Kao Lokriđanka, Teana je međutim računala poreklo po majčinoj lozi (Polibije: XII, 5, 6), pa se verovatno prezivala Kiseida, »bršljan-žena«, u čast Atene, čiji je glavni praznik padao u doba meseca bršljana (vidi 52, 3).

4. Sofokle, u Argumentu za svoga Ajanta, pominje da su se Odisej i Ajant posvađali oko Paladijuma posle pada Troje; ali to mora da je bio Mali Ajant, jer se Veliki Ajant već ubio. Možemo, dakle, pretpostaviti da nije Diomed vodio Odiseja tajnim prolazom, već Mali Ajant, i da su, uz pristanak njegove zemljakinje Teane, uzeli Paladijum; da je Odisej optužio Malog Ajanta da je grubo stavio ruku na nelokridsku sveštenicu koja se beše obisnula o kip što im je Teana pomogla da pomaknu; i da je posle Ajant, dok je priznavao svoju grešku, objašnjavao da je postupao najnežnije moguće u takvoj prilici. Tim događajem bi se moglo objasniti zašto su Trojanci vekovima pokušavali da odstrane devojke iz Lokride koje su htele da povrate svoje pravo da budu sveštenice u Troji, i to su prikrivale svojim neprestanim dolascima tobože radi pokore za Ajantov zločin, iako je njega Atena po kratkom postupku kaznila udarom groma. Isto se može objasniti i zašto su Trojanci prema devojkama postupali kao sa izmećarkama. Odisej je, verovatno, nastojao da prati Maloga Ajanta u tvrđavu na osnovu toga što je bio potomak Zakinta, pretka po kome su se njegovi podanici zvali Zakintovci, a Zakint se ubrajao među ranije trojanske kraljeve.

5. To bi, opet, moglo da objasni zašto Hekaba nije odala Odiseja Trojancima kad je ušao u grad kao uhoda. Za nju isto tako kažu da je »Kisejeva kći«; možda je i ona bila Lokriđanka iz Trakije, pa, prema tome, takođe u dosluhu sa Ajantom zbog Paladijuma? Hekaba nije imala razloga da voli Odiseja i povod da mu pomogne u bekstvu mogao je biti jedino strah da je ne oda Trojancima. Odisej se, nema sumnje, krišom izvukao kroz kanal, a nije, kao što se hvalisao, izašao na kapiju »pošto je pobio mnoge Trojance«. On je, po svoj prilici, zahtevao staru Hekabu kao svoj deo ratnog plena zbog toga što je ona bila očevidac svega što se odigravalo oko Paladijuma, te je hteo da joj zapuši usta. Izgleda, ipak, da je sve ispričala pre nego što je umrla.

6. Jedan od osnovnih razloga za trojanski rat (vidi 158, r i 360, b) bila je Telamonova otmica Prijamove sestre Hesione, majke Velikog Ajanta, pa prema tome i rođake Maloga Ajanta; to ukazuje na dugotrajan sukob između Prijama i Lokriđana iz Grčke. Patroklo, koji je Trojancima naneo toliko gubitaka, i sam je bio Lokriđanin, pošto kažu da mu je Abder bio brat. Značenje imena Astianakt (»kralj grada«) i ozbiljnost s kojom se raspravljalo o njegovoj smrti ukazuju da je ikona po kojoj je priča izvedena predstavljala obredno prinošenje deteta na žrtvu prilikom osnivanja novog grada, što je veoma stari običaj u istočnom Sredozemlju (I Knjiga kraljeva XVI, 34).

7. Agamemnonovi saveznici nisu dugo uživali plodove svoje pobede nad Trojom. Između godine 1100. i 1050. pre nove ere, najezda Doraca smrvila je mikensku kulturu na Peloponezu te je zavladalo mračno doba; prošlo je stoleće, pa i dva, dok su se Jonjani pod pritiskom Doraca preselili u Malu Aziju i započeli svoj kulturni preporod, temeljno zasnovan na Homeru.

8. Ajnejeva lutanja spadaju u rimsku, a ne u grčku mitologiju i zbog toga su ovde izostavljena.
IP sačuvana
social share
Ako je Supermen tako pametan zašto nosi donji veš preko odela??
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Ne tece to reka,nego voda!Ne prolazi vreme,već mi!

Zodijak Taurus
Pol Žena
Poruke 18761
Zastava Srbija
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.3
169 POVRATAK

''Zaplovimo odmah, dok nas vetar služi'', reče Menelaj. »Ne, ne«, odgovori Agamemnon, »najpre prinesimo žrtve Ateni«. »Mi Grci ne dugujemo ništa Ateni!« odvrati Menelaj. »Ona je branila trojansku tvrđavu isuviše dugo.« Braća se rastadoše u neslozi i nikada se više nisu videli. Dok su Agamemnon, Diomed i Nestor plovili pod povoljnim vetrom, Menelaja zahvati bura koju je poslala Atena i on izgubi sve osim pet brodova. Te brodove vetar baci na Kretu, odakle se Menelaj morem uputi za Egipat i provede osam godina u južnim vodama, sprečen da se vrati u domovinu. On je pohodio Kipar, Fenikiju, Etiopiju i Libiju i svuda su ga gostoljubivo primali i bogato darivali. Najzad je dospeo na Far, gde ga Nimfa Ejdoteja pouči da zarobi njenog oca Proteja, morskog boga, jer on jedini može da ga nauči kako da se oslobodi opčinjenosti i osigura povoljan vetar za povratak.Menelaj i tri njegova druga uvukoše se, radi toga u smrdljive kože morskih foka i ležali su tako na obali dok im se nisu pridružile stotine foka iz Protejevog krda. Najzad se pojavi i sam Protej i leže među foke da spava. Menelaj ga sa drugovima uhvati, pa, iako se on naizmenično pretvarao u lava, zmiju, pantera, vepra, tekuću vodu i lisnato drvo, oni su ga čvrsto držali i tako naterali na im oda tajnu. On im reče da je Agamemnon ubijen i da Menelaj mora još jedanput otići u Egipat i umilostiviti Bogove hekatombama. Menelaj učini sve što mu je rečeno i tek što beše pored Egipatske reke podigao praznu grobnicu Agamemnonu, podiže se povoljan vetar. On stiže u Spartu u pratnji Helene na sam dan kad je Orest osvetio Agamemnona.1
b) Veliki broj lađa, iako se na njima nisu nalazile neke poznatije vođe, nastradao je u brodolomu na obalama Euboje, jer je Nauplije, da bi svoje neprijatelje uvukao u propast, zapalio buktinje na Gori Kafareju umesto na ulazu u zaliv Pagase; ali Zeus saznade za njegov zločin tako da je i sam Nauplije mnogo godina kasnije stradao zbog jedne buktinje.2
c) Amfiloh, Kalhant, Podalejrije i nekolicina drugih putovali su kopnom za Kolofon, gde je Kalhant umro upravo kao što je i stajalo u proročanstvu, kad se sreo sa prorokom mudrijim od sebe. To ne beše niko drugi do Mops, Apolonov sin sa Tejresijinom kćerkom Mantom. U Kolofonu je rasla divlja smokva puna ploda, i Kalhant, želeći da zbuni Mopsa, poče ovako da ga izaziva: »Možes li mi reći koliko će plodova biti ubrano sa ovog drveta?« Mops zatvori oči, kao onaj koji više veruje svom unutrašnjem čulu nego običnoj proceni, i odgovori: «Svakako: prvo deset hiljada smokava, zatim jedna puna kotarica, pažljivo izmerena, i jedna jedina smokva stavljena povrh toga.« Kalhant se zlobno nasmeja pri pomeni te jedne jedine smokve, ali kad su drvo obrali, Mopsovo se predskazanje pokaza tačno. »Da siđemo sa hiljade na manje količine, dragi kolega«, reče Mops uz neprijatan osmeh. »Koliko prasića ima u utrobi ove krasne krmače i koliko će oprasiti muških, a koliko ženskih i kad?« »Osam prasića, i to sve muških, a oprasiće ih za devet dana«, odgovori Kalhant otprilike, nadajući se da će otići pre no što se dokaže tačnost njegove procene. »Ja mislim drukčije«, reče Mops, opet zatvarajući oci. »Moje je mišljenje da ima tri praseta, od kojih je jedno vepar, a oprasiće se sutra u podne, ni tren pre, a ni posle.« I opet je Mops bio u pravu, te Kalhant presvisnu slomljena srca. Drugovi ga sahraniše u Notiju.3
d) Plašljivi Podajlerije, umesto da zapita svoje proročke drugove gde treba da se nastani, više je voleo da se posavetuje sa Pitonkom iz Delfa, koja mu ljutito reče da ode tamo gde će mu biti dobro, pa makar se i nebo rušilo. Posle mnogo razmišljanja on izabra mesto koje je smatrao da će mu biti zaklon u slučaju da Atlant strese sa svojih leđa nebeski svod. Italijani su sagradili svetilište Podajleriju na planini Drijum u Dauniji, na čijem je vrhu Kalhantov duh imao svoje proročište gde se proricalo pomoću snova.4
e) Između Mopsa i Amfiloha nastade prepirka. Oni su zajedno osnovali grad Mal u Silikiji i kada se Amfiloh povukao u svoj grad amfiloski Arg, Mops postade jedini vladar. Amfiloh, nezadovoljan prilikama u Argu, vrati se posle dvanaest meseci u Mal, računajući da će ponovo dobiti vlast, ali mu Mops osorno reče da se gubi. Građani Mala nađoše se u nezgodnom položaju i predložiše da se sukob reši dvobojem. Suparnici se pobiše i ubiše jedan drugog. Žrtvena lomača bila je tako nameštena da Mops i Amfiloh nisu mogli da gledaju popreko jedan drugog dok su ih spaljivali, ali su im se duhovi nekako nežno i prijateljski spojili te im osnovahu zajedničko proročište čija se slava nadaleko pronela, pa čak zasenila i Apolonovo proročište u Delfima. Sva pitanja upućena proročištu pisana su na voštanim tablicama, a odgovori su davani u snovima, i to po vrlo niskoj ceni, po bakrenjak za pitanje.5
f) Neoptolem je otplovio kući odmah pošto je prineo žrtve Bogovima i duhu svog oca; izbegao je veliku buru što je zahvatila brodovlje Menelaja i Idomeneja i, poslušavši proročki savet svoga prijatelja Helena, dospeo u Molosu. Pošto je ubio kralja Fojniksa, oženio je Helena svojom majkom. Helen zatim postade kralj Molosima i osnova novi glavni grad, a Neoptolem najzad ode u Jolk.6 Tu je nasledio presto svog deda Peleja, koga su zbacili Akastovi sinovi;7 ali, po Helenovom savetu, nije ostao u Jolku. Svoje brodove je spalio i zašao dublje u epirsko kopno, do jezera Pambrotida, u blizini proročišta Dodona, gde ga prijateljski dočekaše neki daljnji rođaci. Oni su bivakovali pod pokrivačima koje su razapeli na drške od kopalja pobivenih u zemlju. Neoptolem se seti Helenovih reči: »Kad naiđeš na kuću sa gvozdenim temeljem, drvenim zido-vima i vunenim krovom, zaustavi se, prinesi žrtve Bogovima i podigni grad!« Tu Neoptolem sa Andromahom izrodi sinove Pijela i Pergama.
g) Kraj mu je bio neslavan. Otišao je u Delfe da zatraži žrtvu za smrt svoga oca Ahileja, za koga se govorilo da ga je Apolon, prerušen u Parida, ustrelio u trojanskom hramu. Kad je Pitonka hladno odbila njegov zahtev, on opljačka i spali svetilište. Zatim ode u Spartu i reče kako mu je Menelaj još pre Troje obećao Hermionu za ženu; nju je, međutim, njen ded Tindarej udao za Agamemnonovog sina Oresta. Oresta su u to vreme gonile Erinije, pa je Neoptolem tvrdio da je Oresta sustigla božanska kletva, te je pravedno da Hermiona bude njegova žena. Bez obzira na Orestovo protivljenje, Spartanci iziđoše u susret njegovom zahtevu i venčanje bi obavljeno u Sparti. Međutim pokazalo se da je Hermiona nerotkinja, te Neoptolem opet ode u Delfe i, ušavši u zadimljeno svetilište koje je Apolon odlučio da obnovi, zapita zašto je to tako.
h) Narediše mu da žrtvama umilostivi Boga, i dok je on vršio obred, naiđe kod oltara na Oresta. Orest htede da ga ubije na mestu, ali ga spreči Apolon, koji je predvideo da Neoptolem umre od druge ruke tog istog dana. Meso žrtve prinete Bogu u Delfima uvek bi pripalo služinčadi u hramu;
ali Neoptolem to nije znao, te nije mogao da gleda kako se masne trupine volova koje je on zaklao razvlače pred njegovim očima i pokuša da to silom spreči. »Hajde da se oslobodimo ovog nesnosnog Ahilejevog sina!« reče Pitonka kratko, na šta neki Mahajr iz Fokide ubi Neoptolema žrtvenim nožem. »Sahrani ga pod pragom našeg svetilišta«, zapovedi Pitonka. »On je bio slavan ratnik i njegov će duh čuvati svetilište od napada. A ako se iskreno pokajao što je uvredio Apolona, neka bude na čelu svih povorki i žrtvovanja herojima kao što je on.« Međutim neki kažu da ih je Orest podgovorio da ubiju Neoptolema.8
i) Demofont je na povratku u Atenu pristao brodom u Trakiji. Tamo se princeza Filida zaljubi u njega. On se oženi njome i postade kralj. Kad mu je dosadilo da živi u Trakiji i kad je odlučio da ponovo krene na put, Filida ne uspe da ga u tome spreči. »Moram da pohodim Atenu i posetim svoju majku koju nisam video jedanaest godina«, reče Demofont. ''Trebalo je da misliš o tome pre nego što si primio presto'', odgovori mu Filida sva u suzama. ''Po zakonu ne smeš ostati van zemlje duže od nekoliko meseci.'' Demofont se zakle svim Bogovima sa Olimpa da će se vratiti u roku od godine dana, ali Filida je osećala da on laže. Pratila ga je do luke Eneod i tamo mu predala kovčežić. »Ovde se nalazi čarolija«, reče Filida. »Otvori ga samo u slučaju da izgubiš svaku nadu da ćeš mi se vratiti.«
j) Demofont nije nameravao da ide u Atenu. On se uputi na jugoistok prema Kipru, gde se nastanio; a kad prođe godina dana, Filida ga prokle u ime Majke Ree, popi otrov i umre. Toga istog časa radoznalost navede Demofonta da otvori kovčežić, i od onoga što je ugledao unutra — ko zna šta je to bilo? — odmah izgubi razum. Skočio je na konja i besno galopirao gonjen strahom, udarajući konja drskom svoga mača po glavi, dok ga nije ošamutio tako da konj pade. Mač mu izlete iz ruke, pade na zemlju i zabi se vrhom okrenutim nagore, a Demofont, sletevši preko konjske glave, nalete na mač. Postoji priča o drugoj tračkoj princezi Filidi, koja se zaljubila u Demofontovog brata Akamanta. Ona je, kad je bura omela njegov povratak iz Troje, umrla od žalosti i pretvorila se u bademovo drvo. Te dve princeze često zamenjuju.9
k) Diomed je, kao i Agamemnon i ostali, navukao na sebe Afroditinu mržnju. On se najpre nasukao na obalu Likije, gde je kralj Lik hteo da ga prinese na žrtvu bogu Areju, ali ga je spasla princeza Kaliroja, pomogavši mu da pobegne; kad je stigao u Arg, saznao je da mu je žena Ajgijaleja, po Nauplijevom nagovoru, živela u preljubi sa Kometom, a neki kažu sa Hipolitom. On se povukao u Korint, gde je čuo da je njegovom dedu Ojneju potrebna pomoć kako bi savladao neke pobunjenike; zato je otplovio put Ajtolije i stigavši tamo, učvrstio ga na prestolu. Ali neki kažu da je Diomed bio primoran da napusti Arg kad se, još pre trojanskog rata, vratio sa uspešnog pohoda Epigona na Tebu, i da mu je Agamemnon otada pomagao da vrati svoje kraljevstvo.10 On je proveo ostatak života u italijanskoj Dauniji, gde se oženio Euipom, kćerkom kralja Dauna, i podigao je mnogo čuvenih gradova, uključujući i Brindizij. To je verovatno izazvalo ljubomoru kralja Dauna, koji ga je ubio kao već starog čoveka i sahranio na jednom od ostrvlja koja se zovu Diomede. Po drugoj priči, međutim, on je nestao iznenada božanskom čarolijom, a njegovi drugovi su se pretvorili u lepe ptice koje otada viju svoja gnezda na tim ostrvima. Diomedovo zlatno oružje sačuvali su atenski sveštenici u apulijskoj Luceriji, a njega su poštovali kao božanstvo u Veneciji i širom južne Italije.11
1} Nauplije je nagovorio na neverstvo i Idomenejevu ženu Medu. Ona uze za ljubavnika nekakvog Leuka, ali on ubrzo izbaci iz dvora i nju i njenu kćer Kleisitiru, obe ih ubi u hramu svetilišta, gde su zatražile sklonište. Leuk potom navede deset gradova da se odreknu svojih pravih kraljeva i njega priznaju za kralja. Idomeneja je bila zahvatila bura dok je plovio prema Kreti, i on se zakle da će žrtvovati Posejdonu prvu ličnost koju sretne; dogodi se da to bude baš njegov sin, ili, neki kažu, njegova druga kćer. On beše spreman da izvrši svoju zakletvu, ali zaraza poče da hara zemljom te spreči žrtvovanje. Leuk je sada imao dobar izgovor da progna Idomeneja, koji se nastani u Kalabriji i tamo življaše sve do svoje smrti.12
m) Malo se Grka vratilo kući, a ove koji su se vratili čekale su muke i nevolje. Filokteta su pobunjenici prognali iz njegovog grada Meliboje u Tesaliji, pobegao je u južnu Italiju, gde je osnovao Peteliju i Krimisu u blizini Krotona. Neke od njegovih sledbenika je poslao da pomognu Ajgestu da utvrdi sicilijanske Ajgeste. On je posvetio svoj čuveni luk u Krimisi, u svetilištu Apolona Poludelog, a kad je umro, sahranjen je pored reke Sibar.13
n) Suprotni vetrovi nagnaše Guneja do Kinipske reke u Libiji, pa se on tamo i nastani. Fejdip je otišao na Kipar, gde se nastanio i Agapenor. Menestej nije povratio vlast u Ateni, već je primio upražnjeno kraljevstvo na Melu, a neki kažu i da je umro u Troji. Elpenorovi sledbenici nasukali su se na obalu Epira i zauzeli Apoloniju; Protesilajevi drugovi su se nasukali u blizini Pelena, kod tračkog Hersonesa; Tlepolem sa Roda razbio je lađu o jedno od iberijskih ostrva, odakle je jedna grupa zaplovila na zapad prema Italiji i njima je kasnije Filoktet pomogao u ratu protiv varvarskih Lukanijana.14 Priča o lutanjima Odiseja je homerovska zabava za dvadeset četiri noćne sedeljke.
o) Jedino se Nestor, koji je uvek bio pravedan, mudar, velikodušan, ljubazan i bogobojažljiv, vratio živ i zdrav svom domu u Pil, gde je srećno doživeo duboku starost, neuznemiravan ratovima, okružen hrabrim i pametnim sinovima, jer takva beše volja svemoćnog Zeusa.15

1. Apolodor: Epitome VI, 1; Homer: Odiseja. III. 130 i IV, 77—592; Hagija, navodi ga Proklo (Grčki epski fragmenti, str. 53, izd. Kinkel);
2. Apolodor II, 1, 5 i Epitome VI, 11; Euripid: Helena 766 i 1126; Higin: Fabula 116; Servije uz Vergllijevu Ajneidu XI, 260:
3. Apolodor: Epitome VI, 2—4; Strabon: XIV, 1, 27, navodi Hesloda, Sofokla i Ferekida; Ceces: O Likofronu 427 i 980;
4. Apolodor: Epitome VI, 18; Pausanija: III, 26, 7; Stefan Vizantijski sub Syrna; Strabon: VI, 3, 9; Ceces: O Likofronu 1017;
5. Apolodor: III, 7, 7 i Epitome VI, 19; Ceces: O Likofronu 440—12; Strabon: XIV, 5, 16; Pausanija: I, 34, 3; Lukijan: Aleksandar 19; Plutarh: Zašto proročišta ćute 45; Kikeron: O proticanju I, 40, 38; Dion Kasije: LXXII, 7;
6. Apolodor: Epitome VI, 12 i 13; Hagija: loc. cit.; Servije uz Vergilijevu Ajneidu II, 166; Sholijast uz Homerovu Odiseju III, 188;
7. Diktij sa Krete: VI, 7—9;
8. Homer: Odiseja: IV, 1—9; Apolodor: Epitome VI, 13—14; Euripid: Andromaha 891—1085 i Orest 1649, sa sholijastom; Higin: Fabula 123; Eustatije uz Homerovu Odiseju IV, 3; Sholijast uz Euripidovu Andromahu 32 i 51; Ovidije: Heroide VIII, 31; Sofoklovi fragmenti 11, 441, izd. Pearson: Pausanija: X, 7, 1 i X, 24, 4—5; Pindar: Nemejske ode VII, 50—70, uz sholijast; Vergilije:
Ajneida III, 330; Strabon: IX, 3, 9;
9. Apolodor: Epitome V, 16; Ceces: O Likofronu 495; Lukijan: O igrama 40; Higin: Fabula 59; Servije o Vergilijevim Eklogama V, 10;
10. Plutarh: Uporedne priče 23; Diktij sa Krete: VI, 2; Ceces: O Likofronu 609; Servije uz Vergilijevu Ajneidu VIII, 9: Higin: Fabula 175; Apolodor: I, 8, 6; Pausanija: II, 25, 2;
11. Pausanija: I, 11; Servije uz Vergilijevu Ajneidu VIII, 9 i XI, 246; Ceces: O Likofronu 602 i 618; Strabon: VI, 3, 8—9; Sholijast uz Pindarove Nemejske ode X, 12; Skilak: str. 6;
12. Apolodor: Epitome VI, 10; Ceces: O Likofronu 334—6; Servije o Vergilijevoj Ajneidi III, 121 i XI, 264; Prvi vatikanski mitograf: 195; Drugi vatikanski mitograf: 210; Vergilije: Ajneida 121 i 400;
13. Ceces: O Likofronu 911, navodi Apolodorove Epitome; Homer: Ilijada II, 717; Strabon: VI, 1, 3; Aristotel: Mirabilia 107;
14. Ceces: O Likofronu 911; Pausanija: I, 17, 6;
15. Homer: Odiseja IV. 209; Pausanija: IV. 3. 4: Higin: Fabula 10.
*
1. Mnogi mitografi smatraju da se Afrodita borila protiv Grka zato što je, kao Boginja ljubavi, podržavala Paridovu otmicu Helene. Ali ona je bila i Boginja mora, koju su Trojanci prizivali da im pomogne kako bi uništili trgovinski savez čiji je pokrovitelj bio Posejdon. I bure na moru za koje se tvrdi da su ih dizali Atena i Posejdon i time sprečavali pobednike da se srećno vrate verovatno su prvobitno njoj pripisivane. Taj razlog za osvetu dao je povoda velikom broju gradova u Italiji, Kipru i svuda unaokolo da tvrde kako su ih osnivali heroji koji su doživeli brodolom na povratku iz Troje, a ne izbeglice ispred najezde Doraca na Grčku.

2. Sahranjivanje mladog junaka pod prag nekog hrama bilo je poznat običaj pa, pošto je Neoptolem spalio staro svetilište u Deltima, sasvim je prirodno što je Pitonka zahtevala da on bude žrtva kad se na zgarištu gradilo novo svetilište. Prethodni čuvari praga bili su Agamed i Trofonije (vidi 84, b).

3. Rea, koja je u Demofontov kovčežić stavila tajanstveni predmet, zvala se i Pandora, i taj mit je verovatno ranija verzija o Epimetejevoj ženi Pandori koja je otvorila kutiju sa duhovima (vidi 39, j) i pre opomena radoznalim muškarcima koji hoće da proniknu u ženske misterije nego obratno. »Mops« je bila kraljevska titula na Kilikiju u osmom veku pre nove ere.

4. Ptice u koje su se pretvorili Diomedovi sledbenici opisane su kao »pune vrlina«, svakako da bi se razlikovale od svirepih ptica Sirena (vidi 154, d i 3; 170, 7).

5. Slično Idomenejevom zavetu postupio je i Majandar (»onaj koji traga za čovekom«) kada je obećao Kraljici Neba da joj žrtvuje prvu osobu koja ga bude pozdravila prilikom juriša na Pesin, a desilo se da je to bio upravo njegov sin Arhelaj (»vladar naroda«). Majandar ga je ubio, a zatim je zbog griže savesti skočio u reku (Plutarh: O rekama IX, 1). Poznatija verzija istog mita nalazi se u Knjizi o sudijama XI, 30, gde se Jeftaj zariče Jehovi da će na žrtvu prineti svoju kćer ako pobedi u ratu. Ove varijante svedoče da je Idomenej pre obećao Afroditi nego Posejdonu da žrtvuje muškarca, kao što je i Majandar žrtvu namenio Kraljici Neba, a Jeftaj nesumnjivo Anati, kojoj su takve žrtve, na njen zahtev, prinošene na njenim svetim planinama Judeje. Po svemu izgleda da je bilo uobičajeno da se u znak blagodarnosti za uspeh u vojnom pohodu žrtvuje kraljević iz kraljevske porodice — kralj Saul bi ubio svog sina Jonu posle pobede kod Mihmaša da se narod nije pobunio — a sprečavanje  Idomenejevog prinošenja žrtve, kao i Avramovog na Gori Moriji, ili Atamantovog na Gori Lafistiji (vidi 70, d), bilo je opomena da taj običaj više nije u volji nebesima. Prinošenje na žrtvu  princeze umesto kraljevića, kao u slučaju Jeftaja, ili u priči Prvog vatikanskog mitografa o Idomenejevom zavetu, predstavlja antimatrijarhalnu reakciju koja je karakteristična za herojsku sagu.

6. Lutanja Menelaja po južnom Sredozemlju u stvari su gusarenje Ahajaca i pokušaji kolonizacije. Ksant, davnašnji libijski istoričar, kaže da je stari feničanski grad Askalon osnovao Askal (»neobrađeni«), Pelopov brat, prema tome i daleki rodak i predak Menelajev. Kada je Isus Navin pokorio Kanaan u trinaestom veku pre nove ere, došli su mu ljudi iz Gibona (u Septijagintovom tekstu Agabon, u značenju Astu Achaivon, ''grad Ahajaca'') i po grčkom običaju stavili se, kao molioci, pod njegovu zaštitu, tvrdeći da nisu rođeni Kanaanci, već Heviti, to jest prekomorski Ahajci. Isus Navin je priznao njihova prava i dozvolio im da ostanu kao čuvari svetih gajeva i vodonoše u hramovima (Isus Navin IX). Po onome što stoji u devetom poglavlju izgleda da su se oni tom prilikom pozvali na stari pomorski savez Keftiju, na čijem je čelu stajao Minoj iz Knosa, a kome su pripadali i Ahajci i Avramov narod. Avram je došao na Deltu sa kraljevima Hiksa i udao svoju sestru Saru za »Faraoha«, što je značilo gospodara iz Knosa koji je vladao ostrvom Far. Ono je u to vreme bilo glavna trgovačka luka saveza, ali u Menelajevo vreme Knos je već odavno ležao u ruševinama, saveznici su se pretvorili u gusare koje su Egipćani potukli u Pijarskoj bici (1229, god. pre nove ere). »Uhvatio sam ih u klopku i pohvatao kao divlju živinu — bili su uvučeni i opkoljeni, isterao sam ih daleko na obalu, a brodovi i sva njihova roba potonuli su u more« — i tako Far više nije bio najveća luka u starom svetu, već mesto gde se ležu foke. Podmorski zemljotres uništio je lučka postrojenja (vidi 39, 2). tako da je u rano klasično doba inostrana trgovina prolazila kroz Naukrat glavnu miletsku luku (vidi 25, 6).

7. Borba Menelaja sa Protejem je veoma oskudna verzija poznatog mita:  Tetida, boginja foka, postala je muškarac u liku Proteja, a Menelaj, umesto da sačeka da Boginja skine fokinu kožu pa da ga stegne u ljubavni zagrljaj, kao što je Pelej uradio (vidi 81, 1—3), upotrebljava fokinu kožu da se preruši, poziva trojicu ljudi da mu pomognu i zahteva od zarobljenog samo proročki odgovor. Protej se brzo preobražavao, kao i Tetida pred Pelejem, ili kao Dionis-Zagrej, koji je takođe dolazio na Far (vidi 27. 7) kad su mu zapretili Titani. Homerovsko nabrajanje njegovih preobražaja je veoma nejasno; mogu se utvrditi i dva ili tri godišnja doba. Lav i divlji vepar su jasni znaci dvodelne godine (vidi 69. 1); a bik, lav i vodena zmija trodelne godine (vidi 27, 4 i 123, 1); panter je posvećen Dionisu (vidi 27, 4), a »lisnato drvo« ako se uporedi sa pričom o Periklimenu, odnosi se na sveta drveta meseca (vidi 53, 3 i 139, 1). Protejeve promene su zanimljiv detalj u priči, ali ne odgovaraju u potpunosti proročkom značenju, ukoliko prava priča nije glasila da je, posle osam godina vladavine i godišnjeg prinošenja na žrtvu interrexa na način kako se to obavljalo na Kreti, Menelaj postao proročki heroj u naseobinama pored Egipatske reke (vidi 112, 3).
IP sačuvana
social share
Ako je Supermen tako pametan zašto nosi donji veš preko odela??
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Ne tece to reka,nego voda!Ne prolazi vreme,već mi!

Zodijak Taurus
Pol Žena
Poruke 18761
Zastava Srbija
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.3
170 ODISEJEVA LUTANJA

Odisej je, otplovivši iz Troje, pouzdano znao da će morati da luta deset godina pre no što se može ponadati da ponovo osvoji Itaku; najpre je svratio u kikonski Ismar i zauzeo ga na juriš. Od pljačke je poštedeo jedino Apolonovog sveštenika Mara, koji ga zahvalno obdari sa nekoliko bokala slatkog vina. Ali Kikonci, koji su živeli dalje na kopnu, videše kako se dim širi i diže visoko iznad spaljenog grada, pođoše na juriš na Grke koji su pili dole na obali i rasteraše ih na sve strane. Kad je Odisej prikupio i ukrcao svoje ljude uz velike gubitke, žestok severoistočni vetar ga dohvati i potera preko Ajgejskog mora prema Kiteri.1 Četvrtog dana, za vreme kratkog zatišja, on pokuša da obiđe rt Maleju i pođe na sever prema Itaki, ali se podiže još žešći vetar. Posle devet dana opasnosti i muka pomoliše se na vidiku libijska predgorja, na kojima žive lotosojedi. Lotos je voće boje šafrana, bez koštice, veličine zrna pasulja i raste u slatkim, jedrim grozdovima koji imaju svojstvo da opiju onoga koji ih okuša, tako da zaboravi na svoju zemlju; neki putnici su ga opisali kao jabuke iz kojih se dobija veoma jaka, opojna jabukovača. Odisej se iskrcao po vodu i poslao u izvidnicu tri druga. Oni zaboraviše po šta su pošli jer su okušali lotos koji su im ponudili domoroci. Posle izvesnog vremena Odisej pode da ih potraži na čelu spasilačke grupe, pa iako ga je veoma privlačilo, on odbi da okuša lotos. Silom vrati begunce i okova ih u gvožđa, krenu na put ne tražeći više nista.2
b) On zatim stiže na plodno, dobro pošumljeno ostrvo, nastanjeno jedino bezbrojnim divljim kozama. Ubi nekoliko koza hrane radi. Ovde ukotvi celu flotu, osim jedne lađe kojom je krenuo da ispita suprotnu obalu. To beše zemlja svirepih varvarskih Kiklopa, koji su se tako zvali jer su imali veliko okruglo buljavo oko nasred čela. Oni su zaboravili kovački zanat svojih predaka koji su radili za Zeusa i sad su bili pastiri bez zakona, zbora, lađa, pijaca i nisu znali za zemljoradnju; živeli su tužno, odvojeno jedan od drugog, u pećinama što su zjapile u stenovitim brdima. Videći jedan visok otvor u pećini, zarastao u lovor, iznad prostora određenog za stoku, ograđenog velikim kamenjem, Odisej sa drugovima uđe, ne znajući da je pećina Kiklopa po imenu Polifema, divovskog sina Posejdona i Nimfe Toose, koji je voleo da ždere ljudsko meso. Grci se raskomotiše, zapališe veliku vatru, a zatim zaklaše i ispekoše nekoliko jarića koje su našli utorene u dnu pećine, poslužiše se sirom iz korpa koje su bile obešene o zidove i veselo se pogostiše. Pred veče se pojavi Polifem. On uvede stado u pećinu i zatvori ulaz za sobom velikim kamenom koji bi dvadeset volova jedva pokrenulo: zatim, ne opažajući goste, sede i poče da muze ovce i koze. Najzad diže pogled sa vedra i ugleda Odiseja i njegovu družinu kako sede pored ognjišta. On ih grubo zapita šta rade u njegovoj pećini. Odisej odgovori: »Dobri dive, mi smo Grci, vraćamo se kući posle uništenja Troje; molim te, seti se svojih dužnosti prema Bogovima i ukaži nam gostoprimstvo.« Kao odgovor na to Polifem frknu i zasmeja se grohotom, dohvati dva mornara za noge, tresnu im glave o pod i poždera ih sirove, režeći nad njihovim kostima kao planinski lav.
c) Odisej bi mu se krvavo osvetio još pre zore, ali ne smede, jer je jedino Polifem bio u stanju da odgurne kamen sa ulaza. On provede noć s glavom među rukama, razmišljajući kako da se izvuče, dok je Polifem užasno hrkao. Čudovište pojede za doručak još dvojicu mornara, a onda mirno izvede svoje stado i zatvori pećinu istim kamenom; Odisej uze jedan maslinov kolac i dobro mu zaoštri vrh i opali vatrom, pa ga sakri u gomilu đubreta. Te se večeri Kiklop vrati i pojede još dva od dvanaest mornara, a Odisej mu snishodljivo ponudi vrč jakoga vina koje je dobio od Mara sa kikonskog Ismara; na sreću beše poneo sa sobom na obalu punu mešinu vina. Polifem se pohlepno napi, zatraži još jedan vrč, jer nikad u svom životu nije pio ništa jače od mleka, i smilostivi se da zapita Odiseja za ime. «Ime mi je Oudeis«, odgovori Odisej, »tako me svi zovu skraćeno.« Oudeis znači »Niko«. »Poješću te poslednjeg, prijatelju Oudeis«, obeća mu Polifem.
d} Čim Kiklop utonu u pijani san, pošto vino nije bilo razblaženo vodom, Odisej i njegova preostala družina zagrejaše kolac na ugarcima vatre, pa ga zatim zabodoše u jedino Polifemovo oko, a Odisej svom težinom naleže na kolac kao da njim začepljuje rupu na brodu. Oko prsnu, a Polifem bolno jeknu, što natera sve njegove dalje i bliže susede da dotrče do pećine da čuju šta se zbilo.»Oslepeo sam i strahovito me boli! To je učinio Niko«, urlao je Polifem. »Jadnik«, rekoše oni. »Ako je to učinio niko, mora da si u strašnoj groznici. Moli našeg oca Posejdona da ti pomogne i prestani da se dereš!« Oni odoše gunđajući, a Polifem, teturajući se, dođe do otvora pećine. Skloni veliki kamen i, oprezno pipajući rukama, čekaše da pohvata preostale Grke kad budu pokušali da pobegnu. Ali Odisej smisli lukavstvo i priveza po jednog svog druga za trbuh svakog trećeg ovna, raspoređujući težinu ravnomerno. Za sebe izabra ogromnog ovna predvodnika i spremi se da se zavuče u runo, dobro omotavši prste ruku i nogu u vunu.
e) U zoru Polifem poče da pušta ovce na pašu, pažljivo im opipavajući leđa da nijedna ne izostane. Dugo je oklevao i tužno razgovarao sa ovnom pod kojim je bio Odisej, opipavajući ga: »Dragi moj, zašto nisi prvi kao obično? Žališ li me zbog moje nesreće?« Ali najzad propusti i njega.
f) Tako je Odisej uspeo da oslobodi i sebe i svoje drugove i da dotera stado debelih ovnova do svog broda. Oni se na brzinu otisnuse i kad su veslači dohvatili vesla i počeli da se udaljuju od obale, Odisej nije mogao da se uzdrži a da se s podsmehom ne oprosti od Polifema. Kao odgovor, Polifem zavitla ogromnu stenu, koja pade na pola dužine ispred broda, a talas što se od nje diže umalo ne baci Odisejevu lađu na obalu. Odisej se nasmeja i viknu: ''Ako te iko zapita ko te je oslepio, odgovori mu da to nije bio Oudeis, već Odisej sa Itake!'' Razljućen, Polifem poče glasno da se moli ocu Posejdonu: «Obećaj mi, oče, da moj neprijatelj Odisej, ako se ikada vrati kući, stigne kasno, u rđavom stanju, na tuđoj lađi, bez ijednog svog druga, i neka naiđe na velike neprilike na samom kućnom pragu!« On hitnu još jednu stenu, veću od
prve, ona pade po strani, a talas se podiže i ponese lađu brže ka ostrvu, gde su ih ostali Odisejevi drugovi brižno očekivali. Ali Posejdon je čuo Polifema i obećao da će ga osvetiti kako je tražio.3
g) Odisej se tada uputi na sever i ubrzo stiže na ostrvo Ajola, čuvara vetrova, koji ga lepo primi. Gostio ga je čitav mesec dana, a poslednjeg dana uručio mu je torbu punu vetrova i objasnio da će sve biti dobro dok otvor bude zavezan srebrnom žicom. On mu reče da još nije uspeo da zatvori blagi Zapadni vetar, koji bi flotu pouzdano vodio Jonskim morem u pravcu Itake, ali će Odisej moći da oslobađa vetrove jedan po jedan, prema potrebi promene pravca. Već se mogao videti dim iz dimnjaka Odisejevog doma kad on, savladan umorom, zaspa. Posada na brodu jedva sačeka taj trenutak da razveže torbu za koju su mislili da je puna vina. Odjednom vetrovi zaurlaše i jurnuše nazad u svoj kraj, terajući lađu ispred sebe; Odisej se uskoro nađe na Ajolovom ostrvu. Uz velika izvinjenja on ponovo zamoli za pomoć, ali mu bi rečeno da se gubi i ovog puta posluži veslima; ni najmanji dah Zapadnog vetra neće dobiti. »Ja ne mogu da pomažem čoveku kome Bogovi nisu naklonjeni», reče Ajol, zalupivši mu vrata ispred nosa.4
h) Posle sedmodnevne plovidbe Odisej stiže u zemlju Lajstrigona, kojima je vladao kralj Lam. Ta zemlja, kažu, nalazila se negde na severozapadu Sicilije. Drugi je stavljaju u blizinu Formije, u Italiji, a za plemeniti dom Lamija tvrdi se da vodi poreklo od kralja Lama, Što izgleda verovatno, jer ko bi priznao da vodi poreklo od ljudoždera da to nije svima poznato predanje?5 U zemlji Lajstrigona noć i jutro su se tako približili da su pastiri, vodeći stada na počinak o zalasku sunca, pozdravljali one koji su zorom isterivali svoja. Odisejevi kapetani hrabro uploviše u luku Telepil, sa svih strana zaštićenu okomitim stenama među kojima je bio jedan uzak prolaz. Oni nasukaše brodove u blizini kolskog prolaza što se vijugao nagore prema visoravni. Odisej je bio obazriviji, pa je privezao brod za stenu izvan luke i poslao trojicu ljudi u izviđanje. Oni su išli stazom dok ne naiđoše na devojku koja je uzimala vodu sa izvora. Ona beše kćerka Antifata, lajstrigonskog vojskovođe, i povede ih svom domu. Tamo, međutim, naiđoše na hordu divljaka. Oni dohvatiše jednog od njih i ubiše ga da bi ga skuvali; druga dvojica pobegoše glavom bez obzira, ali se divljaci, umesto da ih gone, popeše na vrhove stena i počeše da bacaju kamenje na lađe pre no što je posada mogla da ih otisne u more. Zatim se spustiše na obalu i počeše da kasape i ubijaju mornare do mile volje. Odisej pobeže presekavši svojim mačem uže kojim je brod bio vezan za stenu, pozivajući svoje drugove da veslaju ako im je život mio.6
i) On upravi jedinu preostalu lađu na istok i posle duge plovidbe stigne na Ajaju, ostrvo Zore, kojim je vladala Kirka, kći Helija i Perse, a sestra Ajeta, zlobnog kralj Kolhide. Kirka je bila vična svim čarolijama, ali je gajila malo ljubavi prema ljudskom rodu. Kad je bačena kocka što je trebalo da odredi ko ostaje da čuva brod a ko treba da istraži ostrvo, Odisejev drug Euriloh bude izabran za iskrcavanje na obalu sa dvadesetdvojicom drugih. On otkri da je Ajaja bogata hrastom i ostalim šumskim drvećem i najzad dospe do Kirkinog dvorca, sagrađenog na čistini blizu središta ostrva. Vukovi i lavovi tumarali su unaokolo, ali umesto da napadnu Euriloha i njegove drugove, oni su se uspravljali na zadnje šape i umiljavali. Čovek ih je pre mogao smatrati ljudskim bićima nego zverima, a oni su zaista i bili ljudi koje je Kirka preobrazila u zveri svojim činima.
j) Kirka je sedela u dvorani i tkala na razboju kad su Euriloh i njegovi drugovi ušli i pozdravili je. Ona se diže i sa osmehom ih pozva za sto da jedu. Svi rado prihvatiše ponudu, osim Euriloha, koji, nadajući se podvali, ostade pozadi i poče ljubopitljivo da viri kroz prozor. Boginja iznese pred gladne mornare obilatu čast — sira, ječmenjaka, meda i vina; ali sva hrana beše začarana i čim oni navališe na jelo, Kirka poče da ih udara prutićem po ramenima i pretvori ih u svinje. Zatim im otvori vrata obora, baci im šaku-dve žira i drenjina na blatnjav pod i ostavi ih u kaljuzi.
k) Euriloh se vrati plačući i saopšti Odiseju kakva se nesreća dogodila. Odisej zgrabi svoj mač i krete ne razmišljajući, rešen da ih spasava, ali bez ikakvog smišljenog plana. Na svoje iznenađenje, usput srete Hermesa. Ovaj ga učtivo pozdravi i ponudi mu čaroliju protiv Kirkine magije: mirišljavi beli cvet sa crnim korenom, zvani moly, koji jedino Bogovi poznaju i beru. Odisej sa zahvalnošću primi dar i produži put. Nešto kasnije, on je već sedeo za trpezom a Kirka ga je dvorila. Kad Odisej pojede svoju začaranu hranu, Kirka podiže prutić i lupi ga po ramenu. »Idi svojim drugovima u obor«, zapovedi mu ona. Ali on je već bio pomirisao cvet te ostade neureknut, pa skoči držeći mač u ruci. Kirka pade na kolena plačući. »Poštedi me«, vikala je ona, »delićeš sa mnom postelju i vladaćemo u Ajaji zajedno!« Znajući da veštice imaju moć da iscrpu i upropaste svoje ljubavnike ispijajući im krv malo-pomalo u male mehurove, Odisej natera Kirku da se zakune svečanom kletvom da neće više kovati nikakve zavere protiv njega. Ona se zakle blagoslovom Bogova, pa mu ona pripremi divno toplo kupatilo, vino u zlatnim čašama i ukusnu večeru koju je posluživala pribrana domaćica. Kirka se pripremi da zanoći s Odisejem u postelji s purpurnim prekrivačima. Ipak Odisej nije hteo da odgovori na njena ljubavna udvaranja dok ona ne pristane da oslobodi ne samo njegove drugove već i sve ostale mornare koje je ranije bila uklela. Pošto je i to učinila, on rado ostade na Ajaji dok mu ona nije rodila tri sina, Agrija, Latina i Tele-gona.7
l) Odisej požele da opet krene na put i Kirka pristade da ga pusti, ali da najpre pohodi Tartar i tamo potraži duh proroka Tejresije, koji će mu reći kakva ga sudbina čeka na Itaci, da li će ikad dospeti do nje i šta će se posle dogoditi. »Žuri stalno ispred Severnog vetra«, reče mu Kirka, »dok ne dođeš do izvora Okeana i Persefoninog gaja, koji ćeš poznati po crnim topolama i starim vrbama. Na mestu gde se reke Flegeton i Kokit ulivaju u Aheron, iskopaj jarak i prinesi na žrtvu Hadu i Persefoni mladog ovna i crnu ovcu — koje ću ti ja dati. Neka krv otiče u jarak i rasteruj ostale duhove svojim mačem dok budeš čekao da se pojavi Tejresija. Dozvoli mu da pije koliko god želi i slušaj pažljivo njegove savete.«
m) Odisej natera svoje ljude da se ukrcaju, a oni to nerado učiniše, jer im beše teško da napuste prijatnu Ajaju i krenu u Hadove zemlje. Kirka im obezbedi povoljan vetar, koji ih brzo odvede do izvora Okeana i onih udaljenih granica sveta gde žive u stalnoj magli Kimeri, stanovnici večnog sumraka, koji nikada ne vide sunca. Kad ugledaše Persefonin gaj, Odisej pristade lađom i postupi tačno kako ga je Kirka savetovala. Prvi duh koji se pojavio nad jarkom bio je duh Elpenora, jednog člana njegove posade, koji je pre samo nekoliko dana pijan zaspao na krovu Kirkine palate, probudio se bunovan, pao preko ograde i poginuo. Odisej, koji je na brzinu napustio Ajaju, prekasno je primetio odsutnost Elpenora pa mu sad obeća da će ga pristojno sahraniti. »Zamisli samo, ti si ovamo stigao pešice brže nego ja brodom!« uzviknu Odisej, ali ne htede da mu da ni najmanji gutljaj krvi, iako ga je Elpenor tužno molio.
n) Mešovita grupa duhova poče da se vrzma oko jarka, ljudi i žene svih vrsta i godina, među kojima čak i Odisejeva mati Antikleja, ali on ne dozvoli čak ni njoj da pije dok se ne napije Tejresija. Najzad se pojavi Tejresija, zahvalno se naloka krvi i opomenu Odiseja da dobro pazi na svoju posadu, da ih drži na oku kada stignu do Sicilije, njihovog sledećeg pristaništa, da ne bi došli u iskušenje da pokradu stoku Hiperiona, Titana Sunca. On treba da očekuje velike teškoće na Itaki, i, mada može da se nada da će se osvetiti huljama i podlacima koji mu tamo razvlače dobro, njegova putovanja nisu još pri kraju. Mora uzeti veslo i nositi ga na ramenu dok ne stigne u oblast ostrva gde nijedan čovek nije još usolio meso i gde će veslo smatrati za batinu kojom se mlati žito. Ako tada prinese žrtvu Posejdonu, mogao bi se nadati da ponovo osvoji Itaku i doživi starost u miru i zadovoljstvu; ali smrt će mu ipak doći s mora.
o) Zahvalivši Tejresiji i obećavši mu krv još jedne ovce kad se vrati na Itaku, Odisei najzad dozvoli svojoj majci da ugasi žeđ. Ona mu saopšti i druge novosti o domu, ali zadrža za sebe ono o proscima svoje snahe. Pošto se pozdravila, duhovi bezbrojnih kraljica i princeza počeše da loču krv. Odisej je bio ushićen što je imao priliku da vidi tako otmene ličnosti kao što su Antiopa, Jokasta, Hlorida, Pera, Leda, Ifimedeja, Fajdra, Prokrida, Arijadna, Majra, Klimena i Erifila.
p) Zatim se zabavljao sa grupom ranijih vojskovođa: Agamemnonom, koji ga je posavetovao da se tajno iskrca na Itaku; Ahilejem, koga je obradovao pričajući mu o Neoptolemovim junačkim delima; Velikim Ajantom, koji mu još nije oprostio i koji se udaljio uvređeno. Odisej je video i Minoja kako sudi, Oriona u lovu, Tantala i Sisifa kako se muče, i Herakla — bolje rečeno njegovu utvaru, jer je sam Herakle pirovao sa velikim zadovoljstvom među besmrtnim bogovima koji su mu pomagali u vreme njegovih dugotrajnih radova.8
q) Odisej srećno doplovi nazad na Ajaju, gde je sahranio Elpenorovo telo i ostavio njegovo veslo na humci kao spomenik. Kirka ga dočeka veselo. ''Kako je teško pohoditi Hadovu zemlju!'' kliktala je ona. »Jedna smrt dovoljna ie za većinu ljudi, a tebi će biti sada potrebne dve!« Ona ga upozori da sada treba da prođe pored ostrva Sirena, čiji su divni glasovi začaravali sve mornare koji su tuda brodili. Te kćeri Aheloja, ili kako neki kažu Forkija, sa Musom Terpsihorom, ili Steropom, Portaonovom kćerkom, imađahu lica kao u devojaka, noge i perje kao u ptica, i mnogo se raznih priča plelo oko njihove neobičnosti, kao na primer da su se igrale sa Korom kad ju je Had oteo i da im je Demetra, ljuta i uvređena što joj nisu pritekle u pomoć, dala krila, rekavši: »Odlazite i tražite mi kćer širom sveta!« Priča se i da ih je Afrodita pretvorila u ptice zato što iz devojačkog ponosa nisu htele da se podaju ni bogovima ni ljudima. One nisu mogle da lete otkako su ih Muse pobedile na muzičkom takmičenju, očerupale im perje i od njega napravile sebi vence. Sad su sedele i pevale na livadi, među hrpama kostiju mornara koje su oterale u smrt. »Sipaj vosak u uši svojih momara«, savetovala ga je Kirka, »a ako si sam radoznao da čuješ njihovu muziku, naredi posadi da te dobro privežu za jarbol i nateraj ih da ti se zakunu da te neće odvezati, ma kako strogo ti to zahtevao i ma kako im pretio.« Kad je došao da se pozdravi, Kirka ga je upozorila i na druge opasnosti kojima ide u susret, pa je otplovio, dobivši opet povoljan vetar.
r) Kad se lađa približi ostrvu Sirena, on posluša Kirkin savet. Sirene su tako umilno pevale, obećavajući mu proročku spoznaju svega što će se ubuduće dogoditi na zemlji, da on poče da viče svojim drugovima, preteći im smrću, da ga oslobode. Slušajući njegovo ranije naređenje, oni ga samo jače
privezaše za jarbol. Tako lađa srećno otplovi, a Sirene iz očajanja izvršiše samoubistvo.9
s) Neki veruju da su bile samo dve Sirene; neki da ih je bilo tri, naime ili Partenopa, Leukosija i Ligeja; ili Pejsinoja, Aglaopa i Telksepeja; ili Aglaofona, Telksiopa i Molpa. Ipak, neki navode četiri: Tela, Raidna, Telksiopa i Molpa.10
t) Sledeća opasnost koja je čekala Odiseja beše da prođe između dve stene gde je na jednoj živela Skila a na drugoj Haribda, njena prijateljica čudovište. Haribda, kćerka Majke Zemlje i Posejdona, beše proždrljiva žena koju je Zeus udario gromom i bacio u more i koja je tri puta dnevno usisavala ogromnu količinu vode i odmah je izbljuvavala. Skila, nekada lepa kći Hekate i Forkija, ili Forbanta — ili Ehidne i Tifona, Tritona, ili Tirena — bila je preobražena u psetoliko čudovište sa šest strašnih glava i dvanaest šapa. To je učinila ili Kirka, ljubomorna na Glaukovu ljubav prema Skili, ili Amfitrita, iz slične ljubomore prema Posejdonu. Skila je imala običaj da hvata mornare, da im polomi kosti i polako ih pojede. Možda je najneobičnije kod Skile bio njen lavež; on nije bio jači od cviljenja novorođenog šteneta. Pokušavajući da izbegne Haribdu, Odisej okrenu krmom samo malo bliže Skili, koja se nagnu preko ograde, zgrabi šest najsposobnijih mornara, svuče ih sa palube držeći svakog u po jednim ustima, pa ih prebaci na stene, gde poče natenane da ih jede. Oni vrištahu i pružahu ruke prema Odiseju, ali se on nije usuđivao ni da pokuša da ih spase, već otplovi dalje.11
u) Odisej krenu pravcem tako da izbegne Lutajuće, ili Sudarne Stene, između kojih je samo Argo uspeo da prođe; on nije znao da su stene sada pričvršćene za morsko dno. Ubrzo ugleda Siciliju, gde Hiperion, sunčani Titan, koga neki zovu Helije, ima sedam krda izvanredne stoke na paši, po pedeset grla u svakom krdu, i veliko stado brljivih ovaca. Odisej zakle svoje ljude svečanom zakletvom da se zadovolje onim čime ih je snabdela Kirka i da ne ukradu nijednu kravu. Oni se iskrcaše i izvukoše lađu na obalu. Međutim, Južni Vetar je duvao trideset dana, hrane je ostalo malo, pa iako su mornari lovili i ribarili svakodnevno, nisu imali mnogo uspeha. Najzad Euriloh, očajan zbog gladi, pozva svoje drugove na stranu i nagovori ih da ubiju jednu kravu — a zauzvrat će, požurio je da doda, sagraditi Hiperionu velelepan hram kad se vrate na Itaku. Oni sačekaše do Odisej zaspi, uhvatiše nekoliko krava i ubiše ih, prineše bogovima na žrtvu butne kosti i loj i ispekoše toliko goveđeg mesa da je bilo dovoljno za šestodnevnu gozbu.
v) Odisej se prenerazi kad se probudio, a tako isto i Hiperion kad je od svoje kćeri Lampetije, glavne kravarke, čuo šta se dogodilo. Hiperion se požali Zeusu, koji, kad vide da je Odisejeva lađa ponovo u moru, posla iznenadnu oluju sa zapada, jarbol se slomi i pade kormilaru na glavu, a zatim raspali gromom po palubi. Lađa potonu i udaviše se svi koji behu na brodu osim Odiseja. On uspe da se dočepa jarbola i kobilice broda i oputa od neštavljene kože koje su plutale i uspne se sa strane na ovako sklepani brod. Ali diže se snažan vetar s juga i potera ga put Haribdinog vrtloga. Zakačivši se za deblo divlje smokve koja je rasla iznad stene, Odisej je visio u strašnom položaju, dok su jarbol i kobilica bili u ždrelu i dok ih vrtlog ponovo nije izbljuvao. Tada se on ponovo pope i odvesla rukama. Posle devet dana dospeo je na obalu Ogigije, gde je živela Kalipsa, kćerka Tetide i Okeana, ili možda Nereja, ili Atlanta.12
w) Sipražje jove, crna topola i čempresi, sa sovuljagama i sokolima, čavrljivim morskim galebovima koji su imali gnezda u njihovim granama, skrivali su veliku Kalipsinu pećinu. Vinova loza povijala se iznad ulaza. Peršun i perunike rasli su po obližnjim livadama koje je natapao bistar potok. Ovde lepa Kalipsa dočeka Odiseja, koji se jedva popeo na obalu, i ponudi mu obilatu hranu, okrepljujuće piće i meku postelju. »Ako ostaneš kod mene«, molila je ona, »uživaćeš besmrtnost i večitu mladost.« Neki kažu da je Odisej sa Kalipsom, a ne sa Kirkom, imao sina Latina, pored blizanaca Nausitoja i Nausinoja.
x) Kalipsa je zadržala Odiseja na Ogigiji sedam godina — ili možda pet — i pokušala sve da ovaj zaboravi Itaku; ali njemu ubrzo dosadiše njeni zagrljaji, te je imao običaj da sedi snuždeno na obali i gleda u more. Najzad Zeus, ugrabivši trenutak Posejdonovog odsustva, posla Kalipsi Hermesa s naređenjem da ne zadržava Odiseja. Ona nije smela da ga ne posluša i zato reče Odiseju da sagradi splav koji će ona opremiti, daće mu vreću žita, mešinu vina i vode i suvog mesa. Iako je Odisej mislio da je to samo klopka, Kalipsa mu se zakle rekom Stig da ga neće prevariti i pozajmi mu sekiru, bradvu, svrdlo i ostali alat koji mu je potreban. Nije morala da mu kaže dva puta, on je odmah napravio splav od debala i spustio ga u vodu pomoću oblica; pozdravio se sa Kalipsom i otplovio uz povoljan vetar.
y) Posejdon je išao u pohode svojim besprekornim prijateljima Etiopljanima, i kad se vraćao kući preko mora na svojim krilatim kočijama, iznenada ugleda splav. Odmah jedan ogroman talas dolete i snažno zapljusnu splav te Odisej skliznu s njega, a bogata odeća koju je nosio na sebi tako se natopi vodom da oteža i povuče ga u morsku dubinu. Izgledalo je da će mu pluća prsnuti. Ipak, pošto je bio snažan plivač, uspe da se oslobodi haljina, ispliva na površinu i uspuza se nekako na splav. Sažaljiva Boginja Leukoteja, nekadašnja Ina, Atamantova žena, pope se pored njega, prerušena u morskog galeba. U kljunu je držala veo koji dade Odiseju da ga omota oko pasa, pre no što ponovo zaroni. Taj veo će ga spasti, obeća ona. Odisej se ustezao da je posluša, ali kad drugi talas zatrese splav, on obvi veo oko sebe i zapliva. Pošto se Posejdon vratio u svoju podvodnu palatu u blizini Euboje, Atena se usudila da pošalje vetar koji je smirivao talase onuda kuda je Odisej prolazio, te on posle dva dana bi izbačen, potpuno iscrpen, na obalu ostrva Drepane, koje su tada nastanjivali Fajačani. Odisej leže pored izvora zaklonjen čestarom, pokri se suvim lišćem i čvrsto zaspa.13
z) Sledećeg jutra, ljupka Nausikaja, kćerka kralja Alkinoja i kraljice Arete, kraljevskog bračnog para koji je ukazao toliko ljubaznosti i gostoljubivosti Jasonu i Medeji, dođe sa svojim pratiljama da pere rublje na izvoru. Kad je završila posao, Nausikaja poče da igra lopte sa svojim drugaricama. Desi se da lopta padne u vodu, svima se ote uzvik zaprepašćenja, a Odisej se probudi od graje. On. nije imao na sebi odela, ali se posluži lisnatom maslinovom granom da sakrije svoju golotinju, pa dopuzavši do njih, oslovi ih biranim rečima, tako da ga Nausikaja uze u zaštitu i omogući mu da se pojavi u dvoru. Tu Alkinoj obasu Odiseja poklonima, pa pošto je saslušao priču o njegovim lutanjima, posla ga na Itaku u divnoj lađi. Njegova pratnja dobro je poznavala ostrvo. Oni baciše sidro u zalivu Forkide, ali odlučiše da Odiseja ne uznemiruju u slatkom snu, pa ga izneše na obalu i spustiše pažljivo na pesak, poređavši sve Alkinojeve poklone pod obližnje drvo. Ipak Posejdon se toliko naljutio na Fajačane zbog ljubaznosti prema Odiseju da je udario lađu svojim dlanom i pretvorio u kamen i lađu i posadu i sve što je bilo na njoj. Alkinoj odmah prinese na žrtvu dvanaest odabranih bikova, jer je Posejdon sad počeo da preti da će uništiti grad dveju luka na taj način što će baciti veliku planinu između njih. Neki kažu da je postupio onako kako je i rekao. »Ovo će nas naučiti da ubuduće više ne budemo gostoljubivi!« ogorčeno reče Alkinoj Areti.14

1. Homer: Odiseja IX, 39—66;
2. Apolodor: Epitome VII, 2—3; Homer: Odiseja IX, 82—104; Herodot: IV, 177; Plinije: Istortija prirode XIII, 32; Higin: Fabula 125;
3. Homer: Odiseja IX, 105—542; Higin: loc. cit.; Euripid: Kiklopi; Apolodor: Epitome VII, 4—9;
4. Homer: Odiseja X, 1—76; Higin: loc. cit.; Ovidije: Metamorfoze XIV, 223—32;
5. Tukidid: I, 2; Plinije: Istorija prirode III, 5, 9 1 8, 14: Ceces: O Likofronu 682 1 956; Silije Italik: VII, 410 i XIV, 128; Kikeron: Protiv Atika II, 13; Horatije: Ode III, 17;
6. Homer: Odiseja X, 30—132; Higin: loc. cit.; Apolodor: Epitome VII, 12: Ovidije: Metamorfoze XIV. 233—14;
7. Homer: Odiseja X, 133—574 i XII, 1—2; Higin: loc. cit.; Ovidije: Metamorfoze XIV, 246—440; Hesiod: Teogonija 1011—14; Eustatije o Homerovoj Odiseji XVI, 118;
8.Homer: Odiseja XI; Higin: loc. cit.; Apolodor: Epitome VII, 17;
9. Homer: Odiseja XII; Apolodor: Epitome VII, 19; Apolonije sa Roda: IV, 898; Ajlijan: O prirodi životinja XVII, 23; Ovidije: Metamorfoze V, 552—62; Pausanija: IX, 34, 3; Higin: Fabule 125 i 141; Sofokle: Odisej. Fragmenat 861, izd. Pearson;
10. Plutarh: Gozbeni razgovori IX, 14, 6; Sholijast uz Homerovu Odiseju XII, 39; Higin: Fabule, loc. cit. i Predgovor; Ceces: O Likofronu. 712; Eustatije uz Homerovu Odiseju XII, 187;
11. Servije uz Vergilijevu Ajneidu III, 420; Apolodor: Epitome VII, 21; Homer: Odiseja XII, 73—126 1 222—59; Higin: Fabule 121 i 199 i Predgovor: Apolonije sa Roda: IV, 828, uz sholijast; Eustatije o Homeru, str. 1714; Ceces: O Likofronu 45 i 650; Ovidije: Metamorfoze XIII, 732 1 906;
12. Homer: Odiseja XII, 127—153; Apolodor: I, 2, 7 1 Epitome VII, 22—3; Hesiod: Teogonija 358;
13. Homer: Odiseja V, 13—193 i VII, 243—66; Higin: Fabula 125: Hesiod: Teogonija 1111; Sholijast uz Apolonija sa Roda: III, 200; Eustatije o Homerovoj Odiseji XVI, 118; Apolodor: Epitome VII, 24;
14. Homer: Odiseja XIII, 1—187: Apolodor: Epitome VII, 25; Higin: loc. cit.
*
1. Apolodor beleži (Epitome VII, 29) da ''neki smatraju Odiseju pričom o putovanju morem oko Sicilije''. Samuel Batler je nezavisno došao do istog mišljenja i tumači Nausikaju kao auto portret spisateljke — mlade i obdarene Sicilijanke iz otmene porodice iz oblasti Erika. U svome delu ''Žena pisac Odiseje'', on iznosi razliku između svestranog poznavanja  domaćeg života na dvoru i sasvim površnog poznavanja moreplovstva i seoske proizvodnje i ističe ''čisto žensko interesovanje za život''. On ukazuje da je jedino žena mogla da udesi da Odisej razgovara sa slavnim ženama iz prošlosti pre nego sa slavnim muškarcima i da mu u oproštajnom govoru Fajačanima stavi u usta kako se on nada da će ''oni i nadalje biti od koristi svojim suprugama i deci'', a ne obratno (Odiseja XIII, 44—5); najzad karakterističan je i način na koji Helena gleda drvenog konja i zadirkuje muškarce skrivene u njemu (vidi 167, k). Teško je ne složiti se sa Batlerom. Lagan, šaljiv, naivan i produhovljen stil u Odiseji je gotovo sigurno ženski. Ali Nausikaja je spojila  dve domaće sicilijanske legende koje nije sama izmislila: Odisejev poluistorijski povratak iz Troje i alegorijske doživljaje drugog heroja — zovimo ga Ulisom — koji kao i Odisejev ded Sisif (vidi 67, 2) nije hteo da umre kada mu je istekla vladavina. Legenda o Odiseju sadržavala bi napad na Ismar, buru koja ga je odbacila daleko na jugozapad; njegov povratak preko Sicilije i Italije; brodolom kod Drepane (Krfa); i, verovatno, osvetu nad proscima. Sve ostalo, gotovo svi ostali događaji pripadaju priči o Ulisu, Zemlja lotosa, Kiklopova pećina, luka u Telepilu, Ajaja, Persefonini gajevi, Ostrvo Sirena, Ogigija, Skila i Haribda, morske dubine, čak i Forkidski zaliv — samo su metafore za smrt koju je izbegao. Tome se može dodati i kako je pogubio Hekabu, poznatu i kao Majra, Manja pseća zvezda, kojoj je trebalo da bude žrtvovan Ikarijev naslednik (vidi 168, 1).

2. I Skilak (Periplus 10) i Herodot (IV, 77) su znali da je narod koji se hranio lotosom živeo u Zapadnoj Libiji, nedaleko od naseobina matrijarhalnih Gindana. Njihov glavni proizvod je bilo ukusno i hranljivo cordia muxa, slatko lepljivo voće koje je raslo u grozdovima; tim voćem, gnječenim i pomešanim sa zrnevljem, nahranila se jednom vojska koja je išla u pohod na Kartaginu (Plinije: Istorija prirode XIII, 32; Teofrast: Istorija bilja. IV, 3, 1). Cordia muxa je pobrkana sa rhamnuus ziziyphus, jednom vrstom divlje jabuke koja ima opor ukus i košticu umesto semenki. Zaborav u koji, kako kažu, može čovek da utone ako jede lotos, dolazi u stvari samo ako se pije lotosov sok; nije sasvim isto jesti lotos i piti njegov ekstrakt. Ako, dakle, to što sveti kralj okuša jabuku koju mu daje Belle Dame Sans Merci znači isto što i smrt od njenih ruku (vidi 33, 7 i 133, 4), obazrivi Ulis je dobro znao da bledi kraljevi i ratnici čame u Podzemlju zbog jabuke, te nije hteo da okusi rhamnus. U škotskoj baladi inspirisanoj kultom veštice, Tomasa Rajmera opominju da ne dodiruje rajske jabuke koje mu pokazuje kraljica Elfama.

3. Kiklopova pećina je pravo mesto smrti, a Odiseieva družina broji trinaest ljudi: broj meseci vladavine svetog Kralja. Jednooki Polifem, koji ponekad ima i čudovišnu vešticu majku, javlja se u narodnim pripovetkama širom Evrope, a trag može da mu se prati čak do Kavkaza; ali dvanaest drugova javlja se samo u Odiseji. Kakvo bilo značenje da je imala kavkaska priča, A. B. Kuk u svom Zeusu (str. 302—23) dokazuje da je Kiklopovo oko grčki sunčani amblem. Uprkos tome, kada je Odisej oslepio Polifema da bi sprečio da ovaj pojede i njega i njegove drugove, samo sunce nije prestalo da sija. Kako bilo, oko boga Baala ili Moloha, ili Tesupa, ili Polifema (»čuvenog«), koji je zahtevao ljudske žrtve, bilo je iskopano, a kralj je pobedonosno oterao pokradene ovnove. Pošto je pastoralno obeležje kavkaske priče ostalo u Odiseji, a div ljudožder bio jednook, on je mogao biti zamenjen i jednim od prehelenskih Kiklopa, čuvenih po obradi metala, čija se kultura širila do Sicilije i koji su verovatno imali nasred čela tetovirano oko kao znak svoga plemena (vidi 3, 2).

4. Telepil, »Daleka kapija (Pakla)«, leži na dalekom severu Evrope, u zemlji Ponoćnog Sunca, gde pastiri koji stižu pozdravljaju pastire što odlaze. U tim hladnim predelima, ''iza leđa Severnom vetru'', nalaze se Lutajuće ili Sudarne Stene, u stvari ploveće sante leda (vidi 151, 1), a tu žive i Kimerci, čiju podnevnu tamu nadoknađuje ponoćno sunce u mesecu junu. Možda se u Telepilu Herakle borio sa Hadom (vidi 139, 1); ako je tako, onda se to dogodilo kad je išao Hiperborejcima (vidi 125, 1). Lajstrigonci (»vrlo okrutna rasa«) verovatno su stanovnici norveških fjordova, a u njihovo varvarsko ponašanje trgovci ćilibarom su imali prilike da se uvere kad su dospevali do Bornholma i do južne baltičke obale.

5. Ajaja (»cvileća«) je tipično ostrvo smrti na kome Boginja Smrti peva dok prede vunu. U legendi o Argonautima to ostrvo se nalazi u vrh Jadranskog zaliva; vrlo je moguće da je to Lošinj, nedaleko od Pule (vidi 148, 9). Kirka znači »sokolica« i imala je groblje u Kolhidi, zasađeno žalosnim vrbama i posvećeno Hekati. Mit o muškarcima pretvorenim u životinje zasnovan je na verovanju u metempsihozu, seljenje duše u drugo telo posle smrti, ali je krmača naročito bila posvećena Boginji Smrti. Kirka je krmače hranila Kronovim drenjinama, crvenom hranom mrtvih, pa su oni, verovatno, ipak samo duhovi (vidi 24, 11 i 33,
7). Šta je Hermesovo moly, gramatičari ne mogu da se odluče. Ceces (O Likofronu, 679) kaže da ga apotekari zovu »divlja rutvica«, ali po opisu u Odiseji, pre će biti da je to divlja ciklama, koja se retko nalazi, a ima blede peteljke, tamnu lukovaču i divan miris. Kasniji klasični pisci su smatrali da je »moly« neka vrsta belog luka sa žutim cvetom, za koji se mislilo da brže raste (kao crni luk, morski luk i beli luk) u vreme kad mesec opada nego u vreme mladog meseca, pa zato služi kao urok Hekatinoj čarobnoj moći meseca. Marduk, vavilonski heroj, udisao je miris božanske biljke da bi savladao kužni zadah Morske Boginje Tijamat, ali se u epu ne kazuje na koju se biljku misli (vidi 35, 5).

6. Persefonin gaj crnih topola ležao je na krajnjem zapadu Tartara, a Odisej nije silazio u njega — kao Herakle (vidi 134, c), Ajnej i Dante — iako je Kirka podrazumevala da jeste (vidi 31, a). Flegeton, Kokit i Aheron pripadaju Paklu. Ipak, autorka Odiseje je malo poznavala geografiju i pozivala je nasumce Zapadni, Južni i Severni vetar. Odiseja je istočni vetar mogao odneti do Ogigije i u Persefonin gaj, a južni do Telepila i Ajaje; ali ona s izvesnim opravdanjem opisuje kako Odisej  krmani  u pravcu istoka, u Ajaju kao zemlju svitanja, gde su heroji Orion i Titan našli smrt. Ulaz u mikenske grobnice okrenut je istoku; a Eoja (''Zora'':) je bila tetka Kirki, Helijevoj kćeri.

7. Sirene (vidi 154, 3) su isklesane na nadgrobnim spomenicima kao anđeli smrti koji pevaju žalopojke uz pratnju lire, ali njima se pridaju erotske namere prema herojima za kojima tuguju; kako se verovalo da duša izleće u obliku ptice, one su slikane kao Harpije, ptice grabljivice koje vrebaju da uhvate i prisvoje dušu. Iako su bile kćeri Forkisa, ili Pakla, i na taj način prve rođake Harpijama, one nisu živele u podzemlju ili u pećinama, već na zelenom svetom ostrvu kao što su Ajaja ili Ogigija; veoma su opasne kad je vreme tiho i bez vetra usred podneva, kad je sunce u zenitu i za popodnevnog odmora. Pošto ih zovu još i kćerima Aheloja, njihovo ostrvo je prvobitno moglo biti jedno od Ehinada, na ušću reke Aheloj (vidi 142, 3). Sicilijanci smatraju da se ono nalazi u blizini rta Pelora (sada Faro) na Siciliji; Latini misle da se nalazi na Sirenskim ostrvima u blizini Napulja, ili na Kapriju (Strabon: I, 12 — vidi 154, d i 3).

8. »Ogigija«, ime još jednog svetog ostrva, izgleda da je ista reč kao i »Okean«, Ogen je međuoblik; Kalipsa (''sakrivena'' ili ''ona koja krije'') je još jedna Boginja smrti, jer je prikazana u pećini okruženoj jovama — koje su posvećene Bogu smrti Kronu, ili Branu, a na njihovim granama čuče Kronove morske vrane ili čavke (vidi 98, 3), i Boginjine rogate sove ili sokoli. Peršun je bio amblem žalosti (vidi 106, 3), a perunika cvet smrti (vidi 85, 1). Kalipsa je obećala Odiseju večnu mladost, ali on je želeo život, a ne besmrtnost heroja.

9. Skila (»ona koja razdire«), kći Forkide ili Hekate, i Haribda (»koja ispija«), titule su za Boginju mora razornog dejstva. Ova imena su postala svojstvena za stene i struje sa obe strane Mesinskog moreuza, ali to treba shvatiti i u širem smislu (vidi 16, 2 i 91, 2). Leukoteja (vidi 70, 4) je kao morski galeb bila Boginja mora koja tuguje nad brodolomom (45, 2). Pošto je kretska Boginja mora predstavljena kao oktopod (vidi 81, 1), a Skila svukla mornare sa Odisejeva broda, može biti da su Krećani koji su trgovali sa Indijom znali za, u Sredozemlju nepoznate, neobičnosti toplih mora u kojima vrebaju mnoge opasnosti. Opis Skilinog laveža je od mnogo veće mitološke važnosti no što na prvi pogleđ izgleda: taj lavež se poistovećuje sa belim psima smrti, koji imaju crvene uši, sa avetinjskim čoporom pasa ili Gabrijelovim zupčanicima iz britanske legende, koji teraju duše prokletih. To su bili drevni egipatski lovački psi, posvećeni Anubisu, koji se još gaje na ostrvu Ivizi. Ti psi, kad su na tragu lovine, proizvode »zvuke slične skičanju štenadi'' ili zvuke divljih gusaka prilikom seobe (vidi Bela Boginja, str. 411).

10. Izgleda da se jedino dva događaja koja padaju između Odisejeve čarke sa Kikoncima i njegovog dolaska u Fajakiju ne odnose na devetostruko odbijanje smrti: to su njegova poseta Ajolovom ostrvu i krađa Hiperionovog stada. Vetrovi pod Ajolovim nadzorom bili su duhovi smrti (vidi 43, 5), a Hiperionovo stado je Herakle ukrao u svom desetom delu — i u osnovi spada u njegovo haranje pakla (vidi 132, 1). Odisejeva tvrdnja da nije učestvovao u napadu ne znači mnogo, kao što nije značila ni tvrdnja njegovog deda po majci Autolika (vidi 106, c) kad je ukrao stado Sisifu (vidi 67, c).

11. Odisej, u svom značenju »ljutiti«, pristaje uz svetoga kralja crvena lica (vidi 27, 12). Njega jos zovu i Ulis ili Uliks na latinskom — a ta reč je verovatno postala od oulos, »rana«, i ischea, »butina« — što se odnosi na ožiljak od zuba divljeg vepra — po kojem ga je njegova stara dadilja prepoznala kad se vratio na Itaku (vidi 160, c i 171, g). Poznat način kraljeve smrti bio je da mu divlji vepar zarije zub u bedra, ali Odisej je na neki način preživeo ranu (vidi 18. 7 i 151. 2).
IP sačuvana
social share
Ako je Supermen tako pametan zašto nosi donji veš preko odela??
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Ne tece to reka,nego voda!Ne prolazi vreme,već mi!

Zodijak Taurus
Pol Žena
Poruke 18761
Zastava Srbija
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.3
171 ODISEJ SE VRAĆA U SVOJ DOM

Kad se Odisej probudio, on nije odmah poznao svoje rodno ostrvo, jer ga Atena beše osvetlila čudnim sjajem. Uskoro se ona pojavi prerušena u pastira i sasluša njegovu dugu, lažnu priču o tome kako je on Krećanin koji je, pošto je ubio Idomenejevog sina, pobegao na zapad u sidonskom brodu i da je, bez svoje volje, izbačen ovde na obalu. »Koje je ovo ostrvo?« pitao je on. Atena se nasmeja i potapša Odiseja po obrazu: »Divno lažeš, zbilja!« — reče ona. »Istini za volju, mogao si me lako prevariti, ali me iznenađuje što me nisi prepoznao ovako prerušenu, ja sam Atena; Fajačani su te iskrcali ovde po mom nalogu. Žalim što je proteklo tako mnogo godina do tvog povratka; ali nisam smela da uvredim svog strica Posejdona zalažući se za tebe otvoreno.« Ona mu pomože da posklanja u pećinu sve fajačanske bakrače, tronožna postolja, purpurne ogrtače i zlatne pehare, a zatim ga tako preobrazi da ga niko nije mogao prepoznati — ublede mu kožu, stanji i obeli njegove riđe kovrdže, obuče ga u prljave rite i uputi u kolibu Eumaja, starog svinjara, odanog sluge u dvoru. Atena se upravo vratila iz Sparte, kuda je Telemah otišao da pita Menelaja, koji se nedavno bio vratio iz Egipta, može li mu saopštiti bilo kakve novosti o Odiseju.
Treba objasniti da su, smatrajući Odiseja mrtvim, ni manje ni više nego sto dvanaest mladih grčkih prinčeva sa ostrva koja sačinjavaju kraljevine — Dulihij, Sam, Zakint i samu Itaku, počeli da se udvaraju Odisejevoj ženi Penelopi u nadi da će se njome oženiti i tako steći presto; oni se behu dogovorili da ubiju Telemaha čim se vrati iz Sparte.1
b) Kad su prosci prvi put zatražili od Penelope da se izjasni i izabere jednog pd njih, ona odgovori da smatra da je Odisej živ i da je njegov povratak objavilo jedno pouzdano proročište, ali kasnije, pod velikim pritiskom, ona obeća da će odgovor dati čim završi pokrov koji mora otkati svom svekru, starome Laertu. Ali ona je taj posao radila tri godine, danju bi tkala, a noću parala, dok najzad prosci nisu otkrili u čemu je stvar. Za sve to vreme oni su stanovali u Odisejevom dvoru, pili vino, klali prasce, ovce i goveda i napastvovali žensku čeljad u Odisejevom domu.2
c) Eumaju, koji ga je ljubazno primio, Odisej ispriča drugu lažnu priču o sebi, iako se zakleo da je Odisej živ i da je na putu da se vrati kući. Telemah se iskrca sasvim neočekivano i tako izbegnu zaveru prosaca koji su nameravali da ga ubiju, i ode pravo u Eumajevu kolibu; Atena ga je žurno ispratila iz Sparte. Odisej se ipak nije odao dok Atena ne obeća da mu svojom moći povrati raniji izgled. Bio je to dirljiv prizor kad su se otac i sin prepoznali. Eumaj još ne beše posvećen u tajnu, a ni Telemah nije smeo da je poveri Penelopi.
d) Odisej se još jedanput preruši u prosjaka i krenu da izvidi raspoloženje prosaca. Na putu srete Melanteja, svog čuvara koza, koji ga iznenada napadne i udari nogom u bedro; Odisej se uzdrža od trenutne osvete. Kad je stigao do svog dvorišta on zateče starog Arga, svog nekada čuvenog lovačkog psa, ispruženog na bunjištu, šugavog, iznurenog , i punog buva. Arg mahnu repom i povi iskrzane uši u znak da je prepoznao Odiseja, koji krišom obrisa suzu, jer Arg tog časa uginu.3
e) Eumaj povede Odiseja u veliku trpezariju, gde mu Telemah, čineći se da ga ne poznaje, ukaza gostoprimstvo. Tada se pojavi Atena, ali se ne ukaza svima u dvorani, već samo Odiseju i predloži mu da obiđe sve prosce moleći ih za otpatke ne bi li se tako uverio kakav je ko. On to učini i zaista se osvedoči da su isto toliko tvrdice kao i grabljivci. Najbezobrazniji od svih, Antinoj sa Itake (kome je ispričao potpuno drukčiju priču o svojim doživljajima), ljutito baci stolicu na njega. Odisej, trljajući povređeno rame, pozva se na druge prosce, koji se složiše da bi Antinoj trebalo da bude učtiviji; Penelopu zaprepasti grubost kad joj devojke saopštiše šta se dogodilo. Ona posla po prosjaka, nadajući se da od njega čuje vesti o svom izgubljenom mužu. Odisej obeća da će doći u sobu za primanje te večeri i da će joj reći o svemu što bude želela da sazna.4
f) Međutim brbljivi itački prosjak, kome nadimak beše »Ir« zato što je, slično boginji Iridi, bio svakom na usluzi, pokuša da otera Odiseja sa trema. Kad Odisej ne htede da se pomakne s mesta, Ir poče da ga izaziva na pesničenje, a Antinoj, smešeći se od srca, obeća pobedniku jagnjeću sarmicu i
mesto za stolom među proscima. Odisej zasuka svoje dronjke i pričvrsti ih za iskrzani pojas koji je imao na sebi, pa zauze borbem stav nasuprot Iru. Skitnica ustuknu kad vide nabrekle mišice, ali nije smeo da uzmakne zbog oštrih prekora prosaca; Odisej ga obori jednim jedinim udarcem, ali ga ne usmrti, vodeći računa da ne obrati na sebe suviše veliku pažnju. Prosci su pljeskali, podsmevali se, svađali, i najzad sedoše na popodnevnu gozbu, nazdravljajući Penelopi, koja je došla da pokupi vereničke poklone od svih (iako nije nameravala da izvrši poslednji izbor). Kad se spusti veče, prosci se raziđoše, svaki u svoju ložnicu.5
g) Odisej pouči Telemaha da ukloni koplja što su visila na zidovima u trpezariji i odnese u sobu za oružje, a on ode da poseti Penelopu. Ona ga nije poznala i on joj izvuče iz grudi dubok uzdah, opisujući svoj tobožnji nedavni susret sa Odisejem, koji je, po njegovim rečima, otišao u Zeusovo proročište u Dodonu, ali će se uskoro vratiti na Itaku. Penelopa je pažljivo slušala, pa zatim naredi Eurikleji, Odisejevoj staroj dadilji, da mu opere noge. Eurikleja odmah prepozna ožiljak na njegovoj butini i uskliknu od radosti i zaprepašćenja; ali je on uhvati za grlo i uguši joj uzvik. Penelopa ništa ne primeti, jer joj Atena beše odstranila pažnju.6
h) Sutradan, na drugoj gozbi, Agelaj sa Sama, jedan od prosaca, upita Telemaha ne bi li mogao nagovoriti svoju majku da se odluči za jednog od njih. Penelopa na to izjavi da će prihvatiti onoga od njih koji bude u stanju da odapne strelu tako da ona prođe kroz dvanaest ušica na sekirama;
sekire su bile postavljene u pravoj liniji sa drškama u jarku. Ona im pokaza luk kojim su imali da rukuju: to je bio luk koji je Ifit dao Odiseju pre dvadeset i pet godina kad je išao u Mesenu da se žali zbog krađe tri stotine ovaca i njihovih pastira sa Itake. Nekada je ovaj luk pripadao Euritu, Ifitovom ocu, koga je sam Apolon učio da odapinje strele, ali je Herakle nadmašio Eurita i ubio ga. Neki od prosaca pokušaše da zategnu ovo moćno oružje, ali im ne pođe za rukom da saviju luk čak ni pošto su omekšali drvo lojem; zbog toga bi odlučeno da se takmičenje odloži za sutradan. Telemah, koji je uspeo najviše da savije luk, ostavi ga na Odisejev mig. Tada Odisej priđe luku, uprkos protivljenju i prostačkom vređanju — zbog čega je Telemah bio prinuđen da naredi Penelopi da se vrati u sobu — i ščepa luk, zategnu ga s lakoćom i prevuče pritom po struni da svi redom čuju. Uzimajući pažljivo na nišan metu, on odape jednu strelu i ona prođe kroz svih dvanaest ušica na sekirama. Telemah, izgubivši se u međuvremenu za tren, pojavi se sa kopljem i mačem, te Odisej najzad objavi ko je, ustrelivši Antinoja u grlo.
i) Prosci poskakaše i potrčaše ka zidovima, ali na njima ne nađoše okačeno oružje. Eurimah poče da moli za milost, ali mu Odisej ne usliši molbu. Eurimah tada poteže koplje i uperi ga na Odiseja, ali ga strela probode kroz jetru i on pade smrtno ranjen. Posle toga razvi se žestoka borba između prosaca, koji behu u bezizlaznom položaju ali naoružani mačevima, i Odiseja, koji je imao samo luk i strele ali je zauzeo busiju ispred glavnog ulaza u dvoranu. Telemah otrča ponovo u oružnicu i donese štitove, mačeve i šlemove da naoruža oca, Eumaja i Filojtija, dvojicu vernih slugu što stajahu uz njih; jer, iako Odisej beše ustrelio veliki broj prosaca, zaliha strela gotovo je nestala. Melantej, iskravši se na sporedan izlaz da donese oružje za prosce, bi uhvaćen u oružnici kad je po drugi put došao, jer je prethodno uspeo da naoruža svega njih nekoliko. Seča se nastavi, a Atena prerušena u lastu letela je unaokolo i cvrkutala dok svi prosci i njihovi pomagači, do poslednjeg, ne ležahu mrtvi, osim glasnika Medona i Femija, pevača, koje Odisej poštede, jer su oni posvećene ličnosti. On zatim stade da se raspituje kod Eurikleje, koja beše zaključala ženska odeljenja, koliko je ženske čeljadi ostalo odano svom gospodaru. Ona odgovori: »Svega dvanaest njih je okaljalo svoju čast, moj gospodaru.« Okrivljenoj ženskoj posluzi narediše da očisti dvoranu od krvi sunđerima i vodom; kad su ovo obavile, Odisej ih obesi sve redom. One su se malo opirale, ali i to se završilo. Posle toga Eumaj i Filojtije sasekoše Melanteju nos, ruke i noge i polne organe i baciše ih psima.7
j) Odisej se nađe najzad ponovo sa Penelopom i ocem Laertom i ispriča im svoje doživljaje, ali ovoga puta držeći se istine. Snage pobunjenika sa Itake krenuše na Odiseja, a predvodili su ih Antinojevi rođaci i osvetnici ostalih poginulih prosaca. Kad je stari Laert video da su Odisejevi neprijatelji nadmoćniji, on priteče u pomoć Odiseju i borio se hrabro; sve se razvijalo povoljno po njih dok se Atena nije umešala i predložila primirje.8 Pobunjenici onda povedoše zajednički pravni postupak protiv Odiseja i uzeše za sudiju Neoptolema, kralja epirskih ostrva. Odisej pristade na njegovo isleđenje i Neoptolem presudi da deset godina napusti svoje kraljevstvo, a da za to vreme naslednici prosaca nadoknade štetu koju su naneli, ali Telemahu, koji je sada postao kralj.9
k) Još je preostalo da se umilostivi Posejdon i Odisej se uputi pešice, kao što ga je bio uputio Tejresija, preko planina Epira, noseći veslo na plećima. Kad je stigao u Tesprot, seljaci povikaše: »Stranče, zašto nosiš malj za mlaćenje žita u proleće?« On onda prinese na žrtvu Posejdonu ovna, bika i vepra i bi mu oprošteno.10 Kako još nije imao pravo da se vrati na Itaku, on se oženi Kalidikom, kraljicom Tesprotijaca, i predvodio je njenu vojsku u ratu protiv Brigijaca, pod vođstvom Areja; ali Apolon ih je pozvao da zaključe primirje. Posle devet godina, Polipoit, Odisejev sin sa Kalidikom, nasledi Tesprotijsku kraljevinu, a Odisej se vrati na Itaku, u kojoj je vladala Penelopa u ime njihovog maloletnog sina Poliporta; Telemah je bio prognan u Kefaloniju, jer je jedno proročište objavilo: »Odiseju, ubiće te rođeni sin!« Na Itaki smrt je Odiseju došla s mora, baš kao što je Tejresija predskazao. Njegov sin Telegon, koga mu je rodila Kirka, jedreći morem u potrazi za ocem, opljačka Itaku (za koju je smatrao da je Korkira), a Odisej požuri da isplovi na more kako bi odagnao neprijatelja. Telegon ga ubi na morskoj obali, a kobno oružje beše koplje sa vrhom od riblje kosti. Pošto je proveo jedno određeno vreme u izgnanstvu, Telegon se oženi Penelopom, a Telemah Kirkom, tako da su obe grane porodice bile tesno ujedinjene.11
l) Neki tvrde da Penelopa nije do kraja ostala verna Odiseju. Oni je optužuju da je drugovala sa Anfinomom iz Dulihija, ili sa svima proscima redom, i da je plod ove veze čudovišni bog Pan. Kad je ugledao Pana, Odisej je pobegao od sramote u Ajtoliju, a Penelopu poslao nazad njenom ocu Ikariju u Mantinu, gde se i sada nalazi njen grob. Drugi beleže da je ona Pana rodila sa Hermesom, a da se Odisej oženio ajtolijskom princezom, kćerkom kralja Toanta, i s njom izrodio svog najmlađeg sina Leontofona i umro u dubokoj starosti.12

1. Homer: Odiseja XIII, 187 1 XVI, 245—53; Apolodor: Epitome VII, 26—30;
2. Homer: Odiseja XIX, 136—58 i XIV, 80—109; Higin: Fabula 126; Apolodor: Epitome: VII, 31;
3. Homer: Odiseja XIV—XVI; Apolodor: Epitome VII, 32;
4. Homer: Odiseja XVII; Apolodor: loc. cit.:
5. Homer: Odiseja XVIII;
6. Homer: Odtseja XIX;
7. Homer: Odiseja XX—XXII; Higin: loc. cit.; Apolodor: Epitome VII, 33;
8. Homer: Odiseja XXII—XXIV:
9. Plutarh: Grčka pitanja 14;
10. Homer: Odiseja XI, 119—31; Apolodor: Epitome VII, 34;
11. Apolodor: loc. cit.; Eugamon Iz Kirene, navodi ga Proklo: EPICORUM Graecorum Fragmenta 57, izd. Kinkel; Higin: Fabula 127; Pausanija: VIII, 12, 6; Sholijast uz Odiseju XI, 134; Eustatije uz Odiseju XI, 133; Partenije: Ljubavne priče 3; Ceces: O Likofronu 794; Diktij sa Krete: VI, 4; Servije uz Vergilijevu Ajneidu II, 44; Sofoklovi fragmenti, II, 105, iz. Pearson;
12. Servije: loc. cit.; Pausanija: VIII, 12, 5; Kikeron: O prirodi bogova III, 22, 56; Ceces: O Likofronu 772, navodi ga Durid sa Sama.
*
1. Odisejeva seča prosaca pripada alegoriji o Ulisu: to je još jedan oblik kraljevog nepristajanja da umre na izmaku svoje vladavine. A on bi se usprotivio time što bi na utakmici u gađanju strelama koja se održavala da bi se odlučilo ko treba da ga nasledi (vidi 135, 1) i sam učestvovao i uništio sve kandidate. Jedan primitivni oblik ovakvog takmičenja kandidata za kraljevstvo izgleda da je bio i pogodak kroz prsten postavljen na glavu dečaka (vidi 162, 10).

2. U Odiseji se nigde direktno ne tvrdi da je Penelopa bila neverna za vreme muževljevog odsustva, iako u XVIII pevanju. u stihovima od 281—3, ona očarava svoje prosce koketerijom, iznuđuje od njih poklone i pokazuje određenu naklonost prema Amfinomu iz Dulihija (Odiseja XVI, 394—8). Odisej joj ne veruje  sasvim i ne otkriva joj svoje prisustvo pre nego što poubija svoje suparnike, a njegova majka Antikleja stavlja mu na znanje da nešto treba kriti kad ni jednom reči ne pominje Penelopine prosce (Odiseja XI, 180). Stara priča da je Penelopa rodila Pana sa Hermesom, ili sa svima svojim proscima, odnosi se, izgleda, na Boginju Penelopu i njene primitivne prolećne orgije (vidi 26, 2). Preljuba i njen povratak u Mantinu još je jedna stara priča koja svedoči koliko je Odisej bio izuzetak kad ju je naterao da pođe s njim na  Itaku, uprkos svim matrijarhalnim običajima (vidi 160, e). Ali Nausikaja, spisateljica, priča priču na svoj način i brani Penelopu. Ona prihvata patrijarhalni poredak u kome je i sama rođena i više voli finu ironiju od gorke satire u Ilijadi. Boginju je sada zamenio Zeus Svemoćni, kraljevi nisu više prinošeni na žrtvu u njenu čast i doba mita se okončalo — vrlo dobro! To nije moralo baš mnogo da smeta Nausikaji, kad je još uvek mogla da se šali i igra loptom sa svojim dobrodušnim sluškinjama, da vuče za kosu one koje joj se nisu sviđale, da sluša priče koje je pripovedala stara Eurikleja i da okreće oko malog prsta svoga oca Alkinoja.

3. Tako se Odiseja završava Laertom, Odisejem i Telemahom, patrijarhalnim muškim trojstvom heroja, kojima od Zeusa rođena Atena pomaže da odnesu pobedu nad svojim neprijateljima; lukavstva postignuta time što se neki događaji ne opisuju treba da pokažu da se Nausikaja nije slagala sa ljubavnim uživanjem pre braka, jer je to osiromašilo značaj samog braka. Kraj su sačuvali drugi mitografi. Odisej je prognan u Tesprotiju, a Telemah u Kefaloniju, dok Penelopa ostaje u dvoru zadovoljna i vlada zastupajući svoga sina Poliporta. Tejresijino se proročanstvo, razume se, ispunjava. Odisej ne umire dostojno u dubokoj starosti, kao poštovani i slatkorečivi Nestor. Smrt mora da ga pokosi na tradicionalan način, koji je on želeo da izbegne. Dete Nove Godine, jašući na leđima delfina, probada ga svojim oštrim kratkim mačem od riblje kosti. Skoro ista sudbina snašla je Katreja sa Roda: njegov sin Altajmen ga slučajno probode na obali (vidi 93, 2).  Kratki mač od riblje kosti upotrebljavaju u Polineziji jer rana od njega zagnoji, što su Grci i Latini smatrali neizlečivim (Ajlijan: Priroda životinja I, 56); riba od čije se kosti ovakav mač pravi (frygon pastinaca) je dobro poznata u Sredozemlju. Za Herakla se kaže da je jedanput bio ranjen na taj način (vidi 123, 2).

4. Telemahova ženidba Kirkom i Telegenova Penelopom su na prvi pogled neverovatna stvar. Ser Džems Frezer (Apolodor: II, str. 303, Loeb) povezuje ove na izgled rodoskvrne odnose sa pravilom po kome u poligamnim društvima kralj nasleđuje sve očeve ljubavnice osim svoje majke (2. Knjiga Samuilova XVI, 21). Ali poligamija nikada nije bila grčka institucija, pa se zato nije radilo o poligamiji ni u slučaju Telemaha, ni Telegona, ni Ojdipa, Deteta Nove Godine, koji je ubio svog oca i oženio se očevom udovicom Jokastom (vidi 105, e), a ni u slučaju Heraklova sina Hile, koji se oženio svojom maćehom Jolom (vidi 145, e). Svaki od njih je prosto ubio i nasledio kralja Stare Godine na drevni mitski način i tako bio nazvan njegovim sinom. To objašnjava zašto se Telemah pripremio da zategne luk — čime bi mu Penelopa postala žena — a Odisej se na to namrštio na njega te je odustao; ta je pojedinost prešla iz priče o Ulisu i nekritički se zadržala u Odiseji.

5. Ne zna se da li je Odisejeva riđa kosa imala neki mitski značaj (vidi 133, 8); ali to je jedna nevažna lična osobenost, kao i njegove kratke noge koje su pripadale nekom avanturisti sa Sicilije, koga je Nausikaja opisala kao Odiseja. Autolik ga je, naravno, nazvao »ljutiti« još pri rođenju (vidi 160, c), a riđa kosa je znak preke naravi. Ali, iako obrađena kao ep, Odiseja je prvi grčki roman i prema tome ne mora biti mitološki verodostojna. U romanu Homerova kći* naveo sam moguće okolnosti pod kojima je Odiseja nastala.


The end
IP sačuvana
social share
Ako je Supermen tako pametan zašto nosi donji veš preko odela??
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 ... 28 29
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 20. Apr 2019, 15:06:26
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: 24sata :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: ConQUIZtador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: Juzne Vesti :: Citati :: Serbia News :: Kuvar :: Tvorac Grada :: MojaFirma

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.115 sec za 18 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.