Svaka mu je na mestu, vala. Imam nešto lepo i pametno da napišem o kolektivnoj identifikaciji, ali moram kasnije, sad mi lobanja puca.

Nikada mi nije bila jasna ta masovna histerija kad neki nasi sportisti osvoje neku medalju ili kad Djokovic pobedi na nekom turniru, ma samo sto se saobracaj ne zaustavlja. Ok lepo je sve to, ali hoce li nam to resiti veci deo zivotnih problema-nece, hoce li nam biti vece plate-nece itd...

Ljudi sami sebe lazu...

Nista ja ovdje ne kontam...izgleda slabo kontajuci...prica o Srbiji,zatim Marko i sport,te paket dosao na psihologiju
Al' nekako hvatam konce il' mozda samo ispravljam "krivu Drinu" .Marko je dao izjavu takvu kakvu jeste (kao Dzenita od Z.P. koja podriva drzavu sistem i vlast),al' mozda nije mislio to sto misli.Mozda u afektu razocarenja izjavi te rijeci

 eh.."tudja slava"...pamet...rad ..trud..uspjeh...moze samo da izazove zavist na licima...
u danasnje vrijeme...
prosla su ta vremena...kada su uspjesi drugih ljudi bili stimulacija za nase uspjehe...

ja to gledam kao planinarenje...imas jedan cilj...godinama se pripremas za njega...
kad si spreman.. kreces na tezak put...mnogo faktora te tokom tog puta sprecava da dodjes do njega...
konacno kad uspijes...dodjes na cilj...stanes nogama...na sam vrh..zabodes zastavicu...
shvatis da na vrhu ne mozes dugo da budes..mozes da budes dok imas zraka u rezervi...

a nasi ljudi su skoro ko i svi drugi  ljudi... ali oni ce da ti klicu i da te slave samo dok si na vrhu...
cim se pocnes spustati..i njihovo interesovanje za tvoje uspjehe nestaje...
i onda ce da te pljuju...

Ovo uopste nije prica samo o Srbiji...

Da nije Marko Jaric, mozda bi bio neki..

Sta vise... ovo je vise balkankski problem.. doduse... kada pogledam okolo.. nije ni samo balkanski, vise... onako... globalni...

I rekoh... ne mora uopste da bude Marko ... moze da bude i neko drugi... eto.. Nikola Kojo...

Jednostavnost je ljepota zivljenja...svi smo mi pametni a nas Balkan tone pa tone sve dublje...
Inace...http://forum.burek.com/ko-smo-mi-na-cq-t553304.html

Pita policajac Serloka Holmsa ko je najbolji detektiv u Britaniji.
Pa, ja sam, kao iz topa odgovar Holms.
Siroti Votson ga odvlaci na stranu  i krece da mu drzi predavanje, kako nije u redu da on tako prica o sebi, na sta mu Holms kaze:
- Dragi moj Votsone, potcenjivanje sebe, svojih rezultata i svojih mogucnosti podjednako je veliko zlo kao i njihovo precenjivanje. Svako bi morao da nauci da sagleda sebe i svoje mogucnosti, realno, jer samo tako svako od nas moze da da svoj maksimum.

Znaci Djokovic jeste najbolji teniser na svetu i trebao bi to bez blama da kaze. Srbin ili ne.
Jasna Sekaric jest najbolji strelac XX veka i trebalo bi to da se kaze i da se zna. Srpkinja ili ne.

Ali sem iskrene radosti sto je neko ko je svoj zivot ulozio u nesto - sport, nauku, tehniku - kada taj neko napravi zaista vrijedne rezultate u ovom svjetu od 6 ili 9 ili koliko vec milijardi ljudi, to nema mnogo uticaja na moj zivot.
Sem sto bi nam svima trebalo posluziti kao podsticaj da i mi damo vise od sebe za ono sto mi zelimo da u zivotu napravimo i mislimo vazni.
Njihovi uspjesi pokazuju da i neko odavde, ko krece sa iste polazne tacke, kao i mi ostali, moze planetarno nesto da uradi.

A sto se uspjesnih tice i kakvi smo prema njima:

Uspavanka za decaka

Pricace ti jednom mozda
kako sam ja bio sto-sta
pile moje, pace moje malo
mudrovace badavani
kad me nema da se branim
da sam blizu, ne bi im se dalo

Pricace ti o plovidbi
ti sto nisu sidro digli
sta sam za njih neg' ukleta sajka
tvrdice sa cudnim sjajem
da sam drhtao pred zmajem
gledali su oni iz prikrajka

Al' ti slutis otkud bore
trunje se u oku diglo
olujno je tamo gore
gde nas nije puno stiglo
znam da sanjas more sveca
i korake po tom doku
ti si tamo bio u mom oku

Pricace ti, kojekakvi
zloba se k'o rubin cakli
kako odjek mog osmeha jeci
i klece se u pretpostavke
kljuckajuci kao cavke
moje lose prepricane reci

Brojao sam ljude s krsta
pravila i izuzetke
posvud promasena vrsta
samo retki nadju retke
znam da sanjas vaskrsenje
jednu siluetu plahu
ti si tamo bio u mom dahu

Pricace ti jednom svasta
boljima se tesko prasta
pile moje, pace moje malo
i silni misevi u boci
javice se k'o svedoci
pustolovnog traganja za Gralom

Ne znam vise, Boze prosti
dal' da strepim
il' da stremim
da to breme posebnosti
i na tebe nakalemim
ako nije kasno vec

Jer znam da sanjas rimovanja
krike i tisinu nemu
ti si bio svugde
u mom' svemu
pile moje, pace moje malo
lavce moje

Nije toliki problem što mi kao narod slavimo pobede naših sportista , nego što ne umemo da cenimo njihov trud i onda kad recimo ne pobede... Evo npr. sad kad smo bili domaćini prvenstva u rukometu , bila je prava euforija kada smo pobedili Hrvate , sećam se i ja kako sam slavio , uopšte kako se slavilo , kakva je ludnica bila u gradu , al' eto već posle sledećeg meča mnogi su bili u stanje da vređaju tu istu reprezentaciju koja je izgubila od objektivno boljeg protivnika , to je možda i veći problem....