Otkako se Sreja i Milun svadiše i počupaše oko računa, odonda je svaki dan bilo pomalo reči i inata između njih. Milun učestao slati Sreju po selima da majstoriše. Sreja počeo svakome raditi kao od bede, znajući da od svog rada neće videti nikakve vajde. Milunu već dosadiše ljudi žaleći se kako im Sreja nije ovo ili ono načinio kao što treba. Ele, tako je trajalo sve do gospođinskih posta.

Jedno jutro uz gospođinske poste, taman beše Milun opremio Sreju čak u Rogaču da porogozi nekom kace i burad, a on se, opet, spremio da ide poslom nekud na drugu stranu, dok eto ti mu dođe pet-šest ljudi; neki nosi vučiju, neki čabar, a neki ne nosi ništa. Još s vratnica poče tek jedan:

- Ama, Milune, šta ti ovo učini od nas?

- Šta, more? - upita Milun začuđeno.

- Što ti nas zakla?

- Kako, more? - upita opet Milun u čudu.

- Šalješ nam onog tvog Sretena, te nam sve sude iskvari.

- Što sam vam ja kriv? Vi ste ga hvalili da je majstor i da je vešt.

- Majstor je bio dok se nije kod tebe najmio.

- Jes' - prihvati spustivši čabar - a sad ga ti valjda učiš da ljudma kvari sudove.

- 'Oćeš samo da ti što više zaradi - dodade drugi i spusti bremenicu.

- Bog s vama! Okan'te se vi mene!

- Nema to okani se, nego, de ti meni plati one kace! - povika treći.

- Kake kace?

- Onake! Sav mi šljivovik istekao, onoliki mi mal propade.

- Neću ja da znam za to!

- Znaćeš, vala, Milune, već ako ne bude suda! - pripreti jedan između njih.

- Ja se neću maknuti odavde dok mi ne platiš ovaj čabar - reče onaj što je doneo čabar - evo možeš prst provući između duga! Zar je ovo oprava?

- Vala ni ja, dok mi ne platiš ovu bremenicu! - reče onaj drugi.

Gazda Milun se nađe sad u velikoj prpi; uzvrda se što nikad nije. Ljudi osuli na nj psovku, puca ona avlija. Ta je vreva trajala gotovo čitav sat. Kad ljudi videše da ne mogu sami ništa učiniti, odoše pravo sreskoj kući da tuže Miluna.

Milun poduva malo, pro'uka i promaha glavom, pa se onda diže i on; reče nekom od čeljadi da kaže Sretenu čim dođe da odmah odlazi iz njegove kuće, da ga nije zatekao, pa ode naniže, kući Vidakovoj...

Sutradan se već po svem selu čulo kako je gazda Milun isterao Sretena, kako ga je tužio sreskoj vlasti i tražio naknadu štete, i kako su oni ljudi tužili Miluna i tražili da im vrati pare ili da plati sudove.

Ele, zametnu se pozamašna parnica. Gotovo mesec dana vukla se ta stvar po sreskoj kancelariji. Ispitani svedoci Milunovi, ispitan Milun, svedoci Sretenovi i oni ljudi što su se žalili da im sudovi nisu opravljeni kako treba. Donesene vučije, doneseni čabrovi, dovaljane kace, donesene i nekakve lotre, pa čak i onaj probijeni bubanj. Sve je to skrhano u avliju kod sreske kuće. Svi su mislili kao sigurno da će Sreten izgubiti, i već ga behu neki počeli žaliti: "Ej, siromah Sreja! Kako je nalepio! Kud će, brate, šut s rogatima!"

I može biti da bi tako i bilo. Ali, na sreću Sretenovu, morade kapetan Vučeta, koji je bio prijatelj Milunov i svakad mu držao stranu, otići nekim važnim poslom u varoš; a to se desi baš onda kad je trebalo suočiti parničare i stvar presuditi.

Na polasku uze kapetan čitav denjak akata pa pruži starijem pisaru, Strahinji, i reče mu: "Dela, bogati, ćato, suoči ove ljude, pa presudi stvar da se više ne poteže!"

Strahinja je bio od mlađih ljudi i vrlo pošten i pravičan; strašno je mrzio. kaišare i seoske trgovce, dućandžije i zelenaše. Miluna već nije mogao da gleda očima. Kapetan Vučeta jako je voleo Strahinju, mada se nije u mnogome s njim slagao. Strahinja mu je bio, štono. kažu, desna ruka i kad se god desi kaka zapletenija i poteža stvar, Strahinja je raskrsti. Istina, ne svakad po volji kapetanovoj, tek kapetan mu neće pokvariti. Tokorse ga malo prekori, pa ćuti.

I tako Strahinja uze u ruke Milunov slučaj i Sretenovu parnicu, ispita još neke svedoke, pa naredi da dođu parničari i svedoci na suočenje.

Na suočenju htelo je doći do kika. Milun se raspomamio i pretio da će apelirati, da će tužiti čak i kapetana samom ministru. Posle duge vike, koja je trajala u sreskoj kancelariji, zapovedi Strahinja da i parničari i svedoci iziđu. I on uze pero i na aktu napisa ovako rešenje:

"Da se Milun odbija od traženja; da Sreten nije dužan davati nikakve naknade Milunu, a slobodno mu stati gde hoće pod najam ili raditi svoj zanat; da gazda Milun mora opraviti Sretenu bubanj ili mu nov nabaviti; da je dužan platiti Sretenu da onim ljudima što su se žalili opravi sudove ili, ako to neće, da im mora u novcu dati naknadu. Da se Vesa, Golub i Bora, za koje se dokazalo da su hteli svedočiti u atar Milunov, kazne s po dva dana zatvora; da gazda Milun plati trošak i dangubu svedocima, kao i parničnu taksu. I da ugovor između Miluna i Sretena prestaje važiti."

Kad je Milun saslušao ovo rešenje, zdimio je kao oparen iz sreske kuće. A za njim su odgegali njegovi kalauzi pokunjeni. Sreten je bogzna kako zablagodario Strahinji i obećao mu da će odjako dobro otvoriti oči kad se s kim pogađa pod ugovor.

Milun nije naknadio štetu po rešenju ni Sreji ni onim ljudima. Sreja se nije više pogađao pod najam, nego je započeo svoj zanat i kojekako životario. Ljudi se više nisu žalili na njegov rad. Na saborima, slavama i svadbama opet je svirao i zarađivao po neku paru. Milun mu nije opravio bubanj ni nov nabavio. Proderani bubanj istrulio je za plotom u avliji kod sreske kuće. Milunova i Srejina pogodba i parnica ušla je već u priču po okolnim selima. I sad, kad ljudi hoće da kažu kakav krajnji kaišarluk - reći će: "Najmio Milun svirača!"

                                                    Šilo za ognjilo


Ćir Trpko ne prodaje više ni bozu ni kokice. To je nekad prodavao po ulicama beogradskim, kad je bio mali i kad se još nije zvao "ćir". Sad je ćir Trpko, ili kao što on kaže "sega" - veliki gosa; drži mehanu u selu K., pod Kosmajem, uz mehanu dućan, a uz to oboje ima dvesta ovaca, veliki čajir, a aparta što ima još njiva i drugih dobara.

Mehana mu je na zgodnom mestu, baš na drumu seoskom. Ko god prođe i potera ili, ponese što u Beograd da proda, mora proći pored ćir-Trpkove mehane i dućana. Ćir Trpko, naravno, ne propusti nikoga dok s njim što ne pazari. A umeo je tako vešto saletiti čoveka da ga se ne možeš otresti. Svaki dan kupi on ma šta, naravno, vrlo jeftino, a kantar mu je već tako zgodno ujdurisan da svakad odmeri kako hoće ćir Trpko; ako hoće oku - oku, dve - dve, litru - litru.

Jedno jutro poranio ćir Trpko, pa čeka pred mehanom hoće li naići kaka mušterija. Dok eto ti nekog Tiosava Negića, uprtio punu torbu voska, pa se uputio putem. Kad bi pored mehane, zovnu ga ćir Trpko, zanoseći se malo po cincarski.

- Gazda-Tiosave, što ti je to?

- Malo voska, ćir Trpko.

- 'A'de, more, da popijemo, 'ednu.

- Nemam kad, ćir Trpko.

- 'A'de, 'a'de, more! - saleti ga ćir Trpko, te svrati pred mehanu.

Iznese ćir Trpko dve čašice rakije na nekom šarenom služavniku, pa pruži Tiosavu i reče:

- Ama što sega imam rakija! Pred pašina majka će se ne stidi!

Tiosav iskapi čašicu, namršti se malo i učini:

- Ih! ala pali!

- Ne ti kaza', more! Ama ćir Trpko!... - reče i kucnu se prstom u čelo, takorse da pokaže kako je on to promućuran, a ispod oka pogleda na onu torbu voska.

Popi i ćir Trpko rakiju, pa onda upita:

- U Beograd ćeš nosiš to? - i pokaza rukom na vosak.

- 'Oću, ćir Trpko; čujem dobro prolazi, pa da se uzme koja para.

- Te lažu, more ne ti projde, živ mi gospod!

- Ama juče je čovek prodao po dvadeset i pet groša.

- Čovek? U Beograd reče?

- Usred Beograda na pijaci. Prodao je Vitomir vosak po dvadeset i pet groša.

- Za Vitomira ti meni reče?

- Jes', jes', Vitomir.

- Vosak za dvadeset i pet?

- Jes', za dvadeset i pet.

- Te laže, dženabet! Ne prodaš ni po petnaest.

- Ako ne prodam, lako je vratiti kući - odgovori Tiosav, pa ustade i maši se za torbu da ponese.

- Znaš, Tiosave, što?

- Šta, ćir Trpko?

- A'de, daj meni taj vosak.

- More batali! Nećeš ti da platiš.

- Što ne platim, ne platim će ti platim sos lepi pari. Što išteš za oka?

- Pa rekoh ti, dvadeset i pet groša.

- Hm! dvadeset i pet! Ne se pravi budala... Ti platim šesnaest.

- Kaki šesnaes'? Ni za dvaest ti ne dam.

- A osamnaest?

- Aja! - učini Tiosav i podiže torbu da uprti.

- Stani, more, stanide! Ti dam dvanaest, 'oćeš?

- Ne mogu, ćir Trpko; nije vajde!

- Što ne mogu, ne mogu! - saleti ćir Trpko Tiosava. - Će odeš u Beograd, potrošiš pari, ćeš dangubiš. Će ti košta, more, ej! Ne ti se fati ni petnaest oka.

- Ono jes', danguba, ali baš ne mogu po to - reče Tiosav i pođe.

Ćir Trpko uhvati ga za torbu.

- E ti dam dvaeset i eden! 'A'de, 'a'de! Ovamo, dečinje be, taj kantar!

- Ama malo je, ćir Trpko, bogami!

- Hm, malo! Što malo? Ni jesme svoji ljudi. 'A'de, 'a'de! - zaokupi ćir Trpko, i Tiosav opet spusti torbu.

Dođe jedno Cincarče s kantarom. Ćir Trpko odmah uze meriti.

- Osum oka! - reče potegnuvši torbu na kantar.

- Osam! - uzviknu Tiosav. - Ne može biti! Kakvih osam, bog s tobom?

- Evo na! Osum, zdravla mi! - reče Trpko i podnese kantar Tiosavu.

- Ama jutros sam merio na moj kantar, pa ak dvanaest oka.

- Što tvoj kantar? Ne vide li to, a? - reče Trpka i pokaza mu neku krpicu prodenutu kroz jedan lančić na kantaru, i na kraju kao zapečaćenu crvenim voskom. - Ovija kantar, more, kapetan go potvrdi!

- E ja ne znam, bogami - reče Tiosav sumnjajući... - Ama, brate, osam oka... Da je barem po oke jali oku manje, 'ajde de, ali - četiri.

- Kamik da edem ako te prevarim! Osum, živ mi gospod! Na! - reče ćir Trpko i opet poteže torbu na kantar, pa je pruži zajedno s kantarom Tiosavu: - Na, vidigo, vidi!

Izmeri i Tiosav, pa mahne glavom i učini:

- Bog s nama! Osam odista! Ama aja - ne može biti! Ne mogu ja nikako... - i opet se maši za torbu da je ponese.

Ćir Trpko, ga tako saleti da mu morade dati vosak kako su izmerili i po dvadeset i jedan groš. Primi Tiosav pare pa ode gunđajući sam: "Lepo meni veli Živana: Ne svraćaj, more, onom Cincaru! Aja, ne dade meni đavo! Baš, ako će... Pre mi zakide tri oke vune, zakide mi jednom dve oke loja, jednom oku graha, sad četiri voska!... Pogan Cincarin!"

Ćir Trpko je ostavio vosak u svoj dućan, pa je opet vrebao drugu mušteriju. Što on propusti, to dočeka njegov ortak Stavra u dućanu. I tu se tek pazaruje dobro. Nema dana kad ne dođe kakva snaša ili devojka iz sela da kupi što: šamiju, iglu, đinđuva, maramu, pa čak po neka i belila. Naravno, s dućanima došla je u sela i sva pomodna roba, pa s njom i belilo. Ele, kao što rekoh, nema dana kad se ne uvrati koja snaša kod Stavre u dućan da pazari, i obično, nemajući novaca, donese po dve-tri oke graha, ili oku vune, ili nekoliko povesma težine, ili kanuru pređe, pa za to kupuje što. joj treba: za dve-tri oke graha, vune ili za kanuru-dve pređe kupi kakvu šarenu mašliju, ili niz đinđuva, ili kakvu krpicu što ne vredi ni groš-dva!... A Stavra slaže u magazu i vunu, i grah, i sve - pa kad se nakupi dosta, onda krene u Beograd i tamo proda, kako već ume najbolje. Tako eto teku ta dva Cincarina.

Ćir Trpko veli da je sve stekao "sos muku, sos znoj i sos račun". Svaki "ćir", makar se on zvao "Trpko, Trajko, Stavre, Dine, ili kako mu drago, teče i ume da teče "sos račun", i svaki "ćir" pod ovim reči "sos račun" razume svaki mogući način kojim do pare dolazi.

Ide Tiosav naviše, i sam se jedi što ga je Cincarin tako prevario. Kad već zađe u selo - sustiže ga Vitomir, njegov prvi komšija.

- A zar se vrati, Tiosave? - upita ga.

- Ta vratih se - odgovori Tiosav zlovoljno.

- Pa kamo ti vosak?

- Dadoh onom gadu dole.

- Zar opet?

- Ama kud ćeš, brate, kad saleti kao Ciganin.

- Opet ti jamačno podvalio?

- Jakako; četiri oke manje na njegov kantar.

- E jesi lud, nije vajde!

- Vala, Vitomire, ne znam ko je od nas dvojice luđi. I tebi je već nekoliko puta podvaljivao, pa opet mu ideš.

- Ono jes'... eto nije mi još platio ni ona kola vrljika što mu onomad doterah.

- Neće ti ni platiti. I ja sam mu doterao, znaš, jedna kola još pre tebe, pa - tu!

- Pogan čovek! - reče Vitomir; poćuta malo i nastavi: - Baš ne bi trebalo da mu to prođe na lijo. Valjalo bi njega malo zavarčiti.

- Valjalo bi, ali de, kmetuj ti kako? Vitomir sad ispriča Tiosavu kako je skrojio plan da podvale Cincarinu i da se uzgred naplate barem za ono što ih je ovda-onda prevario koje krivom merom, koje na ceni. Tiosavu bi po volji plan i pristade.

- Ali sutra rano, znaš - reče Vitomir kad hoćahu već da se rastanu - ti kaži kurjaci, a ja 'ajduci. Valja ga najpre zaplašiti... Može otkud on, ili ko od momaka mu, izići i opaziti...

***

Sutradan opet uranio ćir Trpko, pa pogleda hoće li naići kaka mušterija. Dok eto ti Vitomira, uputio se mehani; o ramenu mu nekaka garabiljčina, a za pojasom dve pećanke. Čim ga vide, ćir Trpko stade se smejati, pa povika:

- Be, Vitomire! 'oćeš u 'ajduke?

- More, ovo ti je došlo gore i od 'ajduka!

- A što, kako gore?

- Eto kako, ne sme čovek serbes ni u svoj zabran izići.

- Hm! što ne sme? - upita Trpko i namršti se.

- Ta znaš - poče Vitomir sasvim polako i bajagi poplašeno - počeli se ovud viđati nekaki lopovi.

- Gde, more, gde?

- Ta noćas su tumarali gore po šumi i prelazili čak i u moj zabran.

- Hm, ne laži, bre! - učini ćir Trpko, kao ne verujući.

- Bogami jes'! Jedan je kresao na mog čobanina i sreća te mu nije upalila puška, a ubio bi ga.

- Uh, uh! - povika ćir Trpko uplašeno. - A koliko gi ima?

- Viđaju se dvojica, a jamačno ih ima još. Valjda su gde na velikom Kosmaju.

- E, e! nesreća! - učini ćir Trpko. - A da li to zna kapetan?

- Može biti i da zna; ali dok on krene poteru, oni mogu ovud jade pograditi, samo dok se spuste u selo.

- Noćas li, reče, videše se?

- Noćas! - potvrdi Vitomir, pa ode najlak naviše, a nešto se smeši.

Gazda Trpko uđe u mehanu, pa viknu svoje momče:

- A be, dete, donesi mi onaj pusat!

- Šta, gazda, puški da donesim?

- Puški, puški, bre, donesi! - prodera se ćir Trpko. Otrča momče i iznese nekake dve cevare i jednu arnautku kao pritku. Odmah ćir Trpko uze nekake krpetine, pa stade čistiti svoje oružje.

Dok eto ti pomoli se na vrata Tiosav; i u njega za pojasom mala puška i nekaka dugačka nožina. Pogleda Trpka, nasmehnu se jedva primetno, pa upita:

- Kako, ćir Trpko?

- Eto kako! sega sam u Romanija.

- A šta se ti oružaš?

- Ne me pitaj, more! - pa ustade, priđe Tiosavu i sasvim šapćući reče mu: - Znaješ li, more, da ima 'ajduci?

- Gde? - upita Tiosav, takorse iznenađen.

- Gore u Kosmaj! Dvojica gi ima.

- E jes'?

- Jes', bogami ti kažem! 'Edan je hteo da ubije momak Vitomirov sos pušku, teke mu ne upali.

- E vi'š ti sad belaja! - učini Tiosav uzdržavajući se da se ne nasmeje. - Bogami, eto ih noćas u selo.

- A zašto je kurdišem ovija pusat? - reče ćir Trpko i tu učini "hm, hm!" i kucnu prstom u čelo da pokaže - kako je to pametna glava.

- Ama da vi'š ti, ćir Trpko, još neke bede! - poče sad Tiosav sasvim ozbiljno.

- 'Ošte beda! Kaka, more!

- Odnekud naišli kurjaci.

- Kurjaci!?

- Jes', bogami! Meni noćas dve ovce zdrpili. Da nije čobanin nadao viku - zlo!

- E, e! - učini Trpko kao ne verujući.

- Ja ti kažem. Napast neka - eto čovek sad nije pristao ni iz kuće kročiti bez pusata - reče Tiosav, pa iziđe iz mehane, gradeći se zabrinut, a u sebi se napregao od smeha.

- Ih, ih! - zavika ćir Trpko, pa dokopa jednu od onih svojih cevara i zape žurno čistiti je. Naviknu na momče da mu donese barut, pa uze i puniti.

Utom uđe u mehanu neki Velja, pa kad vide šta čini Trpko, začudi se:

- O, o, šta je tebi jutros, ćir Trpko?

- Ne me pitaj, more, nesreća!

- Kaka nesreća?

- 'Ajduci, kurjaci, nesreća! Došo zeman da poginemo sos našu stoku.

- A gde to, Trpko? - upita Velja i grohotom se nasmeja.

- Eto gore u Kosmaju!

- More, kaki 'ajduci, kaki kurjaci?

- Ama kad ja kažem, de!

- Ti si, bogami, to usnio!

- 'A'de, 'a'de, gledaj svoj posao! - reče mu ćir Trpko gotovo ljutito što mu ne veruje. - Ne razgovaram više sos tebe.

Velja sleže ramenima, uze jednu žišku na lulu, pa iziđe rekav:

- E ako, ako, ćir Trpko!...

Ćir Trpko imao je jednu naviku, koja se nije baš tako slagala s onim njegovim pravilom "sos račun". Kad prvi put čuje nešto, pa bilo to istina ili ne bilo, on primi sasvim za gotovo i više ga niko ne može obavestiti da nije tako kako je čuo. On samo rekne: "Tako sam čuo od pošteni ljudi", i svadiće se ako mu ko htedne osporavati da nije tako.

I taj dan hteo je ćir Trpko iz kože izići što mu niko neće da veruje da u Kosmaju ima hajduka i kurjaka. Ali on je ostao tvrd u svom prvašnjem uverenju, i kad bi pred veče, reče svom momčetu da ode do njegovog čajira i da kaže njegovom čobaninu da večeras dotera ovce k mehani - "jer ih mogu kurjaci napasti" Čajir mu je više sela pod Kosmajem; golema prostorija, između seoskih njiva, zagrađena vrljikama. Tu je tor za njegove ovce, tu mu pasu, tu noćivaju, tu se muzu.

Taman momče ode da uradi što mu je zapoveđeno, e eto ti Tiosava i Vitomira, onako naoružani u mehanu. Slučajno se nije desio tu niko drugi od seljaka. Ćir Trpko hoda po mehani, uzvrdao se; nit mu se sedi ni stoji.

- Ćir Trpko! - zovnu ga Tiosav - odide malo vamo.

- Što ćete, more? - odazva se on i priđe im nestrpljivo.

- Bi li ti uzeo još vrljika da ti doteramo?

- 'Oću, 'oću! Mi treba za livada, ona dole u reci. A koliko imate vrliki?

- Biće dvaest kola.

- E 'oću, 'oću! A pošto?

- Po dve rublje kola - reče Vitomir.

- Dve rublje! Mnogo, more, ej: Pare nema, pare, pare!

- A šta bi ti platio? - upita Tiosav.

- Šest cvancika kola.

- E ne možemo za šest, aja! - reče Vitomir.

- More nemam pare, brate, živ mi gospod! Šest cvancika, pa nek je sretnje!

- E znaš, ćir Trpko, šta je! Evo po triest groša kola, pa da doteramo.

- Ne mogu, bogami, ne mogu. Evo radnja ne ide, daj ovo, daj ono, daj na momke, plati porez, plati prirez... para ide, ide, ide. A ne pazari se, brate! Nego po šest, pa neka je sretnje!

- Ne možemo! Za triest groša, ako 'oćeš... - reče Vitomir, pa takorse pođe, a za njim i Tiosav.

- Stani, stani! - povika ćir Trpko - 'Oćete za sedum cvancika?

- Aja! ni pare niže!

- E 'a'de, nek je sretno. Moji ste ljudi i mušterije! - pristade ćir Trpko, pa odmah upita: - A kad da mi doterate?

- Pa mogli bi i noćas; suvota je, volovi su nam odmorni, sutra i onako nemamo kad, valja nam raditi na njivi.

- Hm! - učini Trpko - noćas. A 'ajduci, a kurjaci?

- A rašta nam je ovaj pusat? - reče Vitomir. - Ne beri ti brigu za nas.

- Baš bih i voleo da ih nagazimo! - prihvati Tiosav. - Ako budu 'ajduci, da ih povežemo, ako kurjaci, da ih pobijemo.

- Meni ionako treba kurjački zub i zev.

- A što ti treba? - upita brzo Trpko.

- Ta za lek.

- E dobro, dobro! - reče Trpko. - Doterajte noćas.

- Samo, ćir Trpko. - reći će Vitomir - da nam odmah platiš čim ti- teslimimo sve.

- Meni mi ne verujete?

- Nije da ti ne verujemo, nego nisi mi još platio ni one vrljike što sam ti onomad doterao.

- Ni meni one vrljike, znaš? - dodade Tiosav.

- E 'oću, 'oću; 'a'de samo vi meni doterajte. Oni pođoše, a ćir Trpko ih zovnu:

- Tiosave, Vitomire! - Oni se vratiše, i Trpko im sasvim poverljivo reče:

- Kad doterate koja kola, čuknite na moj pendžer, mi javite da znamo račun. Znaš ko ljudi, da ne bude reči.

Lepo, lepo, ćir Trpko - odgovoriše oni i odoše naviše, smejući se.

***

Čim se uhvati suton, a ćir Trpko poče isterivati goste iz mehane: "A'de, 'a'de, more kući! Nema vino, nema rakije. 'Oću zatvorim me'ana." Ljudi se čude šta mu je sad naspelo, pa odlaze jedan po jedan. Kad ćir Trpko otera sve, zapovedi momku i čobaninu, koji beše već doterao ovce iz čajira i zatvorio ih u avliju iza mehane, da dobro zatvori sva vrata, da ih podupru iznutra stolicama i ciglama, dade njima dvojici po jednu cevaru, a on zadrža sebi arnautku, reče im da budu na oprezu, pa čim opaze hajduke da pucaju i viču. Kad sve to naredi, ode u svoju sobu, koja beše slica, zaključa vrata, i podupre ih čim je god mogao podupreti, pa sede na krevet i metnu pušku preko krila.

Taman se utiša sve po selu, dok se čuše ozgo teško natovarena kola, škripe i prikučuju se mehani. Vitomir i Tiosav već dogone vrljike, uzeli četvora kola. Kad stadoše pred mehanu, priđe Tiosav i kucnu Trpku na prozor.

- Ko je? - viknu Trpko.

- Ja sam!

- Koj si ti?

- Ta ja, mi.

- Vi, ko, more vi?

- Vitomir i Tiosav!

- E, e - reče Trpko tiše i odškrinu malo prozor. - 'A'de, stovarite tu pred me'ana, pa odmah pritvori.

Stovariše oni, pa se vratiše po ostale vrljike. Taman zora malko zarudila, a Vitomir i Tiosav doteraše i peti put vrljike. Stovariše na gomilu, pa onda priđoše prozoru i kucnuše.

Ćir Trpko odškrinu malo prozor, pa upita plašljivo:

- Jeste sve doterali?

- Jesmo sve, dvaest kola ravno - odgovori Vitomir i prihvati se rukom za ono krilo prozora što ga već ćir Trpko odškrinuo.

- E dobro, brate, dobro!

- A pare, ćir Trpko?

- Dođite ujutru, rano, popićemo po jednu i daću vam - odgovori ćir Trpko i povuče da zatvori prozor.

Vitomir ne pušta krilo, nego ga otvori još više i reče:

- Ne može drukčije, ćir Trpko! Taka smo pogodili!

- Ama de, kad ti kažem, more, sutra! - veli Trpko nestrpljivo.

- Aja, sad ti nama plati; sutra nemamo kad doći, a pare nam trebaju.

Utom neko slučajno viknu daleko gore u selu Ćir Trpko sav pretrnu, pa drž' za prozor da pritvori.

- Idite, molim vas! Noć je! Neko viče!

- Ama ono jauknu neko! - reći će polako Tiosav tokorse i on uplašeno.

- Da ne pogibe ko? - odgovori Vitomir i povuče sebi krilo prozora.

- 'A'de, 'a'de, brate, oću da spavam.

- Daj ti nama pare pa spavaj! - odgovori Tiosav.

-Opet neko viknu u selu i odazva se drugi glas nerazgovetno.

- Hm! - učini Tiosav poluglasno - ima neki đavo.

- Ne viče se 'nako uzalud! - dodade Vitomir.

Ih, ih' - učini ćir Trpko, pa stade šuškati po sobi dok nađe pare; odbroji im prema vedrini kraj prozora, a sve dršće. Dade im i brže-bolje pritvori prozor.

***

Već je blizu podne. Čobanin Trpkov davno oterao ovce gore u čajir, i davno je trebalo da dođe i da donese pomuženo mleko mehani. Sam momak dočekuje i uslužuje goste.

Dođoše u mehanu Tiosav i Vitomir, nešto vrlo razgovorni i veseli. Sedoše za jedan sto, naručiše polić rakije i zapališe lule, a sve se zgledaju i osmeškuju jedan na drugoga.

Kad momak prinese rakiju, upita ga Tiosav.

- A kamo ti, more, gazda?

- Spava.

- Zar do ova doba?

- Nije svu noć zaspao.

- A što, da nije slab?

- Nije, nego je presedeo tako na krevetu sos puška.

- S puškom?... Idi, more, probudi ga; može te psovati.

Momak ode u sobu, a Tiosav i Vitomir prsnuše u smeh.

Malo postoja, iziđe ćir Trpko u mehanu; oči mu podbule koliko je još bunovan.

- Zar ti do to doba, more? - upita ga Vitomir smešeći se.

- Brate, mi se razbi san, i sunce ogreja, ne zaspah.

- A jesi usnio što? - upita Tiosav.

- More, sum ti snio mnogo; sve sos neki 'ajduci, 'ajduci, 'ajduci, pa se koljem, pa se rvem, rvem, pa a oni mene, a ja njih. Pa ti se teke trgnem. Malo svedem oči, a ono kurjaci, kurjaci, čitav čopor, da'me izede... - reče Trpko i iziđe nekud u avliju.

Malo zatim vrati se pa viknu:

- Dete, bre!

- Čujem, gazda!

- A kamo mleko?

- Još nije doneo.

- Trči bre, mleko da se donese! Šta čini tamo!

Momče otrča naviše k čajiru.

Ćir Trpko nastavi pričati do, kraja svoj san. Malo-pomalo nakupi se poviše seljaka u mehanu.

Zametnu se tu razgovor o svačem. Neki uzeše dirati ćir Trpka za njegove hajduke i kurjake; on se ljuti, nikako neće da popusti ni da prizna da nije bilo ništa u stvari. Neki ga zapitkuju za vrljike stovarene pred mehanom: šta će mu, od koga ih je kupio, pošto? On im kaže kako hoće da zagradi livadu dole u reci, kako ih je kupio dosta skupo, ali nikako neće da kaže od koga. Ćir Trpko je imao i taj običaj da nikome neće za živu glavu kazati od koga što kupi. Pitaj ga vazdan, on će ti samo odgovoriti: "he, he" i kucnuti se prstom u čelo, tokorse kaže: "To samo ova glava ume da nađe od koga će što kupiti!...

Taman razgovor i šala u najveći jek, dok eto ti momka trči kao bez duše ozgo k mehani. Smotri ga ćir Trpko, pa istrča na vrata i još čak odovud uzviknu:

- Šta je, bre! a?

- Vrlike!

- Šta kažeš?

- Ni'edna vrlika nemat na čajir! - jedva izgovori momak koliko se zaduvao.

- Ama šta reče ti, šta? - dreknu ćir Trpko, podboči se rukom i čista sav se nakostreši od iznenađenja.

- Odneo neko sve vrlike s naš čajir...

- Ne može biti! - opet uzviknu ćir Trpko i sav uzdrhta.

Vitomir i Tiosav zgledaše se kradom.

- Bogami jes' - veli momče. - Jutros čobanin izjavio ovci, kad tamo čajir sav razgraden. Ne se mogao maći od ovci ni pomusti gi ne mogao.

- Ama baš sve odnesene!

- Sve, ama ni vrlika 'edna nemat!

Ćir Trpko samo učini: "ih!" pa se dokopa obema šakama za glavu i šmurnu u sobu.

Utom će jedan od gostiju zavikati ispred mehane:

- More, ljudi, evo mu vrljike ovde! Ovo su, bogami! I svi istrčaše pred mehanu da vide. Stadoše se smejati i zapitkivati ko li bi majstor da mu tako podvali. Neko reče da je noćas čuo nekaka kola, gde često nešta prevlače, ali čija su, nije znao. I Vitomir i Tiosav iziđoše da vide. Pročudiše se kao i oni malo, pa se učiniše nevešti i odoše.

Čak posle počeli su već i oni sami kazivati: kako su ćir-Trpku podvalili da mu se osvete što im je mnogo puta štošta zakinuo; kako su se dogovorili da ga najpre poplaše da ne izlazi nikud one noći, pa mu onda ponudili vrljike; kako je on pristao; kako su oni za noć prevukli sve vrljike od njegovog čajira i prodali mu. Ele sve su kazali kako je bilo. I svak im je davao za pravo. Čak su to kazivali ljudi i u mehani pred Trpkom. Ali ćir Trpko nikako nije hteo priznati da se tako grdno prevario.

                                                 Zloslutni broj


Baš uoči samih belih poklada, 25. februara hiljadu osam stotina sedamdeset neke godine, bio je u Smederevu u novoj gazda-Nikolinoj kafani kao neki bal - šta li je... Tu vam se behu iskupili svi odabraniji gosti i od muškog i od ženskog smederevskog sveta - i iz trgovačkog i iz činovničkog reda. Tu je sam gazda od kafane Nikola Jović, ponajbogatiji u Smederevu, sa svojom familijom: ženom i ćerkom jedinicom na glasu i u Smederevu i u okolini. I doista, otkako se Savka Nikolina zadevojči, odonda uze cela bećarija smederevska nositi crne kicoške haljine i fine rukavice. A praktikantski svet iz sviju mogućih smederevskih kancelarija tako se goropadno proakontira, kako već dotle nijedan kaznačej zapamtio nije. Mirišljave vodice i pomade, kragnovi i mašlije, narukvice i fina dugmeta trošila su se što nikad nisu otkako je Smedereva... Jednom reči, sve se živo od bećarije dalo na kicošenje! - Osim Nikole s familijom, tu je na balu i Branko Nebranović, advokat i prvi prijatelj i poznanik gazda-Nikolin, Nikola ga ne razdvaja gotovo od svoje rodbine. On ga zastupa, on mu daje savete, on mu nabavlja za kuću što zatreba, fino i odabrano. To vam je jedan okretan, razborit, dosetljiv i vrlo druževan čovek. Prema poštenima pošten je, a, bogme, nepoštenima vrlo je vešt da udari dobru podvalu. Ostalo su vam drugi gosti. Svi su spremljeni kako valja za bal, i kako su neki viđali, a neki čuli da se sprema po beogradskim balovima. Muškarci, što su namerni da igraju, svi u finim salonskim haljinama; a ženskinje, opet, sve - u belo! Ele, bal, ni uzmi ni ostavi, kao u kakvom beogradskom hotelu! Pa da bi još naličniji bio na beogradski, štampane su čak u Beogradu ulaznice. Istina, muzikanti su "prosti" Kad ih slušaš, misliš da gnjave punu vreću mačaka, ali tek opet mogu podneti. - Odmah se tu poče svirka, igra, razgovor. Gazda Nikola, opet, odvojio se u pobočnu sobu sa svojim ljudima pa uz čašu lepa vina bistre politiku, oglašujući da je svaki "buntovnik, izdajica, izrod" itd koji bi što zaustio da primeni na "status quo"

Utom se užurbaše nešto u sali za igranje. Spolja se čuje potanak razvučen glas:

- Ama, evo ulaznice. Pustite me!

- Šta je tamo? - upita Nikola advokata, koji u taj mah uđe kod njega u sobu.

- Hoće jedan, vele, unutra, a nije pristojno obučen.

- Je li ovdašnji?

- Čini mi se nije, kako momci kažu.

- Pa nek uđe - reče Nikola i nastavi svoj politički razgovor.

Advokat iziđe u salu i mahnuv rukom na jednog momka na vratima, reče.

- Pustite ga!

Vrata se otvoriše i uđe jedan čovek u turskim haljinama. Osrednjeg rasta, male glave, kosti nad očima izišle napred, čelo malo, dopola čupavo, obrve se sastavile nad nosom, oči male i udubljene - nisu najživlje, brkovi mali a retki, nos mu prilično zakovrčen naviše i šiljast, usta velika - skoro do ušiju Ako mu bude 29 godina, više nema. Nego čekajte da vas nešto upitam!

Da li vi poznajete počem nekog Mojsija Pupavca? Jamačno ga ne znate? Vidite, bila je u selu Jasikovcu, čak gore negde oko Ivice ili Bukova, jedna velika i Jaka zadruga, koja je od vajkada još nosila ime Pupavci. Ele, iz tog velikog gnjezda, te zadruge jake, izletali su mnogi i mnogi Pupavci, koji su se tako po imenu zvali, a, međutim, bilo ih je i valjanih i otresitih da su i u sokole pristati mogli. - U toku vremena opadala je i ta velika zadruga, te naposletku spala na jednog Mitra Pupavca, poštenog i dobrog čoveka, koji u svoje vreme sklopi mirno oči, a ostavi na ovom svetu poslednji izdanak od svog velikog kolena - sinčića od svojih dvanaest godina, Mojsila Pupavca, sa nešto malo baštine. Ono nešto imanja dođe pod masu. Tutori savijaše k sebi malog sirotog Pupavca, ali ne mogoše ništa od njega učiniti. Naposletku, odvedoše ga u Beograd i dadoše na zanat kod jednog od onih "boltadžija" što su im bolte obično na Terazijama pa Stambol-Kapijom pošav velikoj pijaci, u kojima se drži i prodaje sama ona roba i ruvo što ga troši seoski svet bolte, pred kojima po vas dugi dan drežde skoro proizvedene kalfe pa se deru za svakim seljakom i seljankom što prođe: "'Odi, snašo, 'odi! 'Odi da pazarimo: pamuka, vunice, marama lepih! 'Odi, prijatelju, ruva lepa!..." A siromah seljak prolazi kao kroz šibu. - Ele, u taku jednu boltu stade na zanat taj mali Mojsilo Pupavac. Imao je gazdu vešta oko mušterije i umešna u svom poslu. Gazda mu je bio nekako osobit u ponašanju. Kad se prvi put sastane s čovekom, osobito sa kakvim činovnikom on vam onda sve bira i namešta reči da mu razgovor bude finiji i po knjiški; obično se tad snebiva, sleže ramenima i uspija usnama, gradeći bez traga skromnu minu. Kad se već upozna s čovekom, onda govori odrešitije i ne pazi toliko na finoću i da bude po knjiški, ne snebiva se niti gradi skroman. A kad se naljuti, onda je opet suviše lud, bezobziran i jezičan; navrze se na čoveka, pa ga se ne možeš lako otresti. Imao je još i tu osobinu da veruje u snove, vradžbine, čini i predskazivanja, rašta je uvek kad se probudi čitao "Sanovnik"; da posti, ide svakog praznika u crkvu i prilaže, da se umiljava ako vlasti i da joj u svakoj prilici viče: "Hvala!" da mrzi na sve što je novo; da izgoni od jedne pare tri i da tako samo grabi, a ništa od sebe... Mojsilo se tako ugledao na svog gazdu i primio sve i sva od njega da je čak i samo ponašanje, i narav, i govor doterao sasvim na kalup gazde njegova. Za godinu-dve dana izučio je zanat "boltadžijski" i postao kalfa i već je umeo bolje od sviju njegovih komšija dovikivati: "'Odi da pazarimo! 'Odi lepa ruva, snašo, prijatelju, strina, brale, ujna, sejo, teto!..." i već što god ima mogućih termina u svojti čovekovoj - znao je sve napamet!

Malo-pomalo pa i Mojsilo zaveza neku krajcaru, ode u jednu malu palanku, otvori dućan za se. Utom je već bio i punoletan te primio u svoje šake ono malo baštine, što mu od oca ostalo i usitnio u novac. Počeo je davati novce pod interes, i ta mu se špekulacija tako osladila da je naumio samo nju terati - samo interesirati i od interesa živeti. Jednako mu se vrzlo po glavi i izmišljao je svakojake planove kako bi došao do velikog kapitala, pa da ga rasturi pod interes. Mnoge je planove kazivao svojim poznanicima i prijateljima i pitao ih za savet. Ali između mnogih skrojio je jedan, koji mu se činio najlepši i najudesniji, a nije ga kazivao svakome osim najprisnijim svojim. Tako je Mojsilo radio nekoliko godina u toj palanci, nekoliko je obližnjih seoskih kuća što mu behu dužnici upropastio, pa tek o jednom Đurđevdne prodade ispod ruke robu i ustupi dućan drugome, pokupi novce što ih beše razdao pod interes i - ode nekuda! Okolina samo reče: "Hvala bogu, kad ga odnese đavo!" Niko nije znao ni kud će ni kako će... Čak posle viđali su ga ljudi čas u jednoj, čas čak u devetoj palanci. Sve nešto putuje... Eto, taki vam je taj Mojsilo Pupavac! I to je on što ga maločas pustiše na bal u gazda-Nikolinu kafanu.

Kad se Pupavac vide u tako finom društvu, u kakom nije gotovo nikad bio, on ti se onda splete. Onako spleten, pruži ulaznicu jednom od gostiju, našto se neki nasmejaše i zgledaše, a ta ga još više zbuni, te obori oči i smotri na ulaznici "broj 25". I nehotice ote mu se neka zloslutna misao: "Eto opet 25!" pa pođe malo napred među goste, a sve se snebiva.

- A gle Pupavca! - uzviknu jedan mladić odvojivši se od gostiju i stupivši preda nj. Na taj uzvik mnogi se glasno nasmejaše. - Gde si, Pupavče, bolan? Oho, ko bi se tebi nadao?!... - Siromah Mojsilo ode pitati se za zdravlje sa svojim starim poznanikom, koji je još u Beogradu na zanatu s njim drugovao.

- Pa kako, kako?... - poče poznanik dalje raspitivati. - Hej, hej, ala lepo beše živeti u Beogradu!... A znaš da se udala šćer onog tvog komšije? - Tu Mojsilo hoćaše da nešto progovori ne bi li razgovor okrenuo na nešto drugo, jer mu ne beše toliko, po volji što poznanik poče i to da podire. Ali poznanik zaopucao kazivati, a sve viče: Znaš, kako si svu noć kuvao onu papuču njezinu u loncu da ti dođe?... He, moj Pupavče!... Velim ja: "Nemoj, 'more, to su bapske gatke!" Ajak! Moj Pupavac svu noć sedi kraj ognjišta i stiče vatru oko lonca, a papuča se samo prevrće na ključaloj vodi... - Gosti se opet uzeše smejati. Siromah Mojsilo da u zemlju potone od bruke.

Dok priđe advokat:

- Aha, gazda Mojo, otkud vi? - Mojsilu čisto svanu kad vide advokata. - A kad ste vi iz Požege?

- Odavno, gospodine Branko - okuraži se sad malo Pupavac i progovori, ali još se vidi na njemu zabuna. Poznanik njegov ode u drugi kraj da hvata "damu za igru."

- Izvol'te ovamo! - ponudi advokat Mojsila pokazav mu rukom u pobočnu sobu.

- Hvala, gospodin-Branko, Ja volim ovde - odgovori on kao opržen kad ugleda tamo odabrane starije ljude.

I tako ostade s advokatom u sali. Stali su ukraj i razgovaraju se. Baš se tada igrao neki kadril, jedan dugajlija dere se komandujući: "durdeme! šunegle!" U lesi prema njima igrala je i Savka Nikolina. Baš začinila lepotom sve društvo. Advokat gurnu Mojsila prstom i šapnu mu preko ramena:

- Vidite onu devojku! Kako vam se dopada?

- Lepa! - odgovori Pupavac snebivajući se i upijajući usnama na to.

To je ona devojka što sam vam u Požezi napominjao, ako se sećate... Pa sad, kad ste tu gledaćemo... - I opet nastaviše razgovor. Pupavac se nikako i ne odvaja od advokata, nego sve za nj. Tako je veselje trajalo do neko doba noći pa se raziđoše.

***

Sutradan sedeli su oko podne u gostionici "Kod jablana" advokat i Mojsilo Pupavac.

Mojsilo mu nešto veoma poverljivo kazuje, a on sluša, sluša, pa samo reče:

- Vi se samo oslonite na mene, a ja ću to već izraditi.

- Ama molimo, da li će hteti roditelji?

- To je već moja briga. Hteće, a da šta će?... Samo da gledamo da vas devojka zamiluje i da njezinu naklonost zadobijete...

. - Jes', jes', pravo imate - potvrđuje Pupavac. - Vi ćete me već i u tome poučavati kako da se vladam.

- S drage volje... Dobro bi bilo da joj najpre ponudite kakav poklon, tako, kakav dobar prsten ili iglu dijamantsku...

- Hoću... Nego kako bi se to nabavilo po gustu njezinom? - upita Pupavac.

- Ostavite vi to meni. Ja imam jednog poznatog zlatara u Pešti, pa ću vam ja to nabaviti i izabrati, em jevtino, em lepo, što baš vredi da se ne postidite.

- Baš ja bih vas molio da učinite to... a ja ću vam već... eh! - Tu Pupavac samo mahnu raširenim rukama i sleže ramenima, ne mogući da iskaže već šta beše zaustio. - U onom "eh!" iskazao je svu svoju blagodarnost i koliko je obavezan advokatu.

- Tako, tako... - poče opet advokat. - Ja ću sutra već pisati, pa kad mi javi za cenu... kazaću vam. Pa kad nabavimo, onda ćemo zajedno otići da se poznate i da je darujete...

Mojsilo poče i tu opet da se snebiva, pa češkajući se iza vrata reče:

- Neka, bolje da vi sami to izradite, a ja da idem tamo - neće biti možda u redu...

- Kaka hoćete - veli advokat. - A ja ću vam već to nabaviti.

- Ja ću, već koliko bude, dati vam para...

- Da, da. Po tome videćete da li vas devojka doista vole i da li će poneti vaš poklon... A ja ću joj kazati već od koga je. Ono bi valjalo da joj vi sami to predate. Ali kad i vi velite, onda je bolje da ja tu posredujem, kao poznanik.

- Jes', jes'... - prekide ga Pupavac. - Pravo velite - bolje vi tamo, kao što ste već poznati... A koliko rekoste, juče, ima miraza?

- Mislim hiljadu dukata u gotovom novcu, osim nameštaja i ostale spreme...

Pupavac samo užagri očima kad advokat pomenu toliki miraz. I na tom se razgovor prekide.

Nije, vala, prošao ni dobar sahat, a već je advokat sedio u kući Nikolinoj i uveliko se razgovarao o balu, o ženskinjama, o nakitu, pa tek reče:

- Baš bi dobro bilo da i našoj Savci kupimo jednu iglu dijamantsku. Devojka je od ovakve kuće - neka ima nakita.

- Pa ne branim - reći će Nikola. - Ti već umeš da biraš nakite. To nek bude tvoj posao da nabaviš.

I tako nije prošlo ni desetak dana, a advokat je već nabavio iglu iz Beograda. Odneo Pupavcu i pokazao mu da vidi kako se "u Pešti fino izrađuje" nakit. Pupavac samo reče: "Vrlo fino!" i upita advokata šta košta? - "25 dukata!" odgovori mu on. "A što baš 25?" reče Mojsilo, počeša se iza vrata i opet ga spopade neka slutnja od tog broja. Izbroji advokatu pare i zamoli ga da joj s pozdravom preda. Advokat metnu pare u špag, pa odnese Nikoli iglu, uze i od njega naravno kao za nabavku, 25 dukata. Devojka pridenu iglu u kosu i nosi je - kao svoj nakit kupljen za svoje rođene pare. Advokat u zgodnoj prilici pokaza Mojsilu da je devojka doista primila i nosi njegov poklon. Pupavac vidi i topi se u radosti.

***

Vreme je prolazilo. Osim one dijamantske igle Mojsilo je Savci poklonio za Cveti nekaki zlatan broš i zlatne minđuše; za Vaskrs haljinu od teške svile, osim drugih sitnijih poklona. I sve je to advokat nabavljao onako isto kao i onu dijamantsku iglu. Jedne iste stvari nabavljao je otac Savkin i u isti mah Pupavac je, opet, mislio da je to njegov poklon. Advokat je kašto donosio po neke čarape ili peškir odnekud, te davao Pupavcu kao uzdarje od devojke.

Poče već Mojsilo navaljivati na advokata da jedanput pomene roditeljima, jer se zucka da se ističu i neki prosci i ištu je. Advokat ga stišava.

Tako je Pupavac dočekao u Smederevu i 25. maj. Niko ne zna šta će tu i šta čeka. Znadu samo da mu je ime Pupavac i viđaju ga kašto s advokatom. Pitaju advokata, a on veli:

- To je neki trgovčić, malo udaren obojkom. Upoznao se sa mnom lane još u Požezi, pa se jednako lepi uza me kad me vidi.

Došlo je već krajnje vreme. Pupavcu ostalo vrlo malo para u kesi. Sve ode na poklone i potroši se sedeći toliko badava. Baš nije najprijatnije. Napala ga opet nekakva slutnja. Što god isplati - sve se kao za pakost podesi ili 25 groša, ili 25 dukata, ili 25 čaša piva... Tek uvek taj zloslutni broj, to 25!

Tako jedan dan sedi Pupavac zamišljen u kavani "Kod jablana" i misli o svom planu, o kapitalu, o svojoj špekulaciji. Dok uđe u kafanu jedan stranac. Priđe te sede za Mojsilov sto. Mojsilo se već. stade snebivati i udešavati, ako što reče da ispadne fino. Stranac, pošto sede, upita Pupavca ko je i šta je.

- Ja sam molim... - poče Pupavac udešavajući fino, i po čaršijski - ako smemo služiti, Mojsilo, znate, Pupavac, trgovac...

- Milo mi je osobito! - reče stranac gledajući ga nekako važno, pa mu i on kaza svoje ime i prezime i da je putnik.

- Zafaljujem na vašem časnom imenu - veli Pupavac fino, pa pita: - A odakle putujete? Ako smemo pitati, ljubopitni smo znati...

- Sa suve granice sad, a bio sam svud po narodu. Ja spisujem narodni život... - I tu već razveze putnik pričati: kako je putovao, kako je on tome poslu vešt, kako je to jedan veoma važan, al' težak posao. Siromah Pupavac čisto se razgali malo od one brige svoje, pa sluša putnika s najvećom skromnošću. Utom se postavi i ručak. Ručaju njih dvoje zajedno, a putnik samo priča.

- O, da znate samo kako je to krasota ispisivati običaje narodne! - priča on. - Šta vam čovek neće videti kupeći običaje. Na primer, kakav Uroš Mrčikur pojuri na svom alatu, ali on umesto napred, on u plot, ili na ovaj, pa ti se izmakne, a čiča Mrčikur ostane ili gdegod na trnju ili na plotu, ili ako ni jedno ni drugo, a on pod ovim...

- O, vi'te molim vas! - skromno se čudi Pupavac, a putnik još oduševljenije nastavlja:

- Ili, na primer, kakav čiča Nikola Poprda umesto da pritegne samaricu na krnja, on ti je odreši sasvim. Pa čim metne noge u ona uža, a on ti se otisne te na zemlju - ćup! a samar po njemu - klop; konj nadigne rep, pa kad vide taj skandal, otisne niza stranu te se u kakav trnić sakrije...

O, vi'te molim vas! - skromno se čudi Pupavac opet.

A putnik.

- Tako potrčao jedan na čilašu uz brežuljak. Ostaju mu glogovi i divlje kruške tako brzo, kao da kakvim čudom sve promiče pokraj njega! E to je besan konj, a besnija je još sila na njemu. Eto ti pokora, puče kolan, sedlo se samo sroza niza čilaša i na sedlu jezdač. A to beše naš Mrkša Ispijalo! Eno ga de mu se sedlo ustavilo na trnju, a on ti povrh trnja.

- O, vi'te, molim vas! - još se čudi Pupavac.

- Pa da vidite, kad gađaju u nišan - nastavlja putnik. - Smešna je to stvar kad čiča Tašan istegne svoj veliki, negda alevi i sa plavom kićankom, a sad ugasito mrk, od mnoge maščure i prošlih godina, fes, pa ga metne na kolac da ga drugovi gađaju. Sevnu vatre, pokažu se dimovi i pokraj njega cijuknu kuršumi, kao zmije kad sa stene skaču na prolazeće, a fes se drži gordo. Dogodi li se nesreća da lupi koji kuršum čudo u obliku fesa, tada mu i gazda pokunji nos kao ćuran kljun, a fes se zapuši no ne plane, jer to ne dopuštaju milioni znojeva, koji su zajedno sa mašću od čvaraka ili slanine, kojom su čiča-Tašanu ćeri i snaje mazale perčin prosedi, te kroz ovoj prolazili milionima puta i to tako da se ne zna upravo koje će se ime tom obliku fesa dati, fes ili smese miliona znojeva sa mašću itd. On ne plane, jer to te smese ne dopuštaju. On samo cvrkne, pa ostavi na sebi rupu, koja naliči više na onu kulu od srpskih glava u niškoj nahiji u staroj Srbiji i na ona u Africi, na ostrvu Serbi od španskih glava, nego na običnu rupu.

- O, vi'te molimo vas! - čudi se još pomalo Pupavac, a već mu otišla pamet za Savkom, poklonima, kapitalom i onim zloslutnim brojem što ga se vezao, pa da bi i on što rekao upita:

- Koji li je danas, gospodine, molimo?

- Dvadeset peti! - odgovori putnik.

Mojsilo ućuta, a opet ga obuze neka sumnja. Utom uđe advokat. Upita se s putnikom i Pupavcem. Odmah putnik poče i advokatu pričati kako on putuje i rašta putuje. Kako je već obišao po varoši i našao u groblju tu jedan grob, ima mu, vele, više od dve hiljade godina, kaka hoće da ga nosi... itd. Advokat se gdešto jedva uzdržavao od smeha, a Pupavac se samo čudio. Putnik ruča i ode da istražuje starine po varoši.

Mojsilo se još porazgovara sa advokatom o svom poslu, navaljivao na nj da već pomene jedanput, jer prose devojku drugi. Advokat ga uveri da će on to kao prijatelj sve pokvariti ako se i učini kaka proševina, pa ode.

Pupavac iziđe da se prošeta, prođe pored Nikoline kuće. Savka beše na prozoru. On duboko uzdahnu, ona se podrugljivo nasmeja.

***

Tako je još prošlo dosta vremena. Bilo je nekako po Ilijinudne. Advokat otputovao svojim poslom čak u Čačak. Pupavac izišao da se šeta malo po varoši i da prođe koji put - onom ulicom. Zabrinut onako udari naokolo prekom -ulicom pa pored groblja. Kad tamo, a oko jednog groba njih dva-tri nešta zaviruju. Jedne prazne taljige priterane plotu. Dvojica drže budak i ćuskiju, kao hoće da kopaju. Mojsilo zagleda bolje, kad al' odnekud onaj putnik što mu je pričao 25. maja onako mnogo kako se jašu konji i gađa u nišan. Dok eto ti trče tri-četiri čoveka ozdo iz čaršije, hitaju pravo groblju. Jedan izmače i stiže pre ostalih, pa onom putniku:

- Ama šta ćete vi od toga groba?

- Da nosim ovu ploču.

- Kaku ploču, gospodine? Okan'te se vi ćorava posla!... Ne dirajte taj grob!

- O ja ću to da nosim - to je starina.

- Ama batalite vi tu vašu starinu! - povikaše oni ostali, pristignuvši i oni. - Nećete vi to pomaći odatle!

- A šta vi znate?... To je retka starina... Ja znam najbolje od sviju te stvari. Ima toj ploči dve hiljade godina! - Oni ljudi izbečiše se samo od čuda na nj.

- Kakih dve hiljade godina! Jeste li vi pri sebi, gospodine? To je grob moga oca... - reče jedan između njih.

- Ne znate vi to, to je moja stvar... Ja ću da nosim.

- Ama to je grob pokojnog Marjana Đukića, ćurčije - reći će jedan od onih opet. - Ja sam ga baš sahranio pre deset godina tu sa ovim mojim prijateljima - bog da ga prosti!

- Ama što je starina, ja ću da nosim! - upeo se putnik.

- Nećete vi to ni dirnuti - podviknu na nj sin pokojnog Marjana - dok sam ja živ! Vi mislite što je god od sige da je staro. Putnik se okunji pa pođe, a preti:

- Neka, neka, daćete vi to. O, kako lepo! Samo dok ja naredim ozgo.

-Hajde, hajde, putuj ti samo! - povikaše oni za njim. Utom se beše počelo da oblači - sprema se kiša. Pupavac okrete onom ulicom te nekoliko puta - mnogo puta prošeta ispred Savkine kuće i tamo i amo i svaki put pogleda na prozor i pusti po jedan uzdah. "Šta li taj ludak švrlja jednako tuda?" upita Savka svoje drugarice koje behu došle kod nje na čestitanje i poselo, pa s njom zajedno izvirile na prozor. Pupavac se obazre i kad ih vide, pomisli: "Gle, došle joj drugarice da me vide... Vidiš, mora da im se hvalila, a znadu da ću proći!... " Kiša poče jače. Grmljavina i sevanje sustiže jedno drugo. Mojsilo prođe još jednom, pa opuči svom stanu. Mrak se već spustio, po kafanama se popalile lampe i sveće. On prilično okisao uđe u kafanu "Kod jablana" i sede za jedan sto. Zovnu gostioničarskog slugu da mu isplati današnji trošak i upita ga: "Koliko"?

- Dvadeset pet groša! - odgovori sluga.

- O, kako to, zar opet dvadeset pet? - upita Mojsilo kao sluteći nešto. Sluga mu poče ređati šta je potrošio i svede račun:

- Ravno dvadeset pet groša!

- To nije zbog plaćanja, nego kako se to trefilo uvek dvadeset pet!? - poče Mojsilo, dok ga iznebuha prekide jedan glas iza stola jednog prema njemu:

- Ama juče bio prsten i ispit Savci! Mojsilo se trže kao da ga nešto seknu.

- Kojoj Savci? - upita radoznalo jedan gost za istim stolom.

- Savci Nikolinoj... - Kad to reče, Mojsilu se okrete kafana unaokolo. - Isprosila se - nastavi onaj - za Momčila Perićeva. U nedelju sad biće svadba.

- Nek joj je srećno! - reče treći gost. - Krasan momak, a čuvaran.

Pupavac samo klonu kao ubijen. Izvadi iz džepa 25 groša, pa pruži kelneru i ne znajući šta radi.

- Platili ste maločas - odgovori ovaj.

- Eh, eh! - reče Mojsilo rasejano - dvadeset pet groša bi, je li?

- Jeste! - odgovori kelner.

Siromah Mojsilo diže se u svoju sobu. Zamišljen bijaše okrenuo u šupu, pa došav do vrata trže se i obazre da ga ko ne vidi, našto se kafedžijina sluškinja glasno zakikota. On se vrati, pa pođe uz basamake. "Prstenovana, svadba, 25 groša, darovi!" Sve mu se to zbrkalo u glavi i samo buči. Poče brojati ni zašto ni krošto basamake i nabroja na veliko svoje iznenađenje i tu 25! Pođe u sobu i pogleda numeru, koju se dosad nikad nije setio da pogleda, kad i tu ą 25! Baš taj će mu broj dohakati najposle... Hoda siromah Pupavac po sobi, a i sam ne zna što hoda i kako hoda... Došlo mu teško, bože, teško - kao da je ubijen. Upali sveću i izvadi kesu pa prebroji pare - samo još 25 groša!... "Ružno, sve se istroši. Hej, Branko, Branko. Otkud sad baš da ode?!" poče Mojsilo glasno vikati, hodajući po sobi. "Da je barem on ovde, pa bi se možda moglo i pokvariti..." I tu se siromah Pupavac udubi u duboke misli... Između mnogih misli pade mu na um i to na um kako je večeras nekoliko puta prošao ispred Savkine kuće. "Aha! Zato li su onolike devojke bile kod nje?!" Dreknu i učini: "Huj!" Posle malo ćutanja poče: "Ček, koliko sam ono puta prošao?" Ustade i hoda po sobi, podbočio se rukama, a oborio glavu, pa broji u pameti... Najedanput pljesnu rukama: "Ih, opet dvadeset pet! Neće biti?" Broji opet. - "Jes' ja dvadeset pet puta! O, to prokleto dvadeset pet, što me se nalepilo... Nije ta dobro... " Tu Pupavac ućuta i zagleda se, misleći nešto, u jedan ugao sobni... Kiša pljušti kako bog hoće, čuje se gde čitavi potoci teku ulicom. "Hej, hej dvadeset pet!" poče opet Mojsilo, pa tek dreknu: "E, baš neće biti dvadeset pet!..." Brzo iziđe i zatvori vrata za sobom, pa hajd' onako u plitkim cipelama, te po najvećem pljusku pored Savkine kuće. Okisao kao miš, sve se cedi voda s njega. Mrak - jedva se vidi ići. Kašto sene munja. Gore sveće u sobi Savkinoj. Vide se još one njezine drugarice gde proviruju na prozor. Mojsilo pogleda neće li je videti, a utom se skliznu u jednu rupčagu punu vode, te zapliva do pojasa. U taj mah senu munja i kroz onoliku huku od kiše i vode ču se opet kikot kod Savke. "Juf! Eno onog ludaka još tu! Eno uvali se!... " Pupavac s teškom mukom izgambulja iz rupe. Ostade mu jedna cipela na dnu uglibljena. Onako mokar, bosonog i mrtav od teškog umora dogambulja kojekako do svog stana. Uđe unutra i poče hodati polako po sobi, niti je pristao da sedne ni da legne. Voda se cedi s njega i načiniše se čitave bare po sobi. U tom hodanju poče opet brojati u sebi koliko je puta prošao. Nekoliko puta prebrojava, pa tek dreknu: "Jaoh meni, pa tek je sad ravno dvadeset peti put!..." I doista, malopre sve je grešio, te nabrojavao više jedanput...

To je bilo za nj i suviše.

Prući se onako mokar na krevet pa se čisto obeznani... Neko žestoko tištanje u jedno bedro probudi ga... Pogleda na prozor, već svanuće. "Ih, šta li me to tišti? Mora da sam se ubio negde sinoć." Ono tišti jednako. Pomače nogu, opazi nešto tvrdo pod sobom. Pridiže se te svuče čakšire, koje behu još prilično mokre. Kad ima šta videti. Nekakav grdan vranj upao mu kroz parmaču u čakšire, pa ga to žulji. Uze ga i pogleda koliki je, kad i na njemu odnekud piše: "25!" Ljutito i ozlojeđen, izbaci vranj kroz. prozor napolje.

Diže se, pa pošto je dugo i dugo mislio, hodao po sobi, lupao pesnicama glavu, vajkao se... buknu tek na jedan mah, pa ode kao besan. Jurio je ulicama ne gledajući nikog, pa hajd' pravo u kuću Nikolinu. Nikola sedi za doručkom sa svojom domaćicom i Savkom, i još tu beše neko od mlađih. Kad videše Pupavca na jedan mah - onako nepoznata i neobična - začudiše se. A Pupavac tek stade drekati:

- To je sramota!... Sram vas bilo! Zar ste vi trgovac!

- Ko ste vi? - skoči Nikola u čudu sa stolice.

- Ja toliko potrošio... - dere se Pupavac još žešće... - a vi me za nos vučete...

Savka i mati joj đipiše poplašene sa stolica.

- Vucite toga napolje? - viknu Nikola na sluge.

- Mene napolje? Sram vas bilo... - dreknu Pupavac već očajnički... - Ja toliko potrošio!... To je moja devojka!...

- Napolje!... - viknu Nikola i diže stolicu.

- Te igle... te haljine... sve je to moje!... - ciči Pupavac iz petnih žila. Savka udari u plač. Mati u dreku. Sluge se skleptaše. Pupavac se dere što ga grlo donosi i grdi najgrđe. Dotrčaše komšije, žene, šegrti, panduri... Načini se čitav urnebes. Povukoše Pupavca panduri u policiju, on se otima, dreči... Zgrca se tu cela čaršija. Puče bruka na sve strane. Dotrča i sam načelnik... I ta gužva odvalja se u načelstvo, a još se čuje dreka Pupavčeva:

Nećeš... lopove! Moja devojka!... Ne dam!...

***

Sutradan, dvadeset petog jula, zavodio je jedan praktikant u načelstvu u protokol akt s ovakvim natpisom: "Da se unutra imenovani zbog nasrtanja na mirne građane kazni telesno sa 25 udaraca i protera..." Međutim je išao pred pandurem pokunjen kroz čaršiju Mojsilo Pupavac.

Za njim pristala deca varoška, a graja se digla: "Iha! Dvadeset pet! Dvadeset pet! Pupupu! Dvadeset pet! Iha, uha, Pupavac! Pupupu!..." dok se već ne izgubi van varoši.

Ništa se više ne ču za Mojsila Pupavca - a dugo su o njemu razgovarali ljudi u dokolici svojoj. Kad se vratio advokat i njemu ispričaše, a on se baš nimalo ne začudi, nego hoćaše pući od smeha... Što se toliko smejao, bog bi ga znao!

                                                            Ni oko šta


Ej, ej - baš šteta što se svadiše pop Vujica i učitelj Grujica! A onako se, bolan, lepo živeli!...

Učitelj Grujica, nije, da rekneš, od onih starih, što još ne mogu da ovarišu u ovim novim bukvarima i čitankama, nego čovek od mlađeg sveta; uči ti on đake sve po novom pravilu. Izvodi ih četvrtkom i praznikom u polje, te hvataju bubice, leptire, mušice, pa to nabada posle na čiodu i suši ih. Što će mu to, ne zna čak ni pop Vujica, iako je kašto odlazio u Beograd i tamo slušao, gde ima negde - te se tako kupe bube, kamenjice i travke. Naposletku, šta se to njega, popa, tiče? Neka ih nek hvataju, ako hoće, i pijavice - njemu baš ni iz kese ni u kesu! Zna samo da je to, valjda, lepo i da mu je sad taki adet.

Pop Vujica voli učitelja Grujicu, nikad ga neće obići a da ne svrati.

Škola je navrh sela.

Nego, da bi se bolje shvatilo koliko je pop Vujica voleo učitelja Grujicu - treba znati da je selo otišlo nekako u dužinu za čitavo po sata...

Ele, škola je navrh sela, a popova kuća nasred sela. Desi se često te pop ima posla čak dole u dnu sela, u najdoljoj kući; on pođe - pa opet neće obići dok ne svrati učitelju...

Pop Vujica nikad nije voleo, bar tako sam kaže, da zateče čoveka na ručku, jer, veli, zna po sebi kako to nije prijatno... "Čisto ti, što se tiče na priliku, presedne i ručak i sve! (Pop Vujica je često, dodavao uz reč ovo: "Što se tiče na priliku" ili samo "na priliku"). Da se barem čovek, na priliku, nada, pa hajde de, nego tek bahne ti, što se tiče, neko iz nebuha!"

I kao za divno čudo - pop Vujica nekako uvek zateče učitelja Grujicu ili za ručkom ili za večerom, ili ako ne to, a ono da pije kafu, vino, ili... štogod prismače! Šta će onda, nije mu baš milo, ali tek rekne: "Na zdravlje ti, učitelju!" Učitelj, opet dobar i druževan momčić, saleti: "Hodi, popo! sedi! hodi!..." Ne možeš mu sad kvariti atera. I pop Vujica, iako je lepo kod svoje kuće ručao pasuljca i neku lepu papriku iz turšije - a valja i to znati - da je pop Vujica voleo, barem tako se kaže, paprike iz turšije - zasedne s učiteljem Grujicom te osmoči malo pečenja ili ćevapa ili slanine, i uvek napomene: "Baš, što se tiče, učitelju, da neću sutra ići u parohiju, zvao bih te na večeru. Zaklao sam, što se tiče na priliku, onog velikog ćurana, ali neka stoji drugi put!" Međutim, "veliki ćuran" i sutra brblja deci seoskoj kad prođu pored avlije popove pa mu zviznu.

Pa još, pop Vujica će uvek reći i lepu reč za učitelja Grujicu. Dođe kogod iz varoši ili iz drugog sela, ili ma ko sa strane, pa upita: "A boga vam, popo, kaki vam je ovaj učitelj?" On se tek sama unese pred čoveka, pa razgrana: "Nismo odavno, što se tiče na priliku, imali ovakog učitelja. Okretan je, živ, kao, što se tiče, mlad čovek... Pentra se s decom svaki dan po brdima; valjda im nešto kazuje. Što se tiče na priliku - smejao sam mu se šta čini s njima!... A što mu ide svašta od ruke - čudo je! Eto, što se tiče, načinio je mojoj poši stupu; po selu svuda pogradio - nekom zastrug, nekom slanicu, nekom tučak, nekom preslicu... Povazdan tako deljka i majstoriše, što se tiče na priliku, kao majstor."

I doista, učitelj je Grujica imao sav i strugarski i stolarski alat i umeo je načiniti sve što samo očima vidi. Čim svrši s decom u školi i što mu je već kao učitelj dužnost, a on alat u šake, pa majstoriše: gradi deci računaljke, tablice, i sam izmišlja neke sprave da im pokaže što - da bolje upamte. A nekom i načini ponešto, ako imadne zališna vremena.

Osim toga, učitelj je Grujica umeo vešto puniti tice. Svu je sobu okitio svakojakim ticama. Seljaci se često iskupe, pa se čude toj njegovoj majstoriji. Posle, kad su ga već svikli, čim ubiju ili uhvate kaku ticu, pošlju je ili donesu učitelju Grujici. A on je ispuni, namesti u sobi, pa uvede đake i zanosi se vazdan s njima, kazujući im: kako ta tica živi, kud se seli, šta radi, kako se zove - i šta ti im još neće kazati!...

Ej, ej - baš šteta što se svadiše pop Vujica i učitelj Grujica, a tako se, bolan, lepo živeli!...

***

Uoči Ivanjadne, baš tog leta kad će se svaditi pop Vujica i učitelj Grujica - natušti se ozgo kosom iznad sela crn oblak, a sve krklja kao kad pekmez ključa u kazanu.

Eto, bome, grada!...

Ustumara se sve živo u selu. Sklanjaju stoku i sve što se može skloniti. Žene iznose pred kuću vatralje, čanke, sovre, raonike, bradve, kašike, i sve izvrću - "da grad obiđe". Dunu već i hladan vetar; učesta sevanje i grmljavina; oblak se nadnese gotovo nad samo selo, poče prokapljivati po gdekoja krupna kap. Već po neka žena, stoji na pragu, maše prema oblaku pronoskom, i usplahireno zove kakog obešenjaka ili utopljenika: "Aj, Timotije, aj, Jerotije (ili kako je već kome ime), goni goveda na planinu!..."

Nigde nikoga nema napolju; sve se sklonilo igde što živo bilo. Samo pop Vujica uzeo pod pazuho trebnik i petrahilj, pa perja naviše vinogradima.

- Jo mene, šta je popu danas! - začudi se jedna žena mašući pronoskom. - Kud će po ovakom vremenu?

Kad bi da prođe pored škole, ugleda ga učitelj Grujica pa kaogod da mu se nešto slutilo, nape se od smeha - što nikad nije, pa, jedva uzdržavajući se, upita:

- Kud ćeš to, popo?

- Što se tiče na priliku - malo do vinograda - odgovori pop, a izmiče.

- More, beži amo - eto grada! - viknu učitelj jače za njim, i čudno mu bi što ne svrati, kad to nije njegov običaj; ali pop zamače naviše.

Pop je Vujica stigao u svoj vinograd. Poče već po koja gradljika proletati. Pop Vujica stade nasred vinograda, skide čitu i metnu je na jedan čokot, odmota petrahilj i natače na vrat, otvori trebnik i stade čitati molitvu...

Pop Vujica je često čitao molitve kad mu se desi kaka nedaća u malu njegovom. Tako jedanput zanemože mu petoro nazimadi od gronice, a on ti njih lepo satera u svinjac, pa udri molitvaj, molitvaj - i, hvala bogu, samo je četvoro lipsalo, a ono drugo sve ozdravi kao da rukom odnese! Jedanput, opet, zagrađujući nešto, ubode se grdnim glogovim trnom usred tabana da nije mogao na nogu stati; odmah on onako sedećke natuče petrahilj, pa čitaj, a sve usrkuj - koliko ga boli, pa i tu dosta pomože: nije ni pune dve nedelje ramao na štaci, dok se ubodina ne ognoji i trn sam ne iziđe... Samo jednom, veli, nije mu pomogla molitva. Uteče mu roj, a on natuci petrahilj, pa poteci niz trnjak za njim a čitaj - sav se izgrebe i izubija, ali roj uteče! Nego, tu je on sam kriv "šta je premrsio te nedelje sredu", i otada se zarekao da neće premrsiti, pa makar zatekao učitelja Grujicu i s pečenim prasetom!

Ele, pop Vujica poče čitati molitvu nasred vinograda.

- Ej, pope, nemoj biti lud! - viče što igda može Živadin iz kuće u brdu prema popovu vinogradu. - Beži, more, batali molitvu - nije ti vajde!...

Aja, pop Vujica čita, ne šali se.

Grad poče češće - udari i pljusak. Pop uze otresati glavom, kao da ga čele ujedaju. Bome, gradljike zgađaju dobro u temenjaču! Čak se i Živadin smeje, gledajući kako gradljike odskaču od popove glave... Sunu grad još žešće, a moj ti pop mantiju na glavu, pa bež' naniže, nemade kad ni čitu uzeti.

Kao za pakost, opet, ona strana goletna, a nigde blizu kake zgrade da se može skloniti. I hoćaše zlo proći da ne naiđe čiča Mitar iz donjeg kraja, onaj šta plete košnice, s dve košnice što ih je u potoku negde gore opleo, pa jednu natutak na glavu, a drugu nošaše pod pazuhom. Kad vide popa u kakoj je nevolji, a on poteci za njim, te ga stiže i natuče i njemu košnicu na glavu, pa povika:

- Bež', bež', pope, kući! Pogibe, jadan ne bio!...

***

Sutradan - čisto vreme, bože, milina ti pogledati! Učitelj Grujica uranio, pa lepo ispekao kafu, pije i gleda u svoju baštu. Vidi, gdešto mu grad juče izrešetao kupus i ostalo povrće - ali tek nije mnogo štete. Pade mu na um kako je pop juče prošao naviše žurno, pa tek pomisli: "Što li ovo jutros nema popa! Čudo, bogami! Eto ja popih i kavu, a njega još nema!..."

Dok eto ti Živadina, nosi jeinu pod pazuhom - živu.

- Dobro jutro, učo!

Učitelj se osvrte, pa kad ugleda jeinu, tek samo pljesnu rukama i uzviknu:

- A joj! gde je nađe, Žiko!... Ih, kolika je!... Blago meni!

- Obiđoh jutros njivu dole u luci. Tek onako zavirih u jedan šupalj panj, kad imam šta videti - bukavac!... Eto, velim, učitelju da ujduriše.

- Baš ti hvala, Žiko!... Ih, blago meni! Dajde, dajde! - reče učitelj Grujica, pun radosti što je dobio tako retku ticu jutros na uranku, pa uze jeinu i odnese da je nekud skloni.

Živadin razgleda ostale već ispunjene tice, i sam veli: "Bože, kakav ti je ovaj naš učitelj! Raduje se kao dete što sam mu doneo ovu tičurinu!..."

- O, moj Žiko - reći će učitelj vrativši se u sobu - ala juče bi žestoka grada!

- Sreća je, učo, to beše na oblak. Nije mnogo štete počinio.

- Vinograde je, mislim, okačio dobro?

- Samo je popov vinograd stradao, a oni drugi nisu gotovo ni taknuti... Nego ti je i pop zlo prošao!

I Živadin ispriča učitelju popovo "stradanije", kako je već sam video ozgo s brda.

- A, zato li njega nema jutros amo! - reče učitelj smejući se.

- More, kako je osakaćen - neće ti dugo doći!... Bio sam sad i kod njega - uvratih se da vidim kako je. Kad - on leži u krevetu, a namotao oko glave kojekakvih krpetina čitavu čalmu... Smešno i pogledati! Popadija mu gasila ugljevlje, i veli lakše mu malo... Ja, zbilja, pozdravio te je da lepo ujdurišeš tog bukavca. "Baš, što se tiče na priliku, neka ga dobro uredi, pozdravi ga!"

- A video ga i on?

Video, ja. Popadija nije smela ući u sobu dok ga nisam izneo.

***

Na sam Petrovdan iskupila se deca iza škole, na utrini, kraj potoka, te se igraju dok ne zazvoni u crkvu. Jedno od njih, čeprkajući po šušnjaru i granju kraj obale, što je potok ovda-onda pridolazeći naneo, iščeprka popovu kapu, pa potrči s njom među svoje drugove. Diže se među decom kikot: otkud sad popova čita u potoku! Šta će s njom - hajde da igraju "vina" (ili, kako to varoška deca zovu, "šorkape").

Jedan đačić od većih metnu je na zemlju, pa poče opskakivati i braniti je nogama od ostalih svojih drugova, koji se poređaše unaokolo, pa ga staše zavarkivati da potkače nogom čitu ispred njega i da je već teraju dokle mogu. Jedan je, bome, i potkači, te s noge na nogu stade odletati jadna čita niz potok, pa čak pored zida školskog. Deca alaču za njom - čitav urnebes!

Kad odnekud pop Vujica s crkvenjakom, te pred njih, a čita im se zakotrlja ispred nogu. Stuknuše deca natrag, a pop Vujica ih samo kao malo prekore:

- Što se tiče na priliku, tako li vi moju kapu, đavoli jedni, a?... Pa ode u sobu učiteljevu.

U sobi učiteljevoj stoji na jednoj grdnoj pečurci već napunjena jeina.

Pop Vujica se upita lepo s učiteljem, reče mu: "Na zdravlje kava", koju u taj mah beše tek uzeo da pije, pa stade zagledati jeinu, i pošto je dobro razgleda, reče:

-E, učitelju, baš si je lepo ispunio, što se tiče!

- Imao sam, popo, vala, i posla čitavo, dva dana.

- Što se tiče na priliku - okrete se sad pop crkvenjaku, koji se čudio učiteljevoj majstoriji - baš lepa stvar! I ja ću da probam da napunim koju.

- Ne bi ti to umeo, popo - reče učitelj Grujica osmeškujući se.

- Kako ne bih?... Evo, što se tiče - sad, samo da mi je žice i da vidim kako ti to nameštaš oči i kljun, pa, što se tiče na priliku, ako ne napunim - u što ćeš!

- U što god hoćeš, popo, ne možeš napuniti. Nije to laka stvar! - veli učitelj.

- Vala, što se tiče, ti bi video, na priliku... - reče pop Vujica, pa opet poče zagledati jeinu. - Ala je to golemo, bolan!... Ja sam gledao, što se tiče, pa mnogo manje: koliko kokoš, nije veće, pa perje mu nije ovako kao u ovoga, na priliku.

- To, popo, nisu bukavci, nego sovice; one su manje. A bukavac je svaki krupan.

Pop, zagledajući kljun i kandže, reče:

- O, pa ovo bi, što se tiče, i čoveku, na priliku, dosadilo!... Nego baš lepa stvar da stoji tako u sobi. Vredno je, što se tiče na priliku, da čovek ima tako retkih stvari. Šta veliš, učitelju, da je namestim u ovoj mojoj velikoj sobi, što se tiče?

- Bi lepo stojalo - odgovori učitelj.

Ja baš, što se tiče na priliku, rekoh Živadinu, kad je pronese: "Nosi ti to učitelju neka nam je ispuni; samo neka lepo bude." I odista, udesio si je, što se tiče, ne može bolje biti.

***

Pop Vujica, tvrdo uveren da je učitelj za nj ispunio onu jeinu, jednako se hvalio: kako tek on ima retku ticu, samo dok je donese - svi će se čuditi!

Pomene kogod kako je učitelj okitio svoju sobu ticama, a pop se Vujica tek pohvali:

- A da vidite vi kaku ja ticu imam, ništa su one učiteljeve!

- Pa kamo ti, popo? - upitaju ga.

- Tamo kod učitelja, da je još malo dotera. Što se tiče na priliku, samo dok vidite - svi ćete se začuditi!

Pop Vujica je voleo da je u njega sve najbolje, to jest da ni u kog nema što u njega ima, i zato mu baš nije milo kad spazi da drugi ima nešto što u njega nema.

Čuje učitelj Grujica to, pa pored sveg toga što se onako lepo živeo s popom Vujicom, naumi da mu nikako ne da jeine. I to mu se tako uvrte u glavu da mu se činilo neće moći preživeti ako bi je pop Vujica odneo.

Jednom behu došli popu neki gosti iz čaršije; bilo je među njima i neke gospode iz sreske kuće. Pop Vujica pokazuje im šta ima, a oni se samo čude; njemu milo, bože, milo, pa im tek čisto ponosito reče:

- Ama, da vi vidite drugo nešto što ja imam - pa zovnu crkvenjaka i šapnu mu: - Idide, donesi od učitelja onu ticu!

Navališe gosti pitati ga šta je to tako lepo i retko. On im se stade hvaliti kako ima nešto što nema ni u koga! A gosti se čude, bože, čude, čude! Pop jedva čeka da se vrati crkvenjak, samo da ih iznenadi.

Crkvenjak nađe učitelja pred školom i reče šuškajući:

- Poslo me pop Vujica, učo, da mu daš onu ticu!

- Koju ticu? - upita učitelj i nabra obrve.

- Pa onu što si je njemu ujdurisao.

- Koju to?

- Pa onog bukavca. Učitelj uskipe, pa reče:

- Ne dam!

Crkvenjak stade i zablenu se u nj.

Učitelj ponovi ljutito:

- Ne dam! Idi, kaži ne dam!

Pop nestrpljiv izišao, pa hoda ispred kuće i gleda naviše ide li crkvenjak. Izviruju i gosti, a pop im veli:

- Samo dok vidite kako je to!

Vrati se crkvenjak. Čim on na kapiju, a pop upita:

- Kamo?

- Ne da! - odgovori crkvenjak.

- Ko ne da? - upita pop čisto ne verujući.

Ne da učitelj! Pop Vujica samo pomodri kao čivit i ućuta.

***

Otada pop Vujica omrze na učitelja Grujicu i naumi kako bilo da mu potkuje opanke. Istina, nije hteo da se inati s njim, nego se opet uvraćao na školu, ali ne tako često kao pre. I kad se razgovara - razgovara se nekako preko srca; neće ni da se našali kao pre. I sad zatiče učitelja na ručku, večeri, užini, s kafom ili mezetom. I sad ga učitelj nudi - kao i pre, a on neće da uzme; retko da prihvati koji zalogaj, pa i to se baš vidi kako mu nije slatko. Jeina stoji jednako na pečurci, a pop više ništa ne govori o lepoti njezinoj.

Dosad su popova deca išla u školu kod učitelja Grujice, i sam je pop govorio da će ih ostaviti tu kod njega neka izuče i četvrti razred "na privat". Sad se nešto priseti, pa ih izvadi iz škole i dade u varoš da uče.

Dosad su svi seljaci do jednog voleli učitelja da ne može bolje biti i hvalili se njime: nigde nisi mogao nijedne za nj čuti. Sad, bome, počeše popove komšije i oni što češće idu popu da se nešto tuđe od učitelja i da zuckaju pogdekoju za njim.

Pa i sam pop ne govori lepo o njemu kao pre. Upita ga ko: "Kako učitelj, popo?" A on čisto preka srca odgovara: "Ta dobro je. Samo čovek, što se tiče, vrlo mlad, pa se zanosi drugim poslovima, a deca sama... Gradi tamo, što se tiče na priliku, i majstoriše povazdan. Ali šta ćeš mu, na priliku, kad je nemiran - ne može se skrasiti na mestu... Polomi, što se tiče, onu veselu decu, na priliku, verući se s njima po brdu i gore po potoku... One, opet, tice jednako puni; ne znam, što se tiče da li mu i to stoji u propisu..."

Ele - tako je bilo nekako zapeto stanje između popa Vujice i učitelja Grujice. I kako koji dan, bivalo je sve više zapeto - gotovo već da pukne.

Siromah učitelj čudi se šta je to, te se pogdekoji nešto iskosi na nj! Da je što popuznuo u radu - nije, vala, ni u dlaku. Ta sad se već mnogo više izveštio i zna šta treba i kako treba s decom. Da se promenio u naravi - nije ni to; i sad je onako isto dobar, iskren i svakom ljubazan... Ima tu neki đavo!

Tako je to trajalo, čitavu godinu dana, čak do pred Petrovdan.

***

Kad bi pred Petrovdan, dođe revizor da obiđe školu.

Učitelj odmah naredi da se zakolje koje pile i da se sprema ručak revizoru.

Sluga okreće pile na ražnju na ognjištu, a učitelj s revizorom, kmetom, popom Vujicom i još dvojicom seljaka na ispitu.

Revizor pita đake. "Kaži ti, mali, ko je bio prvi čovek na svetu?" upita jednog, pa zaviri u isti mah u kujnu: "Premaži malo slaninom da ne pregori!" veli sluzi. Đače odgovori. Revizor zadovoljan upita drugog: "U kojoj je časti sveta ovo vaše selo?" pa odmah izviri u kujnu: "Nek se samo dobro istišti!" Đače odgovori i to. Revizor pita dalje drugog: "Koga mi moramo poštovati?" pa opet u kujnu: "Pazi da svud porumeni kožica!" Đače odgovori i to...

Ispit se svrši, razdaše se knjige.

Zove pop revizora na ručak. Revizor pogleda u pile već pečeno, pa reče da je obećao učitelju da tu ruča.

Pop opet malo pozelene.

Za ručkom ispriča revizor učitelju kako je bio uzgred kod popa Vujice i kako se pop na nj žalio i molio ga da ga ukloni odatle, jer deca ništa ne napreduju, a osim toga - još se zavađa s ljudma.

Učitelju se okrete ona škola od čuda! A to li je. Sad već zna sve!...

- Ali ništa - veli revizor smešeći se i odvajajući jedan masan batak u svoj tanjir - ja sam se uverio da nije tako. Vidim sve ti je u redu, deca ti dobro odgovaraju...

Revizor ode i ostavi učitelju vrlo dobru ocenu - što je on odista i zaslužio, jer se svojski zauzimao oko dece.

Ne može učitelj da trpi nego jedva čeka popa - da mu sve iskreše. Onako ljut, jednako hoda ispred škole. Deca se šćućurila u školi, pa ćute i šapuću: "Jaoj, kako nam se gospodin nešto naljutio!"

Eto ti popa Vujice. Učitelj ne može da ga dočeka, nego iziđe čak u avliju preda nj, pa poče:

- Zar baš tako, popo? Hvala ti!

- A šta to, na priliku? - upita pop, tokorse iznenađen.

- Lepo, bogami! - nastavi učitelj još polako, onako prekorevajući. - Krasno! Ići, te me opadati i govoriti što, nije istina... Baš ti dolikuje!

- Ko govorio?...

- Ti isti! - viknu učitelj Grujica sasvim uskipeo, i sve mu iskresa što god je rekao.

Bome, sad i lop planu, pa sve dršće od ljutine. Puče psovka i vika pa avliji da se čulo čak na po sela... Puče zapeto stanje! Ode pop kao pomaman kući, a svaki čas tek se obrne, pa preti...

***

Poče sad i učitelj da se žali svojim prijateljima na popa. A pop već, gde god sedne i stane, ruži ga i opada.

Popovi prijatelji žale popa i psuju učitelja, govoreći: "Da je on valjao, ne bi ga ni poslali amo!" Učiteljevi, opet, prijatelji brane učitelja i vele: "Nije popu valjalo, što je to radio!..."

A već njih dvojica - gde se god nađu svakad se svade.

Naposletku pop tuži učitelja.

Trajao je ispit u sreskoj kancelariji čitavih petnaest dana. Ispitani neki đaci, ispitan Živadin, ispitan Mitar i ostali svedoci; donesena i pridružena aktima i jeina i popova čita. Tako se to zamutila žestoka parnica da sreska vlast - već nije znala šta će.

Kapetan, dobričina neka, tek samo sleže ramenima, pa reče:

- Ja ne znam šta ću im! Taj je pop poma'nitao!... Dede, ćato, pročitaj opet njegovu tužbu, da vidimo da nismo što preskočili!

Ćato uze tužbu iz gomile akata, pa stade čitati:

"Načelniku sreza tog i tog, Grujica Milanović, učitelj u ovdašnjem selu, svojim nepriličnim ponašanjem i opadajući i klevetajućim izrazima u više je prilika i pred drugim ličnostima iz pomenutog sela i okoline vređao i opadao potpisanoga, koje je potpisani ravnodušno prećutao i u više slučajeva istoga učitelja opominjao da takovo više ne čini koje se on okaniti nije hteo.

"Dalje, isti učitelj prisvojio je i utajao jednu moju stvar, to jest, ticu, zovomu buljina, ili jeina, ili odnosno bukavac, koju sam ja, što se tiče, naročito njemu i po naročitom čoveku poslao s molbom da mi istu ispuni, počem se tim ispunjavanjem, na priliku, gore pomenutih tica isključivo i bavi, a gotov sam bio i dati mu pristojnu nagradu za trud oko ispunjavanja iste učinjeni; ali je pomenuti učitelj Grujica samovlasno prisvojio sebi tu retku ticu i na moja poiskavanja i molbe ni dosad mi nije dao.

"Još imam navesti ovde da on - Grujica - oporočava i ismeva, što se tiče, potpisatoga sveštena činodejstva, što će posvedočiti Živadin iz istog, na priliku, sela i još mnogi drugi; napustio je đake i dotle razvratio da se igraju nepristojno sveštenim utvarama potpisanoga na oči njegove.

"Potpisani se našao pobuđen da se žali toj vlasti na take postupke učitelja Grujice, moleći pokorno da ovu stvar izvidi, bukavca, kao svojinu, na priliku, potpisanog oduzme, a tako isto i sveštene utvari, koje se, kao što sam mogao doznati, nalaze sad u nekoj saračani učiteljevoj, i u njima drži on - učitelj - što se tiče, jaja i mekinje; a za sve to molim, na priliku, vlast tu da učitelja Grujicu podvrgne kazni po zakonu.

"Naposletku imam primetiti i to da deca u ovdašnjoj školi veoma slabo napreduju, da se rečeni učitelj slabo na to obazire, da ih je napustio i raskalašio, da s njima izlazi po brdima, te propušta školsko vreme u deljanju, struganju i tesanju drvenarije kojekakve, koja mu nije potrebna ni za školu, niti je po propisu školskom dozvoljeno njemu baviti se istim.

"Da je to sve, kao što potpisani navodi, zasvedočiće... taj i taj, taj i taj."

Ćato ih pročita sve po redu.

- Pa šta ćemo sad, ćato? - upita kapetan.

- Najbolje bi bilo da mi to sprovedemo preko načelstva ministarstvu, pa neka se tamo reši.

- Jest, pravo veliš. Mi smo učinili svoje i stvar ispitali: neka oni tamo presuđuju kako nađu - da je pravo.

***

Čitav denjak akata, zajedno s jeinom i popovom čitom - onom što su se đaci njom igrali "vina", sprovede se ministarstvu.

Razmotriše tamo stvar dobro. Videše da je Živadin doneo učitelju jeinu a ne popu, da se deca nisu igrala nikakim drugim "utvarama" osem popovom kapom, koju je on u vinogradu, bežeći od grada, zaboravio, te je bujica snela u potok a deca našla - što potvrđuje i sam Živadin i Mitar, koji je popa gologlava stigao i nabio mu košnicu na glavu da ga grad ne ubije. Dalje videše da učitelj nije ismevao činodejstva popova, osem što se smejao, njegovoj molitvi od grada, a tome su se smejali svi po selu. Dalje, videše iz ocena revizorskih i iz svedodžaba, što ih je podneo - da je Grujica dobar učitelj i da je sasvim na svom mestu. I rešiše da se aktovi bace u arhiv...

Naposletku, da bi se stalo na put tolikoj svađi i gloženju popovu i učiteljevu, potrudi se onaj revizor te pozdravi učitelja da traži premeštaj, što on i učini.

I tako premestiše učitelja Grujicu. Dadoše mu daleko bolju školu i pohvalnicu za njegov rad i uspeh.

Jeina se vrati učitelju, a popu čita.

Kako se učitelj rastao s popom - ne pitajte! Da nije bilo ljudi, bilo bi i za kike... Imali su posla i kmetovi, i kapetani, i panduri!

I sad će pop Vujica, kad čuje zimi kakvu jeinu da buče, uzdahnuti i pogledati u onaj kraj svoje sobe gde je ugovarao da namesti onu učiteljevu.

                                                          Raspis


Jedan dan oko Petrovadne, a baš u sam prvi sumračak, počeše zvrktati nasipom beloševačkim male, prljave taljige nekog Simice Šuškala iz Meonice. Prozvali su ga Simica, što je bio malen i hitar kao petlić; Šuškalo su ga prozvali što je šuškao kad govori. Njegove taljige i mršavo, mrko kljuse, svi su dizali na podsmeh - iako su to bila jedina kola u kojima se vožahu putnici iz Meonice i iz nekoliko još sela, kad putuju u Valjevo i natrag.

Simica je bio veoma naivan, ali je ipak uviđao šta vredi njegovo kljuse i taljige u njegovoj okolini, pa nije ni mario što mu se podsmevaju, nego je sasvim ponosito govorio o svojim taljigama i mrkovu i zvao ih "moje kočije".

Međutim, ko se god vozio u tim njegovim "kočijama", taj već i bez kalendara može znati kad će se vreme promeniti: jer ne da se ni zamisliti da se takav putnik nije barem jednom strmoglavio u kakav jarak ili rupčagu kraj puta. A već što se truckanja tiče, seljaci su preporučivali svakom od strune, kao najstariji lek, Simičine kočije.

Ele, kočije su Simičine zvrktale nasipom beloševačkim, a u njima je sedio Nikola učitelj i Sava, opštinski pisar iz Meonice.

Sava je bio živi đavo - i veseljak, i govorljiv, i šaljivčina, a Nikola više ozbiljan i ćutalica. Obojica mladići oko svojih 25-26 godina, na najboljoj snazi. Obojicu su svi u onoj okolini voleli i hvalili se s njima.

Sad su njih dva putnici Simičini. Simica veseo, bože, veseo što vozi tako valjane ljude, izmahne nekakim patrljkom, za koji je privezao malo uzice te načinio bajagi bič, ošine svog mrkova, pa zategne što igda može: "Bolan, Julka, zar si još devojka?" Kljuse se malo zakasa, a njegove kočije a na jednu a na drugu stranu, a s obe strane puta zija dosta podubljih opasnosti, pa još neke i kaljave. Sava i Nikola drž' rukama za lotre, pa se uzveraju na koju će stranu poiskakati. jer su časom mogli da se načine lepi kao oni ćerpičari što povazdan mese blato i suše ćerpič kraj Kolubare.

- E e, lakše, more! Šta to radiš? - podviknuće Sava, kad kočije trucnuše preko jedne prilično duboke i opasne opasnosti nasred puta, te putnici odskočiše za čitavu pedalj s ono malo krovine na kojoj seđahu.

- Ništa, ništa, ne bojte se! - kuraži ih Simica, i skočiv hitro na zemlju, stade zavirivati da mu nije što spalo s kočija.

- Stani da siđemo - biće sigurnije a i tako ne može ti konj izvući uz to brdo.

Simica ustavi kočije, te Sava i Nikola siđoše pa ode napred šibajući svaki čas svog mrkova, koji je jedva vukao i prazne taljige uz brdo pored Bele stene.

Sava i Nikola pođoše najlak peške za njim.

- O, brate, ala me onaj danas naljuti - jesi video samo! - reći će Sava.

- A što se ti, opet, kidaš? - primeti mu Nikola. - Pusti ga, nek govori!... Dobro te nije gori, a onaki se kojekako mogu trpiti.

- Ono i tako je, ali ga baš ne mogu slušati. Gde god stane i sedne i s kim se god sastane, sve se hvali kako je on najtačniji, najuviđavniji i najveštiji u svom poslu.

- Ta to je njegova slabost.

- Slabost, ali već mi dosadi ta njegova slabost.

- Pa šta ćeš mu kad je taki... Evo, ima dve godine kako je kapetan u ovom našem srezu, pa ga već i deca znadu kakav je i smeju se hvalisanju njegovu. - Naposletku, ja ne znam kaki si ti to! Ja se nikad ne bih ni upuštao s njim u take razgovore... Znaš dobro da on ne misli kao ja i ti, niti ga možeš obrnuti da misli, pa što tek za praboga prosipati reči?!

- Ali ja se nisam toliko ni upuštao...

- E, nisi ja!... Uzeo si mu dokazivati kako nas naše kancelarije i ono odugovlačenje i piskaranje po njima skupo staje. To ti njemu ne možeš nikad dokazati...

- Ali molim te. Niko, kako neću?... Eto, uzmi samo jedan prost raspis šta staje. Na primer, nađe se u našem selu kakvo mangup prase; ne vredi najviše dvadeset groša. Šta bude? Opštinski sud javi aktom sreskoj vlasti i moli je da se traži prasetu gosa. Sreska vlast potraži prvo po srezu, pa ako nigde nema, onda javi okružnom načelstvu i umoli ga da raspiše. Dok se to sve raspiše kud treba, utroši se, koje za sastav a koje za prepis, blizu četiri stotine groša same artije!

- Smanji malo, smanji! - primeti mu Niko smešeći se.

- Šta smanji? Izračuni sam, pa ćeš videti! Niko se zamisli i stade računati u sebi. Malo posle mahnu glavom i reče:

- Gotovo, pravo veliš; odista, ode blizu toliko.

- A kud je još poštarina i rad oko toga. Dakle, vidiš, jedno šugavo prase stane toliko troška, a koliki bi račun bio kad bi uzeli računati neku parnicu koja se tera po pet-šest godina?! Istroše ljudi i crno ispod nokata dok dođe do nekog svog prava.

- Sve je tako, ama nema ni smisla ni vajde pokazivati tako što kapetanu Paji.

Kapetan Paja bio je od onih starih kapetana, kojih danas retko ima, i koji su u svoje vreme izučili samo dva-tri razreda osnovne škole, pa posle dugom službom doterali do čina kapetanskog.

Kapetan Paja bio je u svojoj dužnosti dosta dobar, gotovo bolji od mnogih njegovih kolega. Sudio je i izviđao razne sporove u svojoj kapetaniji više po svom sopstvenom nahođenju nego po propisima. Obično se starao da lepim reč'ma i savetom izmiri parničare. Zato ga je narod vrlo zavoleo, poštovao i slušao. Ako koga malo oštrije i pokara - niko mu ne zamera; star je čovek, a kara ne što je pakostan, već što je rad da svakog obavesti.

Što se tiče njegovog razumevanja raznih propisa, o tome neki đavolani pričaju ovakav slučaj: Jednom se zapali u obližnjem selu neko seno, šta li. Dođe pandur i javi to kapetanu Paji. "Čekaj", veli mu kapetan, pa uzme neki zbornik i stane prelistavati, zaintačivši uza svaki list: "Požar, požar, požar!" Pandur u nestrpljenju žuri ga: "Gospodine, šta ćemo - gori tamo!" "Čekaj, more, čekaj", pa lista dalje i ponavlja: "Požar, požar!" "Izgore sve, gospodine, šta ćemo?" reče žustro i drugi pandur utrčavši u kancelariju. "Pa neka gori, šta ću mu ja; ovde nema nikakva propisa!" odgovori kapetan čisto srdito i baci zbornik ukraj.

A priča se još i ovo o kapetanu Paji: Jednom dođe raspis od načelstva da svi sreski kapetani podnesu izveštaje ima li u njihovim srezovima kakve industrije. Posle nekog vremena Paja odgovori načelstvu: "Po naredbi načelstva tražio sam u mom domašaju dotičnu industriju i nigde je nisam mogao naći."

Kapetan Paja imao je, kao što se već i Sava žali, pored svojih dobrih strana i jednu slabost - da se hvali, ma za što bilo. Sava se našao s njim u Valjevu i tu, reč po reč, gotovo su hteli da se svade zato što se kapetan, po svom običaju, hvalio kako je on uviđavan i kako, nikad ne radi ništa uzalud. Naposletku, u onom inatu, opkladili su se u pozamašnu opkladu da će Sava kapetanu podvaliti da napiše makar jedan raspis uzalud.

- O, ne mogu ja njemu ostati dužan nikako! Reći mi, molim te, pred onolikim ljudma da lažem i da ne znam ništa!... Vala, doskočiće njemu Sava i dobiti opkladu, već ako ne bude živ! - gotovo ljutito preti Sava.

- Ajde de, Savo, videću - kako ćeš mu doskočiti - reče Nikola smešeći se.

Utom iziđoše već na vrh brda, gde ih Simica čekaše s kočijama. Opomenuše Simicu da dobro otvori oči niza stranu, pa posedaše. Tu se već videlo da mogu malo i Simičine kočije juriti.

Bilo je već neko doba noći kad stigoše pred meoničku mehanu. Sava i Nikola uzeše svoje zavežljaje pa odoše naviše u selo.

Simica ispreže mrkova, turi mu jednu rukovet sena, pa uđe u mehanu da popije ona dva groša što su mu učitelj i pisar na rakiju dali; a već - ako zatreba, moći će se još koji groš i od kirije otkrnjiti.

U mehani seđaše nekoliko Meoničana i među njima dućandžija Đoša i pop Stevan. Mora da su nešto važno govorili, kad se ućutaše za časak - dok vide ko je. No kad videše da je Simica - svoj čovek - nastaviše opet divaniti, ali prilično ozbiljno.

Simica im nazva boga, reče popu: "Blagoslovi, oče", pa sede kraj njih i poče puniti lulu, a međutim je i mehandžija, po dužnosti svojoj, već metnuo polić preda nj.

- Ama ja vam rekoh - poče pop Stevan malo potiše - videćete da nećemo dobro proći, a ide Sveti Ilija!

- Nećemo ja! - prihvati neki Jovan travar iz gornjeg kraja. - Nije to, bolan, šala, zakopati nahoče u seoski potes!... Eno preklane, pamtiš i ti Marjane, i ti, Manojlo, a i ti, oče Stevo, gde po Dračiću pobi sve tuča... Drži ljudi, zovi čak protu iz Valjeva te nosi litiju, i udri čini molitvu - aja!... Dok jedva, u zlo doba, seti se onaj sprženi Perica. "Bog s vama", veli, "ljudi! Zar ne vidite, da se ovo propade? Nije nama vajde ni od prote ni od litije, nego de da iskopamo, mi ono nahoče iz našeg sela!..." Odmah ti, bolan, graknu selo, te ko budak, ka motiku, ko pijuk, iskopaše ga i odneše, te ukopaše čak negde kraj Graca pod obalu i, hvala bogu, više ni gradljike!

- Ja šta mislite vi, more ljudi - prihvati opet pop - osakatilo je to narod da ne može gore biti!... Eto, svi znate kako je i Zlatarić stradao što se u potes seoski zakopao utopljenik, a kamoli nećemo mi...

- Jes' popo, imate pravo - tvrdi Đošo ulagujući se - ravnim načinom, znate li i ja sam slušao kako su ta dva sela stradala... Letos sam, znate, izlazio u veresiju, pa stra'ota božija - samo da ste ondak videli.

- Ama ko li to naredi da se baš u naš potes ukopa? - upita Manojlo.

- Naredi kapetan - eto ko! - odgovori Jovan gotovo ljutito. - "Našlo se", veli, "u našem ataru..." A nije, zakona mi! Eno, sutra nek iziđu ljudi... Eto i ti si, Marjane, bio onde kad smo ga našli. Kazaće svi da nije u našem ataru, nego u paštrićkom.

- Vala, ljudi, meni se čini - poče Marjan tako važno kao da kazuje neku bog te pita kaku tajnu - da je to samo kapetanov inat... Još otkako se terasmo ono lane oko sinora, od onda se on na nas nešto izuze i stade duvati. I evo ovde sam najtanji (tu Marjan pokaza prstom svoj zamašan vrat), ako nije samo uprkos naredio da se to dete u naš potes zakopa!

- Jes', gospodin-popo, duše mi! - prihvati sad Đoša, metnuv ruku na prsi i unese se popu u oči. - Ja sam se, znate, ondak ravnim načinom našao u sreskoj kući - znate, da pokupim ono malo veresije. I verujete li, gospodin-popo, primetio sam ravnim načinom da radi u inat. Jes', tako mi svega na svetu - baš sam lepo poznao da je to njegovo masla...

- Čije mu drago, tek nije po nas dobro - reče pop kao zabrinut. - Nego dela, ljudi, da kako otarasimo tu bedu iz našeg potesa.

- Jes', bogami, popo - prihvatiše svi popovu misao - to će najbolje biti, da otarasimo belaja od naše kuće. Samo kako bi?

- Lasno, brate - upade u reč Jovan - iskopati ga, pa odneti u atar paštrićki, te ukopati gde se i našlo.

- Ono, lako je to kazati - prihvati Manojlo - ama ka će ga kopati?... Danju se ne može, videće kogod, a noću, ja boga mi, ne kopah ga, pa makar mi grad odbio oba uva!...

- Ako nećeš ti, ima ko će - reče Jovan. - Eto Marjan, on ga je i ukopao.

- Ta ono, jes'... ama ja, gazda Jovo... - uze Marjan da izvija, jer baš nije voleo da noću barata oko mrtvaca i grobova. - Ono, znaš... nije baš ni lako!

- Pa nećeš ti sam, ne boj se! - kuraži ga pop Stevan. - Eto ti i Simice. Vas dva moći ćete zar? Simica ionako kopa kašto rake, nije mu prvina. 'Oćeš, Simo, a?

- Ta moglo bi se, oče Stevo, nego znaš - poče i Simica da izvija - nekako, što veli Marjan...

- 'Oće, 'oće Simica - znam ja! - navali Jovan. - A sutra mu ne gine napojnica - svi ćemo dati...

- 'Oćemo, 'oćemo! Šta, zar mi našem Simi da ne damo?! - graknuše svi.

- Ali to treba još noćas, dok nije kapetan dokučio pa nam može smesti - veli pop. - Noćas je baš kao što valja; ljudi umorni, odmaraju se - niko neće opaziti...

I tako Simica i Marjan pristaše. Sad se tek otvori živ razgovor i šala. Njih dva popiše unapred poprilično napojnice; a već sutra, kad se sve svrši - biće još.

***

Bilo je već prevalilo po noći. Učitelj Nikola umoran, spava uveliko. Dok stade lupa na vratima školskim. Lupa - rekao bi, sad će vrata istaviti. Skoči Nikola onako bunovan i viknu.

- Ko je to?

- Naši smo! - odgovori neko spolja, a jednako gura u vrata.

- Koji naši? - upita učitelj, promoliv se kroz prozor.

- Ja, učitelju - odgovori Marjan i priđe prozoru, a iz njega zaudari kao iz rakijske mešine.

- A ti si to, Marjane! Otkud noćas u ovo doba?

- Imaš budak, učitelju?

- Budak?... A šta će ti budak? - upita Nikola čudeći se šta je tome noćas naspelo.

- Budak... treba mi. Imaš li?...

- Okani se ti, Marjane, noćas budaka... Idi te spavaj, bolje će biti. Ne dam ti ja sad ništa!...

- Ama molim te, učitelju, daj mi! Bogami čuvaću ko svoje.

- Ne dam, Marjane, ne dam. Idi - 'oću da spavam! - reče Nikola odsečno i zatvori prozor.

Marjan promrmlja nešto, pa se uputi pravo Savinoj kući - prema školi na jedan dobar puškomet. Stade lupati i njemu na vrata. Sava zarkao, pa baš ni u uvo. Marjan lupa još žešće.

- E, e, - ko je? a! - dreknu Sava iza sna, pa skoči te otvori vrata.

Marjan, kako beše navalio, umalo ne pade na nos preko praga.

- O, o! Drž' se!... A šta ćeš ti sad? - upita Sava razbirajući se.

- Imaš, ćato, budak?

- Šta?!

- Imaš budak - budak treba mi?

- Budak?! - ponovi Sava u čudu. - Hi - budak... A što će ti noćas budak?... Imam ja - te još kakav budak!... Mnogo pametniji od tebe... A što će ti?

- Ta treba mi. Ako imaš daj - nemam kad čekati!

- Ne dam dok mi ne kažeš što će ti.

Marjan, nema se kud, ispriča Savi sve - i što će mu i kud se sprema noćas sa Simicom.

- Aha, baš ti tek sad ne dam!

- Pa šta me onda varaš?... Dela, bogati, daj mi.

- Idi, idi kući te spavaj! Okani se ćorava posla... Gle ti njega - napao noćas buniti ljude! Idi, ne dam budak?... - reče Sava i zatvori vrata.

Marjan opet nešto promrmlja, pa se vrati. Dok se tek Sava priseti, pa brže za njim:

- Marjane!

-Oj!

- Odi, odi da ti dam.

Uze iza vrata budak i iznese, te mu dade rekav:

- Ali sutra zorom da si doneo - čuješ?

- Nemaj brige, ćato, i pre zore... - obeća se Marjan, zaturi budak na rame, pa ubrza Simičinoj kući.

Sava se brže bolje obuče, pa poteci školi. Sad, opet, on uze lupati na vrata školska. Nikola taman beše sveo oči, trže se kad ču opet lupu; promrmlja onako bunovan: "Ta kakva je ovo napast noćas!"... pa ustane i izviri na prozor.

- Ko je?

- Ja, Niko! Otvori da uđem - odgovori Sava prišav prozoru.

- Eto ti sad opet - ti! - začudi se Nikola... - Ček da otvorim! - i otvori vrata. - a koji je bes tebi noćas? Da nećeš i tu budak?

- Zar je i od tebe iskao? - upita Sava smejući se. - Ja mislim samo je mene budio.

- I jamačno dao si mu?

- Dabome.

- A ako učini kako čudo noćas?...

- Ne boj se... Znam ja šta će mu. Nego dela, oblači se.

- Da se oblačim? - upita Nikola uzbezeknuv se. - A što sad da se oblačim?

- De, de - obuci se ti samo, pa ćeš videti što...

- Ja, bogami, ne mogu. 'Oću da spavam.

- Ali molim te obuci se!... Zar ti meni ne bi učinio toliku ljubav?

Počeška se Nikola iza vrata - šta će sad? Tu se apeluje na ljubav, ne može mu odreći. Najposle, hajde da se vidi i ta komedija, pa makar se sutra malo i odspavalo - ionako je praznik. Obuče se i Nikola.

- E sad, Niko, ponesi verige - reče Sava - pa 'ajdemo!

- Verige!? - uzviknu Nikola začuđenije nego da mu je zaiskao tri budaka odjedanput.

- Verige, verige - ja! Ponesi samo... - potvrđuje Sava smejući se.

- Ja, bogami, gotovo neću da idem! - poče Nikola da se usteže. - Ovo je noćas da bog sačuva!... Jedan lupa, "daj budak"; drugi, "obuci se i ponesi verige..." Hm, budak - verige - ići u ovo doba... nisu čista posla!

- Ta šta se zanosiš vazdan! - oseče se Sava ozbiljno, pa otkači iznad ognjišta verige. - Eto, ja ću ih poneti ako se bojiš... 'Ajde ti samo! Nikola sleže ramenima i pođe za njim. Udariše sve jarugom, dok izbiše pod Simičinu kuću. Pred kućom taljige i za njih privezan mrkov, koji tokorse malo frknu i naroguši uši osetivši da ide neko. Sava i Nikola prilegoše za jedan koš i ućutaše se.

Malo postaja, a škrinuše vrata. Iziđe Simica, zaturio nekaku vrećetinu i motiku na rame, a za njim Marjan sa Savinim budakom. Sava i Nikola još više prilegoše da ih kako ne opaze.

- Sima, more, kuda ćeš ti noćas u ovo doba? - viče poluglasno Julka Simičina s kućnjeg praga za njima.

- Spavaj ti tamo - spavaj! Šta zijaš noćas? - oseče se na nju Simica.

- Ama, ne idi, more!... Jesi l' pijan - manit li si? Kako te kopanje snašlo noćas uoči praznika!?

- 'Oćeš ti ćutati jednom - il' da ti dođem tamo?! - prodera se Simica još oštrije.

Julka tek učini: "O, bog s nama - luda čoveka!" pa pritvori vrata i nešto još progunđa...

Oni zamakoše niz voćnjak i nestade ih u pomrčini.

Sava i Nikola poćutaše još malo, dok se sve utaja.

- Ded sad! - šanu Sava i gurnu laktom Nikolu - verige za kraj, pa vuci i trči oko kuće - ali brzo!..

Nikola zinuo od čuda, pa ga samo gleda.

- Ta dela - šta ti je sad! - reče Sava, a napregao se već od smeha. - I još ukći onako strašno, debelo, znaš... No de, šta si zinuo, da se ne dangubi!...

- Ajde da i to čudo bude - reče Nikola nisam ne znajući šta će. - O, napasti noćas!.. Uze verige za kraj, pa juriš oko kuće.

Stade zveka veriga, a Nikola tutnji što igda može i ukće. Dok ti istom uze bobotati u kući prestravljena Julka. I mrkov se poplaši, poče se trzati i pomače kola. Sava se već zacenio od smeha. Pritrča kolima te odreši mrkova, pa učini Nikoli: "šš!" da ide za njim - i obojica s mrkovom otutnjiše niz jarugu naniže...

***

Sutradan već po obližnjim kućama počeše se žene i babe sašaptavati:

- A znaš, jadna, šta je noćas bilo?

- Šta, jado?!

- I ne pitaj, bome!... Ovaj nesretni Simica i onaj pijani Marjan, uzeo ih đavo u svoju ruku, otišli da iskopaju nahoče. Vesela Julka ostala sama samcita - dok, veli, ništa ti bog ne dade... stade zveka, tutanj, rika, rzanje, lavež, kukurekanje... ama, sve što je u boga, avaza, zavrišta oko kuće! Jadna Julka umalo nije presvisla od straha!

- A šta li će to biti, drugo moja?

- Ništa drugo, nego onaj - u kamen udario!

- O, bog s nama i anđeli božiji!... I tako žene i babe krste se i sašaptavaju, a siromah Simica pokunjio se, pa hita sreskoj kući.

Kapetan Paja uranio pa sedi u hodniku pred kancelarijom na hladovini, a Simica te preda nj.

- Dobro jutro, gospodine! - pozdravi kapetana, pa stade gologlav i snužden.

- Bog pomogo, Simo!... A koje dobro? Što ti se okunjio, bolan?

- Zlo, gospodine! - utanji Simica.

- Kako zlo - naopako!

- Nestalo mi noćas mrkova.

- Jes' ja?

- Jes', bogami, gospodine! Nigde ga nema... Evo od jutroske ga jednako tražim; obigrao sam svu Meonicu; trčao sam čak i u Paštrić, već s nogu spadoh, pa - nema, gospodine, baš ga nigde nema!...

- Pa šta ću ti ja sad? - reče kapetan i sleže ramenima.

- Ama molim te, gospodine - utanji opet Simica - ako boga znaš, naredi da mi se potraži... Siromah sam, gospodine, šteta - ako propadne, ne znam kuda ću.

- 'Oćeš valjda da raspišem da se traži? - upita kapetan.

- Jes', jes', gospodine - ubrza Simica - zapiši tako ti boga, kako znaš, samo nek se potraži! Molim te, gospodine, tako ti sreće sve mu zapiši, ama sve, što god znaš...

- A što ti to nisi javio najpre opštini? - reče kapetan. - Zar ne znaš kako ide red? Opština bi posle meni javila...

- A šta ja znam, gospodine, prost čovek. Molim te, moći će zar i bez opštine... Svud sam, bogami, tražio, pa nigde!

- 'Odi amo! - reče kapetan pa ustade i uvede Simicu u kancelariju; otvori jedna vrata od druge sobe, gde seđaše za stolom jedan dežurni praktikant, dugačak, kao pritka, pa mu reče: "Dede, ćato, uzmi ovog čoveka na protokol!"

Simica osta s praktikantom, a kapetan zatvori vrata za sobom.

Dokle je trajalo to uzimanje na protokol - valjda će znati sam kapetan, a znaće i Simica, koji se već beše oznojio pričajući po nekoliko puta svoju nedaću noćašnju, a znaće najposle i dugački praktikant kapetanov, koji je čitav sat utrošio i nekoliko tabaka iskvario - dok mu je jedva za rukom ispalo da kojekako popiše sve belege i dobrote Simičinog mrkova.

Međutim, dok se siromah Simica uzimao na protokol, dođe kapetanu dućandžija Đoša. Potpunom učtivošću i odanošću, kaku već može pokazati i jedan dućandžija seoski, pozdravi kapetana.

Odmah ti tu oni zaturiše razgovor. Kapetan se žali: kako je teška služba, kako, se mučno živi, kako ga neće da unaprede. Đoša se, opet, žali: kako rđavo ide radnja, novac ne pada, mušterije nema. Uzdiše kapetan, uzdiše Đoša. Jedan se teška kako se mora trpeti, drugi se teška kako se iz svoje kože ne može nikud... Ele, malo-pomalo okrete se razgovor nekako slučajno - te kapetan sazna od Đoše ko je sinoć bio u meoničkoj mehani, šta se govorilo i ko je iskopao nahoče. Kapetan samo vrti glavom, pa se čudi: "O, gledaj ti njih, molim te!... Čekaj ti, naučiću ja njih pameti!... E, e - baš ne možeš s tim ljudma izići nakraj!" U tom čuđenju kapetan i zaboravi upitati Đošu, kad pođe, kojim je poslom došao. No može biti, ni on mu ne bi umeo to kazati načisto.

Kapetan je još vrtio glavom, dok eto ti iz sobe Simice i dugačkog praktikanta. Dugački praktikant čita protokol, a Simica zaintačio: "Jes', jes', gospodine! Sve je tako! Ama baš sve kako sam kazao... Molim te... Ej, moje nevolje!... Molim te, gospodine, nek se svud dobra potraži!"

- Dobro, dobro! - reče kapetan, pa zapovedi ćati: odmah načini akt načelstvu da se raspiše svud za ovoga konja.

Praktikant zamače u svoju sobu, a kapetan se okrete Simici pa vrlo ozbiljno i gotovo ljutito upita:

- A je li ti, more?! Ko tebi reče da ti kopaš noćas ono dete?

Simicu čisto kao da neko posu vrelom vodom, pa u onoj zabuni poče mucati:

- Ja, ja, gospodine, bogami, eto... nisam ja, nego oni... Zdravlja mi, nikad ni pomislio... Idi, veli, te iskopaj... a ja šta ću?...

- Odmah da si išao s kim si i kopao - da vratite dete na svoje mesto, gde je i bilo!... Jes' čuo! sad odmah, ili ne, noćas moraš! Kad si ga noću već jednom kopao, kopaj ga noću i opet - jes' čuo!... Da se nisi glavom šalio! Ako sutra ne osvane gde je zakopano bilo, oderaću te... Gle ti njih sad!... Pa još benetate koješta po mehani s onim vašim ludim popom!...

Kapetan je prilično mrzio Pop Stevana, te se tako i sad izreče o njemu.

- 'Oću, bogami, gospodine!... Odmah noćas - i pre zore, gospodine, zdravlja mi!... Ja ću to sve s Marjanom... Šta ću, gospodine, siromah čovek... Ej, bog ih ubio, kud i to da mi još natovare na vrat! Malo mi je zar moje nužde i nevolje!... - okupi Simica jadikovati.

Kapetan zazvoni i Simica iziđe iz kancelarije, brišući znoj kao grašak krupan, pa stište kao oparen kući.

Sutradan osvanulo je nahoče opet na svom prvašnjem mestu. Već svuda po selu govore kako je preksinoć bio tutanj, zveka i rzanje oko Simičine kuće, i kako je nešto odvelo njegova mrkova.

Simica otarasio jednom brigu s vrata, pa ne bojeći se da će ga kapetan oderati - uspavao se, a sunce već prilično odskočilo. Bi još dugo spavao da se Julka nad njim ne razrakoli: "Ej, Simo, Simice! Ustaj, more, diži se!" On se samo okrene na drugu stranu, progunđa: "Ne diraj se!" pa zašiče opet.

Zva ona, zva, aja, neće da ustane! Povuče ga najposle za nogu. Đipi on kao besan, zbaci sa sebe ponjavu, te joj smaknu konđu i raščuperi je svu - koliko je lupi onom ponjavčinom, pa se prodera:

- Jesi li ti poludela jutros?! Ona, smejući se veselo, odgovori:

- Ta šta ti je, bolan, što ne ustaješ? Evo nam mrkova!

- Gde je? Otkud? - kliknu Simica i stade zverati gde će da ugleda svog mrkova.

- Eno ga u voćnjaku, pase. Probudim se jutros, a on vezan za kola tu - isto onako kao što si ga ti ono veče vezao.

Simica nemade kad više pitati, nego poleti naniže u voćnjak...

***

Prošlo je skoro pet meseci. Po selu se slabo govori o zveci i tutnjavi oko Simičine kuće; kašto samo na kakoj pijanci uveče, pored ostalih priča o vampirima, pomenuće se i to. Nahoče je na mestu. Kapetan nije oderao Simicu. Grad nije nikom ništa pobio; gotovo ga nije ni bilo toga leta... Seljaci počeše uviđati da i pop pokašto može mlatiti gloginje. Simica opet vozi na svojim "kočijama" putnike i drugu kiriju. Sve stvari idu svojim redom. Jedino što se desilo za to vreme neobično - onaj dugajlija praktikant, što je pre uzimao na protokol Simicu zbog njegova mrkova, dobio je sad za pisara i premešta se u drugi srez, a na njegovo mesto poslali nekakvog dečaka: izgleda kao metiljava ovca - jadno, suvo, nepokretno, ne ume čestito ni govoriti...

Tek beše kapetan ušao u kancelariju i seo za svoj sto, a pandur unese jedno pismo. Kapetan otvori, pročita i poluglasno reče:

- E, siromah Simica - ništa od njegova mrkova! Nadao, sam se od ovog poslednjeg akta da će biti što, pa badava!... Baš mi ga žao! Nosi tamo nek se sajuzi!

To je bio poslednji akt od okružnog načelstva; javlja kako su sva načelstva i svi sreski načelnici već odgovorili da "traženog mrkova" nigde nema...

Kapetan preturi još neka akta preko ruku, dok eto ti opet pandura, prijavio novog zvaničnika:

- Jedno momče čeka.

- Pusti ga.

Otvori pandur vrata i uđe plašljivo novi zvaničnik s pismom u ruci. Kapetan uze pismo i pročitav stade meriti novog zvaničnika od glave do pete.

- Jesi, more, još gde bio u službi?

- Nisam - odgovori novi zvaničnik.

- Pa šta si do sad radio?

- Učio sam.

- Zanat?

- Nisam, nego školu.

- Pa što nisi još učio? Novi zvaničnik obori glavu i onako zbunjen protunjka gotova kroz nos:

- Ne može se...

- Vi'š, brajko - uze kapetan po svom običaju da mu malo očita - kad nisi mogao učiti školu, bolje bi bilo da si učio zanat. Dok se ovde unaprediš, tamo bi mogao biti svoj gosa... Nije baš ni ovo lak 'leb - nemoj misliti!...

Novi se još više zastidi i pocrveni do ušiju.

- A koliko si škole izučio?

- Dve gimnazije... - odgovori novi gotovo šapćući i krijući oči.

Kapetan ga malo promotri i premeri, pa zazvoni i reče:

- 'Ajd, idi tamo na svoju dužnost - pokazaće ti pandur. - Ali pazi da se dobro vladaš!... Nemoj se svađati sa praktikantima. Nemojte tamo sipati pesak jedan drugome na glavu ni privezivati kojekakve repove na kaput kad izlazite iz kancelarije, jer ne mogu više trpeti da vas ismevaju oni geaci po mehani... jes' čuo, nije ovo ludačka kuća!... Pa, onda, nemojte se zgađati lenjirima ni brljati astale mastilom. Nemojte mi drljati po duvaru kojekake kuke, kao onaj dugački što se sad tornja odavde; jer koga u'vatim, uši ću mu iščupati!... Sad idi, pa radi čisto što ti se da, nemoj praznosloviti; vladaj se dobro, pa možeš vremenom biti i unapređen!... 'Ajd sad na posao!...

Novi zvaničnik, slušajući tako lekciju, zbunio se da ne može gore biti; pohita na vrata i umalo ne udari nosom o učitelja Nikolu, koji baš u taj mah uđe sa svojim Savom. Oni su uvratili po platu i da se jave kapetanu, pa da idu poslom nekim u Valjevo.

- A 'oćete li na kolima? - upita kapetan.

- Dakako... Išli bi i peške - lepo je vreme, ali nam valja petljati i nositi mnogo kojekakih stvari.

- Pa 'ajd ponesite i jedno burence majstor Stojanu, neka ga opravi. Ide blagdan - trebaće mi.

- Drage volje, ponećemo, - reče Nikola. Kapetan ih isprati s burencetom čak do kola.

Kad ugleda Simicu s njegovim "kočijama", nasmehnu se pa reče:

- E, Simo, 'oćeš još da kopaš nahočad?

- Nikad, gospodine, daleko im lepa kuća! - odgovori Simica, a namešta nešto po kolima.

- Ne da ti đavo sedeti s mirom... Nego, šteta, Simo, tvog mrkova nigde! Sad baš dobih poslednji odgovor od načelstva!...

Sava i Nikola prsnuše u smeh. Sava samo što nije legao da se valja od teška smeha. A i Simica se zacenio, pa samo cepti.

Kapetan u čudu izbečio se, pa ne zna šta da rekne:

- No šta vam de sad?...

- Pa eto mu mrkova - reče učitelj pokazav rukom kljuse upregnuto u taljige, pred samim nosom kapetanovim. Kapetan se tek samo uzbezeknu.

- O, da si ti živ i zdrav, gospodine - poče Simica povrativ se malo od smeha - ja sam ga našao još ono jutro kad sam vratio nahoče na mesto.

- Još ono jutro! - uzviknu kapetan i pljesne se rukom. - Ih, ja grdne bruke pisati toliko!...

- Aha, gospodin kapetane! - priskoči Sava, povrativ se od smeha, čisto zajedljivo - ko ono ne piše nikad ništa u vetar? Moja je opklada! To je žao za sramotu - sećaš se!?...

Kapetan samo što spodbi ono burence, pa s njim za plot u avliju. "Daj, ponećemo!" viču oni. Aja - on ode kao oparen u kancelariju; samo tek tresnuše vrata za njim.

Sava i Nikola posedaše, Simica ošinu mrkova, i opet se otkotrljaše nasipom Simičine kočije, a u njima putnici gotovo oplakali od smeha.

- Šta si, vere ti, dao za tog mrkova? - upita Sava Simicu kad odmakoše.

- Dve rublje nasred valjevskog vašara. Ima od onda ravno tri godine. I bog da pomože, dobro me posluži!

- Eto, Niko, jevtin raspis - reče Sava. - Simičin mrkov dve rublje, a raspis više i od deset rubalja!...

Za kratko vreme puče po celom srezu bruka o mrkovu i raspisu kapetanovu. Seljaci to okitiše, namestiše i udesiše još zgodnije. Kad stanu pričati gde na saboru, sve se živo izvrće od smeha.

Kapetan nije nekoliko dana izlazio u srez, nego slao svog pisara. I posle, kad god iziđe, gleda čas pre da izmakne, nekako mu nije bilo ni da razgovora ni do hvale.

                                            Redak zver

Pod Kosmajem, u Nemenikućama, ima neki Radoš, lovac da ga šale nema u svoj kapetaniji. Od njega se ne može sakriti ni zečja loga, niti lisičija rupa, ni jazavčeva jazbina, ni tvor, niti ikaka u boga zverka a da je ne nađe i ne ukapi. Jastreba, gavrana, orla - tuče u letu. Kud navije pušku - nikad ne promaši. Istina, u tom kraju slabo ima lovaca; gotova jedini se Radoš tim poslom i bavi. Nikad ti on ne skida pušku s ramena. A pošao u njivu, a u drva, a u vinograd, a u livadu - svakad će je poneti.

Baš na Male Vračeve poranio Radoš da obiđe njivu, pa onda da provrlja malo po Kosmaju - ionako je svečanik, e da ulovi što besposlen; a tu noć bilo je malo i kišice, pa živa zgoda.

Njegova Smilja odvraća ga da ne ide. Govori mu da ne valja na Male Vračeve ići po lovu, kaziva mu i kaka je nekakav ružan san usnila...

Aja! Ne možeš ti njemu ništa! Uzeo on pušku, pa ode naniže u njive.

Brzo je Radoš obišao njivu dole u Trnavi. Tu je u ritu pucao na jednog ražnja, ali ga promaši. Bi mu malo krivo. Odavno mu se nije desilo da mu ode metak naprazno.

Odatle Radoš zaobiđe ispod donjeg Kosmaja. Zađe u šumu - vrljaj tamo, vrljaj amo, dok klisi ispred njega zec; opali za njim i - opet ništa! "Bog s nama! šta je ovo danas!" reče Radoš glasno. Napuni pušku, pa pođe dalje. Pređe preko Košutice, ali nigde ništa. Nego Košutica je ionako već ogoleta, pa se nema gde ni zverka skloniti. Daj da se zađe opet u Kosmaj.

Prepreči kod Kastaljana, starog nekakog manastira, i zađe u Kosmaj. Traži, vrzaj - ništa! Izbi već gore navrh Malovana do Vilinih korita. Tu sede malo te podmaza i ogleda pušku, pa se onda uputi u Veliki Kosmaj da barem ubije kog orla, ako ništa drugo; a baš tad šestarahu dva-tri iznad Velikog Kosmaja.

Ele, vrza Radoš od bukve do bukve, od grma do grma, dok ti tek smotri - nešto se miče oko jednog žbunića. On onda polako, polako - prikradaj se sve bliže. Učini mu se najpre zec je. Kad tamo, ima šta videti!... Golo, nago golo dete, sve čupavo a repato, vrda oko žbunića.

Trže se Radoš i stade. Trže se i ono dete, pa stade žmirkati i gledati pravo u njega.

Radoša podiđoše neki mravci, pa u onoj zabuni viknu:

- Čiji si ti, mali?

Ovo samo žmirka i miče gubicom, pa tek uze kupiti kamenjice i drvca i bacati se na Radoša.

Radoša podiđoše još krupniji mravci. "Nije čist posao!" pomisli u sebi, pa opet povika:

- Čiji si, bre, govori! Sad ću da pucam! - i navi pušku na nj.

Ono tek odlomi od žbunića grančicu, pa nanišani njom na Radoša.

Radoš se sav ohladi. Spusti pušku, pa poče polako izmicati natrag. Ono sve bliže k njemu, pa udri kamenjicama. On onda stište bežati što igda može, a ono sve u skok za njim.

Skotrlja se Radoš niz neku jarugu, sav se izubija i izgrebe, pa beži što je živ! U onom strahu osvrte se. Kad ono dete baš nad samom jarugom, pa gledi u njega.

Radoš nadade tutanj i, sav raščupan, izgreben i uzveren strča dole pred mehanu i Tresijama...

- Ene de! Šta je tebi, bolan?... Nuto kaki je!... Gde se osakati tako? - navališe seljaci pitati ga i svi se zgrcaše oko njega.

- Prođite se! - jedva odgovori Radoš zaduvano i usplahireno.

- Da nisi otkud nagazio na kurjaka?

- Da nije hajduk? - okupiše zapitkivati.

- Nije, braćo,! Druga napast!...

- Šta, zaboga!

- Kazuj, brate!

Radoš se pribra malo, pa im kojekako ispriča na što je nagazio.

- Ala, brate, zar baš kao dete! - uzviknu jedan začuđeno.

- Pravo dete! Samo čupavo!

- Ama jesi ti baš dobro video?

- Kako da ne vidim, ljudi, kad mi hoćaše oči izbiti kamenjem!

- I baš čupavo? - upita drugi.

- Ama svud, i po obrazu, i po čelu, i po nosu!

- O, bog s nama! - prihvati treći. - A ima, veliš, i rep?

- Kao u kerčeta.

- Ama, da to ne bude majmun? - reći će neko od njih.

- Kakav majmun! - reče Radoš. - Znam ja šta je majmun; viđao sam ga u Beogradu o Markovudne kod palilulske crkve. Majmun je, brate, mnogo manji, a ovo je golemo.

- Pravo kaže - reče jedan - neće to biti majmun, nego druga neka zverka.

- O, budiboksnama! - povikaše gotovo svi uglas.

I stadoše premišljati šta bi to moglo biti. Neki rekoše da je anatemnjak, neki da je onako nekaka utvara. Ele, svi sloški presudiše da nije čist posao i da neće ni po selo dobro biti.

Kad su već presudili da nije čist posao i da neće ni po selo dobro biti, onda stadoše smišljati šta da rade.

Neki govorahu da ga ostave, pa će valjda samo i otići; neki, opet, rekoše da treba javiti vlasti; neki mišljahu da ne treba buniti narod, nego da oni sad odmah odu i da to čudo kakogod uhvate, pa onda da jave vlasti.

I tamo-amo svi pristaše na ovo poslednje, to jest da sad odmah odu, i da kakogod uhvate to čudo.

Odabraše se njih nekoliko ponajkuražnijih, pa neko kolac, neko, motiku, neko oplavak i hajd' naviše u šumu.

Radoš s puškom napred da im pokaže gde je ta napast.

Kad tamo, ono selo kraj nekog panjića, više one jaruge, pa se sunča.

- Eno ga! Eno ga! - šanu Radoš Družini.

Svi se pritajiše, rekao bi i ne dišu, i staše se šapatom dogovarati kako će toj zverci kidisati.

- Da ga uhvatimo! Živo da uhvatimo! - šanuše sloški.

- Bog i duša, čudna zverka!

- Ti, Radošu, pušku na nokat, pa uždi, ako dođe do gusta.

- Samo gledaj dobro da nas koga ne osakatiš!

- Ne brinite se vi! - reče Radoš i zasede s puškom iza jednog grma.

Oni se onda razrediše, zaobiđoše sa svih strana, pa sve bliže. Jedan od njih skinu i gunjac. Ujedanput halaknuše: "Drži! Ne daj! A drži!" Ono se jadno prepade i pribi uz onaj panj.

Utom priskoči onaj s gunjcem, te ga poklopi i uhvati. Dobro ga steže da mu se kako ne otme. Brže se raspasa jedan, pa ga upetlja dobro pojasom preko srede, i onda ga poteraše. Pođe ono gotovo mirno pred njima.

- Bog i duša, ovo je divlji čovek! - reći će jedan.

- Neće to biti divlji čovek, nego divlje dete! - dodade drugi.

- Jamačno, dete... Čovek bi, valjda, bio veći.

- Šta ćemo s njime sad?

- Teraj u opštinu!

I sva ta gomilica ljudi krete se dole u opštinu.

Radoš, presustao koje od straha koje od bežanja, pa ode najlak kući.

U donjem je kraju sudnica opštinska i odmah do nje mehana. Već se tu beše iskupilo nekoliko seljaka, a među njima kmet i opštinski pisar. Kad smotriše ozgo gegru, istrčaše svi napolje da vide šta je. U tom oni ozgo stigoše pred mehanu.

- A šta vam je to? - upita kmet začuđeno.

- Eto šta, vidiš! - odgovori ponosito onaj što drži pojas. - Divljak!

- Divljak! Kakav divljak!

- Vidiš kakav! Divlji čovek! Samo mali, još dete.

- Ala, brate!... Neće biti! - zavikaše svi, pa nagnuše oko živinčeta i stadoše ga zagledati sa sviju strana.

Bilo je tu vazdan nagađanja. Kmet misli da ne bude druga kaka stvar. Ćata misli da je drekavac. Seljaci - divlji čovek, i ništa drugo.

Ele zagledaše ga, misliše i najposle smisliše da ga zatvore u opštinsku 'apsanu, pa da jave kapetanu.

Nađoše pojače uže, vezaše ga dobro i upetljaše, pa onda uvedoše u jednu brvnaru, privezaše ga za direk, pa zatvoriše...

Kmet odmah posla birova s pismom kapetanu da se u Kosmaju našla neobična zverka; niko ne zna pod sigurno šta je, ali će jamačno biti divlji čovek.

***

Duša valja, u Kosmaju se viđalo i vampira, i veštica, i zduhaća, i drekavaca, i svakog čuda, ali - divljih ljudi nikad dojako.

Stari čiča Nenad pamti obe krajine, zapamtio je više od desetinu kojekakih vampira, trojicu i sam probo glogovim kocem, a već veštica i drugih utvara viđao je sto puta, ali nikad nije zapamtio - barem se ne seća da je bilo u Kosmaju i divljih ljudi.

Pa i stara baba Višnja, ima joj preko devedeset, počeli joj već rasti i treći zubi, rodila se u beloj košuljici i vidovita je; i ona je viđala mnogo i mnogo čuda, zapamtila je i kad su kuge kroz Kosmaj prolazile, a pamti i kad su se kupale vile u onim koritima navrh Malovana, što se i sad vide, ali se ni ona ne seća da je bilo kadgod divljeg čoveka u Kosmaju.

Ali šta ćeš? Danas se svet izopačio, pa, bome, i napasti kojekakve nailaze i eto najposle - divljih ljudi!

Brzo puče glas po selu: kako je Radoš nabasao u Velikom Kosmaju na divljaka; kako umalo nije poginuo; kako su ljudi priskočili - uhvatili ga, vezali, doterali u opštinu i tamo zatvorili!

Žene se prestraviše, deca uzjazbiše. A ljudi kao ljudi, jedni veruju, drugi se smeju i podsmevaju.

Neki đavolani rekoše da su oni viđali dosta takih zveraka po vašarima, i da to nije baš toliko opasno. Tek sasvim je bilo za čudo - otkud u Kosmaj da dođe!

Radoš je došao kući sav usplahiren, umoran, pregoreo od žeđi. Zaiska vode, napi se; jedva ispriča Smilji šta ga je snašlo, pa odmah leže, onako znojav i umoran, na travu pred kućom. Dugo je spavao kao zaklan. Kad se probudi, požali se kako ga bole krsta i kako mu je zima.

Kad bi veče, spopade ga kao neka groznica i trabunjanje - ništa za se ne zna.

Smilja se prestravila, samo huče po kući i govori: "Lepo ja tebi govorih - ne idi, a ti ne hte poslušati!"

Šta da radi, nego poteci nekoj Anđi, travari i gatari, da je pita ima li mu kakva leka.

- Bogami, prijo, nije dobro! - veli joj Anđa. - Ja sam, istina, zapamtila dosta čuda, ali divljaka nije amo dolazilo!...

- Mora lovac najposle nagrabusiti - veli tetka Sinđa, stara Hercegovka, koja takođe beše došla kod Anđe da ište malo trave od izedi. - Moj pokojni svekar, bog da ga prosti, bio je lovac, kakav Radoš! Da ga šale nije bilo u svoj Hercegovini. Jednom prođe pored neke pećine, kad čuje gde nešto u pećini peva: "Kad bi znao Bogdan (tako mu beše ime) da načini glogovu policu i udljikov zaponac, pa da zapne ovde gvožđe - bi me uhvatio." Ne lezi vraže, ode od kući, načini glogovu policu i udljikov zaponac, pa zapne gvožđe baš pred onom pećinom. Kad dođe sutra rano, ali u gvožđima - srna. Priđe on bliže - devojka! Odmakne se - srna! Tako jednom-dva. Najposle, veli, zažmuri pa, šta bilo da bilo, kidiše i pusti zverku iz gvožđa. Ona mu, veli, progovori: "Moli se bogu što si me pustio, a ne bi ti na dobro bilo." I nestade je. On onda pobegnu kući; u onom strahu nije imao kad ni gvožđa uzeti. Čim kući, padne kao sveća bolovati: godinu dana sve su ga na rukama prenašali. Jedva se malo pridiže, ali se i posle dugo lecao i najposle umro.

- Bog zna šta će i od Radoša biti! - reče Smilja i čisto se ohladi od straha.

- A šta radi, prijo? - upita Anđa.

- Leži, ništa za se ne zna; sve bunca, bog ovde bio, kao lud.

- I otkud baš on da naiđe na divljaka?

- E kad hoće koga da snađe zlo, snađe ga.

- Ama, pobogu, da li je baš odista divljak?

- Bogami, kako kazuju, jest - reći će tetka Sinđa. - Čiča Nenad ispriča da je još uz Kočinu krajinu dolazilo čak otud iz Anadolije repatih ljudi. Kevću, veli, kao paščad. Može biti, ovo je njihovo štene, pa zavrljalo čak amo.

- Jao meni, kukavici! Šta ću sa onim čovekom sad? - učini Smilja zabrinuto.

- E, e, jadnice moja! - žali je Anđa.

- A ne znaš li mu ti što, prijo?

- Ono ja ne znam, već ako da mu salijem stravu.

- Pa dela, bogati, radi što znaš, a ja ti neću zaboraviti.

Anđa ustade i donese iz vajata nekake zamotuljke. Izvadi iz jednog dva-tri leteća kuršuma. Huknu na njih, prošapta nešto, pa ih metnu na vatralj i gurnu u vatru. Zatim uze zelen čanak pun vode, i kad se ono olovo u vatri rastopi, uze vatralj i sruči ga u vodu. Vrelo olovo čvrknu u vodi i načiniše se od njega parčad svakojaka oblika: neka kao cvetići, neka kao iglice, a jedno poveće iziđe dosta nalik na dete: lepo se beše izlila kao glava i neke šapice tamo i amo. Anđa uze to parče, zagleda otud i odovud, pa reče nekim neobičnim, vračarskim glasom:

- Bogami, prijo, evo mu strave od nekake kao zverke, kao čoveka. Vidiš glava, noge i ruke. Udarilo ga i u glavu, i u noge i u ruke.

- a jest. Kad se malo, veselnik, razbere, odmah jauče da ga boli glava i sve kosti! - reče Smilja.

- Vidiš, prijo - nastavi Anđa - ja ću mu zagasiti ovde i malo uglevlja, pa ti ovo ponesi kući. Kad bude sunce na smirivanju, izvedi ga na drvljanik, pa ga malo umij ovom vodom po čelu, po prsima, po rukama i po nogama, ali unakrst. Podaj mu preko vatralja nek se napije malo. A što ostane, iznesi gde na raskršće te prospi. A dobro bi bilo da otkineš malo čupe od crna mačka bez belege, pa da ga nakadiš... Dobro utuvi što ti rekoh!

- Hoću, prijo. E, bog ti dao! -učini Smilja s puno nade da će mu to pomoći.

Anđa uze mašice, pa stade jednu po jednu žišku turati u onu vodu, a sve miče usnama kao da nešto šapuće. Zagasi tako devet žišaka, pa dade Smilji čanak.

Smilja brže-bolje pohita kući.

- Prijo! - viknu za njom Anđa. - Ako mu ne bude od tog lakše, dođi opet u mladi petak da gledamo šta ćemo.

- Hoću, prijo, hoću! O, da hoće bog dati samo da se pridigne. Toliki rad stoji. Mi jedini. Ne znam šta ću pre, ili njega gledati ili poslovati... - govori Smilja, a sve odmiče.

***