Ovo je manipulacija,verovatno dobro placena od strane Albanaca...Koliko je samo turskih putopisaca onih vremena pisalo o (K)Obilicu kao o srpskom vitezu.

Албанци својатали Александра Македонског и Карађорђа
јул 1st, 2009 | Од Инфо-Служба | Категорија: Занимњиво

Било је покушаја да се докаже како српски вожд потиче од албанског племена Климента, односно Кељменди, тврди историчар Предраг Марковић.Албанци својатали Александра Македонског и Карађорђа.

Вест да ће се у Америци за недељу дана појавити књига посвећена песмама о Косову, али из албанског угла, према којем је албански витез Милош Копилик у ствари убио султана Мурата Првог у Косовском боју, прилично је шокирала српску јавност. Karadjordje-foto-D-JEVREMOVICHПрема речима стручњака, својатање косовског наслеђа није баш велика новина, а интересантно је да је већ било покушаја да се докаже како Карађорђе потиче од албанског племена Климента, то јест Кељменди. Присвајање Милоша Обилића стручњаци тумаче као још једну шансу да се и косовски мит, који је и у Србији и у свету тумачен као српски, насилно прикључи искључиво албанској култури.

Према речима историчара Предрага Марковића, сличан покушај се догодио и са присвајањем Александра Македонског.

– Албанци покушавају да искористе једну легенду, у овом случају о Милошу Обилићу, како би стекли легитимитет, што је прилично комично. У нашем региону постоје нације које су јако несигурне у себе и у постојање своје историје. Са Обилићем је исто као и са присвајањем манастира. Албанци су релативно скоро дошли на Косово и немају много везе са средњим веком – објашњава Марковић.

Наш саговорник истиче да је, поред повезивања са историјом, Албанцима потребно и да се повежу са косовским митом, међутим, истина је, једноставно, сасвим другачија.

– Ништа на Косову није албанско, и у томе и јесте проблем. Ниједна црква, ниједна џамија. Када говоримо о Космету, можемо да говоримо о отоманском и српском наслеђу, све остало је измишљање. Да се разумемо, наравно да је у то време било српских племића албанског порекла, али опет је то било српско племство. А што се самог Боја на Косову тиче, зна се ко је учествовао у њему. У крајњем случају, други народи, рецимо Хрвати, или Босанци, Бугари, имају много више разлога да се позивају на бој на Косову. Католика, учесника у битки, било је знатно више – каже Марковић и напомиње да је сигурно био и понеки албански племић у боју, али да је то сасвим незнатно учешће у чувеној бици 1389. године.

Подсетимо, „Политика” је прекјуче објавила вест да ће ауторка Ана Ди Лељо 7. јула објавити књигу „Битка за Косово 1389: албански мит (еп)”, у издању реномиране куће „Палгрејв Макмилан” која се, према најавама, бави албанским епским песмама о боју на Косову , у којој се тврди да је Милош Обилић албански јунак. Ди Лељо је социолог, новинар, политички аналитичар и запослена је на високим функцијама на Косову последњих десет година. На Интернету је, за сада, доступан још и садржај књиге, са следећим поглављима: „Био једном султан Мурат…”, „Историјски записи: албански протагонисти у хришћанском кампу”, „Милош Обилић против Милоша Копилика”, „Албанске варијанте песама о боју на Косову”, и „Избор песама о боју на Косову на албанском језику, које су певане и снимане између 1923. и 1998. године”.

Зорица Томић, председница канцеларије Унеска за Србију, за својатање Милоша Обилића каже да је још један доказ да Србија, као и друге мале културе, не треба да буде успавана и да је сваки глас, па и најслабији, против узурпације чињеница, истине и историје добродошао.

– Књиге се данас читају мање него пре десет година. У питању је још једна провокација од привилеговане, албанске стране. Поље културе је једино преостало на којем се води политика, све остало је пука сила – каже Томићева.

Она наглашава да је неопходно да Србија, као уосталом и све сличне мале културе, обликује стратегију културне политике, да не бисмо стално долазили у ситуацију да се изненађујемо.

Сличан случај догодио се и приликом договора између Грчке и Македоније, око имена ове некадашње југословенске републике и преименовања скопског аеродрома у „Александар Велики”, 2007. године. Разиф Халити, потпредседник албанске опозиционе Демократске уније за интеграције, изјавио је да нема потребе улазити у расправе јер је Александар Македонски – Албанац. Халити је објаснио да је „Велики Лека” припадник племена Пелазги (староседеоци Грчке) и позвао се на ауторитете као што је Плутарх. У то време, спор се водио и око националне припадности Скендербега. Албанци су тврдили да је њихов, док су македонски историчари наводили да је у питању Ђорђе Катриот, алијас Скендербег, Македонац.

———————————————————–

Брадић: Држава би могла да реагује

Небојша Брадић, министар културе, каже да Министарство културе није надлежно за коментарисање новинских наслова.

– То је, колико разумем, књига објављена у Америци, тако да је и само питање ствар државне стратегије и, пре свега, посао за историчаре и стручну јавност – каже за „Политику” Небојша Брадић.

———————————————————–

Критика у „Националу”

Занимљиво је да је једну од критика књиге, која се већ продаје на www.amazon.com, написао председник Хрватског хелсиншког одбора Иво Банац, а пренео ју је јуче хрватски „Национал”, у тексту под насловом „Књига која је узбунила Србију”.

– Ана Ди Лељо нам је пружила ретку могућност да погледамо друкчију верзију Косовске битке, ону албанску. Ова вредна колекција, изврсно преведена, представља важно дело за све оне који желе да проучавају прошлост Балкана – каже Банац у својој рецензији, а преноси „Национал”.

С. Стаменковић

lesinarenje istorijskim cinjenicama!
ovo je jedinstveni sluaj u svetu. balkanski sindrom!

de mi navedi par njih?

najbolji je izvor konstantin filozof - bugarin, koji je bio savremenik i koji je jasno rekao da se radi o srbinu. inace, po meni najpouzdaniji izvor, bas iz razloga sto je savremenik.
sto se turaka tice, to su vec nepouzdaniji izvori jer se radi o velikim preouvelicavanjima i velikoj vremenskoj distanci.
evo sta kazu neki.

---

    Косовска битка, тако снажно уткана у сам фундамент србског нациоалног бића имала је снажне одјеке и међу другим народима и културама. Србски писци су од времена непосредно после битке извештавали о догађајима тог 15. јуна 1389. године и судара двају армија на Косову пољу. Такође и византијски писци попут Лаоника Халкокондила или Дуке и његовог преводиоца су донели своје виђење тог видовданскога боја. Дубровачка свест о овом догађају је трајала дуго, а и многи римокатолички, односно западноевропски аутори, од Немачке до Шпаније су на својим пропутовањима кроз наше крајеве писали и поведали о судару србских хришћанских витезова и отоманских освајача.

    Занимљиво је, међутим, видети каква је управо турска историјска традиција битке на Косову, односно Kosova meydan muharebesi како се на турском језику назива овај бој. Од XV столећа османски хроничари, историчари, али и песници говоре о косовском боју. Сами турски извори су, као уосталом и све хронике, доста контрадикторни, лесто склони претеривању, наравно у корист Турске, али знатно доприносе употпуњивању и комплетирању слике и догађајима од 15. јуна 1389. године.

    Доста ових извора је већ преведено на србски и објављивано још у периоду између два светска рата. Стога можда у данашњој интерпретацији звуче помало архаично. Уруџ-бин Адил, турски историчар из XV века је први којег помињемо. Он је кнеза Лазара назвао Лаз-оглу, што је можда помало необичан назив, јер у турском језику oğlu значи син. Мурат се назива султан Мурат или Гази Мурат, дакле ратник који шири ислам, гази или газија.

    Овај превод је још 1934. године објављен у Гласнику Скопског научног друштва. Почујмо како Уруџ-бин Адил у преводу Алексеја Олесницког пише о боју на Косову.

    Затим султан Мурат и Лаз-оглу започели су непријатељство. Лаз-оглу посла к султану Мурату посланика и рече: ''Тврдо сам одлучио да се сусретнем с њим лице у лице и да се огледам са њиме у боју. Нека дође'' рекао је Лаз-оглу. Кад од Лаз-оглуа дође такав гласм Гази-Мурат хан такође са свих страна сабере људе, разашље свуда заповеди и почне купити војску. Скупили су се војници анатолски и румелијски. Најпре беху готови из Анадолије 10000 пешака, а из Румелије 10000 азапа. Затим од акинџија изведе близу 20000 људи. Свека скупи од 50-60000 војника, којима је победа казала пут и пође с њима на Косово. У кратко, рочиштре је било уговорено на поменутом месту.

    Деспот Лаз-оглу такође узе много плаћеника (улуфаџије) из Србаља, Лаза, Арнаута, Босне и Унђуроса (Лази су кавкаски народ, Албанаца је могуће да је било, за одред Влатка Вуковића из Босне се зна. Последње су у питању Мађари, тј. Угарска, коју Турци у ово време зову Üngürus. Да је било плаћеника из ових земаља података нема. Прим. Б. С). Сакупивши тако војнике од сваког народа изађе и он на Косово. Гази Мурат хан узме са собом своја два сина Јилдирима Бајезита и Јакуба Челебију и пође такођер (Бајазит I (1389-1402) ce y турској традицији и до данас назива Yıldırm Bayezit sultan односно Бајазит Муња, Б. С). Гази Мурат Хан постави на десној руци Јилдирима Бајезита, а на левој Јакуб Челебију. Обојица они на двема рукама а Његово Величанство сам, праћен од среће, стане по средини, на прсима. Спреда су били азапи, јаничари и остала пешадија. Затим дође према неверној војсци. Лаз-оглу такође распореди своју војску у бојни ред. И ево, једни ударише на друге. У оно време није још било топова и пушака. Обично се бој био стреалам, мачевима и копљима. Обе војске помешавши се једна с другом, учинише велик бој и покољ. Много народа исламског и неверног изгибе. Није било краја онима који су пали под мачем. Вишња Истина (Allah al-Haq, Онај чија је егзистенција истинита, права, или Истинити. Једно од тзв. 99 најлепших имена Алахових која се спомињу у Кор'ану Часном, светој књизи муслимана, дакле Адил овде мисли на Бога. Прим. Б. С), ради благослова чудеса Великога Пророка (свакако Мухамеда) и за дубоку веру правоверник војника, задала је погинбију невернику. Газије распрше неверне. Нееврни се распршише и газије одоше у потеру за њима. Кад се војска разишла на све стране, Гази Мурат хан, како приповедају, оста једини.

    Међутим, био је један проклети неверник, који се раније био заверио као жртва. Дигавши се међу лешевима с речима ''Хоћу да целивам руку падишаху'' пође напред. Он је био, чини се, један од моћих неверничких бегова. Они који су били отишли нису ништа слутили и били су сасвим лакоумни. Тако и тај безверник дошавши с врло оштрим и као вода блиставим ханџаром удари падишаха који је седео на коњу.

Удари ханџаром овога шаха тај језид
И тако на Косову учини га шехидом


(падишах је још један од назива за османског владара, значи врховни шах-односно краљ, или краљ над краљевима, титула је сама по себи персијска. Овде се очигледно ради о убиству Мурата, вероватно од стране Милоша Обилића, који је за турског писца један од утицајних србских великаша. У наставку се цитирају стихови песника Бејта који наводи да је владар постао мученик за веру. Што се тиче назива за србског витеза, могућно Обилића, назив језид потиче од имена једног арапског владара Језида који је 680. године код Кербеле убио Ал-Хусеина, унука самог Мухамеда. На тај начин султан је упоређен са наследницима самог Посланика и приказан је као мученик и ратник за ислам)

    Гази Мурат хан на том месту поста мученик за веру. (дакле, и сам аутор Мурата сматра шехидом, а у наставку приповеда како је Бајазит постао султан и о наставку битке). У том боју ухватише деспота Лаз-оглуа са сином и допремише их пред господара пред Његово величанство султана Бајазита. Бајазит изда наредбу. Обојицу погубише, учинише тамни пакао пребивалиштем тих грешника, лишених потомства. (османски хроничар је до краја овог дела узвеличао Бога. Не знамо на ког се Лазаревог сина мисли, јер нема података да је неки син кнежев погубљен у самом боју).

    Шукрулах, турски историчар, је такође писао о косовском боју. Превод са персијског је приредио Фехим Барјактаревић и још 15. априла 1933. године објавио у листу Политика. Ево како је Видовдан и бој који се тога дана збио 1389. године изгледао код Шукрулаха.

    Кад је он (султан Мурат) извршио све оно што се односи будућем животу преко гроба, подузме изнова пход у Румелију, предавши се светом рату с неверницима. Кренуо је овај пут у земљу Лаза. Владар Лаз чује за то, пошаље глас неверницима земље запада и заиште од њих помоћ. Из Влаха, Угара, Чеха, Србаља, Арбанаса, Улгара и Франака послаше му војску. Скупи се неверних више од сто хиљада и дођоше са различитим оружјем. Обе војске сусретоше се и учинише такав бој каквога небски свод, откако се непрестано окреће, није видео. Неизмерно мноштво људи изгибе и у једној и у другој војсци. Напослетку стиже милост Божија. Војници који исповедају ислам прогонили су их (мисли на србске војнике. За њега невернике) узастопце. У то време Гази шах оста са неколико лица, одређених за његову личну заштиту, на једном хуму, чекајући да се врати војска која је гонила непријатеља. Међутим, један неверник, будући рањен и укаљавши се крвљу, сакри се међу лешеве. Дигавши се са земље, падајући и опет се дижући, приђе худавендигјару Мурату, суверену Гази Мурату. Чауши му бранише, но победнички господар, помисливши да неверник има неку потребу и какву молбу, одврати чауше. Тада тај проклети неверник пође напред и удари ханџаром. Истога сата он (Мурат) удостоји се високог одликовања и мучеништва за веру. (Шукрулах је један од оних који веома претерују дајући фантастичне цифре о броју Срба и њихових наводних савезника. Он овде говори о 100000, једино Нешри претерује више, говорећи о пола милиона људи. И овде је јасна тежња мучеништва за веру. Али има и моменат који је доста карактеристичан за османске хронике. Наиме, Мурат је смрт нашао после битке, и његов убица израња из лешева и убија владара више његовом наивношћу и жељи да ''неверник'' му приђе и каже шта има. Видимо да се Срби називају Лазима. Није ново да хроничари из различитих земаља Србе називају разнима именима, али и друге народе, али чини се да турски хроничари Србе називају на основу имена њиховог владара)

    Нешрија је један од најсликовитијих хроничара. Његово дело је из XVI столећа. Мула Мехмед Нешрија написао је о боју на Косову целу хронику, коју је Гриша Елезовић још 1940. превео и објавио у Политици. Овај хроничар као што рекосмо помиње пола милиона Срба и савезника са свих страна, очигледно преувеличавајући, са намером да још више истакне каснији тријумф своје стране. На почетку самом говори о сакупљању отоманске армије, а потом о почетку битке где су Срби разбили лево крило турске војске. Настављајући опис Мула Мухамед Нешрија вели, говорећи о турским војницима и њиховој борби са, по њему, надмоћном србском војском:

    Нису се разбежали. Поломише се, изгинуше као мученици за веру. Кад виде да посао иде како не треба, мало је још требало па да војска исламска буде побеђена, одједном бозунџије почеше да довикују говорећи: ''о газије, што стојите? Неверник је разбијен. Побеже.'' После тога Бајазит хан снажно стиже пред неверника као гром, па као вук у овце и соко у чавке што улази, кликнувши молитву ''Бог је највећи! '' и изговоривши ''О Господе'' поче као Хамза да кликће и удара. Тога часа поче он да растерује војску неверничку. Случајно тога часа коњ под Бајазит ханом од борбе стрмоглави се и паде. Једек је био у приправности. За час је био извучен. Бајазит као муња скочи и обрете се на коњу. Поче крхати неверника. То је запазила и војска која се беше повукла па видећи да је исламска војска надмоћнија над неверником, охрабри се и поврати, па поче ударати по неверницима. Уз помоћ ''Бог је највећи'' разбише невернике тако од Адама па на овамо такве битке и таквог пораза није било. И крв неверника ромејског потече као Нил и превазиђе Џајхун (Оксус) и Еуфрат.

    Овај историчар је најсликовитији у опису. Међутим, видимо да он не помиње као и други крај битке. За њега се после дугог и напорног војевања у коме су Срби (које он назива Ромеји, односно Римљани, Византинци) били надомак победе, уз помоћ Бога, Бајазит односи величанствену победу над неверницима.

    Ашик-пашазаде је писао хронику у првој половини XV века. И он наводи да је са десне стране турске армије Бајазит, а са леве Јакуб. Он помиње да је Лаз (мисли наравно на Лазара) разбио османску војску на Јакубовом крилу. А ево шта он помиње о смрти Муратовој:

    Међутим, с ове стране показа се један неверник, по имену Билиш Кобила. Пруживши копље доњим крајем увис, с капом у руци, пође право к хану. Газије закрчише му пут. Он говори: ''Уклоните се, дођох целивати руку и дођох такође јавити добар глас; Лаза са сином ухватише, ено онде, воде их''. То рече и газије престаше сметати му. Он у један трен стиже до хана, обрну кошље прободе хана.

    Ашик-пашазаде даље говори о томе како је Јакуб убијен од стране Бајазита, а како је и Лаз ухваћен са сином. И овде се наводи да је кнез Лазар имао сина, иако је његов син и наследник деспот Стефан Лазаревић тада био малолетан и није учествовао у бици. Он је и први историчар који наводи да је султан убијен у току битке. Такође, овде се срећемо са именом тог јунака који је убио Мурата-врло слично имену Милоша Обилића. Његово име до сада историчари нису помињали. Али први помен његовог имена потиче већ после саме битке. Ферман самог новог султана Бајазита I издатог хиџретске 791. године, односно 1389. године после Христова Рождества, кадији града Брусе такође помиње султановог убицу. Наиме, и Бајазит наводи да је султан убијен после битке као мученик. Њега је у време највеће радости после тријумфа над неверницима убио Милош Копилић. Он се, по султану, послужио лукавством јер је иступио рекавши да жели да приђе победничкој армији и целива ногу падишаху. Потом је из рукава извукао отровни нож и неустрашиво га забо у тело најсветлијег султана.

    Видимо да и Бајазид помиње да је Милош Обилић султана убио ПОСЛЕ саме битке, служећи се лукавством. Османска традиција се врло чврсто држи тога, па о томе говори и Сеадедин, још један отомански извор (кога цитира и Хамер у својој Историји османског царства). Једино у чему се разликују јесте о томе како је Милош убио султана. Сеадаедин наводи да се он пробијао силом, али такође устајући из гомиле мртвих и лешева.

    Очигледно су турски историчари, песници, али и сам Бајазит сматрали да је нечасније напасти човека изненада, него га убити у двобоју. Нарано, уколико је његово израњање из лешева тачно. Опет, која год је опција тачна, не може се оспорити јунакова храброст да дође под сам султанов шатор, или лукавство да се пробије кроз лешеве, и елиминише непријатељског поглавара.

    Заједничка црта хроничара је претеривање, религијска искључивост, као и преувеличавање противничке војске. То није нешто карактеристично само за турске хроничаре, готово сви средњовековни, али и доцнији писци склони су претеривању. Оно што је за нас занимљиво, то је што доста историчара и хроничара Отоманске империје Милоша Обилића наводи као угледног Србина, аристократу, без обзира што је он за њих неверник. Турске хронике, упркос манама, важан су извор и помажу осветљавању овог Светог дана, једног од камена темељаца васколиког Србства.

Морам ово да напоменем као вероватну лаж и омаловажавање Срба од стране победника Турака...

Заправо Косовска битка је једна од ретких средњевековних битака о којој се тако мало зна...
Постоје буквално десетине верзија како је битка завршена и шта се дешавало...
Наравно постоје и теорије о издајству Бранковића и подлом убиству турског султана од Стране
Обилића!

Међутим, постоје и верзије где се не спомиње издајство Бранковића (који је иначе имао најбољу војску и највише успеха у борби) и где нема подлог убиства већ јуриша у турски центар и насртаја на личну гарду Мурата од стране најбољих витезова Србије...

Зато вас позивам да тражите што више извора и да донесете свој лични суд о томе... Молим вас да не прихватате ову накарадну турску верзију догађања коју учимо од основне школе... Срби нису подли превртљивци и наравно да ће победник настојати да омаловажи онога који му се супротставио и који му је убио султана...

Ми смо народ који је наводно опседнут историјом а сами не знамо основе нашег постојања на овим просторима... 

Ma o toj bici ima ukupno 3-4 izvora i masa nekih popowskih zapisa, a oni su ba lazowi newidjeni...

Ма битно је да се ти разумеш у историју...  Ба!

De, navedi ti neki od tih popovskih zapisa i šta to popovi lažu uopšte?

Ili i ti širiš, još za vreme komunista, opšte prihvaćene neistine o Crkvi i Popovima, a sve sa ciljem da se što veći broj ljudi odbije od spasenja kroz Crkvu Hristovu.

Рекох вам већ да тврде и за Александра да је њихов, бар по мајци.

Мати му је била из Епира, а они то сматрају својом земљом. Ваљда га зову Ћамерија.

Иначе имају занимљиву тактику. Нама продају приче да су Илири, да би испали како су овде дуже од нас. У Грчкој фазон са Илирима не може проћи, па тамо постадоше потомци Пелазга првих становника јужног Балкана.

Знам жену професорку српског, која је са једним птаршијем имала проблем, јер је мали на постављено питање упорно понављао да је Марко Краљевић велики албански јунак.