najblize istini je da je Milos Obilic ustvari bio madjar pravog imena MIKLOS KOBILIK...

ali smjesno je da se on veze za boj na kosovu, iako se prvi put pomen njegovog imena javlja tek 120 godina nakon te bitke, mislim da je srpska mitomanija ucinila svoje 

Ko je tebe zvao ovde? Ajde odskakuci!

O čuvenom i slavnom vitezu Milošu Kobiloviću (Obiliću), koji je, prema legendi, činio čuda protiv nadirućeg islama, kasnije su pevali i Hrvati, ali i Albanci, koji su u to vreme, takođe, većinom bili hrišćani.
- Mit o Kosovskoj bici bio je toliko jak da su ga preuzimali drugi narodi. Albanska tradicija tvrdi da su predstavnici jednog od sedam kraljevstava čija je vojska učestvovala u Kosovskoj bici - ističe istoričar Čedomir Antić.
Činjenica da je na Kosovu polju život izgubio jedan osmanski sultan, što je u istoriji jedinstveni događaj, naterala je Turke da budu veoma oprezni - od smrti sultana Murata, pa sve do 19. veka strani izaslanici držani su za ruke prilikom audijencije kod osmanskog vladara.

http://petarj.blogspot.com/2008/03/zato-je-kosovo-srpsko.html

DR ANTON BEBLER: Namjerno zamajavanje neistinitim tvrdnjama


Dr Anton Bebler, profesor na ljubljanskom fakultetu za društvene nauke i predsjednik slovenačke nevladine organizacije Atlantsko vijeće, u kritičkom tonu posmatra dešavanja oko proglašenja nezavisnosti Kosova


Pogledajmo, kako stoji utemeljnost Tadićevih i Koštuničinih tvrdnji i popularnog slogana na srpskim transparentima “Kosovo je Srbija”. Najprije, o povezanosti Srba i srpske državnosti sa Kosovom. Ubjedljivo, najduži dio njene znane, približno tri hiljade duge istorije ta država se uopšte nije zvala Kosovo, nije bila etnički slovenska i još manje srpska. Ako se ograničimo samo na posljednje dvije hiljade godina političke istorije te države, onda su njom najduže vladali Rimljani, Vizantijci, i Otomanski Turci.
Raška je ležala sjeverno od Kosova i obuhvatala je veći dio današnjeg Sandžaka. U toj pravoj istorijskoj kolijevci, hronološki druge srednjovjekovne srpske države, izgrađeni su bili i najstariji srpski manastiri –Svetog Đorđa kod Novog Pazara, Žiča, Studenica, Mileševa i Sopoćani. Srpski vladari su za svoje osvajanje teritorija južno od Raške upotrijebili “krstaške” pohode zapadnoevropskih vladara na Bliski istok. Na poziv rimskih papa njemački, francuski, engleski i drugi feudalci su krajem 12. vijeka sa svojim vojskama, u više naleta krenuli u više smjerova prema Bliskom istoku sa proklamovanim ciljem “osloboditi” od Muslimana “Svetu državu”.
U stvari, krstaši su na putu u Palestinu prevarom napali hrišćansku Vizantiju, do kraja opljačklali njenu sjajnu prijestonicu Carigrad 1204, a sa prijestola srušili vizantijskog cara. Posljedično raspad Vizantisjkog carstva je tada omogućio širenje srpske države na vizantijsku teritoriju južno od Raške, zaključno sa Makedonijom i sjevernom Grčkom. 1216. su srpski veliki župani svojim teritorijama priključili i državu koju su preimenoviali u Kosovo i Metohija.
U cijeloj istoriji srpske čete su teritoriju današnjeg Kosova sveukupno osvajale pet puta i pet puta su je pod vojnim pritiskom i napuštale. Posljednji put i najvjerovatnije zauvijek, srpska vojska i policija povukle su se sa Kosova u junu 1999. godine. Prilikom svake promjene odnosa između srpske države i države Kosovo važnu, ponekad i ključnu ulogu odigrale su zapadne sile ( “krstaši”, Đenova, Austro-ugarska, Italija, Francuska, Njemačka, Velika Britanija, i SAD). Prvih 19 od posljednjih 20 vjekova srpski veliki župani, kraljevi i carevi su sveukupno vladali Kosovom svega približno dva i po vijeka, (1216-1459). Za to vrijeme ta država nije bila nikada politički centar srednjovjekovne srpske države.
Srspki vladari su imali svoje prijestonice u Rasu (kod sadašnjeg Novog Pazara), najduže i prije svega u Skoplju (današnja Makedonija) i samo su povremeno posjećivali svoja imanja na Kosovu. Upravo u Skoplju su se održavale najveće dvorske ceremonije-krunisanja i vjenčanja srpskih vladara. Najslavniji srpski vladar Stefan Dušan je 1346. u Skoplju krunisan kao “Car Srba, Grka, Bugara, i Albanaca”. Prijestonica drugog najslavnijeg srpskog kralja Lazara je bio Kruševac, duboko u današnjoj Srbiji. Po konačnoj propasti srednjovjekovne srpske države 1459. godine slijedio je skoro dva puta duži period, približno 450 godina otomanske vladavine na Kosovu. Po svojem djelimičnom i kasnije potpunom osamostaljenju od turske vlasti, Kneževina potom Kraljevina Srbija za vrijeme svojeg, približno stogodišnjeg postojanja, (između 1817. i 1918. godine), izuzev par godina, nije imala Kosovo u okviru svojih granica. Republika Srbija već nepunih 9 godina, nakon 1999. godine, ne nadzire teritoriju, stanovništvo i granice te države.
Toliko o tvrdnji da je Kosovo bilo uvijek srpsko, odnosno o neznanju ili namjernom zamajavanju sa neistinitim tvrdnjama diplomiranog psihologa Borisa Tadića i doktora pravnih nauka Vojislava Koštunice u Savjetu bezbjednosti UN odnosno u skupštini Srbije.
Umjesto gore navedenih neistinitih tvrdnji B. Tadić bi kao i V. Koštunica za obrazloženje srpskih zahtjeva trebalo da upotrijebe nešto bolji - vjerski i kulturni argument.
Puna titula sadašnjeg poglavara Srpske pravoslavne crkve glasi “Nadbiskup pećki, mitropolit Beograda i Karlovaca i patrijarh Srba”. Peć u zapadnom Kosovu je u toj tituli spomenuta zato, jer je to mjesto 1346 -1463, i 1557-1766. bilo sjedište srpskog patrijarha. U drugom od ta dva perioda, kada nije bilo više srpske države, pravoslavna crkvena organizacija sa patrijarhom na čelu je služila kao centralna kulturna inistitucija Srba i slaba zamjena (nadoknada) njihove države. Težinu tog argumenta umanjuje nekoliko činjenica. Peć nije bila izvorno sjedište Srpske pravoslavne srkve. Postala je to sticajem okolnosti, samo zbog paljenja izvornog sjedišta, koje je bilo u samostanu Žiča, potpuno izvan Kosova.
Prije i poslije perioda od 1557. do1766. godine srpskom pravoslavnom crkvom približno 200 godina nije upravljalo srpsko sveštenstvo. To su radili grčki patrijarsi iz Carigrada, koje očuvanje srpske kulture i nacionalnog identiteta nije zanimalo. Peć je prestala da bude srpski crkveni centar još prije pune 242 godine, što odgovara seobama prema sjeveru većine srpskog stanovništva u posljednja četiri vijeka.

Na kakvu je situaciju naišao Jovan Cvijić


Dr Anton Bebler, profesor na ljubljanskom fakultetu za društvene nauke i predsjednik slovenačke nevladine organizacije Atlantsko vijeće, u kritičkom tonu posmatra dešavanja oko proglašenja nezavisnosti Kosova


Drugi Koštuničin argument odnosi se na etnički sastav stanovništva na Kosovu, koje je prema njegovom mišljenju bilo uvijek srpsko. Isto tako ta tvrdnja ni prilbližno ne važi za cijelu istoriju Kosova. U tom dijelu Balkana, Albanci i Vlasi su bez sumnje nasljednici najstarijeg autohtonog stanovništva. Slovenski preci Srba kasnije su došli na teritoriju koju imenujemo Kosovo. Preci Srba počeli su naseljavati Kosovo približno dva do tri vijeka nakon prvog talasa doseljavanja Slovena, što je bilo u osmom vijeku. Slovensko ime Kosovo je iz slovenskog jezika izvedeno tursko i albansko ime te države (Kosova) i slovenska preimenovanja mnogobrojnih sela, mjesta i manastira na Kosovu, ukazuje na to, da su tokom postojanja srpskih država od 13-15 vijeka, većinu među seoskim poljoprivrednim stanovništvom u toj pokrajini vjerovatno činili “Srbi” i u srpsku zajednicu asimilovani djelovi autohtonog stanovništva (prije svega Vlaha).
Zemlju, sela i seljane na osvojenoj zemlji srpski vladari su najčešće darovali novoustanovljenim pravoslavnim manastirima. Tadašnje starije neslovensko stanovništvo bavilo se pretežno stočarstvom, sezonski su se selili sa svojim stadima. Srpskim pravoslavnim popovima bilo je teže, u odnosu na slovenske poljoprivrednike, sporazumijevati se sa njima, takođe i zbog jezika ga popisati, nadzirati i oporezovati.
U mjestima je tada živjelo pretežno helenizovano stanovništvo miješanog neslovenskog izvora. Iako nema čvrstih dokaza u pisanim izvorima (koji su većinom srpski) potpuno je moguće, da su slovenski preci današnjih Srba od 13. do 18. vijeka bili većinski stanovnici Kosova.
Etnički sastav kosovskog stanovništva se nakon propasti srednjovjekovne srpske države 1459. godine postepeno mijenjao. Brojnost Albanaca u državi se povećala prije svega doseljavanjem iz planinske i siromašne Albanije. Na to nam ukazuje činjenica da Kosovari govore sjevernoalbanskim dijalektom “gegov”. Veća prilagodljivost novom gospodaru - Otomanima, masovni prelazak u islam i naklonjeniji odnos otomanskih vlasti donijeli su im više povlastica u odnosu na pravoslavno stanovništvo.
Pored toga, Albanci su suštinski duže u odnosu na pravoslavne hrišćane očuvali visok natalitet i velike porodice. Srpsko i drugo hrišćansko stanovništvo je nestajalo zbog islamizacije, dijelom i zbog asimilacije među Albancima, zbog bezakonja, i nasilja Otomana i Albanaca, progona nakon nemira i pobuna, sa migracijama. Njihovo bježanje i odseljavanje sa Kosova bilo je usmjereno prema sjeveru - u današnju Šumadiju, Srem, Mačvu, i pod mađarsku vlast, u Vojvodinu. Prostorno premještanje većeg dijela srpskog stanovništva ubrzali su i mnogobrojni porazi srpskih pobuna i neuspjesi mađarske i austrijske vosjke u ratovima sa Otomanima.
Najveće pojedinačno povlačenje Srba sa Kosova dogodilo se 1690. godine, nakon jednog od tri rata. Vodio ga je sam patrijarh srpske pravoslavne crkve Arsenije III Čarnojević. Računa se da je tada u Vojvodinu, sa patrijarhom otišlo pješke i zaprežnim kolima oko 100.000 “duša”.
Srpsko stanovništvo na Kosovu je zbog tih faktora sigurno već krajem 18. vijeka postalo brojčano, manjina. Poznati srpski geograf i etnograf Jovan Cvijić, kasnije predsjednik Srpske akademije nauka, posjetio je tu državu, približno 200 godina nakon “velike seobe”. Na Kosovu i posebno u okolini očuvanih srpskih crkava i manastira (o kojima su tada brinuli Albanci), Cvijić je prebrojao tada samo oko 140 nealbanskih porodica.
Dakle, Koštuničina posljednja tvrdnja najviše nam govori o potpunoj zaslijepljenosti njenog autora. Današnjem, približno petoprocentnom stanovništvu Kosova i samo njima, ta država prema nikakvoj zdravoj pameti ne može pripadati. Ako bi na srpskoj strani, broju pripadnika sadašnje manjine, dodali najnovije izbjeglice sa Kosova, slično bi morali uraditi i sa nekoliko puta većim brojem, posljednjih decenija progonjenih i iseljenih Kosovara, koji žive u Turskoj i u većim evropskim državama. Rezulatat takvog sabiranja sigurno ne bi potvrdio Koštuničine teze.

3. PRAVNI I DRUGI ARGUMENTI ZVANIČNE SRBIJE PROTIV OTCJEPLJENJA KOSOVA

Jedan od suštinskih argumenata srpske diplomatije je da je proglašenje nezavisnosti te “srpske pokrajine” protivpravni čin i grubo kršenje ustavnog reda Republike Srbije i međunarodnog prava. Ta teza ima veći opseg (dimenziju) s obzirom na razne periode u odnosima između države Srbije i Kosova. Teritoriju dijela Otomanskog carstva imenovanog Vilajet Kosova (čija, približno jedna trećina je bila današnje Kosovo) sama Srbija je prisvojila na protivpravni način.
Srpska politička i vojna elita, još ne potpuno samostalne Kneževine Srbije, počela je sa osvajanjem djelova Otomanskog carstva još u drugoj polovini 19. vijeka. S tom politikom, u još gorem obliku nastavila je samostalna Kraljevina Srbija pod dinastijama Obrenović i Karađorđević. S tim da se srpska država veoma brzo od ugnjetavane žrtve otomanske vlasti pretvorila u teškog balkanskog nasilnika (tiranina) i miniimperijalistu.


DR ANTON BEBLER: O čemu je to govorio Dimitrije Tucović


Dr Anton Bebler, profesor na ljubljanskom fakultetu za društvene nauke i predsjednik slovenačke nevladine organizacije Atlantsko vijeće, u kritičkom tonu posmatra dešavanja oko proglašenja nezavisnosti Kosova


Carska Rusija je tada podsticala i moćno potpirala osvajačke apetite svojih slovenskih i pravoslavnih vazala na Balkanu, Bugarske, Srbije i Crne Gore. Preko njihovih, tako dobijenih teritorija, carska Rusija je računala na lakši prilaz do srednjeg Mediterana, koji ne bi “gušile” granice Bosfora i Dardanela. Ruska politička i vojna potpora je veoma odgovarala srpskoj vladi, bila je u skladu sa čuvenim “'Načertanijem“ nekadašnjeg srpskog ministra spoljnih poslova Ilije Garašanina iz sredine 19. vijeka.
Njegov ekspanzionistički plan je predviđao gradnju Velike Srbije sa teritorijalnim izlazom preko albanske zemlje na Mediteran. U skladu sa takvim spoljno-političkim usmjerenjem srpska vojska je 1912. godine upala na teritoriju Kosova, što je bio uvod u osvajanje velike Albanije. Srpske čete su za nekoliko nedjelja prodrle do jadranske obale i u oktobru 1912. godine zauzele Drač. To mjesto je trebalo u budućnosti da postane glavna srpska luka.
Tada se teritorija Kosova našla na putu srpskog osvajanja teritorija, na kojima su etnički Srbi bili u izrazitoj manjini, ili ih tamo uopšte nije bilo. Srpska država je pri tome postupala slično kao što su šest godina kasnije radili Italijani u našoj Primorskoj, Notranjskoj i u Istri. Nije slučajno da su našu teritoriju Italiji obećali na istoj konferenciji u Londonu 1915. godine iste velesile, koje su Srbiji dodijelile zapadni dio Kosova sa gradom Prizrenom.
Srpska vojska je na Kosovu naletjela na loše organizovan oružan otpor većinskog stanovništva, koji je u nekoliko mjeseci slomila (ugušila), uništivši pri tome artiljerijom veći dio države. Računa se da je na tom pohodu i tokom prve srpske okupacije “Kosova i Metohije” 1912-1915. godine pobijeno približno 25.000 Albanaca. Grozne zločine srpske vosjke tokom osvajanja Kosova je među ostalim, opisao ruski dopisnik sa Balkana, koji je kasnije postao poznat u svjetskim razmjerama kao Lav Trocki, jedan od vođa Oktobarske revolucije u Rusiji. Istinitost njegovog navođenja i izjave drugih novinara i katoličkih duhovnika kasnije je potvrdila američka Karnegijeva fondacija u studiji “Istina o Kosovu”.
Agresivnu srpsku politiku osvajanja oružanom silom i na račun susjednih naroda je 1914. godine u čuvenom spisu” Srbija i Albanija” raskrinkao i osudio Dimitirije Tucović, jedan od najvećih srpskih rodoljuba. U toj knjizi je Tucović riječi ”Kosovo” i “Metohija” upotrijebio isključivo kao istorijska imena srednjovjekovnih srpskih pokrajina. Inače je za njega teritorija Kosova bila dio “Sjeverne Albanije”. Tadašnji vođa srpske socijaldemokratske stranke je pozdravio “prirodnu, nezbježnu borbu Albanaca za drugačijim političkim životom od onog pod Turcima, i drugačijim od onog štu mu nametali njegovi nekultivisani susjedi - Srbija, Grčka i Crna Gora. Slobodni srpski narod mora tu borbu cijeniti i poštovati kako zbog slobode Albanaca, tako i zbog svoje slobode, tako mora svakoj vladi odreći sredstva za osvajačku politiku” (Srbija i Albanija, Kultura, Beograd, 1945, str.147).
Crnogorac Milovan Đilas, tada član Politbiroa vladajuće Komunističke partije Jugoslavije i kasnije međunarodno najpoznatiji kritičar Titovog režima, u svojem uvodu je zapisao te optimističke riječi: “Tucovićeva knjiga je istorijsko svjedočenje neprocjenljivog značaja, koje potvrđuje da savjest srpskog naroda nije umrla ni tada kada su svi vladajući slojevi i sve stranke jednoglasno odobravali osvajačku politiku Pašićeve vlade i trovali ljudske mase šovinizmom i mržnjom prema malom albanskom narodu (isto, str.5).
Uprkos moćnoj diplomatskoj podršci carske Rusije, Srbija ni tada nije mogla zadržati sve što je od Muslimana osvojila njena opaka i bezobzirna, mada jako sposobna vojska. Ispunjenje plana o komadanju svih albanskih teritorija djelimično su precrtali Albanci na teritoriji današnje Albanije s jednostranim proglašenjem svoje države u Flori 12. novembra 1912. godine. (Među vodećim političarima prve albanske vlade bilo je više kosovskih Albanaca.) U stvaranju svoje države Albance je tada podržala Njemačka, Austro-ugarska i Italija, koje su nastojale spriječiti prodor carske Rusije na centralni Meditreran. Austro-ugarska i Italija su, mada u različitim fazama Londonske konferencije, podupirale zahtjeve Albanaca za spajanjem Albanije i Kosova, ali su 1913. i 1915. godine popustile ruskom pritisku i pristale na srpsko prisvajanje Kosova. Austro-ugarska je jeseni 1913. godine, ultimativnom prijetnjom rata prisilila Srbiju da povuče svoju vojsku iz Drača i preostalog dijela teritorije današnje Albanije. Kosovski Albanci takvu potporu zapadnih velesila nijesu tada dobili; na nju su morali čekati 95 godina.
Svoju agresiju protiv Otomanskog carstva i “oslobodnjenje” tada već pretežno albanskog Kosova je diplomatija Kraljevine Srbije utemeljila na: (1) višem stepenu civilizacije Srba u poređenju sa Albancima; (2) na istorijskoj adresi posjedovanja Kosova (13-15 vijek) i (3) na istorijskoj brojčanoj većini Srba na Kosovu.

http://www.vijesti.cg.yu/index.php?id=271657

Inace turskom sultanu najvjerniji su bili Srbi i janjicari, to je dokazano...

turci dosli na kosovo koja je bila srpska teritorija i kojom su naucno dokazano vladali srbi da ratuju sa nekim ko nije srbin?

gde se to pojavljuje prvi put posle 120 god.? u turskim dokumentima?

da, srbija je u srednjem veku iznajmivala prostor za bitke izmedju naroda! to se smatra pretecom iznajmljivanja terena za paint ball.

********* 80 , šta ti hoćeš, koji deo. Izgleda po ovom članku da je Srbija, Beograd , ali ne baš ceo. Onaj deo koji se odnosi na Šiptarseke zločine JE prikriven. ******** Serbi za tebe  i slične tebi nisu ljudi. Valja bi nas sve uterali na Stari beograd , a posle bi proglasili da je to austrijsko. Uostalom ja i dalje mislim da si ti i ovi čokoladni špijuni.





Edit by Lightsoft:   

Ovaj inzkov link vodi na praznu stranu 
Inače turci su 1487. sproveli popis stanovništva oblasti Brankovića koja je činila 80% današnje teritorije Kosova i Metohije i evo šta su zabeležili :
12.985 Srba prisutnih u svih 480 sela i svim gradovima
75 vlaških kuća u 34 sela
46 albanskih kuća u 23 sela
17 bugarskih kuća u 10 sela
5 grčkih kuća u selu Lauša, kod Vučitrna
1 jevrejska kuća u Vučitrnu
1 hrvatska kuća

Pa sta sad,italijani mogu da traze sve drzave natrag,jer je to bilo njihovo pre 2000 godina

najjace su mi ove studije koje finansiraju albanci preko svojih lobija, koje se vezuju za svetske komuniste. ja sam vec pisao da su komunisti prvi jos pocetkom dvadesetih godina 20. veka zapoceli borbu protiv velikosrpske hegemonije i oslobadjanje delova koji su okupirani od strane srba, vojvodine i kosova.
sada se ti isti komunisti prikazuju kao istorijski izovri koji svedoce o tome kako je vrsena velikosrpska agresija.
trocki i djilas !
onaj isti djilas koji je pucao desetogodisnjem cobancetu u glavu da ne bi sirio pricu po selu da su prosli partizani!
trocki i ona ista rusija koja je dovela tita na vlast!

samo neka odgovore na pitanje, gde su spomenuci te albanske kulture na kosovu?
nemoguce je da za toliki perod postojanja nisu imali barem neku gradjevinu?

sem srpske i turske zaostavstine na tom kosovu nema ostataka ni jedne kulture!

...За Арбанасе дао је оправдање Ноел Малколм историчар и Миша Глен новинар – Срби су освојили Косово и Метохију.

Сочињеније Ноела Малколма провлачи "илирску теорију" о пореклу Арбанаса по којој су Арбанаси живе на Балкану пре Грка и других, док су Срби прешли Дунав 548-549. године да би на Косово и Метохију стигли тек у XIII  веку.

Међутим, Ноел Малколм није дао одговор на питање, откуд онда словенски топоними и хиодроними не само на Косову и Метохији него по целој Албанији, ако су Арбанаси староседеоци на Балкану?

Зна се, када освајачи дођу на неку територију питају како се која река , планина, село или град зове и тако забележе. Да су Срби дошли на Косово и Метохију како тврди Ноел Малколм после Арбанаса записали би арбанашко илирске топониме старе  преко 2000 година.

Илирска теорија о пореклу балканских народа преживела је неколико преображаја док је стигла до Арбанаса  и подстакла да траже своје корене у краљици Теути или чак Александру Македонском.

Европски класицизам је од 18. века споро путовао до Арбанаса.Открили су га тек у 20. веку. Класицизам у Европи је покренуо интересовање за античку Грчку и Рим. Јавили су се култови античких књижевника, филозофа, уметника , политичара и владара те су се кипови Цицерона и Цезара и других, кочили по јавним зградама широм Европе. Покренут је интерес за античке државе и народе. Тражени су корени у антици, прављене су карте античке Европе па и Илирика. Гроф Ђорђе Бранковић је део појаве интересовања код Срба заједно са Илирском дворском канцеларијом у Бечу. Затим се појавио Немац Паул Ритер,наречени Павле Витезовић са књигом Iliria rediviva коју су Хрвати преименовали у Croatia rediviva. Илирска идеја Немца Паула Ритера преточена је у 19. веку у Илирски покрет с циљем да окупе све балканске Словене у хрватски националну корпус па и Србе. Међутим, Срби су имали косовски завет и светосавску цркву и нису марили за илиризам нити су га прихватили. Али су под утицајем славенофила прихватили југословенство које се претворило у превару са исходом да данас Срби живе у неколико држава поново изложени денационализацији и преверавању.

Када је у Аустрији примећено да Срби не прихватају илирство аустријски антрополог Јохан Георг Хан следећи идеју Велике Аустрије, и њеног ширења по средњој Европи и Балкану обелоданио је тезу о аутохтоном илирском пореклу Арбанаса. Римокатоличко свештенство а затим ретки образовани Арбанаси прихаватили су ову тезу Ј.Г.Хана под утицајем римокатоличке аустроиталијанске пропаганде а затим су је прихватили и православни док муслимани за њу нису марили. Били су фанатично одани калифу и падишаху у Цариграду, сматрали су себе Отоманима и разбијали све покушаје издвајања из Турске.

Тек победом комунизма у Албанији 1945. године аустро-немачко-италијанска теза  прихваћена је у целини.

Илирство се ослања на античке записе о Илирику а постоје покушаји и на језику. Илирски језички споменици нису сачувани. Најстарији арбанашки текстови  потичу из 16. и 17. века. Арбанашки језици Гега и Тоска немају везу са суседним народима а лингвисти су их сврстали у иберско-кавкаску групу језика.

Руски академик Н.Ј. Мар истраживао је арбанашке језике – дијалекте Гега и Тоска. Поређењем са савременим јафетским језицима Каквказа утврдио  је да ови садрже јафетске елементе. Истраживања Н.Ј. Мара потврдио је академик Н. С. Державин. На основу њихових истраживања и не само њих утврђено је мишљење да су Арбанаси и Адигејци или Чечени једна исти народ!

Језик у Кавкаској Албанији припада јафетској групи. Као што је речено. Арбанаси лингвистички немају никакве везе са суседним балканским народима пошто је језгро народа стигло на просторе савремене Албаније после сеобе преко Мале Азије и Јужне Италије.

Кавкаска Албанија је стари назив за област на истоку Кавказа која се ослања на Каспијско море. Простире се преко територије савременог Азербеџијана и Дагестана. Име Албанија забележено је клинастим писмом на глиненим плочицама државе Урарту. У старим јерменским рукописима о Кавкаској Албанији забележене су области Елуани и Ануани и помиње се област Агванк. Такође у грчким текстовима из 4. века пре н. е. помиње се Кавкаска Албанија. Сличност имена Албаније на Кавказу са оним на Балканском полуострву објашњава се чињеницом да су најстарији становници кавкаско-малоазијско-средоземног простора речи алб-алп користили да означе високе области.

Разлог сеобе Арбанаса из Кавкаске Албаније су арапска освајања 664. године када је разорена хришћанска држава а становници на силу преведени на ислам. Део хришћана избегао је на територију Византије. Арапи су новозаузетој територији дали име Аран.

Код Арбанаса постоји сећање на Арапе. У њиховом сећању постоји легенда да су дошли из Арабије, а име Арнаут како из зову Турци можда је потекло из арапског имена Аран.

Арбанаси који су доспели на Балкан дошли су 1043. године из Јужне Италије и Сицилије као војници најамници Ђорђа Манијака који се побунио против Цариграда. Према тадашњим обичајима војнике најамнике пратили су жене и деца. Цар Константин Порфирогенит који је описао долазак Словена у својим записима не помиње Арбанасе на Балкану али говори и описао је кавкаске Албанце.

Насупрот реченом и познатим историјским изворима, арбанашки историчари гурају теорију о Илирима – по којој су старији од Хелена. По њима Грци су имали колоније у илирском националном мору. Дошли су у додир са Римљанима 167. године пре Христа, признали су њихову власт која се није простирала изван градова и путева. Словени су прешли Дунав 548-549 године и раширили по Балкану. Населили у жупе док су у ланинама живели Арбанаси и Власи. У време анархије у Византији 1025-1081. године арбанашки ратници су били војници господара Драча. Када је дошао на престо Алексеј I Комнин  арбанашка племена су се примирила неколико векова. Другим речима нису представљали никакви чинилац на Балкану.

Углавно, све се своди да су Срби освајачи а Арбанаси староседеоци на Балкану. Једини је проблем што нема арбаначких споменика културе ни материјалних ни писаних а језик је претрпео велики утицај Грка, Влаха и Словена док су топоними и хидроними и поред свих промена у већини словенског корена.

Када говоре и пишу о хришћанству пажљиви примењују такијах према римокатоличкој Европи и тврде да су после 395. године када се Римско царство поделило остали у источној половини царства али су били везани за Рим и тек их је цар Лав Исауријски потчинио Цариграду.

Истичу даље, северни део Албаније са Скадром је и после 1054. године остао под јурисдикцијом Рима

Смењивале су се разне државе у Албанији. Ипак према савременим арбанашким историчараима Албанија је увек била независна.Не могу да избегну Византију која је постављала своје деспоте у разним областима, упаде Нормана из Јужне Италије или Србе који су у окупљали српске земље и  захватили територије на којим је живео српски живаљ, Млетке, све до 1431. године када је територија савремене Албаније потпала под турску власт. Успут арбанашки историчари својатају догађаје из српске историје – Косовску битку и Милоша Обилића а такође и поједине династе па и читаве државе како би исконструисали своју прошлост и појаву у дубини векова на просторима Балканског полуострва и у Европи.

И поред чињенице да су масовно прихватили ислам тврде да је Албанија учествовала у антиотоманској борби Европе.

Када су се Срби, Грци и Бугари ослободили од турске Арбанаси- хришћани православни и римокатолици  су покушали да створе своју државу . Главна препрека били су Арбанаси муслимани који нису хтели да изађу из оквира Турске. Покрет који је зхватио арбанашка племена 1878. године био је усмерен ка очувању Турске а исто тако и 1910-1911. и били дириговани из Цариграда против хришћана Срба, Грка и Бугара.

Балканске државе су ушле и рат против Турске 1912. и поделиле међу собом територије на којима су живели њихови народи. На територији Старе Србије постојале су арбанашке колоније муслимана али и муслимана српског језика.

Подела Балкана извршена је 1912-1913. године изазвала је незадовољство Велике Британије не само Италије, Аустро-Угарске и Немачке. Велика Британија је почетком 20. века почела припреме за смену династије Обреновића да би на престо поставила свог фаворита, мало познатог претендента на престо који је себе прогласио за потомка кнеза Лазара и презивао се Лазаревић. Овај је од 1905. седео у Лондону са пратњом одевеном у брсјачкој ношњи.....