Biografija Dunava

Milorad Pavic



   Postoje, u stvari, dva Dunava, dva deteta Svarcvalda; jedno je
vanbracno, kopile, iako je lepo kao i ono drugo, koje se priznaje
za zakonito te geografi i pravnici od njega racunaju da Dunav
potoji. Ono prvo nezakonito dete Svarcvalda ostalo je u planini
divlje i prepusteno prirodi. Ono drugo, zakonito usvojio je jedan
nemacki grof. Ili, bolje reci, ukrao ga je iz obliznje sume i
odveo na svoje imanje, okupao ga i doterao, izgradio mu ispred
svog dvorca okruglu kolevku od kamena u koju se baca novac i dete
se tako daruje. I sto je najlepse, to dete je ubrzo izraslo u lepu
plavu devojku; ona se otisnula u svet i izgubila nevinost negde na
granici svoje rodne planine sa mladicem koji se zove Rin. Ali, kao
sto znate, tu se prica o toj plavoj devojci ne zavrsava. Ona je
nastavila da luta i negde u Madjarskoj je izgubila pol i zato ime
Dunava u toj zemlji nema roda. A potom, cim se sidje medju Slovene,
reka dobija muski pol i ime muskog roda Dunav, a njen oskrnavitelj
Rin stice ovde zenski pol i ime Rajna, tako da citava svarcvaldska
prica o gubljenju nevinosti ove reke gubi u Panoniji zasnovanost i
postaje neverovatna. Naprotiv, cinjenica da Dunav iza ledja Svarcvalda
daje kradom nesto od svoje vlage Rajni, izgleda kao oplodjene Rajne,
bar gledano iz ravnice.

   U svakom slucaju, Dunav veoma brzo raste i raskrupnjava se.
Narocito od trenutka kada prestonice na njemu pocinju sa slovom
B (Bec, Bratislava, Budim, Beograd, Bukurest). Pod Beogradom njemu
su vec mesec i po dana, a kada svoje ime izgubi u Crnom moru ima
oko dva meseca. Toliko dakle, traje njegov zivot, mada, kazu, i kroz
more tece jos jedan celi dan noseci svoju ribu, ali bez imena. Orah
bacen na izvoru u Dunav menja tri puta pol i prodje kroz sezdeset
noci dok ga ne pojedu mrtvi negde na nekoj od ada dunavskog usca.

Unutrasnja strana vetra

Milorad Pavic



   Sve buducnosti imaju jednu veliku vrlinu: nikad ne izgledaju onako
kako ih zamisljas.

   Postoje razne ljubavi. Jedne se mogu nabosti samo viljuskom;
druge se jedu rukom ko ostrige, neke se moraju nozem seci, inace
te zadave, a ima ih i tako corbastih da pomaze samo kasika. Ili
da se beru kao jabuka koju je ubrao Adam.

   Mir se dobija, a rat jos nijedan niko nije dobio.

   Ko kakvu kapu ima, onom i pozdravlja.

   Pismen gleda u knjigu, naucen gleda u mudrog, a mudar u nebo
ili u suknju, sto moze i nepismen...

   Dedovinu svoju razmetose, imanje svoje prezaduzise, novaca im
vec nestalo odavno, a odskora i vere, ali im pri svem tom ostaje
ona ista stras kao kad su bili u bogastini...

   Sreca je posao koji volis i zena koja voli.

   Ovaj svet ne pripada nama nego nasim ocevima i njihovim
vrsnjacima i oni se osecaju i ponasaju kao njegovi jedini
sopstvenici. A ja i moji vrsnjaci bili smo i ostali bedna
sluscad onih sto su u ovaj grad sisli postapajuci se sabljom
i doplovili sa stranim vojskama. Od pokoljenja nasih oceva
mi nismo dobili samo polozaj sluzincadi, nego i jedan sagoreli,
poluunisteni svet, jedno gladno detinjstvo, i oni koji su nam
ga dali od toga su nacinili vrlinu, kojoj mi jos uvek robujemo.
A mi sami, mi smo tu da dobacimo poneku rec u prozore i vrata
kraj kojih cemo minuti...

   Koliko sveta samo covek srece u poslednje vreme u snovima!
Kao nikad! Vec sam prenaseljena!

   Ovome dupe rano pocinje, vec u struku.

   Stvari koje u zivotu izgledaju neverovatne, tajanstvene i
fantasticne, kriju iza takve varljive spoljasnjosti najobicnije
slucajeve.

Duga nocna plovidba

Milorad Pavic



   Veluca je pogledala zasenjeno u taj osmeh na licu Svilokose Pavla
i to je bilo poslednje sto je u zivotu videla. Upitala ga je kako se
zove, on je rekao i to je bilo poslednje sto je u zivotu cula. Udario
ju je kundakom i uzeo poluzivu kako sto jede ribu. Potom, jos istog
jutra, prodao ju je na jedan brod sto nosi javno zenskinje od luke
do luke, otisao za onim osmehom sto mu svetli u mraku i nikada je
vise nije video. Za njime devojka je ostala luda od uzasa, od
probudjene strasti i straha, a od udaraca slepa i gluva za ceo zivot.

   I otada je pocela duga nocna plovidba slepe Veluce. Svaki posetilac
kupovao je cim bi stupio na brod bakarni prsten i malu u zlato uvezanu
knjizicu stampanu u Mlecima, sa podrobnim opisom devojaka i vestina
kojima su usluzivale svoje goste po kajutima. Desetak ljudi dnevno
po devojci bila je mera i one su plovile sastavljajuci prolece s
prolecem i luku s lukom zacudjene sto im ceo svet zna ime i vrlinu.
Vecernji posetioci su ostavljali prstenje na brodu prstenujuci svoje
izabranice tako da je svaka od njih ujutru morala vratiti kapetanu sa
svakoga prsta po prsten za novih sutrasnjih deset gostiju. A knjizice
gosti su odnosili sa sobom i poklanjali prijateljima. Tako se krug
zatvarao ne u prstenu, koji je ostajao uvek ne brodu, nego u onim
knjizicama.

   Ljudi vole ocima, a zene sluhom, pa ipak, gluva Veluca volela je
bolje od drugih. Na brod su sve cesce dolazili nju da traze, odsecali
su joj kradom pramenje kose i slali ga u pismima rodjacima, da bi je
ovi prepoznali kada i sami navrate u ladju.

   - Nije zena sapun da se potrosi - govorili su smejuci se i za
Velucom je posla izreka. Izreka brza od broda i takva da se nije
mogla zapisati, jer se sastojala od pokreta i zvizduka. Bakarno
prstenje stavljali su joj ponekad i na nozne prste, jer na rukama
vise nije bilo mesta. A ona nista nije videla ni cula od onog sto se
preko nje i oko nje dogadjalo, ali je ostajala najbolja.

   - Danju joj um radi brze od srca, ali nocu je obratno - saputale
su devojke. Uzimajuci i skidajuci prstenje, prosla je slepa Veluca na
zenskom brodu Jadransko i Jonsko more od Ankone do Venecije, od Barija
do Draca, od Dubrovnika do Krfa i tek tada jednog dana rekla:

   - Cudno neko selo, ovo u kojem zivimo; vise podruma pod zemljom nego
ulica na suncu, zato se tako i ljulja...

   Tek tad su shvatili da ona jos ne zna gde se nalazi. I objasnili joj
da je na brodu zamocivsi joj ruku u vodu.

Hazarski cup

Milorad Pavic




           




           Mogao bih da ti objasnim sta znaci tvoj cup ali razmisli
    da li ti se to isplati. Cim ti kazem sta je, cup ce za tebe i za
    druge neminovno vredeti manje nego sada. Jer ma koliko vredeo
    ne moze vredeti vise no sve, a cim kazem sta je on vise nece
    biti sve ostalo sto nije, a sto sada jeste.
              ...

            Steta bi bila da sam ti rekao cemu sluzi, pa ga razbio.
    Ovako, posto ne znas njegovu namenu stete nema, jer ce ti sluziti
    i dalje kao da nije razbijen.


           Ti si kao ona devojka koja nikad nije ustajala rano, pa kad
     se udala u susedno selo i prvi put morala ustati rano, ugledala
     slanu na poljima i rekla : ovo u nasem selu nema |

Pravo stanje stvari

Milorad Pavic



   Posle 1942. godine bilo je u Jugoslaviji mnogo izbeglica koje su
pokusavale da se prebace sa nemacke okupacione teritorije u onaj deo
zemlje koji su drzali Italijani, znajuci da su tamo uslovi zivota
cak i u logorima bolji nego na severoistoku. Medju takvim
izbeglicama, na putu za Albaniju, naisli su s proleca 1942. godine
dva coveka i jedna zena. Oni su bili snabdeveni pasosima sa uredno
zigosanim slikama, ali su ipak neprekidno imali neprilika na putu.
Prvud Balocevic, kako se zvao jedan od njih, bio je star visok
covek. Putovao je noseci na ramenu razanj s nabijenim glavicama
kupusa. Bio je zamisljen i cutljiv i na putu je nazivao dobar
dan samo drvecu. Drugi, kojem je u pasosu bilo zapisano da se zove
Matija Vrana, bio je neodredjenih godina i u pojasu je nosio malo
ribljeg brasna. Zena, koja se zvala Anastasija Deljanovic, bila je
mlada i lepa; o stuku je nosila dve duge rukavice pune zita, a u
pasosu izdatom od okupacijsnih vlasti stajalo je da je trudna i
to je bilo uocljivo na prvi pogled. Oni su presli na konjima
Rudnik i spustili se Ibarskom dolinom do Kosova. Usput su na
svakom zastanku molili od seljaka malo vrele vode; u tu vodu bi
bacili poneko psenicno zrno, nasekli kupusa i corbu zacinili
ribljim brasnom. Kada su pregazili Kosovo, opanke koje su
nosili okrenuli su naopako i tako nastavili put pesice. Kada
bi se peli u planinu izgledalo je po tragoviam da silaze, i
obrnuto. Pa ipak, iza Kosova ubrzo su bili zapazeni i sprovedeni
u mali prihvatni logor na granici izvedju nemacke i italijanske
okupacione teritorije. Logorom su komandovale kvinsliske jedinice
i zadrzanim ljudima i zeni dokumenti su bili oduzeti i poslati
na proveru u neku nemacku centralu. U logoru su ostali duze no
sto su ocekivali i tokom tog boravka nekoliko puta su komandant
logora i jedinice koje su cuvale logorase zamenjivane drugim,
novim posadama.

   Vec je bio kraj 1943. godine kada su iz nemacke centrale
stigle prve vesti o dvojici ljudi i zeni koja se u medjuvremenu
porodila. Dogodilo se da Baloceviceve i Vranine isprave ne
stignu u istom trenutku kada i isprave Anastasije Deljanovic.
Oni su, zajedno, s vecinom logorasa dobili vizu da predju na
italijansku teritoriju i Balocevic i Vrana su morali da napuste
logor uzevsi sa sobom i Anastasijinog decaka. Kada su najzad i
Anastasiji stigle isprave, prilikom uobicajene provere ustanovljeno
je da se nesto ne slaze; u njenom pasosu bilo je navedeno da je
trudna, sto ona nije bila, a datum na ispravi bio je nejasan i
zamrljan. Uprkos svim objasnjenjima ona je zadrzana u logoru,
jer opis iz pasosa nije odgovarao stvarnom stanju, a ime opisu.

   Dva coveka koja su s malisanom napustili logor dugo su se
secali jedne neobicne slike u vezi sa lepom zenom ostavljenom
u vlasti neprijatelja. Secali su se dugog noza koji je drzala
u ruci i koji se od duzine gibao neprekidno pevajuci. Secali
su se i velikog mekog hleba koji je uzimala na prsa i rezala
nozem; njena prsa su bila topla i meka i disala su kao i hleb
dok je tonuo duboko u njene sise. Zatim bi dobijali po komad
hleba. A jos potom bi se secali da u logoru nije bilo noza ni
hleba.

   I opet opis nije odgovarao pravom stanju stvari.

Predeo slikan cajem

Milorad Pavic




    Umro nekoj udovici sin, i mati je za njim mnogo tugovala. Svu je
so iz sebe isplakala i suze joj potekose neslane. Tako, placuci,
jedne veceri ona zaspi i usni neki predeo, pola u suncu i cvecu,
i seta veselo neki svet, a pola u blatu, kisi i mraku. I u tom
blatu - gleda - njen sin! - Vidis majko, - rece joj on - oni tamo
setaju u osmesima i radosti zivih, a ovo blato, gde sam ja, to
je od tvojih suza...

   Mati kud ce, sta cek prestade da place za sinom.

   A sin joj malo potom opet dodje na san i pokaza joj kako njegov
vrt lepo lezi u suncu, ali u njemu nista ne raste, nista se ne
moze oploditi kao u drugim, okolnim vrtovima. A sve je na svetu
zato da se plodi i u onim drugim vrtovima je cvece i voce zato
sto se zivi ovde plode.

   Mati razumede pricu, udade se ponovo i dobi ubrzo lepog malog
decka koji se nasmeja i oplodi u vrtu svoga brata prvu jabuku...



Nocu se bolje vidi u proslost nego danju.

Bira se zena a ne majka. A vi se niste zenili zenama koje ste voleli
i niste nas s njima pravili.

Tesko onima ciji ocevi dobiju rat| svet nikada nece biti njihov.

Nije greh u jelu nego u delu.

Mlade lepotice zgodnim momcima prastaju glupost ali ruznima ne
prastaju um.

Ko hoce da menja svet, mora da bude gori od tog sveta, inace od posle
nema nista...

Covek ne stari ravnomerno uz casovnike, nego ponekad za tri dana
vise no za godinu.

Osobe koje se boje zivota kasno i nerado napustaju porodicu i tesko
zasnivaju sopstvenu.

Pamet kasni a ljubav zuri.

Slava i uspeh se ne prastaju.

Nije u pravu onaj ko zna istinu, nego onaj ko je za svoju laz uveren
da je istina.

Treba se samo navici na sebe. Posle je sve lako.

Ko zna koliko ima, nije bogat.

Sesir od riblje koze

Milorad Pavic



   - Sta si to rekao? -
   - Sutra, sutra, uvek sutra, moj decko. Ceo ljudski zivot se svodi
na sutra.


   Tada ga demonica osamari, a on je obljubi svom silinom svojih
visemesecnih neizbacenih muskih mensisa i gurnu je potom u vodu
i blato obale, a sam pobeze u svratiste uz pristan skele.
   Kad udje, pomisli da je u stali... Svuda oko ognja u izbi bilo
je vazda prasadi, gusaka u parovima, zeceva, petlova i pilica.
Bili su to izvajani u drvetu i obojeni da bi namernici znali
sta mogu dobiti za jelo. Jeo je jaja pecena u ljusci kada u
izbu udje kaljava i mokra devojka, sede kraj njega uz oganj da
osusi dugu kosu i rece:
   - Srela sam na skeli duha. Jedva sam izvukla zivu glavu.
Bacio me je u vodu.
   - Znam - uzvrati Arkadije - i ja sam sreo na skeli demonicu,
jedva sam se iscupao iz njegove kose. Otela mi je sesir od riblje
koze, ovaj sto ga ti sad imas na glavi.
   I oboje se nasmejase. Tada mu ona rece:
   - Bio si preslab za duha!
   A on uzvrati:
   - Bila si prejaka za zenu.


   - Ne volim je tebe, Arkadije - rece mu ona tada igrajuci se
maslinovom grancicom, ja volim drugog.
   - Koga?
   - Ne znam. Nisam ga nikad videla. Samo sam ga cula. On vice iz
tvojeg sna nekim cudnim glasom koji nije tvoj i koji me uzasno plasi.
Pre neko vece prepoznala sam taj glas dok smo se voleli. Tim glasom
on se odazive iz tebe i kad vodimo ljubav. Ja volim njega, a ne
tebe, Arkadije. A ti, ako me izgubis, izgubices me u sebi, a ne u
meni.

"Verdzvurdov" pribor za caj

Milorad Pavic



   U jesen, ona je spremala diplomski i kada sam joj ponudio da
zajedno ucimo, nije se nimalo iznenadila. Kao i ranije, ucili smo
svaki dan od sedam do dorucka i zatim do pola jedanaest, samo sto
vise nije nastojala da i ja savladam predmet, a ja sam ostajao i
posle pola jedanaest pola casa koji su nas odvajali od knjiga.
Kada je u septembarskom roku dala diplomski, nije se nimalo
iznenadila sto na ispit nisam i ja izasao zajedno s njom.

   Iznenadila se kada me posle toga vise nije videla. Ni tog,
ni sledecih dana, ni sledecih nedelja, ni sledecih ispitnih
rokova. Vise nikad. Zacudjena, zakljucila je da njene procene
mojih osecanja za nju, ocigledno, nisu bile tacne. Zbunjena sto
ne moze da odgonetne u cemu je stvar, sedela je jedno pre podne
u sobi u kojoj smo godinama zajedno ucili i tada joj je pogled
slucajno pao na "Vedzvudov" pribor za caj, koji je jos od
dorucka stajao na stolu. Tada je shvatila. Mesecima iz dana u
dans ogromnim naporima i beskrajnim gubljenjem vremena i snage
radio sam s njom samo da bih svakog jutra dobio topao dorucak,
jedini obrok koji sam mogao sebi priustiti tokom tih godina.
Shvativsi to, upitala se jos nesto. Je li mogucno da sam je u
stvari mrzeo?

   Na kraju, ostaje jos jedna obaveza: da se, kako je u pocetku
bilo obecano, junacima ove povesti podele imena. Ako se citalac
vec sam nije setio, evo i te odgonetke. Moje ime je Balkan.
Njeno - Evropa.

Uvodnik Milorada Pavića

Andre Clavel je u švajcarskom listu Journal de Geneve uporedio Hazarski rečnik sa "krčmom u kojoj svaki gost sastavlja jelovnik prema sopstvenom ukusu". Duhovita opaska koja se može primeniti i na ono što sada radim. Posle tri romana objavljena u protekloj deceniji zaželeo sam da se okrenem pozorištu. Dramatizacijom i dopisivanjem u pozorišnom ključu nekih scena iz moje proze hoću gledaocima, rediteljima i pozorišnim kućama da omogućim veću nezavisnost od pisca i veće učešće u stvaranju pozorišnog teksta.

Drama koja je tako nastala mogla bi se zaista uporediti sa jelovnikom u gostionici. Kao što se jelovnici obično sastoje od nekoliko predjela, jednog, ili više glavnih jela i od izbora poslastica na kraju, pa gost sam po svom ukusu komponuje večeru, tako se i u drami Zauvek i dan više nudi nešto kao "pozorišni jelovnik".

U skladu s takvim namerama pisca predlaže se jelovnička struktura pozorišnog komada: 3+1+3 (tri uzajamno zamenljiva "predjela", jedno "glavno jelo" i tri uzajamno zamenljive "poslastice" na kraju). Gledalac, reditelj ili upravnik pozorišta mogu, dakle, da izaberu bilo koji od tri uvodna dela drame za početak i bilo koji od tri završetka predstave. Ali, nikako ne bi trebalo da uzmu više "predjela" ili više "poslastica" uz istu večeru.

Tako će ova pozorišna ljubavna priča o Petkutinu i Kalini u jednom teatru imati jednog reditelja i happy end, u drugom pozorištu ta ista priča u režiji nekog drugog reditelja završavaće se tragično, a u trećem na neki treći način i u nekoj trećoj režiji i glumačkoj podeli.

Ako se sve mogućnosti uzmu u obzir, može se od ljubavne priče o Petkutinu i Kalini načiniti devet različitih kombinacija i gledaoci mogu da vide devet predstava koje se tekstualno i režijski razlikuju jedna od druge. Naravno da je ma koja od tih devet verzija neophodni minimum koji gledalac dobija, bolje reći potpuna klasična drama na kakvu smo navikli. Razlika je ovde u tome, što se od minimuma može ići i dalje. Ukoliko više verzija vidi, gledalac će sticati sve širu predstavu o ljubavnoj priči Petkutina i Kaline i o njenim mogućim ishodima, jer uvodni delovi su u međusobnoj vezi, kao što su uzajamno povezana i sva tri kraja drame Zauvek i dan više.

Da zaključimo. Gledalac može da bira kraj predstave kakav želi, reditelj može da odabere tip dramskog dela koji mu najviše leži, a pozorište može da se, najzad, udruži sa drugim pozorištima u zajedničkom projektu. Postoje i druge mogućnosti, kao što su uzajamna gostovanja ako se različite verzije igraju u raznim gradovima, ili, u krajnjem slučaju, jedno pozorište može da uzme, recimo, tri reditelja da iz večeri u veče nude svaki svoju verziju teksta i predstave o Petkutinu i Kalini. Najzad, postoji zanimljiva mogućnost da se od komada Zauvek i dan više načini "Festival jedne drame" na kojem bi devet pozorišta prikazalo, u devet različitih režija i svako sa svojom grupom glumaca, svih devet verzija teksta.

Kao kod svih večera odmor i ovde dolazi pre slatkiša.

Predjela

Pohovani leptiri, sos tartar

Lica:

Prva sestra (mlada, lepa devojka)
Druga sestra (mlada, lepa devojka)
Mladić
Gosti

(Zabava u privatnom stanu. Mnogo sveta čavrlja i pije stojeći, ili sedi. Jedan mladić stoji usamljen. Domaćica prilazi i videći ga samog, odvede ga i posadi na jedan ogroman trosed, gde se već nalaze dve lepe mlade devojke, Prva i Druga sestra. Jedna od njih ga najpre netremice posmatra. Dešava se danas.)

I SESTRA: Da ti ispričam jednu zgodu?

MLADIĆ: Ne branim. Karimno uho svašta dočuva.

I SESTRA: Bilo je tako davno da više nije istina, a desilo se u pozorištu.

MLADIĆ: U pozorištu. Brzo došlo skorije izmaklo se! Kažuj.

I SESTRA: Sestra i ja rešimo jednom da odemo u pozorište. Mnogi pamte običaj da se po lepom vremenu izađe između činova na trg i prošeta, onako, bez kaputa. Vratari su tada puštali da se sa odsečkom karte ponovo uđe.

MLADIĆ: Da, sećam se. Ni plaće, ni vraće.

I SESTRA: Te večeri nas dve imale smo tri karte. Za nas i nekog dalekog rođaka kojeg nam je mati naturila, mada ga dotle valjda nikada nismo ni videle.

MLADIĆ: (Sa dosadom.) Mati ko mati.

I SESTRA: Taj rođak, međutim nije se pojavio.

MLADIĆ: Ko zna na koji mu vetar radi pamet.

I SESTRA: Tako mi rešimo da ustupimo treću kartu. Primetismo jednog mladića kako u onoj gužvi pred ulazom pije pivo iz konzerve. Ponudismo mu kartu više — fotelje drugi red — reče mu sestra. On pomisli da hoćemo da mu naplatimo, učini mu se skupo i odvali: "Neka, mogu ja da svršim i stojeći!"

MLADIĆ: Baraba ko baraba. A ti ne bila biti svakoj čvoruzi dleto!

I SESTRA: Ja ga ubedih da ulaznicu dajemo besplatno, on ponese konzervu i uđosmo sve troje. Kad smo posle prvog čina izašle da se prošetamo pred pozorišnom zgradom, on izvadi konzervu i nastavi da pije pivo. Ali, na početku drugog čina, nije se pojavio.

MLADIĆ: Zar? Turma mu u nos za to i sklizav utrenik!

I SESTRA: Pored nas sada je sela neka bakica s punđom punom prepeličijih jaja. Momak je načinio dobar pazar. Dobio je ulaznicu, odgledao prvi čin ne davši ni dinara, potom prodao bakici dve neiskorišćene karte i odmaglio na pivo s novcem u džepu.

MLADIĆ: Neverovatno! No vidi Bog svačiju opačinu kroz oblačinu!

I SESTRA: Tako smo i mi mislile, ali nismo dobro mislile. Posle drugog, na trećem činu pored nas sede neka devojčica krezava i uvezane ruke...

MLADIĆ: Poslenu volu da mu ne budu prazne jasle! Onaj prodao i treći čin!

I SESTRA: Dabome. Pri odlasku videle smo ga kako loče novu konzervu kupljenu od naše karte. I još mu je preteklo.

MLADIĆ: Rđa mu se u kući nad glavom raspasala... Lepa pričica, hvala ti sestro, što si mi je kaživala!

I SESTRA: Hvala tebi što se priča desila.

MLADIĆ: Ne razumem. Prolazi kroz mene ko voda kroz badanj.

I SESTRA: Zar nisi prepoznao priču?

MLADIĆ: Sećanje mi raste brzo ko uši u đačkoj klupi, no nisam ti prepoznao priču.

I SESTRA: Taj što je prodao kartu bio si ti.

MLADIĆ: Ja? Da ne mesiš vragu brašno, a Bogu trice? Da nisi pobrkala?

I SESTRA: Ako sam pobrkala ja, nije moja sestra, koja ti je dala kartu.

MLADIĆ: A gde ti je sad sestra?

I SESTRA: Ovde. Sedi s tvoje druge strane ko onda u pozorištu.

MLADIĆ: (Okreće se na drugu stranu, odmeri II sestru i zbunjeno.) Ej, vala, dugo vam Mezevo i široko polje. Kad god sam na koga god rđav utisak ostavljao, sestro, toga više ne mogu posle prepoznati, ma s konja na samar sedao. A stvar zaboravim, veruj mi, brzinom kojom se kapa krade. Evo, ja bih se zakleo da gospođicu nikada nisam očima gledao. Ka slepac bez očiju i u podne.

II SESTRA: Video si me ti, golube moj, još kako si me video! I to davno. Imala sam tada sedam godina i nosila sam lutku.

MLADIĆ: U zlo dobi višega se zla valja bojati. I šta je tada bilo?

II SESTRA: Pitao si me golube moj, je li teško roditi dete u sedmoj godini!

MLADIĆ: (Počinje da okoliši.) Ih, ih, mlad delija, a star prosjak! Čovek ti je, sestro, ko glavica crnog luka. Skidaš ljusku po ljusku i očekuješ Bog zna šta, a kad dođeš do kraja, na dnu — ništa. Ama baš ništa!

II SESTRA: Ništa? Veliš ništa? Luk i voda. A suze? Suze si zaboravio moj gospodine!

MLADIĆ: E, sad šmrkni malo i čemerike, moj Stanoje!... A onaj rođak, ili šta vam je bio, što mu pamet radi na vetar, zašto se nije pojavio u teatru?

II SESTRA: Pojavio se, još kako se pojavio.

MLADIĆ: Ma nemoj! I šta je, bogati, šnjime bilo?

I SESTRA: Kako šta je bilo? Pa i to si naravno, bio ti. Samo, mi to nismo mogle znati. (Mladić zbunjeno ćuti.). Nešto si zamukao? Ne umeš ni da zineš. Opsuj bar nešto.

MLADIĆ: Jebem ti mater!

I SESTRA: Što da ju ne bi? Šta joj fali?

II SESTRA: Ti, golube moj, ne voliš pozorište?

MLADIĆ: Ne volim. Zašto bi ga voleo? Čovečiji jezik je popuzljiv i na kvar hvatljiv. Ne verujem ni reč što s dasaka kazuju. Znaš li ti, sestro, šta je pozorište? Pozorište je prva komuna u svet nastala. Falanga, dobro svezana mafija, jedno ostavili, a drugo ne dostigli. Čovek inokosan i samac ko ja, klin u testu, čovek koji ne spada među komunare, nema šta da u pozorištu ište. Uz to, stalno se očekuju od mene viši dometi i napori, ili da se zaljubim u neku upišulju iz tragedije. Da more u bunar precrpljujem. Zašto se ona ne zaljubi u mene? Šta mi fali? Dakle, ne volim teatar. Ali volim da jedem. I najviše volim jela s lepim naslovima. Jelovnik sa vrpcom od svile, zlatom vezen ko "Gorski vijenac" ili "Romeo s Julijom". A unutra čitaš same divote: "Pohovani leptiri, sos tartar" ili "Pita od divljih puževa"... E, kada bi mogo da biram u pozorištu ko u kafani iz jelovnika, to bi bilo nešto za mene. Jer, svakome sav trud mu kroz grlo propada! Zamisli pozorišnu večeru, a ti narediš iz jelovnika nekoliko raznih predjela, to jest početaka predstave! Zamisli u teatru ko u kafani neko lepo sedne i "… la carte" naruči kolač, neko opet voće, a neko, bogami, sirac. Zamisli jelovnik kao tragediju, ili tragediju kao jelovnik! S čarobnom formulom jelovnika: 3+1+3! Nit mu valja bolja kapa ni lepša aljina! "Ušećereno cveće"! Je l' bi volela da probaš? Ne znaš šta je, ali čim okusiš, a vreme u tebi počne da se otapa... Odeš da vidiš neku lepu ljubavnu priču, kad tamo u jednom pozorištu ona ima srećno opraštanje od publike, štono vele happy end! Dakle, o zlu mudri, a o dobru ludi... U drugom teatru nude ti tu istu ljubavnu priču, ali se svršava do zla boga tužno za nas i za njih. A po smrti pokajanja nejma! U trećem pozorištu opet, služe ti uz taj ljubavni obed neko treće predjelo i neku treću poslasticu, jer sit gladnu ne veruje. (Odjednom progovori na savršenom engleskom jeziku.) You can trust me. I know everything concerning Elisabethan theater, Ingmar Bergman and Peter Brook's productions!
Na život, sreću i dobro zdravlje! Prijatna večera!