VIII slika
Mati i papa Eleazar u odaji papa Eleazara

MATI: Preklinjem vas, papa Eleazare, vi ste bili prijatelj moga pokojnog muža, vi znate, vi mi možete dati savet umesto njega. Pomozite!

ELEAZAR: Saveti su štetni i za onoga ko daje i za onoga kome se daju.

MATI: U ime prijateljstva između naših kuća, pomozite! Prose nam Kalinu.

ELEAZAR: Za koga?

MATI: Za trećeg sina kir Avrama Brankovića.

ELEAZAR: (Ćuti jedan trenutak.) Za Petkutina?

MATI: Za Petkutina. Ali tu ima nešto što se krije od nas. Ima neka strašna tajna. I ne mogu da je dokučim.

ELEAZAR: Nemojte se suviše brinuti gospođo, i tajne ostare kao i mi... Ali, ja ću vam reći. Petkutin nema majke. Njega je kir Avram načinio od blata, udahnuo mu je život očitavši mu četrdeseti Psalm.

MATI: Užas! I kakvo je to sada biće?

ELEAZAR: Kir Avram se potrudio da Petkutin u svemu bude kao ljudski stvor. Udahnuo mu je mnogo znanja i mnogo vrlina, kao i lepotu. Ali, da bi sve bilo kao u živih, otac je udahnuo Petkutinu u prsa i zaborav na rođenje, tako da Petkutin sada više ne zna ko je, ne zna da je od zemlje i da nema majke. Udahnuo mu je u prsa, da bi sve bilo kao u nas živih i bolest koja kao kod svih nas vodi ka smrti. U Petkutinovom slučaju to je jedna naoko naivna i blaga boljka.

MATI: Koja, za ime sveta?

ELEAZAR: Cvetna groznica

MATI: Zato on kija od cveća! Pa čemu sve to papa Eleazare, kažite mi, preklinjem vas! Šta je to?

ELEAZAR: To je genetički inženjering.

MATI: Šta rekoste?

ELEAZAR: To je saznanje velike tajne, približavanje zavetnom cilju. I sad znamo od čega je čovek sazdan, ali nisu nam poznate sve pojedinosti dok ne sklopimo mozaik života. Želimo da saznamo od čega je sastavljena živa ćelija i potom da je sami veštački sklopimo. Otkrili smo tek vrh ledenog brega zvanog život. Velike nade polažemo u istraživanje ljudske nasledne šifre i čitanja koda života.

MATI: Ništa ne razumem papa Eleazare. O čemu vi govorite?

ELEAZAR: O sekvenciranju ljudskog genoma. To do sada nikome nije uspelo, sem Bogu. Ako se pokaže kir Avramov ogled sa Petkutinom uspešan, znaćemo da je struktura ljudskog genoma 3+1+3!

MATI: Pa kad već imamo život od Boga dat, šta će nam taj drugi, život bez majke? Čemu to služi?

ELEAZAR: Da se stvore modeli oglednog života za razne ljudske boljke, da se ostvari lečenje genima. Svaki gen može da se presadi u bilo koju biljku ili životinju, čak i u vodu i stvori ono što se želi.

MATI: A šta se želi?

ELEAZAR: Hteli bismo da izmenimo mnoge naše zablude, moralna shvatanja, poimanje života. Moraćemo da shvatimo da smo sami u svemiru i to ćemo saznanje koristiti dobro ili loše. Moraćemo da se dogovorimo kojim će putem čovečanstvo krenuti. Verovatno ćemo se približiti shvatanju života uopšte u univerzumu... Ili drugim rečima, mi smo u traganju za pračovekom Adamom, čija su duša i telo veliki kao kontinent, cela jedna država sastavljena od svih snova sanjanih od prvog čoveka i žene do danas. Preko njega nadamo se da ćemo se vratiti svom statusu pre pada u greh i pre izgona iz raja, vremenu kada je Adam još bio na uzlaznoj lestvici nebeskih sila.

MATI: (Snuždeno.) Znam, čitala sam Hazarski rečnik. Ali šta ja da učinim sa svojim detetom?

ELEAZAR: Mi nikada ne odlučujemo šta će biti sa našom decom.

IX slika

(Most, na njemu klupa, pod mostom ljuljaška. Sve zavejano, na nebu blista divan srp meseca.)

KALINA: (Dotrči zadihana i poljubi Petkutina koji čeka.) Mati me je zadržala. Morala sam čekati dok ne ode. Sada je kod očevog starog prijatelja, papa Eleazara, pa sam ulučila priliku da se iskradem. Moram se vratiti pre no što se ona vrati. Jesi li me dugo čekao?

PETKUTIN: Negde na obali južnih mora, gde su zvezde najdalje od svojih slika, putnici s nekog broda pojeli su ogromnu kornjaču. Posle pet stotina godina njenu ljušturu našao je na istoj obali neki mornar i sklonio se u nju da prenoći. Ujutru, ispavan i veseo protnuo je kroz otvore oklopa ruke, noge i glavu i spustio se u more u toj igri sa samim sobom. Kornjačin oklop posle pola milenije opet odzvanja od udara jednog srca i opet ume da pliva. Tako tvoje srce odzvanja u meni.

KALINA: Ne govori tako. Hvata me jeza od tih reči. (Petkutin ogrće Kalinu svojim ogrtačem od krzna.) Otkuda ljubav, Petkutine? Otkuda ta vrhunska stvar, radost i zgusnuta snaga koja se prelila iz mene u tebe i iz tebe u mene? Otkuda tako nešto u životu čoveka?

PETKUTIN: Čovek živi u vremenu. Ali pokatkad večnost kane u njegov život i prekine tok vremena. I to čovek naziva ispunjenjem ili začećem, a to je u stvari stavljanje ljudskog bića za trenutak u službu večnosti.

KALINA: Ali ta večnost stalno se menja. Pogledaj nas, najpre to počinje blago i nežno, a zatim sve jače i luđe...

PETKUTIN: Potom doseže vrhunac da se polako udalji od nas, jer nas to večnost opet prepušta našem bednom vremenu. To je kao izgon iz Raja.

(Ljubavna scena. Kalina seda na ljuljašku, Petkutin joj prilazi i lagano je ljulja; njene noge proviruju s obe strane njegove prilike. Kada dođe do vrhunca on je podiže s ljuljaške i nosi, još uvek u njoj, hodajući kao zaslepljen. U tom času srp meseca prođe ispod mosta. Kada se stišaju, sednu na klupu. Izgledaju kao da su zaista izgnani iz Raja.)
Na onoj ljuljašci toliko si želela da budem neko drugi da si me pretvorila u nekog drugog u času kada sam bacao mleč i kada nisam mogao da se branim. Za tih nekoliko trenutaka stvarno sam bio neko drugi. Kaži mi ko sam bio?

KALINA: Bio si čovek.

PETKUTIN: Bilo je odvratno biti neko drugi. A ti za to vreme nisi bila druga, ona, koju volim i koja mene voli. Naprotiv, bila si ona prava.

(Počeše se po kolenu.)

KALINA: Kako bi ti hteo da se osećamo posle izgona iz Raja? Posle vatrene ljubavi, ti se češeš. Zar istina svrbi?

PETKUTIN: (Zbunjen.) Ne, ali često me svrbi koleno.

KALINA: Nadam se da znaš šta znači kada svrbi koleno?

PETKUTIN: Nemam pojma.

KALINA: Zato što ne čitaš dovoljno.

PETKUTIN: Šta ne čitam?

KALINA: Ono što tvoji nokti ispisuju na kolenu dok se češeš. Jer, kroz tvoj svrab tebi se u stvari javlja tvoja smrt. To je kao neka vrsta prepiske sa smrću, to češanje.

PETKUTIN: (Kine i odmah ga zasvrbi koleno. Počeše se.)

KALINA: Eto vidiš, tvoja smrt ljubomorna je čak i na tvoju kijavicu! Da vidimo (Zagrće Petkutinovu dolamu i sriče čitajući mu s kolena zapis noktom.)
"Un bonheur formidable (egallement comme malfortune) nous font vieillir avant la date".
Gle, ona ti piše na francuskom! Kaže: "Velika, besprimerna sreća kao i nesreća čine da prerano ostarimo!"

PETKUTIN: Eto, otkrila nam je jednu tajnu.

KALINA: Vraga nam je otkrila tajnu. To sam sve ja izmislila da te utešim.

PETKUTIN: (Pokriva koleno.) Zato ću ti ja otkriti jednu pravu tajnu. Jednu strašnu tajnu koja nije izmišljena kao tvoja.

KALINA: O kome govori tvoja tajna?

PETKUTIN: O meni. O meni i o mom ocu. Ako mi je otac.

KALINA: Ne, nećeš mi otkriti tajnu. Strašnu tajnu o sebi i svom ocu.

PETKUTIN: Nije ti stalo da čuješ? Zašto?

KALINA: Zato što ti tu strašnu tajnu o sebi ne znaš. Niko ne zna strašnu tajnu o sebi. Pa je ne može ni drugima otkriti.

PETKUTIN: Ali ja je slutim.

KALINA: Naravno da je slutiš, ali je ne znaš. Ti ne možeš znati o sebi čak ni ono što ja znam o tebi. Na primer, ja povremeno vidim kako menjaš boju sopstvene kose, ali toga nisi svestan. To vidim ja, a ne ti. Uostalom, i ja bih ti ponešto mogla reći o sebi. Mogla bih, na primer, reći sledeće: "Moj zavičaj je tišina, moja hrana ćutanje. Sedim u svome imenu kao veslač u čamcu. Ne mogu da zaspim koliko te mrzim. Zato, što ti nemaš smrt kao što ja imam!"... Ali, ćutim i ne kazujem ti to... Jer te volim i voleću te zauvek i dan više.

PETKUTIN: Onda ću ti reći nešto drugo, što nije tajna. Moj otac i ja doći ćemo da te prosimo.

X slika

(Kalinina kuća. Kalina je sama. Svira u svoj instrument viola da gamba. Naglo prekida svirku zagrli glazbalo i stegne kolenima.)

KALINA: Mili moj, mili moj! Volela bih, strašno bih volela... Da li bih volela, ili ne bih volela? Hoću te, neću te? Šta ću ti, šta ćeš mi? (Uzme crvenilo za usne i oboji njime duplje ušnih školjki.)

LAJTNANT: (Proviri na vrata i uđe u odaju popevajući s nemačkim naglaskom.)
Pod onom, pod onom gorom zelenom
Vrani se konji igraju,
Srebrna sedla lomljaju,
Zlaćene uzde kidaju,
Dalek se putu nadaju,
Da prose lepu Kalinu...
(Pokloni se Kalini i odjednom se ukoči.) Šta je to? Vama se po kući povampirili mirisi! Rđav znak! Kako onda, gospođice da klepneš ušima i da pristaneš na sve što nude? (Ulaze u odaju najpre domaćice, mati i Anastasija, koje su dočekale prosce, a zatim Avram Branković i Petkutin svečano nadodoljeni. Svi sedaju.)

LAJTNANT: Kakva lepa prilika i kako divne zvanice! Čoveku od službe je čast da bude u ovakvome domu i s takvim svetom... No, aščija, čorbu deli, a Bog sreću... (Odjednom prekine u po reči jer u odaji se svi nekako čudno drže i vlada neuobičajeno ćutanje.)

MATI: (Da ublaži napetost.) Kao da prolete anđeo. Svi smo zamukli.

ANASTASIJA: (Naglo prekida ćutanje i odlučno govori.) Kalina, ovo je poslednji čas da kažem. Nemoj se udavati za kir Avramovog sina! On nije čist. Na njemu su mađije. On nije od ljudskog soja. Ponedeljkom uveče umesto narednog on uzima neki drugi svoj dan iz budućnosti i upotrebi ga ujutru umesto utorka. Kada dođe do uzetog dana, on na tome mestu upotrebljava preskočeni utornik i tako naravnjuje zbir. Ali, pazi, u takvim prilikama šavovi između dana ne naležu kako treba, javljaju se strašne rane u vremenu, koje mogu progutati živo čeljade... Tebe će prvu progutati!

KALINA: Petkutine, je li to istina?

PETKUTIN: Sada to prvi put čujem.

KALINA: E, pa onda tetka Anastasija da vam ja nešto kažem. Na neki način to što ste rekli, istina je. Ali je istina za sve nas. Naši dani nastaju tako, što naš prvi dan, kao jaje iz kojeg će se izleći pile, nosi i hrani i najzad donosi na svet trideseti dan našeg života. Drugi dan našeg života začinje i nosi sledeći, trideset i prvi dan i tako dalje, sve dok se iz jednog jajeta ne izlegne mrtvo pile...

ANASTASIJA: Ostavi se priča, Kalina, ja govorim o tvojoj sudbini i budućnosti, a ti me pitaš koji je dan danas.

KALINA: Tetka Anastasija, koji je dan danas u Staroj Pazovi?

ANASTASIJA: Četvrtak, a to znači da je u Novoj Pazovi petak, pazarni dan. Možemo i tako da razgovaramo, ali pogledaj ovde stoji tvoj prosac i o tebi i njemu je reč.

KALINA: Znam, tetka Anastasija da volite da sisate mladiće. Da li se bojite za mene ili za Petkutina?

MATI: Kalina, preklinjem te ne šali se više! Papas Eleazar, stari prijatelj tvoga oca, sve mi je rekao. Petkutin je načinjen od zemlje! On nije živo biće kao mi drugi!

PETKUTIN: Oče, je li ovo istina?

AVRAM: Istina je samo jedan trik.

MATI: A gde mu je onda mater? Kakav je to čovek koji nema matere?

KALINA: Ne boj se, majčice, imam ja mater za oboje. Ne boj se, pre ću ja Petkutinu naneti zlo nego on meni.

MATI: Kćeri, igraš se glavom. I glavom svog potomstva. Ko će vam biti deca?

KALINA: Nisi ni ti znala ko će ti biti kći. I zato slušaj, čujte i vi, tetka Anastasija. Čujte me. Kir Avram je Petkutina tako dobro načinio od gline, da je obmanuo sve. (Petkutin krikne, lajtnant posegne za oružjem i polako počinje da se približava Petkutinu stežući sablju.) Setite se kako ste Petkutina prihvatile kao rod rođeni u ovoj istoj kući! I mene je obmanuo. Zaljubila sam se. Bezumno. I još sam zaljubljena u to, ma šta to bilo. Dakle, obmanuo je žive. (Lajtnant se prikučio sasvim uz Petkutina, ali umesto da nešto preduzme vojnički, omiriše ga i u zanosu gledajući ga zaljubljeno kaže.)

LAJTNANT: Ljude je lako obmanuti... (Trgne se iz zanosa.) Ljudi su lakoverni.

KALINA: Da, ljudi su lakoverni i zato ta provera s ljudima kir Avramu nije dovoljna. On hoće još jednom da proveri Petkutina. Hoće da utvrdi nepobitno da li je njegovo delo, njegov sin, ili već šta god on bio, da li je Petkutin tako savršeno ljudskome stvoru nalik, da može da obmane i mrtve.

MATI: Sad znam Kalina, zašto sam te se bojala još dok si mi na sisi bila! Kad god porazgovaram s tobom, dete moje, osetim posle potrebu da se dobro umijem. Kako misliš, bože me sačuvaj, da obmane i mrtve? Otkad se mrtvi mogu obmanjivati?

KALINA: Kada posle svadbe pođemo na uobičajeno mesto za izlet, u ono drevno pozorište sa sedištima od kamena, tamo će biti prilike da se Petkutin suoči i sa mrtvima. I tek tada će se videti je li ogled kir Avrama Brankovića s Petkutinom potpuno uspeo ili ne. I tek tada ću ja znati je li moj muž kao sva druga ljudska bića. Je li moj muž čovek ili nije.

PETKUTIN: Oče, šta to Kalina govori?

AVRAM: Otkud znaš sve to, kćeri?

KALINA: Ljubav sve vidi. I sve zna.

MATI: Nećeš valjda s njim ići tamo? Pomisli samo, od kad si, pomisli samo, više nikad! Ako stradaš, nikad više Kaline! Od tebe će samo duša ostati. A Petkutina može otac kad god hoće opet da načini od blata!

AVRAM: Naravno da mogu. To može svako ko ume. Ali ne ume svako ko može.

MATI: Eto vidiš, Kalina!

KALINA: Mama, ti znaš da budućnost nije voda.

BRANKOVIĆ: (Kalini.) Hoćeš li kćeri, da mi postaneš snaja?

KALINA: Ja ću postati najveća greška u vašem životu, kir Avrame.

MATI: Petkutine, preklinjem vas, izjasnite se, sada sve znate, sve vam je jasno, zar ćete unesrećiti Kalinu? Zar ne možete da je poštedite od tog strašnog dana? Imate li dušu?

ANASTASIJA: Nema!

PETKUTIN: (Uzima Kalininu ruku i njoj se obraća.) Ispod nebeskog polutara raste ogromni otrovni vrganj i na njegovoj kapi pretvarajući njegovu kužnu krv u slast, rastu male pečurke. Jeleni u tom kraju vole da obnove mužjačku snagu pasući s otrovnog vrgnja jestivu pečurku. Oni koji nisu dovoljno pažljivi i zagrizu suviše duboko, zahvataju zajedno s pečurkom i vrganj i umiru otrovani. Svake večeri kada te poljubim ja pomislim: sasvim je prirodno da ću jednom ugristi suviše duboko...

LAJTNANT: (Obraduje se.)
Pogledaj vojno, pogledaj
Je li ti slika prilika;
Ako ti nije prilika,
Usedni konja pa beži...
Dakle, poštovane gospođe, dužnost me zove. Hoće li biti veridbe ili ne?

PETKUTIN: To će odlučiti Kalina.

(Kalina polako zadiže suknju, obnažuje nogu, izuva cipelu i pruža Petkutinu prste noge. On vadi iz zarukavlja krupan blistav prsten. Taj prsten Petkutin stavlja Kalini na prst noge i tako obavlja veridbu. Kalinina mati krikne.)

XI slika

(Baletska tačka ili pantomima svadbe Petkutina i Kaline. Podrobno urađena prema svadbama Srba kako se one održavaju u narodu. Videti Rječnik Vuka Stefanovića Karadžića i etnografske rečnike.)

XII slika

(Antički teatar polurazrušen i zarastao u bilje i korov. Na sedištima se još vide uklesana imena negdašnjih gledalaca. Ulaze Petkutin i Kalina. Akustika je pojačana.)

KALINA: Užasno sam gladna. Hoćemo li da spremimo nešto za jelo?

PETKUTIN: Ovde za vatru ima samo bivolje balege. (Skuplja balegu na gomilu.)

KALINA: Smrdeće pečurke.

PETKUTIN: Neće, vatru treba posoliti (Vadi so iz džepa i soli vatru.), a pečurke ćemo oprati vinom (pere ih.)

KALINA: (Dok Petkutin posluje oko vatre i peče pečurke i krvavice i kasnije sedne na jedno od sedišta nadgledajući obed, Kalina izlazi na sredinu scene i govori svečanim glasom.)
Kad uveče usnimo, mi se svi pretvaramo u glumce i odlazimo uvek na drugu pozornicu da odigramo svoju ulogu. A danju? Danju na javi tu ulogu učimo. Ponekad, ne naučimo je kako valja i onda ne smemo da se na pozornici pojavimo i krijemo se iza drugih glumaca koji bolje znaju svoje reči i korake za taj put... A ti, ti si onaj koji dolazi u pozorište da vidi našu predstavu, a ne da glumi. Neka tvoje oko padne na mene u času kada budem dobro uvežbana, jer niko nije svih sedam dana u nedelji ni mudar ni lep.

PETKUTIN: (Kine i stodvadeset odjeka, sa svih 120 sedišta drevnog teatra kine za njim.)

KALINA: (Tapše.) Bravo! (Smeju se oboje i zagrle. On je poljubi i 120 glasova mrtvih gledalaca ljubi se u odjeku glasnije od njihovog poljupca.)

PETKUTIN: (Obazire se.) Ovi se ne šale. Prate nam svaki pokret. Ovde se osećam prilično usamljen, kao da sam biljka, ili životinja ili prosto voda; pomalo se plašim ljudi. Živih i mrtvih podjednako. I jedino me ti, Kalina, vezuješ za ljudski soj. Zar nisu biljke, životinje i vode zaslužile bolju sudbinu na Zemlji od one koju im spremate vi, ljudi? Kao i ja, boje se i oni od vas. Ovde bih voleo da vidim onu božićnu igru koja se zove Vertep. Znaš li tu predstavu sa jagnjetom, jabukom i rekom?

(Kalina postavlja obed na velikom četvrtastom kamenu u sredini teatra, a Petkutin sriče imena gledalaca uklesana u sedišta.)

PETKUTIN: Caius Veronius Aet... Sextus Clodius Cai filius... Publila tribu... Sorto Servilio... Veturio Aeia...

KALINA: Ne dozivaj mrtve! Ne dozivaj ih, doći će! Njihova žeđ je rasla dve hiljade godina! Pssst! (Svi mrtvi u gledalištu viču u odjeku Pssst!). Oni su žudni naše tople krvi. Bolje ih daruj. Podaj im po paru da se iskupimo i umilostivimo ih. (Petkutin stavlja na kameni sto pet para iz zarukavlja.)

PETKUTIN: (Broji pare.) Jedan, dva, tri, četiri, pet!... Sada ću iseći krvavice i obed može početi (Petkutin vadi nož iz korica i kad hoće da iseče krvavice kine i poreže prst. Njegova krv padne u vatru i zacvrči.)

KALINA: (Krikne.) Porezao si se!

(U tom času 120 mrtvih duša stušti se na njih iz gledališta sa cikom i urlanjem. Petkutin potegne mač da zaštiti Kalinu, ali oni su brzi kao bol i Kalinu rastržu na njegove oči čupajući joj komad po komad mesa, sve dok se njeni krici ne pretvore u iste onakve krike kakve ispuštaju mrtvi oko njih i sve dok se i ona sama ne priključi proždiranju još nepojedenih delova sopstvenog tela. Potom nastaje tišina. Petkutin bludi po sceni potpuno izgubljen. Posle dužeg vremena neko nevidljiv podiže Kalinin crveni ogrtač sa zemlje i ogrće se njime. Prazni ogrtač prilazi i oslovljava ga Kalininim glasom.)

KALININA SEN: Dođi!

PETKUTIN: (Obradovan jer joj prepoznaje glas zagrli je, ali na dnu glasa ne vidi ništa do purpurnu postavu plašta.) Čini mi se da se pre hiljadu godina dogodila ovde neka užasna stvar. Neko je bio rastrgnut i prožderan. Krv još uvek leži po zemlji. Ne znam da li se to stvarno dogodilo, ili ne, i kada? Koga su pojeli? Mene, ili tebe?

KALININA SEN: (Nevidljiva u crvenom plaštu.) Ne boj se! Nije ti se ništa desilo, nisu tebe rastrgli. I bilo je maločas, a ne pre hiljadu godina.

PETKUTIN: Ali, Kalina, ja te ne vidim, ko je od nas dvoje mrtav?

KALININA SEN: Ne vidiš me, gospodičiću zato što živi ne mogu videti mrtve. Samo mi možeš čuti glas. Što se mene pak tiče, ja ne znam ko si ti i ne mogu te poznati dok ne okusim kap tvoje krvi. Ali te vidim, umiri se, lepo te vidim. I znam da si živ.

PETKUTIN: Kalina, to sam ja, tvoj muž, tvoj Petkutin koji te voli, zar me ne poznaješ? Maločas, ako je to bilo maločas, ljubila si me.

KALININA SEN: Kakva je razlika maločas ili pre hiljadu godina, sada kada je ovako, kako je?

(Na te reči Petkutin potegne nož, približi ruku mestu za koje misli da sadrži nevidljive usne njegove žene i poreže se snažnim pokretom. Krv šikne, ali ne padne na vreli kamen jer je Kalina dočeka usnama. Krikne prepoznavši Petkutina.)

KALININA SEN: To si ti, ljubavi moja. Petkutine!

(Rastrže Petkutina kao strvinu pijući žudno njegovu krv dok sa kamenih sedišta naviru ka njima ostale seni mrtvih.)

Poslastice

Ušećereno cveće

Lica:

Prodavac
Dečak
Kokoška
Petkutin
Kalina

(Dešava se početkom XX veka. Idilična ulica, fenjer na plin, promiče sneg. Majušne radnjice u kojima se pali svetlost. Na jednom prozoru duge ženske gaće od čipke raskoračene umesto zavese. U uglu pozornice se vidi unutrašnjost jedne prodavnice instrumenata. Za stolom sede Prodavac i Dečak. Dečak sriče štivo iz Biblije koja leži raskupusana pred njim. U uglu na jednoj kapi kokoš se sprema da snese jaje. Sve je veoma zaslađeno, pomalo kič. Petkutin se pojavljuje u kostimu ranog XX veka, ali ima dve berete, jednu plavu na glavi i jednu žutu za pojasom.)

DEČAK: (Sriče iz Biblije.) "Dvadeset. I opet reče čime ću uporediti carstvo Božije? Dvadeset jedan. Ono je slično kvascu koji je žena uzela i pomešala u tri sata brašna. Dvadeset dva..."

PRODAVAC: (On zanosi na mađarski.) Dobro, dosta je bilo. Sad uzmi malo da čitaš psalme. Da li znaš gde si stao prošli put?

DEČAK: (Okreće listove, nalazi i čita 40. Psalm.) "Dugo čekah Gospodina i saže se k meni. I ču viku moju. I izvadi me iz jame koja buči i iz gliba i postavi na kamen noge moje i utvrdi stope moje..."

(Napolju utom tri puta zazvoni na crkvi.)

PETKUTIN: (Kuca i ulazi.) Na prvi udar bio sam u Indiji, na drugi u Lajpcigu, a na treći došao sam opet u svoje telo... (Obraća se Prodavcu i Dečaku.) Dobro veče!

DEČAK: Dobro veče. (Netremice gleda Petkutina.)

PRODAVAC: Da niste pogrešili radnju? Krznar je do mene. Uvek pogrešno uđu. Ovamo niko nije ušao već sedam dana sem greškom.

PETKUTIN: Imate li neko malo violončelo za jednu mladu gospođicu... Ako nije suviše skupo?

PRODAVAC: (Dečaka isprati iza pregrade ne obraćajući više pažnju na Petkutina. Utom kokoš ustaje s kape i kokodače javljajući da je snela jaje. Prodavac brižljivo uzima jaje iz kape, nešto beleži na njemu i stavlja ga u fioku.) Šta će vam čelo? Imate ploče, radio. A čelo, znate li šta je čelo? Odavde do Dunava da uzorete, posejete i požnjete, svake godine. Toliko treba orati jedno malo violončelo evo ovim, gospodine! (Pokazuje gudalo zadenuto za pojas ko da je sablja.) Kome to treba? Kupite nešto drugo, kupite joj velosiped ili psa... Idite, gospodine, tražite neku drugu sreću za svoju devojčicu. Ova sreća suviše je teška za nju. I zadocnela sreća... Koliko joj je godina?

(Iščezava iza zavese i presvlači se da izađe.)

PETKUTIN: (Zbunjeno.) Petnaest.

PRODAVAC: (Trza se na taj broj. Izlazi i bira jedno čelo.) Uzmite ovo, drvo je starije od vas i od mene zajedno. I lak je dobar... Uostalom slušajte! (Prevlači prstom preko žica.) Čujete? Svaka žica sadrži sve ostale. Ali, da bi se to čulo, moraju se slušati četiri različite stvari odjednom, a mi smo lenji za to... Čujete? Ili ne čujete?... Četristo pedeset hiljada.

PETKUTIN: (Radosno.) Uzimam!

PRODAVAC: Kako to uzimate? E, moj gospodine, zar se tako kupuje jedno glazbalo? Nećete probati? (Petkutin traži po radnji nešto sem one kape na šta bi seo.) Ne znate kako bez stolice? Plovka sedi na vodi, a vi ni na suvom ne znate gde biste? Ne znate? (Izvlači jednu fioku i sedne na njen ugao.) Ovako! (Ustaje i pruža Petkutinu instrument. Petkutin uzima, seda na ugao fioke i odlično svira De Falju.) Da zamotam?

PETKUTIN: Da. (Maša se za novčanik.)

PRODAVAC: Pet stotina hiljada, molim.

PETKUTIN: (Skamenjen.) Zar niste rekli četiri stotine pedeset hiljada?

PRODAVAC: Naravno da sam rekao. Ali to je za čelo. Ostatak je za gudalo. Ili ne uzimate gudalo? Ne treba vam gudalo? A ja sam mislio da uz gusle ide i pregudnica...(Vadi iz omota gudalo i vraća ga u izlog.)

PETKUTIN: (Najzad se prene kao iz sna.) Ja sam u stvari zaboravio na gudalo. I nemam novaca da kupim i gudalo. A čelo bez gudala... Prosudite sami...

PRODAVAC: (Navlači kaput.) Gospodine, ja nemam vremena da čekam dok vi zaradite za gudalo. Utoliko pre, što vi to sve do sada niste zaradili. Bolje da vi čekate nego ja. (Otvara izlazna vrata, potom zastaje.) Da se nagodimo? Gudalo ćete uzeti na otplatu.

PETKUTIN: Šalite se? (Hoće da izađe iz radnje.)

PRODAVAC: Ne, ne šalim se. Predlažem ozbiljnu nagodbu. Ne morate prihvatiti, ali čujte!

PETKUTIN: Da čujem.

PRODAVAC: Kupićete od mene uz gudalo i jaje.

PETKUTIN: Jaje?

PRODAVAC: Da, maločas ste videli jaje koje je snela moja kokoš. O tom je reč (Vadi iz fioke jaje.) Daćete mi za njega koliko za gudalo s rokom otplate od dve godine.

PETKUTIN: Kako ste rekli? Da vaša kokoš ne nosi zlatna jaja?

PRODAVAC: Moja kokoš ne nosi zlatna jaja, ali nosi nešto što vi i ja, moj gospodine, ne možemo da snesemo. Svako jutro snese po neki petak ili utornik. Ovo današnje jaje, sadrži jedan četvrtak umesto žumanceta. Sutrašnje će sadržavati sredu. Iz njega umesto pileta ispiliće se jedan dan života njegovog vlasnika.

PETKUTIN: Kakav život!

PRODAVAC: Jaja, daklem, nisu zlatna, ali su vremešna. Još vam ih jeftino nudim. U ovom jajetu gospodine, jedan je dan vašeg života. Zatvoren kao pile i od vas zavisi hoće li se ispiliti ili ne.

PETKUTIN: Kada bih i poverovao u vašu priču, zašto bih kupovao dan koji već imam?

PRODAVAC: Kako, gospodine, ne umete da mislite? Kako ne umete da mislite? Zar mislite ušima? Pa svi naši problemi na ovom svetu proizlaze iz činjenice da ne možemo preskočiti one najgore dane. U tom i jeste stvar! S mojim jajetom u džepu vi ste obezbeđeni od nedaća. Kada opazite da je dan koji nastupa suviše crn, razlupajte lepo svoje jaje i izbegnućete sve neprijatnosti. Na kraju, doduše, imaćete jedan dan života manje, ali ćete zato moći da ispečete od tog ružnog dana lepu kajganu.

PETKUTIN: Ako vaše jaje doista ima tu vrednost, zašto ga ne zadržite za sebe?

PRODAVAC: Gospodin se šali? Šta mislite, koliko jaja već imam od ove kokoši? Šta mislite koliko svojih dana čovek može da razlupa da bi bio srećan? Hiljadu? Dve hiljade? Pet hiljada? Ja imam koliko hoćete jaja, ali ne i dana. Uostalom, kao svim jajima i ovima je vek ograničen. I ova postanu posle izvesnog vremena mućkovi i neupotrebljiva su. Zato ih, pre no što izgube dejstvo, prodajem, moj gospodine. A vi nemate šta da birate. Daćete mi potvrdu na zajam, pa kvit!

(Na cedulji nažvrlja nešto.).

PETKUTIN: Znate šta, meni lično vaše jaje nije potrebno. Ali, recite, može li vaše jaje da poštedi crnog petka ceo jedan narod?

PRODAVAC: Naravno da može, treba samo jaje razbiti sa tuplje strane. Ali u tom slučaju propustili ste mogućnost da jaje sami iskoristite. (Pruža cedulju Petkutinu, ovaj potpisuje na kolenu, Prodavac spakuje čelo sa gudalom i umota jaje, pa izlaze na zavejanu ulicu. Pri izlasku Prodavac još jednom zadrži Petkutina da mu pridrži vrata dok zaključava radnju. Potom bez reči produžava na svoju stranu i tek na uglu se osvrne i doda.) Imajte na umu, datum ispisan olovkom na jajetu, to je rok upotrebe!

PETKUTIN: To me ne zanima. Dan koji hoću da izbrišem nije uopšte u budućnosti. On je u prošlosti. I to dubokoj. Nadam se da vaše jaje, ovo koje sam uzeo na veresiju, može da deluje i unatrag, na prošlost?

PRODAVAC: (Zainteresovan, vraća se.) To me još ni jedan kupac nije pitao. Mislite da neki neugodan dan iz svoje prošlosti naknadno izbrišete i uklonite?

PETKUTIN: Da, upravo na to mislim. Imao sam jedan takav dan pa bih hteo da ga uklonim.

PRODAVAC: Zanimljivo... Naravno da jaje može i to učiniti, ali ljudi se obično više boje budućnosti nego prošlosti.

PETKUTIN: E, vidite to nije moj slučaj. Uklanjanjem tog dana iz prošlosti mogla bi ostati u životu osoba koju sam mnogo voleo i volim još uvek. Osoba za koju kupujem ovo čelo.

PRODAVAC: Pošto kako vidim, idemo u istom pravcu (krene sa Petkutinom nekoliko koračaji.) ispričajte mi tu zanimljivu zgodu za koju biste voleli da vam je život nije uneo u biografiju. Kažete, to je bilo vrlo davno?

PETKUTIN: Da. Ako hoćete tačno, bilo je to 17. aprila 1688. godine usred jednog antičkog teatra na Dunavu... (Prodavac prestrašeno odmagli. Petkutin ostaje sam na zavejanoj ulici pod svetiljkom, o koju razbije jaje.) Ah, bože moj, glava! Moja glava! Kako boli. Pući će! (Pada u sneg. Iz tame se istog časa pomalja crveni Kalinin ogrtač, onaj isti koji je ona nosila u XVII veku u antičkom pozorištu. Ogrtač stoji neodlučno u tami pred Petkutinom. Petkutin polako podiže glavu i prepoznaje Kalinu.) Kalina, to sam ja, tvoj muž, Petkutin! Zar me ne poznaješ? (Pruža joj zapakovani instrument.)

KALINA: To si ti, ljubavi moja! Petkutine! (Padaju jedno drugom u zagrljaj.)

PETKUTIN: Dušo moja, dušo moja! Najzad sam te našao. Ostaćemo zajedno zauvek i dan više.

KALINA: "Šta, zar na Veliki četvrtak?" (Oboje prasnu u smeh. Kalina uskoči licem u lice na Petkutina, s obe strane njegovog struka vire njene noge i on je odnese u ljubavnoj igri.)

 

Gorka kafa

Lica:

Kalina (najpre kao sen, a zatim oživljena.)
Kir Avram Branković
Prvi kamenorezac:
Drugi kamenorezac
Paša
Masudi
Koen (spava u šatoru)

Dešava se u XVII veku u antičkom teatru blizu Dunava.

(U prvom planu dva nadgrobna spomenika — Kalini i Petkutinu Dva kamenoresca pri svetlosti fenjera uklesuju imena u spomenik.)

I KAMENOREZAC: Ti si mi ostao dužan jedno slovo. I to žensko! Sad bi mogao da mi pomogneš i vratiš dug.

II KAMENOREZAC: Hoću. Više volim ženska nego muška slova. A i inače, brate, volim žensko. Umreću, a neću prežaliti što svaki dan nisam imao ženskog hleba da umesim (Prilazi Kalininom spomeniku.) Koje je to slovo, deder, da svršimo.

I KAMENOREZAC: Slovo A na kraju imena Kalina. (Rade.)

(Pojavljuje se u crvenom ogrtaču Kalinina sen.)

KALINA: Probudismo se čim života nesta
U jedan život što ne beše nam dat
Iz pokreta izišli ko iz česta,
Zaprepašćeni sred poznatih mesta
Mladim mesom nahranismo im sat
Zatočeni čim pijanstvo presta

Bacismo kosti nekim novim psima
I jezik novi zna nam sata bat.
Počinusmo na svojim grobovima,
Zvuke iz trave ne čusmo ušima
Više no uši naše beše vlat.

I KAMENOREZAC: Eno neke žene. Nešto mrmlja. U ovo doba to nisu čista posla. Šta će sama kraj grobova?

II KAMENOREZAC: Ja se ne bojim od ženskog soja. Ova je jednu crkvu otkrila a drugu ne pokrila.

KALINA: (Tonom XX veka.) Ćao momci!

I KAMENOREZAC: Dobra vam sreća, gospo.

KALINA: Ko tu leži?

I KAMENOREZAC: Gospa Kalina. A da li leži ili stoji, to ćete vi, gospo, bolje znati od nas ubogih.

II KAMENOREZAC: Bila je, kažu mlada i lepa. Ko dobra livada. Da na nju žensko padne i ono bio je obremenilo, a nekmoli mi muški, kojimno se to očas omakne.

KALINA: Pa zašto je pandrknula mlada i lepa?

II KAMENOREZAC: Na oči njenog verenika rastrgli je mrtvi. A tako joj i treba kada se smucala noću po pozorištima. Kao ti. Ako tražiš muško, našla si! (Prilazi Kalini. Kalina odjednom počinje da peva Beatles-e "Yesterday". Kamenoresci pobegnu glavom bez obzira. Pojavljuje se iz mraka kir Avram Branković.)

AVRAM: Zvala si me?

KALINA: Naravno. Ja sam najveća greška tvog života.

AVRAM: Hoćeš da se osvetiš? (Opaža se da je u strahu.)

KALINA: Ne, hoću da malo trgujemo. Hoću da ti prodam svoju smrt.

AVRAM: (Savlađuje strah.) Gde je tu moja korist?

KALINA: Moju smrt znaš, a svoju ne. Da ih zamenimo? Tvoja može biti gora od moje.

AVRAM: A može i bolja.

KALINA: Ne može biti bolja. Ja već znam kako ćeš umreti i ti dobro znaš da ja to znam. Dakle, hoćeš ili nećeš?

AVRAM: Hoću da znam kako ću i kada umreti, ali neću da kupim tvoju smrt. Meni je moja dobra. Kakva je takva je, druga mi ne treba.

KALINA: Dobro. Pođi za mnom. (Prilaze šatoru koji je u tami ispred teatra.) Sada ćeš čuti kako ćeš umreti. To će biti 1689. u jednoj bitci kod Kladova između Austrijanaca i Srba s jedne i Turaka s druge strane. (Kalina razmiče pokrivač šatora i ukazuje se prostrana sagovima zastrvena unutrašnjost. Na jednoj prostirci spava Koen. Masudi i paša razgovaraju sedeći na jastucima.) Poznaješ li nekog od ovih unutra?

AVRAM: Poznajem onog mlađeg. To je moj sobar Masudi.

(Kalina da znak Brankoviću da ćuti. Oni u šatoru počinju razgovor.)

PAŠA: Kažeš da si čitač snova?

MASUDI: Jesam. Mogu da ulovim tuđi san kao ti zeca.

PAŠA: Vidiš ovog ovde, što spava? To je moj konjušar; bolestan je od tardeme i neće se više nikad probuditi. Možeš li da pročitaš šta sanja?

MASUDI: Naravno da mogu. Mene su već ubijali po tuđim snovima. On sanja čoveka po imenu Avram Branković. Pošto taj Avram Branković trenutno umire, ovaj ovde sanja Brankovićevu smrt.

PAŠA: To znači da ovaj može sanjajući Brankovića koji umire da proživi smrt i da ostane živ?MASUDI: Da, ali ne može da se probudi i da nam to ispriča.

PAŠA: Ali zato ti možeš da vidiš kako on sanja Brankovićevu smrt?

MASUDI: Mogu i podneću ti odmah izveštaj kako umire jedan čovek i šta pri tom oseća. (Prilazi Koenu koji spava i pilji u njega.) Čudno. Vrlo čudno. Branković nije na zemlji.

PAŠA: Nego gde je?

MASUDI: Na nekom visokom stubu.

PAŠA: I šta radi?

MASUDI: Tri Turčina gađaju ga strelama. Rekli su mu da ako preživi petu strelu, biće mu poklonjen život. Oni ga streljaju, a on, evo, broji. Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam osam, devet... Sada je pao sa stuba i prestao da broji. U padu sudario se sa nečim tvrdim, nepomerivim i ogromnim. Ali, to nije zemlja, to je smrt. Ali u toj istoj smrti, između udara strela on umire još jednom, nekom nesazrelom dečačkom smrću. Leži Branković iza neke peći sazdane kao mala šarena crkva i piša. Kad ispiša svu svoju prošlost on će biti mrtav. Ali gle, on sada umire i po treći put. Ta treća Brankovićeva smrt jedva se nazire. Stotine godina kao da stoje između dve prve i ove treće smrti. Eno, spade mu sva kosa odjednom kao da mu smakoše šubaru s glave koja je već mrtva... Sada je san tvoga konjušara prazan kao korito isušene reke.

KALINA: (Spušta krila šatora.) Hoćeš li sada da kupiš moju smrt umesto svoje smrti?

AVRAM: Neću. To što sam video nisu moje smrti. To su smrti moje dece.

KALINA: Naravno. Svaki čovek umire smrću svoje dece. Ali ih sam trpi kao što će njegova deca pretrpeti smrt svog poroda... No da se nagodimo. Tvoje tri smrti ma čije da su ja ću uzeti na sebe. Umreću ponovo, ovaj put mesto tebe. Ti svoje tri smrti nećeš ni osetiti, osetiću ih ja.

AVRAM: Šta išteš za uzvrat?

KALINA: Da mi daš jedan dan svog života u zamenu za tri smrti.

AVRAM: Dobro. Šta će ti jedan dan života?

KALINA: Hoću još jednom da se pojebem s nekim koga sam volela. Hoću da ga volim zauvek i dan više.

AVRAM: Mislim da si ti na gubitku, Kalina. Ja znam šta ti hoćeš sada da uradiš i koga hoćeš da sretneš. Hoćeš Petkutina! Pre nego što uzmeš moje tri smrti pomisli da ti taj susret možda neće uspeti.

KALINA: Nemoj brinuti moje brige.

AVRAM: Otkriću ti još nešto na rastanku. Ako na putu ka Petkutinu, jer ti njega tražiš, sukne plav plamen, naći ćeš ga, ali ako plane crvena vatra, mimoići ćeš se zauvek sa onim koga voliš i tražiš kroz živote i smrti. (Pruža prema Kalini ruku i dodirne palcem njen palac.) Evo tvog dana! (U Kalininom delu antičkog teatra naglo svane i rodi se sunce, Kalina se preobrazi iz seni u lepoticu, dobija boju u licu, telo joj se naglo ukaže nago u svoj ranijoj lepoti i sjaju, a u Brankovićevom delu teatra i dalje je noć sa Mesecom i zvezdama nad njim. Naročito pada u oči Kalinina raskošna kosa, kovrdžava i duga, ista kao što ju je imala za života. Branković pogruženo odlazi u noć.)

KALINA: (Iznosi na sredinu svog dana hazarski ćup plav i zlatan. Donosi vode i počinje da mesi Petkutina od blata. Stavlja umešeno u ćup i šapuće 40-ti Psalm.) "Dugo čekah Gospodina i saže se k meni. I ču viku moju. I izvadi me iz jame koja buči i iz gliba i postavi na kamen noge moje i utvrdi stope moje..."

(Zazvoni tri puta zvono sa obližnje crkve. Kalina štapom razbije ćup, ali iz njega sukne crveni plamen i na njegovom dnu ne ukaže se Petkutin. Ćup je prazan. Kalina pada na zemlju u očajanju i jeca. "Ah, dobri moj anđele, zar si me sasvim napustio?" Njen dan se gasi, ona ustaje i gleda u Sunce. Kad ono zađe, Kalina krikne tri puta i s glave joj spadne sva kosa kao šubara. Ona se opet pretvara u sen kakva je i bila.)

 

Jabuka

Lica:

Petkutin
Prvi kamenorezac
Drugi kamenorezac
Glumac (kasnije igra Jabuku)
Glumica (u stvari muškarac, kasnije igra Bogorodicu)
Reka Jordan (glumac)
Zlatoruni ovan (glumac ogrnut zlatnim runom)

Dešava se u antičkom teatru blizu Dunava u XVII veku.

(Dva kamenoresca uklesuju u nadgrobne spomenike imena Petkutina i Kaline; rade pri svetlosti dva mala fenjera. Odocnili su s radovima. Spomenici stoje ispred antičkog teatra čija se sedišta naziru u pozadini.)

I KAMENOREZAC: Je li dugo tvoje ime? Hoćeš li stići večeras?

II KAMENOREZAC: I nije tako dugo. Kalina.

I KAMENOREZAC: Dabogme. Tebi prsti uvek na žensko mirišu.

II KAMENOREZAC: Kažu da su je mrtvi rastrgli...

I KAMENOREZAC: Tja, oni su stariji. U početku beše smrt. Prastara smrt, starija od čoveka i rođena pre rođenja...

II KAMENOREZAC: A tvoje današnje ime, je li dugo?

I KAMENOREZAC: Muško je. A muška su imena teža. Pet-ku-tin.

II KAMENOREZAC: Šta je s tim tvojim bilo?

I KAMENOREZAC: Pričaju svašta o njemu.

II KAMENOREZAC: Hoće ispod praga u kuću? Šta kažu, boga ti?

I KAMENOREZAC: Kažu, nije bio čovek.

II KAMENOREZAC: Isključeno.

I KAMENOREZAC: Zašto isključeno?

II KAMENOREZAC: Zato što samo živo čeljade može da umre. Neko ko nije živ ne može umreti. To ne može biti.

I KAMENOREZAC: Hoćeš da se osvedočiš da Petkutin nije bio čovek?

II KAMENOREZAC: Baš bi voleo. Kako?

I KAMENOREZAC: Vrlo prosto. Zaviri u njegov grob.

II KAMENOREZAC: U grob? Tamo se đavo ženi.

I KAMENOREZAC: Njega tamo nema. Petkutinov grob je prazan. Ko usta bez vina.

II KAMENOREZAC: Sačuvaj bože! Pa šta biva sa takvima? Kud se devaju? Dva dobra ni dva života nikako čoveku ne mogu biti.

I KAMENOREZAC: Zato ti i kažem da Petkutin nije čovek. Samo telo bez duše. Priča se da se takvi uvek ponovo vraćaju na svet. Kad god zvono na crkvi izbije tri puta. Lutaju okolo i traže dušu svom telu. (Uplašeno se obaziru obojica.)

II KAMENOREZAC: Ja sam završio i ja sada odoh. Ti nećeš stići. Imaš dva slova više

I KAMENOREZAC: Znaš šta, hajde da podelimo. Uradi mi jedno slovo, a ja ću ti ga vratiti prvom prilikom.

II KAMENOREZAC: Znači, slovo na zajam?

I KAMENOREZAC: Na zajam.

II KAMENOREZAC: Ali da bude žensko slovo, ne muško. Ja više volim da urezujem ženska imena.

I KAMENOREZAC: Vredi. Dobićeš žensko slovo. Hajde sada da navalimo. A ti se čuvaj! S krasotom ženskom mnogi pogoreše.

(Obojica rade na istom spomeniku, Petkutinovom. Nailaze glumci noseći šator i vertepaške rekvizite. Pre no što se pojave po nebu ispred njih idu dve sjajne zvezde koje oni vode kao zmajeve na kanapima. Kamenoresci se prepadnu.)

GLUMAC: Hoće li ovde neko da vidi našu predstavu? Mi smo glumci i samo što smo stigli. Sutra već idemo dalje.

II KAMENOREZAC: Srećan vam put!

GLUMICA: A ima li ovde još koga osim vas?

II KAMENOREZAC: Sem ovo dvoje pokojnih nikoga. Manj da vam oni ne naruče predstavu?

(Uštine Glumicu za sisu zavukavši ruku pod njenu košulju i otud zaprepašćen izvuče jabuku. Zagrize jabuku.)

GLUMICA: Nije zlato sve što sija.
Nije sreća sve što prija!

GLUMAC: Ko god da naruči, ako će platiti, neka se nada odličnoj glumi.

I KAMENOREZAC: A čemu služi ta vaša gluma? Ja, na primer, služim mrtvima i od njih živim. A vi?

GLUMICA: Mi živimo od mrtvih pisaca i od živih gledalaca. Onih što su ko ti brzi da popljuju, a spori da poližu.

GLUMAC: Čovek s Bogom ima ugovor. Od Boga dobije samo četrdeseti deo svog života na korišćenje, a ostalih šezdeset delova života ode neiskorišćeno natrag Bogu. E, mi glumci, licepothodnici i skomrasi, možemo da ti dočaramo onih šezdeset neiskorišćenih delova tvog života.

I KAMENOREZAC: Mi završavamo. Još da pokupimo alat i očitamo Psalam, pa put pod noge, a vi čitajte svoje kome hoćete (Skuplja alat.)

GLUMAC: E, bogme, nećete! Ima da platite predstavu i da je odgledate ili će ova toljaga da radi!

OBA KAMENORESCA: (Kleknu u strahu i čitaju Psalme.) "Dugo čekah Gospodina i saže se k meni. I ču viku moju. I izvadi me iz jame koja buči i iz gliba i postavi na kamen noge moje i utvrdi stope moje..." (Zazvoni tri puta zvono na obližnjoj crkvi i u antički teatar ulazi Petkutin. Kamenoresci i glumci zabezeknuto gledaju.)

PETKUTIN: Probudismo se čim života nesta
U jedan život što ne beše nam dat.
Iz pokreta izašli ko iz česta,
Zaprepašćeni sred poznatih mesta
Mladim mesom nahranismo im sat...
(Kine. Glumcima.) Jeste li stigli?

GLUMAC: Mi jesmo, a ti, otkud ti ispade?

PETKUTIN: Kada je prvi put zazvonilo zvono bio sam u Indiji, na drugo zvono u Lajpcigu, a s trećim zvonom došao sam u svoje telo.

GLUMAC: Čekaj malo, prikane! Ko ovde daje predstavu, ti ili mi?

PETKUTIN: (Prilazi Kalininom spomeniku.) "Mislim, ljubavi, da je to bio podmukao i loš postupak!" (Prilazi kamenu na sredini teatra gde je ostavio pare pre no što je bio rastrgnut. Pokupi pare.) Ja ću vas unajmiti i red je da vas platim. Možete li glumiti onu igru koja se zove "Vertep"?

GLUMAC: E, to je već druga stvar. Malo ste čudno mesto i vreme izabrali, "Vertep" ide uz Božić, sad mu nije doba, ali šta je tu je. Čija čaša onog i "Oče naš".

PETKUTIN: (Daje novac glumcima.) Jedan, dva, tri, četiri, pet marjaša!

GLUMICA: A šta je s vama, nešto ste bledi?

PETKUTIN: Zar niste čuli? Imali smo smrtni slučaj u porodici.

GLUMICA: Ne, nismo čuli. Ko vam je umro?

PETKUTIN: Kako ko? Zar ne vidite? Pa ja. Dali smo već i četrdesetodnevni pomen. A tek što sam se bio oženio.

GLUMICA: I ja sam imao ženu... U njenoj duši proleće, u mojoj jesen, i tad ista ptica prolete kroz obe duše... Je li vas mnogo volela?

PETKUTIN: Jeste. Ali, nije u tome stvar.

GLUMICA: U čemu je stvar?

PETKUTIN: Rastrgnula me je i prožderala. Ona, Kalina, jedino ljudsko biće koje sam voleo.

GLUMICA: To dogodi — kažu Madžari... A zašto? Da niste bili suviše slatki?

PETKUTIN: Bila je to neka vrsta opklade. Opklade da li sam ja čovek ili nisam čovek. Jesam li ljudsko biće ili nisam ljudsko biće.

GLUMAC: (Pomalo sa strahom.) Pa jeste li, ili niste?

PETKUTIN: Izgledalo je kao da jesam, iako nisam. Ja sam ovde, a tamo moj grob. Ja sam Petkutin. Onaj sa nadgrobne ploče. (Glumac i kamenoresci se krste i povlače od Petkutina sa sujevernim strahom. Zbiju se.) Ne bojte se, ne preti vam opasnost od mene.

GLUMICA: Nego? Od koga nam preti opasnost?

PETKUTIN: Od takvih kao što ste vi sami. Od svakog ljudskog bića i živog i mrtvog. Prožderaće vas kao što su mene prožderali! Zaraziće vas i uništiti kao što su mene zarazili i uništili!

GLUMICA: Kako to?

PETKUTIN: Zar vi ne igrate "Vertep"?

GLUMAC: Da.

PETKUTIN: Zar vaša igra nije onaj "Vertep" sa dve zvezde gde tek rođenom Hristu umesto ljudi idu na poklonjenje drvo, voda i zver?

GLUMAC: Jeste.

PETKUTIN: Pa igrajte, onda! (Širokim zamahom ruke daje im znak da počnu.)

(Dve zvezde se javljaju na nebu i dolaze do sredine teatra, gde stoji razapet šator. U šatoru Bogorodica i u jaslama novorođeni Hristos. Jaslama prilaze Zlatoruni ovan (glumac ogrnut guberom), glumac sa staklom vode, tj. reka Jordan i glumica sva u lišću noseći na grudima dve jabuke, dva prava ploda.)

BOGORODICA: Od zvezda ću crkvu sagraditi
Od Meseca crkvi bela vrata
Očima ću ikone pisati,
Po umu ću leturgiju sniti
Na konjicu hoću crkvi doći,
S konja kopljem crkvu otključati...

REKA JORDAN: (Diže knjigu.) Ovo je Stari zavet, buduća krv Hristova. Krv ovoga koji leži u jaslama tek rođen. On ima na nebu Oca, ali nema Mater.

JABUKA: (Diže drugu knjigu.) Ovo je Novi zavet, buduće telo Hristovo. Telo ovoga koji leži u jaslama tek rođen. Ovde na Zemlji on ima Mater, ali nema Oca.

OVAN: On će iskupiti sve buduće i prošle grehe ljudske, iskupiće i njihov praroditeljski greh!

PETKUTIN: (Umeša se u predstavu.) To ne znači da će i mene spasti! Ni tebe, vodo, ni tebe, biljčice, ni tebe, skote!

OVAN: Kako to misliš?

PETKUTIN: Mi nismo ljudskog soja, mi nemamo praroditeljski greh, mi nismo isterani iz Raja, Hristos se nije ovaplotio u jabuku, u vodu, ili u zlatno runo. Mi izmičemo njegovoj svemirskoj nadležnosti iskupljenja, jer smo izuzeti iz računice greha i treba da živimo svoj vlastiti život. Zašto da ispaštamo za tuđe grehe? Šta ćemo mi ovde?

I KAMENOREZAC: Čekaj malo, prikane! I ja kao čovek pitam se zašto smo ovde? Pogledaj samo — hleb, gaće, čarape i mržnju čovek može da troši u neizmernim količinama. I toga nikad dosta. A svega ostalog, mudrosti, lepote ima na svetu više no što možemo da potrošimo. Ti, koji nisi čovek, koji imaš na zemlji oca, ali nemaš majku, kaži nam ko smo, i zašto smo ovde, mi, ljudi?

PETKUTIN: Ovde ste zato, što je u ovom delu svemira vreme naučilo da se zaustavlja. Ako shvatite da Večnost silazi od Boga, a da vreme potiče od Satane, biće vam jasno da na određenom mestu dolazi do "zlatnog preseka" Večnosti i vremena. Na tom mestu vreme se na trenutak zaustavlja da bi ga blagoslovila Večnost i to je vaš "sadašnji trenutak". Vi ljudi ste ovde, na Zemlji zato što se u ovom delu svemira vreme zaustavlja i omogućava vam na taj način život. Ali, postoji i zagađeno vreme koje ne uspeva da se ukrsti sa Večnošću, pa je lišeno blagoslova i zaustavljanja, lišeno vaše sadašnjice i zato neplodno, jalovo vreme. U takvom delu svemira niko ne može opstati. Ali vi ne hajete za to. Pošto ste zločinima zagadili Zemlju, zarazili bilje, vodu i životinju, hoćete sada da idete i dalje, da zagadite i zvezde. Mi se opraštamo od vas. Mi ćemo poći za našom zvezdom, a ne za vašom. Tamo ćemo naći svoju novu dušu. I volećemo je zauvek. I dan više. Zbogom ljudima!

(Petkutin uzima od glumaca staklo s vodom, jabuke, ogrće zlatno runo i uzdiže se za drugom zvezdom, koja se otkida od Zemlje, postaje sve sjajnija i odnosi ga u beskrajne visine svemira.)

Kraj