Jaje na hazarski način?

Lica:

Mokadasa al Safer učitelj u jednom hazarskom svetilištu u VIII veku
Učenica u svetilištu (sprema se za iskušenicu)
Učenik u svetilištu (sprema se za iskušenika)
Učenici u svetilištu

Događa se u predvorju jednog hazarskog svetilišta u VIII veku. Na sredini predvorja blista plavo-zlatni hazarski ćup.

UČENICA: (Po predvorju je vija Učenik. Iza jednog stuba ona se sakrije. On je traži, a ona odjednom progovori i prepadne ga. Skoro su deca oboje i sve deluje kao dečija igra.)
Ako spavaš sa mnom platićeš dvadeset stotina
ako ne spavaš, platićeš dvaput toliko.
Nije nam dato da biramo hoćemo li kosu,
ili travu na glavi, hoćemo li suze ili kišu.
Ako spavaš sa mnom, platićeš dvadeset stotina,
Ako ne spavaš, platićeš dvaput toliko.

UČENIK: Platiću dvadeset stotina!

UČENICA: Nećeš. Ono je samo u pesmi.

UČENIK: A šta nije u pesmi?

UČENICA: Ja ću postavljati pitanja, a ti ćeš odgovarati. Ako odgovoriš dobićeš, ako ne odgovoriš izgubićeš nešto lepo.

UČENIK: Šta to?

UČENICA: Odgovaraj, pa ćeš saznati.

UČENIK: Pitaj!

UČENICA: Zašto smo ovde?

UČENIK: Gde? Na pozornici?

UČENICA: Ne, nego otkud ljudi ovde, na Zemlji i u vremenu? Veliš da sanjaš guste snove. Odgovori!

UČENIK: Ne znam. To je pitanje za učitelja, a ne za učenika.

UČENICA: I meni izgleda. Ne znaš, dakle, zašto smo ovde? A šta znaš?

UČENIK: Čuo sam strašnu stvar.

UČENICA: Kakvu stvar?

UČENIK: Znaš li kako se naš učitelj moli?

UČENICA: Kako?

UČENIK: Do sada je oplodio nekoliko hiljada devica, ovde i u drugim svetilištima.

UČENICA: Ja sam mislila da si doznao nešto novo. I mene je oplodio.

UČENIK: (Zbunjen ćuti.) Ah, da, doznao sam još nešto. Učitelj je nabavio novi ćup.

UČENICA: Sjajno! Kako si saznao?

UČENIK: (Postiđen, jer ćup mu je ispred nosa.) Znači, neko od učenika dobiće poklon od učitelja. Ko li će taj srećnik biti? Sigurno najbolji?

UČENICA: Ko zna ko je najbolji?

UČENIK: Ja sigurno nisam.

UČENICA: Da se kladimo da će ga dati tebi!

UČENIK: Zašto! Svima je jasno da ja nisam najbolji!

UČENICA: Baš zato. Dobri brzo prolaze. A najgori najduže ostaju dok ne izuče. S tobom će učitelj morati da pojede šaku soli. (Mokadasa ulazi s grupom učenika i učenica iz svetilišta.).

MOKADASA: (Sedne okružen učenicima pod trem islikan kao nebo zvezdama.) Danas ćemo reći nešto o moljcu. Vidiš li ga? (Obraća se Učeniku.) Kukac je duboko gore pod zidom. I primetan je samo zato što se kreće. Moglo bi se odavde pomisliti da je ptica duboko u nebu, kad bi se tavanica shvatila kao nebo.

UČENIK: Moljac taj zid verovatno tako i shvata i jedino mi znamo da nije u pravu. A on ne zna ni to da mi to znamo. Ne zna ni da postojimo. Zna samo da postoje naše haljine kojima se hrani.

MOKADASA: Tako je nekako. Ali da pređemo na stvar. Možeš li da mu kažeš, tom moljcu tamo, nešto, bilo šta, ali tako da te on shvati i da si ti siguran da te je on shvatio?

UČENIK: Ne znam da li mogu. A ti, učitelju?

MOKADASA: Mogu. Može to svako. (Ustaje i pljesnuvši dlanovima ubija moljca i pokaže ga na dlanu smrvljenog.) Misliš li da nije razumeo šta sam mu rekao?

UČENIK: Tako možeš i sveći, gaseći je između dva prsta, da pokažeš da postojiš.

MOKADASA: Naravno, ako je sveća u stanju da umre... Ali, zamisli sada da postoji neko ko zna, dok mi ovo znamo o moljcu, to isto o nama. Neko ko naše nebo ima kao tavanicu. Neko ko nije u stanju da nam se približi i da nam da do znanja da postoji, sem na jedan jedini način, ubijajući nas. Neko, čijim se mi odelom hranimo, neko ko našu smrt nosi u svom telu kao jezik, kao sredstvo opštenja sa nama. Ubijajući nas, taj Nepoznati nas obaveštava o sebi. Kad god neko umre to znači da je neko nepoznat nešto važno hteo da nam kaže. Svaka smrt je u stvari reč. A sve naše smrti su jedno veliko nepročitano pismo... Ali da se vratimo onoj sveći koju si pomenuo. (Svi odjednom otkrivaju lončiće koje nose i u njima blesnu upaljene sveće. Učitelj svečano poklanja hazarski ćup Učeniku. Učenik sa uživanjem razgleda ćup.)

UČENIK: Sad imam gde da držim svoje stvari! (Kao mađioničar iz torbe vadi i pokazuje svima jednu po jednu stvar i potom je spušta u ćup.) Jaje! Znak poništenog dana!... Zvono, poziv na promenu duše... Crveni ogrtač — znak smrti!... Zlatno ovčije runo, znak putovanja do zvezda... Dve kape, plava i žuta, znak tela bez duše...

MOKADASA: Lepo, sad izvadi svoje stvari iz ćupa. (Učenik izvrće ćup, ali iz njega ništa ne ispada. Traži rukom, ali ne nalazi ništa.)

UČENIK: Sve mi je pojeo! Učitelju, objasni šta znači takav ćup?

MOKADASA: Slušajte pažljivo! (uzima kamen i baca u ćup, pa broji do 20. Čuje se pljusak kao da je kamen pao u vodu.) Mogao bih ti objasniti šta znači tvoj ćup, ali razmisli da li ti se to isplati.

UČENICA: Kako to misliš učitelju? Zar znanje može da škodi?

MOKADASA: Naravno. Teško je, na primer, podneti kada tri stvari doznaš odjednom.

UČENICA: Kako odjednom tri stvari?

MOKADASA: Imaš ljubavnika i otkriješ da te vara. To je naučiti jednu stvar. Imaš ljubavnika i otkriješ da te vara sa tvojom sestrom, to je naučiti dve stvari odjednom. Imaš ljubavnika i otkriješ da te vara s tvojim bratom, to je naučiti tri stvari odjednom.

UČENIK: A šta je s mojim ćupom?

MOKADASA: Čim ti kažem šta je tvoj ćup, neminovno će vredeti manje no sad. Jer čim kažem šta je, on više neće biti sve ostalo, što nije, a što sada jeste.

UČENIK: Tako je.

MOKADASA: Dakle, slažeš se? (Uzme štap i razbije ćup u paramparčad. U tom istom času iz ćupa sevne crven plamen. Iz ćupa ne ispadne ništa od Učenikovih stvari.)

UČENIK: Učitelju, zašto načini štetu?

MOKADASA: Šteta bi bila da sam ti rekao čemu služi, pa ga razbio. Ovako, pošto ne znaš njegovu namenu, štete nema, jer će ti služiti i dalje kao da nije razbijen.

(Svi odlaze sem Učenika i Učenice. Oni ostaju kraj razbijenog ćupa. Učenik je snužden i zamišljen.)

UČENICA: Čemu li je služio i da li tome služi još uvek?...

UČENIK: Kaži mi bar šta sam izgubio kad nisam znao odgovor na tvoje pitanje "Zašto smo ovde?"

UČENICA: Izgubio si ovo. (Pokazuje mu zlatasti ključ.)

UČENIK: Šta je to?

UČENICA: Ključ od moje ložnice. (Odjednom zavitla ključ preko ograde u vrt.). Hodi, dušo, nije zaključano.

Riba u soli jelenskog roga

Lica:

Sofija — gospodarica
Duša — mlada, lepa devojka, gošća Sofijina
Telo — Petkutin u punoj lepoti, gost Sofijin

(Sofijin dvorac negde van Zemlje. Postavljen sto blista. Kroz dvokrilna vrata vidi se na desnoj strani pozornice voćnjak pun jabuka. Gledaocu treba odmah da bude jasno da je Telo Petkutin, glavna ličnost pozorišnog komada, ali Dušu ne sme igrati ista glumica koja igra Kalinu.

Ulaze u Sofijinu trpezariju Duša i Telo, Sofija ih dočekuje.)

DUŠA: Premudrost sazda sebi dom! Lep dom, gospođo Sofija!

SOFIJA: Da vas upoznam, Draga Dušo, ovo je vaše Telo! Ime mu je Petkutin. (Obraća se Petkutinu.) Dragi gospodičiću, ovo je vaša Duša. Možete se slagati ili svađati, kako god hoćete. Ali, upamtite, niko nije svih sedam dana u nedelji ni mudar ni lep... Sedite i osećajte se kao kod kuće.

(Sedaju za trpezu.).

TELO: Prijatno.

DUŠA: (Nasmeje se.) Šta ovo jedemo?

SOFIJA: Drago mi je da ste pitali. To je kompliment mom kuvaru. Ova čorba je kuvana u sudu od ilovače načinjenom u obliku tambure, tako da je čorba ljuljana nad ognjem, a talog nije mogao da se skupi na jednom mestu.

TELO: Zato je tako ukusna.

SOFIJA: (Počinje unapred smišljenu igru: umesto da razgovara čita natpise sa držalja svojeg pribora za jelo ili sa dna tanjira.) "Ah, dobri moj anđele, zar si me sasvim napustio?"

TELO: (Zbunjen je, nije shvatio igru. Tako i Duša, pa zato postaje ljubomorna.) Kakav je ovo sos?

SOFIJA: Ovaj umak služim vreo i gotovo sasvim suv. Začinjen je solju jelenskog roga... Ali moram vam skrenuti pažnju još na jednu stvar. Za ovim stolom čim se okusi so jelenskog roga razgovor se mora voditi na osobit i unapred određen način. Ako odgonetnete kako se za mojim stolom razgovara, kajaćete se. Ako ne pogodite, opet ćete se kajati. Dakle, pokušajte!

DUŠA: (Ljubomorna je, hoće da se nametne u razgovoru, Petkutinovo Telo dopalo joj se i u Sofiji vidi suparnicu. Obraća se Telu.) Ne možeš nikako da me se setiš? Zar me nisi voleo?

TELO: Da. Ali, ne mogu da te se setim.

DUŠA: Ja sam tvoja majka, ali u 15 godini, pet godina pre tvoga rođenja.

SOFIJA: Mlada dama se ne šali. Duša je uvek mati svoga tela. I kao sve matere, ona je u stvari ljubomorna na vas, moj dečače!

TELO: Dobro, to je o mojoj duši. Ali, šta je sa mojim ocem? Kad god uveče udahnem malo mraka za desetak sekundi ja se pretvaram u svog oca. Hoću da znam ko sam tokom tih desetak sekundi svake večeri. Hoću da znam ko će mi biti otac.

SOFIJA: Hoćete da znate ko je sada na redu da vam bude otac, dete moje? E, pa da vam najpre kažem ko vam neće biti otac. Oficirčina što piša s konja u pokretu, ideal tolikih žena na Zemlji, neće vam biti otac. Ali, kamo lepe sreće da hoće. Taj koji će vas napraviti ovoga puta, videćete, ima lepu kosu, ali cela priča o njemu zajedno s njegovim greškama može da stane u pucanj biča. Biće hrom, zvaće se Avram, prevaliće hiljade vrsta na kamili i belome konju, putovaće godinama da bi stigao do jedne svoje velike greške. Ali, ne bojte se, niste vi ta životna greška svog budućeg oca. Neće se on oko vas toliko truditi. Vi ste samo usputna stanica na njegovom putu do te greške... (Čita sa kašike.) "Zato vam savetujem da radi utehe dođete i prenoćite u mojoj sobi".

TELO: (Shvatio je igru, okreće svoju viljušku i brzo sa njene drške pročita repliku.) "Šta, zar na Veliki četvrtak?" (Sofija i Telo prasnu u smeh, Duša ništa ne shvata i ćuti razgnevljena.).

SOFIJA: Mladi gospodičić je odgonetnuo zagonetku kako se razgovara za mojim stolom. I kao što rekoh, kajaće se! A šta je s vama, mlada damo?

TELO: (Čita sa kašike tobože prekorno Duši sledeću repliku.) "Zar ćete me prepustiti mojoj sudbini pre no što padne beli mrak?"

DUŠA: (Telu, gnevno.) Kad god porazgovaram s tobom, dete moje, osetim posle potrebu da se dobro umijem... Izvrsna riba, gospođo.

SOFIJA: Raspečaćena boca crnjaka ušivena je u ovu ribu i isparila je u meso na vatri... A vi, Dušo moja, niste odgonetnuli zagonetku. Kajaćete se, kao što rekosmo. Na, pročitaj! (Pruža joj svoj nož.)

DUŠA: (Začuđena čita repliku urezanu na nožu.) "Mislim, ljubavi, da je to bio podmukao i loš postupak!"

TELO: (Kao u odgovor čita sa sečiva svog noža za ribu.) "Čekao sam vas, jer sam znao da vaši obziri neće dugo trajati, a vaša griža savesti još manje!" (Sve troje prasne u smeh.)

SOFIJA: (Ustaje od stola.) Kod mene se ne razgovara, čitaju se natpisi sa viljušaka, noževa i kašika, ili sa dna tanjira. Sada oboje možete ići i oboje ćete se pokajati što ste ovde bili. Za vas je da čuvate jabuke, a ne da jedete za mojom trpezom. Napolje iz moje kuće! Tebe, dušo teram, jer nisi odgonetnula zagonetku. A tebe, lepotane, jer si pogodio moju tajnu. (Oboje odlaze zbunjeni. Zatamnjenje. Rađa se zora, oni sede u voćnjaku skoro nagi.)

TELO: Sred smrti i života, među paklom i rajem stojimo.

DUŠA: Već drugi dan čuvamo ovaj voćnjak, a nismo ništa okusili. Možeš li da mi nabereš jabuka?

TELO: Zar ne opažaš ništa u mojim očima? Ja sam potpuno slep i ne mogu otići po jabuke. To je ono kajanje o kojem je govorila gospođa Sofija.

DUŠA: Sada znam. Znam zašto nas je gospođa Sofija unajmila da joj čuvamo jabuke.

TELO: Zar ne možeš da odeš da ih nabereš?

DUŠA: Kad god porazgovaram s tobom, dete moje, osetim posle potrebu da se dobro umijem. A zar ti misliš da sam zato što volim došla da s tobom čuvam jabuke? I ja sam pod kajanjem. Kao što ti ne možeš da gledaš, ja ne mogu da hodam. Tako je s dušom i telom.

TELO: "Ah, dobri moj anđele, zar si me sasvim napustio?"... Znaš šta? gladan sam ko riba. Pojaši me i gledaj za oboje, a ja ću hodati za oboje. I beri!

(Duša uzjaše telo, bere jabuke i daje pomalo Petkutinu koji halapljivo jede. Nailazi Sofija.)

SOFIJA: "Čekala sam vas, jer sam znala da vaši obziri neće dugo trajati, a vaša griža savesti još manje!" (Duši grleći je.) Kradete ono što bi trebalo da čuvate! Tebe dušo, kažnjavam da kamenuješ svoje telo! Nek zaboravi što je dosad znao! Što čuo ne dočuo, što video ne video, što znao za to ne doznao! Od kamena tvoje telo neće osetiti bol sada, nego za dvesta godina! (Odgurne je naglo od sebe.) Napolje iz moga vrta! (Duša uzima sa zemlje kamen.)

TELO: "Mislim dušo, da je to bio podmukao i loš postupak!" (Duša na zemlju baci kamen.)

SOFIJA: (Telu grleći ga.) A tebe lepotane, kažnjavam da budeš proteran odavde i da napustiš svoju dušu! Progledaćeš i po svetu ćeš tražiti drugu dušu da je poneseš, ali pazi! Bog i veđama vidi! Na prvi udar zvona bićeš u Indiji, na drugi u Lajpcigu, a na treći biće ti opet vraćeno tvoje ime koje ćeš pri odlasku odavde zaboraviti. Pitaćeš kako se zoveš i reći će ti prva osoba koju sretneš. (Odgurne ga naglo od sebe.)

TELO: Koliko će to trajati?

SOFIJA: Zauvek i dan više. Sada idite!

(Duša i Telo odlaze iz voćnjaka.)

TELO: Sada smo zaista na kraju.

DUŠA: Zar me nisi voleo?

TELO: Da. Ali, ne mogu da te se setim.

DUŠA: Ako smo zaista na kraju, hajde poslednji put da se volimo. Nosićeš me i bićeš u meni, a ja ću gledati na put što ostaje za nama!

TELO: "Šta? Zar na Veliki četvrtak?" (Oboje prasnu u smeh i ona uskoči na njega licem prema licu, ukrsti noge na njegovim leđima i u ljubavnom su zagrljaju dok je on nosi. Klonu na kraju ljubavnog čina.)

TELO: Nismo više jedno za drugo. Čak i kad smo najbliže, dok se volimo, ti gledaš na onu stranu na koju ja ne mogu ići, sem ako bih išao unatrag, a ja idem na onu stranu na koju ti ne možeš gledati, sem ako bi gledala unatrag. Dušo moja, koja držiš moje telo u sebi, umoran sam. Pusti ga da izađe iz tebe i otpočine na širini, a ti potraži drugo telo da te ponese! Rastanimo se kao i svi drugi što se rastaju kad god se svrši priča o duši i telu.

DUŠA: (Duša ponovo uzima sa zemlje kamen.) Čekala sam te i sačekala jer sam "znala da tvoji obziri neće dugo trajati, a tvoja griža savesti još manje."

TELO: Zar ćeš me stvarno udariti?

DUŠA: Čuo si šta nam je naloženo. Osim toga, zavolela sam tvoje telo i sada ću ga obeležiti. Ali, ne boj se! Čuo si, zaboleće te tek kada budeš našao drugu dušu. Zaboleće te i setićeš me se!

TELO: Već te se sećam. Zamisli lisicu što se prikrada ovčem pojilu. Usput je s trnja uz reku skupila vunu koju su ovce ostavile probijajući se kroz trnjak do vode. I sad lisica tu vunu nosi u gubici. Polako, veoma polako spušta ona jednu, pa drugu šapu u reku, a povesmo vune joj svejednako u zubima. Ulazi sve dublje i najzad zapliva tako da joj sve buve pređu na onu vunu u gubici. Tada lisica daleko od sebe odbacuje vunu s buvama i slobodna od nevolje i bola vraća se na obalu. Ta lisica si ti, dušo čovečija, jer ti si lovina nad lovinama. Kao lisica i ti, dušo moja, odbacuješ sve što ti smeta i što boli, daleko od sebe. Odbacuješ sve svoje grehe pa si i mene, svoje telo, odbacila kao buvljivi guber.

(Duša ga udara kamenom u slepoočnicu, a istovremeno zvono se triput oglasi. U plavom plamenu koji sevne Petkutin iščezava već na prvi udar.)

Glavno jelo

Petkutin i Kalina

Lica

Stodvadeset mrtvih duša (njihovi glasovi i senke)
Kalina (devojka od petnaest godina veoma lepe i bujne kose)
Njena mati
Njena tetka Anastasija
Avram Branković iz roda grofa Đorđa Brankovića. Vidno hrama
Njegova supruga, kira Branković
Njihov sin Vid
Petkutin
Averkije Skila — sabljaš
Papa Eleazar — prijatelj Kalininog pokojnog oca
Austrijski lajtnant — obaveštajac
Dva dečaka

Dešava se u XVII veku u jednoj varoši na Dunavu, u obližnjem antičkom teatru i u Carigradu.

I slika
U Kalininoj kući.

KALINA: (Svira u instrument sličan današnjem violončelu, koji se tada zvao viola da gamba. Iznenada prekida svirku, zagrli instrument i stegne ga kolenima kao nekog lutka ili ljubavnika i šapuće mu.) Lepi moj, lepi moj, volela bih, mnogo bih volela. (ljubi instrument.) Znaš šta bih volela? Svadbu. Nas dvoje se zavoleli. Ti, moj izabranik lep, brada ti trodnevna, nikla u ljubavi, pa češe li me češe. Jedemo istom viljuškom naizmenično, a ja ti pijem vino iz usta. Miluješ me i grliš tako da mi duša škripi u telu, a ja poludela za tobom i teram te da pišaš u mene, ili kako se to već kaže. A s proleća nas po običaju ispraćaju na izlet. A izlet za sve mladence ovde već zna se gde je. Kod drevnih ruševina gde ima lepih sedišta od kamena i grčkog mraka, koji je gušći od ostalih pomrčina. Jer, što više sveća pogasiš, mrak je gušći.

(Ulaze mati i tetka Anastasija.)

ANASTASIJA: Gle, kako se Kalina promenila! Dođi da te pomilujem! (Kalina ne prilazi.) Kako si Kalina? Kako se osećaš? (Kalina zableji kao jagnje i pobegne.)

MATI: Eh, kako se oseća? Samo tuguje. Od očeve smrti nikako da se uteši. Samo joj je to u glavi. Na samrti otac joj reče da budućnost nije voda i prestavi se, a ona za ocem udari u plač potocima, na groblju su joj se mravi uza suze do lica popeli.

ANASTASIJA: Ne tuguje ona samo za ocem. Tuguje ona za momkom. Treba je udomiti. A u Carigradu jedan naš veliki gospodin ima muškog poroda, pa valja na to pomišljati. U njegovu se kesu slegne na javi sve što se u grčkim snovima sanja od Kavale do Zemuna. Mlađi sin njegov, doduše, nije prilika, na žalost. Sad sam otuda, pa znam. No, možda će se otrgnuti.

MATI: Pričaj, Anastasija, pričaj.

ANASTASIJA: Strašno. Leži on, taj mlađi, negde u Carigradu iza neke šarene peći zidane kao crkva i pati. Kažu, đavo ga zapišao, te gospodičić ustaje noću, beži iz kuće i čisti metlom ulice. Sisa ga mora, grize mu pete i teče mu muško mleko iz sisa...

MATI: Sačuvaj bože i sakloni! I njega ti nudiš kao mladoženju?

ANASTASIJA: Ma ne, on nije prilika. Ali, stariji sin Grgur, taj je pravi. Rano je turio papuču u uzengiju i potegao sablju kaljenu kamiljim izmetom. Taj para vredi.

MATI: Sad znam o kome govoriš, Anastasija. Pa tom Grguru ne mogu da se naperu krvavih haljina.

ANASTASIJA: Ali je Grguru otac iz grofovske porodice. Ma šta ti rekla, kir Avram Branković, njegov otac, veliki je gospodin i perčin mu je ko konjski rep debeo.

MATI: Pa tog se perčina ja i bojim. Ko je kir Avram? Zna li to iko? I kakav je? Kako da dam dete u nepoznatu kuću? A šapuće se o njima od Kavale do Zemuna. I taj šapat ne prolazi uzalud.

ANASTASIJA: Onda čekaj. Ne daj je bilo kome. A ja ću razvideti. Ali, pazi! Kalina već ima snove na dva sprata! Nemaš mnogo vremena.

II slika
Ulica sa baroknim malovaroškim kućama
(Podunavlje)

PRVI DEČAK: Hoćemo li se igrati?

DRUGI DEČAK: Čega?

PRVI DEČAK: Hajde da menjamo gaće!

DRUGI DEČAK: Hajde! (Menjaju gaće, u stvari ogromne bele pelengire širokih nogavica.).

PRVI DEČAK: E, sad ti kaži šta vidiš gledajući iz mojih gaća?

DRUGI DEČAK: Vidim Carigrad.

PRVI DEČAK: Neće biti. Ja ga nisam video.

DRUGI DEČAK: E, pa ja ga vidim.

PRVI DEČAK: Šta vidiš u Carigradu?

DRUGI DEČAK: Vidim kir Avrama Brankovića kako nahramljuje ulicom (Podražava ga i obojica se smeju.)

PRVI DEČAK: I ja sam video kir Avrama Brankovića, ali uživo!

DRUGI DEČAK: Stvarno si ga video?

PRVI DEČAK: Naravno. Vodio me otac u Đulu i tamo sam ga video.

DRUGI DEČAK: Pa kakav je? Da li stvarno može da pojede noć, kao što pričaju?

PRVI DEČAK: Ma jok. On je još strašniji. Zaista ti kažem.

DRUGI DEČAK: Kako to strašniji?

PRVI DEČAK: Kad hoda pored stada ovaca ili krda bivola, marva čim ga opazi korača u mestu.

III slika

(Carigrad. Kula Brankovića. U njoj iza peći sagrađene kao mala crkva leži Vid i ječi. U uglu ogroman drveni majmun sa dugim spolovilom. Avram i Averkije Skila pripremaju se za uobičajenu vežbu sabljama. Dugu kamilju uzdu kir Avram skida sa sedla koje stoji dupke puno praporaca na sred sobe kao neki sto. Avram dobacuje jedan kraj uzde Averkiju, a drugi kraj sam zadržava u ruci. Gase svetlost i ostaje samo kandilo pred ikonom. Polako namotavaju uzdu oko lakata, približavaju se tako jedan drugom i iznenada nasrnu sabljama. Avram vidno šepa. Kada uđe gospođa Branković oni obustavljaju vežbu, Averkije pali svetlost i odlazi, a kir Avram ne obraćajući pažnju na ženu, prilazi sedlu kao nekom stolu i piše; u sedlo je ugrađen i divit sa priborom za pisanje.)

AVRAM: (Bičem ubija muhe na leđima.) Sada moram malo ostati sam.

GĐA BRANKOVIĆ: (Veoma naočita lepa žena.) Hoćeš opet da spavaš i opet da sanjaš svoju sestru? Onu što ti daje u snu da bereš sise sa nje kao breskve? Pogledaj se, već si sav iz svojih snova iscurio u svoju postelju. Završićeš kao ovaj naš sin, iza peći! (Odlazi. Ulazi Anastasija.)

AVRAM: Jesi li donela?

ANASTASIJA: (Vadi nož i bocu crvenog vinskog sirćeta.) Sve je tu. Da ga probudimo (Prilazi postelji iza peći i budi Avramovog sina Vida pevušeći.).

VID: (Budi se.) Ko iz gorke duše prokune, uslišiće se!

ANASTASIJA: (Grli ga sa prilično senzualnosti.) Slušaj me dobro, mili moj! Uzmi ovaj nož. O ponoći zalij ga sirćetom iz ovog staklenceta. Kad naiđe Mora da te sisa, pozovi je nek dođe ujutro da joj pozajmiš soli. Ona tome ne može odoleti i doći će po so. Potom, čim pristane, još noćas, dok je po tebi i sisa te, ubodi je u ruku nožem umočenim u sirće. To je sve. Sad spavaj. (Anastasija i Branković odlaze. Izbija ponoć, Vid zalije nož sirćetom i gradi se da spava. Ulaze Mora zakukuljena tako da se ne može poznati ko je, a za njom sa lučom u ruci Anastasija. Mora — u stvari gospođa Branković, ali se to ne može videti, gleda u zaspalog mladića i pletenice joj se ko zmije usprave. Razgrne prsa mladiću i počinje ga besomučno sisati, on se ne brani.)

VID: Dođi ujutru da ti pozajmim soli!

MORA: Doći ću, slatki moj, doći ću, mleko ti je kao med medeni, doći ću ljubljeni moj da osolim mleko (U tom je Vid udari u ruku nožem umočenim u sirće; Mora krikne, Anastasija ugasi luč i obe uteknu.)

IV slika

(Ulazi Branković, Vid sedi na postelji iza crkvice-peći. Jutro. Čuje se kucanje na vratima. Branković otvara, na pragu je gospođa Branković u punoj lepoti, ali bleda ko kreč.)

GOSPOĐA BRANKOVIĆ: Došla sam da uzajmim malo soli. (Branković joj pruži so i zgrabi je za ruku, otkrije na njoj ranu od uboda nožem i lizne.).

BRANKOVIĆ: (Obraća se Vidu iza peći.) Tvoja mati je došla da uzajmi soli. A njena rana je kisela. (Vid krikne, a gospođa Branković pobegne noseći so.) Sinove ne treba praviti sa ženama. Treba ih graditi tako da nemaju mater. I da ne moraju dugo da rastu. Tako, da odmah budu gotovi za ženidbu!... Uostalom, stvar se može proveriti.

V slika

(Kancelarija austrijskog lajtnanta, koji govori srpski sa nemačkim naglaskom. Anastasija sedi pred njime zavaljena u kanabe.)

ANASTASIJA: I tako je u Carigradu kira Sofija Branković ranjena nožem. Sin je ranio, gospodine lajtnante! Rođeni sin!

LAJTNANT: To vi kažete, a nas zanima nešto drugo, ali hvala u svakom slučaju na zanimljivom izvešću. (Iz stola vadi kesu s novcem, dugo prebira i pruža joj srebrnik. Ona mu poturi duboko izrezanu košulju i on joj malo iznenađen tamo spusti paru. Ona se zakikoće. Opaža se da je on pomalo feminiziran.)

ANASTASIJA: Sada ja hoću nešto od vas, gospodine lajtnante. I dobićete za to jedan srebrnik. (Podnese mu svoj izrez na košulji pod nos i on otuda s dva prsta izvadi onaj isti srebrnik.)

LAJTNANT: Vi me iznenađujete gnedige Freulein! Šta biste hteli znati? (Strpa srebrnik u džep)

ANASTASIJA: Hoćemo da udamo jednu divnu devojku iz naše porodice u dom Brankovića.

LAJTNANT: Lepo, želim sreću mladoj Freulein... Kalina? Nicht war? Ona se, čini mi se, zove Kalina?

ANASTASIJA: Vi sve znate, gospodine lajtnante, pa vas molim, kažite mi šta možete o tome ko je kir Avram Branković? Ko je on u stvari? Ili bolje, šta je on? Šta je mladoženjin otac?

LAJTNANT: (Svečanim glasom i iskrivljenim jezikom kazuje srpsku narodnu pesmu, očigledno ponosan što je zna napamet.)
Ovde nama kažu
Staroga vlastela
Kad u crkvu ide
Žubori mu brada,
Kad iz crkve ide
Miriše mu duša...

ANASTASIJA: Nisam ja, gospodine lajtnante, za to pitala. To mi može svaki slepac kraj crkve reći. Kažite šta zapravo radi kir Avram?

LAJTNANT: To nije vaš posao, time se bavi bečki dvor. Ali mogu vam reći šta se u narodu čuje o kir Avramu. To vam mirne duše mogu reći. Ali, to možda i sami već znate? On menja žene, a čuva uvek istu ljubavnicu.

ANASTASIJA: Gospodine lajtnante, o kir Avramovoj ljubavnici ja znam više nego vi. Pređimo, dakle, na stvar.

LAJTNANT: (Prigne se i poverljivo joj govori.) Kir Avram nije sam! Kao mlad čovek 40 dana nije se umio, potom je nagazio na vražiju večeru i postao što je postao. On je Zduhač!

ANASTASIJA: (Trgne se zaprepašćeno.) Zduhač! To je, dakle, kir Avram! Telo spava, a duh leti kao jato golubica, goni oblake, nosi i odnosi grad! A na svakom ramenu po bič dlake...

LAJTNANT: To ne znam, ali znam da pripada zduhačima drugog tabora, pa je nadbio u nebeskom boju Mustaj beg Sabljaka, koji pripada trećem taboru zduhača. U tom okršaju ranjen je u nogu, pa je morao da nabavi vranog konja, sultana svih konja, koji rže u snu i takođe je zduhač. Idući u svoje nebeske bojeve on nam čuva stoku, mleko i žita jašući dušu svoga konja pretvorenu u slamku... Vele takođe da se u Carigradu ispovedio i odao da je zduhač.

ANASTASIJA: I sad posle toga nije više za zduhača?

LAJTNANT: Nije.

ANASTASIJA: Pa šta je onda?

LAJTNANT: Sada ga čuvaju da ga neko ne okrene dok spava glavom gde su noge, jer se ne bi probudio.

ANASTASIJA: (Veselo.) Tako dakle stvari stoje sa kir Avramom! On je od onih što se potrbuške sahranjuju. Pa i nije, sve u svemu, tako strašno kao što sam mislila. I valjda nije nasledno. (Brzo se pokupi i ode.)

LAJTNANT: (Gleda za njom.) Žena bez dupeta ko selo bez crkve.

VI slika

(Carigrad. Branković u svojoj radnoj sobi. Svuda oko njega knjige i spiralne stepenice što vode do gornjih polica biblioteke. Od zemlje gradi malu ljudsku spodobu, zaliva je iz usta vodom da se na zasuši. Odjednom prekida rad i uzima jednu staru, debelu knjigu i lista je, kad nađe mesto, čita. Pred njime je raskošan ćup plav i zlatan.)

BRANKOVIĆ: "Ako tokom rada sukne crvena vatra iz ćupa, ogled nije uspeo. Ako sevne plav oganj, to je znak da je ogled uspešan..." (Sklapa knjigu, stavlja spodobu od gline u ćup i da bi joj udahnuo život govori četrdeseti Psalm.)
"Dugo čekah Gospodina i saže se k meni. I ču viku moju. I izvadi me iz jame koja buči i iz gliba i postavi na kamen noge moje i utvrdi stope moje..." (Zazvoni tri puta zvono u kapeli koja je sagrađena uz biblioteku, a Avram štapom razbije ćup u paramparčad. Pri tome sevne plavi plamen. Pomalja se Petkutin od blata. Naglo se raskrupnjava i kao iza sna govori pretvarajući se u čarobno lepog nagog mladića.)

PETKUTIN: Kada je prvi put zazvonilo zvono bio sam u Indiji. Na drugo zvono u Lajpcigu, a s trećim zvonom došao sam u svoje telo. (Staje u svoj veličini pred Avrama koji mu splete perčin i u njega zadene glogovu kašiku.) Kako mi je ime?

BRANKOVIĆ: Ime ti je Petkutin. (Dok govori oblači Petkutina u raskošno odelo.) Moraš živeti brzo, svaki dan sva četiri godišnja doba, da sustigneš svoje vršnjake. Dobićeš od toga žuljeve na mislima, mišići sećanja zategnuće ti se do pucanja, ali moraš brzo postati pravi mladi otmeni gospodičić (Ljubi ga u čelo, i izmakne se da ga osmotri. Petkutin je odeven i izgleda sjajno u raskošnoj baroknoj odeći sa ogromnim rukavima.) A naći ćemo ti i ženu.

PETKUTIN: Šta je to žena?

AVRAM: Mnogo me pitaš... Uzmi ovu knjigu. To je Pitagora pisao. Ovo drugo, što sam ja čitao dok sam te dozvao iz ništavila, to je Biblija. Uzmi ih obe i čitaj jednim okom jednu, drugim drugu. I kad nađeš mesta koja je Pitagora uzeo iz Biblije, saznaćeš šta je žena. (Petkutin rasklopi obe knjige i čita ih istovremeno, a Branković stavlja omču oko vrata i ulazi u kapelu koja se nazire sva u svećama u susednoj odaji. Moli se.)

VII slika
Kalinina kuća

ANASTASIJA: (Kalininoj majci ulazeći u kuću.) Ima mnogo lepih i loših vesti. Ko so i biber! Prvo loše ili prvo lepe?

MATI: Prvo biber.

ANASTASIJA: Mlađi sin kir Avrama Brankovića Vid prestavio se na svetoga Kirijaka ove godine. Već su ga i sahranili. Drugi sin, onaj sabljaš, otišao opet u rat. I opet krvave haljine šalju u Carigrad.

MATI: A sad lepe vesti.

ANASTASIJA: Kir Avram je preksinoć doputovao u našu varoš. On ima i trećeg sina, ili posinka, ko će ga znati i ko zna s kojom. Ali, mladić je taman pristao za ženidbu. Naočit i učevan. Potpisuje se brzo ko da hvata muvu. I otmen: u rukavima mu mogu ptice leteti. Do sada ga je kir Avram krio, ali sad mu traži nevestu. I zato su ovde. I on i mladić.

MATI: Kako mu je ime?

KALINA: (Do sada je ćutala.) Ime mu je Petkutin i već sam ga videla.

MATI: Gde si ga videla, pobogu?

KALINA: U našoj bašti. Lep je i čeka da ga primimo. Dovela ga je teta Anastasija (Petkutin kuca alkom na vrata i ulazi blistavo odeven, s dve kape, plavom i žutom, od kojih mu je jedna na glavi, a druga za pasom. Petkutin i Kalina stoje jedno pred drugim kao zamađijani. Petkutin kine.)

MATI: Nazdravlje!

PETKUTIN: (Klanja se duboko.) U vašem vrtu gospo, dobio sam cvetnu groznicu, suviše lepo miriše cveće. Nisam navikao.

KALINA: (Pruža mu s police mali ćup s medom.) Uzmite malo meda i namažite nos. To pomaže (sama mu maže medom iznutra nozdrve.) Eto, tako! Je li bolje, gospodičiću?

(Anastasija i mati stoje u čudu.)

PETKUTIN: Mnogo bolje. (Opet kine.)