Председник Демократске народне партије и члан председништва Демократског фронта Милан Кнежевић изјавио је да су лидери Демократског фронта добили озбиљна упозорења да им се на дан избора, у случају пораза актуелне власти, спрема физичка ликвидација.

Даље: https://rs.sputniknews.com/regioni/201610191108539491-crna-gora-knezevic-likvidacije-1/

Њемачка штампа: Тешко да ће Ђукановић задржати мјесто премијера

После избора у Црној Гори, немачка штампа се данас највише бави личношћу премијера Мила Ђукановића, који је како подсећају, већ 25 година на власти и „није изучио ништа друго до да диригује Црном Гором“, али пише и о расцепканој црногорској опозицији, преноси Дојче веле.

Шпигел онлајн је објавио текст у коме пише и ово: „У Црној Гори су социјалисти дугогодишњег премијера Мила Ђукановића победили на парламентарним изборима, али нису добили апсолутну већину. Према рачуници Института за истраживање избора Цеми, ДПС је освојила 41 одсто гласова и 36 од 81 мандата. Сада се земља налази пред тешким формирањем владе. Опозиција у држави је врло фрагментирана и тешко је објединити. Према актуелним резултатима избора, опозициони Демократски фронт је освојио 20 одсто гласова (18 мандата), опозициона алијанса Кључ 11 одсто (девет мандата). Десет одсто гласова (осам мандата) освојиле су опозиционе Демократе. Социјалдемократска партија (СДП), дугогодишњи партнер ДПС, са којом се почетком године посвађао, добила је пет процената (четири мандата). Даљих шест мандата освојиле су странке Бошњака, Хрвата и Албанаца.“

„Ако се ови резултати потврде, за Ђукановића ће бити тешко да формира владу и да задржи функцију премијера. За то би морао да придобије Социјалдемократе и партије етничких мањина. Али и широк савез опозиционих снага које нису хомогене могао би само са великим тешкоћама да се претвори у делатну владајућу коалицију. Црна Гора је са око 625.000 становника кандидат за ЕУ и НАТО. Ђукановић је за наставак тог курса. Приступ НАТО је споран за грађане, а опозиција о томе нема јединствену позицију. Неке опозиционе странке важе као проруске.“

„Изборе је обележила напета атмосфера. Савез цивилних организација МАНС регистровао је 117 неправилности и поднео пријаве. Полиција је ухапсила 20 Срба који су осумњичени да су планирали нападе аутоматским оружјем. Излазност је била 73 процента, што је са три одсто више него прошле године“, пише Шпигел онлајн.

„Већ 25 година постоје добри разлози због којих он – и само он – обавезно мора да остане на власти“, пише о Милу Ђукановићу дневник Франкфуртер рундшау. Најпре је био партнер за српске интересе за време ратова у Хрватској и Босни, потом се радило о дистанцирању од Србије, па о независности проглашеној 2006, а затим о томе да је он био једини који је знао посао у младој држави и могао да задовољи „бизнисмене“, а онда о томе да је имао толику моћ да је само он као патрон могао да дели послове. А сада је важно да опозиција не дође на власт како се Американци не би наљутили.“

„У Црној Гори постоје људи који мисле да он никада неће отићи са власти. И за то мишљење постоје добри разлози. 2011, када је Ђукановић препустио послове премијера једној од својих марионета, Игору Лукшићу, то је трајало само неколико месеци. И заједница бизнисмена је тражила да се газда врати. За самог Ђукановића није важан само имунитет који га штити од кривичног гоњења. Он има 54 године. И заправо није изучио ништа друго до да диригује Црном Гором (…) Овај пут, најјачи аргумент му је да проруска странка Демократски фронт мора бити заустављена јер је она против приступа НАТО-савезу. Ђукановић успешно упозорава да би у супротном била угрожена читава држава и зна да га при томе подржавају ЕУ и САД. Неке државе НАТО су већ ратификовале чланство Црне Горе, а процес ће трајати још неколико месеци. Практично више нема начина да се заустави“.

Јавни сервис АРД на свом интернет-порталу пише: „Још се не зна хоће ли Ђукановић остати шеф владе. Али, чак и ако препусти некоме функцију, то не значи да ће доћи до промене политике, каже Вања Ћаловић, која руководи кровним савезом грађанских иницијатива МАНС. Једно је питање да ли ће он отићи а друго да ли ће се ДПС променити. Јер, Ђукановић је већ двапут одлазио, али само површно, оба пута је ослободио фотељу, али то ниједном није значило да он више не доноси одлуке.“

„Теоретски, све опозиционе странке заједно могле би да спрече Ђукановића да формира владу. Али, опозиционе снаге су сувише разједињене, сматра политолог Златко Вујовић, шеф Центра за мониторинг и истраживање ЦЕМИ. То што би оне могле да формирају владу не значи да ће то и учинити, каже он, и додаје: Најважнија тема је НАТО. Највећи опозициони савез, Демократски фронт, који је добио око 20 одсто гласова, јесте про-руски и стриктно против приступа НАТО. Други по снази опозициони савез под именом Кључ, који је освојио десет процената гласова, у основи је прозападно оријентисан. Томе треба додати и више мањих партија које могу бити језичац на ваги“, преноси АРД.

(Извор: Дојче веле)

Dole tiranin!

Ивашов за ИН4С: Мило је на кољенима клечао пред Медлин Олбрајт


“Имао сам прилике да чујем тонски запис разговора Мила Ђукановића са Медлин Олбрајт. Ја рецимо никоме не бих дозволио да ми се тако обраћа. Он је скоро на кољенима клечао пред том страшном женом и молио за опрост. Он се у тим разговорима заиста није држао као мушкарац“, изјавио је у ексклузивном интервјуу за портал ИН4С генерал пуковник Леонид Ивашов.

Говорећи о НАТО агресији на СРЈ, генерал Ивашов је додао следеће: “Ја сам од наше обавјештајне службе добио информацију да се спрема копнена интервенција, јер ваздушни удари нијесу постигли задовољавајући успјех. Интересантно је да ниједна од копнених војски европских земаља није жељела да у ову операцију иде у првом ешалону. Због тога можемо рећи да је СРЈ суштински била војни побједник рата.“

Од 1996. до 2001. генерал Ивашов био је начелник Управе за за спољне послове у Министарству одбране Руске Федерације. У ексклузивном разговору вођеном у Москви, нашем сараднику Игору Дамјановићу, Леонид Ивашов је говорио о НАТО агресији на СРЈ, петом октобру, Слободану Милошевићу, геополичкој ситуацији у свијету, Украјини, односима Русије и Турске, могућем уласку Црне Горе у НАТО.

• Навршило се 16 година од преврата у Београду. По вашем мишљењу, да ли је обојена револуција од 5. октобра донијела нешто добро српском народу?

Све револуције које организују Американци имају суштину државног удара. Они доводе на власт слабе и безвољне људе, који не разумију националне интересе своје земље, који су поткупљени, или заврбовани као Мило Ђукановић. Има и таквих који слијепо вјерују да Америка свијету доноси срећу и доброту.

Ниједна обојена револуција коју су организовали Американци, уз подршку европских земаља, није донијела добра народу. Штавише, Американци своју политику дефинишу само на основу пуког интереса, не свог народа, већ интереса крупног капитала, у првом реду финансијског. Американци улажу новац у обојене револуције да би остварили профит. Друге категорије код њих не постоје; они живе у категоријама добити и профита. Због тога српски народ и СРЈ никакве користи од 5. октобра нијесу остварили. Американци корист никоме не доносе.

Обојена револуција у Београду спроведена је само зато што Американци нису били у стању да своје циљеве постигну војним путем и тако свргну режим Слободана Милошевића.

Ту је био један интересантан детаљ. Ја сам од наше обавјештајне службе добио информацију да се спрема копнена интервенција, јер ваздушни удари нису постигли задовољавајући успјех. Интересантно је да ниједна од копнених војски европских земаља није жељела да у ову операцију иде у првом ешалону. Американци и Енглези о томе нису размишљали уопште, Њемци такође нијесу жељели, чак је тим поводом и Герхард Шредер звао Бориса Јељцина. Извршен је био притисак на Мађаре и Пољаке, али ни они нису пристали. Због тога можемо рећи да је СРЈ суштински побједник рата.

Послије су била уложена средства да се свргне режим, коначно отме Косово и Србија принуди да буде покорна. Зато је био организован “Мајдан“ у Београду. Људска права, слободни и демократски избори били су само пароле да би се срушила законито изабрана власт, умијешали се у изборни процес и на крају био реализован државни удар.

Слободан Милошевић је био херој, али је превише вјеровао Американцима

• Леониде Григоријевичу, више пута сте се срели са Слободаном Милошевићем. Каква је ваша оцјена његове улоге у историји?

Слободана Милошевића сам називао српским вождом, чак и словенским вождом. Он је у своје вријеме био јединствени вожд православно-словенског свијета који се у своје вријеме успротивио фашисоидном режиму САД-а и НАТО-а. Прихватио је изазов, показао је непокорност. Он је био веома образован човјек, моћан аналитичар, анализирао је одлично догађаје, он се снажно борио за права српског и других народа који су живјели у СРЈ.

Међутим, имао је своје мане, а главна његова мана била је што је превише вјеровао Американцима. Говорио ми једном приликом да је преко шест сати провео у разговору са специјалним изаслаником америчког предсједника Ричардом Холбруком, да га је убиједио и доказао му. На моје питање: ‘‘Господине пресједниче, да ли стварно вјерујете да ће Американци обуставити своје мијешање?“, предсједник Милошевић је одговорио: “Ја сам Холбуку показао норме међународног права, доказао да их ми Срби у потпуности поштујемо, да наше домаће законодавство поштује људска права у највећем степену.“

Он је наивно вјеровао да Американци и НАТО не могу нарушити фундаменталне основе међународног права. Он, као човјек са правним образовањем, вјеровао је у правне норме и механизме. Код њега је постојала илузија да Американци, који читав свијет уче демократији и поштовању људских права, не могу са друге стране тако брутално погазити међународно право. То је била његова основна мана.

Међутим, он није био једини који је вјеровао да цивилизовани свијет не смије нарушити статут УН и извршити акт агресије. Американци никакве норме међународног права не поштују, они ће их уважити само тада када то одговара њиховим интересима.
Милошевић у Хагу није бранио себе, већ истину о српском народу

• Били сте такође свједок одбране Слободана Милошевића пред Хашким трибуналом.

Да, са Слободаном Милошевићем срео сам се и у Хашком трибуналу. Преко шест сати припремали смо моје свједочење у корист његове одбране. Он се уопште није бринуо и молио да му ублаже казну. Видио сам током судског процеса, у том гестаповском суду, да Милошевић није бранио себе, већ нападао, супростављао се и доказивао да српски народ није одговоран за рат и страдања на Балкану, упирући прст у фашистичке силе које су подржале албанске терористе и злочинце.

Слободан Милошевић је заиста био храбар човјек и велики Србин.
Пета колона у Кремљу и прозапдне власти у Београду утицале на одлазак руске војске са КиМ

• На самом крају косовског рата, неоченивано за нас обичне грађане, руски командоси заузели су аеродром Слатина у Приштини, што је касније пружило материјалну основу будућег руског војног присуства на КиМ. Како сте се одлучили на тај корак?

Ми смо на Косово ушли у потпуној сагласности са нормама међународног права и Резолуције 1244, у којој је стајало да чланице УН обезбјеђују војно присуство на Косову. Друго је питање зашто су Медлин Олбрајт и НАТО званичници процијенили да им та резолуција даје неограничена права.

Када сам 1999. водио преговоре са Строубом Талботом (замјеником Медлин Олбрајт), Русији је “великодушно“ понуђено да један наш батаљон буде стациониран у америчком сектору. Генерал Док Фокелсон био је запрепашћен што сам ја на њихове предлоге одговорио да, уколико чујем који пар реченица на ову тему, бићу принуђен да им се обратим непријатним ријечима. “Па ми смо прихватили ваш захтјев да не будете потчињени НАТО генералима, ви ћете одговарати искључиво америчком генералу“ – биле су ријечи генерала Фокелсона. Разумијете ли како су они у то вријеме са висине гледали на Русију и како су мислили да за нас треба да буде велика част што бисмо се потчинили искључиво Американцима?

Пошто Американци нису жељели ништа друго да нам понуде, ја сам прекинуо преговоре. Извијестио сам предсједника Јељцина да то што Американци нуде представља понижење за руску државу и да Американци одбијају да спроведу Резолуцију 1244. Предложио сам да ми, сагласно тој резолуцији, морамо своју војску увести на Косово истовремено са НАТО. Предсједник Јељцин се са тим сагласио. Тако смо ми донијели одлуку о уласку наше војске на Косово 1999.

Када су ме новинари касније упитали како је наш батаљон из Угљевика доспио на аеродром Слатину, ја сам одговорио: “Тако што је залутао.“ Дубоко сам захвалан на подршци Србима у Републици, властима у Београду. Наравно, предсједник Милошевић и начелник генерал-штаба генерал Драгољуб Ојданић, били су упућени у цијелу операцију и обезбиједили су нам драгоцјену подршку.

• Међутим, крајем 2002. руска војска се једнако неочикивано повукла са територије КиМ. Према вашем мишљењу, због чега се то догодило?

Ушли смо на Косово и тамо заузели главни стратешки објекат – аеродром Слатину. Контролишући тај објекат, ми смо практично контролисали ситуацију. Ниједан НАТО авион није могао да слети на тероторију Косова без наше дозволе и сагласности. То је био несумњиво војни успјех, међутим ‒ оно што војници постигну, касније треба да развију политичари и економисти. То је у овом конретном случају изостало јер је Русија тада тежила добрим односима са Америком и Западом, хтјела је да сарађује са НАТО, вјеровала у западну демократију. Због тога овај наш војни успјех није конкретизован.

Штавише, госпођа Олбрајт касније је предсједнику Јељцину испоставила захтјев да буду склоњени генерали који су осмислили десант на Слатину. Тако је смијењен министар одбране маршал Игор Сергејев, моја маленкост и још неколико мојих колега генерала из десантних снага. Маршала Сергејева замијенио је тада Сергеј Иванов.

Американци су након наше смјене, наставили да притискају руску државу да повуче војску са Косова. Ту су имали подршку од либерала и пете колоне, у то вријеме и даље снажно инкорпориране у руску власт. Такође, снажно је утицало и то што ни власти у Београду нису више показивале јасан интерес за присутво руског контигента на Косову. Сви ови наведени фактори, заједно су довели до повлачења руске војске са КиМ и губитка моћне стратешке позиције запосједнуте од стране једног батаљона. Ја због тога и даље веома жалим.
СФРЈ је разбио НАТО

• У којој мјери је мијешање Запада утицало на распад бивше Југославије и да ли би се ратови и страдања током деведесетих догодили без мијешања западних сила?

На десетогодишњицу НАТО агресије, 24. марта 2009. у Београду се одржала велика међународна конференција, посвећена деценији почетка бомбардовања. Запамтио сам два излагања. Прво путем видео-линка француског генерала Пјера Галоа, који јасно свједочи да је још 1985. године Савјет НАТО-а, њему и тројици његових колега генерала из Њемачке, Француске и Америке сугерисао да треба разрадити оперативни план разбијања Југославије. На питање по каквом сценарију Југославију треба дијелити и треба ли планирати војну операцију, одговорено му је да се треба угледати на модел са почетка II свјетског рата. Сугерисано им је да је прво потребно изазвати грађански рат.

Запамтио сам такође и излагање Ноама Чомског. Свједочио је да је и пред специјалистима из Свјетске банке током осамдесетих био постављен задатак да раде на разбијању Југославије. Велика Југославија није одговарала контурама будуће Европе, јер у вашој земљи није било незапослености која генерише јефтину радну снагу, образовање и здравство је било бесплатно. У Југославији је осамдесетих такође постојао висок степен социјалне заштите.

Ја сам крајем осамдесетих од наших обавјештајаца добијао информације да католичка црква никако не жели да на Балкану доминира православље. Дакле, рушење Југославије је био унапријед испланиран дио једне свеобухватне геополитичке операције, за шта су били одређени значајни финансијски ресурси. Они на Западу имају универзалне технике како посвађати народе, на исти начин на који на Блиском Истоку Запад свађа Шите, Суните и Вехабите, на Балкану је посвађао Србе са Хрватима, Словенцима, муслиманима и Албанцима. Обимна геополитичка операција довела је до распада Југославије.
Горбачов најгори издајник у историји Русије, СССР није изгубио Хладни рат

• Постоје ли сличности између распада Југославије и распада бившег СССР-а?

Распад СССР-а изведен је на нешто другачији начин. Међунационална нетрпељивост је такође постојала јер је преко тзв. пседуодемократских група пласирана пропаганда да су све републике потлачене од стране Русије. То смо видјели на Приблатику, Туркменистану, Узбекистану, Киргистану итд. Истовремено су, поред опште нетрпељивости према Русији, подстицане и парцијалне нетрпељивости између појединих региона и република СССР-а.

Друго, рађено је темељно да на власт у Русији дођу издајници, шљам, најгори људи у историји Русије, као Горбачов и Јељцин. То што је направио Горбачов није можда толико очигледно. Међутим, он је човјек који је издао жртву 27 милиона грађана СССР-а, палих у II свјетском рату. Захваљујући подвигу тих људи, била је измијењена мапа свијета и формирано ново јалтинско-постдамско устројство међународних односа.Оно што су велике силе и моћни људи Стаљин, Рузвелт и Черчил направили, један слаб човјек и људско ништавило као Горбачов,успио је да сруши уједињујући Њемачку. За мито, Нобелову награду за мир, титулу човјека године у Њемачкој, Горбачов је пристао да протраћи резултате II свјетског рата.

Истина је да се осамдесетих година ситуација заиста измијенила и да су одређене промјене биле нужне. Међутим, требало је водити преговоре на озбиљној међународној конференцији, а не безусловну предају. На међународној конференцији исход би био сасвим другачији. Преговоре је требало водити на паритетним основама. Категорично против уједињења Њемачке иступали су британска премијерка Маргарет Тачер и француски предсједник Франсоа Митеран. Да је СССР тада био на страни Француске и Британије, Американци не би успјели да уједине Њемачку.

Специјалисти разних професија, укључујући и нас, војна лица, предлагали су да се Њемачка конституише из два ентитета, који би сачињавали један лабав државни савез, базиран на односу Велике Британије и Аустралије.

Најгоре од свега јесте, међутим, то што је Горбачов попуштао без икаквих лимита и зато он представља апсолутно највећег издајника. Ако је већ СССР повлачио војску из Источне Европе, то исто су морали да ураде Американци у Западној Европи, да тамо не буде никаквих америчких војних инсталација.

• Дакле, ви сматрате да је улога Горбачова кључна за побједу Запада у Хладном рату?

Када се каже да је СССР изгубио Хладни рат, ја својим опонентима задајем контра питање ‒ у чему? Изгубио у науци? Не, наука СССР-а је била велика и то нико не може данас да оспори. Изубио у технологији? Не, ми смо први били у космосу, наш космонаут је први био у стању да напусти космички брод, ми смо направили космички вишефункционални космички брод Буран у аутоматском режиму, технологију и данас недоступну Западу. Да ли смо изгубили у култури и образовању? Не, наша култура је била највећа, а образовање најбоље на свијету.

У чему смо то стварно изгубили? У томе што омоти наших кобасица и бомбона нису били тако шарени и лијепи као на Западу? Ми смо поклањали пажњу квалитету производа, а не омоту. Ја не мислим да смо ми изгубили Хладни рат, већ је ријеч о издаји наших тадашњих руководилаца. Мислим да Хладни рат данас поново почиње.
Кризе у Украјини и Сирији су повезане

• Леониде Григоријевичу, у ком степену, према вашем мишљењу, садашња ситуација у Украјини подсјећа на ситуацију на Балкану током деведесетих година?

Да, ситуација подсјећа, али су мотиви изазивања кризе у Украјини потпуно другачији. На тамошњу ситуацију утичу пројекти три гасовода. У јужном подморју Персијског залива, 2000. године откривене су највеће резерве гаса на планети, процијењене на 51 трилион кубних метара и око 50 милијарди тона кондензованог гаса. Двије трећине овог богатства отишло је Катару, а једна трећина Ирану.

Јасно је да малени Катар није у стању да валоризује овај ресурс и тамо су се задесиле британске и америчке компаније. Они су пројектовали гасовод преко територије Сирије у Турску. Тако је окупљена група земаља, која је од овог пројекта видјела стотине милијарди добити, као САД, Турска која је требало да постане главни оператер у снадбијевању Европе гасом, Саудијска Арабија чије су компаније узеле учешћа у експлоатацији и, наравно, Катар. Иран је такође преко територије Сирије желио провести свој гасовод, упркос томе што већ снадбијева Кину и Индију.

Међутим, да би катарски гас обезбиједио сигуран пласман у Европи било је неопходно ослободити тржиште од руског гаса. То је основни мотив распиривања рата у Украјини, са антируским синдромом. Онда су у антируску игру уведени и Бугари, којима је гасовод Јужни ток био веома потребан, али су ипак подлегли притисцима, а догодили су се и проблеми са реализацијом гасовода Сјеверни ток итд. Дакле, трагедије у Сирији и Украјини међусобно су повезане.

Мени је добро позната дјелатност и сценарији које реализују ЦИА и америчка војска. Они су били паметни само док је против њих стајао моћни и силни противник као СССР и КГБ. Када је СССР престао да постоји, они као да су престали да мисле и шаблоне осмишљене на примјеру бивше Југославије почели су да примјењују у Украјини и Сирији. У томе је сличност актуелне кризе у Украјини и онога што се крајем прошлог вијека догодило на Балкану.
Са Турском треба сарађивати, али братским односима нема мјеста

• Недавно сте дали интервју Комсомолској правди, гдје сте исрцрпно говорили о новом моменту у руско-турским односима. Да ли обновљени односи Русије и Турске могу утицати на позицију балканских земаља?

На емоциоаналној равни, ја сам увијек био противник зближавања са Турском. Да, нама требају партнерски односи, они морају бити узајамно корисни, али братским односима нема мјеста. Цјелокупна историја наших односа са Турском има непријатељски карактер. Једини примјер савезништва у историји био је када је флота адмирала Ушакова заједно са неколико турских бродова извојевала једну побједу над Наполеоновом војском.

У вријеме Османске империје Турска је тлачила многе народе, као рецимо вас на Балкану. Када је почела слабити моћ турске империје, постали су инструмент Велике Британије и Француске против Русије, као рецимо у Кримском рату 1856. године. Послије распада Совјетског Савеза, Турска је спроводила антируску политику на Кавказу, Централној Азији и територији саме Русије.

Због тога сам ја емоционално био против опроста Турској. Међутим, од емоција су важнији геополитички интереси. Послије покушаја државног удара Ердоган се нашао у паници јер му је било јасно да му Запад буквално ради о глави. У новонасталој ситуацији предсједник Путин је ријешио да упркос свему да приротет геополитичким односима. Појавила се тако могућност да се успостави утицај на турске политичаре, да се САД осујете преко Турске и даље притискају Русију, да се Турска можда чак и отргне од САД и НАТО.

Међутим, чини ми се да су материјални и комерцијални интереси у некој мјери пребацили геополитичке и интересе националне безбједности. Од Турске је требало тражити правно обавезујуће споразуме о Сирији, о безбједности Јерменије, безбједности у црноморској зони, проласку кроз Босфор и Дарданеле и навести да неиспуњење било које од преузетих обавеза повлачи прекид свих односа.

Што се тиче утицаја Турске на Балкану, нисам сигуран да је криза заувијек ријешена, чини ми се да постоји много симптома који указују да Балкану опет слиједи крвава драма. Не знамо како ће се ријешити питање Македоније, не знамо шта ће се догодити у БиХ, посебно уколико Западу пође за руком да свргне предсједника Додика. Такође, постоји и турско-бугарска нетрпељивост.

• Како оцјењујете тежњу НАТО пакта да под своју формалну контролу стави цјелокупан простор Балкана?

НАТО не постоји због одбране, нико се не спрема да нападне НАТО. Против тероризма се не умију борити. Они окупљају снажне оружане снаге против измишљеног противника. У некој мјери НАТО-у се може супроставити Русија. На нашим границама стоји 60 НАТО дивизија, наспрам наших 10, и та чињеница им не смета да Европу плаше Русијом. НАТО представља инструмент олигархата и крупног свјетског капитала и њихов доходак НАТО примарно штити. Уколико се, не дај Боже, поново распламса балканска криза, НАТО се неће умијешати да би га регулисао и донио мир у регион.

Такође, у НАТО не примају ни велике ни мале земље да им не поставе конкретан задатак. Улазак у НАТО било које балканске државе одразио би се негативно на односе са братским словенским земљама.
Ђукановић се у разговорима са Медлин Олбрајт није понашао као мушкарац

• Мило Ђукановић се званично залаже да се одлука о евентуалном уласку Црне Горе у НАТО донесе у парламенту, без народног референдума?

Лично имам податке како се Мило Ђукановић нашао у зони интересовања америчких специјалних служби. Знам и зашто је он подлегао притисцима. Имао сам прилике да чујем тонски запис његовог разговора са Медлин Олбрајт. Ја рецимо никоме не бих дозволио да ми се тако обраћа. Он је скоро на кољенима стајао пред том страшном женом и молио за опрост. Он се у тим разговорима заиста није држао као мушкарац.

Он сада има два избора: или ће се потчинити наредби сваког обичног америчког наредника, или ће се са њим нешто ружно десити, у бољем случају би био ухапшен. Наложено му је да се клони референдума јер у Црногорцима очигледно још није убијен словенски дух. Запад ће Ђукановићу дати одријешене руке да евентуалне протесте против уласка Црне Горе у НАТО угуши на сваки начин. То је та њихова западна демократија, создана на римском праву, гдје за патриције важе једна правила, а за плебејце друга. Стога англосаксонска елита све остале народе посматра као плебејце, чак и своје савезнике.

• Уколико Црна Гора ипак постане чланица НАТО-а, како ће се то, по вашем мишљењу, одразити на односе са Русијом?

Русија ће, уколико Црна Гора постане чланица НАТО-а, жалити. Подсјетићу да је своју прву побједу у сукобу са Наполеоном флота адмирала Сењавина постигла заједно са Црногрцима, када је погинуло више од 800 наших морнара.
Жалимо што се православни и словенски свијет руши у Украјини, руши се на Балкану. За безбједност Русије улазак Црне Горе у НАТО не би био нарочит ударац. Међутим, ви треба да мислите о властитој будућности, а она није на Западу, који се налази у агонији.

Потребно је разумјети следеће: доминација Запада се завршава. Они се не развијају, за развој друштва није довољан раст само друштвеног производа, развој не представља диктат фашистиче силе. То је деградација, тамо нема духовности. На Западу се не развијају ни фундаметалне науке, због тога Запад губи свој доминатан положај. Међутим, они се не желе повући и покушавају да се одрже превратима, обојеним револуцијама и ратовима.
Црној Гори није потребан НАТО, као ни умирућа ЕУ

• Дакле, мислите да је вријеме доминације Запада прошлост?

Данас на свјетску сцену долази нова Кина, стварају се нове контуре међународног поретка, ту су Евроазијски савез, Шангајска организација и БРИКС. Данас Кина потпуно потискује Америку, престали су да купују америчке обвезнице, јуан постаје свјетска валута. Земље БРИКС-а већ предузимају кораке да у међусобној трговини пређу на националне валуте, дакле реално је очекивати да се убрзо појави еквивалент долару у свјетској трговини. Такође, припрема се алтернатива Свјетској банци и ММФ-у.

Наравно, намеће се питање чије ће духовне вриједности доминирати у новом свијету? Кинеске вриједности нијесу универзалне, оне су специфичне, њих ће тешко прихватити Индија и исламски свијет, можда Латинска Америка и Африка у веома малом степену. Због тога ће у новом свијету православно-словенски и евроазијски културно-цивилизацијски код и систем вриједности биће веома прихваћени. Због тога Црној Гори не треба Европа која умире и распада се, још мање вам треба НАТО, треба да мислите од будућности која долази са Истока.

• Сматрате да Русија у будућем свијету треба да заузме кључно мјесто?

Богу хвала што је у Русији значајан дио политичке елите на челу са предсједником Путуном схватио да Запад никада није био пријатељ Русије, да Запад није цивилизација, већ антицивилизација. Данас, на срећу, Русија сва своја безбједоносна питања може самостално да ријеши. Русија се својим савезницима данас односе не гради као Америка на принципу потчињености, већ на принципу међусобног уважавања и сарадње.

Русија данас поново успоставља правослано-словенски свијет као цивилизацију. На територији Русије данас живи преко 200 народности, Русија поштује њихове различите културе, грађанска и вјерска права. Управо тај модел мултикултуралности и толеранције Русија нуди свијету у будућности.

e al vidi nemce...jbt zamisli kad bi nasa stampa pisala o politickoj situaciji u lihtenshtajnu...ili san marinu...

znaci za slamku se hvataju...

Na dan izbora u CG "neko nepoznato plovilo puca u teritorijalnim vodama CG" :

http://www.in4s.net/ciji-je-brod-bombardovao-u-blizini-canja-video/


https://www.youtube.com/watch?v=bW7ASiT4yzI



"Medjunarodni turizam u CG" je u velikom usponu :

http://www.in4s.net/nato-turizam-na-dps-nacin/

"НАТО туризам на ДПС начин..."...



Al` , medjutim :

https://www.youtube.com/watch?v=KmTqobUu8T0





http://www.in4s.net/izbori-u-crnoj-gori-sa-srbijom-nikad-bez-srbije-nista/

"Избори у Црној Гори: Са Србијом никад – без Србије ништа

Колико год се црногорске власти заклињале у посвећеност демократији и европским, у последње време наглашено и атлантским, вредностима, протекли избори свакако нису допринели умивању имиџа Црне Горе, коју последње две и по деценије прати надимак „мафијашка држава“, и која је немерљив допринос теорији демократије дала тако што је на слободу избора успела да стави етикету са ценом, пише „Недељник“.

Док видео-записи који доказују механизме куповине гласова у Црној Гори више и не изненађују, црногорски избори су, после недавно одржаних хрватских избора, открили још један балкански апсурд. Колико год државе бивше Југославије, или бар оне у којима је први језик био српско-хрватски, креирале своје државне политике на страху од српског хегемонизма и спречавању мешања Србије у њихове унутрашње односе, на крају се испостави да избори у датим земљама не могу да се изведу до краја а да они сами у њих не увуку Србију, пише овај лист.

„Ђукановић ради исту ствар као и увек; прво је био Милошевић, па Коштуница, па Тадић, а у овој кампањи је улогу највећег непријатеља државности Црне Горе одиграла Русија – с тим што је у последњем моменту, када је догорело, Србија искоришћена да заплаши Црногорце“, каже Млађан Ђорђевић, некадашњи савјетник предсједника Србије док је ту функцију обављао Борис Тадић.

Ђорђевић наводи да угроженост, карта на коју игра Ђукановић није новост:

„Услови у којима су спровођени избори били су апсолутно недемократски. Режим је злоупотребљавао све државне ресурсе, полицију, службе, па и криминал, за свој интерес и зато се избори не могу сматрати демократским и слободним. Један од показатеља је и фарса са наводним терористима, што је искоришћено за креирање референдумске атмосфере у којој је Мило Ђукановић поново стао на браник Црне Горе и спасилац је од зле Србије. Такав спин је, очигледно, дао резултат. Да је ДПС освојио мандат или два мање, не би могао да формира владу, а управо је на том страху одређени број Ђукановићевих гласача који су разочарани влашћу извучен из апстиненције“, каже Ђорђевић. „А о каквој фарси је реч види се на снимцима ‘опасних терориста’ који су угрозили Црну Гору, поготово оне госпође од 70 година која је вероватно шампион Србије у каратеу и фул-контакту, и сигуран сам да је веома уплашила кршне Црногорце.“

Ђорђевић је нагласио да када су у питању избори у Србији, Виктор Орбан слободно долази на митинг Странке војвођанских Мађара да их подржи –  што јесте нормално:

„Али ненормално је да Србија или неко из Србије не може чак ни да поздрави, а камоли да подржи странке које у Црној Гори заступају наш народ. Не видим шта су Срби у Црној Гори добили ‘најбољим односима’. Према уџбеницима у Црној Гори учи се да су Срби 1918. године били окупатори, а пошто су данас терористи у моди, нису више окупатори него терористи. И то је једина промена и велики успех побољшања односа двеју земаља“, каже Ђорђевић за „Недељник“.

Мило Ђукановић, криминалац-очајник, међу највећим губитницима избора у САД


Црна Гора је данас суочена са криминалцем-очајником, који је остао без међународне подршке, који је дозлогрдио огромној већини грађана, и који у овом тренутку у рукама има још једино корумпирани и криминализовани репресивни апарат.

Све корумпиране и криминализоване аутократе, и све корумпиране политичке елите, од Брисела до Вашингтона, жарко су жељела побједу Хилари Клинтон. Многи од њих су, баш као и Ђукановић, милионским донацијама Фондацији Клинтон, већ дуже куповали америчку наклоност и помагали Хиларину кампању. Али је од свих њих само Ђукановић тај који је хазардерски, у предвечерје америчких избора, порушио све друге мостове, и ставио „сва јаја у само једну питу“ звану Хилари.

По томе Мило Ђукановић спада у групу највећих губитника америчких предсједничких избора. Избора чији је резултат обезвриједио два једина Ђукановићева адута на међународном плану – оштру антируску политику и уходани механизам милионског корумпирања америчке администрације!

Ето то су узроци очаја у коме се данас налази Први Лопов Црне Горе.

Зато је Црна Гора минулих дана постала позорница за, до сада невиђено, Ђукановићево и Катнићево распојасано лудило. За типично лудило очајника, које на све стране сипа сумануте оптужбе и зајапурене пријетње.

Али колико год су „терористички сценарији“ Миливоја Катнића малоумни а његове оптужбе на граници гротеске – било би опасно багателисати те лудости. Због Ђукановићевог очаја и због његове познате спремности на сваки злочин – ми сви морамо бити дубоко свјесни да ово Катнићево малоумно, неодговорно и криминално поступање пријети да нашу државу гурне у унутрашњи сукоб са несагледивим посљедицама.

Специјални тужилац је од почетка таоц ове „терористичке фарсе“. Ових дана он наставља да све дубље тоне – без обзира што се сви спрдају његовим диетантским причама – и не показује никакву намјеру да стане у свом професионалном суноврату. Да стане у овом ‘моралном стриптизу’ на Миловој и Бебиној шипци.

Управо зато читава Црна Гора мора хитно престати да се спрда његовим бедастоћама, и мора почети да их узима веома озбиљно, и да најоштрије критикује сваки његов нови сценаристички излет, сваки нови наставак „терористичке фарсе“. Јер досадашње спрдање очигледно подстиче Миливоја Катнића на нове, још веће бедастоће, и на нова и још дубља понирања. Сви морамо бити опоро свјесни огромне опасности да већ слиједећа Катнићева креација може читаву државу одвести у отворено насиље и ванредно стање!

А та диктатура је сценарио који је био планиран за изборни дан, у случају побједе опозиције, и сценарио на коме и даље, сада преко Катнића, упорно раде очајник Мило Ђукановић и његово криминално окружење.

Трампова администрација ће се отрести токсичног насљеђа Клинтон-Буш-Обама ере, а „заборављени балкански аутократа“ Мило Ђукановић јесте бескрајно токсични дио тог прљавог насљеђа. Било би заиста бескрајно глупо сада спасавати „токсичног“ Ђукановића од његовог неизбјежног и брзог суноврата. Притом је једнако глупо и опасно багателисати ово Катнићево гурање Црне Горе ка насиљу, као што је глупо и погубно данас улазити у коалицију са политичким покојником Милом Ђукановићем.

Куцнуо је тренутак да црногорско друштво покаже да посједује историјску одговорност. Да покаже да има капацитета да се отресе од вјековног ауторитарног насљеђа, и да је сазрело да настави пут у демократску будућност – без Ђукановића, без УДБА-е, без Калића, Шарића и Мићуновића, без Маровића, Катнића и Меденице. У складу са законом.

oni su mislili da ce to vecno da traje...

da nikad nece doci taj dan...

Пернар: Мило подржава НАТО да би спасио себе


Посланик Хрватског сабора из опозиционог Живог зида Иван Пернар написао је на друштвеној мрежи Фејсбук да се стиди што је део парламента који гура црногорски народ у рат уместо у мир. Током свог излагања у Сабору, Пенар се осврнуо и на премијера Црне Горе Мила Ђуканoвића, казавши да Ђукановић тежи ка НАТО савезу само да би себе сачувао.

„Мило Ђукановић подржава НАТО не зато што он верује у ту евроталанску причу, него да би спасио себе. Из истог разлога је пре подржавао Слободана Милошевића и његову политику. Сутра да завладају Кинези овим просторима, он би био за Кинезе“, казао је Пернар додајући да Ђукановић увек као слуга иде за оним ко је јачи, и да жели да противно вољи народа служи НАТО-у како би обезбедио бољу позицију за себе.

Пернар је у Сабору прочитао и поруку од грађанског активисте Марка Милачића упућену хрватским посланицима.

„Прочитао сам поругу Марка Милачића ’Телевизија свих‘, коју је упутио нашем Сабору и рекао да гурањем Црне Горе у НАТО Мило Ђукановић не представља вољу црногорског народа, већ америчке владе којој служи“. „Срамим се што сам део скупштине која гура црногорски народ у рат уместо у мир“, написао је Пернар на свом профилу на Фејсбуку.