[b]" Milena Arežina " Noć prevare dan izdaje"[/b]

70 MILIONA DOLARA ZA RUŠENJE MILOŠEVIĆA

21. septembar 2000.
Strani posmatrači, koji će pratiti te savezne izbore, prvenstveno su došli zbog
predsedničkih, a ne i svih drugih strpanih u isti dan. Bilo ih je oko 200, i to poznati
parlamentarci iz svih država sveta, ugledni intelektualci, publicisti, pisci, i mnoge druge javne
ličnosti. Ja sam kao član SIK tih dana dobila ovlašćenje, da budem u radnoj grupi koia će
komunicirati sa posmatračima, a koju je vodio tadašnji ambasador Vladimir Kršljanin. Ali,
dobijanjem tog ovlašćenja, dobila sam i svojevrsnu sumnjičavost u pogledu mog izbora u ovu
radnu grupu, kao što sam je imala i u slučaju izbora u SIK. Šta ću ja tu?
Da bih stvar razjasnila, upitala sam Milenkovića ko me je to predložo u tim koji
praktično servisira strane posmatrače tih nekoliko dana. On mi je glatko odgovorio:
″Predložio te Milutinović, a ja sam tu malo pomogao". Zašto? ″Pa, ko bi drugi od nas to
mogao". To saznanje mi je pojačalo oprez, tim pre što je tu bio i Oliver Antić, jedan od onih
važnih zaštitnika «ABC produkta», i svakako Milutinovićev prijatelj. Ostala sam u grupi, jer
sam imala poverenje u Vladimira Kršljanina, možda jedinog poštenog čoveka koji je tada bio
u Miloševićevom okruženju. On je u startu izazvao moje poštovanje. Ali ga nisam uspela
nagovoritim da obrati pažnju na Milutinovića. I to je jedi na zamerka.
Prvo je na sastanku govorio Kršljanin, i kao neposredni domaćin stranih gostiju, vrlo
biranim rečima objasnio svrhu tog sastanka, izložio plan rada, kao i mogućnost da ga sami
strani posmatrači promene ukoliko neko nađe za shodno. Insistirao je na njihovom učešću da,
zbog naše javnosti, iznesu svoja saznanja o onome što se u svetu smatra važnim za ove izbore.
Zatim sam govorila ja, najkraće o samom postupku, potencirajući ono što se mora znati u
vezi zakonskih rešenja koja predviđaju zakonski minimum za eventualno proglašenje
pobednika u prvom krugu; zatim ono što je određeno za drugi krug, i na kraju o samoj
kontroli rezutlata izbora, koji moraju biti dostupni ne samo zainteresovanim stranama, nego
posmatračima i javnosti uopšte. A kako se to poklapa sa njihovim prisustvom, predložila sam
da određena delegacija bude prisutna i u momentu utvrđivanja prvog kruga, koji će ići
neposredno posle održavanja samih izbora.
Posle mene, obraćanje je započeo sekretar Milenković, staromodno se udvarajući dugim
pozdravljanjem svake delegacije pojedinačno, akcentirajući da on, kao stvarni domaćin, i kao
generalni sekretar Savezne skupštine, ima čast tu i tu, da pozdravi tog i tog. I to je trajalo u
nedogled, sve dosadnije od dosadnijeg. Do te mere je ta etida prazne, nemušte elaboracije,
nebitnih i ofucanih opštih mesta iritirala, da se pretvorila u učmalu dosadu. Predsednik
Vukićević je, naravno, ćutao, jer on ni ″dobar dan" ne može reći ako mu neko baš to, i tada
nije napisao.
Za govomicu je brzo izašao Nebojša Rodić, sekretar Republičke komisije. Ko je njega i
zašto poslao, znaju samo Milutinović i Milenković. On je u toj meri izazvao opštu antipatiju
likom uštogljenog birokrate, sa nerealnom ambicijom bogom datog euridite, kada je piskavom
recitacijom krenuo da objašnjava silne brojke, i gomilu dragih nepotrebnih podataka.
Ovakvo gnjavatorstvo uvredilo je jedinu elitu koja je tog septembra ušla u Saveznu
skupštinu. A Rodićevo besedništvo, pretvoreno u roj nerazumljivih podataka iz svih 27
izbornih jedinica, o broju birača, nebirača, brojki, sistema i podsistema, s graflkonima koje je
uporno pokazivao, iscrtanih fluoroscentnim mastilom, dovelo je do toga da se sastanak
prekine. Potpuno sam ubedena da taj čovek nije slučajno poslat, jer trebalo je što više popuniti
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
32
vreme tako da samim posmatračima ostane malo prostora za njihovu elaboraciju.
U sali je za trenutak zavladalo opšte negodovanje izmešanih zvukova, spojenih sa
različitih govornih područja, i to je izazvalo protestujući žagor, koji je bio bumerang
silovatelju domaćeg prostakluka. Stvar je opet izgladio Kršljanin, jedini koji je to mogao,
sklanjajući sa govornice preznojenog Rodića, sve sa njegovim skicama, grafikonima i drugim
pomagalima prezentovane gluposti. Diskusija je počela. Nju je trebalo i čuti i videti. Naravno
uživo. Osim nas nekoliko u Skupštini, taj autentični izvor svetskog javnog mnjenja,
sakupljenog na jednom mestu sa argumentacijom nesumnjive ubedljivosti, ostao je zauvek
tajna. Da je slika sa tog sastanka emitovana, bila bi, kako kažu Dalmatinci pogodak u sridu,
jer bi običan čovek imao realnu predstavu da se iza brda nešto mnogo opasnije valja. I da sve
to, što se tada serviralo o navodnoj demokratiji, je jedno uvežbano bacanje prašine u oči.
Ubeđena sam, da bi mnogi birači debelo stavili prst na čelo pre nego što će 24. septembra
2000. konačno svoj glas odrediti na raskrsnici nacionalne, a i svake druge budućnosti. Ovo
posebno insistiram zbog činjenice da u kampanji DOS-a nigde nije bilo nijedne reči o Hagu, i
o onome što će uslediti posle, pa su lakoverni birači bili van domašaja promisli o stvarnom
dometu onih koji su veličali domet promena. Bilo je samo reči o blagostanju koje će se,
takoreći, preko noći stvoriti ukoliko se skloni Milošević. A ovi stranci su upravo govorili o
Hagu, kao jedinoj izvesnoj Slobinoj destinaciji, a i mnogih dragih posle njega. Tvrdili su da
njegovo sklanjanje s vlasti služi samo toj svrsi.
U najsažetijem, diskusija je pretvorena u obilje egzaktnih podataka. O snažno
dirigovanoj euforiji sa Zapada, što špijunskih službi, što drugih interesa sa velikom
finansijskom pozadinom i sa samo jednim zadatkom, a to je pad Miloševća po svaku cenu.
Bez alternative. Pošto, po njima, ništa drugo nije imalo važnost, siže poruke stranih
posmarača bio je da se sve stavi pod lupu, osobito oni koji govore o velikoj demokratskoj
prekretnici. To je bilo najdragocenije što sam u toku tih izbora čula.
Od stranaca prvo je govorio jedan naočit i odvažan Nemac, Elmar Šmeling, inače
penzionisani admiral, koji je odmah izneo svoju razočaranost svim onim što je čuo od nas.
Tražio je da mu na sva ta pitanja odgovori predsednik SIK, kao najkompetentniji. Bio je čak
ljutit, i pokazao odredenu revoltiranost što se tako važan skup svodi na nivo trivijalnosti.
″Izbori su se do te mere približili, a nigde nije mogao pročitati podatak o temi koja je za njega
ključna." I tražio da mu se odgovori konkretno: ″Da li u toj državnoj komisiji postoji
kompetentna ličnost koja ima ulogu glasnogovornika, i koja svakodnevno obaveštava javno
mnjenje o svim opasnostima subverzije tih izbora, ocenjujući da je to jedino bitno". Bio je
iznenaden našim ćutanjem. ″Šta je SIK u strateškom smislu preduzela da se subverzija
izbegne?"
Onda je vrlo opširno objasnio, da je za opsluživanje svih onih koji obaraju
Miloševića američki budžet izdvojio 70 miliona dolara, i da mu nije jasno da o tom niko ne
govori od nas koji smo komisiju predstavljali. Dalje je pitao, ″šta je ova komisija preduzela da
taj izdvojeni novac ne odigra zadatu ulogu, uporedo sa svim državnim organima koji su dužni
da sprečavaju takvu vrstu intervencije". Mučeni predsednik SIK Vukićević, tek probuđen iz
svog večnog sna, odnosno stanja prisutnosti ali ne i učestvovanja, na tren se strese i pocrvene
kao dogoreli oganj, jer nije mogao ni pretpostaviti da bi njega neko mogao nešto pitati.
Ponudio je jedino moguće rešenje, tj. da umesto njega odgovori sekretar SIK. Milenković se
prvo vrpoljio, takode tražeći neku podršku od svih nas koji smo tu sedeli. A onda, snebivajući
se, promrmljao nešto u stilu: ″Ovo su, gospodine, demokratski izbori, pa za tako nešto nema
potrebe …"
Nemac ga prekinu, i ponovo izađe za govornicu, i sasu rafal ljutitih potpitanja: ″O čemu
vi govorite, i o kakvim demokratskim izborima. Pa, svi izbori u svetu se uvek i predstavljaju
kao demokratski. Ali čime ste nas ubedili da to oni uistinu jesu, ako toliki novac ulazi u vašu
zemlju, da finansira Miloševićev pad? A vi, uprkos svih podataka koje sam izneo, a za koje
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
33
smatram da ih znate, govorite o demokratiji. Mi ovde nismo došli da bismo eventualno slušali
izlaganja tog tipa, već tražimo takode konkretne odgovore A ja vas sad pitam, čime ste to
demokratski obezbedili, da taj izdvojeni novac ne utiče na te, kako vi kažete, demokratske
izbore?"
Milenković je dugo ćutao, okretao se, tražio očima Kršljanina da mu pomogne. I na
kraju, kad je ćutanje poprimilo neprijatnost, on je opet teatralno dao jedan poluodgovor: ″Po
zakonima o izboru, koji su ovog leta usvojeni u Saveznoj skupštini, i koji su vama
prezentirani, kao i izmene Ustava".
″To nije nikakav odgovor", reče g. Šmeling, ″jer mi smo dobili prevode vaših zakona. Ali
u njima, ne postoji nijedna odredba koja sankcioniše one političke stranke u izbornom
postupku koje se finansiraju spolja. Vi biste, upravo zbog toga, takve stranke morali
eliminisati iz izborne utakmice."
Jeste li to uradili? Opet muk.
On je dalje naglasio, da se svrha i cilj ovih izbora praktično finansira iz tih izdvojenih 70
miliona dolara. ″Da li znate, da su upravo tim novcem potkupljeni najvažniji ljudi u policiji,
vojsci i pravosuđu, kao i vladajućoj koaliciji, a o čemu ovde nema ni reči. U američkoj
štampi, već su izašli podaci Stejt departmenta, o iznosu novca koji je direktno prosleden
najvažnijim ličnostima koje kontrolišu ove izbore."
Stekla sam utisak, da je s naše strane postojao neki strah da se kojim slučajem ne čuju
pojedina imena. A onda je on svoju diskusiju završio ovako: ″Opšte je poznato, da je DOS
apsolutno finansiran u celini, od predizborne kampanje do svih pojedinačnih prohteva samih
lidera, iz tih namenski izdvojenih sredstava. A to je najdirektnije uplitanje stranih interesa.
Bilo bi interesantno da ste nam vi predočili dokaze da su službe vaše zemlje te interese bar
razotkrivale. Ovih dana, otkad smo ovde, vidimo jednu agresivnu kampanju, marketinški
stilizovanu do savršenstva, koja svakako mnogo košta, a koju ni po čemu ne mogu finansirati
DOS-ovi lideri. Ali, taj izdvojeni novac nisu samo oni potrošili, nego i najvažniji oko
Miloševića. I to treba narod vaše zemlje da zna pre izlaska na izbore."
Pitanja i konstatacije ovog tipa su se sustizala, a naše ćutanje dobilo je epilog
razobličene, perverzne nesposobnosti, sliku nemuštih malih birokrata, koji ne samo da ne
smeju dati svoj sud o tom, tako ozbiljnom, i tako diktirajućem uslovu, koji je izneo ovaj
stranac, nego o tom svemu nemaju pojma. Iskreno rečeno, ja sam prvi put čula za ta sredstva.
A za one koji su sedeli sa mnom, ne bih mogla ništa reći, jer oni nikada ništa nisu ni govorili.
Zatim se za reč javio Nikolaj Bezborodov, predstavnik ruske Dume, i sve to što je
Šmeling rekao, ovaj vatreni Rus je obojio jednom jetkom emocijom, u kojoj je kuljao prekor
za ono što mi kobajagi radimo, a, u stvari, samo etapno ozakonjujemo već zadati interes
velikih svetskih moćnika. Otvoreno je postavio pitanje, zašto ne prekinemo ove, kako on reče
nesrpske izvore, jer je jedna strana (DOS) praktično produžena ruka Zapada. Izrazio je
ogorčenost što smo mi, kao uvodničari, potrošili silno vreme o nekim normativnim
začkoljicama, koje ništa ne znače, umesto da se srž problema identifikuje za svrhu samih
izbora. Rekao je daje za njega pitanje svih pitanja ″ko su ljudi iz policije, sudstva i vojske,
koji bi trebalo da odigraju ulogu omeđenu sa onih 70 miliona dolara, o kojima je govorio
Šmeling".
Na tom istom je insistirao i Vjačeslav Tjetiokin, takođe iz ruske Dume, i tražio da se
predsednik SIK, ili neko tog stepena važan, izjasni o saznanjima u pogledu korumpiranosti
najvažnijih ljudi iz državne strukture.
Zatim je dugo govorio Vevko Vikanov iz Bugarske, i to o putevima novca za ove izbore,
koji imaju isti cilj za rušenje svih ″nekontrolisanih režima od strane Zapada" po istočnoj
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
34
Evropi. ″Ovi izbori poslužiće sarno kao maska da se olako uspostavi marionetska vlada",
završio je visoki gost iz Bugarske.
Posebne simpatije izazvao je gost, iz Italije, Aldo Bemandini, profesor Rimskog
univerziteta, koji je u tipičnom maniru vatrenog Napolitanca, održao besedu ″o izdaji i
izdatom", naglašavajući da nikad nije bio pobornik Miloševićeve politike, ali da je sramno da
se tako neviteški postupa sa njim. Ko blokira njemu važne informacije? ″Pa vi, gospodo, iz
komisije, se inače svuda tretirate kao Miloševićevi ljudi, a, u stvari, nam ovde ništa niste rekli,
o vašoj stvarnoj ulozi u ovim izborima. I da li ste mu, ako već jeste njegovi ljudi, rekli ovo o
čemu mi danas raspravljamo?" I da li bi, da je za sve ovo znao, izlazio na izbore kad ne mora?
Potom se javio profesor sa univerziteta iz Nju Delhija, Bim Sung, koji je zahtevao da se
preko ovih pitanja ne pređe tek tako. Tražio je hitno zakazivanje javne debate na kojoj će biti
svi lideri DOS-a, a s druge strane i sam Slobodan Milošević. Te da se svi na jednom skupu
tog tipa suoče radi razjašnjenja te najbitnije stvari, a to je: da li Ustav naše zemlje dozvoljava
takvu stranu intervenciju, u ovim izborima koja se postiže na bazi tih 70 miliona dolara,
zvanično zavojenili od strane američkog budžeta. Javnost to mora znati. U protivnom, mnogi
će biti prevareni, jer taj novac ditira sve, kao apsolutni gospodar.
Primetila sam, da niko od nas nije odgovarao ni na kakva postavljena pitanja. A sva su
upućena predsedniku. Sedeli smo kao mumije.
Profesor Sung je takođe precizno objasnio, da je ceo postupak do najsitnijih detalja
isplaniran, tako da svaka faza ima više rezervnih altemativa u slučaju da jedna ne uspe ima se
primeniti druga, treća, i sve dok se cilj ne ispuni. I da je taj cilj u svetu opštepoznat, a kao što
reče, ovde nigde spomenut. To se odnosilo na rušenje Miloševića.
Najednom se javio Fulvio Grimaldi, čuveni publicista iz Italije, i doslovce rekao:
″Zanima me samo jedno, i hoću kratak odgovor. Ko prinosi žrtvu aktuelnog predsednika
Miloševića DOS-u, kao produženoj ruci onih koji su izdvojili ta ogromna sredstva iz
američkog budžeta?" Zatim je pojasnio, da njega zanimaju ključne ličnosti iz Miloševićevog
aparata koje u rušenju učestvuju, jer o donacijama DOS-a za tu vrstu izbora manjeviše sve je
poznato. Ali, za one koji su najbliže okruženje Miloševića, a bez koga se ovaj plan ne može
izvesti, on takve podatke nema.
″Vi, kao državna komisija, ovo nazivate vanrednim predsedničkim izborima. A ja vam
kažem, da su ovo poslednji Miloševićevi izbori, zapamtite poslednji, a dalje je Hag njegova
jedina i siguma stanica. Hag je lokomotiva u pozadini koja vuče ovu farsu od izbora. Kako
god da se završe, proglasiće se onako kako odgovara DOS-u, da bi se Milošević odjurio u Hg
i optužio za ratne zločine. On treba da to razotkrije i prekine ovu demagošku trivijalnsot. Tad
su se reflektori naglo ugasili, i primetila sam užurbano napuštanje kamermana RTS kao jedine
prisutne TV, što znači da druge nisu imale pristup.
Zacnu me brzo, kao nagoveštaj zle misli, da je to posledica otvorenosti stranih
posmatrača, čiji se ishod očigledno nije mogao predvideti. A sad evidentno i državna
televizija mora napolje, jer korumpirana država ne želi da joj gradani saznaju da učestvuje u
scenariju svrgavanja svog predsednika.
Ovih šest časova koje smo proveli u Skupštini, nikad niko neće ni naslutiti, a kamoli
videti. Tražila sam po licima drugih bar delić nečeg što ne bi bilo ono u šta ja sumniam.
Međutim, mumificirana lica sa bine, govorila su da ie njima baš svejedno. Mene je prosto
uznemirio odlazak kamermana, i to u trenutku kada je publicista iz Italije spomenuo Hag kao
″poslednju destinaciju".
Da je to izbacivanje javnosti dirigovano, zapečatiće uskoro ogoljeni govor samog
Milenkovića, koji je tokom sastanka nekoliko puta ustajao, odlazio i vraćao se držeći mobilni
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
35
telefon. Najednom, zauzimajući pozu naglo važnog čoveka, počeo se zahvaljivati gostima,
tražeći već odbegle fraze koje bi mogle opravdati imitiranje njegove domaće važnosti.
Usiljenim glasom je tražio da se privode kraju sve diskusije, i pozvao na koktel koji je upravo
spreman u skupštinskom holu, kao da je to sad najvažnije. To je stvorilo odredenu vrstu
žamora među tih 200 stranaca. Takav tragičan kraj nečeg što je moralo biti zabeleženo, jer od
svega dotad što se u Skupštini dešavalo, samo su ovi strani posmatrači delovali kao sveža
misao. Nisu bili licemerni. Ovo je i jedino što je Slobi išlo u prilog u odnosu na pogubnost
njegovih jalovih promotera.
Pojurila sam prema Milenkoviću, i rekoh:
 „Šta je ovo, kakva je ovo bruka? Zašto
prekidaš ovaj sastanak kad je najinteresantniji? Ko je izbacio novinare?" Skoro sam vrištala sa
pitanja na pitanje, jer ja sam to zbilja doživela kao svojevrsno poniženje ljudi od kojih se
imalo svašta čuti. Naša bruka obaška. Pogledao me je hladno sivim nesigurim pogledom, koji
jedva proviruje iza prevelikih naočara, i mirno odgovorio:
 ″Naredio Milutinović".
 Zašto?
″Neznam", odgovori suvo.
Hoće li biti specijalna emisija, kao što je najavljeno juče?
 ″Neće."
Zašto?
″Ne znam", reče takode hladno, ne gledajući me u oči.
Pokušala sam da priđem Kršljaninu, da bar sa njim razmenim misao o prekidu snimanja i
o završetku sastanka, ali on je bio i previše zauzet druženjem sa stranim diplomatama.
Ovaj izveštaj iz Skupštine nikada nije ugledao svetlost dana. Umesto toga, napravljena je
reportaža o smeštaju gostiju u hotelu «Hajat» i planu maršute za obilazak pojedinih izbornih
mesta. "...


 

Do daljeg ce ostati nepoznata imena pojedinaca koji "uzivaju plodove svoga zalaganja u ovim Americkim donacijama" , a gradjanima Srbije visegeneracijsko otplacivanje nagomilanih kreditnih zaduzenja i obecanja o "boljem zivotu , evo samo sto nije " , kako od perioda SPS - a , JUL - a "kula" ,  DOS - a , tako i sa ovima koji su trenutno "za volanom Miskovog autobusa" .
Samo se ceka na "neku Novu G - dju Arezinu" i na neku "Novu noc prevare ..." ...!

..."  ...VIŠESTRUKA IZDAJA I IZBORNI ZLOČIN
22. i 23. septembar 2000.
Posle takvog isključivanja stranih posmatrača, više nisam imala dilemu da se bilo šta
može desiti, a da nije do kraja pod Milutinovićevom kontrolom. Ulog je ogroman, gde se
greška ne prašta, jer nema prostora za ispravljanje. Medutim, ono što nisam znala, je u
sledećem logičnom neskladu. Na koji način deo SIK-a, Borivoje Vukićević i Milisav
Milenković, koji po prirodi funkcije najvažniji, oblikuju rad u SIK-u, i koji su u javnosti imali
tretman Miloševićevih prijatelja a ne samo saradnika, će raditi tako da bude demonstrirano
kao za Miloševića, a u biti izložiti ga strašnoj kompromitaciji upravo svojim radom. Takode
mi se nametalo pitanje, da li ova dva čoveka po logici stvari komuniciraju sa Miloševićem, i
da li on sa njima, takode po logici stvari, ima tajni dogovor zarad svake eventualnosti? Barem
vest iz prve ruke.
Nije mi ni na kraj pameti bila mogućnost da takva veza ne postoji, ili da je prekinuta, jer
u protivnom mogao je barem naći neke stručne ljude, ako se apsolutno nije oslanjao na
lojalnost ove dvojice. Ali mi je izvedbom predstave, sve bliskije bilo verovanje da se i za taj,
najbitniji deo, neko na vreme postarao. U protivnom, zar ne bi oni obavestili Miloševića, o
jednoj, za njegov tadašnji interes vrlo važnoi sesiji uglednih stranaca u Skupštini, što bi i te
kako za njega bio veliki poen.
Zašto bi se Milošević toga lišio, i to naredbom da se izveštaj ne emituje čak ni na
državnoj TV? Upravo se taj snimak, njemu tako važan, iz Skupštine, mogao vrteti na svim
televizijama, a i po dragim javnim glasilima, ceo dan pred izbornu tišinu, što je efektnost koju
bi u takvoj utakmici svako poželeo. Logičan odgovor je da to apsolutno nije znao, a da
filtrator informacija ubedljivo ima najveću ulogu u ovom procesu. Ova dvojica čelnika SIK-a
su verovatno van svakog kontakta s Miloševićem, a rad komisije je praktično bio pod
apsolutnim Milutinovićem nadzorom. A zbog opštepoznatih prijateljskih veza Vukićevića i
Milenklovića sa Slobom, vrlo je lako poverovati da su oni pod kontrolom Miloševića.
Kako je scenario ubitačan, kad se tako opasno osmisli. Inteligentno sa stanovišta interesa
onog kome je to odgovaralo, jer ko bi posumnjao u lojalnog Vukićevića i Milenkovića, kad i
vrapci na skupštinskim dverima znaju, da ih je Milošević po požarevačkoj liniji vukao i držao
na najvažnijim mestima, što njihovi pojedinačni integriteti nisu mogli doseći. Čak ni blizu.
Prekori za taj nedomašaj padali su na daritelja, a ne na darivane. Ali, darivani su naučili samo
na pimanje darova, i neumereno tome hitali kad su god mogli. Mlitavo i jalovo držanje ove
dvojice po pitanju svega, me iritiralo od samog starta, ali sam to pripisivala skromnosti
njihovog ličnog domašaja, i opštepoznate pravne inferiornosti. Pogotovo kad je Vukićević u
pitanju, a na šta se pravnička javnost godinama svikavala. To je najbolje okarakterisao Vlajko
Šoškić, ugledni sudija Vrhovnog suda Srbije, koji je izbor Vukićevića za predsednika
Saveznog suda, ilustrovao upečatljivom rečenicom: ″Sistem u kome je Borivoje Vukićević
predsednik Saveznog suda, mora propasti". U momentu kad sam to čula, zvučalo mi je
prejako. Ali, za dva meseca gledanja direktnog prenosa propadanja sistema o kome je reč, ovu
izjavu sam smatrala preblagom. Ona je tog leta 2000. bila predskazanje kraha, i poslednja
oporuka neispravljivom.
Vremešnik, Vukićević je svoj rad u SIK-u prespavao snom nesrećnika, ne odlučujući ni o
čemu, ne pitajući se ni za šta, ne oglašavajući se nikada. Prilježno je potpisivo sve ono što mu
je servirao Milenković, a samo je neprijatan tik na starčevom licu ukazivao da je ovaj čovek i
zaista živ. Predstavnici DOS-a su ga saletali isključivo u toaletu, jer je jedino tu mogao biti
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
37
dostupan, i oni su ga redovno sačekivali pri učestalim dolascima. Ostalo vreme provodio je
prikriven u Milenkovićevoj kancelariji.
Sto se tiče drugog dela istog dvojca, njegova pravnička karijera, nikad i nije bila na
ispitu. Jer, za razliku od Vukićevića, koji je takav kakav je predstavljao vrh jugoslovenskog
pravosuđa, Milenković je uvek bio samo visoko rangirani birokratski aparatčik, te mesto
generalnog sekretara Savezne skupštine i nije nužno implicirano pravničku virtuoznost. To je
zahtevalo samo lakoću poslušnosti. Generalni sekretar je morao da ima dobru komunikaciju s
rukovodiocima službi, od skupštinskog obezbedenja do predsednika pojedinih skupštinskih
veća. To je rutina. Njegov odabir je pun pogodak za izvedbu duplih igara. Neupadljivog i
skrušenog izgleda, uvek biste mu ustupili mesto u tramvaju a niste ni svesni da ste to uradili u
zabludi. Dobroćudnost lica remetio je neprijatan ispitivački pogled, sakriven glomaznim
naočarima. Tim pogledom on je znalački birao žrtve, što naivnije to upotrebljivije.
Milenković je mogao navesti čak na prostodušnost, a što je opaka maska za prikrivenu i
podmuklu pragmatičnost, koja vas baš zato što je na vreme niste spazili, neočekivano
prenerazi kao otrovnica u jesenjem šušnju. Ona vas je i ujela zato što je tu niste očekivali.
Prvi put sam mislila o Miloševiću, ali ne kao aktuelnom predsedniku, nego o njemu kao
čoveku. Ne dajući opširnosti previše prostora, da bih izrazila sve što mi je palo na pamet. Ali
u najbitnijem, bilo mi je bar oporo i surovo, da čovek koga je ceo svet proglasiQ za opakog
pragmatičara, ima za oslonac ovu dvojicu klimavih nepostojnika, omeđenih u ovoj ulozi za
njegove političke grobare. Izvesnost njegovog političkog kraja meni više nije bila enigma.
Samo je metod koji će se iskoristiti još bio nepoznat. Ogoljenost prema gladijatorima plana
me u toj meri bijespokojila, da sam ih jednog po jednog počela prezrivo mrzeti. Za mene je
tada Milošević bio samo čovek koga će izdati prijatelji. I meni je to osećanje bilo užasno..."...

..."...KO ĆE PRE DA SE DODVORI DOS-u
Za mene počinje težak period. Ofirala sam se da znam previše o njima. A još gore, otkrili
su da sam stigla tamo gde oni imaju apsolutno kontrolisanu zonu. U tom neprijatnom
razmišljanju setih se TV Palme. Bila sam znatiželjna, ko je tako važan istisnuo mene? Za
koga je Šuvaković obezbedio prostor? Gost je bio niko drugi do Zoran Đindić. Od svih DOSovih
prvaka on je za njih, bez sumnje, bio najdragoceniji. I gledala sam kako govori zapaljivo,
energično i slikovito. Posebno je ocrnio SIK, tvrdeći da smo napravili ogromnu izbornu
krađu. Pozvao je da svi dođu 5. oktobra, ″jer ni komisija, ni sud, više ne smeju biti
institucije". Alal vera, Uroše! Kad-tad ćeš morati reći zašto si to uradio.
4. oktobar 2000.
Pravo sam od kuće otišla u Savezni ustavni sud, a ne u sedište SIK, da se ne bih srela sa
Živkovićem, za koga sam znala da će doći, iako ga sud nije pozvao. Sednica se održavala u
velikoj sali, u kojoj inače zaseda Savezna vlada. Jer, za razliku od komisije, ovde je javnost i
te kako respektovana. Evidentno, svi učesnici su to smatrali važnim danom. Sve sam to ovlaš
snimila, a koncentraciju štedela za odbranu odluke koja je šuplja kao švajcarski sir, ali nema
tu ″kardinalnu grešku" koja bi rezultate prvog kruga dovela u pitanje. Sednicom je rukovodio
Milutin Srdić, predsednik tog suda. I posle ceremonijalnog obraćanja, dao je reč
podnosiocima ustavne žalbe, tj. DOS-u, koga je predstavljao tim od sedam advokata, ali koji
baš tog dana nisu imali uredno punomoćje. Prigovaram na ovaj procesni nedostatak. Čitam
glasno DOS-ov sporazum, kojim je za sva zastupanja pred sudovima ovlastio isključivo
Nebojšu Bakareca, ali bez mogućnosti prenošenja punomoćja. To znači, da je za ovo
proširenje sa advokatima bila potrebna i izmena koalicionog sporazuma. Zahtevam od Srdića,
da mi stavi na uvid punomoćja u skladu sa tim odredbama. On vrda, izbegava. Reče da je
sudu dostavljen izmenjeni sporazum. Krenula sam prema njemu:
- Molim vas, pokažite mi izmenu sporazuma, potpisanog od svih 18 stranaka.
″Nema potrebe da vam to pokazujem, sud to ima. Prihvatio je učešće svih sedam
advokata … Uostalom, ja vodim ovu sednicu" - reče Srdić, proglašavajući moje ustajanje s
mesta - incidentom.
- U redum, predsedniče, vi vodite postupak i nastavite ga tako kako ste počeli. Ali,
molim da se u zapisniku konstatuje neurednost punomoćja, kao i da mi ne dozvoljavate uvid u
izmenu sporazuma, zato što isti nemate. Da imate, pokazali bi ga.
″Sednica se snima, gospodo Arežina, pa će sve ući u zapisnik" - reče Srdić.
Na samom startu sve je i manifestovano. Prvi čovek suda vrlo dobro zna da je DOS već
na vlasti, i da će to biti samo predstava za neupućene. Svako kvarenje te mrtvonosne šarade
na putu preobličja iz istrošenog kalupa, kojem su apsolutno ovi starci služili, u drugi kalup
kome moraju pokazati da će služiti još žešće, on je proglasio incidentom. Zalažući se za
poštovanje procesnog nonsensa, shvatih da sam od istrošenih lojalista upravo obojena bojom
njihovog večnog straha, a to je biti na strani gubitnika. U takvoj polarizaciji pravo nema svoje
mesto. A onaj ko se tada bori za pravni rukopis, to apsolutno zna, kao što zna da će za to
snositi konsekvence. Jer je prokužen upravo od tabora koji amoralnost pristajanja na nepravo
brani većinom, dobijenom prostim sabirkom njihovih pojedinačnih kukavičluka.
Posle tog pravnog porinuća, predsednik Srdić se svojski trudio da u nastavku postupka
prema meni bude korektan. Čak, daleko više od očekivanog. Davao mi je reč i onda kada su
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
63
se advokati DOS-a svojski trudili da to onemoguće, tako da sam ja imala znatan manevarski
prostor da odluku SIK-a odbranim upravo od onog zbog čega je u javnosti napadana.
Prvi razlog su navodno izbačeni predstavnici DOS-a Siniša Nikolić i Maja Vasić, o čemu
se orilo sa svih strana. Ja sam to obesmislila, dajući sudu listu svih članova SIK-a za
predsedničke izbore, na kojoj nema ni Maje, ni Siniše. Oni su bili članovi DOS-ovog
proširenog sastava za parlamentarne izbore, a nikako za predsedničke. Time sam izbila glavni
argument da je komisija nelegitimno brojala glasove vojnika, zatvorenika, diplomatskokonzularnih
predstavnika. Jer, ako imenovani nisu članovi komisije, svakako da te glasove ne
mogu ni brojati. Tako sam demantovala ono što rukovodstvo SIK-a danima nije htelo.
To je izazvalo reakciju sudije Milana Vešovića, koji se topio od želje da Maju Vasić i
Sinišu Nikolića prikaže žrtvama komisije. On je inče bio čovek SNP-a. Direktno sam mu se
obratila:
- Da li biste vi dozvolili, da glasove koji stižu putem pisma broji neko ko nije član
komisije?
„Svakako ne bih", odgovori, i doda: ″Pa oni su mogli biti prisutni kao javnost", reče on.
- Kakva javnost, sudija Vešoviću. Na taj način se krši član 32. Ustava SRJ, jer niko ne
treba da zna kako je glasao, recimo, jedan ambasador, ili jedan zatvorenik, sasvim svejedno,
jer se to može strašno zloupotrebiti.
On mi je sumnjičavo postavio pitanje: ″A izvinite, kako bi se to saznalo?"
- Tako, sudija, što uz ime svakog lica koje glasa putem pisma, ide i potvrda o izbornom
pravu, iz koje se vidi kako se glasač zove, šta mu je zanimanje, gde je rođen, i sl. Iz tih
razloga takav glasač ima pravo na zaštitu, kao i svaki drugi koji glasa na biralištu iza
paravana. Znači, niko ne sme zaviriti u njihove lične podatke. Niko van SIK-a. A SIK je
organ koji po zakonu to mora prebrojati, ali bez javnosti, da se ne bi narušila tajnost glasanja
putem pisma.
Zaćutao je kao zaliven.
- Uostalom, tajnost pisma je ustavna kategorija, i to je vaša vokacija, pa smatram da ste
to trebali znati pre nego ja - završih, srećna što sam mu vratila milo za drago.
Zatim sam zatvorila svaki prostor oko navodne manipulacije brojanja glasova vojnika,
predočavajući sudu sve pismene zahteve, potpisane lično od Nebojše Bakareca, iz kojih se
vidi da ono što je tražio i dobio je na uvid.
- To što on nije tražio uvid u glasove vojnika, to je njegov problem. Ali da jeste, onda bi
svi znali da je reč o 40 a ne 100 hiljada glasova, kako se neosnovano predstavlja. Uostalom,
predsedniče, da bismo ovu stvar raščistili, napravite pauzu od dva sata, i lično se uverite tako
što će ceo sud otići u Saveznu skupštinu i izvršiti uvid. Mislim da bi to i bio red, da bi se
konačno skinula anatema oko jedne takve, svesno napravljene manipulacije.
Predlog je odbijen, jer Srdiću nije ni na pamet palo da tako nešto uradi, ali je vrlo
afirmativno ocenio moje izlaganje, držeći u ruci sve Bakarečeve zahteve, i tražeći od njega da
se izjasni da li on ima pismeni zahtev da je tražio uvid u glasačke listiće vojske. Bakarec je
odgovorio odrečno. I za mene je taj posao bio završen.
Ovde beležim jednu epizodu, kao sliku stvarnih animoziteta advokata DOS-a, koji su se
više bavili mojom ličnosti nego onim što sam govorila. Izvesni Golubović, koji je sve vreme
ćutao, najednom se obratio Srdiću, sa njemu verovatno udarnom figurom: ″Molim vas,
predsedavajući, zaštitite sve nas ovde od gospođe u plavom". Na to sam mu ja uzvratila ″da
ne tražim protivzaštitu suda od gospodina u cmom", stavljajući mu do znanja da je on sam
veća apstrakcija od ″žena u crnom". Zaćutao je. Manje-više tog stepena pripremljenosti bili su
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
64
i ostali advokati, neupućeni u izborni postupak, što je meni znatno olakšavalo posao. Ali, to
me nije radovalo previše u bilo kom smislu. U tom gemištu poluistina, ovaj sud će ipak
odigrati svoju ulogu podupirača, koji će zauvek anatemisati komisiju. A to će se desiti na
neočekivano perverzan način, što će se koristiti u danima koji dolaze.
Zato sam, koristeći poziciju čoveka koji je sve faze donošenja odluke SIK-a dobro znao,
kao što je znao i sva sabotiranja iste, odlučno tražila pravnu polemiku na nivou istaknutog u
žalbi. A to je, da li formalni nedostatak oko Kosova, tj. ″poništavanje bez ponavljanja", ima
uticaja na računski deo rezultata prvog kruga. A nema, i to je najbitnije. To dalje znači, da
DOS nije oštećen uopšte. A ono što je najbitnije, to poništavanje ni u kom slučaju nije moglo
uticati na konačan rezultat prvog kruga, jer Koštunici i dalje fali oko 160.000 glasova da bi
bio pobednik u prvom krugu. Zakon jeste prekršen samo utoliko što nismo ponovili glasanje,
ali ovaj formalni razlog može se pravdati iz razloga celishodnosti, jer se svima žuri, a
ponavljanje bi samo prolongiralo drugi krug. Rečenim sam htela potencirati protivrečnost
samog DOS-a, jer oni su za utvrdivanje nezakonitosti odluke o poništaju predsedničkih izbora
na Kosmetu, ali su istovremeno i protiv toga da se na tako poništenim biračkim mestima
izbori ponove.
Posle toga, svi DOS-ovi zastupnici su skoro u glas rekli: ″Nas ne zanima ponavljanje, ali
hoćemo da se Koštunica proglasi pobednikom u prvom krugu".
Predsedavajući Srdić je na to odmahnuo rukom, i otvoreno rekao da sud ne proglašava
ničiju pobedu. A da iz spisa predmeta, kao i statističkog izveštaja, koji je sudu dostavljen, ne
proizilazi da je rezultat netačan, ali zakon je prekršen, u proceduralnom delu. Na to se
uzjogunio Nebojša Bakarec, histerično vičući: „Ali SIK je krao, to je opšte-poznato, i tu
činjenicu ne treba dokazivati".
„Molim vas" - smireno nastavi Srdić. - ″Sud sudi na osnovu dokaza, a ne na osnovu
onoga što neko smatra opštepoznatim. To što vi, gospodine Bakarec, smatrate poznatim, u
spisima nema. Mi smo zato tražili izveštaj statistike, i našom proverom na pripremnoj sednici
utvrdili da žalbom niste doveli u sumnju konačan rezultat. Ako sad imate neke nove dokaze,
vi ih prezentujte, i mi ćemo to sigurno razmotriti."
Srdić je takvom miraoćom izlagao ovaj deo, da sam stekla uverenje da je njemu ceo
postupak bio apsolutno jasan. Gledano sa aspekta ljudskih vrlina, tog dana Srdić je bio više
čovek nego svi oni zajedno. Što je postupak više odmicao, komunikacija sa njim mi je bila
jednostavnija. Zato je suprotna strana svu uzavrelost i gnev prosula na mene. Pa su, pored
advokata, to radili stručni konsultantni Zoran Šami i izvesni Lučić, sa izlivima nervoze, koja
je bila ružna, neutemeljena i podla. Tada je neko od advokata stvar ovako video: ″Mi imamo
dokaze prosleđene svim ambasadama i stranim državnicima o izbornoj krađi, i to je sve
dokumentovano". U tom trenutku reaguje sudija izvestilac Aranđel Markićević:
″Molim vas gospodine, to što sad govorite pročitali smo u novinama. Ali, ovaj sudski
predmet je prazan. Dajte konačno sudu to što ste, i ako ste, prosledili ambasadorima. Logično
je da to dostavite sudu uz žalbu, ili danas na javnoj sednici."
″Ne, mi ne verujemo ovom sudu", siktavim glasom javila se jedna neugledna žena, vrlo
depresivnog izgleda. Predstavila se kao advokat Vida Petrović-Škero. Tu ženu ranije sam
sretala po raznim pravosudnim skupovima, i uvek me je iritirala zlovolja koju ona seje okolo.
Zatim je ponovila, ″da se DOS odlučio za spoljnu intervenciju, da bi se ceo slučaj
internacionalizovao". Jer, kako reče, ″naše pravosude je zavisno". Opomenuo je Srdić ″da sud
nije tribina, a da, ako ona i drugi advokati nemaju, ili ne žele da dostave dokumentaciju, koju
su navodno prosledili stranim ambasadama, svaka polemika je suvišna".
Suočeni sa činjenicom da ne poseduju nijedan dokaz, da je rezultat prvog kruga netačan
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
65
barem u jednom glasu, advokati DOS-a su se nešto dogovarali, i onda tražili odlaganje
sednice. Pa kad je to odbijeno, tražili su da sud donese privremenu meru, kojom bi zabranio
održavanje drugog kruga, dok navodno ne stignu ″gle njima", odgovori od stranih diplomata.
A oni će tada obelodaniti šta su ovi utvrdili. Bio je to svakako pucanj u prazno. Priča o
navodnim dokazima u stranim ambasadama, bila je završnica njihovog pravnog fijaska.
Medutim, to osećanje me je držalo samo sekund, jer to što nisu imali oni, imao je neko
ko je za njih već udarnički odradivao posao. Ali, to je u Saveznoj izbornoj komisiji bilo
zakopano kao najstroža izboma tajna. Upravo se za reč javio statističar Živković, na koga sam
i zaboravila, zelen k'o pelin, sa izrazom lica čoveka kome su upravo javili da ima najteže
oboljenje, i da su mu muke svakolike njegova jedina izvesnost. Smetnula sam s uma, da on
nije došao badava. Čekajući trenutak kad je već predsedavajući najavio kraj sednice, uz
uobičajeno ″da li još ima neko šta da kaže", on se najednom javi. Prema njemu sam danima
svojski splašnjavala animozitet, koji je kuljao kao dim iz sačmarice, i istovremeno
beznadežno upozoravala sve, na već precizno izvedenu kupovinu najvažnijeg čoveka u
komisiji. Zato sam u tom trenutku potpuno videla ″već videno". Osećala sam da će ono što
sam ja odbranila on obesmisliti. I tu je cilj, taktika, završnica zavere koju više nema ko da
spreči...
Čekam to gnjecavo samoubilačko obrušavanje na rezultat, koji je statistički baš on
potpisao 27. septembra, u momentu proglašenja prvog kruga, tvrdeći da je računski deo
neoboriv. A sad, taj isti rezultat očigledno mora biti oboriv, i sve treba da sklizne kao tovar
sijena na krivom stožeru.
Počeo je svojim dodvorničkim ulagivanjima. Prvo sudijama, pa DOS-ovim advokatima,
a posebno Zoranu Lučiću, predstavniku CeSID-a, kome se blagonaklonio rečenicom:
″Uvaženi profesore, srećan sam što ste ovde". Tragajući dalje sa istom snishodljivošću prema
Bakarecu, Šamiju, i na kraju završio sa sekretarom Krcunom, izvinjavajući se što ga nije
pozdravio odmah posle sudija. To mamutsko idolopoklonstvo iziritiralo bi sve prisutne, da
istovremeno nisu namirisali i poslasticu koju će DOS-ovim advokatima direktno, na
svojeručnoj šustikli, upravo servirati Živković. ″Bilo je grešaka, i to matematičkih", reče i
napravi stanku, svesno dugu i potrebnu, da ovoj svojoj istorijski kužnoj rečenici da onu
dimenziju koja će ovekovečiti anatemu SIK-a, a zauvek abolirati sav pritisak DOS-a. Jednom
rečenicom ovaj čovek, lica promenjenog kao izbušena lopta posle dugog šutiranja, zauvek je
zapečatio svaki prozor kroz koji bi istina mogla priviriti, ili bar se braniti. Ako prvi čovek
statistike svoj statistički zbir dovodi u sumnju, u danima opšte histerije, to postaje aksiom
izboraog cirkusa koji se više ničim ne može dovesti u red.
Na licu DOS-ovih advokata pojavi se sjaj. Tako željno olakšanje. Na licima sudija
zaprepašćenje. A na mom, verovatno ništa, jer sam to i očekivala. Sad ili nikad, odavali su ga
poslednji damari ezopovskog urlikanja. Sve ostalo što je govorio, nije vredno nikakve priče.
Ovo je bilo dovoljno svima. Badava fraze, da to ipak nije imalo uticaja na konačan rezultat,
jer to više niko nije slušao. Čak to nigde nije ni zabeleženo. Vest koja će tog dana obleteti
svet, je upravo priznanje prvog čoveka statistike, da su postojale greške u matematičkom delu.
A to znači da je izborna krađa priznata.
Ovakva vest ostaće nedemantovana. Zadnja slika sa te sednice bilo je vrlo logično pitanje
predsedavajućeg, upućeno Živkoviću: ″Zašto te greške, ako su bile, nije rekao 27. septembra,
kad je proglašen rezultat"? Zašto ih tog dana nije otklonio ako su beznačajne? Zašto sad, na
kraju, sudu ostavlja samo sumnju da sve ponovo pregleda, a to znači da se odluka suda ne
može odmah objaviti? Ovde treba tražiti klicu budućeg ponašanja ovog suda. Ali, to je ostalo
bez odgovora, jer ko bi drugi mogao biti kompetentniji od statističara koji pljuje po
sopstvenom rezultatu. Svi su žurno ustali, samo je on i dalje sedeo. Nisu mu prilazili ni
čestitali, čak ni advokati za koje je odradio posao, verovatno zgadeni nad tim stepenom
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
66
samoponištavanja, iako je to njima išlo u prilog,
Polako sam skupljala svoje fascikle, prišla Živkoviću i glasno, bez scene, drame, mirno
mu rekla:
- Podlost ti se neće isplatiti, gade. Razdiraće te do kraja života, a toga ćeš biti svestan
kada te isti ovi za koje si danas lagao, budu šutnuli, jer to i zaslužuješ! Nećeš ostati i dalje
direktor Saveznog zavoda za statistiku. Iskoristiće te i šutnuti. Tako, ipak, završe nemoralni. "...

..."...4. oktobar, 18 časova
Zazvoni telefon...
″Mira Marković ovde. Milena, molim vas, dođite kod nas odmah."
-Gde?
″Poslaćemo kola, recite adresu."
Sačekala sam ispred zgrade. Vozač i suvozač su se ljubazno osmehnuli, ali nijednu reč
nismo progovorili. Prvi put sam u rezidenciji ″Mir". Mladić me sprovodi levo od ulaza, u
veliki salon. Mira je odmah ustala, i videh da Sloba sedi u salonu, u plavoj košulji. Bili su
sami, i po mom utisku, začuđeni. Mira započe: ″Da li Vi znate šta je sud danas odlučio?"
- Ne. Ali, verujem ono što sam juče rekla predsedniku - izgovorih u dahu.
″Tačno", umeša se Sloba. ″Bila si u pravu Milena. Evo, sad javljaju Tanjugovu vest, da je
deo predsedničkih izbora poništen …"
- Ali, predsedniče, pa zar vi niste saznali pre Tanjuga -prekidoh ga ja, ne verujući
sopstvenim ušima. - Zar od Tanjuga treba to da saznate?
Oni ćute. Mislim da je tog trenutka mojim bićem šetala samo jeza. Zar ovde nikog
drugog nema, već mene zovu da provere da li je ono što je već objavljeno u medijima tačno.
Rekoh zaprepašćeno:
- Ja sam Vas odmah posle sednice zvala, samo zato što su se moje sumnje obistinile.
Desilo se ono što sam Vam juče rekla. Zvala sam Vas da tražite snimak sa sednice, da ga
vidite. I juče sam Vas molila da se obezbedi direktan prenos, jer je to jako važna sednica i svi
bi videli ko igra igru a ko brani istinu.
″Ne, Milena, niko nam nije rekao da ste zvali. To se ne bi smelo prećutati", reče Mira.
- Ali zvala sam - rekoh zapanjeno ne zato što mi se ne veruje, nego što ne mogu da
pojmim da oni i dalje apsolutno nisu svesni svoje izolacije.
Kako je ona i dalje ćutala, rekoh da sam zvala negde posle 15 časova, na šta mi ona
odgovori: ″Tad zbilja nisam bila ovde, bila sam kod zubara, ali morali su mi to preneti.
Nemoguće da mi nisu rekli". Delovala je zbunjeno. Za to vreme primetih kako Sloba
nehotično udara mojim ključem o sto. Ja sam u opštoj žurbi, ponela samo ključ pri izlasku iz
stana. I dalje sam u šoku, ne verujući da sam večeras uopšte u rezidenciji ″Mir". A pogotovo
sa njima, i to samo ja. Pa zar niko drugi od tih silnih dvorjana nije ni na vidiku. Skoro
nadrealna slika, koju ću uvek nositi sa bolnim čudenjem.
I danas se pitam, kako je bilo moguće da stignu do tog dana, a da pri tom nisu bili svesni
pogubnosti njihove svite. Zašto su baš mene zvali? Sve mi je to letelo kroz glavu, i otežalo i
onako nezavidan status. Da li ja mogu ispuniti bilo koje njihovo očekivanje? Ne mogu,
naravno. A tog trenutka bih bila strašno srećna da sam mogla, jer se po prirodi identifikujem
samo sa onirn ko je, iz bilo kog razloga, u nekoj neprijatnosti. Upravo oni koji im nisu izlazili
iz kuće, ″odsekli" su me juče kao nepotreban žbun. Ja, potpuno nov čovek u njihovoj sredini.
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
67
Oni mi veruju, u protivnom me ne bi zvali, ali ja sam istovremeno i poslednja osoba koja ima
bilo kakvu moć. Moja saznanja su još od juče prevaziđena. Još je samo juče to moglo biti od
koristi, i to u trenutku kad sam im rekla da ih izdaje njihova fukara. A šta sad? Šta uopšte
reći? Tražila sam rešenje u glavi. Bezuspešno.
Kao da je prepoznao svu moju teskobu, Sloba se najmirnije oglasi: ″Mi smo te Milena
pozvali, ne da te propitujemo i tražimo rešenje od tebe, već kao čoveka koji je
najdobronamernije juče došao kod nas. To mi daje pravo, a i tebi, da razgovaramo samo kao
ljudi. Ti si juče mnogo toga rekla što se, evo, danas obistinilo. Ali, bilo je nemoguće juče u
sve to poverovati, kao što je nemoguće raditi s ljudima sumnjajući u njih. Mi smo evo sad
saznali, da je odlukom tog Saveznog ustavnog suda poništena odluka Savezne izborne
komisije. A to si ti meni juče vrlo detaljno obrazložila, i čak rekla da će tako biti. Bez
obaveze, ako nešto znaš o ovoj pravnoj zavrzlami koja je nastala, reci mi, jer ja ovu vest
uopšte ne razumem. Vest je škrta, pa se ne zna šta se poništava i zašto. Eto, zato smo te zvali.
Možda ti je bar nešto poznato oko svega toga", reče Sloba nemarno odmahujući rukom.
Ta miraoća sa kojom je govorio, još više me je terala u apsolutni bezizlaz. Jer sve što
sam mu juče rekla, imalo je smisla, ali samo juče. I to pod uslovom da je imao osobe koje
hoće i mogu iskreno staviti sve na sto. I, naravno, da stvari nisu otišle predaleko. To što se
obistinilo ono što sam mu rekla juče, a što mi se u krajnjem ishodu nije verovalo, sad me je
samo dotuklo. Već je počelo vampirsko sevdisanje. Era zamene teza dobija neslućenu
razmeru, i istina će nestati naglo, baš kao reka ponornica. A kad izbije tamo, na nekom
drugom mestu, i u drugo vreme, to više niko neće spojiti sa njenim porinućem. Eto o čemu
sam ja tad mislila ne znajući, a i ne pokušavajući da bilo šta kažem. Bila sam zatečena, jer
uprkos svemu što sam pretpostavljala, ipak, nisam verovala da je u toj meri sve ogoljeno. Da
je on apsolutno izolovan, i da su ga ti ljudi, koji su ga savetovali na sve i svašta, i sa kojima je
delio svaki sat, svaku ideju, sve strateške i državne tajne, tako vešto zamajavali ovog leta,
kroz formu ovih izbora, i evo, ovog trenutka razvlastili potpuno. Oni su hteli ovako rogobatne
dve odluke i komisije i suda, da bi ga iscrpljivali dalje, da pristane na sve i svašta što
isključivo njima odgovara.
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
68
ULOG - SLOBINA GLAVA
Ostalo je samo licitiranje njegovom glavom. Samo bi umobolan čovek mogao imati bilo
kakvo drugo osećanje, osim onog kojeg sam tada imala ja. Ono je zakočilo sva druga osećanja
osim saosećanja. I to onog koje imate u trenutku kad ste svesni nemoći drugog, bez obzira ko
je taj drugi, a pri tom mu ne možete pomoći uopšte. Sve što bih rekla bilo bi suvišno. Da juče
nisam bila kod njega, danas me on ne bi zvao, ne bi znao ni za moje postojanje. A ja nikad,
kao i mnogi drugi ljudi, ne bih mogla znati da je on to veče bio apsolutno sam. I to veče uoči
5. oktobra. Dvorjani su u prestrojavanju.
Da li je to neki obrazac koji se na skoro identičan način ponavlja. Kad ste moćni, ne
možete tren biti mirni, čak ni uz sve mere predostrožnosti. A kad moć na bilo koji način
nestaje, onda automatski nestaje i sva svita koja se preseljava novoj vlasti, u odaje za poslugu.
Ali, da je to preseljenje tako surovo, skoro je bilo nezamislivo, a i nemoguće bez velikog
uloga. Verujem da je ovaj ulog na Slobinu glavu u novijoj istoriji, do tada bio najveći. Bila
sam svesna toga, ali sam o istom mogla misliti bilo gde, ali ne tada, i ne na tom mestu. Zato
sam se grčevito trudila da nešto kažem, ali šta? Najednom mi se stvori Uroš Šuvaković pred
očima, i njegovo jučerašnje kreštanje ″da će navodno sud odluku SIK-a potvrditi sigurno". To
me prosto odveza. Skoro sam skočila.
- Pa, gde su sad oni gadovi? Gde je, predsedniče, sad Šuvaković? Gde je onaj skot
Milutinović, koji Vam je juče za mene rekao da sam kreten. A gde im je njihova priča da su
oni sve završili u sudu? Pa upravo jesu, ali tako da su Vam ovog trenutka odsekli glavu. Da li
Vi to znate? Da li ste Vi, predsedniče, imali bilo koji drugi izvor osim ove dvojice? Zašto ih
niste proveravali? Zašto niste posumnjali u trenutku kad su Vas vukli na vanredne izbore?
Zašto, predsedniče, niste konačno izašli u narod, da vidite kako cvili i vrišti na svaku sliku
Vašeg bahatog okruženja. Da osetite koliko je duboko nezadovoljstvo velmožama, koji žive
kao šeici, dok narod osiromašuje do beznađa. Zašto?
U tom mom verbalnom zanosu, provociranom isključivo sećanjem na ovu dvojicu od
juče, prekide me Mira. I prvi put primetih taj njen nepodnošljivo nadobudni zaokret: ″Slušajte
Milena, prestanite sa takvim pričama. Ne biste bili nikakav profesor, jer pričate preopširno,
započinjete hiljadu tema koje uopšte sad nisu bitne, i mi vas zbog toga nismo zvali".
To me povredi, pa se na fin način brecnuh:
- Ja, Miro, i nemam nameru da budem profesor. I nije reč o tome, ja sam samo šokirana
činjenicom da predsednik nije znao kakve ljude gaji, poput Milutinovića. I što je najstrašnije,
i on i drugi će opstati, a samo će predsednika skloniti. I to je taj scenario koji se sad odslikava,
i to me tera na digresiju, jer mi sve prolazi kroz glavu … Zar je moguće da samo ja to kažem.
I da vam oboma to niko više ne spominje.
″Dobro, molim vas, nije problem nikakav Šuvaković ili Milutinović. Ostavite njih na
miru. Ne treba predavanje o tome. Evo, gledajte «Dnevnik». Nas je večeras izdao Aranđel
Markićević", reče ona ledenim glasom.
- Molim? - razrogačih se ja, kao da sam progutala živu sodu. Ne mogu da se načudim
kakav je to sad novi scenario.
″Pa, gledajte vesti. Vidite, molim vas, kako on govori. Evo, lepo je rekao da je žalba
DOS-a u redu. To su mi sad javili moji iz JUL-a."
- Oni lažu, Miro, kao psi. Kao pogani psi! Oni ne smeju kaljati Arandelovu ličnost.
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
69
″Izvinite, a kako se vi to izražavate", reče uvređeno.
- Tako, primereno ovakvoj situaciji. Oni rekli iz JUL-a ″sad im je kriv Arandel". Je li on
kriv što su Milisav i Bora, vaši prijatelji, svesno krivotvorili odluku o izborima na Kosovu, da
bi se stvorio razlog za njeno poništavanje. Pa, ja sam to juče sve rekla predsedniku. A sad je
kriv Aranđel, zato što se profesionalno postavio u ovom predmetu, kao i uvek do sada, To je
Miro puč, i to iznutra. Izdaja. To je to bolesno i bahato u njima, i sve svoje lopovluke sad
hoće da prebace na druge. Za njihov lopovluk kriv im je Aranđel … On je najčestitiji čovek u
istoriji srpskog pravosuđa. Uostalom, ja sam takođe bila na sednici, i u celini sam slušala
njegovo izlaganje. On je bio sudija-izvestilac, pa je morao referisati i žalbu DOS-a onako
kako je napisana. A posle toga, on je predložio kako da se predmet u celini reši. To je
procedura.
″Ma, pustite vi te pravne stvari, ja to ne razumem. Ali, evo, odgledajmo "Dnevnik", pa
ćete sve čuti šta je on govorio."
I zbilja, kreće najava glavnih vesti. Ne mogu da verujem sopstvenim očima i ušima.
Pustili su izveštaj sa sednice Saveznog ustavnog suda, a udarna vest glasi: ″Sud utvrdio
nepravilnosti u radu SIK..." I prva slika na TV – sudija Arandel Markićević navodi razloge iz
žalbe, ali u samom TV izveštaju se ne vidi da on čita žalbu DOS-a, već se prepričava šta on
govori. I zbilja se stiče utisak da on govori kao da je to utvrđena stvar, a ne samo žalbeni
navodi. Perverzija montaže, prođe mi kroz glavu, i to me dodatno mlatnu. Sledeća slika su
advokati DOS-a, pa Bakarec, pa svaki ponovo govori isto. A onda ja, sa delom rečenice
″skinite anatemu". Sa koga? Od čega? Ne zna se, jer je sve isečeno. A zatim, statističar
Živković, dugo zumiran u prvom kadru, jasno izgovara čuvenu rečenicu: ″Bilo je grešaka". I
tu je kraj izveštaja.
- Ovo je tako vešta, bravurozna montaža zlotvora - zavapila sam iz sve snage. - Da je sam
DOS montirao taj izveštaj, ne bi ga uspeo tako prilagoditi sebi. Pa ja na toj sednici nisam
zatvarala usta pet sati, a oni mi daju okrajak rečenice, koji ništa ne znači. A toliko prostora
posvećuju onima koji štite interes DOS-a, a pogotovo Živkoviću, koji tek na kraju celu stvar
dovodi u sumnju.
Najednom se uključi i Sloba: ″Pa zato smo vas večeras i pozvali. Da li je to stvarno tako
bilo? I da li je moguće da je ta odluka SIK-a toliko loša, da o njoj ne čusmo ništa dobro".
- Ne, apsolutno. Zovite direktora RTS, da Vam daju ceo snimak. Rekla sam vam juče da
tražite direktan prenos sednice, jer sam znala izvore zloupotrebe. Ne mogu da verujem da su
mene ovako iskasapili u montaži. Novinarka RTS mi je na izlasku, po završetku sednice, rekla
da je moja odbrana bila izuzetna, pa mogli su me bar minut pustiti. I na kraju, zašto su
izmontirali Aranđela na ovako vulgaran način. Zašto nisu pustili živu reč, pa kad već
komentarišu referisanje žalbe, morali su i zaključak koji on predlaže sudu povodom te žalbe,
kao sudija izvestilac. To je bila pravna bravura kojom je žalba DOS-a obesmišljena u celini.
On je upravo bio odlučan.
U tom trenutku Sloba pozva direktora RTS. ″Dobro, Milanoviću, ima li u tom tvom
prilogu bilo šta što meni ide u prilog?"
″Ja sam dobio takav materijal iz štaba!"
″Kog štaba?", upita Sloba.
″Pa vašeg, predsedniče, celo popodne su ga gledali svi, i odlučili da se ovo prikaže. To je
jedini materijal koji sada imamo." Cula sam da je zastao, pa dodade ″da ga može izmeniti u
Dnevniku 3".
″Ma jok, bre. Sad će te vi u trećem dnevniku. Vest koja prva ode, ona je definitivna.
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
70
Bolje bi bilo da ste onda prilog tražili od DOS-a", reče Sloba ironično ″bio bi sigumo
objektivniji".
Iz daljeg razgovora ja saznadoh da su glavni ″montažeri" bili Milutinović i Bane Ivković.
Prvi put čuh Bane Ivković.
- Zar on da uređuje koji će se materijal prikazivati sa sednice Saveznog ustavnog suda? -
rekoh začudeno. - Jesu li Vam rekli da su oni ti koji montiraju materijal koji je sad ovakav
kakav je obišao svet?
″Ma nije važno, ali zbilja, nije me niko obaveštavao niti bi trebao", nastavi Sloba.
″Valjda je to posao novinara, i šta uopšte da oni određuju šta će se prikazati".
- Pa zato što je njima važan. Rekla mi je Sonja Đurić, koja je bila novinar RTS-a, da je
hitno zovu u Vaš štab. Tražite kasetu snimka sednice u celini, pa bar nek ide u Dnevnik 3 -
rekoh to tek da nešto kažem.
″Ma, nema govora", reče Sloba. ″Biće zapamćeno samo ovo prvo pojavljivanje". I
nastavi hodati po prostranom salonu, sa rukama na leđima. Primetila sam da u tom salo nu
dominiraju samo dve boje - žuta i plava, što se tiče sedećih elemenata i tepiha. Na zidu, pored
svih drugih slika, primetih Miloševićev portret. Nekako mi se nije dopao. Iz poluprofila,
Sloba je delovao previše dobroćudan. A svi zvanični njegovi portreti, imaju oštrinu u pogledu,
i popriličnu nadobudnost, koja njemu više pristaje, a što je tako suprotno ovoj slici ovde.
Upadljiva žuto-plava kombinacija enterijera mi je bila čudna. Valjda svakoj vrsti izdaje
prethodi i dekorativni nagoveštaj. Kao da ste u kabinetu Demokratske stranke. Ali, pošto sam
upadljivo buljila u portret na zidu, Mira me upita: ″Da li vam se svida Slobin portret?"
- Ne, uopšte - rekoh. - Po meni, glavna predsednikova osobina je odlučnost. Barem ga
mi, običan svet, tako vidimo. A ovo je nešto potpuno drugo, ovde je isforsirana dobrodušnost
koja njegovom liku ne pristaje. Ja ga tako ne vidim, bar kad su u pitanju zvanične fotografije.
Sloba se šetajući nasmeja, i onako nehajno dodade: ″To je Mira naručila od nekog
makedonskog slikara. I njoj se svida. Naručila mi je ove godine za rođendan. Ali, ovo je
ionako njen salon." Ne rekoh ništa, ali mi sad beše još čudnija ova žuto-plava kombinacija.
Njen svet je svet njegovih neprijatelja. Oni se više očigledno ne kriju. Sve je čudno, i ja se ne
snalazim ni u prostoru, ni u društvu. Da sam ih ranije poznavala, verovatno se tako ukočeno
ne bih osećala. Samo sam želela da što pre odem, jer se nisam mogla uključiti ni u jednu
temu.
U tom sekundu udoše trojica ljudi - Srđan Smiljković, Mesud Adžemović, a trećem
nisam znala ime. Tad mi Mira reče: ″Mi sada imamo važan sastanak", istovremeno se
obraćajući Srđanu i onoj dvojici što su sa njim došli.
- Pa, dobro, idem i ja - rekoh. Obratih se Slobi:
- Predsedniče, molim Vas, pazite se, čuvajte se, ako možete, i ako imate bilo koju
rezervnu varijantu. Sutra će Vas izdati i policija, i vojska. A i svi saradnici. Sve su to nama
rekli strani posmatrači … Ali to što su oni rekli, niko nije video, jer je zabranio Milutinović.
Pošto primetih da me niko ne sluša, krenuh. Mira me isprati i reče: ″Vi ste zbilja, Milena,
donosilac nekih loših vesti. Doviđenja!" Pruži mi ruku koja nema stisak. Sloba je zastao, i
upitao me, da li mu ja sutra mogu doneti odluku SUS-a. ″Hoću lično da je pročitam, jer ovo
što su objavili, ne znam kome je jasno."
- Doneću je, predsedniče, sigurno. Pod uslovom da bude napisana.
Pa mi prosto izlete:
- Ja se plašim, da je ovo saopštenje početak jednog velikog kurvanja Saveznog ustavnog
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
71
suda. Zar ne vidite da je ovo poziv na stampedo? Jer, ako su nešto poništili, logično bi bilo da
su objavili celu odluku kako sa razlozima poništaja, tako i dela koji poništavaju. Rekla sam
Vam još juče, da Živković ide s tim specijalnim zadatkom. I evo, na celom snimku je samo on
i njegova priča o greškama.
″Zato i hoću da vidim tu odluku, i bilo bi dobro da mi je doneseš pre podne." Nekako
sam shvatila, da je on u tom trenutku želeo uzeti stvari u svoje ruke, dok traži da mu odluku
donesem ja. A još juče, o tom nije bilo ni reči. Bilo je u toj njegovoj priči oko odluke i prava
koje proističe iz odluke, nečeg tako neobičnog. Izlagao je smireno šta želi, tipično za ljude
koji se i u teškim trenucima drže izuzetno odvažno. Imala sam utisak da on o ovoj temi želi
još razgovarati, i ja ga, na samom izlazu upitah:
- Zar Vi mislite, predsedniče, da bi iste te sudije smeli izaći sa ovakvim saopštenjem, da
nisu potpuno sigurni da Vi sutra odlazite? To saopštenje je protiv Vas. Uhvatite ih na delu,
tražite još večeras da Vam se odluka dostavi onakva kakva jeste, a ne samo da objavljuju
saopštenje.
″Zato i hoću da vidim odluku, ali ne treba žuriti. Dovoljno je sutra, nema potrebe da se
žuri."
- Mislim da je upravo stvar u brzini, jer ako je večeras ne napišu, pitanje je kad će.
Insistirajte direktno, i tražite odluku od samog predsednika suda. On meni deluje kao jedan
vrlo razuman čovek. Danas na sednici bio je najdobronamerniji, i mislim da vas neće slagati.
Ali, molim vas, ne oslanjajte se samo na Uroša, jer su na njega svi alergični u tom sudu. On
tamo nije nikakav autoritet. ″Pa, čula si juče šta je rekao!"
- Slagao Vas je, predsedniče. On ne samo da nema nikakvog uticaja, nego su te sudije
baš insistirale i na formalnom propustu odluke, pa prema tome, ona se nije mogla ni srediti.
″Ma, ne vredi se sad vraćati. Šta je bilo, bilo je." Ne nalazeći da moje prisustvo više bilo
šta znači, rekoh kao zadnje što mi je palo na pamet:
- Ja, predsedniče, niti mogu, niti znam, niti smem da Vas savetujem. Ali, da sam na
Vašem mestu, ja bih direktno od predsednika tog suda, tražila njihovu odluku, i to odmah. Vi
na to apsolutno imate pravo, jer ako su dali saopštenje da se odluka komisije poništava, to
automatski znači da se poništeni deo mora i ponoviti … Zato je potrebno videti šta se
ponavlja i kad. Zato Vam odluka treba odmah. Da oni do sutra opet nešto novo ne smisle.
Bilo bi dobro da se Vi izjasniti o odluci. A to možete samo ako istu imate.
On je i dalje pokazivao neku nameru da se o tom razgovara, pa reče: ″Šta to znači, da se
opet ponavlja, pa tako u nedogled".
- Ponavljaće se sve dotle, dok se bilo koji deo poništava. A to Vama ide u prilog, dobijate
na vremenu. DOS-u se žuri da postupak preseče, jer znaju da nemaju dokaz za izbomu krađu.
Ali mislim, da nije suština ovog saopštenja u tome. Ono samo navlači sutrašnji bes, i samim
tim sud sada zloupotrebljava svoju funkciju. Zovite ih direktno i tražite odluku. To je ono što
ja mislim, jer ako ih večeras preduhitrite i saopštite kako odluka u celini glasi, onda više neće
moći da na bazi istog akta prave novi scenario.
On se nasmeja, pozdravi se vrlo srdačno, i na kraju mi reče:
″Ako samo možeš, donesi ti
meni odluku sutra do 10 sati". Sve ću uraditi što mogu, ali večeras je važno iščuparti je. Ja
sam shvatila, da od mog savetovanja nema ništa. .."...

..."...5. oktobar 2000.
Ujutru u 8 časova, već sam bila u Saveznoj skupštini. Opšti mir, jeziva praznina. Ništa ne
nagoveštava da velelepnom zdanju, koje je izdržalo razaranja, upravo tog dana se sprema
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
72
podmukla paljevina. Skupštinski hol bio je potpuno prazan. Zatekla sam Milisava kako čita
štampu, kao i svaki dan.
- Šta ima novo? - upitah. On mi odgovori cinično: ″Ima odličan horoskop u Ekspresu.
Evo, baš ga čitam".
- Milisave, ja nisam došla zbog zajebancije. Jesi li sinoć čuo saopštenje Saveznog
ustavnog suda? Interveniši, molim te, da nam odluku dostave hitno.
″Zar me baš ti moraš zamarati od ranog jutra. Ni kafu još nisam popio. Šta mi da tražimo
od suda? Briga me za sve", reče nervozno i nastavi da srče kafu. Cinično, kao da je vreme
opšte razbibrige, on mi opet reče krajnje iritirajuće: ″Evo, meni horoskop kaže da će mi biti
dobar dan".
- Ti i Bora zovite Srdića odmah, da vidimo šta nam je poništeno u odluci - nastavih.
″Da budim Boru? On nikad nije došao pre 10 sati. Šta da zovemo Srdića? Sinoć su dali
jedno saopštenje, a isti taj Srdić je jutros za Radio «Slobodna Evropa» izjavio, da će se
predsednički izbori poništiti u celini. I ko tu sad zna koliko oni odluka imaju još u džepu. Ne
zanima me više, ni naša, ni njihova odluka. I ništa više o tom."
- Pa, kako te ne zanima, kad je miting koji se danas najvljuje pred ovom Skupštinom,
upravo u vezi naše odluke. Proglasili su nas kradljivcima, a sad ovo sudsko saopštenje na neki
način to overava. Zato vas dvojica morate objasniti zašto je Živković juče oklevetao celu našu
odluku, takoreći, optužio. Pozovi sve iz komisije, da se bar danas oglasimo pre ovog mitinga.
″Da li si ti normalna?", odgovori Milisav. ″To više niko neće da čuje. Zar da zovem
druge ljude danas ovde, kad je kraj svemu. Šta me briga za odluku, što je ne traži Slobin štab.
Ako hoće da mu pomognu. Ako mi oni nešto kažu, ja ću to uraditi. Ali, neće ni oni. Niko od
vas ne sme biti ovde. Skupština će najverovatnije biti zapaljena."
Bila sam skamenjena.
- Kako zapaljena? Shvataš li ti šta si rekao? Otkud ti ideja da će goreti Skupština? -
zapanjeno sam pitala, ne verujući u tako nesuvisle izjave.
On najednom ustade i reče: ″Ja još moram obići neke službe ovde. Komisija se neće
sastajati, pa prema tome, bolje ti je, idi i ti na vreme. Ovo što sam ti rekao, može vrlo lako da
se desi. Ko preživi, pričaće. Već sedam dana se najavljuje okupljanje pred Skupštinom, a evo,
ovog sekunda sam saznao da je odredeno svega 120 policajaca, i to Saveznog MUP, da danas
štite Saveznu skupštinu. Slovom i brojem 120. Shvataš li ti to. A, šta je to na milion ljudi koji
danas planiraju ovde", reče vrlo uverljivo. ″A ti mi sad govoriš o nekoj odluci. Bolje kupi se i
idi, ja sam ovde samo zato što sam i generalni sekretar, i što moram ove ljude zbrinuti na
vreme. Bilo šta da im se desi, mene će okriviti. Ja zato sad moram obilazti službe, a ti idi."
- Zašto to ne javiš Slobi? „Šta?", upita.
- Pa to, da je određeno samo 120 policajaca - rekoh u šoku. - Pa ti si sa njim valjda
prijatelj, reci mu to odmah.
″To nije moj problem - odgovori Milisav. - Za to su zaduženi drugi, valjda su mu već
javili."
- Ali, bez obzira, ti si mu prijatelj Milisave - ponovih ja.
″Pa šta, ako jesam. Ja mu u ovom trenutku ne mogu ništa pomoći."
- Možeš. Ja bih za svog prijatelja tunel kopala.
″Eto, kopaj, ko ti brani, kad si već toliko zaludna. Ja baš nemam ništa protiv, da mu ti
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
73
budeš prijatelj. Što se mene tiče, on meni više ne treba."
Okrenula sam se i pošla prema izlazu. Najgori su, ipak, ovakvi prijatelji. Neprijatelji ne
uživaju u surovosti. Avetna tišina upozoravala je da se nešto sablasno sprema, kao da više
niko ne postoji. Pozdravih se, sa inače uvek ljubaznim skupštinskim obezbeđenjem. Oni su
bili jedini dokaz da život u Skupštini tog jutra postoji.
Krenula sam prema Palati federacije, gde je sedište Saveznog ustavnog suda. Stigla sam
pravo u kabinet predsednika Saveznog ustavnog suda Milutina Srdića. Sedeo je sa jednim
profesorom Pravnog fakulteta i još dvojicom ljudi, koje sam juče primetila u sudu. Videla sam
da ugodno ćaskaju, vrlo piju i vrlo se zajebavaju. Kao da su na pikniku.
Jedini koji je tu sedeo sa nekim papirima, i bio vrlo ozbiljan, je sudija Aranđel
Markićević. Pitam ih s vrata. Da li je odluka gotova? Mogu li uzeti svoj primerak. Jalova
diskusija je trajala skoro sat. Izuzev Aranđela, svi oni koji su tu sedeli trebalo bi zauvek da se
stide onog što su tada govorili, a pogotovo načina na koji su govorili. Njima ni na kraj pameti
nije bilo, da se uopšte bave svojom rogobatnom odlukom, koju očigledno nemaju ni u nacrtu.
Već tako vulgarao prognoziraju kako će proći taj 5. oktobar, uz nesebično zalivanje što
votkom, što lozom … i neukusnim dosetkama. Oni mirno čekaju da njihovo čemerno sudsko
nedonošče aminuje nepravo, kojem se očigledno vrlo raduju.
Aranđelov pokušaj da se posveti izradi odluka, i da diskusiju usmeri u tom pravcu,
odbijen je sa indignacijom. On je otišao u svoj kabinet, a ja sam izašla iz suda. Izlazeći,
shvatih da imam dva nova problema. Prvi, da odluka ne samo da nije napisana, a drugi da se
još ne zna ni kakva će biti. Tu me sačeka i treći. Sa svih strana se orilo, trebalo se prebaciti
nazad, do centra grada. Ljudi su išli u grupama iz pravca Zemuna, kao i iz pravca Studentskog
grada, svi prema mostovima, i to je bila opšta gužva.
Idući peške, nekako sam kod Šest kaplara uhvatila taksi. Vrlo mlad čovek me upita: ″Šta
će biti sad sa vama. Vi ste najviše eksponirani. Kad bi neko znao da vas vozim, razbili bi mi
auto".
- Ako je tako, odmah ću izaći.
″Taman posla", reče on. „Ali onaj koga vi branite, danas će biti konačno ubijen. Evo, svi
smo krenuli da ga ubijemo".
- Stanite, molim vas - rekoh. - Vreme je da izađem iz vašeg vozila.
″Ne, ne, gospođo. Treba mi da gledam i uživam, da vam je došao kraj". Kako je
neprijatnost išla u totalnu krajnost, ljubazno ga zamolih da više ne razgovaramo. Ali, badava.
″Ne odustajemo dok ga ne ubijemo", reče sladostrasno.
- Zašto? - upitah ga.
″Zato što je upropastio zemlju."
- Misliste samo on? - nastavih razgovor.
″Ostali nisu bitni. Kad njega sklonimo, nestaće i svi ostali."
- E, vidite mladiću, možda će vam se danas i ispuniti želja. Ali, ne radujte se. Ako i
uspete skloniti Miloševića, znajte da to niste uradili vi, nego njegovi. A oni će vam ostati svi
do jednog i ništa se neće promeniti. Samo, tada nećete likovati. Bogati će postati još bogatiji,
siromašni još siromašniji. A niko više neće plaćati pobunu spolja. A sve ovo vam je uvod u
veliki stečaj države - rekoh skoro povredena njegovom zajapurenom drskošću. - Ovo je velika
podvala upravo ovom narodu, koji juriša ka Skupštini.
″Žao mi je gospođo zbog vaših ideoloških zabluda", reče zlurado.
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
74
- Nema veze, samo uživajte. Ali videćete, da to ima veze sa nečim drugim. I tek ćete
pljačku osetiti. Sloba je danas samo dobar izgovor, a sve je ovo uvod za tzv. tranziciju. Pa bih
volela da se vidimo ponovo za par godina. Vi koji danas likujete tada ćete biti najviše
razočarani.
″Pod uslovom da vi preživite", reče mi zajedljivo.
- U svakom slučaju, ja vama želim sve najbolje! A setićete me se i ako ne preživim.
Već je bilo vreme da izadem, jer se od Autobuske stanice dalje nije moglo. Kao u
košnici. Ljudi su vikali, nosili transparente, bili u stanju polušoka, poluistina, i nabreklih
očekivanja. Svuda motocikli, automobili, prikolice, kombiji, kamioneti, autobusi, a sve ih je
spajalo opšte obožavanje gužve. Svi su se međusobno razumevali, pomagali u regulisanju
saobraćaja, i verovatno svi verovali da tog dana imaju veliku misiju. I najednom, nisam znala
kuda uopšte ja idem. Zakrčenje je bilo tog stepena da, ukoliko ne pripadate euforičnoj grupi,
ona može samo da vas pregazi. Odlučila sam da još jednom odem u rezidenciju. Moram Slobi
reći da sud ne piše odluku, nego se zaliva pićem. Slavi svoj sudski doprinos opštoj gužvi.
Probijajući se kroz haotično zanesenu rulju, naprezala sam moždane vijuge da mi nadu put da
se iz tog meteža nekako izvučem. Uspela sam da ispresecam predeo oko Palate pravde, izašla
na parkić kod ″Mostara", i skoro se začudila nepreglednoj reci ljudi i automobila, koji su hitali
prema centru.
Ispetljala sam se preko ″Mostarske petlje", i već sam bila na Topčiderskom brdu. Gore
nije bilo nikakve gužve. U rezidenciju „Mir" stigla sam oko 13 časova. U isti onaj žuto-plavi
salon odveo me čovek iz obezbeđenja, i tu sam dugo čekala da dode Mira ili Sloba. Iako sam
ja insistirala da se samo na kratko vidim sa Slobom. Konačno se pojavi Mira.
″Šta je bilo Milena? Što ste sad došli?", reče hladno.
- Obećala sam sinoć predsedniku da ću doneti odluku suda.
″Pa, jeste li je doneli - reče ona. - Dajte, odneću mu je ja odmah."
- Nisam je donela jer nije ni napisana, ali bih htela još nešto da mu kažem.
Ona to zanemari, pa mi reče: ″Ne razumem. Nemate odluku, pa zašto se onda došli?
Mogli ste to javiti telefonom. Zar ste morali dolaziti da mi kažete da ništa niste mogli uraditi.
Ali, kad ste već tu, sedite" - reče.
Malo sam odćutala zbog neprijatnosti koju evidentno trpim, a koju sam i njoj proizvela.
A onda, u tako nebranom groždu, rekla sam nešto što me je iznenadilo. Ali i nju.
- Miro, slušaj me. Ja te neću persirati samo zato što mi je u ovoj situaciji tako lakše
komunicirati. Ja ovde nisam došla zbog slatkih kolača, i zbilja ne želim ni da se osećam
neprijatno. Ja sam u tvoju kuću došla kao najodaniji prijatelj, samoinicijativno, jer sam u
ovom užasnom drilu koji predsednik trpi, shvatila da mogu bar donekle pomoći. Ovde je
pomoć istinita informacija. Sve takve su prekinute. Odsustvo koristoljublja daje mi pravo da
budem i direktna i iskrena. A težina ovog trenutka, da me ne može povrediti tvoja
opštepoznata sujeta. Ja nisam iz sveta koji je dolazio u ovu kuću, i njihove manire ne znam,
niti hoću da ih učim. A imam utisak da me ti baš zbog toga gledaš kao neku napast, kao da ja
nešto od tebe tražim. Ja prosto želim da objasnim koliko je značajno ovo što ću sada da ti
ispričam, jer mislim da ti toga nisi svesna. Tako mi se učinilo i sinoć. A oni koji su ti bili
sinoć, i uopšte, svih ovih godina, budi sigurna, od danas više neće doći.
Ona me pažljivo slušala, pa reče: ″U redu, Milena, ja ću vas i dalje persirati, a vi mene ne
morate." I opet onaj isti neprijatni muk. Prosto je sa njom bilo nemoguće uspostaviti neku
prisniju komunikaciju. Meni je tog trenutka i te kako bilo neprijatno. Ali, istovremeno, nije mi
se odlazilo. Očekivala sam da će se Sloba svakog trenutka pojaviti, i da ću njemu reći ono
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
75
zbog čega sam došla. Shvatila sam, da tu treba da ga sačekam. Da nije bio taj dan, i da sami
dogadaji nisu preuzeli kontrolu nad njenim političkim životom, verovatno nikada ne bih
dobila toliki prostor, a ni mogućnost da razgovaram sa ženom koju su smatrali najmoćnijom u
Srbiji. Dok smo tako ledeno ćutale, pomislila sam, da li je ona to stvarno i bila. Ili su to
isprojektovali oni kojima je njena moć bila potrebna, opsenili je, a ona im je emitovala sve
ono što su halapljivo koristili. Ali, bilo kako bilo, svi kojima je činila i koje je stvarala, koji su
joj klicali ponizno, klečali i na kraju lagali da je ona sama ono što nije mogla ni biti, tog dana
nisu bili tu. Potpuno sam prepoznala tu prazninu u vremenu i prostoru, koju ona sad
posvećuje meni samo zato što tu nikog drugog nema. A njihov zajednički proizvod sa svim
drugim okolišnim lihvarima i prišipetljama svih vrsta, su taj nož koji se danas, 5. oktobra,
zariva u leda njenog muža. Mene je to bolelo, a ona toga nije bila svesna. Ili i jeste. Nevažno,
posledice su iste.
Eto, u takvom nadrealnom ambijentu, prolazila su dva duga sata tog 5. oktobra, koje sam
provela s Mirom. Svesna ili nesvesna, razglabala je sa mnom kao da se napolju ništa ne
dešava.
Priča mi, između ostalog, da su oni (julovci) osvojili fantastične iborne rezultate, a
pogotovu tamo gde je ona nosilac liste za poslanike!!! Da čovek ne poveruje, o kakvim sve
glupostima priča, i u šta ona veruje. I to baš danas kada njen muž definitivno pada zbog
političkog kraha nje i njoj sličnih. Pri tom, ona svoju politiku danas meni opisuje kao
avangardu posebnog koncepta ″od kolorita scenografije do moderne korespondencije". Bože,
kakvih sam se bljutavosti naslušala, a nijednim gestom nisam protivrečila. Jer bi tek bilo
stupidno teoretisati o bogatim levičarima, koji uzimaju danak po vasceloj Srbiji. A onda će se
očas, ti isti preobraziti u najokorelije DOS-ovce. Mislim, slušaću sve. Sve što moram. Samo
da bih dočekala da uđe Sloba, da mu bar kažem da od odluke, koju on tako iščekuje, više
nema ništa. Da ga gadovi ne drže u zabludi, pričajući mu ko zna šta.
Kad je ona počela da priča o zanosnim šiškama Željka Mitrovića sa izrazom lica
neviđene zadivljenosti, meni se smračilo. Pa se ote mojoj koncentraciji:
- A gde ti je on sada? - došlo mi da vrisnem.
″Pa, i njega danas napadaju", reče zabrinuto. ″On je prvi na udaru", dodade, brižno.
Da nije možda zbog ideje? - htela sam upitati, ali je bilo suvišno. Međutim, kad se
uhvatila Milana Beka, odnosno čudenju da je on njoj inače tako odan, danas dao ostavku na
mesto predsednika Upravnog odbora «Zastave», nisam mogla otrpeti:
- Bio ti je odan, dok nije opljačkao sve što je iz Vlade prosleđeno u «Zastavu», a završilo
u njegovim i džepovima njegovih pajtosa. To je i previše novca Miro, da svom kumu Đindiću
može komotno obezbediti celu kampanju za Slobino rušenje.
Pogledala me je mučno, kao i ja nju.
Ona jeza od prethodne večeri, pojačavala je moj unutrašnji osećaj besmisla ovog
razgovora, i mojih obezvređenih nadanja, da ću Slobu uopšte videti, a kamoli razgovarati. Ali,
uprkos svemu, svaku rečenicu sam započinjala upozorenjima, za koje sam verovala da će
imati sluha. Da je indirektno odvučem od jalovih hvalospeva, koje je posvećivala i ostalim
jurišnicima, a ne samo ovoj dvojici. Pričala sam joj skoro u dahu, da sam jutros saznala da
Saveznu skupštinu obezbeđuje svega 120 policaja; i da u Beogradu ima sigurno preko pola
miliona ljudi.
″Ma šta pričate. To nije tačno. I nemojte da mi prepričavate opozicionu štampu. To samo
piše u tim novinama", reklaje nehajno.
-Nije iz štampe. Milisav Milenković mi je jutros rekao za policajce, a dolazeći ovamo
videla sam reke ljudi, koje se slivaju sa svih strana - rekoh, već smorena.
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
76
″Ma, to su gluposti. Nije tačno to što govorite."
- Miro, nažalost, tačno je. Možeš li to preneti predsedniku.
″Šta da mu prenesem? To što si ti išla peške, i što Milisav sebi diže rejting, da ispadne da
će baš on sa tih 120 policajaca braniti Skupštinu. Znam ja njegove priče i previše dobro."
- Ali, molim te, prenesi to predsedniku. I prenesi mu da od odluke suda nema ništa. Pa,
on tu odluku čeka.
″Znate šta, Milena, to što se tiče gužve oko Skupštine, to je Vlajkov posao. Pa valjda on,
kao ministar policije, ima neke bolje procene od onog što si videla usput, ili čula od
Milisava", reče odmahujući rukom.
Znala sam da joj je sa mnom dosadno, pa je to prekraćivala pričom o ljubimcima i nije
volela što je prekinuta. Ali istovremeno, ona nije pokazivala nikakvu žurbu, niti neku posebnu
nameru da ja odem, Tako nastavljamo razgovor koji ničemu ne vodi.
- Beograd je prepun. Scenario sa Skupštinom je, Miro, uvežban. I to se danima priča
upravo u Skupštini. Evo, Milisav se jutro izlanuo i rekao da će danas biti zapaljena.
Ona me pogleda bez komentara, slegnu ramenima, i kao za sebe reče: ″Pa valjda bi Sloba
to morao znati".
- Pa, u tome i jeste plan o kome ja pričam. Dovođenju pred svršen čin mora prethoditi
zavera, i zabluda onog protiv koga se zavera kuje. Predsednik je sve vreme u toj zabludi, i svi
ga ti govnari lažu.
Ona se zgražavala na moje česte upadice tog tipa. ″Pa zar Vi mislite da bi njega Vlajko
doveo u zabludu. On je njemu vrlo odan, to da znate."
- Šta vredi Vlajkova odanost, ako on nikakav autoritet nije u policiji - rekoh. - To je
čovek bez ikakvog uticaja. Tamo svako ima svoje šefove i podšefove, i to svaki građanin zna.
Vlajko je čista marioneta, i zbog minornosti svog uticaja on svesno ili nesvesno obmanjuje
Slobu. A pogotovo danas.
″Svašta", reče s prezirom. ″Dvadeset-trideset hiljada demonstranata i nije neki svet, zbog
čeg se treba praviti takvo obezbedenje Skupštine, i dizati paniku. To je ovih dana naduvala
opoziciona štampa."
- Pa dobro, žajde da proveriš. Zovi ove svoje - Željka, Srđana, Dragoljuba, i druge iz
partije, valjda su na nekom osmatračkom zadatku. Valjda imaju neke podatke do sada.
Nije mi ništa odgovorila, ali je brzo tražila da je centrala spoji sa njenom sekretaricom
Bisom, koja je na svako Mirino poimenično traženje odgovarala odrečno, da ne može naći ni
ovog, ni onog, praktično nikog. Mira je tad ćutke prišla telefonu i počela sama da okreće
brojeve. To je trajalo poprilično, i lice joj je postajalo sve zabrinutije. Pri svakom okretanju
brojeva, sumnjičavo je konstatovala: ″Zamislite, nedostupan". Od totalne nezainteresovanosti
ona se preobražavala u vrlo zabrinutu osobu, i imala sam utisak da joj tek tog trenutka nešto
postaje istinski sumnji-vo. Pokušala sam se setiti nekoga koga znam, a koga bih eventualno
mogla zvati radi dobijanja informacije o onom što se dešava u gradu. Pri tom okrećem
Savezni ustavni sud konstantno, i uvek dobijam samo Markićevića. On mi uporno odgovara,
da osim njega tamo više nema nikoga. Najednom se setih:
- Miro, zovi Milisava, on je jutros bio u Skupštini i sve će ti reći. Evo ti njegov broj
mobilnog telefona.
Ona je okrenula broj, i očima mi dala znak da telefon zvoni. Prvi od onih silnih koje nije
našla, a koji su bili njeni najbliži saradnici iz JUL-a. Čula sam je kako govori: ″Mira ovde,
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
77
Milisave, zašto se ti meni ne javljaš mesecima?"
Ne znam šta joj je on odgovorio, ali sam na njenom licu videla razočaranost. Dodala je
brzo: ″Znamo se godinama, a da ti ne okreneš telefon, već da ja tražim od drugih tvoj broj.
Zar nisi želeo bar da nas čuješ?" Ja i dalje slušam šta govori. ″Šta, gde si?", reče uznemireno, i
pogled joj zastade: ″Zapaljena Skuština!" Vrisak. Pogled joj je zastao. Od užasa i sama sam
ustala. Čuh samo još jednu njenu rečenicu, koja je zvučala kao kletva:
″Zašto Milisave, zašto prijatelju, da nam to ne javiš? Zar smo tolike godine proveli
zajedno, a da ja tebe zovem da bih to saznala." Spustila je slušalicu.
Bilo je u toj rečenici sve: iznenadenje, šok i posebna neverica, koju čovek ispoljava tako
bolno kad shvati da ga izdaju prijatelji. Imala sam utisak da ona i dalje ne veruje da je to
tačno, i samo je govorila o čudenju da joj se on nije javio barem u toku dana. ″Zamislite",
obrati se ona meni krajnje iskreno, ″on je već pola sata kod kuće. I sve zna kad je šta bilo, kad
je Skupština zapaljena, a nije hteo da nam javi … prosto ne mogu da verujem." Imala sam
utisak da je nju više pogodilo to saznanje, a da joj do svesti još nije došla realnost koju
paljenje Savezne skupštine za sobom vuče.
″Moram hitno to reći Slobi", krenu prema izlazu. Ja krenuh sa njom, ali mi ona u holu
reče: ″Hvala vam Milena što ste došli. Izvinite ako ja nisam na vreme shvatila vašu, ali zaista
iskrenu nameru. Evo saznale smo zajedno da Savezna skupština gori". Ćutala sam.
Rastadosmo se u prostranom holu, i ja krenuh prema izlazu. Ona se najednom povrati:
″Milena, molim vas, pozdravite vašeg sina". Mene ta rečenica ganu. Jer nežnost sa kojom je
to izgovorila je bila isto toliko primetna, kao i ona nadobudnost od pre dva sata.
Iako sam posle Slobinog hapšenja, o Miri mislila dosta loše, ova rečenica me uvek vraća
na neku vrstu preispitivanja. I uvek me negde boli, i proizvodi dilemu. A možda je to samo
zbog moje sklonosti, da kod svakog čoveka tražim samo onu bolju stranu.
Od vile ″Mir" do mog stana vozi me službeni auto rezidencije. Čim sam ušla u stan, javio
se Sloba. ″Milena, šta bi sa onom odlukom suda? Da li su je konačno napisali?" Opet sam bila
šokirana. Već je bilo 18 časova. Ne znam kako da mu odgovorim, da sam ja praktično od 14
sati bila samo nekoliko metara od njegovog kabineta.
- Ja sam se, predsedniče, sad vratila odozgo. Da li Vam je Mira prenela, sedela sam sa
njom, jer ja sam i došla samo s namerom da Vam kažem da od odluke nema ništa - rekoh.
″Dobro, dobro" - reče on, da odagna svako dodatno objašnjenje: ″Molim te, zovi sad sud
i pitaj ih da li je ta odluka konačno gotova. Tako mi je sad potrebna, i toliko važna. Molim te,
javi mi odmah".
Moja tuga se pojačavala, iz prostog razloga što nisam mogla da mu prenesem nikakvu
informaciju, a vidim da on to očekuje. Kako da mu kažem, da tamo, u sudu, od 12 časova,
osim sudije Markićevića više nikog nema. Kako da mu ispričam da umesto odluke koju krije
sud na njega šalje ljutu guju. Kako da nagovorim Aranđela, koji je još tamo, da se javi Slobi i
to mu kaže. Pri tom, sudija Markićević je sinoć doživeo strašnu neprijatnost, jer ga je presreo
Srđan Smiljković i oteo mu mobilni telefon. Da mu prekine komunikaciju sa mnom.
Drastičnost užasa koji su stvarali njihovi dvorjani, onemogućavala me je da više bilo šta
tražim od sudije Aranđela. Pri tom, mogu samo da ga zovem preko službenog telefona, a i to
je teško, jer je centrala konstantno zauzeta. Jedan ljubazi čovek sa te centrale, uredno me
obaveštava da on sve može preneti sudiji Markićeviću, koji je tamo sam. Govori vrlo srčano,
tvrdeći da je on iz roda Vasojevića, i da je njemu kao običnom telefonisti, jasno da su Slobu
svi izdali. Prča mi da je zgrada skoro prazna, i da se danima pakuju koferi; da bi on to vrlo
rado rekao da je imao kome. Odjurio je kod Aranđela, i on mi se brzo javi. Ja ga obasuh
molbama:
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
78
- Molim vas Aranđele, možete li se javiti Slobi, jer ja ne znam šta da mu kažem. On
toliko čeka tu vašu odluku, da je to prosto greh.
″Odluka je napisana, ali ne i potpisana", reče Aranđel očajno. ″Ali me stvarno, Milena, o
tom ne pitaj više ništa. Zoveš ceo dan, i ne razumem šta tebi treba da budeš poštar u ovoj
situaciji. Ti si tvoje sve časno uradila juče na sudu. Profesionalno. Ali, zašto preuzimaš
odgovornost njegovih saradnika, koji bi ga i te kako izvestili da nije ispalo kako je ispalo.
Zašto pereš njihove laži, neka ga oni izveste o onom što su ga lagali sve vreme. Neka se
pokažu takvi kakvi su, a ne da ti sada pereš njihove račune! Zašto oni ne traže Srdića da
požuri sa potpisivanjem odluke? - već ti."
Bilo je u njegovom glasu prekora, sasvim opravdanog. Potpuno svestan da oboje
možemo biti izmanipulisani, ali da od tog Sloba ništa neće imati, niti ćemo mi biti ispravno
shvaćeni. Nastao je neki vakuum, ćutali smo oboje.
- Ali, Aranđele, recite mi molim vas, šta da mu kažem? Pa, dok mene zove, on je u
strašnoj nemilosti. Dajte da mu pomognemo koliko možemo. Pustite sad te lopurde, nisu ni
vredni da o njima govorimo. Razgovarajte sa njim. Pa pobogu, bili ste mu ministar pravde!
Zar ne možete da mu se javite? Drugačije je kad mu vi kažete da odluke nema, jer se
godinama poznajete, a drugačije je kad ja to prenosim. Zašto ga ne nazovete, Beograd gori,
svi su ga izdali. Ljudski je da sazna istinu takva kakva je. Zar je moguće da vas to ne boli?
Nastavila sam u tom tonu sve dok me Aranđel nije prekinuo: ″Slušaj Milena, ja nisam ti,
i neću da izigravam Majku Terezu tamo gde je to i nemoguće. Ja ga u ovom svojstvu ne mogu
zvati, a ti uradi šta smatraš da treba. Uostalom, sve sam ti rekao, odluka je napisana, ali ne
može izaći jer je potpisuje predsednik suda. A pre toga, redakciju vrši još dvoje sudija, koji se
nisu ceo dan ni pojavili."
I dalje sam navaljivala, insistirajući na surovosti ovog sudsko-pravnog čerečenje, i da
ništa ne opravdava sakrivanje istine o sudijama koji su pobegli sa mesta gde su doneli
saopštenje a ne odluku, koje ceo dan pali grad. On mi hladno odgovori: ″Nemam nameru da
ogovaram kolege, a ja zgradu neću napustiti sve dok se oni ne pojave. Jedino što želim, da ta
odluka što pre izade iz suda. Što se mene tiče, mogla je i juče, ja sam svoje napisao. A lična i
moralna odgovornost me tera da i dalje budem ovde, sve dok odluka iz suda ne ode".
- Dabogda vaše kolege, koje su pobegle, noge polomile i nikad im ne zarasle … Dabogda
im se seme zamelo.
Ni sama ne znajući šta više uopšte da kažem, i bi mi žao što to grubo saopštavam čoveku
koji to ničim nije zaslužio. Naprotiv. Ali, bes je proizvodila činjenica da se sud, kao
institucija, svesno poigravao sa nečijim pravom. I to je ono što ja uprkos svemu nisam mogla
shvatiti. To je, pre svega, zločin samog suda, bez obzira kojoj svrsi služio.
Posle par minuta mirno sam pozvala Miloševića:
- Od odluke, predsedniče, nema ništa, i nemojte je ni očekivati.
On me još samo upita: ″Da li je ta informacija proverena?"
- Jeste, rekao mi je sudija Aranđel Markićević. On je tamo sam samcijat, ostali su pobegli
još u 12 sati. A odluka ne može izaći, jer je nepotpisana. Potpisuje je predsednik suda, a njega
nema. I on je pobegao.
″U redu je", reče on, ″ako se sud tako ponaša, neću njihovu odluku više ni tražiti. Tebi
Milena hvala". ...

..."...KLJAJEVIĆI I KUM ZAUZIMAJU SUD
6. oktobar
Poranila sam u sud, iz koga sam zadnjih dana često odsustvovala zbog obaveza u
Saveznoj izbornoj komisiji. Saznajem, da u vreme mog odsustva nekoliko dana cirkuliše
grupa nepoznatih naoružanih ljudi, koje u Privredni sud uvodi Marko Kljajević, rodeni brat
Gorana Kljajevića, tadašnjeg sudije tog suda, i svi se stacioniraju u njegovom kabinetu. Ti isti
odlaze i na treći sprat kod Bobana Glavonjića, gde im je, takode, povremeno bazno sedište.
Šef mog sudskog obezbedenja, Ranko Lisičić, me upozorava da oni pri ulasku upućuju
otvorene pretnje i meni i njemu, jer je on odbijao da izvršava neka njihova naređenja dok sam
ja bila odsutna. Rekao mi je i da odbijaju da prolaze kroz aparat za identifikaciju oružja,
pokazujući samo članske karte DB, te da je čuo da oni upravo ovog dana spremaju nasilno
zauzimanje suda. Negde oko 11 časova stigla je naoružana grupa koju je doveo Marko
Kljajević, inače tada sudija Petog opštinskog suda, i odveo ih kod svog brata Gorana, u sobu
113.
U ulazu suda je već bila panika, zato molim Ranka da mi napiše kratak izveštaj, da bih ga
faksom prosledila Gradskom SUP, kao upozorenje, radi hitnog preduzimanja zaštite ulaska u
sud i identifikacije naoružanih ljudi koji su unutra. Ranko mi dostavlja pismeni izveštaj o
invaziji naoružanih i kolovodi Marku Kljajeviću, i ja isti, uz moj dopis, dostavljam Stanici
policije Savski venac, i gradskom supu i tražim hitnu intervenciju. Ali, badava. Niko mi ne
uzima čak ni vezu, da bih dobila povratnu informaciju. Koga god tražim - ″nije tu"! Odlazim
u sekretarski deo, i lično, telefonom zovem jednog po jednog. Ništa. Ulaze stranke, radnici
suda, i svi su uznemireni, plašeći se naoružanih koji im otvoreno govore ″da će u sudu biti
pokolj". I dalje verujem da ću obezbediti intervenciju milicije, i usput im govorim da ″ako se
plaše, neka slobodno idu kući, jer ništa neće propasti za jedan dan".
Zabrinula me je samo jedna stvar. Ako su naoružanima veza braća Kljajevići, to mora
biti najokorelije mafijaško leglo, pod čijom su kapom ova dvojica godinama, jer im je treći
brat Zoran Kljajević, zahvaljujući tom miljeu, nesmetano pobegao iz zemlje zbog ubistva koje
je ovde počinio. Prvo je prebačen u Beč, a onda u Prag. To je skandal o kome se u sudu
godinama govori, ali uplašeno, zato što se plaše odmaze. Sam Goran Kljajević često se, u
pijanom stanju, hvalio tim podatkom. Da bi dao značaj sebi i onima koji iza toga stoje. U tom
kontekstu treba posmatrati stanje duha u pravosuđu zadnje decenije 20. veka, jer takvi
isplivavaju na ključna mesta, osobito u privrednim sudovima, a preko kojih se kanališu
finansijski tokovi za iznošenje novca. Da bi se isti taj, oprani novac, iz raznih ofršor
kompanija, vraćao u formi navodnih stranih ulagača. Zato je Kljajević od 1994. do 1998.
godine dok je predsednik suda bio Lazarević, bio i rukovodilac Sudskog registra, gde se
osnivaju fantomske firme čiji je osnovni cilj bio pljačkanje državnih i društvenih preduzeća
kroz formu prividnih privatizacija. Zato, nije čudo što je tog dana preko Kljajevića i surčinske
mafije, počelo preuzimanje Privrednog suda.
Zato stvari postavimo hronološki. Izabrana sam za sudiju Privrednog suda u Beogradu
istog dana kad i Goran Kljajević, ž94. godine. Taj podatak ni po čemu nije značajan, osim
jedne asocijacije (koja se pokazala tačnom), izazvane Kljajevićevom pojavom kad sam
instinktivno povukla ruku pri upoznavanju, zgadena crnim florom na vrhovima prstiju,
šokirana unezverenim pogledom … Gledajući ga zarozanog, upitala sam se, da li sudija bez
elementarne higijene ima pravo i na sudijsku prljavštinu? Pala mi je na pamet čuvena
Lombrozova teorija, koja se uči na prvoj godini prava i govori o fizičkoj predispoziciji
kriminalaca, sa karakterističnom morfologijom lica, hladnog i ukočenog pogleda. U slučaju
Kljajevića, dobri stari Lombrozo bi ga sigurno uzeo za model, samo što opseg kriminalnog
dela ne bi stao u sve teorije koje govore o ličnom kompleksu kao pokretaču svih zala.
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
80
Vraćam se sa asocijativnog na dan 6. oktobar 2000. godine, kada je lik koji se gega a ne
hoda, muče a ne govori, bazdi na užegle alkoholne ostatke, odlučio da iskoristi gužvu 5.
oktobra i postane takav kakav je predsednik Privrednog suda u Beogradu, direktno prvim
kriznim štabom koji je tog 6. oktobra osnovan. On je školski primer na kakve je DOS sigurno
računao, preuzimajući najgore iz prethodnog režima.
Tog dana ulazak u kabinet suda, u kome svih ovih godina seiri nad srpskom privredom,
obezbedio je uz moćni ″surčinski klan", koji je sa DOS-om tačnije Đinđićem tih dana
napravio đavolji sporazum o međusobnom nenapadanju sve dotle dok se ne porobi srpska
privreda. Zato je bilo važno zauzeti prvo Privredni sud u Beogradu, radi formiranja elitne
pljačkaonice za kumovske i bosovske latifundije. Nije čudno što je izabran Lombrozov model
za ključnog čoveka privredno-sudske destrukcije, jer je četiri godine bio rukovodilac Sudskog
registra, gde su stvarane firme kao specijalni gutači društvenih preduzeća. Mračno pretvaranje
društvenog u privatno isključivo je delo dvojca Lazarević & Kljajević, i jedan od njih je
morao ući preko kriznog štaba tog dana, ali je izabran krvoločniji.
Tog 6. oktobra 2000. ja nisam znala ni ko je Duća, ni ko je Kum, ni ko je Čume, a ni ko
je Čumetova žena. Znala sam samo braću Kljajević, opisanog Gorana i mlađeg Marka, koji je
neprekidno bio uz brata, iako je regulamo bio sudija Petog opštinskog suda. Dok je Goran bio
rukovodilac Sudskog registra, Marko je sajoš nekolicinom tretiran kao specijalni savetnik kod
osnivanja firmi za problematičnu družinu, a sa kojom je vrlo često sedeo po zlu čuveni Zoran
Janjušević, posle dugo najvažniji stečajni upravnik tog suda. Ja sam im se specijalno zamerila
dolaskom na čelo suda 98. jer sam izbacila Gorana iz Sudskog registra, a automatski i njegovu
zaštitničku kamarilu. Zato su 6. oktobra 2000. svi moji neprijatelji bili tu, i svi na jednom
mestu.
Tog užasnog dana, znači ja celo jutro pokušavam da od nadležnog Gradskog SUP
dobijjem bilo kakvu zaštitu za sud, ali ništa. Upravo da bi nesmetano ulazile face, naoružane
do zuba. Logično je da su odbijali da sudskom obezbeđenju predaju oružje, jer su stigli po
zadatku. Na svako pitanje samo su pokazivali službenu kartu DB-a. Krvavi pir je bio na
vidiku, samo je scenario bio tajan. Oko 12 časova na otvorenim vratima pojavio se pijani
Goran Kljajević, u društvu čoveka koga je oslovljavao sa ″kume". (Tek u akciji ″Sablja" sa
jezom sam prepoznala čuvene zaliske Mileta Lukovića, zvanog Kum.)
Kljajević mi je, teturajući se, doslovce rekao: ″Došao sam, predsednice, da vam
predstavim mog prijatelja, a on će vam izdiktirati uslove …", cereći se sladostrasno, jer je
nadilazeći zločin kukavcu dao snagu koja tek treba da kulminira u zločinačkom ropcu. U ruci
je držao neku fasciklu i stavio mi je na sto.
Za razliku od Kljajevića, Kum je bio pristojan i imao formu čoveka koji ne potcenjuje
nijednu izgovorenu reč, i sasvim ozbiljnim glasom je tražio: da odmah upišemu sudski
registar preduzeće ″Difens", pokazujući mi na donetu fasciklu za, kako reče, ″najmoćnijeg
čoveka u državi", te da je sva dokumentacija u fascikli na ime Ljilje Buhe. Zatim je tražio da
mu odmah predam predmete: «ABC produkt», «Dipos» i «Galenika»; da napišem pismenu
ostavku i za mesto sudije i za mesto predsednika suda, da je overim pečatom i da je njemu
lično predam.
- A šta ako neću? - rekla sam najmirnije.
″Plutaćete Dunavom, predsednice, ali u betonskim čizmama" - cereći se reče stariji
Kljajević, dok mi je mlađi Marko, naslonjen na prozor u hodniku, pokazivao srednji prst.
Marko je inače dežmekast, izrazito ružan, i uvek pijan. On rokće a ne govori, pa nisam mogla
razabrati sve što je tad rekao. Krupan muškarac koji je stajao pored njega bio je posebno
upečatljiv zbog neke surovosti u licu, koju nisam zaboravila ni danas. Taj surovi odigraće
ulogu u krvavom piru tri dana kasnije. I on je nešto mumlao.
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
81
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
82
Ja to svakako tada nisam znala, ali je neki sablasni eho nagoveštavao da će se izleći nešto
neprirodno i nešto strašno, i to baš u samom sudu. Kum nije podržavao Kljajevićevo cernje,
već ga je, kao slugu, opomenuo da ″zaveže". I to više puta. A onda sa mnom razgovor završio
ovako: ″Gospođo, sinoć je doneta odluka da Kljajević preuzme sud, i to je nepromenljivo. Ja
samo izvršavam naređenja sa najvišeg nivoa. Vi znate ko je danas najvažniji. (Iako mi nije
rekao ime, meni je bilo jasno da je reč o Zoranu Đindiću, jer je Kum istakao da je taj čovek
″napravio 5. oktobar, i da ga svi slušaju.) Naših 30 ljudi je već u sudu, i sede gore kod
Glavonje (Boban Glavonjić, starešina za prekršaje, kod koga je tih dana bio stacioniran ovaj
krizni štab, a lično ga je štitio Beba Popović). Vama je najbolje da ovo shvatite ozbiljno, i
ostavljam vam sat vremena da završite što sam rekao …"
- Napolje! - zaurlala sam ponižena ovakvim ultimatumom, ali još gore - od ovakvih ljudi.
″ … za sat će goreti ceo sud" - odgovorio je hladno Kum.
Reagovala sam instinktom povređenog čoveka, i bacila fasciklu „Difensa" u hodnik,
direktno mlađem Kljajeviću u lice, starijeg sam pljunula. (Dugo se u štampi prepričavalo da
sam ga udarila, što nije tačno.) Izrečena mi je presuda „umiraćeš na tenane". Čini mi se da je
to rekao Surovi, iz tog pravca je dolazilo. A možda i Marko. A stariji Goran, opet,
sladostrasno izmumlja: ″Probušićemo ti mozak još večeras!" Samo je Kum izišao pristojno.
On je za ovu dvojicu bio gospodin, a njih je tretirao kao spodobe kojima lično nareduje sve.
Suočena sa činjenicom da MUP neće fizički obezbediti zgradu Privrednog suda,
preduzela sam jedino moguće, tj. hitnu evakuaciju. Donela sam naredbu da svi zaposleni
automatski idu kući, i to bez obrazloženja, da panika stvar ne bi pogoršavala. Kad sam oko 13
časova obišla ceo sud, i utvrdila da osim sudskog obezbeđenja i mog vozača niko od
zaposlenih nije tu, odahnula sam jer je eliminisana mogućnost incidenta, a što se sigurno
htelo. Upravo su mi uplašeni radnici suda govorili o raznim provokacijama nepozantih ljudi,
koji bez pardona ulaze u njihove prostorije i prete.
Vratila sam se u kabinet, čekajući svoje dželate koji su kružili hodnikom onako kako ih
je Kum krstio: ″Trideset naših ljudi je u sudu". Bila sam namerena da branim svoj radni
prostor do kraja, jer mi ga niko nije poklonio. A tog trenutka, na užas prava i profesije, bez
ikakve prepreke, otimaju ga kriminalci naoružani do zuba. Znala sam da me ne smeju ubiti,
jer bi bilo previše očigledno, i samo ta očiglednost štitila me je od mogućeg straha, pa sam
nastavila da pišem obrazloženje moje poslednje sudske odluke, o brisanju fantomske firme
″Dipos", koju je u sudski registar davno upisao upravo Goran Kljajević. Za tu uslugu dobio je
diplomatski stan, kao kompcijski dar. Na toj osnovi stekao je milost Milana Milutinovića,
čoveka koji je bio u svakom slučaju u samom vrhu privredno-sudske hobotnice. Kljajević je
godinama za njega odrađivao najprljavije poslove.
Izmedu mene, kao žrtve, i čopora kriminalaca bila je tako kratka i fizička i vremenska
distanca. Bio je to period kada država nije fiinkcionisala kao tzv. interregnum, kad su se silom
osvajale pozicije bez ikakve sankcije, jer su sve državne institucije čekale ishod predsedničkih
izbora, da se priključe pobedničkom taboru. Žalosno je što je počelo sa kriznim štabom u
sudu, ali je isti svesno izabran da se pre-ko njega izvrši legalizacija svih drugih kriznih
štabova, formiranih metodom silničenja u srpskoj privredi. Zato je bilo važno osvojiti ovaj
sud, jer on treba kao poluga zloči-na, usmerenog prema društvenim preduzećima. Silovanjem
prava u jednom bestidnom postupku, Privredni sud od tada vrši kastraciju imovine ovih
preduzeća, izbacujući radnike napolje, direktno u šake raspomamljenih stečajnih mafija-ša.
Kljajevići i Kumova grupa radili su sinhronizovano. Kad su videli da ja ne napuštam sud,
obavestili su me da mi je zapaljen stan, što me je nužno nateralo da pojurim kući, gde sam
zatekla ršum obijanja, ali ne i paljenja. Njima je bio cilj da izidem iz suda, i odmah su skašili
sve prostorije sudske uprave, uništavajući svu dokumentaciju, kompromitujuću za Kljajevića,
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
83
Lazarevića i još neke sudije. Odneli su preko 40 mojih sudskih predmeta, sudske pečate, pa
čak i lične stvari. (Prema izveštaju sudskog obezbedenja od 6. oktobra 2000, to provaljivanje
izvršeno je sa 15 naoružanih muškaraca sa Goranom Kljajevićem na čelu.)
U toku popodneva izvršen je i uvidaj od strane MUP-a, ali uprkos svim mojim zahtevima
nikad mi nije pokazan. Isto veče, Kljajević se kezio na svim elektronskim medijima i hvalio
kako je ostvario najveću demokratsku pobedu, jer je obio kabinet, kako je on već tad nazvao
„bivšeg predsednika Privrednog suda Milene Arežine". To što taj izveštaj MUP-a nikada nije
procesuiran je zbog porazne slike tužilačko-pravosudnog zatočeništva od strane moćnih
zaštitnika braće Kljajević, koji dve godine ometaju istragu, koju je po mom zahtevu u
predmetu Ki-634/01 započeo hrabro i profesionalno Drugi opštinski sud, u vezi ovog
provaljivanja od 6. oktobra 2000. Predmet je takoreći ukrao Okružni sud u Beogradu (tamo je
sudija Marko Kljajević), i sprečio da budem upoznata sa rešenjem Drugog oopštinskog suda
Kv 473/03 o nalaganju otvaranju istrage protiv aktera kriminalne drame od tog dana, da bi se
zataškao trag koji direktno vodi u zmijarnik.
Ubedena sam da je reč o istoj kriminalnoj skupini, pa kad bi se identifikovalo svih 15 lica
koja su sa Kljajevićima 6. oktobra obijali moj kabinet, razrešile bi se sve misterije zametnutih
tragova i fmansijskih otimačina, koje stvara kriminalni stečajni geto, na čelu sa stečajnim
upravnikom Janjuševićem, takode prisutnim 6. oktobra. I kao najvažnije, razobličilo bi se
kriminalno sudsko jezgro, koje je, i de jure i de fakto, u mogućnosti da fabrikuje lažne dokaze
a zataškava stvarne, tako da su se suđenja za najbrutalnija ubistva (Boško Buha, a sad i Zoran
Đindić) pretvorila u čistu farsu. Pogotovo ovo poslednje, gde sudski postupak vodi, gle,
Marko Kljajević, koji je rame uz rame, logistički pomagao Miletu Lukoviću Kumu, da sa
grupom Surčinaca, 6. oktobra 2000, osvoji Privredni sud u Beogradu direktnim
provaljivanjem kabineta za brata Gorana. Ko se to s kim družio, i ko to kome danas sudi? Da
li je Kum slučajno ubijen, ili je neko dobro oprao svežu biografiju, a danas sudi saborcima …"...

..."...6. oktobar 2000. -16 sati
Ceo sat hodam u svom stanu kao osudenik u ćeliji. Napred-nazad, od telefona do obijenih
vrata, overenih vulgarnom porukom crtanom autolakom, i sijaset pretećih grafita po zidovima,
ali i celoj zgradi. Grozničavo razmišljam šta preduzeti a da mi se svaki potez ne pretvori u
sopstvenu zamku, kao u trenutku napuštanja suda. Prosto sam ogorčena što sam pojurila iz
suda, a oni su upravo to i hteli.
Za obijanje mojih vrata i nije trebala neka snaga, mogla ih je otvoriti i mačka u zaletu.
Obična "elzet" brava.
Nikada nisam ni smatrala da bi trebalo opasavati se sigurnosnim uredajima, alarmima i
čudima. To menja psihologiju. Odrasla sam u kući koja se retko zaključavala, vaspitana da
vodim računa o odbrani časti, i sazrela u uverenju da pomama za materijalnim osiguranjem
nužno izopštava ljudski kredibilitet, koji vremenom postaje bezvredniji i od najbanalnijeg
komada nameštaja oko koga se prave bedemi zaštite.
Ali ova dva, skoro istovremena obijanja, i u sudu i u stanu, nisu ni nameravana iz
materijalnih pobuda, nego je taj genocidni dekor bio samo početni atak na sudiju, koga tvorci
prljavih privatizacija nisu mogli ne samo kontrolisati, nego mu se ni približiti. Osećala sam ih
po njuhu, kao pas, i režala već na samo primicanje. Zato su na mene krenuli surčinskom
mafijom, svesni da me niko neće zaštititi.
Više pokušaja zauzimanja suda bilo je na razne načine, ali bezuspešno. Danas je za sve
njih takoreći idealan sticaj. I ovo je bila demonstracija da će me sklanjati manifestno, da svi
vide a da mi niko ne pomogne. Gnusni pokus, dat u izvedbu Kljajevićima i Surčincima, a
nagrada, upravljanje sudom, koji će kroz stečajne jade opljačkanih društvenih preduzeća
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
84
stvarati ogroman profit i za naručioce i za izvršioce.
Dok čekam policijsku patrolu, nadiru mi nepodnošljive slike provalničke bratije, koja se
tog dana zvanično useljava u moj sud. Slike prljavih, zlih, krezavih i istetoviranih, koji
bludniče nad mojim sudskim predmetima, u koje sam brižljivo godinama smeštala sve
najbolje što sam znala, i sve najhrabrije što sam iz sebe mogla izvući. Sad ih mrljaju prljavi
prsti, gužvaju opake namere i prekrajaju zli trgovci, naplaćujući moju otetu muku u svojim
prljavim zembiljima.
Postaje mi jasno, zašto je Mile Luković Kum prvo tražio predmete «ABC produkt»,
«Galenika», «Dipos», jer sam deo društvene i državne imovine iz tih kontrolisanih firmi
svojevremeno iščupala iz okrilja hobotnice. Ali kako je ona ostala neuništena, poslala je samo
svoje pipke. Glava je u vrhu države, zato me policija ne štiti kad god sam tu zaštitu tražila.
Tek posle, u vreme afere «Difens roud», shvatila sam zašto je insistirao da baš ja u sudski
registar upišem «Difens», i to u trenutku kad me već silom izbacuju. To je samo zato što je
neko mislio dugoročno, da sutra mogu mahati da je to moje delo a ne Kljajevićevo, pa su na
brzinu i slepali neku dokumentaciju, bez svih isprava koje se moraju, po zakonu podneti u
momentu osnivanja preduzeća. Odbijanje svega je započinjanje kažnjavanja iz pisma «Ave
vale Milena», i to u sentenci ″držanje pod kontrolom", a tog dana najavljeno kontrolisanje je
moj vakuum izmedu obijene kancelarije i obijenog stana. Zašto baš tog dana, shvatiće se.
Najgore, što to i meni tad nije dopiralo do mozga.
Ta jeza obeščašćavanja, muk javnosti, i ta neosuda dela kojeg bi se postideo i Kaligula,
jeste i početak ere kada organizovani kriminal javno i otvoreno preuzima sve najvažnije
finansijske tokove, a pogotovo koji idu preko tog suda. Oni se rugaju državi kao
nesposobnom kepecu, puštajući je da uhapsi ponekog sitnog kriminalca, kao kad olinjali
mačak hvata mišje nedonošče, dok se najveći otimači državnog nacionalnog blaga i druge
lopurde preoblače u prirodno bogate kapitaliste, amnestirane i od pomisli na bilo kakvo
kažnjavanje. To je ključ prevare svih onih koji su dan dan ranije bili samo dobra kulisa pred
Saveznom skupštinom, upotrebljena za prikazivanje svetu.
Iz te mučne opservacije zla, prenu me telefon. Moj vozač Joca se vratio u sud i daje mi
vezu sa osobom koja rukovodi uviđajem u mom smrskanom predsedničkom kabinetu. Čovek
se predstavlja kao inspektor Đorđević, i biranim rečima izražava svu svoju sućut za ono što
mi je učinjeno, i saopštava da je službeno fotografisanje završeno, da su uzeti otisci prstiju,
sačinjen zapisnik koji su potpisala dva radnika sudskog obezbeđenja i moj vozač, te da su
prostorije zapečaćene i da će on lično u ponedeljak ujutru doći da uzme moju izjavu. (Nije
došao, već dva druga inspektora, takode ljubazna.) Ja ga molim da se ne čeka ponedeljak
(petak, 6. oktobra 2000.), jer je to čekanje predugo. Preklinjem ga da dođe sa istom patrolom
u moj stan, gde takođe treba da se izvrši uvidaj, a da posle toga odemo u sud. Ja očajnički
tražim pomoć i mislim da me on razume.
Đorđević odbija takav predlog, opet uz pregršt najljubaznijih uveravanja da će sve biti u
redu, da se smirim i sačekam patrolu koja će sigurno doći. Posle mog navaljivanja, odgovara
mi ovako: ″Gospodo Arežina, morate znati da ja ne odlučujem sam. Vidite kakvo je stanje u
zemlji. Morate sačekati do ponedeljka. Ništa drugo ne mogu da vam kažem". Dotaknut mojim
užasom, ili sam ja tog trenutka tako protumačila, utešno mi daje broj telefona operativne
službe u slučaju hitnih intervencija, savetuje mi da ih zovem, i da će sigurno biti poslata ekipa
odmah.
Poslušala sam ga i hitro se prebacujem na novu vezu. Uspostavljam komunikaciju, i
posle moje deklamacije ko sam, šta sam, zašto zovem, čuh prvo neki teški odušak, pa ćutanje,
pa opet odušak, skoro kao bol, a zatim saučestvujući jauk: ″O Milena, Milena, šta su ti uradili
majku im jebem; sve znam, ništa mi ne pričaj". ″Da li se znamo?", procvilih kroz suze, ganuta
gestom prepoznate iskrenosti, i ne čekajući odgovor nastavih: ″Molim vas, pošaljite mi
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
85
nekoga, čekam više od sata, stan mi je obijen, niko ne dolazi, a rekli su odmah". ″Kupi se ti
Milena, i beži, bilo gde, ali i sklanjaj se. Sve je ovde zabeleženo. I tvoj poziv, evo ga stoji, ali
svi prolaze mimo. Ja se plašim da od toga nema ništa. Oni te zavlače u noć. Sačuvaj glavu,
jebeš stan, jebeš posao. Propala država, ko će tebe večeras zaštititi … Evo ih, svi su gore. Tu
su i Kljajevići, u plavim kesama doneli su tvoje stvari, predmete … Nešto traže. Ko zna šta...
Ti si bila u ovoj davolskoj komisiji. Možda ti tu nešto nađu, otkud znam. Ali, ja se plašim da
ti spremaju hapšenje, ili će ti nešto inscenirati, ili ko zna šta, gadna su vremena … Sve može
…"
Ja se upirem da nešto kažem, ali ne uspevam, monolog je kao rafal. ″Ne bi Kljajevići
smeli da obijaju usred bela dana, da to provaljivanje nije odobreno. Sad se moraju pokriti
nečim. Tebe niko ne štiti, ama baš niko … Celo jutro si zvala, pa ništa. Je li ti neko došao u
sud? Došli su tek kad si izašla. Žao mi te kao čoveka. Ali gadno si se zamerila nekome …"
Uspevam nekako da ga prekinem. ″Ko ste Vi, molim vas, recite mi. Sama sam u stanu,
strah me je, mogu li da dodem tamo … ako su već i ostali tamo."
″Nikako", odgovara mi on, ″jer ko zna šta je u igri. Ja ovde nisam nikakva karika, i ništa
ti nisam ni rekao … Neki gadan plan je u pitanju, previše gadan. Nešto se gadno sprema, i to
večeras. Ako imaš gde, skloni se, bar večeras … Večeras će se nešto desiti …"
I dalje upomo molim da mi ne prekida vezu, vapim s druge strane žice skoro šokirana
činjenicom da je obijački saldo sa svom mojom sudskom prćijom donet poglavarima na dar. I
to tamo gde sam ceo dan zvala za pomoć, kako u sudu tako i kod kuće. Ostala sam uskraćena
za saznanje „nešto će se večeras gadno desiti", ali i za druga pitanja. Veza se naglo prekinula,
i svi moji pokušaji za uspostavljanjem odbijali su se uz iritirajući signal zauzeća.
Tad sam shvatila da čelni ljudi MUP vuku konce obijačine mog kabineta u Privrednom
sudu, a da su Kljajevići i Surčinci samo izvodači radova. Užasnuta sam, jer kome za zaštitu ja
više mogu da se obratim. Gde sedi hobotnica? Evidentno tu gde se sad kasape moji sudski
predmeti. Ova obijačina u stanu, daleko beznačajnija, mogla je biti i samostalno delo naglog
uzleta braće Kljajević, kojima je poverena uloga značajnih izvršioca.
Onima koji su ih ranije poznavali, biće čudan njihov vrtoglavi uspon u pravosuđu zbog
tri bitna svojstva koja su pratila ovu dvojicu. Ato je: hronično pijanstvo, tvrdi primitivizam i
svirepe tuče. Osobito tuče. Svojevremeno, protiv Gorana Kljajevića je bio pokrenut krivični
postupak zbog porodične tuče u mestu Bogatić, kod Šapca, kada je u vikendici isprebijao,
skoro do mrtvila, suprugu Danicu i taštu Mariju, a onda nasmuo i na službeno lice, koga su
pretučene žene pozvale u pomoć. O tome se svojevremeno mnogo pisalo u štampi. Ali je
upravo posle toga napredovao. Koga bira glava hobotnice? Najsvirepije, naravno.
Oni nemaju kočnicu, jer nemaju ni ličnu samostalnost. Sa njima se upravlja po potrebi.
Zato sam tog popodneva nepogrešivo znala da njihov obračun sa mnom nije završen. Svaki
moj opstanak u pravosudnoj realnosti je potencijalna opasnost da se zverinjak razotkrije, i
zbog toga sam znala da će me progoniti. Istovremeno bi se otkrio i mafijaški milje sa kojim su
6. oktobra 2000. ušli u Privredni sud u Beogradu, kada počinje ogoljeno pljačkanje državne
imovine nasilnim likvidacijama i dirigovamm stečajevima. To je tako otvoreno radeno, da je i
najneupućenijem jasno da su oni pod okriljem specijalne zaštite, kojoj zdravo jezgro države
ne može da se odupre.
Prosto sam fizički osećala da sam im pokretna meta, ali me je tad više mučilo jedno
drugo osećanje. A to je, da sam već u nečemu važnom prevarena, i to još dok sam bila u sudu,
a da toga uopšte nisam svesna. I da će ta prevara poslužiti nekoj svrsi koja nije u mom
opažaju. Predosećanje zla sa neodredenim lociranjem istog je najpribližnije stanje žrtve od
kojeg se ne može odvojiti sve dok se zlo ne desi …
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
86
Strah je destruktivan, jer nam sve senzore usmerava na povlačenje a ne na borbu. A
gubimo čim se zbog straha ne borimo. Iako sam se strahu opirala, on je polako uzimao svoj
danak. Omeđio me na slike krvnika-provalnika, a ne suštinu poruke obijačine, istovremeno i u
sudu i kod kuće, sa javnom demonstracijom, što je neuobičajeno. To je tog dana bio moj
veliki mentalni propust, upravo blokada najvažnijih senzora. Vrtela sam se u vrtlogu vira, na
nivou opšteg uzroka i opšteg povoda, za koje baš tada nije bilo vreme. Taj opšti uzrok
istrebljenja iz suda, u kome sam bila i predsednik, začeo je u momentu donošenja moje, sad
već antologijske odluke, kojom sam 5. februara 1999. godine definitivno vratila «Galeniku»
državi, iz Panićevog smrtonosnog zagrljaja. I eto, o čemu ja mislim.
To je moja odluka, i samo moja. Od ideje do realizacije. «Galenika» kao sudbina! Kao
ironija! Kao veliki paradoks. Oni koji su mi zbog iste godinama kreirali odstrel, sad je
svojataju i na osnovu nje obračunavaju se sa Panićem, doskorašnjim prijateljem, koga
očigledno nisu dovoljno izreketirali. Tad, 6. oktobra, «Galenika» mi je takođe uzeta iz
kabineta. Šta li su iz nje prekrajali?
Ali, krenimo od ideje, koja je uvek iznenadna kao bljesak. Sredinom '98. godine slučajno
je do mene došao predmet u kojem je Dušan Mitević tražio da se upiše za direktora
«Galenike» umesto Ljubiše Rakića. Ali, isprave o smeni Rakića i imenovanju Mitevića nisu
bile u skladu sa statutom ni te, tada još Panićeve «Galenike». Zato, krećem kroz arhivu suda
metodom retrospektive do misteriozne '91. godine, u kojoj je političko-sudskom prostitucijom
«Galenika», kao najveća farmaceutska kuća na Balkanu, prepisana Paniću bez ijednog
uloženog dinara.
Tom odlukom korupcija ulazi na velika vrata Privrednog suda u Beogradu, i postaje
model za mnoge druge, takođe nezakonite odluke. Ideja mi podstiče motiv, koji ja nikada
nisam krila za sve svoje odluke, a to je obračun sa korumpiranim sudijama. Samo nivo suda.
Savršeno me briga da li su podlegli političkom, ili nekom drugom pritisku, posledice su iste.
Jer, nažalost, ako je korupcija već stekla pravo građanstva skoro svuda, istu ne smemo
dozvoliti u sudu, barem ne tu, jer korumpirano pravosude znači da je država pala kao gnjila
kruška. Nikad mi nije bilo jasno zašto većina sudija, inače poštenih, nije smela protiv manjine
korumpiranih.
Krećem u razradu plana, kako odluku iz '91. eliminisati u trenutku kad su svi rokovi
prošli. Rukovodim se načelom da je sila prava jača od svih sila neprava. A za oslonac imam
samo svoj poriv, jači od svih drugih izazova. I to je sve. Dobar oslonac mi je Zakon o
promeni vlasništva društvenog kapitala preduzeća, koji predvida identifikaciju kapitala svih
vlasnika. Idealna prilika da se konačno identifikuje šta je Panić stvarno uneo u «Galeniku».
Ništa!
Isključivo noću, u sudu, pravim konture svoje buduće odluke, kroz sistem više povezanih
predmeta i više sudskih rešenja, koja se medusobno uslovljavaju, i eto rešenja da se državi
vrati oteto. To radim isključivo sama (čak i tehničku izradu), da prerano procurena vest ne bi
omela izvršenje.
A onda, jednog subotnjegjutra, 5. februara '99. godine, dok Beograd uveliko spava,
sudski izvršitelj, moj hrabri Miki-institucija, odlazi iz suda u 4 sata ujutru, i kaže mi: ,″Ne
vraćam se, predsednice, dok ne udem u «Galeniku»″. Slika je obišla svet, sudski izvršitelj
metalnom šipkom obija kapiju «Galenike». Da je samo Panić znao koliko je sud tada bio
usamljen, nikad se izvršitelj ne bi mogao ni primaći «Galenici». Ali, izvršenje je tek započeto,
i ja ga nastavljam telefonom, tako što prepreku po prepreku prelazimo. Najveći problem nam
je Mitević, jer je najlukaviji i najopasniji. Ali za njega imamo dobar mamac, na koji je pao
posle dva sata. Rakić nam je najlakši, i on potpisuje rešenje o uvođenju nove uprave u
preduzeće.
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
87
Izvršitelj se vraća u sud oko 14 časova, mi smo naš posao briljantno izveli. Bez pompe,
bez gužve, bez incidenta. Ali, sve će to tek uslediti, jer na scenu stupaju isprepleteni interesi.
Na mene su skočili svi. Opozicija napada, a pozicija ne brani. Brane me samo Šešeljevi
radikali, i to principijelno. Oni su prvi medijski razobličili lažno Panićevo vlasništvo, kao
lažno carevo odelo. A bogati levičari iz pozicije? Oni su samo, kao i pred 5. oktobar 2000.
godine, transportovali svoje interese. Upravo onako snishodljivo kao što je i Mrka, Slobin
glavni promoter na ovim izborima, tog 6. oktobra Đindiću salutirao ″Bravo Care", kao pre
Slobi ″Bravo Tigre". Takvi uvek opstaju. Njihovo ″presvlačenje" je verbalno, jer su svakom
potrebni kao finansijski podupirači. A strada onaj koga svesno obeleže upravo onim što on
nije.
Mene su proglasili ″uzurpatorom kapitala uglednog američkog biznismena". Pod tim
sloganom tražili su moju žrtvu. Bespoštedno. Hiljade jurišnika na jednog sudiju, i to iz dana u
dan. Traže da automatski nestanem. Bilo kako, ali odmah. Njihov urlik je pozivnica za linč.
Samo to bi zadovoljilo njihove apetite. Koliko bi ih se zbog toga meni danas trebalo izviniti?
A pogotovu oni koji tek sad trube na sva zvona, da Panić nije uložio ništa. Kako ih nije stid?
Panić je za takve ipak gospodin. Nije tražio moj linč ni tad, ni nikad. A oni, njegovi tadašnji
zaštitnici, razvlačili su me kao hijene, što po domaćoj, što po inostranoj štampi, i oblikovali za
odstrel. To je taj sudbonosni odstrel, koji će se vremenom samo proširivati zbog drugih
predmeta sličnih «Galenici», jer ja žestoko nastavljam sa poništavanjem nezakonitih
privatizacija i njenih surogata.
U svakoj državi, za samo jednu odluku tipa «Galenika», takav sudija bi bio počasni
građanin, odlikovan najvišim državnim priznanjima zbog izvanredne zaštite državnih interesa.
A mene je moja država, evo, 6. oktobra 2000. prepustila Surčincima i Kljajevićima, da me
razvlače kao besni psi. Oni moje sudske predmete, sa «Galenikom» na čelu, vuku u tajno
policijsko jezgro, gde ih kasape zajedno, da ukradenim sudskim pečatima i mojim faksimilom
overavaju šta im je milo, i falsifikuju šta im je drago. Aferim državo! Obračunala si se sa, ako
ne najboljim onda svakako sa pogrešnim. Bitange amnestirala, podstakla da haraju dalje. I tek
će.
Kljajevićev porodični pedigre idealna je podloga da ih takva država pika i na druge
prljave igre; otac im je izvršio samoubistvo na poslu, pod nerazjašnjenim okolnostima; jedan
brat umro napunjen heroinom; jedan ubio čoveka i pobegao iz zemlje. Apreostali Kljajevići,
Goran i Marko, određeni da na mom, krvavom raspeću prave velike sudske karijere. Na šta su
tek spremni oni koji iza njih stoje? Do tada je pravna nepobitnost svih mojih odluka bila moja
velika brana od svih politizovanih napora belosvetskih šereta i domaćih šejtana. Sve dok se
neko nije setio da me ispolitizuje van suda, a to upotrebi unutar suda. Odličan potez. O svemu
tome tad razmišljam.
I, eto mene u Saveznoj izboraoj komisiji, u društvu u kome već na prvi pogled štrčim. I
tako je stvoren opšti povod, koji će opštem uzroku poslužiti kao nasušni hleb, koji će ispisanu
pozivnicu za linč samo ukrasiti neophodnim crtežima. Zato, u uzavrelom septembru 2000,
kada satanizacija Savezne izborne komisije dostiže vrhunac, isplivava jedan lik kao
najvažniji, dok se čelnici komisije stidljivo spominju, iako su samo oni mogući tvorci i
kreatori svake odluke te komisije. Zato ja stižem na naslovne strane baš tad, jer ako mi u sudu
ne mogu ništa naći, mogu kroz komisiju ispolitizovati.
I to traje iz dana u dan. A ono što me je prenerazilo, i što je samo Milenković mogao
izrežirati, je glasina o mom navodnom čuvanju prostorija u kojima su glasovi vojske i
policije, kao da sam službenik Savezne skupštine a ne član SIK, koji tu stiže po pozivu i koji
ne zna, dalje od ulaza u Skupštinu, gde se šta nalazi. A, u stvari, nekoliko dana posle izbora,
održanih 24. septembra 2000. tih 40.000 glasova lica koja glasaju putem pisma, a ne 100.000
kako se pisalo, bili su istinski predmet velike manipulcije najvažnijeg čoveka u SIK-u,
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
88
Milisava Milenkovića. On je, u svojstvu generalnog sekretara Savezne skupštine, jedini i
zadužen da odreduje gde će se glasovi dopremati, ko će ih brojati, i u kojoj prostoriji će se
čuvati. Znači, njemu je mogućnost manipulacije bila dostupna, i to samo njemu, po prirodi
stalne fimkcije glavnog organizatora, a nikome drugom, jer smo mi ostali dolazili samo kad
su zakazivane sednice. On je jedini imao pravo da komisijski materijal dozvoljava na uvid
zainteresovanim stranama, ili da ne dozvoljava van zakonskog roka.
Medutim, Milenković je namerno opstruirao to pravo, dovodeći stvari do opšteg rugla.
Sa slikama DOS-ovih predstavnika, kako satima čekaju ispred Skupštine, na stepeništu, sve sa
novinarima, kamermanima, advokatima, i dragim što ide uz to. Ta slika je bila ubitačna za
kredibilitet SIK-a. A on mrtav hladan, zavaljen u kancelariji, šalje aber (doduše, od mene vrlo
prikriven) preko službenika iz svoje službe, da taj uvid u glasačke listiće ne dozvoljava
Milena Arežina. Vest je proizvedena, i nju više niko ne može zaustaviti, pogotovo kad
uzavrele strasti nemaju vremena za logiku. Ko da se pita, otkud meni takvo ovlašćenje? (Za
proizvoditelja te gnusnosti saznaću tek tri godine kasnije, i to od službenika koji je, ni kriv ni
dužan, nosio aber od sekretara Milenkovića do krajnjeg prijemnika.)
Istovremeno, saznaću zanimljivost sa glasovima vojnika. Lično ih je Milenković, sa
grupom službenika, u džakovima uvlačio na sporedni ulaz iz Vlajkovićeve, a onda već
sakupljene administrativce, njih oko 40, postrojavao kao žeteoce u jednoj velikoj prostoriji, da
broje sve dok ne izbroje! A preko dana je tu prostoriju zaključavao, i držao ključ kod sebe,
koji i po logici stvari mora biti u sekretarijatu ustanove čiji je on šef. Tako se stvarao veštački,
ali tako važan utisak, da tu mora biti nešto strašno kompromitujuće, kad se već toliko krije. I
to se širilo kao kuga, podgrejavajući sve moguće pretpostavke.
Trebalo je, znači, rasplamsati bes, samo što tim besom ne sme biti zahvaćen sam Milisav,
koji je 5. oktobra najmirnije, pred samu paljevinu Savezne skupštine, istu napustio bez
potresa, bez uzbune, Čak, tih dana pred paljevinu, on se raspoloženo kreveljio, kao da se
sprema demek. A ne sramna paljevina. Niko ga nije taknuo. Interesantno. Znamo kako su
drugi tog dana prošli. Ali, on je najvažniji za utisak da se Skupština pali zbog 100.000 lažnih,
a ne 40.000 stvarnih glasova, koji ionako ne utiču na krajnji rezultat. Da su bili lažni, valjda bi
neko to primetio od onih 40 brojača. Zašto bi ih uopšte brojali, ako su već lažnjaci. To
definitivno znaju samo on i Milutinović. Ali, interesi su čudo. Oni su tih dana bili najbliskiji, i
zato su ostali zaštićeni i nepoznati.
Vratimo se njegovoj rečenici: ″Reci, ne dozvoljava Arežina". Ili: ″Naredila Arežina"!
Samo zbog toga sekretar Milenković, po pravdi Božijoj i zasluzi zemaljskoj, trebalo bi da trči
večni maraton u devetom krugu Danteovog pakla. Sa večnim samopitanjem: ″Zašto sam to
uradio Mileni Arežini"? Odgovor je nevažan, jer ionako nikoga više ne zanima.
A ta njegova bestijalnost tada je bila otrov na zapetoj streli, koji su moji neprijatelji u
sudu, i u vezi sa sudom, usmeravali selektivno, i koristili svakojako, pretvarajući me u
omamljujući zov na linč. Zov na neizostavni linč. Na linč koji će uzbuđivati, koji će
posmatrače zadovoljiti opštom egzaltacijom. U toj meri opštom, da su me mogli zapaliti uz
samu fontanu na Pašićevom trgu, a da niko ne bi posegao za kapljicom vode, da mi ublaži
rane. I taj zov 6. oktobra demonstrira Kljajevićava mafija usred bela dana, emitujući poruku
da me tako proteranu treba zgrabiti, ščepati bilo kako, ali ubiti svakako.
Zato se koncentrišem, da iza sebe ostavim kakav-takav trag. Agenciji Tanjug telefonom
diktiram saopštenje o kriminalnom obijanju sudske uprave, sa upozorenjem da su svi sudski
predmeti, kao i sudski pečati, dostupni svakoj vrsti manipulacije. Oni me ljubazno uveravaju,
da će to proslediti odmah svim medijima, i pri tom mi kažu da je TV Studio B već emitovao
snimak iz obijenog kabineta. Zato, što se ova TV stanica nalazi u neposrednoj blizini
Privrednog suda.
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
89
Nešto me vuče da napišem pismo, meni najvažnije. Trudim se da ne bude tmurno, nego
optimističko, koliko je to moguće. Čak, da bude duhovito. Sedam i pišem.
„Sine moj, Najgore je imati čangrizljivu i uplašenu majku. Takva uvek zvoca, kuka i
prati, nesvesna da odmaže odrastanju. Takva majka je k'o kvočka, koja rakoli po vasceli dan,
a piliće zauvek omedi na nivo kokošinjca. Ja sam želela da budem majka-ptica. Ptica koja
gradi gnezdo i čuva sve dok ptiću ne porastu krila. Prvim uzletom njenog ptića i njena misija
je završena. Osvajanje slobode pripada samo njemu. Tvoje detinjstvo su i moje najlepše
godine. Naše ušuškano gnezdo, u koje grabljivice nisu smele priviriti. Sad već imaš dovoljno
godina da možeš krenuti u osvajanje svoje slobode. Tvoj izbor je i tvoja sloboda. Zato se
detinjstvu ne vraćaj preterano. Neka ti bude podsticaj da izabereš svoj put, i da ga što pre
prepoznaš. Želim da te od toga ništa ne odvlači. A pogotovo ne ovo s čim ja sada kuburim.
Karakondžule koje mene napadaju, su samo jedna od mnogih prepreka koje sam raščišćavala
na svom putu. To tebe ne treba da dotiče. Nipošto. Jer, svako je odgovoran za svoj put i za
svoje posledice. Ma šta da mi se desi, treba da znaš da nije strašno. Na tome se ne zadržavaj
uopšte. Moja ideja pravde je i moj veliki san, a to je podrazumevalo borbu koja je uvek
prevazilazila moje mogućnosti. Ali, zato sam mnogim obespravljenim, koji su godinama
obijali sudske pragove, u jednom periodu, ili bar trenutku, bila dostižnost pravde. A to je moje
izuzetno osećanje, i ono je ostvareno. Nakazotine koje otimaju moj sud, samo su vlasnici
zamene teza i kradljivci tuđeg dela. Ne obaziri se na sve što mi takvi urade. Moji neprijatelji
imaju pomračenje uma, obeščastiće sav moj trud i moje delo. I baš u sudu stvoriti ogromnu
nepravdu, a ona nikada ne ide uporedo sa pravdom. Ali, sine moj, pravdu nikad niko nije
zabravio, niti zauvek zaustavio. Zato joj nikada ne smemo reći ždovidenja'. Ona će bljesnuti.
Jedan zračak pravde jači je od svih oblačina nepravde, i on će te neminovno obasjati, a to je
isto kao da je obasjao i mene. A dotad, ne veži se ni za kakve pričurde. Ne zagaduj svoj um
iskonstruisanom zarazom. I ne smeš dozvoliti ni klicu zaraze, jer se zlo lako ugnezdi, a ono ne
pripada tvom biću. Ti najbolje znaš da je tvoj i moj život bez mrlje. Apsolutno bez mrlje.
Tako se osećaj... Ali tako se i ponašaj!"
Umesto podrazumevajućeg ″volim te", ″čuvaj se" i slično, htela sam napisati nešto što će
biti podsticajno. Dugo sam razmišljala i setih se. Napisah deo mog omiljenog mota: ″Život
ima smisla samo u borbi" dodajući ″to je moj jedini izbor".
Moje pismo me osokolilo, i odmaklo od predrasuda. Zbilja, šta ja radim ovde? Da je
država htela da me zaštiti, obijanja ne bi ni bilo. Moja misija je prekinuta, ali ne i završena.
Samo treba naći rezervni položaj. Odlučujem da odem tamo, gde se već deset dana nalazi onaj
kome je pismo namenjeno, jer frontalni udar krenuo je baš 24. septembra 2000. godine, na
dan samih izbora. Polomljena brava na ulaznim vratima zgrade u kojoj živimo,
onesposobljavanje interfona, i razbijena stakla po haustoru, ukazivali su da se nešto sprema.
Sklonila sam najvažnije. Njega.
Ja krećem. Pritvaram vrata tek da ne zjape. Iz lifta izlazi Aranđel, sa još jednim čovekom.
Kao da me sunce obasjalo. Aranđel Markićević, institucija srpskog pravosuđa, moj veliki dar,
koji ja sigurno ne bih znala izabrati. Njegovo pojavljivanje u mom životu, pripisivala sam
delu one velike pravde. On je prepoznao moj ogromni pravdoljubivi potencijal, a ja velikog
modelatora, koji će to moje beskompromisno poborništvo ,,oko za oko, zub za zub", pretvarati
godinama u rafiniranu ubojitost, kojom sam na ovaj ili onaj način pobedivala moje
neprijatelje. Ali, nažalost, tog leta 2000. godine Arandel i ja smo bili na suprotnim stranama.
Oštro mi je zamerio ulazak u Saveznu izbornu komisiju, i to mi jednostavno nije mogao
oprostiti. Zbog nekompetentnosti onih koji su je činili, a pogotovo onih koji je vode, jer ih je
sve odlično poznavao.
„Ispolitizovaće te, i to će ti se obiti o glavu baš tamo gde si najbolja, a to je sud", govorio
mi je on tada. Osobito mi je zamerio, što sam prihvatila da budem pravni zastupnik SIK-a, i to
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
90
pred Saveznim ustavnim sudom, gde je on inače bio sudija. Taj sud već drugi dan igra svoju
sramnu ulogu sa javnim saopštenjem koje niko ne razume, o odluci koju nikom ne da, a
osobito je ne da Slobodanu Miloševiću, da on ne bi otkrio pozadince te pravne perverzije. Ja
sam to tad prebacivasla Aranđelu, kao i on meni za komisiju kd je govorio: ″Braniš
neodbranjivo, dok ostali planduju u Skupštini, čačkaju nos i gledaju kroz prozor. Ako sve
protekne u redu, pripisaće to sebi. Ako ne, oni će te prvi oklevetati. To su takvi ljudi" - bio je
izričit.
Ali, i ja sam bila uporna, smatrajući da svoju individualnost uvek mogu odbraniti, i da
ona ne može biti ugrožena bilo kakvom grupom. To je i on meni odgovarao kad je u pitanju
njegov sud. Da se ne bi nadvikivali, jednostavno smo zaćutali. A od toga su najviše imali naši
neprijatelji, kao i obično. Odbijao je svaku mogućnost da mi bude jatak u mojim, tada tako
važnim otkrićima, a koja su se podudarala sa onim o čemu su govorili strani posmatrači na
sastanku u Skupštini, 21. septembra 2000. Nije hteo da me čuje.
Mnogo kasnije biće mu strašno žao. A pogotovo kad se uveiro u manipulaciju samog
njegovog suda u skrivanju sopstvene odluke. Tog dana, sledenog lica, kolutao je očima po
grafitima, crvenim kao usirena krv, koje kao da je pisao i crtao satana. Iako nesklon
kvalifikacijama, najednom sasu buljuk reči: ″To su mogli samo krvoločni Kljajevići. Deset
godina onaj stariji mulac nije bio u stanju da nauči sudski poslovnik, a sad je upao u tuđi
kabinet. To zna. Zar od drugih da čujem šta su ti psi uradili? Zašto mi se ne javljaš? Sediš
ovde, a cela zgrada ti liči na kasapnicu! Evo, na pragu su ti napisali: ″Probušićemo ti mozak″,
i ti čekaš da to oni urade, Pogledaj na šta ti liče vrata! Masakrom nad tobom, oni se dokazuju
onima koji s tobom imaju neki specijalni plan. Šta još čekaš?"
- Već sam pošla - bilo je sve što sam rekla. Odvezli su me u moje izbeglištvo, a oni su se
vratili da vide šta će sa mojim vratima. Promenili su bravu..."...

..."...N OĆ ISTORIJSKE PREVARE
Noć je uveliko, verovatno je bilo blizu ponoći. Zove me Arandel. Telefon se usijao. Glas
koji ne pripada njemu, pun psovki. Preneražen. Hvatam samo ponešto. Skoro viče: ″Je 1' vidiš
ti ovo, majku im pokvarenu. Ko se to usudio da menja sudsku odluku?"
- Kakvu odluku - odgovaram ja zbunjeno. - Šta su sad kreteni obili?
″Ma, odmakni se već jednom od tog obijanja. Pa nije reč o tebi, čoveče, reč je o
istorijskoj prevari. Zar ti ne gledaš televiziju? Pa, Slobi je neko podvalio odluku, koja u sudu
nikada nije doneta. Koštunica nije pobedio, to nigde u odluci ne piše" - vikao je on na sav
glas. Odlukom je samo poništeno Kosovo, i sve se mora ponoviti. A, eno ga Sloba, upravo
daje saopštenje da je saznao da je Koštunica pobedio odlukom Saveznog ustavnog suda. To je
nemoguće, takva odluka suda ne postoji. To je falsifikat!!!"
- A koliko ste vala cinculirali sa tom odlukom, nije ni čudo! -rekoh.
″Prestani sad o tom", reče Ijutito, i ja shvatih da on u glavi već prebire zlo sa kojim se
poigravao upravo i taj sud dva dana. ″A ko mu je to podvalio"? - rekosmo istovremeno.
″Toliko sam potresen, zar je to moguće?"
U prvi mah sam pomislila da je neko falsifikovao odluku Saveznog ustavnog suda, i da
Aranđel zbog toga besni.
″Uključi televizor, i javi mi se posle hitno!"
Uključujem TV i gledam najavu JU-info kanala ″Specijalna emisija", i najednom,
Slobodan Milošević, tadašnji predsednik Jugoslavije, stoji pored grba i zastave, i jednom
netipičnom retorikom, kao da čita tuđi tekst, doslovce izgovara: ″Upravo sam dobio službenu
informaciju, da je odlukom Saveznog ustavnog suda, Vojislav Koštunica izabran na
predsedničkim izborima za predsednika Jugoslavije".
Ostatak Miloševićeve izjave svodi se na to, da se posebno zahvaljuje onima koji nisu
glasali za njega, i da želi da se odmori sa unukom Markom …
Zakovana za stolicu, gledam, slušam - ne verujem. Kakva je to odluka koju je samo on
dobio, i niko više … Kad je objavljena, i zašto je ja nisam dobila kad sam zvanični zastupnik
SIK-a?! Morala sam je dobiti prva!!!
Najednom mi kliknu redosled dešavanja. Ta odluka Saveznog ustavnog suda, koja se
spominje u emisiji JU-Info kanala, a koja nigde nije objavljena, kakva god da je, morala mi je
biti uručena kao zvaničnom zastupniku SIK-a. Gde? Pa tamo gde je sedište Savezne izborne
komisije. Ali ono više ne postoji, jer je Skupština 5. oktobra zapaljena! Onda mi je morala biti
uruena tamo gde radim, u mom Privrednom sudu, kojeg od ranog jutra obleću sivo-mračne
patrone. Kao crni gavranovi, ptice zloslutnice koje prve merkaju plen za ždrelo grabljivice.
Eto odgovora zašto se meni obija kabinet baš tad.
Tad, u 14 sati, u smrskanom mom radnom prostoru raspomamljene grabljivice parčaju
plen: moja službena i privatna prepiska, hiljade završenih sudskih predmeta, stotine
poništenih nezakonitih privatizacija, na desetine odluka u rukopisu, hiljade podvučenih
paragrafa u mojim zakonima. Moje dileme, moji problemi, moje radosti u posetnicima i
rokovnicima. Jednom rečju, moje sudovanje poduprto najuzvišenijim impresijama. I sve što
sam godinama vukla iz jednog suda u drugi. Sad je njima, Kljajevićima, na dohvat ruke, da
orgijaju, i da pretekne; da odluke prava pretvaraju u krvavi put neprava. I, eto tu, u njihove
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
92
kandže tog popodneva stiže odluka SUS-a, meni adresirana a njima namenjena. Ili su oni
mislili da mi je ona već poslata. Pa uzimaju sve, da bi natenane pregledali. Zovem Arandela:
- Kad je odluka iz vašeg suda ekspedovana?
″Pa, negde po podne. Ja sam otišao oko 15 časova, a još je bila tamo."
- A moj primerak - nastavljam nestrpljivo.
″Pa, valjda ti je poslat istovremeno kad i drugim učesnicima u postupku". Možda i ranije,
ne znam. - odgovara on polako.
Zastadosmo oboje, valjda u sekundi svesni ključa obmana u nizu. Moj stan je samo kao
mamac obijen, da me Kljajevići navaćare da pojurim iz suda u kojem mi ne bi smeli ništa, sve
sa svojom naoružanom gardom. Zbog očiglednosti svega što bi pokušali. A onda me učaurili
u milje pretećih grafita i obijenih vrata, da u stanu beskonačno čekam patrolu koja neće doći.
Setih se dobronamernog policajca: „Zavlače te u noć. Večeras se nešto gadno sprema". Plače
mi se, vrišti. Čovek je najočajniji kad je u zabludi za jedno, a prevaren za drugo. Prevara, za
čijim smislom tragam celo popodne, evo, pokaza mi se usred noći. Nadigraše me sudski
šibicari. Prljavi, primitivni i zli, ali opaki i organizovani. Oni su ta velika skupina koja
prisluškuje, prati, uhodi i preseca gde god zatreba. Na koga se ustreme njihovi nalogodavci iz
bilo kojih razloga, obeleženom spasa nema.
Tog popodneva oni su me kontrolisali dalje, ali ne zbog suda, jer su već u njemu. Nego
zbog sudbonosne odluke, čiji hod takode kontrolišu, i koja iz njima poznatih razloga ne sme
stići u moje ruke. Oni vrlo dobro znaju da bih je ja obznanila, i to satno ja. Ali i odnela onom
ko je očigledno večeras prevaren. Zato me ceo dan drže pod kontrolom. Niko drugi tu odluku
ne bi odneo Slobi osim mene, svi su ostali već provereni. To je ove večeri nedopušteno.
Apsolutno nedopušteno. Dok režija kojoj su oni samo logistika ne obavi svoj zadatak. A evo,
obavila ga. Prevarili su Slobu o sadržaju odluke. Prenu me Aranđelov glas:
″Da si mi se javila odmah, čim su te gurnuli u kućni pritvor, valjda bi se svega ovog
zajedno setili. Mogao sam ti ja doneti tvoj primerak, jer je sve bilo spremno za izlazak iz
suda."
- Molim vas, možete li mi sad naći tu odluku.
Probudih se ja konačno. Godinama smo prijatelji, a uvek sam ga persirala, kao da živim u
19. veku. Nisam želela da narušim oreol koji sam sama stvarala oko velikog pravosudnog
kreatora. Njegova ljudska dobrota poimala je moje vrednovanje dragocenosti. Zato sam
zazirala da od njega tražim bila šta, što bi ga moglo izložiti opasnosti. A pogotovo ono što
znam da on ne bi želeo. Ali ova putanja odluke, u kojoj je on kao sudija izvestilac učestvovao,
i koja nas je udaljavala dokje stvarana zbog različitih stavova, evo, sad nas opet poveza zbog
izvitoperene putanje i lažne interpretacije. Njemu, izrazitom pravnom perfekcionisti, nije
dolazilo do svesti da autentičnost sudske odluke neko sme ugroziti. Ali ovog trenutka se
uverio da je odluka čiji je nacrt osmislio ne samo ugrožena, nego da je prikazani sadržaj
falsifikat. I on panično traži sagovornika, a to mogu biti samo ja. Ja, koja sam predosetila da
će se Savezni ustavni sud na kraju nakačiti na lukave predvodnike SIK-a, da u kontinuitetu
zajedno svoj kameleonski preobražaj ostvare nudenjem istrošene lojalnosti, neprivlačne kao
olinjala repuvina, prihvatljiva za ispašu samo kad ništa svežije nije na domaku. A onda će,
sažvakana a neprevarena, u prvim satima preživanja biti izbačena kao slinavi ispljuvak;
krajnje gadan i neukusan. Eto, tako će i ovi lojalisti na kraju proći, ali taj prljavi posao za
pripremu „krunisanja lažnog cara Šćepana malog" mogli su obaviti samo oni. Zato i jesu
trenutne važnosti.
Pogledajmo zato, kako je SUS nudio svoju lojalnost kroz tri metamorfoze svoje odluke.
Prvo su 4. oktobra 2000, odmah posle sednice na kojoj su odlučivali o žalbi DOS-a, dali
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
93
nepotpuno saopštenje: ″Poništava se deo izbornog postupka …" Ali bez označavanja kojeg
dela, i iz kojih razloga, da bi time dopaljivali maštu uoči dana «D», da je odluka SIK-a puna
laži i prevara. Zbog toga je poruka bila, da svi ujutru krenu pred Skupštinu, ″da se pale lažni
glasački listići″. A isti ti nesrećnici, će biti samo dekor na čija pleća će se svaliti paljenje
nacionalnog parlamenta. Palili su ga stručnjaci, ali iznutra, logističari koji tim činom
napuštaju milost bivše i kupuju milost nove vlasti. I to je jedini cilj, Samo, što oni ne vole
pozornicu, i zato su izbacili narod kao dobrodošlu dekoraciju svakog čina. A tek kad su
iznosili čiviluke i stolice - milina za majstore. A onda je, u drugoj fazi, u rano jutro 5. oktobra,
na Radiju ″Slobodna Evropa" emitovana nova vest, direktno iz usta Milutina Srdića,
predsednika tog suda. Koji kaže: ″Poništavaju se predsednički izbori u celini, jer su neustavno
raspisani …"
Sa stanovišta prava, to jeste bilo najispravnije. Ali sa stanovišta uzavrelih i pomešanih
strasti tog dana, to je bilo najuspaljivije sredstvo, koje tera maštu dalje i dalje. ″Gle, sad
poništavaju kad su videli da su izgubili". I poruka je samo jedna: ″Juriš pred Skupštinu!
Obavezno i po svaku cenu". Treća faza se odvija u toj noći opasnih zamena. Završnica
cirkusa. Citira se, znači, nepostojeća odluka. I što je najtragičnije, citira je onaj kome je
sadržaj podmetnut.
Krije se pravi sadržaj, koji glasi: ″Poništava se ceo izborni postupak na Kosovu i
Metohiji, iz formalnih razloga, jer se nije glasalo od 7 do 20 časova, kako zakon odreduje, već
od 7 do 16 časova, kako je odlučio SIK, čime su povređena prava gradana sa Kosmeta … pa
se izbori moraju ponoviti". Gde je tu famozna izborna krada? A pogotovo, gde je pobeda
Vojislava Koštunice? Od izborne krade ni traga, čak ni nagoveštaja. Što i jeste motiv
prikrivanja. Kako sad javnosti objasniti, zašto ta odluka 4. oktobra nije saopštena u celini,
znači pre 5. oktobra. Zato, da bi prva i druga faza metastazirale u svirepo delo, koje je
nacionalni parlament pretvorilo u čemer, jad i pepeo.
To nisu uradili ni Nemci za vreme okupacije, valjda zbog lepote zdanja. A Petog se pali
pikanjem da je navodno utvrđena izborna krađa. Ko sad uopšte sme da zna da te krade nema, i
da odluka SIK nije pala iz prekrajačkih razloga, kako je gumuto u etar, već samo iz formalnih.
Zbog toga je taj sud odlučio, da svoju odluku tih opasnih dana krije. Objaviće je tek 10.
oktobra 2000. godine, i to u ″Službenom listu" koji čita samo onaj ko mora. Ali, ono
najvažnije, da javnost sazna pravi ishod, a ne emitovani, ostaće zauvek sakriveno. Lažno
proklamovano uverenje o izbornoj krađi mora ostati institucionalizovano, kao i lažno
proglašenje: da je Vojislav Koštunica upravo tom odlukom SUS izabran za predsednika
Jugoslavije.
Da li bi te noći, između 6. i 7. oktobra 2000. veliki taktičar Sloba, kome su to priznavali
svi, objavio svoju kapitulaciju da je imao autentični tekst odluke, koja mu je uprkos svim
naporima više odgovarala nego bilo koja ranije. Ona mu je apsolutno išla u prilog. Da dobije
na vremenu, a to podrazumeva barem mesec dana dok se izbori na Kosmetu ne završe, a za
koje vreme je mogao povući niz poteza. A, pre svega, upravo tom Zapadu, koji mu je
spočitavao zakonitost, uručiti njihov adut, tj. krunski dokaz da se mora ispoštovati
pravosnažna sudska odluka, i izbori ponoviti jer to naređuje zakon. Ko bi ga tad mogao
naterati da preda vlast na bazi takve odluke? Niko. Zato se svima te noći žurilo. Ali, s kim je
to mogao sprovesti? Sa gnjilojednim saradnicima, koji su ga u sve to i uvalili. I svi su ga
izdali. Zar oni nisu znali sadržaj odluke suda? Znali su, ali su ga krili sve dok ga nisu naterali
na ovo večerašnje, užasno, podmetnuto obraćanje naciji.
Nikako, država je već gnjila. Ali, manimo se sad ″šta bi bilo kad bi bilo", i ostavimo po
strani sve političke intrige. Vratimo se na teren prava, čija je teška zloupotreba te noći
Arandela prenerazila, a mene stavila pred novo iskušenje. Kako u tim okolnostima doći do
odluke, i kako je odneti onom na kog se odnosi? A na šta on ima apsolutno pravo. Pravo na
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
94
istinu, kao i svako drugi. Bio on „pekar, lekar, apotekar, predsednik ili tapetar, akademik ili
klošar" - pravo na istinu je univerzalno i nepovredivo. A onaj ko je prikriva, vrši kvalifikovan
zločin. Tim pre, ako prikrivanje vrši sud. Takav zločin je nemerljiv. A onaj ko za prikrivanje
zna a ništa ne uradi da to otkrije, samo je saučesnik vinovnika. I potera za odlukom je počela.
Aranđel mi priča: ″Večeras njih barem 40 zna ishod odluke. Toliko ih je danas mešetarilo
po sudu. Ako su svi oni odlučili da je od Slobe sakriju, tvoje šanse da je dostaviš su male. Ali
ja ću ti je sigurao naći".
Zašto ovako zajedno nismo radili svih proteklih dana, zašto mi nije na vreme poverovao -
tutnji mi u glavi sa svih strana.
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
95
DAN KONAČNE IZDAJE ..."...

..."...7. oktobar 2000, pre podne
Konačno, odluka je u mojim rukama. Već je uveliko jutro. Aranđel mi daje važan savet.
″Nemoj ići preko Mire, izgubićeš ionako već izgubljeno vreme. Ova odluka odnosi se samo
na Slobu, za njega je sudbonosna, i nosi je direktno njemu. Nemoj se javljati telefonom.
Presrešće te." Smatrala sam da moram preko Mire, jer kako nenajavljena ući u ″Mir". Zato ja
od nje očekujem savezništvo, da bih neopaženo ušla, a onda ću lako odluku proslediti onom
na koga se odnosi. Ocenila sam da je to najcelishodnije, iako me je podsećanje na razgovor sa
njom od 5. oktobra potpuno oneraspoložilo. Moja greška je što sam uopšte išla preko nje kod
Slobe. Ali, kako sam drugačije mogla.
Kako sam pogrešila što se bar tog jutra nisam držala Arandelovog saveta. Na moj poziv
oko 9 časova, dobila sam neljubazan odgovor ,,da nema vremena da me primi, da čeka frizera,
i da pokušam oko 11 časova". Šta ću, čekam, nema mi druge. Prekraćujem vreme u društvu
mog vozača Joce i Slaviše Ilijevskog, očevica jučerašnjeg sudskog masakra. On je uplašen,
šokiran, brine za porodicu. Sav je unezveren, jedva govori. Sedimo svo troje kod njega u
portirnici suda. Neću da idem na sprat, da ne gledam užas na koji još nisa'm spremna. Ali
neću ni da remetim otiske koje je policija uzimala na uviđaju od 6. oktobra 2000.
Zovem u 11 časova ponovo. Mira mi hladno odgovara ″nemamo vremena, ne možemo da
vas primimo". Prekipe mi. Ustajte momci, idemo! Vozi me Joca, i Slaviša je s nama. Izlazim
u Užičkoj 11, a oni se vraćaju. Na ulazu kod kapije kažem: Idem kod predsednika. Oni me
već znaju. Vrlo brzo me puštaju. Vidim vojno borbeno vozilo, ko bajagi čuvaju Slobu. Kakva
maskarada. Da su ga hteli sačuvati ne bi goreo nacionalni parlament. Utrčavam u rezidenciju,
jedan uljudan mladić odvodi me desno od ulaza. Sloba je bio sam u kabinetu, ležerno obučen,
polusportski. Vidno se iznenadio kad me video. ″Šta je bilo Milena? Otkud ti?", reče mi
veselo.
 - Donela sam Vam, predsedniče, onu odluku suda. Za kojom tragam od 4. oktobra. Sinoć
su Vam podmetnuli falsifikat. Original, koji očigledno nemate, evo ja donosim.
″Ne zanima me ni sud, ni njihova odluka. Više ništa povodom toga!" - odbrusi kratko i s
lica mu se izgubi onaj prvobitni nasmejani izraz.
- E, vala će Vas zanimati! Morate je pročitati, pa nek' se desi što se desi. Celu noć
lelujam između života i smrti, da bih se dočepala ovog originala, a Vi mi tako odgovarate.
Stvarno, predsedniče, nije u redu. Vaša supruga me jutros zavlači, što sa frizerom, što sa
gužvom, da bi me na kraju otkačila. A sad me i Vi ovako dočekujete. Kao da ja dolazim zbog
sebe. I kao da ovde hoću nekog da zasenim. Ili da sam neki iracionalan čovek, pa verujem da
ću baš ja da Vas spasim! Ali je strašno da se od Vas krije odluka koja se na Vas i odnosi. To
je zloupotreba svih koji u tome učestvuju.
Primetih da se smračio.
- U pitanju je sakriveni sadržaj sudske odluke! A Vi morate znati pravi. To je suština
dolaska. Odgledala sam sinoć kako su Vas izmanipulisali lažnom odlukom suda koja u
realnosti ne postoji. Ukoliko pri tom ništa ne bih učinila, meni bi savest bila najveći teret.
Arandel i ja smo celu noć obigravali oko njegovog suda u Palati federacije, da bi on tek jutros
iščupao odluku koju Vam donosim, i koja Vam baš sad ide u prilog. Toliko mnogo Vam ide u
prilog, da toga niste ni svesni. A da jeste, Vi biste se mom dolasku obradovali. Sinoć ste
kapitulirali na lažnoj informaciji da je navodno Koštunica pobedio. Otkud Vam to? Ko Vas je
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
96
tako surovo prevario?
″Sedi Milena, i smiri se malo", reče znatno pomirljivije
- Neću da se smirim, a i ne mogu. Očajna sam, što se tumači da se ja ovde namećem, a ja
Vam jedina donosim istinu. Da li ste uopšte svesni šta ste sinoć uradili. Dajte mi, molim Vas,
tu odluku koju ste citirali sinoć na YU-info kanalu, dok ste sami proglašavali Koštunicu za
pobednika. Zamislite, Vama su uvalili da Vi to prvi kažete, jer će oni posle lako. Ja moram da
vidim tu odluku, pa makar sad umrla! Da li je moguće da postoje dve?
″Kakvu odluku da vidiš?", upita Sloba prilično zbunjen.
- Pa, tu što ste sinoć dobili, jer sadržaj koji ste preneli u direktnom obraćanju naciji, ne
odgovara originalnoj odluci Saveznog ustavnog osuda. A pozvali ste se na tu odluku. Vi ste
sinoć gorko i podlo prevareni, a najgore je što su time prevareni i svi gradani.
″Ja sinoć nisam dobio nikakvu odluku", reče ustajući od svog stola, i sede preko puta
mene.
- Kako niste, kad ste je citirali. Vi ste rekli ″dobio sam službenu informaciju da je
odlukom Saveznog ustavnog suda pobedio Vojislav Koštunica".
″Pa da, dobio sam upravo takvu informaciju, a ne odluku. I ja sam tu informaciju preneo,
i to je sve", reče mirno.
- Zašto niste tražili pre obraćanja javnosti odluku, da biste proverili da li je informacija
tačna? Da je bar uporedite.
″A zašto bih sumnjao? Uostalom, SUS već dva dana neće da dostavi svoju odluku. To i
sama znaš. Te nisu napisali. Te nije potpisana, te ovo te ono. Prihvatio sam poslatu
informaciju. Šta bih drugo."
- Odluka je juče iz suda izašla posle 15 časova, to mi je lično Aranđel rekao. Vi ste se
oglasili na JU-infu tek oko 22 časa, što znači da je do Vas mogla stići.
″Pa mogla je stići da mi je poslata, ali nije, niti bilo šta o tome znam. Ja sam dobio
informaciju i preneo je. Verujem i sad da je tačna", reče vrlo opušteno.
- Ako verujete informaciji, evo, sad se uverite da je apsolutno netačna. Da je ta „službeno
dobijena informacija" gola laž, kojom Vas srušiše, a da se ni pomučili nisu.
On odćuta, i ja nastavih:
- A ko Vam je doneo tu ″službenu" informaciju? ″Vojislav Koštunica", odgovori on
mirno.
- Molim? - zgranu me do te mere da sam skočila. - Kako Koštunica? Otkud on kod Vas?
Pa zar niko drugi nije imao tu informaciju da Vam donese, nego glavni protiv-kandidat. Koja
je to čarka? Kako je došao?
″Doveo ga je Pavković."
- Mislite na generala Pavkovića? Pa, što ste ga primali, kad Vas je već izdao? Pa koga on
da Vama dovodi? Zar niste posumnjali da dolazi zbog nečeg što za Vas nije dobro.
″Ma kakvi, šta da sumnjam - odgovara Sloba. - Pavković mi se javio negde oko 20
časova, i predložio da dođe sa Koštunicom. Nije on meni ništa govorio zbog čega dolaze. Kad
su došli, od njih sam saznao to što sam posle rekao." Sloba se na trenutak ispravi, pa reče:
″Pavković je doveo Koštunicu, pa smo tu malo sedeli, a onda je on izašao. Ostali smo samo ja
i Koštunica. U razgovoru, Koštunica mi je rekao da je Savezni ustavni sud utvrdio njegovu
pobedu, odlučujući po žalbi DOS-a i da je to definitivna odluka. Te da bi bilo dobro da ja to u
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
97
toku večeri objavim, obzirom na celokupnu situaciju u zemlji. Smatrao sam da je to u redu, jer
ako je odluka suda poslednja instanca u tom izbomom postupku, onda nema razloga da tako
ne postupim".
- Je li on Vama pokazao bilo kakvu odluku suda na koju se pozivao?
″Ne, nije. Niti sam ja to tražio. A i zašto bih? Koštunica mi deluje kao pošten čovek. Ne
verujem da bi me on prevario.
- E, pa, prevario Vas je do srži, sve tako poštenjački. Zašto ga niste proverili?
Skočila sam ponovo:
- Što ga niste upitali zašto on javno ne objavi tu ,,svoju pobedu" odlukom suda.
″Ni na pamet mi tako nešto ne bi palo", reče Sloba mirno. ,,Ja sam ga samo upitao, da li
je ta odluka objavljena u žSlužbenom listu', pošto danom objavljivanja ista stupa na pravnu
snagu. To je opšte pravilo, i samo sam ga to upitao."
-I šta Vam je odgovorio?
″Rekao mi je, da je objavljena baš tog, 6. oktobra popodne u «Službenom listu»."
- Ne mogu da verujem da ste tako ispali naivni, Izvinite predsedniče, pa zašto ova Vaša
gamad barem to nije proverila, jer je lako naći «Službeni list». Juče nije objavljena sigurno,
Arandel i ja smo to proveravali jutros. Kamo sreće da je objavljena. Onda bi to bila upravo
ova odluka. Jer nema druge. Zato i nije objavljena, da bi mogli manipulisati lažnom
informacijom. Da li ste se uopšte interesovali za taj «Službeni list»? - upitah ga, do kraja
smrvljena ovim za mene potpuno neobjašnjivim saznanjem. U toj meri sam bila uzbudena, da
sam svaki čas koristila izraze ″vaši ljigavci", ″dvorjani", ″dželati", ″izdajnici" … što je njega
vrlo mrštilo.
Pokazivao je izvesnu dozu odbojnosti prema ovim kvalifiakcijama, ali vrlo živu
zainteresovanost prema pravnom delu.
″Nije mi palo na pamet da tražim «Službeni list», na uvid od njega. Znaš i sama šta bi to
značilo. Dođe ti gost u kuću, a ti ga onda proveravaš. To nije dolazilo u obzir."
- A kako je on smeo doći kod Vas i odmah Vas prevariti. I kao da ništa nije bilo.
On slegnu ramenima i ja nastavih:
- To i jeste bravurozna prevara. Da Vam je došao bilo ko drugi iz DOS-a, Vi biste mu u
ovoj situaciji džepove prevrnuli, tražeći odluku na koju se taj neko poziva. A ovako, poslali su
Vam prepodobnog Koštunicu zato što u njega niko živ ne sumnja, i Vi ste se upecali. To je
smislio opak mozak, neko ko Vas je prethodno dobro psihološki izanalizirao. Neko ko je tu,
ko je preblizu. Pa, znate li šta znači, da ste sinoć ispričali celu tu priču kakav bi odjek bio. Pa
niko živ ne može da pretpostavi da ste ono što ste saopštili na JU-info saznali od Koštunice.
To je skandal na državnom nivou. ″Prepošteni" Koštunica Vam donio lažnu informaciju da
Vas je pobedio odlukom suda, a u toj istoj odluci nigde ni slova o tome. Naprotiv. Ona će sad
zauvek ostati tajna.
Glava mi je pucala, što od čuđenja, što od šoka, što od svega drugog. Zar je moguće da je
on, Slobodan Milošević, koga ceo svet smatra opasnim pragmatičarem, naseo na takav trik?
Tako prljv i drzak trik, a u osnovi lako proverljiv. Najednom sam skočila.
- Ajeste li Vi takvu informaciju proveravali preko nekog svog, ako već niste sumnjali u
Koštunicu?
On ne odgovori odmah, i moje pitanje ostade u vazduhu, jer je upravo uzeo telefonsku
slušalicu. Razgovorao je sa Dačićem, i to je dugo trajalo. Ovaj mu je čitao neki spisak, i po
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
98
imenima koje je Sloba ponavljao, shvatila sam da oni prave neku listu. Verovatno poslaničku.
Ali kako, kad izbori još nisu završeni, razmišljam. Šta je to što se tako brzo kuva? Kako prave
listu bez Kosova? Na poslanike se odnosi ponavljanje, kao i na predsednika.
U tom uđe Mira, odbojna i nestrpljiva. Htedoh da je pozdravim već naučenom
ljubzanošću, ali me ona vidno ignorisala, kao da ne postojim. Prišla je bliže Slobinom stolu.
Shvatila sam da čeka da on završi razgovor. U sebi sam proklinjala sve one koji su je ovde
uputili. Nešto će se iskomplikovati osećam, a ja mu nisam rekla ni deseti deo. Sloba je
konačno završio taj dugi i iscrpljujući razgovor sa Ivicom. Mira mu reče nešto tiho. Nisam
prisluškivala, a i kako bih u toj situaciji. A onda, znatno glasnije, idući prema vratima, opet
mu se obrati: ″Molim te, Slobo, požuri, čovek već i previše dugo čeka. Stvamo nema smisla".
Prostruji mi kroz glavu, da je moj dalji boravak na klimavim nogama. Ona zahteva da on
odmah negde krene. Ja ponovih malopredašnje pitanje. Sloba odmahnu rukom, i skoro
nemarno mi odgovori:
″Ma pitao sam ove moje, i svi su mi rekli da jeste tako kao što mi je Koštunica preneo".
- Pa, evo vam, predsedniče, cmo na belo da nije tako. Evo vam krunski dokaz da su Vas
sinoć svi prevarili. Evo, u odluci sve piše, poništeno je glasanje na Kosovu, i isto se mora
ponoviti. Nema nikakvog rezultata, nikakvog pobednika. I to je sve. U ovoj fazi ne samo da
nema pobednika, nego se.izborima još kraj i ne naslućuje. Zbog ove odluke suda izbori su tek
na polovini puta.
On me pogleda začuđeno, još nespreman da toj temi posveti pažnju. A onda mi reče:
″Otkud tebi ta odluka suda, kad o njoj meni niko reč nije rekao?"
- Aranđel mi je jutros lično izneo iz suda, i to je jedina zvanična verzija. Ona je i od mene
sakrivena, jer da sam je juče dobila, donela bih je Vama. U Vašem slučaju, ona je najbolje
rešenje. I zato je kriju, da biste u zabludi sinoć izdeklamovali onaj užas.
Krenuh da je čitam naglas, medutim, Sloba me prekide, i najednom mu se ozari lice, pa
reče: ″Ma, verujem ti". I dodade:
″Ta odluka je imala smisla samo juče, ili bolje reći do sinoć. Pogledaj otkad taj sud tom
istom odlukom manipuliše. Zato ne želim ni da je vidim. Šta uopšte ona sad znači. Zašto je
sud nije objavio, kao što je pojurio sa onim saopštenjem 4. oktobra. Koje, kako vidim, je
potpuno suprotno odluci o kojoj sad pričaš″. Rukom odgumu u stranu odluku, koju sam ja u
međuvremenu stavila na sto za kojim smo sedeli.
- E, vidite predsedniče, ona baš sad znači mnogo. Znači sve. I znači mnogo više nego da
ste je juče dobili. Uzmite je i predočite javnosti. I to odmah. To je sad Vaša velika šansa, zato
što na osnovu nje sve druge ćete uhvatiti u laži. I to od sudske igrarije, preko Vaših lukavih i
lažljivih skutonoša, do Koštunice i Pavkovića, koji su zadnji u tom nizu. A to je Vaš
džinovski poen. Tražite da se ova odluka izvrši. Insistirajte na tom, jer je to jedino zakonito. I
jedina pravna mogućnost, a Vama ide u prilog. Tako ćete Zapadu zatvoriti usta, i to njihovim
argumentom, jer insistirate na zakonitosti, a oni Vam to godinama osporavaju. U ovoj situaciji
Zapad neće smeti, niti hteti, da insistira na prekrajanju ove sudske odluke. Ali hoće, ako ona
ostane nepoznata. Ako je Vi ne obznanite, ona će i ostati zauvek tajna i sve će biti da je baš
tako kako su vas sinoć prevarili. Znate li šta će to proizvesti kad je objavite, i tako otkrijete
svima da ste upravo sinoć surovo prevareni. A u toj prevari učestvovali su svi, od najbližih
saradnika do protivnika. To Vam daje sijaset drugih mogućnosti, da vodite odredene sudske
postupke, protiv svih koji su u prevari učestvovali. A onda je to razlog ništavosti samog
izbomog postupka, jer ste u njemu svesno dovedeni u zabludu, da pred nacijom lično
proglasite Koštunicu za pobednika, iako to nigde ne piše. Takav akt ne postoji. Da li ste
svesni koji moralni teg dobijate obznanjivanjem ove odluke. Ona je u ovom trenutku za Vas
″zlatna ribica", najveći pravni argument, sa kojim sami možete u startu izvojevati moralnu
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
99
pobedu. U igri svih animoziteta to je ogromno. A to će izbaciti na površinu sve one koji Vam
rade o glavi …
Govorila sam brzo, navodeći sve moguće zakonske odredbe, predočavajući zakone koje
sam za tu priliku ponela, samo da bih ga ubedila, jer sam svesna da on nije ni blizu takvog
opredeljenja u svojoj glavi. Na kraju rekoh:
- Molim Vas i preklinjem, barem izađite u javnost sa ovom odlukom, jer drugi neće niko,
pošto drugima to nije u interesu. Svima drugima je interes da nestanete, jer je predstava pri
kraju. A svi su učesnici, i pozicija i opozicija. Evo, ako mi ne verujete o značaju pravne moći
ove odluke, zovite Aranđela. On je upravo otišao u svoj sud, da pokuša skupiti sudije, da bi se
svi oglasili povodom sinoćnje lažne informacije o sadržaju njihove odluke.
On skoro radosno reče: ,,Pa hoće li se sud oglasiti?" Imala sam utisak da on traži još neku
podršku. Ovo moje ubeđivanje je bilo premalo. Shvatila sam da je to razlog oklevanja.
- To je, predsedniče, na dugom štapu - odgovorih mu. - Osim Aranđela i sudije Miće
Jakovljevića, niko drugi nije ni stigao u sud, pitanje je da li će i doći. U ovom slučaju, Vi
imate argument u rukama i oslanjate se samo na sebe. Sami izadite u javnost. Sve alamunje će
se prestraviti. U krajnjem, ne možete ništa izgubiti. Ako ništa drugo, barem ste izašli čistog
obraza, da ne ostane večna priča o izbornoj kradi. Sud je upravo našao da ne samo da nije bilo
nikakve krade, već je odluka poništena iz formalnih razloga. Statistički rezultat je
nepromenjen. Sad će prekrajanje tek nastati. Sad kad Vas imaju prevarenog. A ako rizikujete,
ubedena sam da ćete dobiti sve. Jer, ovde je pravda na Vašoj strani. Ne dajte da Vam je danas
ukradu. Samo danas imate sve i ništa. Uzmite sve. Evo odluka je tu. Uhvatite ih u prevari!
Sve od reda. I to je pobeda!
On najednom uze odluku i poče je zagledati. Mene to usreći, jer od početnog garda
prelazio je u pitku zainteresovanost. Mislim u sebi, još samo da je pročita. Da budem tu dokje
u celini ne pročita. Da je shvati, a posle će on lako. Samo da nas sad niko ne prekine. Zazvoni
prokleti telefon. Sloba, sve sa odlukom u ruci, ode do svog stola.
″O, Boro, ti si!" - reče prisno. Iz nastavka razgovora shvatila sam, da ga je pozvao njegov
brat iz Moskve. Smatrala sam da je to previše intiman razgovor, pa sam mu davala znak
rukom da izadem, a on meni da ostanem. Iz poštovanja prema tom poverenju, ovde neću
opisivati relativno dirljive detalje, jer su oni interesantni samo sa aspekta Slobine tadašnje
naivnosti, i totalne izolovanosti. On je u istinu verovao da će se odmarati, i da se više ništa
strašno ne može desiti, da će euforija proći sama od sebe. Nijedna ružna reč, ni traga od
ogorčenosti. Razgovor je trajao predugo, a meni se učinilo da Sloba i svesno oteže, da bi
dobio na vremenu za novonastalu situaciju.
Sve vreme razgovora on je listao odluku, zagledao je, ostavljao, pa opet uzimao. Ona je
polako dodirivala njegovu psihologiju. On je pravnik i lako logicizira tok izbornog postupka.
Strepim samo zbog vremena. Da se u ovoj fazi ne prekine. Vadio je žvaku iz usta, lepio za
kutiju od cigareta, pušio «Marlboro», i to je sa istovremenim telefoniranjem trajalo više od
četvrt sata. Bila sam kao na iglama Razgovor se odužio kao gladna godina. Molim Boga da se
telefonska veza prekine. Ude Mira. Opet stade pored Slobinog stola. Čeka kraj razgovora. On
ustaje polako, i ništa ne odgovara na bujicu njenog protesta, ,″što ga čeka tako važan čovek".
″Slobo, molim te, pođi odmah. Ja više ne znam kako da ga zadržim. On je već krenuo.
Znaš koliko nam je važan."
″Pa dobro, evo, sad ću - reče Sloba - samo da završim sastanak sa Milenom", i krenu
prema stolu gde sam ja sedela. ″Ne dolazi u obzir - odbrusi ona jogunasto. - Već sat vremena
čovek te čeka, on će otići, a on nam je važan. Nije važna Milena. Uostalom, zašto zakazuješ
dva sastanka istovremeno?" - upita ga ljutito.
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
100
Meni nije bilo neprijatno što me ona otvoreno ponižava, već zato što sam svakog
sekunda mogla prasnuti iz drugog razloga, i sasuti joj u lice sve ono što sam ova tri dana
skupljala dolazeći kod njega, a, nažalost, preko nje. I danas patim što svojoj prirodi nisam
dala punu slobodu. Baš tada. Otkud njoj pravo na durenje u stvari koja je apsolutno njegova i
apsolutno službena. Bez obzira na posledice, a zbog tolike količine nipodaštavanja morala
sam je podsetiti na Ričarda III, jer mi je on tada u liku nje uleteo u vidokrug. Postoje određeni
trenuci kad bi čovek trebalo da prasne, baš onako kako mu se namesti. Da bi se stvari
sagledale s pravog mesta, pa ma kako to vredalo pravi ili lažni moral. Pa ma kako zvučalo kao
skandal. Skandal je i te kako neophodan da razotkrije licemerje, ili da barem olakša dušu, i
reši teskobe koje iz ovih ili onih razloga nametnu drugi, ili ih mi sami sebi stvaramo, opet
zbog drugih. Ali, badava. Odćutala sam u interesu pristojnosti koja je već bila poremećena. Ja
je nisam smela popravljati. Važne odluke se uglavnom propuštaju u sekundu. I ja sam
najvažniju upravo propuštala. Zbogom zakasnela pameti. U tom trenutnom blesku,
nagomilanom prejakim emocijama, prevagnula sam u nemo ćutanje, praveći paralelne
komparacije izmedu njenog neprijatnog i njegovog prijatnog, kao da je to uopšte bilo važno
tada.
Lebdela sam na nesigurnom terenu ličnih ambivalencija. I sve to u trenutku koji je
izazivački začikavao istoriju, zavisno na koju stranu će se zakotrljati istina, brižno sakrivana
danima od svih u jednom sudskom aktu od nekoliko strana, koji je tog trenutka Sloba držao u
ruci. Pitanje je bilo samo, da li će tu odluku zadržati i postupiti po njoj, ili će je definitivno
odbaciti. To je istinski bila hamletovska raskrsnica. Sad ili nikad. Eto od toga sam strepela još
u dolasku, ali sad su iscurili svi pozitivni aduti, kao poslednja zrnca peščanog sata. Taj Mirin
dolazak, kao zlokoban nagoveštaj, vukao je neprirodno i izveštačeno u prostor koji više nije
odisao normalnošću. Njoj je do važnosti nekog ″čoveka", a ne najvažnije odluke koja se
najstrože krila od Slobe, a sad je eto u njegovim rukama, zahvaljujući mojoj upornosti.
Umesto da me blagosilja ona huli, ko zla vejavica. I to sam trebala reći tada i tako, jer sam
donela za njega zaista istorijsku odluku, pa sam se tako i trebala postaviti, bez povlađivanja
aveti koja je virkala iz svakog budžaka. I hvatala u zamku svoje alave poročnosti. E tad je
morao skandal. Baš tad. Izostao je mojom krivicom.
Sloba polako spušta odluku na sto gde sam ja sedela. Ali, on nije seo. Opet se nisam
snašla. Kad popustimo u stavu već smo i u porazu. Polako je prošao, okrenuo se na čas Miri,
koja je i dalje čantrala, i ceo slučaj okončao ovako: ″Ja, Miro, ne zakazujem dupli sastanak.
Milena je došla sama i danas, kao i pre dva dana, i rekla mi ono što još niko nije ni
nagovestio. Ona je ovde kao najveći prijatelj. Sasvim je druga stvar što nije stigla ranije, i što
ja nisam ozbiljno shvatio upozorenje zbog kojeg je došla prvi put."
Polako je išao prema vratima, a onda se naglo okrenu i reče: ″Ti si Milena čovek, i to
veliki.
Ja tek tada zavapih:
″Ne izlazite, predsedniče, molim Vas. Nismo još završili, pa tek ste počeli čitati odluku.
Ona je za Vas sudbonosna. Ako su Vas sinoć prevarili na bazi lažne informacije, danas će Vas
izdati na bazi stvarne odluke, jer je neće izvršiti. Izdaće Vas prijatelji, jer će baš oni sprečiti
izvršenje. Preduhitrite tu njihovu prljavu izdaju. Molim Vas."
On je već izašao. U porazu rastumačih da ja to pričam sebi i nezatvorenim vratima koja
su ostala za Slobom. Da, i Mira je tu.
Plakala sam glasno i sasvim otvoreno. Ona me konačno ugleda, i to me tek ozlojedi. Nije
izašla s njim, već mi reče par ljubaznih rečenica, koje sam ja doživela kao jalovo
palamudenje:
„Smirite se Milena, Sloba će se vratiti. Sačekajte ga ovde. Ja zbilja više ne mogu
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
101
zadržavati drugog gosta. Vi imate vremena, vama se ne žuri". Okrenula sam glavu na drugu
stranu, da je ne vidim, ali sam govorila da me čuje:
- Ovog dana jedini važan čovek koji je došao kod predsednika, i to sa neoborivim
pokrićem, sam ja. A svi drugi su goli kreteni i gnjavatori. Ako su uopšte i došli.
Ona je izašla, a ja ostala. Bila sam ubedena da je taj „važan čovek" izmišljen. Aposlutno
izmišljen. Jer da je Sloba trebalo da se vidi sa tako važnim gostom, verovatno bi se bar
adekvatnije obukao. Ne bi ga čekao u pamučnoj trenerci, preko koje je nosio neki sportski
sako. U tome se ne dočekuje niko, a kamoli „važan čovek".
Sela sam za Slobin sto i pokušala da se setim bilo čega, što bi moj dalji boravak tu
opravdao. Sto je bio prazan, na jednom od telefona umesto brojeva stoje imena: Milutinović,
Stojiljković, Marković, Šuvaković, Pavković … Verovatno specijal. Mislim u sebi, ″o
majstori, majstori, al' ste ga udesili, majku vam pokvarenu". Pored stola je bila prazna zelena
platnena torba. Verovatno je u nju trebalo da stavi lične stvari. Sve je delovalo prazno.
Slobodan Milošević definitivno više ovde ne sedi. To je meni ovaj ambijent činilo teškim. Ne
mogu da podnesem da je tako glupo pristao na poraz. Čekam besmisleno. Ni telefon ne zvoni.
Veza se prebacuju negde drugde.
Izlazim da ga tražim. Na nekoliko koraka lift. Ulazim i pritiskam prvo dugme. Izlazim na
neki sprat. Krećem pravo s desne strane, i uletih u ogroman salon. Sedi Mira i još neka žena.
Prepoznah Cicu Knežević, tadašnjeg sekretara Vlade Srbije. I ja sedoh pored njih, kao da sam
maksuz pozvana. Cica se ljubazno pozdravi, iako se nismo poznavale. Ona mi reče: „Čula
sam šta su vam uradili. I na poslu i kod kuće. Vi morate biti zaštićeni, jer ste previše na udaru.
Evo, ja ću vam pomoći. Bar nekoliko dana da budete sklonjeni. Dok se ovo ne smiri. Sve ću
završiti, jer sam šokirana onim što sam pročitala". Bez obzira šta sam i kad mislila o Cici
Knežević, to je bilo dirljivo. Taj deo pažnje je jedini koji je tih dana meni bio upućen. Sasvim
nebitno da li je bio samo kurtoazan. To se uvek pamti. Krenula sam u razgovor s njom da bih
dobila na vremenu. „Odlična prilika da opet naletim na Slobu". Sve sa odlukom koju držim u
rukama. Istovremeno je tumačim Cici da bih održavala prisustvo.
Mira je najednom pozvala nekog: ″Naša gošća je krenula, obezbedite auto". A onda se
izveštačeno obrati meni: ″Mi sad imamo važan sastanak, a Sloba je zauzet, i neće moći više
da vas primi. Badava ga čekate". Na vratima je već stajao isti onaj ljubazni mladić sa ulaza.
Zamolih ga pri silasku u prizemlje da ponovo uđem u Slobin kabinet. Na stolu sam mu
ostavila odluku, i u zaglavlju napisala: ″Pročitajte, molim Vas".
Vozio me je drugi ljubazan čovek, koga sam već jednom videla. Usput mi priča: ″Sve je
ovo već odavno gotovo. Vi ste meni lično simpatični, jer se borite do poslednjeg daha. Ali,
sve je propalo. Jutros je ovde već bila igranka. Preko Mire sprovode šta god naume. A ona
posle obraduje Slobu. Kasno sinoć ubedili su ga da će u Saveznom parlamentu biti koalicija
SPS-JUL-SNP-SRS, te da će zajedno imati većinu u odnosu na DOS. Te da će Mira,
podrškom te većinske koalicije, biti izabrana za predsednika Veća gradana. Zamislite koliko
je ona željna vlasti da u to veruje čak i u ovom trenutku. A to je, u stvari, bio mamac za Slobu,
da odustane od svega, i on ga je progutao". Reče, pa posle kraće zadrške nastavi:
″A to su smislila njegova kopilad, da bi se danas naprečac sve završilo sa celom ovom
skalamerijom. Miru i dalje drže u ubeđenju da će ona danas biti proglašena predsednikom
Veća građana u Saveznoj skupštini. Vidite da se ona sprema i čeka da ide na konstitutivnu
skupštinu. A od toga nema ništa", reče odmahućuju rukom. ″Ja vam ovo sve pričam, da se
badava ne sekirate, jer vidim da ste pošteni. Ništa ovde više ne može proći slučajno. Badava
ste dolazili. Isprali su mu mozak. Svi od reda. On o ovom cirkusu ne odlučuje. Pa mi ovde to
najbolje znamo, ali ne smemo bilo šta da mu kažemo od Sente. Ni da se približimo. Bili
bismo gotovi. Sve je pod kontrolom, odavno"...
Milena Arežina Noć prevare dan izdaje