Očajna pesma

Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim žednim.
Kao Hermes stari i s njom Afrodita,
Stopi se u meni strašću tvojom celom,
Da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
I da duša moja bude sita…
-Kada pomislim, draga, da će doći vreme
Kad za mene neće postojati žene,
Kad će čula moja redom da zaneme,
I strasti da prođu kao dim i pena,
A da će, još uvek, pokraj mene svuda
Biti mesečine pod kojom se žudi,
I mladih srdaca što stvaraju čuda,
I žena što vole i voljenih ljudi,
Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
Kao bik pogođenom zrnom posred čela
Što u naporima uzaludnim pada
Dok iz njega bije krv crna i vrela
Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim žednim

Iskrena pesma

O sklopi usne, ne govori, ćuti,
Ostavi dušu, nek' spokojno sniva -
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I laste lete put toplijih krajeva.

O sklopi usne, ne miči se, ćuti!
Ostavi misli, nek' se bujno roje,
I reč nek' tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osjećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad zile moje
Zabrekću novim zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje,
Pred veličanstvom prirode! A po tom,

Kad prođe sve, i malaksalo telo
Ponovo padne u običnu čamu,
I život nov, i nadahnuće celo,
Nečujno, tiho, potone u tamu -

Ja ću ti, draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako...

A ti ćeš, bedna ženo, kao vazda,
Slusati rado ove reči lažne:
I zahvalićeš bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući, vrh zaspalih njiva,
Kako se spušta nema polutama,
Ti nećeš znati šta u meni biva, -
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale k'o plima!

Za taj trenutak života i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja!
Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek reći: Ćuti!
Ostavi dušu, nek' spokojno sniva -
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I tama pada vrh zaspalih njiva.

Čežnja

Danas ću ti dati, kada veče padne,
u svetlosti skromnoj kandila i sveća,
u čistoti duše moje, nekad jadne,
čitavu bujicu proletnjega cveća.

U sobi će biti sumrak, blag ko tvoje
srce, sumrak stvoren da se dugo sanja.
Na oknima svetlim zablještaće boje
U taj sveži trenut prvoga saznanja...

Sve će biti lepše, sve draže i više,
noć koja se spušta, svet što mirno spava,
dugo mrtvo polje na kome miriše
kržljava i retka u busenju trava.

I tako kraj cveća ostaćemo sami...
- Proliće se tada, kao bujne kiše,
stidljivi šapati u blaženoj tami,
i reči iz kojih proleće miriše...

Jasika

Nad krovovima nebo sivo,
A izmaglica vlažna luta
I ko prozračno meko tkivo
Pokriva pravce moga puta.

Na omorici ljudi, zveri,
I bilje, sve se mrtvo čini.
- Jasika jedna tek treperi.
Jasika tanka u visini.

Treperi samo, o jasiko!
Taj tamni nagon što te kreće
razumeo još nije niko,
Razumeti ga niko neće.

No on za mene sada znači
Taj neumitni život što se
Nikada jošte ne pomrači
I koji mutne struje nose.

Pobednik večni, uvek čio,
Izvan dobroga i van zloga,
danas ko juče što je bio
Jači od smrti i od boga.

Treperi samo, o jasiko!
Gledam te s čežnjom i sa tugom
Na bolove sam davno sviko,
Sa jadom živim kao sa drugom.

I kad život mislim ceo,
Koji je bio što je sada,
Na moju dušu ko crn veo
Ogromna, teška senka pada.

No ko pauka što za mrežu
Vezuju tanki konci oni,
Drhtaji tvoji mene vežu
Za večni život od iskoni.

I u dnu tužne duše moje,
Ko nagoveštaj nove vere,
Veselo kao lišće tvoje,
Nagoni tamni zatrepere...

U kvrgama

U kvrge su me bacili, o srama.
da, to je bilo u prastaro vreme.
Jesam li bio kriv? i zašto? - Tama
Źuti, i redom sva stvorenja neme.
U kvrge su me bacili, o srama!

Neko ih steže, a ne vidim ko je,
Al čujem kako škripe kvrge gnusne,
Pod silnom stegom pršte kosti moje,
I krv iz rana na mahove pljusne.
Neko ih steže, a ne vidim ko je.

Jauk i piska svuda oko mene.
U redovima crnim kvrge stoje,
U njima pošte deca, ljudi, žene.
Neko ih muči, a ne znaju ko je.
Jauk i piska svoda oko mene.

Steži, o steži, nevidljiva silo!
I nemilosno kosti moje mrvi,
Dok najzad moje ne prestane bilo,
I ne iscuri kap poslednja krvi!
Steži, o steži, nevidljiva silo!

O, kako ti se slatko smejem sada,
Žrtva se ruga dželatu što kolje.
Zar to vrhunac mučenja i jada?
Zar ništa nisi izmislila bolje?
O, kako ti se slatko smejem sada!

Udri, i muči, i priteži jače,
Al znaj da neće preći moje usne
Nijedna rečca što moli il plače,
Ni bapske kletve, ni slabosti gnusne!
Udri, i muči, i priteži jače, -

Al dokle redom deca, ljudi, žene,
Plaču i pište, bedni, pokraj mene,
I ropski kleče pred skrivenim stvorem,
Vrh piske, kletve, i vapaja njini'
Leteće mirno duh moj u visini,
Ko morska lasta nad širokim morem.

Dolap

Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo,
Stoji kao spomen iz prastarih dana.
Njegovu sam škripu kao dete čuo;
Stara gruba sprava davno mi je znana.

Jedan mali vranac okreće ga tromo,
Malaksao davno od teškoga truda;
Vuče bedno kljuse sipljivo i hromo,
Bič ga bije, ular steže, žulji ruda.

Vranče! Ti si bio pun snage i volje,
I dolap si stari okretao živo;
Tešila te nada da će biti bolje;
Mlad i snažan, ti si zlatne snove sniv'o.

Al' je prošlo vreme preko tvoje glave,
Iznemoglo telo, malaksale moći;
Poznao si život i nevolje prave,
I julijske žege, i studene noći.
O, kako te žalim! - Gle, suze me guše,
Olišena sudbo svih života redom! -
Tebe, braću ljude, i sve žive duše,
Jednake pred opštom, neminovnom bedom...
Podne. Ti bi vode. Ko će ti je dati?
Tu kraj tvojih nogu žuboreci teče.
Ali bič fijukne... Napred! Nemoj stati,
Dok ne padne najzad spasonosno veče.

Podne. Ti si gladan. Ti bi trave hteo;
Svuda oko tebe buja trava gusta,
I mirise njene cuv donosi vreo.
Ali bič fijukne: zbogom, nado pusta!

Ti si kao i ja, mladosti rane,
Osetio opštu sudbu što nas gazi,
I gladan i žedan provodio dane
Sve u uskom krugu, sve na istoj stazi.

Ti si kao i ja, na julijskoj žezi,
Dok žubori voda kraj tebe u viru,
Sanjao o sreći, nagradi i nezi,
Sanjao o dobrom, zasluženom miru.

O! k'o zmija ljuta košuljicu svoju,
Ostaviti bedu, nesreću, i zlobu,
I udarce biča stečene u znoju,
I svemoćnu podlost, i opštu gnusobu!...

Pusti snovi!... Napred, vranče, nemoj stati,
Ne miriši travu, ne osećaj vir:
Nagradu za trude nebo će ti dati,
Mračnu, dobru raku, i večiti mir!