Постоје та места где се на нарочит начин објављује Творац у творевини, где земно бива непосредно додирнуто прстом небеским, где се надразумно обеснажују закони природе и оглашава моћ вишег поретка. Знају за њих све велике религије и традиције. Та места почивају на чврстој вери и граде веру још чвршћу. Ту се лично сведочи чудима и неокорело срце човеково, потресено до суза, спознаје да је богоостављеност ипак само метафора. На тим местима и секуларна наука, са свим својим направама и охолим предрасудама, може саставити једино „записник o необјашњивом". Или остати да се копрца у плићаку.

Таква места људи походе миленијумима. За то је у српском језику сковано и посебно име, од речи ход и част. Једни тамо одлазе тражећи исцељење, други Бога или „лепоту која ће спасти свет", трећи себе саме загубљене у времену и простору. Највише је оних који одлазе да се, напросто, поклоне светом. Има и оних који се запућују као туристи, или у потрази за доказима да „ништа не постоји", те да ће коначни суд o свему дати црви. Као и у свему другом, свако има своју меру.

Пред нама је мали преглед места највећих ходочашћа на простору Српске православне цркве. Било да је реч o чудотворним иконама, нетљеним моштима мироточивим, o великим духовним и културним средиштима, зна се да их походи и велики број припадника других вера, нација и култура.

Као и у свему другом, свако има своје разлоге.

Гргетег (Богородица Тројеручица)



У фрушкогорски манастир Гргетег, који је по предању подигао 1471. деспот Змај Огњени Вук, стигла је из Хиландара  2001. копија чудотворне иконе Богородице Тројеручице. Свакога дана у подне испред ње се чита Акатист Пресветој Богородици Тројеручици. Уочи њеног празника (25. јула) служи се свеноћно бденије, као и уочи великих Богородичиних празника (Успења, Рођења, Ваведења Пресвете Богородице, те Благовести). Службе су идентичне онима какве се у те дане, пет пута годишње, служе пред иконом Богородице Тројеручице у Хиландару. Велики број људи тада походи Гргетег.

Чајниче (Богородица Чајничка)



На реци Јањини, у подножју планина Цицељ и Чивчи-брдо, лежи град Чајниче. Као средњевековно насеље и трг, спомиње се 1477. Од XV до XVIII века развијени је центар златарског заната. Најлепши украс вароши је Нова црква посвећена Пресветој Богородици Чајничкој, грађена 1857-1863, обновљена после Другог светског рата. Тада је постављен нов иконостас, дуборезан у ораховини. Иконе је, у духу традиционалног православног иконописа, сликао Рус Иван Мељников.

Чудотворна икона Пресвете Богородице, названа Красницом Чајничком, заиста краси овај свети храм и зрачи Божјом благодаћу. По предању, сликао ју је свети јеванђелист Лука. Осим што је био лекар, овај апостол био је и сликар. Само три иконе је начинио на захтев Пресвете Богородице: Дешњакињу у Мега Спилеону, манастиру на Пелопонезу, Панашју Сумелу из Понта у Малој Азији, данас у духовном центру њој посвећеном у селу Кастања, недалеко од града Верија у Грчкој, и Елеусу Кикоску у манастиру Кикос на Кипру. Седамдесет две иконе се са сигурношћу сматрају делом светог Луке. Радио их је путујући по свету и утврђујући веру. Међутим, више од 600 њих широм света, на основу иконографских карактеристика, доводи се у везу са светим јеванђелистом Луком. Икона коју данас знамо као Богородицу Чајничку у почетку је била у дому Немањића. Цар  Урош ју је поклонио манастиру Бањи код Прибоја, у знак захвалности што је ту исцељен. После спаљивања моштију светога Саве и паљевине манастира Бања, икона је спасена из ватре и однета у Чајниче. У тамошњој Старој цркви је стајала 370 година, a затим премештена у Нову цркву. Њена чуда и доброчинства не престају ни у наше време.

Лепавина (Богородица Лепавинска)



Хроника вели даје манастир Лепавина подигнут око 1550, дакле убрзо по формирању првих српских насеља у вараждинском генералату. Данашња барокна црква саграђена је половином XVI века (освештана 1753). Иконе за њу је 1775. урадио Јован Четиревић Грабован, један од најбољих српских ранобарокних сликара. Те иконе су, на жалост, уништене у Другом светском рату. Сачуване су само три. Из манастира и данас зрачи светошћу чудотворна икона Богородице Лепавинске. Дело непознатог аутора, насликана почетком XVI века, стилски припада итало-критској школи. Бројна су њена чуда, и сама њена историја је чудо. Године 1943. Немци су бомбардовали манастир. Црква је тешко оштећена, иконостас са иконама, директно погођен, скоро потпуно је уништен. Међутим, икона Пресвете Богородице пронађена је под дебелим наслагама малтера и цигле, без иједне огреботине! Бројна су сведочанства да се историја њених чуда наставља и данас.

Студеница (мошти Немањића)



Зидана 1183-1196. као гробна црква родоначелника династије, Студеница је доцније постала чувар моштију светог Симеона Мироточивог. Таква, вели академик Војислав Ђурић она је израсла у српску скинију, супституцију и метафору вишњег Јерусалима. Када су седам година након престављења пренете у Студеницу, 9. фебруара 1207, мошти светог Симеона (Немање) већ су мироточиле и чудотвориле. (A у Хиландару, из његовог празног гроба, баш како је и рекао Свети јавивши се у сну игуману Методију, изникла је винова лоза, која и до данас живи и рађа и чудотвори.) Студеница, пак, од тада, више од осам векова, чува чудотворне мошти оснивача свете лозе владара и духовника. Осим моштију овог светитеља чудотворца, равноапостолног, Студеница чува и мошти сина његовог краља Стефана Првовенчаног, у монаштву преподобног Симона, и жене његове Ане, у монаштву преподобне Анастасије.

Милешева (гроб светог Саве)



Славна задужбина и гробна црква краља Владислава Немањића, подигнута 1216-1218. a живописана око 1221, широм планете чувена је по лепоти живописа. Слику милешевског Белог Анђела, те ненадмашне фреске, Земљани су средином XX века одаслали у космос као симбол-легитимацију овог човечанства по којем би га могла препознати нека друга евентуална цивилизација и интелигенција у бескрају творевине Божје. Милешевски храм Вазнесења Господњег, пак, за православног Србина је, пре и изнад свега, гробна црква светог Саве Српског. Ту су његове мошти почивале пуних 358 година, све док 1594. нису однете од стране Турака и сажежене на београдском Врачару. У Милешеви је остао гроб највећег међу српским светитељима, његово друго земно почивалиште, које од тада до дана данашњег непрестано   походи велики број људи. „Баш ту смо молитвено некако најприснији са највећим Србином, творцем српског духовног и националног идентитета, утемељивачем Цркве, па и државе, писцем, дипломатом, првим архиепископом, просветитељем, са оним без кога нас, оваквих, не би ни било."

Високи Дечани (култ Светог Краља)



Задужбина краља Стефана Дечанског (довршена од стране његовог сина Душана, краља и касније цара), величанствени храм Вазнесења Христовог грађен је 1327-1335. Једна је од највећих у свету пинакотека средњовековног фрескосликарства средине XIV века. Мистички стожер ове светиње су нетљене мошти светог Стефана Дечанског и веома снажни култ Светог Краља. Скончао 1331. у Звечану, после побуне коју је против њега предводио његов син Душан. краљ Стефан сахрањен је у Дечанима, у гробници коју је сам себи за живота подигао. Када је пројавио своју светост, три године касније (по другој верзији, седам година), сакупио се архијерејски сабор, отворио гробницу, нашао целе мошти и ставио их у ћивот. Култ Стефана Дечанског, зачет већ у доба његовог сина, који га назива светим, ширио се веома брзо. Због његовог трагичног живота, пуног мучеништва и подвига, због дуге и до данас непрекинуте хронике чуда над његовим моштима, Свети Краљ један је од најпоштованијих српских светитеља до наших дана.

Раваница (култ кнеза Лазара)



Једна од најлепших творевина моравске школе, ова петокуполна грађевина подигнута је 1375-1384. Живописали су је мајстори најбоље солунске зографске радионице. У њу, сазидану као кнежева гробна црква, пренете су његове мошти са Косова поља 1391. Култ настаје одмах, шири се и негује. Кнез-мученик постао је „трајни симбол опредељења за царство небеско", „име за метаисторијску духовну и етичку вертикалу око које је саздан опстанак овог народа". Однете у Великој сеоби 1690, мошти светог кнеза враћене су из Срема у Раваницу 1989. „да ту остану до краја историје".

Манасија (култ деспота Стефана)



Беше јој суђено да буде последња раскшна сакрална грађевина српског средњег века. Деспот Стефан Лазаревић градио ју је као гробну цркву и велики духовни и културни центар. У сваком погледу, она је одговарала његовом поимању лепог и вредног. Без улажења овом приликом у то где данас почивају његове мошти, овде или у Копорину, несумњиво је да је култ светог деспота, неустрашивог ратника и војсковође, великог књигољупца, мудрог законодавца, надахнутог песника, пријатеља пустињака, аутора знаменитог Слова љубве, успостављен управо у Манасији. A ходочаснци, свесни духовне снаге и симболичке важности светог деспота, данас походе и Манасију и Копорин.

Крушедол (култ сремских Бранковића)



Манастир је 1509-1513. засновао владика Максим (бивши деспот Ћорђе) Бранковић, син деспота Стефана Слепог и Мати Ангелине, унук деспота Бурђа Смедеревца. И поред великих страдања, ту је очувана најбогатија српска сликарска ризница северно од Саве и Дунава. Првобитни живопис је из 1543-1546, данас видљив на ступцима, очишћен од новијег живописа и конзервиран. Између 1750-1756. урађен је нови, уљаним бојама преко старијих фресака. Иконостас, велике уметничке вредности, засењује све што је створено на Балкану тога времена.

Крушедол је маузолеј знаменитих Срба. Ту су нашли вечни мир патријарси Арсеније III Чарнојевић, Арсеније IV Јовановић Шакабента, митрополит Исаија Ђаковић, гроф Ђорђе Бранковић, кнез Атанасије Рашковић, војвода Стеван Шупљикац, кнегиња Љубица и краљ Милан Обреновић. Ипак, највеће духовно благо Крушедола су мошти светих Бранковића: Стефана, Мати Ангелине, Максима и Јована.