Постоје та места где се на нарочит начин објављује Творац у творевини, где земно бива непосредно додирнуто прстом небеским, где се надразумно обеснажују закони природе и оглашава моћ вишег поретка. Знају за њих све велике религије и традиције. Та места почивају на чврстој вери и граде веру још чвршћу. Ту се лично сведочи чудима и неокорело срце човеково, потресено до суза, спознаје да је богоостављеност ипак само метафора. На тим местима и секуларна наука, са свим својим направама и охолим предрасудама, може саставити једино „записник o необјашњивом". Или остати да се копрца у плићаку.

Таква места људи походе миленијумима. За то је у српском језику сковано и посебно име, од речи ход и част. Једни тамо одлазе тражећи исцељење, други Бога или „лепоту која ће спасти свет", трећи себе саме загубљене у времену и простору. Највише је оних који одлазе да се, напросто, поклоне светом. Има и оних који се запућују као туристи, или у потрази за доказима да „ништа не постоји", те да ће коначни суд o свему дати црви. Као и у свему другом, свако има своју меру.

Пред нама је мали преглед места највећих ходочашћа на простору Српске православне цркве. Било да је реч o чудотворним иконама, нетљеним моштима мироточивим, o великим духовним и културним средиштима, зна се да их походи и велики број припадника других вера, нација и култура.

Као и у свему другом, свако има своје разлоге.

Гргетег (Богородица Тројеручица)



У фрушкогорски манастир Гргетег, који је по предању подигао 1471. деспот Змај Огњени Вук, стигла је из Хиландара  2001. копија чудотворне иконе Богородице Тројеручице. Свакога дана у подне испред ње се чита Акатист Пресветој Богородици Тројеручици. Уочи њеног празника (25. јула) служи се свеноћно бденије, као и уочи великих Богородичиних празника (Успења, Рођења, Ваведења Пресвете Богородице, те Благовести). Службе су идентичне онима какве се у те дане, пет пута годишње, служе пред иконом Богородице Тројеручице у Хиландару. Велики број људи тада походи Гргетег.

Чајниче (Богородица Чајничка)



На реци Јањини, у подножју планина Цицељ и Чивчи-брдо, лежи град Чајниче. Као средњевековно насеље и трг, спомиње се 1477. Од XV до XVIII века развијени је центар златарског заната. Најлепши украс вароши је Нова црква посвећена Пресветој Богородици Чајничкој, грађена 1857-1863, обновљена после Другог светског рата. Тада је постављен нов иконостас, дуборезан у ораховини. Иконе је, у духу традиционалног православног иконописа, сликао Рус Иван Мељников.

Чудотворна икона Пресвете Богородице, названа Красницом Чајничком, заиста краси овај свети храм и зрачи Божјом благодаћу. По предању, сликао ју је свети јеванђелист Лука. Осим што је био лекар, овај апостол био је и сликар. Само три иконе је начинио на захтев Пресвете Богородице: Дешњакињу у Мега Спилеону, манастиру на Пелопонезу, Панашју Сумелу из Понта у Малој Азији, данас у духовном центру њој посвећеном у селу Кастања, недалеко од града Верија у Грчкој, и Елеусу Кикоску у манастиру Кикос на Кипру. Седамдесет две иконе се са сигурношћу сматрају делом светог Луке. Радио их је путујући по свету и утврђујући веру. Међутим, више од 600 њих широм света, на основу иконографских карактеристика, доводи се у везу са светим јеванђелистом Луком. Икона коју данас знамо као Богородицу Чајничку у почетку је била у дому Немањића. Цар  Урош ју је поклонио манастиру Бањи код Прибоја, у знак захвалности што је ту исцељен. После спаљивања моштију светога Саве и паљевине манастира Бања, икона је спасена из ватре и однета у Чајниче. У тамошњој Старој цркви је стајала 370 година, a затим премештена у Нову цркву. Њена чуда и доброчинства не престају ни у наше време.

Лепавина (Богородица Лепавинска)



Хроника вели даје манастир Лепавина подигнут око 1550, дакле убрзо по формирању првих српских насеља у вараждинском генералату. Данашња барокна црква саграђена је половином XVI века (освештана 1753). Иконе за њу је 1775. урадио Јован Четиревић Грабован, један од најбољих српских ранобарокних сликара. Те иконе су, на жалост, уништене у Другом светском рату. Сачуване су само три. Из манастира и данас зрачи светошћу чудотворна икона Богородице Лепавинске. Дело непознатог аутора, насликана почетком XVI века, стилски припада итало-критској школи. Бројна су њена чуда, и сама њена историја је чудо. Године 1943. Немци су бомбардовали манастир. Црква је тешко оштећена, иконостас са иконама, директно погођен, скоро потпуно је уништен. Међутим, икона Пресвете Богородице пронађена је под дебелим наслагама малтера и цигле, без иједне огреботине! Бројна су сведочанства да се историја њених чуда наставља и данас.

Студеница (мошти Немањића)



Зидана 1183-1196. као гробна црква родоначелника династије, Студеница је доцније постала чувар моштију светог Симеона Мироточивог. Таква, вели академик Војислав Ђурић она је израсла у српску скинију, супституцију и метафору вишњег Јерусалима. Када су седам година након престављења пренете у Студеницу, 9. фебруара 1207, мошти светог Симеона (Немање) већ су мироточиле и чудотвориле. (A у Хиландару, из његовог празног гроба, баш како је и рекао Свети јавивши се у сну игуману Методију, изникла је винова лоза, која и до данас живи и рађа и чудотвори.) Студеница, пак, од тада, више од осам векова, чува чудотворне мошти оснивача свете лозе владара и духовника. Осим моштију овог светитеља чудотворца, равноапостолног, Студеница чува и мошти сина његовог краља Стефана Првовенчаног, у монаштву преподобног Симона, и жене његове Ане, у монаштву преподобне Анастасије.

Милешева (гроб светог Саве)



Славна задужбина и гробна црква краља Владислава Немањића, подигнута 1216-1218. a живописана око 1221, широм планете чувена је по лепоти живописа. Слику милешевског Белог Анђела, те ненадмашне фреске, Земљани су средином XX века одаслали у космос као симбол-легитимацију овог човечанства по којем би га могла препознати нека друга евентуална цивилизација и интелигенција у бескрају творевине Божје. Милешевски храм Вазнесења Господњег, пак, за православног Србина је, пре и изнад свега, гробна црква светог Саве Српског. Ту су његове мошти почивале пуних 358 година, све док 1594. нису однете од стране Турака и сажежене на београдском Врачару. У Милешеви је остао гроб највећег међу српским светитељима, његово друго земно почивалиште, које од тада до дана данашњег непрестано   походи велики број људи. „Баш ту смо молитвено некако најприснији са највећим Србином, творцем српског духовног и националног идентитета, утемељивачем Цркве, па и државе, писцем, дипломатом, првим архиепископом, просветитељем, са оним без кога нас, оваквих, не би ни било."

Високи Дечани (култ Светог Краља)



Задужбина краља Стефана Дечанског (довршена од стране његовог сина Душана, краља и касније цара), величанствени храм Вазнесења Христовог грађен је 1327-1335. Једна је од највећих у свету пинакотека средњовековног фрескосликарства средине XIV века. Мистички стожер ове светиње су нетљене мошти светог Стефана Дечанског и веома снажни култ Светог Краља. Скончао 1331. у Звечану, после побуне коју је против њега предводио његов син Душан. краљ Стефан сахрањен је у Дечанима, у гробници коју је сам себи за живота подигао. Када је пројавио своју светост, три године касније (по другој верзији, седам година), сакупио се архијерејски сабор, отворио гробницу, нашао целе мошти и ставио их у ћивот. Култ Стефана Дечанског, зачет већ у доба његовог сина, који га назива светим, ширио се веома брзо. Због његовог трагичног живота, пуног мучеништва и подвига, због дуге и до данас непрекинуте хронике чуда над његовим моштима, Свети Краљ један је од најпоштованијих српских светитеља до наших дана.

Раваница (култ кнеза Лазара)



Једна од најлепших творевина моравске школе, ова петокуполна грађевина подигнута је 1375-1384. Живописали су је мајстори најбоље солунске зографске радионице. У њу, сазидану као кнежева гробна црква, пренете су његове мошти са Косова поља 1391. Култ настаје одмах, шири се и негује. Кнез-мученик постао је „трајни симбол опредељења за царство небеско", „име за метаисторијску духовну и етичку вертикалу око које је саздан опстанак овог народа". Однете у Великој сеоби 1690, мошти светог кнеза враћене су из Срема у Раваницу 1989. „да ту остану до краја историје".

Манасија (култ деспота Стефана)



Беше јој суђено да буде последња раскшна сакрална грађевина српског средњег века. Деспот Стефан Лазаревић градио ју је као гробну цркву и велики духовни и културни центар. У сваком погледу, она је одговарала његовом поимању лепог и вредног. Без улажења овом приликом у то где данас почивају његове мошти, овде или у Копорину, несумњиво је да је култ светог деспота, неустрашивог ратника и војсковође, великог књигољупца, мудрог законодавца, надахнутог песника, пријатеља пустињака, аутора знаменитог Слова љубве, успостављен управо у Манасији. A ходочаснци, свесни духовне снаге и симболичке важности светог деспота, данас походе и Манасију и Копорин.

Крушедол (култ сремских Бранковића)



Манастир је 1509-1513. засновао владика Максим (бивши деспот Ћорђе) Бранковић, син деспота Стефана Слепог и Мати Ангелине, унук деспота Бурђа Смедеревца. И поред великих страдања, ту је очувана најбогатија српска сликарска ризница северно од Саве и Дунава. Првобитни живопис је из 1543-1546, данас видљив на ступцима, очишћен од новијег живописа и конзервиран. Између 1750-1756. урађен је нови, уљаним бојама преко старијих фресака. Иконостас, велике уметничке вредности, засењује све што је створено на Балкану тога времена.

Крушедол је маузолеј знаменитих Срба. Ту су нашли вечни мир патријарси Арсеније III Чарнојевић, Арсеније IV Јовановић Шакабента, митрополит Исаија Ђаковић, гроф Ђорђе Бранковић, кнез Атанасије Рашковић, војвода Стеван Шупљикац, кнегиња Љубица и краљ Милан Обреновић. Ипак, највеће духовно благо Крушедола су мошти светих Бранковића: Стефана, Мати Ангелине, Максима и Јована.

Ново Хопово (култ Теодора Тирона)



Култ овог светитеља се вековима шири из Хопова, где су похрањене његове мошти. Пострадао је 306. у Амасији (Понтијској), током Максимијановог прогона хришћана, a погребен у Евхаити. У манастир Хопово мошти светога пренете су 1555. из манастира Бодрог (Темишварска епархија). Брзо су се прочуле по чудотворству, na је Хопово постало највеће ходочасничко место северно од Саве и Дунава. Стара црква била је претесна за толики број људи. Зато је, двадесет година по преносу моштију, подигнута нова, једна од најживописнијих на Фрушкој гори. Мошти у ћивоту су целе (недостаје само десна нога од колена, која је остала у месту пострадања светитеља). Пресвлачене су 24. јуна 1993, једини пут за последњих 200 година, и присутни су се поново уверили у њихову изузетну очуваност. Године 2006, 29. септембра, обележено је 1.700 година од кончине светог Теодора Тирона, a присуствовало je више хиљада верних.

Јазак (култ цара Уроша)



По непотврђеном предању, манастир је подигао деспот Јован Бранковић. Први пут се помиње 1522. Од 1705. у Јазку су мошти цара Уроша, које је из Неродимља или манастира Шудикове на Лиму донео монах Христофор. Цар Урош, син јединац цара Душана и царице Јелене, владао је у тешка времена распада српског царства. Будући да је био кротак, добар, побожан, и да се није силом борио против необузданости великаша, назван је Урош Нејаки. Преставио се у Господу 1371. Његово житије написао је патријарх Пајсије 1642. Из њега сазнајемо да се цар светошћу објавио 1583/1584, 211 година после смрти. Тада се он јавио неком пастиру са Овчег поља и овај je са народом извадио његове мошти из земље. Са свих страна почео је народ долазити на исцељење. И касније, у Јазку, његове свете мошти привлаче велики број ходочасника. Тамошња мала црква није могла да прими толики свет, те је на километар одатле 1736-1758. саграђен нови манастир. Иконе на раскошно резбареном иконостасу урадио је 1769. Димитрије Бачевић. Иконостас је позлаћен 1899. Године 1941. мошти светог цара Уроша су пренете у Београд, да би 2001. биле враћене у Јазак. Тамо се над њима опет окупља све више верних, што говори да култ благога цара поново нараста.

Острог (култ светог Василија)



Најпосећеније поклоничко место Српске православне цркве. Свети Василије је рођен 1610. у селу Мркоњићу, у Попову пољу. Школу учио у манастиру Завала, замонашио се у манастиру Тврдош. Путовао је у Русију, на Светој гори боравио годину дана. Патријарх Пајсије га је у Пећи хиротонисао за епископа требињског. Из манастира Тврдош управљао је епархијом. Због турског зулума, преселио се у једну пећину у Пјешивцима. Одатле оде под Острошку греду, камену громаду у чијим су се пећинама већ подвизавали монаси. Из једне од тих пећина, претворивши је у манастир, управљаће епископијом пуних 15 година. Силазио у народ и бдио над његовим духовним животом. Неуморан у подвигу, посту и молитви, још за живота је сматран светим. Мирно се преставио 29. априла 1671. у својој келији. Монаси сахранише тело у гроб и ту се убрзо почеше дешавати чуда. Седам година после упокојења, и након шестодневног најстрожијег поста, уз свакодневне Литургије, монаси седмога дана окадише свечев гроб и отворише га. Пред њима се указа светитељ у прослављеном телу. Положише га у ћивот у Храму Ваведења Пресвете Богородице  (Горњи манастир), где је и данас. У XVIII веку његов култ се раширио по целом српству, a име светога ушло у општу стихиру српским светитељима. Чуда над његовим моштима су непрестана, до дана данашњег.

Лелић (култ светог Николаја Српског)



Народ српски и у ово наше доба добио је нову велику светињу и новог светитеља. Епископ Николај Охридски и Жички рођен је 1880. управо овде, у Лелићу. После завршене гимназије и богословије, студирао је у Швајцарској, Немачкој, Енглеској и Русији. Одбранио је два доктората, у Берну и Женеви. Иако учен, није му било тешко да пригрли Богомољачки покрет и постане духовни отац тог простодушног и побожног света. Плодан богословски писац. Немачки заточеник у Другом светском рату. У тешкој емиграцији после тог рата, највише су га мучиле српска неслога и деобе. Упокојио се 18. марта 1956. и сахрањен је на гробљу Манастира Светог Саве у Либертвилу (САД). Три и по деценије касније, 1991, његово земно тело пренето јеу Србију и 12. маја похрањено у његову задужбину у родном Лелићу. Недалеко одатле, у манастиру Ћелије, почива и вероватно највећи српски богослов у XX веку, велики учитељ, архимандрит Јустин Поповић. Био је највећи поштовалац светог владике Николаја, он га је и назвао „највећим Србином после Светога Саве".

Горњак (култ Григорија Синаите Млађег)



Знаменити Синаита је у државу кнеза Лазара дошао после Маричке битке 1371. Замонашен на Кипру, на Синају је примио „велики анђеоски образ". Био је ученик Григорија Синаите Старијег. Боравио у Јерусалиму, на Криту и Светој гори. Светогорско предање приписује му оснивање манастира Григоријат. Одатле одлази у Парорију (Тракија), затим у у моравску Србију. У једној пећини у Ждрелу, на Млави, подвизавао се до смрти (1380/1). Још за живота светога, подизање манастира на том месту помогао је кнез Лазар. Григорије и његова сабраћа старали су се o градњи и опремању. По ветру њрњаку који непрестано дува у клисури млавског Ждрела, манастир Ваведења Пресвете Богородице од XVIII века носи своје данашње име. Након 1718, када су ови крајеви Пожаревачким миром потпали под власт Аустрије, манастир Горњак је обновљен. Турци су га спаљивали 1765. и 1788, Срби обнављали... Током Другог светског рата ту су се уселили Немци, потом (до 1953) југословенска војска, a онда je враћен цркви и претворен у женски манастир.

Велики српски песник Ђура Јакшић посветио је манастиру песме Путу Горњак и Hoћ у Горњаку. Народно предање сачувало је и лепу легенду o првом сусрету кнеза Лазара и монаха Григорија, када је подвижник, на месту од тада званом Тишина, утишао хучну Млаву како би кнез могао чути његову молбу да у Ждрелу подигне манастир. Данас су обојица светитељи и разлог што у Горњак долазе ходочасници.

Прохор Пчињски (култ светог Прохора)



У подножју планине Козјак манастирску цркву подигао је византијски цар Роман IV Диоген, у XI веку, у спомен на словенског светитеља Прохора Пчињског. Савременик светих Јована Рилског и Гаврила Лесновског, свети Прохор је живео као подвижник у Нагоричкој пустињи. Према предању, ту је једном срео византијског војсковођу Романа Диогена и предсказао му да ће једног дана постати цар. Када се то доцније и догодило, Диоген се није сетио ни старца ни предсказања. Једне ноћи старац му се у сну јавио, укорио га и посаветовао да подигне мали храм. Упутивши се у Жеглиговски крај, цар није пронашао старца (беше се преместио на планину Козјак), али је на месту свог првог сусрета са њим подигао Цркву светог Ђорђа у Старом Нагоричину. Међутим, остао је дубоко тужан што не зна где се налазе мошти светога. Усрдно се молио светитељу да му их открије. И јавивши му се у сну, свети Прохор указа цару да његове мошти потражи на реци Пчињи, у подножју Козјака. И на том месту цар Роман Диоген подиже цркву и око ње настаде манастир. Касније је светињу обновио српски краљ Милутин, али је и потом више пута рушена и обнављана. Њен живопис, с краја XV века, спада међу најбоље из тог доба. Мала средњовековна црква је 1899. вешто уклопљена у апсиду новосаграђене велике петокуполне цркве. Чудотворне и мироточиве мошти светог Прохора Пчињског налазе се с десне стране светог олтара.

Цетињски манастир (култ светог Петра Цетињског, рука Јована Крститеља)



У ходочасничком месту Лорето крај Венеције после 1479. избегли господар Зете Иван Црнојевић задиви се лепотом тамошње Богородичине цркве. Заветова се да ће, када се врати у отаџбину, у славу Богомајке подићи сличну. По повратку из изгнанства, он у селу Цетињу, које је одабрао за своје ново средиште, уз двор, заиста подиже и манастир са црквом посвећеном Богородици, 1483/84. Манастир је постао и ново седиште зетских митрополита. Ту, у време Ивановог сина Бурађа, 1494. настаде Октоих првогласник, прва српска штампана књига. Године 1692. манастир је порушио Сулејман паша. Владика Данило обнавља га 1701, на месту где су, по предању, били двори Ивана Црнојевића. Поново страда од Турака 1714. и 1785. Обновљен, добио је данашњи препознатљиви облик. Аркаде и пирг подарио му је владика Данило, испосницу свети Петар Цетињски, конаке владика Петар II Петровић Његош и патри-јарх Гаврило Дожић.

Цетињски манастир чува велика духовна блага: део Часног Крста, десну руку светог Јована Крститеља, икону Богородице Филермосе, као и чудотворне мошти светог Петра Цетињског. Рођен 1748. у Његушима, он је у Цетињском манастиру учио. Митрополит Сава, стриц његовог оца, изабрао га је за свог наследника. Хиротонисан је 1784. у Сремским Карловцима за митрополита црногорског, скендеријског и приморског. Мученик и подвижник, мирио је и братимио народ, искорењивао крвну освету, неговао велику љубав према сиротима. Уз његову помоћ Морача и Ровци ослобођени су из турског роп-ства и 1820. присаједињени Црној Гори. Још за живота сматран светим. Своју последњу вољу диктирао је свом секретару Сими Милутиновићу Сарајлији, истичући да је чувао народ као своју душу. Цела Црна Гора је плакала када се преставио, на Лучиндан 1830. Четири године касније његов гроб је отворен, a мошти су биле целе и нетљене. Почивају у ћивоту, у цркви Цетињског манастира, једном од места највећег ходочашћа у Српској цркви.

Девич (култ Јоаникија Девичког)



На пет километара од Србице, у Дреници, срцу Метохије, ово место је својим подвигом за сва времена освештао свети Јоаникије Девички, оставивши нам га као велики духовни аманет.

Рођен у Зети у XV веку, испрва се подвизавао у једној клисури Црне Реке, на Ибру. Као и код других великих пустиножитеља, његова пећина прерасла је у храм Божији. Када се слава његових подвига проширила, он се, да би сачувао своју подвижничку самоћу, повукао у непроходне крајеве Дренице. На новом месту свог подвига саградио је скромну цркву и посветио је Ваведењу Пресвете Богородице. Пошто се „не може сакрити град што на гори стоји", овог испосника и подвижника пронађе у великој муци деспот Ђурђе Бранковић, тражећи лека својој оболелој кћери. И исцели је свети молитва-ма. У знак захвалности, деспот Ђурђе ту основа манастир. Преставио се свети Јоаникије 2. децембра 1430. Од тада чуда на његовом гробу не престају. И ходочашћа.

У последњих сто година, манастир Девич је три пута порушен до темеља. По одступању српске војске преко Албаније 1915, Аустријанци су уз помоћ вучитрнских бегова Асана и Хафуза опљачкали манастир, a зграде до теме-ља порушили. Између два рата обновљени манастир изнова руше до темеља Албанци из суседних села, 1941. На пусто згариште ове обитељи стиже 1947. године игуманија Параскева са сестрама. Великим напором, у време тешке немаштине и прогона цркве, за четири деценије обновиле су манастир. У новије време овде се подвизавала и монахиња Јефимија, позната под именом Блажена Стојна. Рушитељска рука опет јеударила на манастир 17. марта 2004, оскрнавивши чак и гроб светог Јоаникија. Монахиње управо поново обнављају светињу, уз помоћ многих верних Срба.

Ава Јустин Поповић у Житију Светог Јоаникија наводи и ово чудо: „За време Другог светског рата, у његов манастир навалише муслимански насилници и тлачитељи православних, такозвани балисти. Нападоше на Девич и разорише скоро сва његова здања. Но, када хтедоше да разруше и цркву над гробом Светог Јоаникија, некима од њих укочише се руке и прсти залепише за дршке од бу-дака и пијука, тако да остадоше на месту непокретни и скоро окамењених руку и прстију. Тек после многих молби и молитава Светитељу, он им се смилова и ослободи узетости ове безбожнике..."

Пећка патријаршија (култ српских архиепископа и патријарха)



Вековно српско духовно средиште, пастирски трон, камен постамент. Налази се у благодатној Метохији, која већ својим именом сваком казује шта је и како је. Најстарију цркву, посвећену светим апостолима, на улазу у Руговску клисуру, саградио је у другој половини XIII века архиепископ Арсеније I, наследник светог Саве. Око 1320. архиепископ Никодим уз северни зид првог храма подиже Цркву светог Димитрија, a архиепископ Данило II око 1330. на јужној страни подиже Цркву Богородице Одигитрије, уз њу и Капелу светог Николе. Ове три цркве, дозидане око средишњег Храма светих апостола, он је повезао једном монументалном припратом и над њом саздао високи пирг. Раскошну спољну припрату архиепископ Данило II опремио је за одржавање црквених сабора. У њој стоји камени „престо светога Саве", a изнад његов лик, насликан 1370. „Стоји ту да би сваког Србина, свагда и увек, подсећао да је то трон на коме седи првојерарх Српске цркве, наследник светог Саве, али и да је то духовни центар, оно Један, без којег не можемо и ка којем непрестано треба да усмеравамо наше мисли и осећања."

Пећка патријаршија је била не само духовно, већ и културно средиште српско. Око ње су се окупљали учени и уметнички надарени монаси. Била је и маузолеј српских архиепископа и патријараха. У њој почивају вечни сан архиепи-скопи Арсеније I, Сава II, Никодим и Данило II, као и патријарси Јоаникије II и Јефрем. Након обнове рада Српске патријаршије 1557, ту столују патријарси

Макарије и Антоније из куће Соколовића, Герасим, Саватије, затим Пајсије Јањевац, велики књигољубац и писац, Арсеније III Чарнојевић и Арсеније IV Јо-вановић Шакабента. После Прве и Друге велике сеобе Срба, Пећка патријаршија претрпела је више разарања. Пожар подметнут 1981. однео је патријархову резиденцију и цео комплекс конака. Изгорели делови су обновљени. Захваљујући самопрегорном сестринству и игуманији Февронији, која је безмало седам деценија монахиња, Пећка патријаршија је и данас живо и активно духовно средиште. Упркос претужном окружењу, и данас га у организованим посетама походе ходочасници из свих српских земаља.

Граднуличка црква (култ Рафаила Банатског)



Зрењанинска Црква Ваведења Пресвете Богородице, у народу звана Граднуличка, грађена је 1777-1779. на темељима манастира из XVII века. Иконе је сликао Арсеније Теодоровић 1816, a зидне слике Стеван Алексић 1914. Уз југоисточни зид олтара подигнута је 1826, такође на темељима старијег објекта, црквица у којој се чувају мошти преподобног Рафаила Банатског.

Преподобни Рафаило, хиландарски монах, живео је у другој половини XVI и првој половини XVII века. Хиландар raje и упутио на послушање на свој далеки метох, на месту данашњег Зрењанина (могуће дар деспота Стефана Лазаревића). Светогорац је у ову равницу донео је атоски начин живота и поглед на свет. Живео је у малој колиби од обичне трске, између канона и литургија, у најстрожем посту. Господ га је обдарио чудотворством. Чуда је чинио још за живота. У својој келији се и преставио. Погребен је на месту где данас стоји шестоугаона црквица. Верници с најдубљом побожношћу и данас прилазе његовим моштима, доводећи болеснике и невољнике и читајући Рафаилову молитву за оздрављење и спасење.

И поново, недопустиво НЕПОТПУН, самим тим и НЕТАЧАН списак.
НАЈСВЕТИЈЕ парче земље од свих Светих Србских земаља јесте- Косово поље! Ту су Срби настали.
Друго Свето место Небеске Србије на земљи јесте- Јасеновац!