Ja mislim da sam postavila jako dobar tekst Sanje Perić u temi o Mesecu...Mesec u znaku Jarca Pročitaj ga

E sad meni nije jasno, ako je neki muskarac Jarac u podznaku, i sedma kuca mu je u Raku i ima Mesec u Skorpiji- zar to nije malo cudna kombinacija, s obzirom da ga bas privlace domacice (7 kuca Rak) ???[color=Blue]

a ima li tekst o Mesecu u Jarcu Stojimirovica...? Mesec u muskom horoskopu.. kao idealna zena ...

Evo nasla sam nesto:

Mesec u Jarcu

Svi oni koji se bave humanističkim poslovima, dakle, rade sa ljudima pomažući im, davajući im savete, brinući i sl (lekari, defektolozi, sociolozi, avdokati, sve zanatlije koje pružaju usluge egzistencijalnog tipa) pozeljno je da u svojim kartama imaju Mesec u Jarcu ili u aspektu sa Saturnom. Zasto? Zato sto Saturn predstavlja najpre sve bolesne, nezbrinute, i u psiholoskom smislu pokazuje da ce osoba u svom okruzenju imati uvek o nekome da brine. Uvek je tu neko ko svojim prisustvom podseca da je patnja smestena po ćoškovima i da se ne treba previše opusititi. Sa druge strane to su ljudi koji tačno znaju da prepoznaju pravu patnju, pravi problem, kao što mogu da namirišu i sve lažno, jer su sami najpre prošli kroz tunele patnje, gubitaka, razočarenja, i zahvaljujući iskustvenom mogu da se nose sa ma čim što ih u životu snadje. E sad problem nastaje kada takva osoba, dakle da pojednostavim priču, rodjena da bude lekar, psiholog, pedagog, humanitarni radnik i sl, ne radi to već na primer odabere za sebe neku potpuno drugu profesiju kao što je trgovina. Ona tada počinje nesnosno da brine o svojim najbližima, bespotrebno se uvlačeći u svaki momenat njihovog života. Stvara problem i potrebu za brigom i tamo gde ih nema. Guši. Proganja. Razmišlja crno, plaši se, ne nada dobrom. Sumnja u sve. Pada mi na pamet da ovakav Mesec (u Jarcu ili u aspektu sa Saturnom) takodje zbog svoje psihološke potrebe za samoćom i svoje emotivne ćudljivosti (emocije su ovde najjače na nivou čežnje, željenja a ne i ostvarenja i dobijanja onog što se želi), neretko se bavi i umetnošću, i tada je to uglavnom arhitektura, vajarstvo, ima ih medju profesorima često (jer tradicionalno profesura predstavlja misiju širenja i prenošenja znanja), nekad odabiraju književnost ili filozofiju baš zbog potrebe da objasne neminovnost prolaznog – jer njih nikada nećete ubediti u new age priče o večnom životu ili astralnim projekcijama. Oni su tu gde jesu, i jako dobro vide gde su, bez ružičastih naočara. I u takvom svetu dobar prijatelj može biti jedino neko «saturnovsko biće» što je u 90% slučajeva neko ko više nije medju živima, kome oni spominjanjem podižu spomenik, pa bio to Dostojevski, Platon, Niče ili neko drugi. Oni žale (Mesec je sve što nas «gane») za vremenom koje je prošlo, ali ne za nekim odredjenim momentom, mada su skloni nostalgiji, već generalno vremenom koje je nekad bilo. Kao da bi se bolje snašli u nekom prethodnom veku.
Gotovo apsurdno čini se to štosu neretko popularni i drugima jako «zanimljivi». Samim stavovima privlače druge da ih slušaju ako ne mogu da ih prate, jer rame uz rame sa njima je teško ići obzirom da im niko nije potreban. Niko tek tako. Jedino ako treba da brinu o nekome, jedino neko ko je nezaštićen, ko je bolestan, slab, sam.

Ja imam Veneru u lavu. Moze nesto o tome?

Shmeker