Одакле почети? Знамо и сами колико је човек замршена појава. И сама дефиниција личности јако је сложена. Неки стручњаци сматрају нпр. да је бесмислено давати штуре дефиниције нечег тако компликованог и динамичног као што је људска личност. Осим тога, психолози и психијатри из те грипе предлажу целе своје теорије, дакле цели свој опус дела, као дефиницију личности. Ипак, неки су покушали дати крате дефиниције личности које су произашле из традиције стварања дефиниција о различитим стварима и природним појавама.

"Личност је динамичка организација унутар појединца оних психофизичких сустава који одређује његово  специфично прилагођавање околини." - Allport

"Личност представља један састав релативно трајних диспозиција да се доживљавају, разликују или манипулишу стварни или перципирани аспекти околине појединца, укључујући и њега самог." - Bronfenbrenner

"Личност је оно што дозвољава предвиђање нечег што ће нека особа учинити у датој ситуацији (...) Личност се односи на целокупно понашање појединца како јавно тако и оно испод коже." - Cattel

"Личност је више или мање стабилна и трајна организација карактера, темперамента, интелекта и физичке конституције неке особе која одређује његово прилагођавање својој околини." - Eysencek

"... укупан збир обележја појединца и начина понашања који по својој организацији или обрасцу описују јединствени начин прилагођавања тог појединца његовој околини." - Hilgard

"... релативно трајан образац поновљивих међуперсоналних ситуација које обележавају људски живот." - Sullivan

Поремећаји личности

Поремећај личности присутан је кад су црте личности неприлагодљиве и кад нису флексибилне, проузрокујући тако озбиљне тешкоће на социјалном и пословном плану или субјективне тешкоће.

Како препознати поремећај личности?

Особе с поремећајем личности имају тешкоће на послу, што се манифестује вишком активности, "убијањем" од рада или управо супротно, када особа ради далеко испод својих могућности. Осим на пословном плану тешкоће код оваквих особа јављају се и на друштвеном плану. Оне тешко склапају нова познанства, а тешко задржавају старе односе. Особе које се друже с њима тешко их подносе и често им "иду на живце" својим неразумљивим поступцима. Уопштено, болесници с поремећајима у личности тешко подносе стрес било какве природе.

Поделу поремећаја личности коју ћу навести изведена је из "Дијагностичког и статистичког приручника за менталне поремећаје", 4. издање (DSM-IV) (Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders, 4th edition).

У (DSM-IV) описано је 10 различитих облика поремећаја личности. Због међусобних сличности у цртама личности, њих 10 подељено је у 3 веће групе. Групу А сачињава чудна или ексцентрична група, групу Б чини драматична, емоционална и непостојана група; групу Ц чини анксиозна група.

Неуроза је термин означава лакши, функционални облик душевног обољења, код којег није нађен органски узрок. За неуротичне поремећаје специфично је да су психогени, па се неурозе још називају психонеурозе и неуротични поремећаји. Неурозу карактеришу напади узнемирености, одређени облици депресије, хипохондрија, хистеричне реакције, опсесивно-компулзивни поремећаји, фобије, различите сексуалне дисфункције и неки тикови. Традиционално се сматра да је узрок неурозе емоционални конфликт у коме блокирни импулс покушава да се испољи као маскиран одговор или симптом. Бихејвиористички психолози сматрају их наученим, неодговарајућим одговором на стрес.

Психоза је тешка психичка болест коју карактерише губитак осећања реалности, недостатак увида у себе самог, деперсонализација, халуцинације, сумануте идеје, као и други тежи поремећаји опажања, мишљења, памћења, нагона, емоција, интерперсоналних односа и неспособност обављања професионалних активности. Психозе могу бити органске и функционалне. Најпознатије врсте психоза су манијачно-депресивна психоза, схизофренија, параноја.

---

Група А

    Чудна или ексцентрична група укључује параноидне, схизоидне и схизотипне поремећаје личности.
Особе погођене овим поремећајем користе одбрамбене механизме пројекције и фантазије, а могу имати и склоности према психотичним мислима.
Пројекција се односи на приписивање непријатних мисли и осећаја на другу особу (нпр. предрасуде, параноја).
Фантазирање се односи на стварање измишљеног света помоћу ког се особа носи са проблемом самоће.
Параноја је осећај прогањања или непоштеног односа од стране околине (нпр. осећај да се увек говори о њима, да се само њима смеје).

Група Б

    Драматична, емоционална или непостојана група укључује хистрионске, нарцисоидне, антисоцијалне или "borderline" поремећаје личности.
Особе погођене овим поремећајима користе одбрамбене механизме попут дисоцијације, порицања, гледање на свет "црно-бело" (енгл. "splitting") и неконтролисаног моторичког изражавања мисли и емоција (енгл. "acting out").
Дисоцијација се односи на несвесно заборављање неугодних осећаја и асоцијација.
Процес порицања уско је везан уз механизам дисоцијације.
Код порицањaболесник одбија да прими на знање неку мисао или осећај, или пак жели, али то не може.
"Splitting" је појава када болесна особа види друге особе или као потпуно добре или као потпуно зле. Таква "романтична" подела света на црно-бело отежава успостављање комплекснијих, свакодневних људских контаката и социјалних веза.
Осим описаним одбрамбених механизама особе се често жале на поремећаје расположења.

Група Ц

    Тескобна група укључује избегавајуће, зависне и опсесивно-компулсивне личности.
Особе захваћене овим проблемом користе одбрамбене механизме изолације, пасивне агресије и хипохондријазе.
Изолација је појава карактерисана одвајањем неприхватљивих идеја или дела од емоција.
Пасивна агресија се јавља када је отпор индиректан и често је окренут према себи.
Хипохондријаза је често присутна код болесника с поремећајима личности, посебно код зависних, пасивно-агресивних болесника.

Колико су чести поремећаји личности?
Процене преваленције дијагнозе било ког поремећаја личности у САД (на пример) крећу се од 6 до 9%, зависно од критеријума који је коришћен за дефинисање. Епидемиолошке студије најчешће оцењују и извештавају о антисоцијалном поремећају личности. Истраживањем спроведеним у Онтарију 1991. године, процењено је да је једногодишња стопа преваленције антисоцијалног поремећаја личности у општој популацији  била 1,7%. Према Едмонтонској студији из 80-их година, 1,8% популације имало је антисоцијални поремћај личности током шестомесечног периода пре истраживања, док је 3,7% имало антисоцијални поремећај личности у неком тренутку свог живота. Процене преваленције осталих поремећаја личности крећу се од 1 до 10% популације.

Који су ефекти и последице поремећаја личности?
Иако се поремећаји личности обично јављају у адолесценцији или раном одраслом добу, могу постати евидентни и у средњем животном добу. До одређеног нивоа, време јављања зависи од врсте поремећаја личности и ситуације или догађаја који окружују појединца. На пример, гранични поремећај личности се најчешће јавља у адолесценцији и раном одраслом добу а постаје мање упадљив до средњег животног доба. Са друге стране, нарцистички поремећај личности може остати неоткривен до средњег животног доба, када особа почиње да развија "осећај за оно што је пропустила у животу" или се суочава са личним ограничењима.
С обзиром на то да се поремећаји личности развијају у периоду адолесценције или раног одраслог доба, они се јављају у време када већина људи развија вештине одраслих, успоставља зреле међуљудске односе, стиче образовање, ствара каријеру и кад се уопште "стабилизује" у свом животу. Неприлагођено понашање током овог животног стадијума има импликације које се протежу на читав живот. Поремећаје личности често прате злоупотреба алкохола, психоактивних супстанци, сексуална дисфункција, генерализовани анксиозни поремећај, биполарни афективни поремећај, опсесивно-компулсивни поремећај, депресивни поремећај, поремећај исхране и суицидалне мисли или покушаји. Чак до једне половине затвореника има антисоцијални поремећај личности, јер његове придружене бихејвиоралне карактеристике (злоупотреба психоактивних супстанци, насиље, скитање) воде до криминалног понашања. Остале друштвене последице поремећаја личности укључују:
-         насиље у браку
-         злостављање деце
-         слабо радно постигнуће
-         самоубиство
-         коцкање
 
Поремећаји личности имају велики утицај на особе које су блиске оболелом. Крути обрасци понашања оболеле особе отежавају њихово прилагођавање на различите ситуације. Као последица, други људи се прилагођавају њима. Ово ствара велику напетост у свим међуљудским односима, у породици, међу блиским пријатељима, на радном месту. У исто време, када се други људи не прилагођавају, особа са поремећајем личности може постати љута, фрустрирана, депресивна или повучена. Овим се успоставља зачарани круг интеракција који узрокује да оболеле особе истрајавају у маладаптивним обрасцима понашања док се њиховим потребама не изађе у сусрет.

Поремећаји личности - група А

Схизоидни поремећај личности

    Овај поремећај карактерише је свеобухвано отуђење од социјалне околине и смањење могућношћу изражавања емоција у интерперсоналним односима које се јавља у раном одраслом добу. Учесталост овог проблема тешко је утврдити, првенствено што особе захваћене овим поремећајем не желе или не осећају потребу да затраже стручну помоћ.
За овај облик поремећаја личности карактеристичан је изостанак жеље или уживања у блиским међуљудским односима, избор активности које укључују самачки начин живљења, мањак жеље за сексуалним искуствима с другим особама, недостатак уживања и одушевљења у већини активности, мањак блиских пријатеља, очита незаинтересованост, емоционална хладноћа и отуђеност. Да би се поставила дијагноза споменутог поремећаја потребно је утврдити најмање 4 набројена симптома.
Овакви болесници проблематични су за лечење. Болничко окружење и лекарски, психијатријски третман често схватају као напад на њихов свет.Зато често беже из здравствених установа. Као почетно лечење препоручује се индивидуална психотерапија. Најбоља метода лечења била би групна терапија ако је оболела особа може поднети.

Параноидни поремећај личности

    Параноидни поремећај личности означава дубоко и неосновано сумњичење и неповерење у људе, преосетљивост на друге особе и немогућност излажења на крај са личним емоцијама. Особе захваћене овим проблемом не показују знакове психотичности, нити схизофреније. Иако параноидне особе задржавају моћ уредног опажања своје околине, они као по правилу сва деловању других особа погрешно интерпретирају као намерно понижавајуће или претеће. Овакве особе често приступају мистичним религиозним групама, псеудонаучним и квазиполитичким групама, што их чини још изолованијим од заједнице и појачава осећај непријатељства других према њима самима.
Симптоми карактеристични за овај поремећај укључују сумњу на искориштавање и злобност других особа, наравно без довољних доказа у стварности. Уз то се јавља и преокупација неоправданим сумњама (нпр. о искрености својих пријатеља или колега). Наравно да се такве особе одбијају да се повере другима јер болесно верују да ће све информације које би казали некоме касније бити искориштене против њих самих. Такве особе налазе повод за осећај угрожености или понижавања и у најбезначајнијим гестовима, речима или догађајима. Уз то су присутни стално гунђање, перцепција напада на сопствени карактер и репутацију који нису очигледни другим особама, а као последица таквог резоновања, и брзих, љутитих испада или противнапада. Верност брачног друга или сексуалног партнера праћена је сталном сумњом, без упоришта и доказа у стварности. За постављање дијагнозе потребна је присутност барем 4 споменута симптома.
Особе погођене параноидним поремећајем личности ретко сами траже помоћ и лечење. Ипак, ако затраже лечење, индивидуална психотерапија је једини начин да се почне. Повремено могу подносити и групне терапије. Антипсихотичне лекове оправдано је применити тек у стадијумима узнемирености болесника.

Схизотипни поремећај личности

    Главна особина схизотипног поремећаја личности јесу "чудни" облици понашања, размишљања и опште појаве болесне особе. Набројене карактеристике нису довољне екстремне да би се могле сврстати у схизофренију, а не јављају се ни психотичне епизоде.
Сматра се да око 3% популације пати од овог поремећаја.
Поремећај је трајно карактерисан недостатком социјалних и интерперсоналних контаката. Симптоми присутни код овог поремећаја укључују идеје односа, чудна веровања и магијска размишљања (веровање у видовитост, телепатију, разна празноверја, постојање "шестог чула"). Присутно је и чудно размишљање уз чудан говор (метафоричан, преопширан, стереотипан). Осим тога, јавља се и подозривост, непримерени и спрегнути афекти. Понашање и појава таквих особа је неуобичајена и чудна. Све то проузрокује мањак блиских пријатеља, уз присутност изражене и јаке социјалне тескобе која веројатно произлази из параноидних страхова.
Групна терапија је метода лечење за ове болеснике, и према резултатима спроведених истраживања, даје боље резултате од индивидуалне психотерапије. Ипак, неки болесници не могу толерисати групну терапију.

Поремећај личности група Б

    Поремећаји личности из гриупе Б су поремећаји тзв. драматичне, емоционалне и ератичне групе. Ова група поремећаја обухвата четири основна поремећаја, а то су хистрионски, нарцисоидни, антисоцијални и бордерлине облик поремећаја личности.
Све те поремећаје повезује заједничка тенденција кориштења неких одбрамбених механизама личности попут дисоцијације, негирања, ˝splittinga˝-a и феномена познатог под називом ˝acting out˝. Осим споменутих одбрамбених механизама међу наведеним поремећајима личности  чести су и поремећаји расположења и тзв. соматизацијски поремећај.

Хистрионски поремећај личности

   Овакве особе траже пажњу и исказују изразиту емоционалност. Њихове емоције су плитке и често се мењају. Најчешће се ради о привлачним и заводљивим особама, с пренаглашеном бригом за свој спољашни изглед.
Присутан је свеобухватни начин понашања јако изражене емоционалности и сталног тражења пажње који почиње у време ранијег одраслог доба. Карактеристично за овај поремећај јесте осећај нелагодности када особа није у центру пажње, интеракција с другим особама која се може окарактерисати као неприкладно сексуална, заводљива и провокативна. Осим тога осећања те особе су неискрена, тачније се описују  као плитка и брзо се мењају. Таква особа константно користи свој физички изглед да би привукла пажњу на себе. Говор таквих особа је пун утисака иако без детаља. Осим тога, код овог поремећаја јавља се и повећана сугестибилност од стране других особа или околности и на крају јако истицање важности неких веза и познанства.
Уз ове главне симптоме поремећаја личности чести су и поремећаји расположења и поремећаји у смислу соматизације психичких тегоба, односно одражавања негативне психичке енергије на организам.
У лечењу се користи психотерапија, индивидуална и групна, али и лекови, посебно антидепресиви.

Нарстистички поремећај личности

    Појединци с дијагнозом овог поремећаја личности имају осјећај грандиозности у вези с личном важношћу, док су у исто време јако осетљиви на критику. Готово да не поседују могућност саосећања с другима, а чешће су заокупљени појавом него садржајем.
Погођене особе показују осећај грандиозности, било то фантазирање или исказивање манирама, исказују потребу да им се диви, и мањак саосећања који почиње у млађем одраслом добу.
Такове особе, исказују грандиозни осећај личне важности, што се може исказивати као претерано наглашавање личних достигнућа и талената. Заокупљени су фантазијама о неограниченом успеху, моћи, изузетности, лепоти и идеалној љубави. Они верују да су посебни и јединствени и да их могу разумети само особе високог статуса, а уз то исказују јаку потребу да им се диви. Такође, они исказују неразумна очекивања подилажења и аутоматског слагања с њиховим ставовима. Интерперсонални односи којих су они део показују експлоатацијски однос на штету других особа. Недостаје им могућност саосећања, док често мисле да су им други завидни и љубоморни на њих. Није редак ни арогантни наступ.
Као и код других поремећаја личности из ове групе, погођене особе показују поремећаје расположења. Углавном се ради о депресији и депресивним расположењима. Преокупираност личном појавом изузетно јако је изражена. Осим тога јавља се и проблем соматизације.
У лечењу се користи индивидуална и групна психотерапија.

Антисоцијални поремећај личности

    Особе које пате до овог облика поремећаја личности имају историју трајног и хроничног антисоцијалног понашању у склопу ког се врши насиље над правима других.
Основни поремећај код овог стања јесте немогућност контролисања импулса. Особе погођене овим поремећајем показују недостатак осећаја према другима. Они су егоцентрични, себични и претерано захтевни. Уз то, често се код њих не могу пронаћи знакови тескобе, кајања и кривице.
Кршење права и закона заједнице карактеристично је за овај поремећај личности. Појмови попут „социопат” или „психопат” користе се за особе код којих је посебно изражено девијантно антисоцијално понашање.
Ово стање сматра се доживотним, а за дијагнозу је важно да је поремећај у понашању присутан већ у адолесценцији.

Особе које користе нелегалне супстанце (дроге) често спадају у групу антисоцијалних поремећаја. Међутим, ако је проблем те особе везан искључиво за злоупорабу дрога, и ако особа осјећа кривицу због свог понашања онда се дијагноза антисоцијалног поремећаја личности може искључити.
Истраживања у САД-у показала су да отприлике 3% мушкараца пати од овог поремећаја.
Позадина настанка овог поремећаја није још сасвим јасна. Често постоје подаци о сличним поремећајима у породици. Стога се данас сматра да у развијању овог поремећаја улогу играју и околина у којој особа одраста, али и генетски фактор. Проблеми у породици везани уз алкохолизам такође повећава ризик од антисоцијалног понашања.
Антисоцијално понашање може настати и као последица трауме мозга, или упале мозга (енцефалитис).
Лечење је потребно спроводити искључиво у болници, а као ефикаснија метода показале се групна терапија.
Осим психодинамичког приступа код неких болесника стање се може побољшати лековима.

˝Бордерлине˝ или гранични поремећај личности

    Главни поремећај јесте нестабилност поимања самог себе, интерперсоналних односа и расположења.
Карактеристичан је узорак понашања обежен нестабилношћу међуљудских односа, поимања самог себе, афеката и контроле афеката што почиње у раном одраслом добу.
Стање је обележено великим напором у избегавању стварних или измишљених везања. Међуљудски односи су нестабилни и интензивни. Идентитет о самом себи је несталан и поремећен. Присутна је импулсивност у барем две активности које су потенцијално штетне за ту особу (секс, злоупотреба дрога, преждеравање). Суицидално понашање може бити присутно или понашање које нагиње саморањавању. Присутан је хронични осећај празнине. Осећај љутње је интензиван, без контроле и неприкладан за одређену ситуацију.
Ова врста поремећаја присутна је у 1-2% популације. Дијагноза је чешћа два пута више код жена. Узрок ове врсте поремећаја највероватније је поремећај у раном развоју личности. Чест налаз је тешко злостављање у детињству.
У терапији се користи психодинамички приступ, али и лекови.



 

Поремећаји личности - група Ц


    Ова група назива се још и тескобна група, а у њу спадају инхибирани, зависни и опсесивно-компулсивни поремећај личности. Особе погођене овим поремећајем показују обрамбене механизме попут изолације, пасивне агресије и хипохондрије.

Изолација се јавља када је неки неочекиван осећај, дело или идеја одељена од емоције која је нормално с тим повезана. Болесници су сређени, контролисани и могу говорити о догађајима из свог живота без осећаја.

Пасивна агресија догађа се када је отпор индиректан и често окренут против саме особе. Стога су намерно падање испита и кловновско понашање облици пасивно - агресивног понашања.

Хипохондријаза често је присутна код особа с поремећајем личности, посебно код зависних и пасивно-агресивних особа.

Зависни поремећај личности

    Особе с овим поремећајем допуштају другима да управљају њиховим животима јер то нису у стању сами. Други људи попут брачних партнера одређују све кључне животне одлуке уместо њих, попут места живљења, одабир посла и сл.
Потребе зависних људи налазе се на другом месту, иза особа од којих зависе, да би избегли било какву могућност доношења сопствених одлука и одговорности. Зависне особе виде себе као беспомоћне и глупе.
Неки аутори сматрају да узрок овог поремећаја може имати корене у културолошким основама неке заједнице у којој се од одређене групе  људи очекује да зависи од других.

Јако је изражена потреба за бригом о њима и јавља се страх од одвајања од некога од кога се зависи. Овакво понашање јавља се у раном одраслом добу, а може се јављати у различитим контекстима. Најчешћи знакови оваквог понашања су:

- неспособност доношења свакодневних одлука без пуно савета других људи и њихове подршке
- потреба да други преузимају одговорност за већину поступака у њиховом животу
- тешкоће изражавања сопственосг  неслагања с околином због страха од губитка подршке
- излагање изузетним жртвама да би се задржала подршка  поједине особе или околине
- осећај нелагодности и беспомоћности кад таква особа остане сама због страха од немогућности контролисања самог себе
- грчевито тражење новог односа или везе након што се стари однос или веза распадну
- неутемељена преокуписаност страхом да ће бити остављена да се брине сама о себи

Депресија је код овог поремећаја личности честа попратна компликација.

Опсесивно - компулсивни поремећај личности

     Погођене особе су перфекционисти, неприлагодљиви,  нису способни да  изразе пријатне, нежне осећаје. Преокупирани су безначајним детаљима и правилима и нимало им се не свиђа промена у некој рутини или навици. Особе с овим поремећајем личности исказују преокупираност редом, уредношћу, контролом над околином и међуљудским осећајима, по цену прилагодљивости, отворености и ефикасности. Овакво понашање се јавља у раном одраслом добу, а може се испољити  на неколико различитих начина.

Најчешћи знакови оваквог понашања су:

- преокупација детаљима, правилима, редом, организацијом или распоредима до те границе да је активност и продуктивност те особе значајно умањена што за последицу има развијање неефикасности  на свим животним пољима.
- перфекционизам који омета завршетак започетог задатка
- изразита посвећеност послу и радним задацима до степена који искључује одмор, опуштање или било какво опуштање и уживање (ту се не рачуна велики рад због очитих економских и социјалних разлога)
- претерано изражен осећај савести, скрупулозности и нефлексибилност по питањима морала, етике или животних вредности (ту не спадају споменуте појаве које има извор у културолошком, социјалном или политичком наслеђу)
- неспособност одбацивања потрошених или истрошених ствари чак и када такви предмети немају никаквих сентименталних вредности
- одбијање рада или сарадње с другим људима осим ако сви не ради баш "по његовом"
- шкртост и штедња новаца и средстава на себи, али и на другима јер се новац гледа као вредност коју треба чувати за будуће црне дане или неку велику катастрофу.

За разлику од других поремећаја личност, код овог поремећаја особе знају да имају проблем којим сами себе коче и не допуштају сами себи да се добро осећају.
Поремећај се лечи углавном психотерапијом, било индивидуалном или групном.

Инхибирани поремећај личности

     Иако су особе с овим поремећајем личности тихе и повучене, они ипак жуде за пријатељствима, за разлику од шизоидних болесника. Због тога што им је јако непријатно и зато што се боје одбацивања или критике, они избегавају социјалне контакте. Уз то, јако су самокритични и имају слабо самопоуздање. Стога, ако се особама погођеним овим поремећајем понуди некритичко прихватање, они ће унаточ свог стања склапати пријатељства и стварати нове социјалне контакте.

Симптоми овог поремећаја:
- избегавање животних активности или послова који укључују значајне интерперсоналне контакте због страха од критике, неодобравања или одбацивања
- изостанак жеље да се зближава с људима осим ако није сигурна да ће бити прихваћена и вољена
- суздржаност у интимним односима због страха од осећаја посрамљености и исмејавања
- преокупираност бригама због евентуалних критика или одбацивања у друштвеним ситуацијама
- закоченост у новим интерперсоналним односима због осећаја инфериорности
- осећај друштвене неприлагођености, личне непривлачности или инфериорности према другима
- неуобичајено одбијање ризика због страха од неуспеха

Уз ово стање могу бити повезана и стања социјалне фобије или агорафобије.
Овај поремећај личности углавном се покушава лечити психотерапијом.

Поремећаји личности и психопатија

    Неки стручњаци с подручја менталног здравља уопштено су незадовољни појмом да нечија личност  може бити измењена.
Други пак прихватају постојање поремећаја личности - али нису сигурни да би се медицинска струка требала тиме бавити.

Проблем личности

    За већину остали менталних поремећаја постоје тестови који пружају јасне критеријуме за дијагнозу тих стања - међутим не постоје тестови за поремећаје личности. Често, дијагноза овог поремећаја представља мишљење неколицине психијатара или психолога који су провели доста времена у разговору с болесницима и њиховим породицама. Ипак, закључци стручњака су стандардизовани постављеним критеријумима - у Европи се то назива Међународна Класификација Болести (МКБ) или тхе Интернатионал Цлассифицатион оф Дисеасе (ИЦД).

Који су симптоми болести?

Ако узмете неколико црта личности, као што су:
1. строгост
2. самопоуздање
3. осећајност
4. љубомора
5. неповерење
6. импулсивност
7. тражење пажње
8. зависност
9. свадљивост
10. агресивност
11. саосећајност

Није тешко сетити се супротности ових појмова. Питајте себе - кад повучем линију између два супротстављена појма, где бих сместио себе? Користећи само овај скраћени и поједностављен тест добили би смо толико различитих резултата колико постоји људи.

Који би узорак теста представљао поремећај личности?
    Одговор на то питање долази у два дела. Први до одговора односи се на понашање -многи се не би сложили да је то саставни део нечије личности. Међутим, није тешко замислити особу која зна да је преосетљива и због тога много ради да не би јако реаговала кад се осети повређеним. То нас доводи до другог дела одговора - изнутра.

Неко с поремећајем личности ће исказивати обрасце понашања који узрокују више проблема него што их решава - ако не за њих, онда за њихову околину. Овакав начин размишљања биће резултат дубоко усађеног уверења - поступати на начин на који они гледају свет. Њихово уверење у таквом погледу на свет је толико снажно да ће било који доказ који би указивао на супротно бити одбачен.
Такве особе могу бити свесне проблема који погађају особе у њиховој околини, али они нису у могућности да повежу настанак тих проблема са својим понашањем. Ако су погођени негативним последицама често ће покушати да нађу излаз из те ситуације, али пошто решења проблема базирају на свом погледу на свет, који није исправан, и покушаји исправљања ситуације или само ношење с њом родиће са још нових проблема.
Такви погледи на свет могу бити тако интегрисани у нечију личност да они нису свесни њих, нити су свесни њихове улоге које они играју у тешким ситуацијама у којима се могу наћи.
Већина нас није стално свесна својих принципа и погледа на свет - они чешће праве подлогу из које ми црпимо своје одлуке и мишљења. Они представљају личне законе према којима доносимо личне одлуке.

Класификација личности

    Постоји неколико различитих врста класификовања поремећаја личности, али следеће су (уопштено говорећи) најчешће у употреби.

Прво, постоје личности које поседују црте личности које су у односу с неким другим менталном поремећајем - нису још доступни дијагнози као такви, или се налазе у раним стадијумима. Они укључују:

-тескобу
-опсесивно-компулсивна црта личности
-параноидна
-депресивна
-хипертимичка (или манична)
-цикличка (биполарни поремећаји)
-схизоидна

Ово нису нужно особе које ће напослетку развити анскиозност или депресију, итд. Они једноставно имају црте личности и из тога, резултирајуће понашање које је повезано са стањем које нас забрињава.

Особа с поремећајем личности типа компулсивно-опсесивно, исказиваће јаку неспособност прилагођавања новим рутинама и имаће нагон за перфекционизмом и око за детаље па ће ретко завршавати своје пословена време, ако их уопште и заврше. То значи да квалитете које се најчешће јако цене - поуздан рад и одржавање високог стандарда - може узроковати "парализирање" такве особе у обављању послова. За те је особе одбијање критика једноставно и лако - говорећи да их нико не разуме и нико не признаје важност извођења неког посла.

Осим овог, постоје и неке контроверзније класификације поремећаја личности:

-антисоцијална
-бордерлине (гранични случај)
-нарцистичка
-пасивно-агресивна
-зависна

Уз постојећу не-егзактну природу дијагностиковања поремећаја личности, није ни чудо да постоје неслагања око тога који обрасци погледа на свет или понашања чине антисоцијални поремећај личности. Ипак, четри се карактеристике понављају:

-немогућност остваривања интимних веза
-импулсивност
-мањак осећаја кривице
-не-учење из непријатног искуства

Анти-социјалан поремећај личности је дијагноза која се најчешће, иако не једина, повезује с психопатијом.

Дефиниција психопатије

    Трајни поремећај личности, односно стање које се у понашању више или мање разликује од просека (психопатска личност). Реч је о ограниченим личностима, на прелазу душевног здравља и болести већином без интелектуалних поремећаја, чак интелектуално натпросечнима. Главне су промене на емоционално-вољном плану личности. Испрва се сматрало да због њих трпи само околина (агресивност, асоцијалност, и анти-социјалност). Касније је утврђено да неки и сами пате због своје абнормалне личности (депресивност, суицидни психопати). Никад не досежу димензије психотичности мада могу показивати неке симптоме или синдроме сличне појединим душевним поремећајима (схизоидни, параноидни, нестабилни, ексцентрични, депресивни, хипоманични и др.). Психодинамичари тумаче психопатију слабошћу "сопства" (ега), због чега долази до изражаја неконтролисано испољавање нагона, али и слабошћу "над-ја" (супер-ега), што се манифестује у немогућности придржавања моралних норми. Неповољни наследни фактори  као и фактори околине обликују психопатске личности. Терапијски покушаји готово да немају успеха. Дефиниција и значење појма психопатије и надаље се расправљају.

Како је чест овај проблем?

    Из истог разлога, тешкоће дијагностиковања и оцењивања овог проблема тешко је одредити и учесталост поремећаја.

Шта могу учинити да помогнем себи?

    Како је поглед према себи велики проблем код поремећаја личности, ако се питате "Шта могу учинити да помогнем себи?" могуће је - како почињете примећивати и одређивати проблем - да можда немате поремећај личности. Ако пак осећате да се налазите у циклусу понашања и навика који не можете разбити, а осећате да вам доноси лоше ствари, можда је најбоље потражити савет код психолога или психијатра.

Поремећаји свести

Квантитативни поремећаји свести

Сомноленција

    Сомноленција је најблажи квантитативни поремећај свести. Човек у стању сомноленције делује поспано, апатично, инертно. Перцепција надражаја је могућа, али само ако се ради о интензивнијем надражају. Тешко могу везати пажњу за неки предмет или појаву. Несигурно је оријентисан у простору и времену.

Сопор

    Сопорозни болесник теже реагује на спољне надражаје. С њим је врло тешко или готово немогуће успоставити вербални контакт. Током сопора поремећен је тк свести па наступа амнезија, или се болесник тек фрагментарно сећа периода сопора.

Кома

    Кома је најтежи квантитативни поремећај свести. Пацијенти, у најтежем степену коме, не реагују на било какаве подражаје. Угашени су миотатички рефлекси и рефлекс зеница на светло.
Континуитет тока свести је потпуно прекинут.


Квалитативни поремећаји свести

Конфузно-онеироидно стање

    Назив онеироидно долази од грчке ријечи онеирос, што значи сан,  јер ово стање има доста заједничког са сном.
Стање се манифестује несигурном оријентацијом пацијента. Болесник делује сметено и збуњено, теже препознаје особе и предмете око себе, често залута, има изражен осећај несигурности и неизвесности. Такви односи могу бити подлога за настанак флуидних, несистематизованих и пролазних идеја односа. Пацијенти су наглашено сугестибилни, афект им је лабилан. Ослабљена је критичка моћ.
Конфузно-онеироидно стање је квалитативни поремећаји свести који најчешће у подлози има органску патолошку промјену, али понекад се такво стање може јавити као одговор на стресну ситуацију.

Делиријум

Делиријум је основни синдром акутног можданог синдрома, односно поремећаја који се јавља у склопу неког органског поремећаја.
Делирантни синдром се састоји од неколико основних симптома:
просторо-временска
- ауто- (према себи) и алопсихичка (према другима) дезоријентисаност
- чулне обмане типа илузија и халуцинација које су најчешће непријатног садржаја
- страх који се јавља као реакција на непријатне и застрашујуће обмане
- психомоторна узбуђеност која је последица интоксиикације или реакције на непријатне илузије 
- халуцинације

Пажња и схватање болесника су потпуно оштећени. Током целог  период делирантног стања постоји амнезија.

Помрачено стање

    Помрачено стање је облик поремећаја свести код ког је одржана свесност о околини и предметима, али се губи свест о сопственом ја. Унутрашње психичке функције су већином уредне, стога болесник није упадљив околини. Напротив, он је способан да обавља неке радње, да склапа познанства.
Међутим, болесник не може "видети" себе, не зна шта ради, нити зашто то ради. Свест је јако сужена, а душевни живот се одвија на нижим слојевима личности. Ово стање најчешће брзо наступа, али исто тако нагло и нестаје. Најчешћи узрок је епилепсија.

Сомнабулизам

    Сомнабулизам или месечарство се манифестује губљењем контроле над моторичком активношћу. Такав губитак контроле догађа се кад је свест промењена стањем сна, а моторичка активност се враћа у стање "активности",  пре него што се свест поновно "активира".
Месечарство може бити манифестација епилептичких оштећења, али може се јавити и као конверзивни синдром неуроза.

Фуга

    Овај појам је добио назив од латинске ријечи фуга, што значи бег. Ради се о поремећају свести који је, како му и име каже, карактеристичан по  томе што болесник без видљивог повода "одлута". Фуга се јавља код епилептичара и код конверзивних неуроза.

Хипнотичко стање

    То стање карактеризише сужење свести које је изазвано од стране особе која се служи различитим хипнотичким методама. Хипнотичко деловање може имати различити ефект, па се тако и хипнозе разликују по степену дубине "хипнотичког сна".
Хипноза се може користити као један од начина откривања скривених интрапсхичких конфликата.

Манијачно-депресивне психозе су душевне болести са основним поремећајем у осећајном животу (афекти, емоције). Ова душевна функција може бити повишена, што доводи до повећане активности болесника (маније), или пак, може бити сасвим снижена, угасла (меланхолија). Иако су, споља посматрано, овакви поремећаји две крајности, ипак спадају у једно исто обољење, и то не само због тога што су поједине фазе (манијачна и меланхолична) периодично понављају код једног истог болесника него што су ретко кад знаци обољења, већ се у току, нарочито у почетку и на крају болесног периода, мешају.

Манија је стање болесно повишеног расположења. Болесник изненада, или чешће, постепено, прелази уобичајену границу веселости и захтева и од осталих да учествују у његовим активним плановима. Болесник много говори, све му у животу изгледа лепо. Неуморан је у својој активности и због тога је манија душевна болест која се не може симулирати. Временом болесник промукне од сталног говора, песама, вицева и шала ( у зависности од образовања и васпитања, не увек духовитих), али његов елан не сплашњава, напротив, изгледа да се још више разбуктава. Због оваквих склоности манијачан болесник никада није сам, увек га прати читава група људи који се смеју његовим доскочицама, удварању супротном полу уз безброј комплимената и обећања. У току манијачне фазе често постоји повећана еротичност, болесници се упуштају у сексуалне везе са супротним полом не поштујући уобичајене ограде и кочнице које постављају морал и друштво. Све предузете акције су површне, брзоплете, болесник се брзо загреје за неку комбинацију, да би је исто тако брзо заборавио и прешао на нешто друго. Без присмотре, болесник може знатно материјално оштетити породицу.

Меланхолија је обрнута слика маније. Расположење је тужно, мисли црне. Израз лица одражава бол, глас болесников је тих, једва чујан, говор служи само за исказивање безбројних грехова за које болесник себе оптужује. Болесник сматра да је недостојан својих најближих, да се сви око њега труде а он ништа не вреди, да околини само доноси несрећу. Ово самооптуживање пропраћено је ревизојом догађаја у прошлости, који се сагледавају кроз тренутну сиву, песимистичку призму, тако да болесник себе оптерећује за све, чак и најмање, заборављене незгоде из првих дана докле му допире сећање. Оваква јадања су пропраћена сузама, уколико раније нису усахле. Болесник не једе, јер сматра да је недостојан коре хлеба. Туга се у току болести продубљује, болесник постаје све убеђенији у своје ништавило и несрећу коју причињава својима те, не ретко, муке прекраћује самоубиством. Ово се дешава нарочито често пред крај фазе болести, јер се тада са првим знацима оздрављења јавља до тада замрзла воља, довољна да реализује оно што се раније планирало, а није се могло спровести у дело.

Неурозе дечјег доба

    У детињству неурозе настају као последица сукоба између дечјих жеља и ограничења која постављају одрасли. Ово не би смело да доведе до закључка да се дечје неурозе лече попуштањем дечјим жељама; напротив, оне се тиме, често, само продубљују. Неурозе код деце настају због недостатка разумљивог, прихватљивог и чврстог мерила за добро и лоше, лепо и ружно, допуштено и забрањено. Због тога неурозе код деце настају у оним породицама где су мерила за добро, похвалу и награду једна код оца, друга код мајке, а сасвим супротно код бабе или деде. Исто важи за исхрану, понашање према другима, успех у школи, одевање. Уколико су та, и ако различита, мерила одраслих стална, дете не реагује неуротично, јер зна шта може да очекује од појединих чланова породице. Неуроза код деце настаје ако једна иста особа (отац, мајка, бака, дека) у једној ситуацији нема доста похвалних речи, за исто дело, у другој на то не обраћа пажњу, а у трећој се чак грубо ослобађа детета да јој не смета. Бесомучно витлање детета по собама, додиривање, обарање и употребљавање скупоцених предмета, уз попуштање чак и рушилачким жељама, понекад су предмет дивљања не само родитеља него и окупљених гостију. Други пут, мого невинија игра или дечји смех завршавају се шамаром или грубим ударцем нерасположеног родитеља.

У оваквој средини дете постаје пуно ишчекивања, није у стању да предвиди последице, да се правилно одлучи. Ова стална напетост и губитак спонтаности и сигурности доводе до најразличитијих неуротичних сметњи код деце, као што су немиран сан, ноћни страх, нервозан смех, различити грчеви мишића лица, рамена, руку (тикови услед сталне напетости, мишићи се споро и отежано опуштају у време одмора), гризење ноктију, муцање, мокрење у постељи итд.

Муцање

    Поремећаји говора могу настати као последица порођајних оштећења мозга или због мане у говорном апарату - који се састоји од гласница, меког и тврдог непца, језика, усана, носа идр. Због тога је пре лечења муцања неопходно да преглед изврше стручњаци ради утврђивања настајања оваквих поремећаја. Муцање, без органских оштећења, је последица грча у мишићима који служе за говор. Напети мишићи нису у стању да довољно брзо прате процес затезања и лабављења појединих мишићних влакана, тј. радње неопходне за артикулисан говор.

Лечење треба спроводити рано, чим се појави сметња, по могућству пре поласка у школу, код стручњака за говорне мане. Уколико се благовремено не почне лечење, муцање постаје навика која остаје и после отклањања узрока који су до ње довели. Упоредо са вежбама говора треба отклањати све што је довело до појаве говорне мане, јер је она само делимичан одраз опште несигурности, несналажљивости, неравнотеже у породици.

Продужено мокрење у постељи

    Поновно мокрење у постељу код деце обично се јавља око четврте, пете или седме године. Разлози за то леже у унутрашњем сукобу детета коме се, зато што је старије, нагло, грубо и без објашњења ограничавају ранија права. Повод за то је, обично, рођење млађег детета (старије у поређењу са бебом постаје "велико"), полазак у обданиште или школу, запошљавање мајке, заузетост баке око млађег унучета, васпитни методи раније незаитересованог, а сада нестрпљивог родитеља, ограничење куповања нових, поред безбројних играчака (веће дете захтева и скупље играчке које превазилазе могућности родитеља), и низ других фактора. Нагло спутавање неприпремљеног детета доводи до његовог несвесног враћања у доба када су му се испуњавале жеље без грубих ограничења и без обавеза.

Лечење се састоји у свестраној анализи узрока, ноћном буђењу, ограничавања узимања течности у поподневним часовима, изградња "златног" моста то јест чињењу ситних уступака детету да би лакше пребродило овај критични период суочавања са ограничењима које намеће заједница. Упоредо са овим, неопходно је прегледати мокраћу и столицу на паразите, јер су промене у бешици и мокраћном каналу, као и паразити на крају изводног канала чест узрок ноћном мокрењу у постељи.