Memorijalni skup! :: Srpski Nacionalisticki forum

Ovo su govori Gorana Davidovića i Aleksandra Noga
sa memorijalnog skupa 24.marta

GORAN DAVIDOVIĆ

" Braćo i sestre, Srbi i Srpkinje, srpska omladino!
Okupili smo se danas, na trgu, kod našeg kneza, u znak sećanja na početak zločinačke NATO agresije na našu zemlju. Da se podsetimo dana kada je na samom kraju 20 veka počeo još jedan genocid nad srpskim narodom.
Pozivam vas da na samom početku našega skupa minutom ćutanja odamo poštu svim srpskim mučenicima koji su ubijeni u bombardovanju Srbije 99 godine...
Slava im!
24.mart 1999 godine ostaće zabeležen crnim, najcrnjim slovima u kalendaru svekolikih nesreća koje su kroz istoriju zadesile naš narod. Na današnji dan pre osam godina, srpski narod, suočio se sa velikim iskušenjem. Tog dana srpski narod suočio se sa velikim zlom. Nezapamćena sila, udarila je svom svojom satanskom silinom na naše gradove, na naša sela. Nije to bila ni prva ni poslednja invazija varvara, ubica i vražijega kota na našu zemlju.
Bogu hvala znao je srpski narod kroz vekove da se brani i odbrani od raznolikih skotova, kako azijatskih tako i onih drugih koji su kidisali na našu zemlju na naš narod. Kroz istoriju srpskog naroda ređali su se mnogi napadači, ređale su se mnoge invazije, pokore i nesreće i uvek je Srbin umeo da se bori i izbori sa njima. Ovaj put, s proleća 1999. godine, na Srbiju je udario čudnovati neprijatelj. Neprijatelj bez lica, neprijatelj bez duše. Bezobzirni, kukavički, podli neprijatelj, nedostojan imena ljudskog roda. Na Srbiju je udarila NATO alijansa.
Danas se olako zaboravlja da su Natovci počinili mnogobrojne ratne zločine. Da je vršen perfidni genocid nad srpskim narodom.
Ovde smo upravo zato da bismo se podsetili tog genocida nad srpskim narodom, da bismo na skroman način obeležili ovaj datum koji ne sme biti zaboravljen. To ćemo i učiniti bez obzira na mnogobrojne pretnje onih kojima to smeta. To ćemo uraditi bez ispraznih poziva na osvetu, bez ikakve pompe, ali sa iskrenom tugom u srcu, sa iskrenim osećanjem i nadom da ovaj datum ne sme i neće biti zaboravljen.
Govorili su nam, pretili, da ovaj skup nece biti održan, da će biti zabranjen, da će ga silom prekinuti. Pa gde su sada? Kažu nam da smo neonacisti. Nema ih sada ovde među nama,ne vidim ih, da nas pogledaju u oči, da nam to kažu u lice...Nema ih zato što su kukavice kao i oni koji su nas bombardovali, nam ih jer im je droga mozak popila.
Ovde smo da obeležimo godišnjicu početka Nato bombardovanja i to ćemo učiniti. I to ćemo uraditi i sledeće godine, ovde ili na drugom mestu. To nam niko ne može zabraniti. Mi smo jedini koji to smemo da uradimo.
Bili su to strašni dani kada su goreli naši gradovi, sela, rodna polja. Kada bih sada samo fragmetarno nabrajao sve zločine NATO pakta nad srpskim narodom za to bih potrošio nebrojene sate. To neću učiniti jer svi vi to vrlo dobro znate i bez mene. Svaki Srbin to zna osim onih koji su se pretvorili u bezličnu marvu, onih koji su se pretvorili u slugeranske kreature bez ponosa i identiteta.
Za razliku od njih mi se vrlo dobro sećamo svega.
Mi iz Novog Sada se sećamo naših divnih mostova uz koje su odrastale mnoge novosadske generacije, mostova kojih više nema. Vi iz Beograda se sećate mnogih građevina koje su srušene i više ne postoje. Kod vas u Beogradu nedaleko odavde, pogođena je zgrada televizije. Poginulo je šesnaest radnika. Oni koji su bili blizu i danas se sećaju zvuka bombi koje su pale na nacionalnu televiziju. Bombe su udarile i na Avalski toranj. Granatiralo ga je 10 aviona. Ratni zločinci su to nazivali legitimnim ratnim ciljevima.
Ali, najmanja šteta za građevine. Najmanji problem za 30 milijardi dolara kolika je zapravo materijalna šteta naneta Srbiji.
Ono što je nenadoknadivo i neoprostivo to su nevini ljudi, žene, deca koji su stradali od zlikovačkih bombi. Ono što nema cenu , za šta ne postoji nijedna reč utehe: to su tužne dečije oči koje nikada više neće videti svoje roditelje. Ono što nema cenu to su dečije suze za izgubljenom majkom, za izgubljenim ocem. Ono što nema cenu i ne može je imati je nevina krv koja je prolivena zbog ubilačke želje onih koji se ne mogu nazvati ljudima.
Sada dok stojim pred vama, naviru mi sećanja na nekoliko teških ratnih zločina koji su počinjeni od strane NATO pakta.
Bombardovanje Niške pijace. U sred bela dana, u podne. Od kasetnih bombi poginulo je 14 civila. Većina su bile žene sa cegerima koje su krenule da kupe povrće za svoje porodice. Deset puta Niš je bombardovan, ima ovde Nišlija , znaju i pamte to oni vrlo dobro. I treba da pamte i treba da pričaju svojoj deci.
Aleksinac. Noć užasa. Kada su nestale u prahu i pepelu dve ulice. Sedam projektila je poslato da pobije tu sirotinju. Zašto? To su bili obični civili. Oni koji su ih pobili nisu bili vojnici, oni nisu bili vojni piloti, oni su bili obične ubice, hladnokrvni drogirani skotovi, poslati da ubijaju Srbe.
Setimo se Drugog dana Uskrsa. Voza 393 na pruzi Beograd-Solun. U Grdeličkoj klisuri, zaustavile su ga granate. Poginulo je 15, a 35 putnika teško je ranjeno. Među njima je bilo dece.
Nije tim ubicama bio prvi put da bombarduju na Uskrs. Njihovi ideološki ili možda čak i fizički preci bombardovali su ovaj narod i u Drugom svetskom ratu 1944, u takozvanom savezničkom bombardovawu. Ni u čemu se nije razlikovalo bombardovanje 1944. i ovo 55 godina posle. I u jednom i u drugom slučaju ubijani su srpski civili. I u jednom i u drugom slučaju ubijana su srpska deca.
I 1944 godine saveznički bombarderi činili su strahovite ratne zločine, i 1944. i 1999. godine počinjen je genocid nad našim narodom.
Danas mnogi to zaboravljaju. Neki čak tvrde da to nije bio genocid, da to nije bio ratni zločin.
Na jug Srbije 1999 godine bačeno je 10.000 projektila sa tri tone osiromašenog uranijuma. Šta je to ako nije genocid?
Murino, 30. april. Cilj je bio most na Limu. Tada je poginulo troje dece. Kolaterarna šteta? Našu decu nazivali su kolaterarnom štetom.
To za njih nisu bila deca. Šta je to ako nije najgori ratni zločin?
Za 78 dana na našu zemlju palo je 50.000 razornih projektila. Od toga je većina bila namenjena civilima, naseljenim mestima, civilnim objektima. Šta je to ako nije genocid? Šta je to ako nije ratni zločin?
Kosovo je nakon bombardovawa napustilo 250.000 Srba, a u njega se doselilo 800.000 Albanaca. Da li je to etničko čišćenje? Ili se to ne računa? Šta je to ako nije etničko čišćenje? Šta je to ako nije ratni zločin?
Trogodišnja devojčica, Milica ubijena od gelera NATO projektila. Dvogodišnji dečak, Marko na kućnom pragu ubijen on i njegov otac, pogođen dok se nalazio u tatinom naručju. Šta je to nego najcrnji, najgnusniji ratni zločin?
NATO bombarderi nisu bacali srpskoj deci slatkiše, bacali su bombe. Ubijali su srpsku decu. Ima nas koji to nećemo zaboraviti. Jer ta prelepa devojčica koja je stradala od gelera, taj mali anđeo, mogla je biti moja ćerka. Taj dvogodišnji dečak mogao je biti sin nekoga od vas. To su naša srpska deca i nećemo ih i ne možemo zaboraviti. Mi nismo kao oni koje nije briga za to, koji u toj nevinoj pobijenoj deci ne vide svoju decu, za koje su to tuđa deca za koju ih baš briga. Mi nismo kao oni koji žele da naša zemlja slugeranski uđe u taj isti NATO pakt pa da naši vojnici ubijaju sutra nečiju tuđu decu u nekoj novoj akciji ko zna gde i ko zna zašto.
Mi ne možemo da zaboravimo dečije korake zauvek zaustavljene u Obiliću, Gračanici, na kaldrmi Novog Sada, na Varvarinskom mostu. Ti koraci te nevine stradale dece odjekivaće u našim dušama zauvek. Dok god dišemo i postojimo pamtićemo ih kao da su naša rođena.
Ne možemo da zaboravimo 30. maj kad je u trenu poginulo desetoro, a ranjeno sedamnaestoro qudi u Varvarinu. Među njima je bila i devojka koja je bila matematički genije, Sanja Milenković se zvala. Koliko je ona mogla da doprinese čovečanstvu da je ostala u životu? Nisu joj NATO ubice dozvolile da živi. Nisu joj gospodari rata dali da razvije svoj talenat. Šta je to ako nije ratni zločin?
I kakav su razlog imali Nato zlikovci za takva gnusna ubistva. Dugo sam razmišljao o tome. I mislim da znam šta je razlog. Imali su razlog za ta ubistva. Te ubice i njihovi nalogodavci su imali razlog. Itekako su imali razlog. Mrzeli su je. Mrzeli su tu devojku iz Varvarina, mrzeli su malu Milicu, mrzeli su malog Marka. To je bio razlog svih tih zločina. Mrzeli ih kao i sve ostale koje su pobili. Ubijali su našu decu zato što su ih mrzeli jer su znali da će od te dece postati dobri i pametni ljudi. Iznad svega zato što bi od te dece koju su ubili, postali ljudi. Ljudi...Ono što oni nisu i ne mogu nikada biti. Od te dece bi postali ljudi..a NATO ubice nikada nisu bili ljudi, i nikada od njih ne bi ni postali ljudi.
Tih prolećnih dana se pucalo na bolnice, pucalo se na porodilišta! Isto kao što su u Drugom svetskom ratu 1944. godine takozvani saveznički bombarderi pobili na desetine majki i tek rođenih beba u beogradskom porodilištu.
1999. godine srpske bebe su opet bile ugrožene. Bombe su padale ali srpske bebe su se rađale.Mala Srpčad su se rađala u podrumima. To je bila priča biblijskih razmera. Priča koja će se prenositi sa kolena na koleno. Od takve Srpčadi koja su rađana u tim podrumima porašće siguran sam veliki, pošteni i dobri Srbi.
Ima danas nažalost i onih koji sebe nazivaju srpskim nacionalistima. Koji bi trebalo da budu danas ovde sa nama a nema ih. Izmišljaju u svojoj paranoji mnoge razloge zašto nisu ovde sa nama. Važnija im je utakmica. Pitaju se kako je moguće da nijedna organizacija nije potpisana iza ovog skupa. Ovo nije skup nijedne organizacije. Ovo je skup srpske omladine. Jedine srpske omladine koja postoji danas i jedine srpske omladine koja sme da se suprostavi nepravdi. Jedine koja sme da se seti, da kaže da neće zaboraviti ali i da neće oprostiti ubicama i ratnim zločincima, jer ratni zločini ne zastarevaju.
Živela srpska omladina!
Živela Srbija!"

GOVOR ALEKSANDRA NOGA

" Pomaže Bog Srbi,
Evo smo se ovde okupili e da bi naši prijatelji i naši neprijatelji videli da Srbija nije umrla i da neće umreti dok ima svoje verne sinove i kćeri.
Evo smo se ovde okupili kao oni koji ne priznaju poraz i koji su u stanju da ostanu uspravljeni čak i kada se nalaze u ruševinama,
Ovde smo i zato jer se bliži dan našega gneva.
Ali smo ovde ponajviše zato što je i ovde naša zemlja.
Na nas je braćo Srbi zinula i ala i žvala. Ala nam vezuje ruke da bi žvala mogla da nas bolje i duže mrcvari: na Kosmetu, u Hagu u republici Srpskoj, svugde gde ima Srba a ponajviše ovde u Srbiji, u Beogradu.
Intelektualni nitkovi i duhovne ništarije svih vrsta i boja koji uspešno učesvuju u trgovačkom preduzeću pod imenom "demokratski proces", ne propuštaju ni najmanju priliku da čitavom narodu osvetoljubivo propovedaju o njegovom nacionalno porazu. Mi srpski nacionalisti na to odgovaramo: "Priznajemo, vi ste pobedili, a mi smo izgubili. Ali već sada poraz naš, i pred Bogom i pred ljudima, časniji je i sija sjajnije nego sve pobede vaše". Treba priznati : Srbija je pobeđena, ali ne bombardovanjem nego demokratijom. Demokratija ova i ovakva je i bila sve vreme krajnji cilj bombardovanja.
U Srbiji demokratija je pojela državu. Trula jabuka ubačena je u svako bure i demokratska trulež izjeda sve i školstvo i zdravstvo i sudstvo i privredu i odbranu.…Izdajničke pseudo elite izrasle na sopstvenim nelečenim kompleksima inferiornosti a omeđene težnjom ka bezobzirnoj dominaciji zasnivaju nam državu na lažima i prisiljavaju ljude da žive u njima.
To predstavlja zločin. Ovo što je ostalo od Srbije , danas je više od poniženja- ovo je duhovno poniženje. Laž više ne predstavqa kukavičluk, što je uvek bila pred časnim ljudima, već dominaciju. Ona zatvara sve puteve prema znanju i razumu kao poslednjim odstupnicima iz beznadežne situacije. Oni zasnivaju državu ludila, jer ludilo je živeti u laži.
Da je demokratija dobra, pa valjda bi Amerika bila demokratska država!
Mi srpski nacionalisti verujemo u državu.Verujemo u Srbiju koja je u stanju sebe da hrani i brani i školuje i leči i takvu ćemo Srbiju obnoviti.
Pre ili kasnije.
Zaustavićemo propadanje vojske. Ruganje vojničkoj časti i slavi donosi neočekivane ali zakonomerne plodove:mladež ne želi da ide u vojsku, ali zato rado popunjava banditske grupe. Odliv mladeži u kriminalne strukture može se zaustraviti jedino povećanjem ugleda i poboljšanjem oficirskog statusa. Bez obnove vojske-velike i sveuvažavajuće ne možemo obnoviti Srbiju, ne možemo vaspitavati muškarce i prevaspitavati bandite.
Dan početka nacionalnog uspravljanja nije daleko i zato vam kažem, zaista vam kažem Srbi:
Podignite svoj lik i budite deo svetla. Svetlost je u vama i vi ste svetlost. Vi nigde ne žurite i nizašta niste okasnili. Vaše je nebo iznad vas plavo i večno. Tvrda je zemlja vaša nepomična i večna. Vaša je snaga u vašoj časti.
Živela Srbija!"

Izvor: SF