Jedna od retkih tema na forumu, koja mi je privukla paznju (ali ozbiljno). WhiteGoa 

Hvala, potrudio sam se... 
Inace tvoj komentar je...     

OndaK, da počnemo... Ovo bi što ću napisati delimično je produkt znanja, a delimično mog sopstvenog teoretiziranja...

Dakle, ako megalomaniju posmatramo kod ljudi koji nemaju dijagnozu ijednog psihološkog poremećaja, već je posmatramo kao crtu ličnosti, onda možemo reći da ona može imati brojne uzroke. Zbog čega ljudi žele sebe da predstave mnogo moćnijim i važnijim nego što jesu, tako što kupuju ogromna kola (izuzimamo one koji su pravi zaljubljenici u automobile), zbog čega imaju ogromne kuće sa fontanama i lavovima (primer su gastarbajteri), zbog čega - jednom rečju - preteruju? U megalomaniju bih uvrstila i sve one silikonske lepotice, sa lažnim sisama, dupetima, kosom, noktima....
Logika se prosto sama nameće: ti ljudi se kriju od nečega, pod velom materijalnih ili pseudomaterijalnih stvari. U osnovi ovih ličnosti nalazi se kompleks inferiornosti (kao i u osnovi drugih devijacija inače normalnih ljudi)... Kao blaži oblici ovog kompleksa mogu se javiti prosto osećaji manje vrednosti, niskog samopouzdanja, samopoštovanja, sopstvene vrednosti. Logika je sledeća: na nesvesnom nivou osoba razmišlja: 'Tako sam mali i mizeran, moram to nečim kompenzovati'. Tako dođe na ideju da kupi, recimo, ogromnu kuću, ili bundu od leoparda.  Tipičan i verovatno najrasprostranjeniji i najilustrativniji primer su pomentui gastarbajteri: živeli su u bedi i nemaštini, otišli preko, i radeći razne poslove tipične tom društvenom sloju, došli u svoju zemlju gde se ponašaju kao aristokratija što, bez namere da ikog uvredim, nikako nisu. Dakle, kao i u slučaju nacionalizma, rasizma, odnosno predrasuda i sterotipa drugih vrsta, u osnovi je kompleks inferiornosti, samo što je u tom slučaju reč o nekoj vrsti projekcije, a u slučaju megalomanije radi se o očiglednoj zaštiti ega od negativnog samovrednovanja.

Ukoliko govorimo o megalomaniji u okviru poremećaja, tu je situacija samo donekle drugačija. Inače postoji pretpostavka da ljudi koji su, pre razvoja poremećaja, imali problema upravo sa niskim samopouzdanjem (objedinićemo to u kompleks inferiornosti, mada to nije uvek opravdano), u epizodama bolesti pokazuju tipične sumanute ideje veličine: pridaju sebi neopravdano veliku važnost od strane okoline, te se kao posledica toga mogu javiti sumanute ideje proganjanja (tipične za paranoju, paranoidnu shizofreniju, ali i delirijum, demenciju i manične epizode bipolarnog poremećaja). Osobe su ubeđene da se kuje zavera protuv njih, da ih uhode, prate, snimaju, proveravaju, do te mere da mogu izvršiti ubistvo ili samoubistvo. Videla sam slučaj shizofreničara koji je tvrdio da je novi mesija. Njemu je ta ideja izgledala potpuno normalno i prihvatljivo, i to je jedan od najvećih problema shizofrenije: oni nisu svesni svog pomanjkanja uvida i otcepljenosti od objektivne realnosti. Dalje, postoje i ideje referencije: oni svaki (i najneznačajniji) događaj tumače u skladu sa svojim sumanutim sistemom, pa tako, recimo, govor koji čuju na televiziji ili nešto što pročitaju u novinama, povezuju sa sobom. Ovu megalomaniju je malo teže objasniti, jer se teško mogu razlučiti dokle je ona (ali ne samo ona, nego i ostali simptomi poremećaja) pod uticajam psiholoških činilaca, a gde je uzrokovana biološkim: smanjenom ili povećanom koncentracijom određenih neurotransmitera, degenerativnim promenama na mozgu, drugim organiskim uzrocima, itd. Megalomanija, odnosno o ideje veličine, u shizotipnim poremećajima spadaju u pozitivne simptome (pored halucinacija i govorne smetenosti, dok negativni predstavljaju deficite pamćenja, emocija, ponašanja, itd... malo sam se udaljila od teme, ali mislim da je bitno za potpunije razumevanje  ).

Često smo, najzad, primetili da ljudi koji su inače važili za 'normalne', odnosno, rečeno u terminima psihologije, dobro prilagođeni, kada dobiju određenu društvenu poziciju, te steknu moć, pa i slavu i bogatstvo, pokazuju ponašanje koje odstupa od pređašnjeg. Ipak, ima i ljudi koji ne pokazuju te promene. Uzrok je, svakako, u osobinama ličnosti, ali verujem da je bitna i motivacija: ukoliko je osoba dobila, recimo, zavidan položaj u nekoj firmi svojim radom i trudom, te želi taj položaj kako bi unapredila i sebe i organizaciju, mogućno je da do megalomanije neće doći. Mogućno, ali ne i nužno. Ipak, ukoliko je osoba taj položaj želela samo radi ostvarenja i demonstracije moći, ili zbog toga nekih drugih motiva, ona će sasvim sigurno zapasti u zamke megalomanije. Zato i vlada mišljenje da je malo ljudi imuno na osećaj moći i superiornosti, srazmerno količini moći i broju potčinjenih. Opet bih uvela i ovde kompleks inferiornosti, kao prosto neophodan činilac u osnovi, a na nesvesnom, ili pak predsvesnom nivou.
Odličan primer za opozit ovakve vrste megalomanije jesu 'vladari iz senke': bez namere da ulećem u rasprave o teorijama zavere, navodim podatak da je holanski istraživač Molder (slučajnost?    ) vršio istraživanje sa ljudima koji jesu moćni, ali se niti eksponiraju, niti demonstriraju svoju moć u formama megalomanije. Otkiveno je da ljudi koji zaista poseduju veliku moć, žele da ostanu u pozadini, i vuku konce u tišini. Tu bi se mogao isključiti kompleks inferiornosti (donekle), ali u igru ulaze drugi motivi, nama smrtnicima još nepoznati. Mislite o tome. 

Odličan primer za opozit ovakve vrste megalomanije jesu 'vladari iz senke': bez namere da ulećem u rasprave o teorijama zavere, navodim podatak da je holanski istraživač Molder (slučajnost?    ) vršio istraživanje sa ljudima koji jesu moćni, ali se niti eksponiraju, niti demonstriraju svoju moć u formama megalomanije. Otkiveno je da ljudi koji zaista poseduju veliku moć, žele da ostanu u pozadini, i vuku konce u tišini. Tu bi se mogao isključiti kompleks inferiornosti (donekle), ali u igru ulaze drugi motivi, nama smrtnicima još nepoznati. Mislite o tome. 

Tanka je linija izmedju pukog razbacivanja ( pracenog sa odratnim kichom by the way Smile ) i prakticnog hvaljenja ili zaplasivanja...

Prvo jos nisam ukapirao dal svi mi imamo to negde u dubini duse ili su pojedinci skloni ovome?  Smile

Veliki bi napredak bio kad bi se ovakve sposobnosti mogle prepoznati na vreme pre nego sto se osoba postavi na neku vitalnu funkciju.
A opet naci granicu izmedju megalomanije i promisljenih osvajackih odluka.
Ne treba postaviti ni potpunog mlakonju. (i dalje cu da furam sa primerom politicar) Ono sto neko vidi kao ludilo i agresivnost neko drugi  ce da vidi osvajaca i strastvenu odlucnost.

Drugo, kako je uopste moguce da ovi ljudi mogu da vode neku normalnu konverzaciju a kamoli da obavljaju vazan posao od kojeg zavisi sudbina drugih ljudi?
Paranoja, shizofrenija, halucinacije... sama si rekla "recimo, govor koji čuju na televiziji ili nešto što pročitaju u novinama, povezuju sa sobom" i sl.
( ili je problem u meni sto mislim o nekim stereotipima kad zamisljam ovakve ljude  Smile  Smile )

Bez offa 

. Postoje određene razlike u tome da li megalomaniju posmatramo u kontekstu normalne populacije, ili govorimo u terminim psihopatologije