Медијске офанзиве :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

ИСТОЧНА МЕДИЈСКА КОНТРАОФАНЗИВА

Спутњик против Гласа Америке
У Србији после доминације западних медијских сервиса почињу да делују њихови пандани из Русије и Кине

(Фото Зума прес)

Да је информација моћ веома добро знају представници источног и западног модела који су се сударили у току кризе у Украјини. Још већу моћ имају они који своју визију истине могу што даље да одашиљу, па је мало оних који не примећују глобалну медијску битку која своје појавне облике има и у Србији.

Русија је почетком ове седмице представила нови медијски сервис са глобалним амбицијама, назвавши га Спутњик. Одјек хладног рата у имену нове организације данас има много другачију поруку него у јеку блоковске суревњивости – он је сигнал да је Источни блок, представљен у данашњој Русији, коначно схватио да за пропагандни рат са Западом само треба да препише његове већ успостављене постулате. Да се заиста спрема рат информацијама није на свечаној промоцији Спутњика крио ни Димитриј Кисељов, један од водећих медијских стратега Владимира Путина и директор новинске агенције „Росија севодња” (иако је значење исто – Русија данас – не треба је мешати са глобалном телевизијском мрежом РТ односно Раша тудеј).

„Боримо се против агресивне (западне) пропаганде која напаја свет. Циљ овог пројекта је да пружимо алтернативну интерпретацију светских догађаја”, поручио је Кисељов.

Димитриј Кисељов представља Спутњик, нови пројекат Русија севодња (Фото ТАС)

Као модел за разумевање руског заокрета у медијској политици као алатки дипломатије могао би да послужи овлашан поглед на развојни пут Димитрија Кисељова. Деведесетих година прошлог века постао је познат у опозиционим круговима када је одбио да у својој емисији заступа тврди приступ Кремља према балтичким земљама. „Тренутак просветљења”, међутим, доживео је много година касније, док је извештавао о Наранџастој револуцији у Украјини, где је, како објашњава за „Њујоркер”, видео да су уз медијску подршку немире подстакли Американци.

„Новинарство на Западу у великој мери производи вредности. Кад сам се после ужаса које сам видео у Украјини вратио у Русију схватио сам да ми морамо да стварамо вредности”, прича за угледни њујоршки недељник.

Нема дилеме да ће Спутњик производити вредности на трагу политике Кремља, а одабир држава у којима се отварају његове испоставе речитије говори о приоритетима руске спољне политике него томови дипломатских фраза.

Лондон, Вашингтон, Њу Делхи, Каиро, Монтевидео, Пекинг, Берлин, Рио де Жанеиро, Истанбул, Париз, Буенос Ајрес, Хелсинки, Минск, Кијев, Ташкент, Астана, Бишкек, Душанбе, Сухуми, Цинвал, Тбилиси, Јереван, Баку, Кишињев и – Београд.

У свим сервисима запослени су локални професионалци, а њихов број варира у зависности од земље – од 30 до 100 новинара. Није тешко запазити да је Београд једини град у региону у којем Спутњик отвара редакцију, што се уклапа у школу мишљења да је Србија важна за руске интересе на Балкану. У том контексту занимљив је и најављени долазак кинеског радија на наше тржиште, што, уз већ постојеће програме, попут Радио Слободне Европе, Гласа Америке или Ал Џазире, креира обиље информација и другачијих погледа на свет.

Какофонија различитих гласова и вредности Србији може само да буде од користи. Будући да поменуте медије финансирају стране владе, у складу с тим је и уређивачка политика, па различит приступ догађајима на Истоку и Западу обезбеђује плурализам мишљења на медијској сцени.

Русија и Србија наредну војну вежбу одржаће 2015, јавља Спутњик

Овакви сервиси нису новост на нашим просторима. Досад су, додуше, доминантно долазили са Запада, па је новост у томе што ћемо сада моћи директније да пратимо и руску и кинеску интерпретацију догађаја. Традиционално, омиљени медиј светских сервиса је радио (и Спутњик ће да наступи с веб-сајтом и радиом), по принципу „кратки таласи за велики домет”.

Заправо, „рат у етру” и битка за душу сваког слушаоца једна је од појава које су обележиле хладни рат. Програми оваквих сервиса прецизно су профилисани и иза њих стоје тимови професионалаца, који локалном становништву преносе поруку на њему пријемчив начин. Да је потребно с мером дозирати информације најпре су схватили Американци, па су за политичке теме користили Радио Слободну Европу (РФЕ), а за промовисање америчког живота и културе Глас Америке (ВОА).

Ови медији су на просторима бивше Југославије имали важну улогу за време ратова деведесетих година двадесетог века, кад су у тренуцима оскудице информација „кратким таласима” доносили другачији поглед на догађаје. Њихов значај не завршава се само на информисању грађанства или промоцији политика земаља које их финансирају.

Они на неки начин утичу и на формирање локалне политике у земљи у којој имају представништво. Није стога тешко наслутити коју ће публику у Србији имати Спутњиков сервис и кинески радио, а коју Слободна Европа или Глас Америке.

То, међутим, није ништа необично, нити по томе Србија одудара од остатка света.

Пандан домаћем микрокосмосу, у којем различите доживљаје света можемо да посматрамо кроз призме западних и источних медијских сервиса, на светском нивоу је свакако дихотомија Си-Ен-Ен – РТ (Раша тудеј), о чему је, нешто опширније, реч у оквиру ове „Политикине” теме недеље. Иако РТ није ништа друго до одраз у огледалу свог америчког парњака, они су на супротстављеним странама због тога што заступају различите идеологије, које одређују њихову уређивачку политику. Поједностављено и афективно извештавање, које им се с разлогом спочитава, ипак не умањује значај чињенице да је свет, управо захваљујући њима, сазнао за неке важне догађаје. Да није било РТ, колективно сећање човечанства остало би ускраћено за информацију да је у згради Дома синдиката у Одеси изгорело 43 руских активиста. Западни медији су прешли преко злочина, а неки су чак пласирали причу да се не зна ко је крив, односно да су Руси сами себе запалили. РТ је, међутим, пренео сведочења очевидаца, који су испричали да су разуларени младићи око Дома синдиката ометали било какав покушај гашења пожара уз повике: „Горите, Руси!”.

Да се права дипломатија не води искључиво у амбасадорским салонима знала је и некадашња америчка државна секретарка Хилари Клинтон, којој и данас у Стејт департменту одају признање за подршку такозваној јавној дипломатији. „Меки” методи деловања побочним каналима, какви су медији, друштвене мреже или директни сусрети с грађанима и њиховим представницима, често завршавају много више посла него званична дипломатија. О јавној дипломатији, али и употреби великих информатичких система као оруђа америчке дипломатије, нашироко пише и Џулијан Асанж у својој новој књизи „Кад се Гугл срео с Викиликсом”.

Иако крајње деликатно, сечиво овакве врсте дипломатије није ништа мање продорно од оне која се води традиционалним методама. РТ и Си-Ен-Ен, исто као, на пример, Спутњик и Глас Америке, упрежу све своје капацитете како би што поузданије постигли сопствени циљ – својом „истином” победити „истину” оног другог.

Драган Вукотић
објављено: 17.11.2014.

Политика