***

Птице којим памет не смета да лете
Птице у жицама за везу поспале
Птице залутале у радио-таласе
Птице мог очаја, птице моје младости
Птице најближи сарадници поезије
Птице у густој магли зарђале
Птице преносе са звезда болести
Чађаве птице где се слаже ништавило
Као да знају нешто паметније
Праве најлепше грешке у простору
Више потрошим у песми но што зарадим на њима
Птице подављене у мастионици
Птице које капљу са мог пера
Подсвесне птице за које се заузимам
Свака птица ме може за собом повести
Птице које ће излетети из моје главе
Никада се неће снаћи у ваздуху
Птице свеле као увреде у небу
Птице издвојене и неиздвојене
Птице највеће раскрснице у ваздуху
Птице су давно издале ову земљу
Кад су дигле руке, кад су полетеле
Невеште птице се топе у небесима
Земља се држи за птице док тоне.

СУЗА НА ПУЧИНИ

1.

Нестајем у подне кад она губи сенку
О саће од црног млека у ушима
Сва прашина неба недостојна њеног пудера
Она ми даје отрова у пољупцу

Та курва, то слатко ђубре које волим
Али не смем да признам јер ће ме оставити
О звездо прослављена на рачун ноћи
О моје лице опрано сузама

Орао који пропада низ провалију у ваздуху
Пре земље неће ништа додирнути
Дубоке су све ствари док падају
Као птица која путује кроз камен

Љуби док подлегнеш срцу док те изда
Док изучиш школу коју цитирам
О ружни снови где се састајем са биљем
У дволичности се чува право лице.

2.

Ко тебе заволи тај ће закаснити
да се на време лечи и да се поново роди
Ти која ми се привикаваш као пливачу вода
разједајући ране горком сољу

Огромни материјали за једну песму
Тај неред у сну превелики за моју главу
Један лудак тврди да те више не воли
Земља ће се окретати док паднемо у несвест

Језик сиромашан пред њеним очима
Моје метафоре као њене огрлице
И минђуше у њеном уву од седефа
Жар лудака искоришћен као гориво у ракетама

О црни дане осветљен снеговима
Кад уловљен на своју крв патим
О црна птицо намењена небесима
Уместо душе, уместо формуле

Написани славуји превртљиви и дволични
Раде инстикти као звери у мраку
Док се лифтом спуштам у њено срце
И моја крв силази на мраз испод нуле.

3.

Биљке се гурају да продру на ваздух
узалуд је чупам из дубоке сенке
једно дрво ми даје трансфузију крви
и уши горе као два пламена.

Шумо где ћу стићи одјеке свога гласа
Пљуште птице којима се умивам
нездрав пламен се повија у срцу
душо загађена погрешним лечењем

Славуј се у срцу ломи као суза
док је славим својим недостацима
и цвет окреће време наопако
бојим се да је сањам док је гледам

Распада се звезда та рана ваздуха
и наместо ње се појављује рупа
она се пролепшава да би ми пркосила
слична белом дрвету у води

Водо дубока као неталенти
један живац држи хигијену у поезији
стазе у парковима имитирају путеве
и реч нас узгред одводи у будућност.


4.

Оно што преко ноћи предузимам
када ме пре писања сврбе прсти
као птица непобеђена пепелом
крст на гробу се супроставља ветру

Кад заједно с водом испаравају звезде
и ране хлади алкохол који ветри
могу бити професор својим душманима
који ноћас стрепе да нешто не напишем

Рђају меридијани у бистрим водама
и као златни конци пуцају у леду
моја крв се бави забрањеним послом
док звезде таму лажно представљају

О други људи у њеном животу
остаће закопани у мојим устима
моје камено срце у земљи као дукат
одолеће влази и љубавној инфекцији

Несређене птице се лече висинама
о злато што изнутра пролепшаваш земљу
док разводе струју из моје љубави
што је мени рекла као да је закопала

Јер шта сам ја у њеном животу
Она је прочитала моју таму као буквар
дан гони своју сенку око света
и моја крв црта оно што напишем..

5.

Вода под земљом кључа као стакло
то копиле остављено на цичи
ако преброди опасност биће даровито
јер не спава семе под зиму посејано

Једном ће се тријумфално вратити под земљу
да прича мртвацима шта је чуло
о новим лековима против умирања
Љубавна конфузијо са свачим у вези

Када се исцрпе љубав из језика
када се срце откине као суза
када се сунце стресе са дрвећа
њена лепота ће постидети свет

Заклан од птице лежим у својој глави
Свете лепо саветован непогодама и олујама
О уши израсле на мом срцу
Који ветар пуни покислим зверима

Огромни пропелер се окреће у глави
дозволите и мртвом да је гледам
моји тужни дани су у њој задржани
о ласто елегантна као реченица

Нићи ће трава из наше постеље
стено засејана са крвним сликама
кад сам на своје руке љубоморан
Ја прождерем стену, она зовне полицију...

ТИ СИ МОЈА

Простори као акваријуми и пошумљена небеса
мој потиљак пун отисака твојих прстију
моје срце дигнуто у термометру као крв у злочинцу
мој јаук оберучке завитлан у небеса као кладиво-
ево враћа ми се као птица погођена стрелом.
Расту зелене уши зидови високо као бршљани
манијак у башти ждере помрчину
дете угрожено светлошћу- тако већа од круга у коме си,
као што су небеса топла од једне малаксале птице
као што мртваци одољевају жељи за ближњима
као што гром свој терет у небу истовара
као што љубавници учинише земљу топлом и тако
благотворном
Идеални нескладу, љубљена
у имагинарном авиону над мојим понорима
измишљајући ја те учиних немогућом
узалуд смо заједно као две шине
и два јаука се негде састају, ми никада!
Моја машта на некој другој планети изазива пожаре
а у истом трену је пред тобом тако савршено немоћна
лажни и истински песници у истим боловима
већ сам ваздуху, већ сам води пробио уши
причам о тој жени
и све што је патило мора да је на мојој страни!
Поклањам ти своје уши од хрома и ситног стакла
и ту пред тобом се уз урлик у земљу закопавам.
Плод се у теби распламсава после љубави.
Све је мање мог срца као мастила у мастионици
нечитким рукописом, околним брдима, суседним државама
чиме год стигнем ја те описујем
И тако недостојно говорим о теби
различитој од сваког поређења.
Али увек постоји нада
на улазима у поља
издвојена као лудница.

ТИ СИ ИПАК МОЈА

Ти си честа слика моје жалосне љубави
ти си моја самоћа у којој смо присутни обоје
ти си моја Синагога ограђена жицом
ти си моја нарочито у ово доба, поготову сада
ти си мој разговор који се у почетку односио на нешто друго
ти си мој Пабло Пикасо  и његова љубав према непојамном
ти си моја игра која почиње каменчићима
ти си моја Сахара са једним цветом па чак и без њега
ти си моја девојка о којој ти нисам говорио
ти си мој племић који је некада живео на Кавказу неки Всволд
ти си мојих неколико година од оне ноћи
ти си моја жена- поноћни воз са једним путником
железара у каменом добу- ти маја рускаја земља
једина жена коју мењам свакога дана
и прави смисао толико хваљених слобода
ти си мој херој који се постидео и ипак починио издајство
ти си моја љубав славних људи
ти си моја јуначка љубав како сам већ рекао
ти си моја обећања која никада нису ништа значила
ти си моја љубав иако сам без ње као што је познато
ти си моја ипак.

Тако је било одувек и узалуд сам се бунио
и срамотио обоје
ти си једна ствар коју је волела једна жена
ти си једна жена колико и свака друга
ти си моја упркос познатим истинама.
То су бедни подаци којима располажем
то су сва дела моје извитоперене љубави
то сам све могао лепше рећи, али нема разлога.
Ионако само нагађам и претпостављам
ти си моја болест болешћу излечена
ти си моје дете и ништа не разумеш
и ја дословно морам рећи- да те  в о л и м.

КАД СРЕТНЕШ ЖЕНУ КОЈА ПЛАЧЕ

Кад сретнеш жену која плаче
Приђи јој, то је моја драга.



ДРУГИ ПОГЛЕД

Ниси имала такве очи
Онда кад сам те срео

Оне су искрсле на твом лицу
Тек када сам те заволео.



ИСКРА

Из мога пепелишта
Последња искра сја
Ја сам јој Нико и Ништа
А она мени Све и Свја


СУЗЕ

Сузе на твоме лицу
Теку
Из мојих очију

А твоје очи
Из моје главе
Гледају како плачем




ЦРКВЕ

Ја цркавам, Ти цркаваш
Он цркава...
Ми цркавамо, Ви цркавате
Они цркавају.

Ја сам цркавао, Ви сте цркавали
Они су цркавали
Ми смо цркавали, Ви сте цркавали
Они су цркавали

Ја ћу цркавати, Ти ћеш цркавати
Они ће цркавати
Ми ћемо цркавати, Ви ћете цркавати
Они ће цркавати.

Колико цркава...

ТУГОВАНКА ЗА ВЕРОМ ПАВЛАДОЉСКОМ

Не могу да заспим
А ни да се пробудим
Једино тебе нема
А само ти постојиш

Више је бити песма
Него песник
А бити ти
Више је од обоје...



ЛИШЋЕ

Лишће исписује твоје име по тротоару
Помажемо му ветар и ја...



НИКАД ВИШЕ

Мило створење које си сад сена
Мили пепео само успомена
А та је сена и та успомена
Мој једини живот и једина жена

Ти мало рушче- цео свет бих дао
Кад бих те још само једном угледао
Како идеш кући у наручју с цвећем
(а ја те с прозора гледам- и не трепћем)



ТРЕН

И кад сам кући већ кренуо
Те ноћи кад си издахнула
И задњи пут се окренуо
Осмехнула си се и махнула.

И као што се у ове две строфе
Цео мој живот разрешава сада
Тако се у сред оне катастрофе
Његов смисао указао тада.

ЗА ТЕБЕ ГОВОРИМ

Ако једном ставиш на грамофон моје срце
чућеш оно што сам измислио само зато да бих теби рекао:
"Мозак свих биљака, мозак сваког дрвета налази се у земљи.
Да ли је тамо већ и мозак човечанства?"
Јавно износим реченице којима сам те освојио,
говорећи о другим стварима говорио сам о теби,
пуцајући у плафон изјављивао сам да те волим
и све што сам лепо рекао о другима, теби ја намењено,
док сам с тобом говорио телефоном
моја крв је текла жицом до твојих уста
и телефонска мрежа се претварала у крвоток,
као што се болест писмом преноси из државе у државу
као што стотине кожа убијених животиња чине твоју бунду
као што је у мојој глави простор ништа мањи од овог изван ње
тако је и у мојој утроби сапето нешто веће од мене.
Ја, син женин, кћери човекова, теби сам то овако говорио:
"Ако експлозија проветри утробу земље
излетеће из ње камење веће од наше планете,
око бивше земље остаће као кавез нагорели меридијани
као конструкције порушених хангара
као костури коња на некој висоравни.
Нека ми буде забрањено да те волим,
хоћу да испаштам, хоћу да покажем шта могу учинити за тебе.
нека ми на леђа натоваре бетонску куглу,
хоћу да замењујем гипсаног роба на улазу у твоју кућу!
Нека поштари одбију да ти уруче моја писма
нека ми буде забрањена употреба јавног саобраћаја и телефона.
Све што је речено о будућности
да је речено о теби, било би истинито и не би пропало.
да је узидано у тебе оно што је узидано у храмове
све то не би било бесмислено.
Оно што се говори туђим женама
ја сам говорио теби,
из пуних плућа под шлемом и под пуном ратном спремом.
Јер ништа не заслужује химне и толику патетику осим љубави.
Зато што ме волиш ја волим све остало,
и никоме не желим зло.
Моја љубави, дигла си ме толико високо
да и када бих пао - до земље бих се наживео!
Дижем примитивну буку као снег што грми и дими се у кланицама,
да си мушкарац имао бих најбољег друга!
Нека се изврне сав свет и на левак сручи у тебе,
нека ниче дрвеће које нико није посадио.
Нека се нико не придржава својих облика и граница,
нека трешње, нека јабуке не буду округле,
него какве год хоће и колике хоће,
нека се слонови увуку у мишје рупе!
Нека моју душу грубо истоваре на првом ђубришту,
нека најјачи гласови сруше ове плафоне,
нека се небеса отарасе снега и кише,
нека све остане чисто и слободно,
нека само моји прсти буду прљави од мастила,
и нека се прогласи лудаком
свако ко помисли да те више воли!"

КАД БИ ТИ ОТИШЛА ИЗ ОВОГ ГРАДА

Кад би ти отишла из овога града
Коме бих леву руку пребацио преко рамена,
А десном показивао обронка далеких брда и рекао:
„Природа је пуна мојих погледа на свет.“
С ким бих застао пред распуклим орахом говорећи:
„У овом ораху можда расте мој сандук
Када сам био дете његово је стабло посађено.“
Због кога бих прекинуо ове речи и рекао нешто радосно,
Мада се не зна шта бих све могао да кажем
На основу целе шуме и других елемената!
С киме бих се враћао у град поносан као у мојим песмама?
Коме бих говорио о сајджији који живи у земљи
И о мом средњем уву које је густо као шећер?
С киме бих подизао главу према беспутним небесима,
Коме бих показивао козје стазе међу звездама?
Чији би зуби звонили као промрзла јабука
У пшеничној плеви
С киме бих поменуо: тајге, снег на Етни, људе по тамницама?
Бела птицо на снегу, пласту снега у води,
Коме бих рекао како ми се чини
Да у речи Арарат кључа камење
И ко би ме због тога волео?
Данас сви знају да сам на тебе мислио кад сам рекао:
„Она каже балкону да га воли
И балкон се сруши у том часу“
Поштари би широм света разносили једно исто писмо
Док звер скупог крзна дрема у глупој топлоти на Тибету
И било какав месец прелази преко сметова.
С киме бих дуго у ноћи говорио против свакога
И ко би ме због тога волео?

Зато што си ме ти волела ја сам волео себе.
Када би ти отишла из овога града,
Говорио бих узалуд -
Моје речи се не би ни на кога односиле.