Matija Bećković

Matija Bećković – suza ili mina
Put što sebe pravi ili voz bez šina

Nosi li on bombu mesto glave
Davi li on reči ili njega dave

Nosi li on rupu mesto srca
Ili kao davljenik u svom srcu grca

Jeli on santa leda otkinuta
Ili zver sto na njoj zavija i luta

Jeli on grom u lance vezan kao stene
Ili hladna vatra u grudima stene

Nosi li zamrzle munje u rukama
Hoće li on biti slabić na mukama

Sme li on da stane na trg i jauče
Dok svetovi u njega sav svoj bes izruče

Kao gvozdena zavesa on će da se sruši
U vlastitu vatru u vlastitoj duši

Baš je njega briga bar je njemu lako
Sve je oživelo čega se dotako.

Kad sam je prvi put video

Radnici koji nikada nisu videli more
Kad je sretnu misle da je dan lepši no inače
Ta žena taj gigant ta država u državi
Kad sam je prvi put video rekao sam:
"Eto kako treba da izgleda prestonica jedne zemlje
Koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oči."
Jedina nevina žena koja rađa decu
Ta djevuška visoka kao podzemna železnica
I lepa kao da uopšte ne postoji.
Njenu sobu su razneli mirisi.
Ona se šminkala i češljala
I to je sve sto je uradila za poeziju.
Zakleo sam se da ću prećutati njenu prošlost
Jer ja sam rođen sa mnogo više prljavština
No što ih je ona imala u životu.
Već nema u srpskom jeziku reči na koje se mogu
osloniti
Sa kojima bih poredio njene oči i onda mirno
spavao
Ima jedna zemlja velika kao njena trepavica
Ta neosvojiva Rusija koju je ipak lakše osvojiti.
Od njenog poljupca koji mi je poslala telefonom
Zapalilo mi se uvo na posti jednoga drugoga
grada
To famozno to zeleno to gorko uvo
Koje je dugo stajalo kao antena na jednoj
radio-stanici.
Otkidao sam ga i duboko u zemlju zakopavao
Ali nije prestalo da me poziva na telefon
Svojom telepatskom azbukom svojim visećim
mostovima.
Na mome srcu kao na gramofonskoj ploči
Snimila je sve što je rekla u životu
Njene korake, njen smeh i njen kašalj
Njena duga šaputanja sa ljudima koje ne poznajem.
Gradove u kojima živimo vezuju naša pisma.
Ja ne znam za drugo nebo sem njenog kišobrana.
Kad me ona voli ne znam od čega živim
Ne jedem, zaboravljam da dišem i vrlo često
umirem.
Visoko u nebu setim se da ne umem leteti
Prođem glavom kroz zid i vidim da sam
pogrešio
Tad zviznem nogom mesec iznad grada
I trčeći obilazim mesto gde ćemo imati
sastanak za nekoliko dana.
Njen najgori đak gutač ljubavnog plamena
sa injem u ušima
Tumačim svojoj krvi njeno pretesko gradivo.
Pun otpadaka kao golfska struja
Silazim niz stepenice u zemlju
I jedini ne znam za svoju tragediju
Taj svirepi podtekst naše ljubavi.
O suzo na jastuku
Uspomeno na pilota koji nikada nije sleteo
Izgubljen u vazduhu.

Kad sam je drugi put video

Kad sam je drugi put video rekao sam:
“Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu.”
Obećala je da će doći ako bude lepo vreme
Brinuo sam o vremenu pisao svim
meteorološkim stanicama
Svim poštarima svim pesnicima a naročito
sebi
Da se kiše zadrže u zabačenim krajevima.
Bojao sam se da preko noći ne izbije rat
Jer na svašta su spremni oni koji hoće da ometu
naš sastanak
Sastanak na koji već kasni čitavu moju mladost.
Te noci sam nekoliko vekova strepeo za tu ženu
tu ženu sa dve senke
Od kojih je jedna mračnija i nosi moje ime
Sad se čitav grad okreće za Mojom Poezijom
Koju sam davno sreo na ulici i pitao:
Gospodjice, osećam se kao stvar koju ste izgubili
Da nisam možda ispao iz vaše tašne.
Ja sam njen lični pesnik kao što ona ima i
lične ljubavnike
Volim je više no što mogu da izdržim
Više od mojih raširenih ruku
Mojih ljubavnih ruku punih žara punih magneta
i ludila
Moj snu kao asfalt izbušen njenim štiklama
Noći za mene sve duža bačena između nas
Ona mi celu krv nesrećnom ljubavlju zamenjuje
Moje su uši pune njenog karmina
Te providne te hladne uši to slatko u njima
Kad se kao prozori zamagle od njenog daha.
Kako je ona putovala pomerao se i centar sveta
Pomerala se njena soba koja ne izlazi iz moje
glave
Šumo vremena šumo ničega ljubavna šumo
Još ne prestaje da me boli uvo
Koje mi je pre rođenja otkinuo Van Gog
To uvo što krvari putujući u ljubavnim
kovertama.
U staklenu zoru palu u prašinu
Plivao sam što dalje ka pustim mestima da bih
slobodno jaukao
Ptico nataložena u grudima što ti ponestaje
vazduha
Radnice po podne na tuđem balkonu
Već dvadeset godina moj pokojni otac ne
popravlja telefon
Već dvadeset godina on je mrtav bez ikakvih
isprava
O koliko ćemo užasno biti razdvojeni i paralelni
O koliko ćemo biti sami u svojim grobovima
Još oko nje oblećem kao noćni leptir oko sveće
I visoke prozore spuštam pred njene noge
Moje srce me drži u zatvoru i vodi pred njenu
kuću
Gde su spuštene zavese nad mojom ljubavlju
Ta žena puna malih časovnika sa očima u mojoj
glavi
Taj anđeo isprljan suncem list vode list vazduha
Ljubomorne zveri oru zemlju i same se zakopavaju
O sunce nađeno među otpacima
Zuje uporednici kao telegrafske žice
Prevrću se golubovi kao beli plakati u vazduhu
I mrtve ih krila godinama zadrzavaju u
visinama
Kao što mene njena obećanja zadržavaju u
životu.
O siroče u srcu što ti brišem suze
Moja nesrećna ljubavi razmeno đubreta
Stidim se dok je ljubim kao da sam sve to
izmislio
Kuća ništavilo na svim prozorima
Sve je dignuto u vazduh
Samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave
nadom.

Pas

Prag ste mi palili
I nije mi zao,
Kucu goreli
I niste me ostetili.

Ti moje obezdetio,
Ja tvoje obezbratio,
I neka je prosto
I nazdravlje ostatku.
Da nije brace
Ne bi bilo medjasa.

Oca ste mi ubili
I ovako vam hvala,
Da vi niste dobrovoljno,
Mene biste primorali.

Majku ste mi na nosila
U zatvor poneli
I to sam pregoreo.

Pomesali smo zube,
Modrice i mozgove
I ko bi se tu raskusurao,
Muke kmetovao
I pamet razlivao.

Koliko god sam se bio opizmio,
Sa tolikom sam se krvlju pomirio,
Ali kad meni niste mogli nista,
Psa ste mi ubili.

A on nije bio ni na jednoj strani,
U nasu parnicu nije se mesao,
Samo je psecim ocima posmatrao
I jedini neduzan postradao.

E njega vam ne mogu oprostiti,
Dok mrtva svetla sijucka u meni,
Dok traje psecega koca
I pepela na ognjistu.


Matija Beckovic

Кад будем млађи
 Кад будем млађи
Умећу да живим
Неће ми дани пролазити као до сад
Тек тако
Без сврхе и смисла
Имаћу  времена
Колико хоћеш
Али га нећу траћити на глупости
Већ сваки трен посветити себи
Осмислити га и ослојити
И лаганицом
Распоредити на своја задовољства

Кад будем млађи
Нећу отварати очи
Чим се пробудим
Већ наставити да жмурим
Гледам унутра и маштарим
Док покретом ножног палца
(Који је доручак за тело)
Успоставим везу са светом
Стимулишући системе
Да луче највеће дивоте
Потребне за предстојећи дан
Док орошено чело
(А не капљичасти зној)
Крунише то дело

Кад будем млађи
Имаћу добро постављену кичму
А нема добро постављене кичме
Без јаких стомачних мишића
Ни јаких стомачних мишића без трбушњака
Бар две стотине дневно
Пре шест сати поподне
Што је сасвим довољно
Да аутирам млечну киселину
И остварим сан многих нараштаја

Кад будем млађи
На тренинг без стречинга
Нећу ни помишљати
Јер од вежби без истезања
Нема теже заблуде
Ни од згрчених мишића веће трагедије

Кад будем млађи
Главу ћу уравнити
С врховима кукова
А браду подићи
Паралелно с тлом
Корачајући крупним корацима
Како бих истезао мишиће
Покретом из кукова
Бутина и колена
И хрлио напред
Без освртања
И одвратне снисходљивости
Према утварама
Прошлости

Кад будем млађи
Нећу јести с ногу
Ни онако узгред
Глуварећи кухињом
Већ увек за столом
Макар једну маслинку
Поставићу сто најсвечаније
Потегнути столњак од дамаста
Уштиркане салвете
И сребрни есцајг
Направити атмосферу
Пустити музику
Упалити свеће
И тек пошто се тушнем
И скоцкам до бола
Распалићу по маслинки
И утолити глад за идентитетом

Кад будем млађи
Сваки залогај жвакаћу
Најмање тридесет шест пута
Уживајући у бројању
Мада ћу за сваки случај
Сат држати поред тањира
А на сату уместо клатна
Имаћу огледало
Да гледам своју икону
И пратим како јој дрхтури
Жилица иза ушију
Кад будем млађи
Уместо о Берлинском
И Кинеском зиду
Бринућу само о једном
Зиду над зидовима
Зиду дебелог црева
A највеће кршине
Које у извесним годинама
Почну да се смањују
Нека се само сете
Колико су у животу
Полокале кока коле

Кад будем млађи
Учићу с разумевањем
Кроз игру
Distant learning
Редовно
А не кампањски
И у последњи час
Нећу бити скроз одличан
Него јак четворкаш
Полиглота
Причаћу
Инглиш
С тренди акцентом
И зналачки умиксан
Компјутерски сленг
Домаћу спику
С посебним нагласком
На говор тела
И невербалну мимику
Речју
Све језике
Без муке
Матерње и татерње
Осим језика мржње
Кад будем млађи
Нећу бити члан САНУ
Ма колико ме притискали
И седели за вратом
Да им то учиним
Нема силе да ме наватају
И упишу у ту фауну
Маторих деструктиваца
И окљоцаних лузера
(Читај ратних хушкача
И клерофашиста)
Заобилазићу ту зграду

На путу у дискотеку
Да не мисле да ми је стало
До лажног перја
Покушаћу на фињака
Да их дилитујем
Али ако буду навалентни
И наставе да ме бламирају пред екипом
И телохранитељима
(Љубазност ме и иначе чини напетим)
Бићу принуђен
(У самоодбрани)
Да их гадно набушим
Поломим и покопам

Кад будем млађи
Носићу само брендирано
Нешто у чему се видим
А ако уфлекам
Робну марку
Нећу се нервирати
Нема везе
Мирно ћу се удаљити
И без зезања
Пући у главу
И све ће бити
Као да ништа није било
Што се ја не бих упуцао
С дебелим разлогом
Кад се Хемингвеј и компанија
(Hemingway &
Пукоше у главу
Без икаквог разлога
Па им ништа не фали

Кад будем млађи
Одмах ћу да се дефинишем
Даваћу јасне команде
Нећу радити full time job
Који не допушта ослушкивање организма
Већ part time job
Како бих себи могао приуштити
Најмање чуку дневно
Креативне самоће

Кад будем млађи
Студен и врелина неће насртати на моју глеђ
Нити ће ми по телу плутати вишак воде
Бе-12 потражићу негде другде
А не у хлебу
Квасцу и пиву
Па макар ништа не било од мојих ноктију

Кад будем млађи
Никад залудан
Знајући за меру
Скратићу име и презиме
Чему толики слогови
И тако дугачка имена
У тако малој и мизерној земљи
С том дужином
Не можемо у свет
Инсистирати на ић
Које сви читају ик
А не треба ти ни nick name
Политички је некоректно
Важно је за коју фирму радиш
А не како се зовеш
Никога то у свету не занима
И није реално очекивати
Да се ико смара
И икад игде
Правилно изговори
Твоје депласирано
Име и презиме

Кад будем млађи
Нећу живети овде
Нема шансоне
No chance
Доста је било смарања
Са Чистим Колором
Не бежим већ одлазим
Навигам
Пакујем се
Палим
LA или
Ко да тежу гомилу лаког кеша
A кад клепим кинту
Нарокам се
И нагрнем паре
Боли ме уво
На шта ћу да их кршим
И слупам
У сваком случају
Ало
Добро јутро Колумбо
Нема смисла живети с народом
За који се зна
Да се неће опаметити
Никад

Кад будем млађи
Бићу Американац
И утолити глад
За алтернативним постојањем
Глупо је (за сада)
Бити нешто друго
Али се бојим да се не урадим
И да сутра кад будем млађи
Американци буду
Па шта онда да радим
(У сваком случају
Да сам био Амер
Не бих чамио с мајком у подруму
За време бомбардовања
Мада нас нико неће бомбардовати
Колико ми сами себе бомбардујемо
Теглама ајвара
Левачким кобасицама
И сличним кашикарама)
Нема смисла припадати
Лузерским нацијама
Којима сви држе лактове под грлом
И цео век
Ма ко да си
Провести у Србији
Где Запад прави паузу
Од неколико стотина километара
И наставља у Бугарској
На путу у будућност
Остављајући нас саме
Усред Ничега

Ko смо да смо

Ко смо да смо
Чији смо да смо
Шта смо да смо
Колико смо да смо
Одакле смо да смо
Какви смо да смо


Ти смо који смо
Тога смо кога смо
То смо што смо
Ту смо где смо
Толики смо колики смо
Отуд смо откуд смо
Такви смо какви смо.

Kralj Petar II

Najbolji čovek na svetu
Bio je Kralj Petar Drugi
Samo kad položi dlanove na kolena
Skloni mu se s očiju
Dok ga to ne prođe
Kaže njegov pratilac
Kapetan Lazarević

Dok je bio u Njujorku
Svake nedelje u pet sati
Odlazio je u Valdof Astoriju
Na čaj s krunisanim glavama
Koje su se tu zatekle
Onih poratnih godina

Jednog od tih popodneva
Na povratku s čajanke
Uz njujorške klisure
Izbili smo na pusto parkiralište
Na čijem je ivičnjaku sedeo
Emigrant Joksim Smolović

Pošten čoek a već propao
Propio se i pomeo
Lutajući po belom svetu
S verom u Boga
Kralja i Otadžbinu.  

Čim nas je umotrio
Poče da zakukava
Ko ti je taj probisvet
Uvek nađeš nekoga da te pljačka
I da ga vučeš po leđima
Dobri moj kapetane Lazareviću.  

Da mu dam kakav znak
Učinio bih gore
Pa ćuteći tonem u živi katran
A Joksim stade pred Njegovo Veličanstvo
What's your name
Kako ti je ime
Pita on svoga kralja
Ajde reci koliko si mu uzeo.  

Meni obrazi već prodimili
Kralju se spokoj sa lica ne pomera
Bio je to najbolji čoek na svetu
Samo kad položi dlanove na kolena
Skloni mu se s očiju
Dok ga to ne prođe
Maši se džepa
I pruži mu dvadeset dolara.  

Ti si meni odnekud poznat
Kao da sam te negde i ranije gledao
Kaže on onome kome se zakleo
I za kojim je lutao po belom svetu
S verom u Boga
Kralja i Otadžbinu
Who are you
Ko si ti
Potroši Joksim i drugo pitanje
Koje su i njemu najčešće postavljali
A samo to je i znao od engleskog jezika.  

Kralj na to sabranim glasom
I čisto srpski odgovori
Idi u Valdof Astoriju
I pitaj
Je li tamo Petar II Karađorđević
Kralj Srba, Hrvata i Slovenaca
Sin i unuk kraljev
I čukununuk Voždov
Pa ako je on tamo
Ja više ne znam ko sam.

УДВАРАЊЕ У КОЛАШИНУ

Волите ли јаке младиће девојчице
Гравиране снаге сланим сунцем
Са срцем у колу струје који могу
Да неутралишу електричне шокове
Са радиоактивним очима и мозгом
Младиће ружног лица са много белега по телу
Који нису белези већ каписле
Са алкохолом у мишићима који није
Алкохол и није ниједно пиће
Младиће који виде оно што су чули
Знају нацртати укус меса звезде
Не знају кад лажу, не умеју да спавају
Неспретни се својим месом наслађују
Њихове руке зраче, њихова неспретност звучи
Гризу се изнутра а могу ако то хоће
Да изведу за Вас један спортски програм
Летећи икс минута кроз ваздух и кроз
памет не помичући се с места
У ноћи која обећано сунце очекује
Младиће који немају слуха али зато
Наглас ћуте оног што унутра пева
Са крвним зрнцима која сврбе и голицају
И венама до врха напуњених динамитом
Младиће који целе месеце проводе ронећи
И пливајући испод земље никако не излазећи
Ако волите младиће које нешто мучи
Колико сте ме волели кад сте ме први пут видели
Ако волите особе у којима има глобус
Младиће који Вас подједнако воле
Успоменама одбрамбеним зрнцима и рукама
Који не знају како ће изаћи из света, али знају
Да поседују моћ хипнозе и моћ фикс-идеја
Младиће који Вас могу дуго волети кроз своје главе
Задовољни што ништа од тога не разумете
Младиће чији глас може да се кује
У крупне медаљоне и огрлице
Као порцулан што се лепо ломи
Сударањем белутака у грлу грлице
Младиће чија је цела једна страна инфицирана
Пуцњевима девет зора у лукама
И ракијама са огњене земље
Као дрљачом низ тело у пролеће
Ако волите померене снаге и негативна чула
Дуге тунеле избушене главом
Кроз каменоломе и кроз грмљавине
Возове који јуре из срца и успомена
Младиће који пуше живце пију струју
Или желите знати колико могу да викнем
у кањону Таре код Колашина
Док понеки месец сија
И стуб светле кише пљушти
само на једном месту
Полако се претварајући у дрво
Ако волите младиће запаљене косе на глави
Са огромним воланом у глави и раменима
Ако волите, ако волите, ако волите
Не ћутите девојчице
Не коцкајте са мном
У Ваљеву сада киша пада
Ове рудне реченице слој по слој ме краду
И моје срце оде у златне струготине
Ако волите пољупце као плотуне у ушима
Младиће о чијим сам судбинама певао
Чије чело тражи један метак луталица
Прекините ме јер почећу говорити чисту ватру
И ниједан јаук вам више нећу моћи поклонити.

***
Једино још раде телепатске везе
Једино још стижу писма без адресе
Једино је нисам учио да пати
Једино јој моје мане недостају

Њено лице је снимак њеног срца
Њен укус сам заувек отровао
Њено срце држи свећу док ја пишем
У мене увиру стене као воде

Мој гроб је авион срушен у прашуми
Јачи сам од ње јер сам мртав
Чему ме она учи видеће се
Ако се поново једног дана родим

Моје срце је њен микрофон
Нека звер труне и светли у висини
После ње дишем као после кише
И издвајам нешто друго из ваздуха

Ја сам слао у школу њене уши
Ја сам јој давао часове из очаја
Ја живим да бих објаснио нашу везу
Ако она постоји немам шта да кажем
Она је лепа ко умивен рудар
Она са мном вара своје љубавнике
Због ње су радници суботом у новим оделима

Више од свега чист ваздух јој личи
Она каже мојој звезди: благо теби
Изрезујем њене очи из ничега
Она мисли да је варам када дишем

Тровао сам се њеним месом као бакром
Она спава као да уме да се буди
И најгушће шуме чита као воду
О висока птицо где досеже моја мисао
Шта ли сам цртао мајци у утроби

***
Како се скупља под ноктима зима
И језик смета да кажем шта хоћу
Повраћам камење и пијем мастило
И падам под својим срцем после свега
Гром се у воду одроњава госпођице

Припалите ми на челу цигару
Вести су у дубокој води закасниле
Звезда се у слуху топи као сапун
Неко биље ме на телефон зове
Откад носим грумен соли место срца

О птицо најдаља тачко у потиљку
Том чуду од детета са срцем од сламе
Не сећам се више шта сам обећао
Да ћу створити од тридесет слова
Моје уши давно у свемир одоше
Сад се лепе за њих као за промрзло гвожђе
Птице што се воле и траже у језику

Графички радници сложите моју душу као своју
Припитајте врапце о нашој љубави
поезија чека да нестане мастила
Па да се јави неометана и слободна
Сунце је једини живи сведок свих времена
Нечиста душа са собом у неслози
Страдале су и мало веће птице
Док је време ову школу изучило

Она ме сада црта по сећању
Она чека писмо које су украли
Она нема појма од чега се живи
Кад одем под земљу све ћу јој признати

Кад она реч узме биће и крај света
Наместо снага падаће пепео
Расејан ћу ући у историју
Заборављајући и добар дан да кажем.