To ces vremenom nauciti, jer pisanog pravila nema... osim misljenja/iskustva svakog pojedinca. Tacno je da je veoma bitno ko te kritikuje... medjutim, dogodice se momenat kada ti "nece biti dan", pa se u skladu sa tim moze dogoditi da te potpuno nepoznata osoba isproziva jer ne umes da stojis u busu... sto te moze pogoditi... jer ti, kao sto rekoh, nije dan.

Cvijo moju decu vaspitavam ja, a tuđi treba da vaspitaju njihovi roditelji. Prosto ko pasulj. Ne znam što bih ja trebala da vaspitavam tuđu decu ako ne radim u prosveti.

Okej, možda deca nisu dobar primer. Šta ako je neki tvoj prijatelj jako osetljiv? Da li on zaslužuje strpljenje? Pa skoro niko se neće oporaviti od toga bez nečije podrške ili pomoći.

Ne kažen da trebaš sa svakim sa kime tokom dana stupiš u kontakt da izigravaš psihijatra, ali nehumano mi deluje da ljude samo otpisuješ kao izgubljene slučajeve.

Naravno prijatelji, čak i poznanici zaslužuju strpljenje i podršku sve dok su spremni da tu podršku prihvate. Ali ima jednostavno ljudi koji su samo vampiri željni pažnje a da pri tome nisu spremni da prihvate podršku i menjaju se.

Pogledaj iz perspektive onog drugog. Recimo ponudiš posao sinu svog rođaka. Trudiš se da ga osposobiš (mlad je, tek je izašao iz škole, ne zna mnogo toga o životu). A on umesto da prihvati tvoja uputstva i razumne kritike krene da se rita i da tebi otežava život i rad. Da li i poslodavac zaslužuje podršku svojih zaposlenih za sav trud da im obezbedi posao i platu, uslove za rad i normalan život. Ili je možda poslodavac ogr od kamena koga samo treba ignorisati, dezavuisati i koji nema nikakve druge probleme pa mu treba navaljati na ramena još.