Манастир Горњак



Манастир Ждрело, касније назван Горњак, на малој заравни изнад леве обале Млаве испод стрмих литица планине Јежевца, задужбина је кнеза Лазара. Околни предео толико је леп и живописан, да је Ђура Јакшић у одушевљењу певао: "Од Великог Села до самога Ждрела, ко да је вила нека ћилим разастрела". Феликс Каниц је записао: "Застали смо као опчињени раскошном идилом овог предела где су боравили српски пустињаци". Манастир је подигнут 1378. године, када је кнез издао и оснивачку повељу, а патријарх Спиридон је својом духовном влашћу потврдио. Као мотив изградње манастира, кнез Лазар наводи жељу да учини мали принос Богородици "с надом у њену помоћ на Страшном суду Христовом". Али, осим духовних, могући су и извесни државнички разлози за подизање овог манастира. Наиме, Лазар је тек овладао овим крајевима, па је хтео да то обележи својом задужбином. Следеће зиме или пролећа, Радич син Бранка Растиславића збаци власт Лазареву, а како су манастир и ктиторска композиција у цркви, приказујући Лазара и његову породицу на то још увек подсећали, оштетио је манастир. До маја 1379. године Лазар је поново потукао Радича и одузео му имања, а манастир дао тек пристиглом Григорију Синајиту - Млађем, који се са братством потрудио "о вздвиженији и сзданији храма того и о инех вештех" али с новчаном "помоштију господина кнеза Лазара". Исте године Лазар издаје другу повељу коју је такође потврдио српски патријарх. Уколико то није каснија интерполација (фалсификат), манастир је изузет из власти надлежног епископа, осим у духовним пословима и праву помињања, а монасима је остављено право да сами бирају свог игумана. За издржавање манастира и братства, Лазар је даровао Горњаку многа села у Браничеву, Стигу, Хомољу и Подунављу. Оригиналне повеље нису сачуване, већ су до нас дошле у каснијем и доста лошем препису, при чему су прва кнежева повеља и обе патријархове састављене уједно, док је друга кнежева повеља изгубљена. Овакву повељу објавили су: Миклошић (по препису Јоакима Вујића) и Шафарик (по препису Вука Караџића).

ИСТОРИЈА - За време трајања средњевековне српске државе манастир је уживао сва права из оснивачке повеље као и велики углед у народу и монаштву. За ово је имао захвалити пре свега угледу свога ктитора кнеза Лазара који се определио за Царство небеско, јер "земаљско је за малена царство, а небеско увек и до века". Игуман манастира Горњака замонашио је око 1503. године деспота Георгија Бранковића, унука деспота Ђурђа од сина Стефана слепог, давши му име Максим. Ипак, турско ропство донело је многе невоље како народу тако и монасима. Први попис за турске управе бележи Ваведење у Ждрелу заједно са селом Бистрицом, и заједничким обавезама. Манастир је "настањен" тј у њему живе монаси. У првој половини XVI века попис бележи у манастиру шест калуђера, а годишњи приход султановој благајни износи 437 акчи. Каснији пописи бележе напредак манастира јер у њему живи осам монаха а годишњи приход од ушура (највише од шире) и других дажбина износи чак 2.681 акчу. Попис из времена Мурата III (1574-1595), сведочи да манастир опада, јер се број монаха смањио на двојицу, а годишњи приход износи само 1.000 акчи. У овом попису јавља се први пут ново име манастира - Горњак. Име не долази од назива западног ветра, већ од "горњег града". Наиме, Горњачка клисура је препуна остатака старих утврђења: на вису Вукану је градић као и на Узенгији, на супротној страни на Јежевцу стражара осматрачница са које се види читав предео, све до Београда. Крај реке су постојале зидане капије које су затварале тај једини и мучни пролаз у Хомоље.

Историју манастира слабо познајемо, а оскудни су подаци о његовим игуманима, монасима, инвентару и имовини. Његови су монаси учесници свих збегова и сеоба којима је био изложен цео српски народ. Летописи бележе да је деспот Ђурађ 1437. предао Турцима градове Вишеслав и Ждрело: "тогда пресељеније многим иноком от својих виталишт би". Како су монаси са собом носили и своје књиге и драгоцености, то се оне налазе расуте по многим фрушкогорским манастирима. Тако се у Ремети налази рукописни зборник проповеди светог Григорија Богослова, писан 1628. године. Аустријску окупацију северне Србије, сходно одлукама Пожаревачког мира (1718), Горњак је дочекао у рушевинама. Обновљеног га је видео Максим Ратковић, егзарх београдског митрополита и описао: "црква је стара, са једним трулом (кубетом) ... озго шиндром покривена, неокречена, без звона". У манастиру живи само један монах, а сва имовина је виноград од 15 јутара. На црквенонародном сабору у Сремским Карловцима 1735. године учествовао је и Данило, игуман горњачки. Године 1743. помиње се игуман Максим чији је сребром позлаћени крст сачуван. Он је дозидао спољашњу припрату уз манастирску цркву, а на потесу званом "Кључ" подигао је скривницу у коју су се склањали монаси и манастирске драгоцености пред налетом Турака, пошто су паљења и рушења у овом веку била честа. Ускоро су га Турци 1765. године разорили и спалили, али га монах Киријак обновио. Када су га Турци поново спалили, Киријак бежи у Аустрију. Ускоро се замонашио његов син и као монах Руфим постао игуман. У рату познатом као Кочина Крајина, Турци су 1788. године спалили манастир јер је игуман Исаија сарађивао са Аустријанцима. Он је, наиме, 1784. године једну шпијунску делегацију чији је задатак био да уходе турске снаге на том простору и процене изгледе за ратне успехе (Покорни и Митесер са пратиоцима) прошетао по Хомољу и Пожаревцу. Манастир се успешно обнављао, а 1792. године, заузимањем митрополита код Мустафа паше, купљена је једна воденица, за шта је добио и уредну тапију. Београдски везир Мустафа паша издао је 1796. године дозволу да се оправи манастирско кубе. Манастир се обнављао и у прошлом веку за време устаничких борби, али и касније. Милутин Петровић, брат Хајдук Вељка, поклонио је Горњаку једно кандило. Карађорђе издаје 1812. године сведочанство манастиру да слободно користи планину и земљиште које има.

Кнез Милош је много учинио за обнову манастира у тек ослобођеној Србији, посебно у Браничевској епархији. То није необично обзиром на његову побожност и чињеницу да је Пожаревац био једна од његових престоница. Бринуо је и за обнову и одржавање Горњака, али је по писању Вука Караџића, у свој двор пребацио једну од манастирских драгоцености - барјак, наводно, цара Душана Силног. На барјаку је с једне стране грб Душанов, попис области којима је владао и натпис: "Вјем твоја дела и труди, за имја моје трудилсја јеси" (Отк 2,2-3), а са друге стране благовештенски кондак: "Возбраној војеводје побједитељнаја". Касније је барјак вратио манастиру, али су га једном приликом монаси поклоне његовом сину - кнезу Михаилу Обреновићу. У прошлом веку Горњак је, уз манастире Студеницу и свети Роман, одређен за санаторијум у коме су лечени умоболни болесници у посебним ћелијама. У њему су издржавали казне и неки осуђеници. Тако је Народни суд српски у Крагујевцу донео 26. фебруара 1831. године пресуду да се Милосав Радосављевић из Жагубице, због убиства окује у једну ногу и пошаље у манастир Горњак где ће бити прикован за зид у једној од соба. Касније у њему издржавају казне свештеници које државни суд осуди на временске казне. Руска црква у прошлом веку указала је Горњаку изузетну пажњу, поклонивши му један мали манастир у Москви. За управника овог манастира постављен је горњачки игуман Сава, који је у Москви на том положају и умро. Борбу да се манастир опорави и подигне успоравале су и поплаве које су често биле катастрофалне, као она 1825. када је срушен конак.

Последњу окупацију манастир је тешко поднео, јер је старешина манастира синђел Мардарије (Здравковић) интерниран у Немачку и умро у логору, а братство се расуло. Године 1942. немачка окупаторска војска се уселила у манастирске објекте и у њима остала до краја рата. Тих година уништен је драгоцени материјал из манастирске ризнице, међу њима и препис повеље о оснивању манастира. Није ништа боље било ни после рата, јер га је преузела Југословенска армија и држала све до 1953. године када је коначно враћен Цркви тј. Епархији браничевској и када се у њега усељавају монаси. На предлог епископа браничевског, Свети архијерејски синод СПЦ претворио је Горњак у женски манстир. У њега се уселило сестринство из Македоније, које није желело да остане у оквиру тзв. Македонске цркве.

Манастир Горњак је у последња два века имао веома учене монахе. Сава, игуман горњачки половином прошлог века, био је стални професор београдског Лицеја, а Доситеј (Новаковић) је изабран за тимочког епископа. У овом веку синђел Серафим (Палајда) био је дипломирани теолог, а из овога је манастира завршио основну школу, богословију и факултет Сава (Андрић), епископ браничевски (1991-1993).

ОБЈЕКТИ - Манастир Горњак, иако владарска задужбина, скромних је димензија, што је често изазивало сумњу у Лазарево ктиторство. Многи од манастирских објеката нису сачувани у првобитном стању. У другом светском рату спаљена су оба конака.

ЦРКВА - Манастирска црква, посвећена празнику Ваведења Пресвете Богородице, прислоњена је уз планинску стену и заузима централно место у малом простору манастирске порте. У ниши северног зида налази се ковчег са моштима светог Григорија Синајита - Млађег, називаног и Григорије Горњачки и Григорије Ћутљиви.

Архитектура Манастирска црква има тролисну основу са полукружним апсидама, већом - олтарском на истоку и мањим певничким са северне и јужне стране. Димензије цркве су 14х4,5м. Кубе са осмостраним тамбуром које лежи на квадратном постољу, носе 4 пиластра. Кров је покривен оловом. Са западне и јужне стране дозидана је припрата са звоником. Иконостас је рађен 1935. године у Охриду (рад Тимотеја Полебзеја), а иконе две године касније у манастиру Раковици (Слободан Лазаревић и Милисав Јовић).

Живопис Првобитни живопис није сачуван, јер је страдао у пожарима и разарањима, а његовом уништењу допринели су и Турци скидајући оловни покривач са крова и изложивши тако цркву утицају временских непогода. Оно што сада имамо од живописа, потиче из каснијих времена, из XVIII и XIX века. Међу њима је и фреско портрет ктитора кнеза Лазара. У певничким апсидама разазнају се представе светих ратника.

КАПЕЛА ГРИГОРИЈА СИНАЈИТА - Примивши манастир да управља њиме, Григорије Синајит се потрудио да га духовно обогати, па је у пећини у једној стрмој стени изнад самог манастира, дорадом и дозиђивањем, уредио испосницу сачињенуод: келије и капеле посвећене Светом Николи. У капели је сахрањен у гробници коју је за живота спремио. Целокупне зидне површине биле су фрескописане, али су време, влага и касније кречење, скоро све уништили па се једва по нешто разазнаје. Уметник је био човек невеликог сликарског дара и вештине, са више смисла за пропорцију фигура него за колорит. Историја ове капеле, саставни је део историје Горњака. Попис из 1467. године, помиње је као манастир светога Николе у Ждрелу, који султановој благајни плаћа годишње 200 акчи. Деценију касније, када се турска власт у овим крајевима усталила и организовала стварањем субашилука, први браничевски субаша Али-бег Михалоглу уселио се у капелу Григоријеву претворивши ову тешко приступачну црквицу у свој лични стан. Тако је манастир постао седиште турске окупаторске власти, иако су монаси и даље остали у њему, а капела и даље плаћала своју обавезу од 200 акчи. Године 1528 манастиру припадају и 3 влашке куће од којих приход износи 150 акчи. Када се турска граница померила северније, Турци су вратили монасима ову капелу и напустили манастир.

КАПЕЛЕ - Поред капеле Григорија Синајита, у Горњаку постоје још две: тзв. Зимска капела уређена у припрати дозиданој са јужне стране манастирское цркве, и капела Светог Илије уређена у новом манастирском конаку.

СТАРИ КОНАК - Приземна зграда (24х6м) подигнута 1963. године, са кухињом, трпезаријом и скромним келијама за монахе.

НОВИ КОНАК - је подигнут и освећен 1979. године, има корисну површину око 200 м2.

Изван манастирског комплекса постоје два објекта: једноспратна зграда за духовника и госте, и трпезарија за вернике који се овде окупљају о великим празницима.

Адреса: 12316 Крепољин; тел: 012/442-531

Манастир Нимник



У храстовој шуми у атару стишког села Курјаче, налази се скромни средњевековни манастир Нимник. Нејасна је етимологија имена манастира, и до сада није нађено ваљано научно објашњење.

Писани изворе не говоре ништа о времену постанка манастира и његовом ктитору. Његова архитектура, димензије и остало, упућују да је изграђен у средњем веку последњих деценија постојања самосталне српске државе, као задужбина неког малог властелина. Народна традиција коју је забележио Јоаким Вујић, приписује га кнезу Богосаву, савременику деспота Ђурђа и Старине Новака. Да би се традиција прихватила, треба решити два проблема везана за просторно и временско лоцирање ове личности и ускладити их са географским и историјским чињеницама. Прво, традиција смешта седиште кнеза Богосава изван оквира српске деспотовине, јер Старина Новак и дели Радивоје пију вино "а код Босне код воде студене, код некога кнеза Богосава". Ово није непремостива препрека, јер таквих неслагања има у народним песмама много. Између осталога и деспот Ђурађ је "из прекрасне Маћедоније, из питома места Смедерева". Други проблем настаје код покушаја историјске идентификације ове личности, јер

историјска наука, бар за сада, зна само за једног Богосава - савременика кнеза Лазара. У раваничкој повељи кнез Лазар дарује манастиру Раваници, између осталих, и "људину Богосава из Смедерева, с обштином и баштином". Из ово мало података тешко је докучити друштвени положај Богосава. Не зна се да ли је био војвода или кнез, али је у сваком случају истакнута и свакако прва и најважнија личност Смедерева у време кнеза Лазара. Временско неслагање традиционалног и историјског Богосава, јер кнеза Лазара и деспота Ђурђа раздваја око четири деценије, не треба озбиљно узимати, јер је народном песнику у првом плану намера да изложи галерију ликова из српске прошлости, а тек у другом да саопшти географски податак и историјску истину. У народним се песмама често дешава да су личности које раздвајају деценије или векови приказане као савременици. С друге стране, један властелин могао је имати имања у разним деловима државе, међусобно удаљена, па је отуда настало и мишљење да је Нимник припадао Раваници, што је логично ако је био баштина људине Богосава.

Ни први турски пописи не помињу манастир Нимник. Тек попис из треће или четврте деценије XVI века бележи овај манастир и само једног монаха у њему, са обавезом да султановој благајни плаћа годишње 152 акче. Попис у време Мурата III бележи само обавезу манастира, која је нешто увећана и износи 176 акчи, без других података. У време аустријске окупације северне Србије после Пожаревачког мира (1718), "монастир маријански" тј. манастир у селу Маријање (данас засеок села Курјаче), посетили су егзарси београдског митрополита: 1733. године то је био Максим Ратковић, а 1735. Јован Михајловић. По њиховом опису црква је стара, зидана је и засведена каменом, покривена шиндром и неокречена. Црква је пуста и положај јој није најбољи, јер је удаљена од села. Одежди и звона нема. Парох при цркви је Радосав Спасојевић (тј. син Спасојев) родом од Видина, који "правило држит, летургију појет, одежди имејет". Да додамо: имао је поп Радосав десеторо деце - пет синова (један је такође био свештеник) и пет кћери. Парохију маријанску чинила су села Маријање, Бискупље и Кличевац са укупно 88 домаћинстава. На име дажбина митрополиту (димница, милостиња, конак) парохија је давала око 20 форинти и 13 форинти на име егзархије.

Није позната улога манастира у ратовима крајем XVIII и почетком XIX века, али је и после Кочине Крајине и после Првог српског устанка 1813. црква попаљена, опљачкана и порушена до темеља. У рушевинама Нимника пронашли су сељаци 1823. године део његове средњевековне имовине: дукате, крстове и други богослужбени инвентар, што је срески начелник Јосиф Милосављевић покупио и предао кнезу Милошу. На старим темељима, побожни народ овог краја, обновио је манастир 1825. године, поставио иконостас и набавио најнужније књиге. Годину дана касније такву је цркву видео Јоаким Вујић и записао да је зидана од камена и цигала, са сводом од дасака, а подом од обичне и римске цигле. У цркви је гроб преподобног Николаја Синајита. Деценију и по касније црква је поново обновљена и подигнута је звонара, све о трошку самог манастира, уз нешто мало општинске помоћи. Једно звоно поклонила је попадија Петрија, удова Јакова Петровића који је био парох при овој цркви, а друго звоно поклонио је Стеван Протић, трговац из Рама. Од имовине манастир је имао само један хектар обрадивог имања и 43 хектара шуме, што је доносило мали приход од свега 240 динара. Вероватно је имао солидне прилоге, јер су у архиву сачувани подаци да је у неколико случајева Нимник давао новац на зајам. С друге стране, црква није имала свој путир и остали богослужбени инвентар, већ је користила путир цркве пожаревачке. Тек 1881. године када су пожаревљани узели назад свој путир, свештеници и "касехраниоци" купе путир и остало за 50 цесарских дуката. Године 1891. оправљен је кров и уклоњен трем који је имао улогу припрате.

У последња два века манастир Нимник служи као парохијска црква, а тек га 1936. епископ Венијамин претвара у женски општежитељни манастир, какав је до данас остао, иако је и даље парохијска црква за курјачко-поповачку парохију.

Архитектура Црква манастира Нимника посвећена је празнику Преноса моштију светога Николаја. То је једноставна грађевина, саграђена од ломљеног камена, са кровом на две воде. Углови зграде рађени су од већих комада тесаног камена, донетих можда са неког античког локалитета. Нема олтарске нити певничких апсида. С обзиром да је данашња црква подигнута на темељима старије, можемо претпоставити да је и старија имала сличан изглед. Унутрашњост није живописана.

Капела звана "Светиња", мала је грађевина зидана од камена, подигнута по предању на гробу Николаја Синајита. У њој су два пара царских двери, свакако са старих иконостаса. У конаку постоји и капела посвећена празнику Покрова Пресвете Богородице која се користи за богослужења током зиме.

Звонара је одвојена са два звона.

Настојатељица Високопреподобна игуманија Јефросинија ( Милановић ).

Адреса: 12221 Мајиловац; тел: 012/74-020

Манастир Миљково



Јужно од Свилајнца, у атару села Гложане, на самој десној обали Велике Мораве наспрам вароши Лапово, углављен је између брда Оглавак и Градац средњевековни манастир Буковица, у прошлом веку назван Миљков манастир или краће Миљково. Још увек се једна манастирска ливада зове Буковица, што указује на богатство букових шума на овом простору. Прилаз манастиру могућ је чамцем преко Мораве или путем преко Гложана. Близина Мораве је благотворна за плодност манастирског земљишта, али кобна у време великих киша и поплава. Садашње име манастир је добио по двојици имењака - Миљку Томићу, трговцу из Гложана,којијеманастиробновиокрајем XVIII века, и Миљку Ристићу, свештенику из Гложана који се замонашио и живео у овом манастиру. Да манастир добије име по свом оснивачу или обновитељу, није ништа необично. У повељама српских средњевековних владара, много je таквих примера: Рајкова црква, Кораћева црква (негде: Кораћевића црква), црква браће Руновић, Илијина црква, или још директније: манастир Стеванац, Јаковац и сл.

Не знамо оснивача манастира, нити време његове изградње. Обзиром да је у времену турског ропства обнављан, закључујемо да је изграђен пре доласка Турака, јер су Турци дозвољавали само обнављање постојећих цркава а никако подизање сасвим нових. Из времена средњевековне српске државе није нам ништа познато о овом манастиру. Највероватније је изграђен пред пад самосталне српске државе. У изворима из времена турског ропства постоје нејасноће јер долази до мешања овог и других манастира у овом атару. По првом турском попису браничевске области, извршеном 1467. године, манастир је био жив, а деценију касније у њему живи четири монаха. Почетком XVI века манастирско имање је сејалиште села Добршева, које данас не постоји али чији се назив сачувао у једном потесу, односно махали села Гложана. Помиње се и у аустријском попису из 1718. године. Све остало можемо само да наслућујемо. Највероватније да је страдао у другој сеоби Срба 1740. године под патријархом Арсенијем IV. Крајем истог века, у време Кочине крајине, обнавља га на старим темељима поменути Миљко Томић, који је у манастирској порти и сахрањен. Ова обнова је свакако била скромна. Црква је зидана каменом, са припратом од дрвета, и покривена шиндром.

У време Првог српског устанка манастир није имао монаха, већ је бригу водио парох из Црљенца Миљко Ристић, који се замонашио и као јеромонах Мелентије постао његов старешина 1806. године. Успео је да тих година набави једно звоно из контигента које је наручио Правитељствујушчи совјет за цркве у Србији.

После Другог српског устанка у манастир је стигло неколико монаха из Босне, међу њима и Филимон (Тодоровић) потоњи епископ зворнички.

Кнез Милош узима звоно и шаље га у Крагујевац, а потом у Раваницу. После Хатишерифа којим је дозвољена слобода вероисповести и тиме употреба звона, кнез Милош поклања 1832. године Миљкову 2 звона. Садашња црква манастира Миљково, подигнута је 1853-1856. године за време игумана хаџи Пантелејмона. Одзидана је од тврдог материјала са куполом и четвоространим звоником а покривена цинком. Иконостас је 1866. године манастиру поклонио свештеник Радован из Медвеђе. Црква је добила и Живопис осредње вредности. Треба нагласити да је у овој обнови учествовао народ овога краја са обе обале Мораве. Манастир је добио два конака - један су изградили верници из Свилајнца, а други верници из Лапова.

Године 1926. у Миљков манастир смештени су руски монаси који су емигрирали из Русије после Октобарске револуције и овде остали све до 1936. године, када су премештени у Туман. У том времену на челу манастира били су схиархимандрит Амвросије (Курганов) а после њега игуман Лука (Родионов). Тих година су Миљков манастир посетили многи епископи Руске заграничне цркве, па и митрополит Антоније храповицки. Братству манастирском припадао је и учени јеромонах Јован (Максимовић), потоњи епископ шангајски. Једно време је у манастиру била изложена чудотворна икона Мајке Божије из Курска, необично поштована код Руса.

Године 1952. епископ Хризостом претвара Миљково у женски манастир што остаје до данас. Сестре су показале велику љубав и пожртвовање, урадивши нов живопис у цркви и подигавши нов конак, који је освећен 1968. године. Садашњи иконостас и живопис урадио је 1967. године монах Наум (Андрић).

Адреса: 35210 Свилајнац; тел: 035/337-100

Манастир Сисојевац



Десетак километара источно од Раванице, на изворишту реке Црнице, окружен зеленилом околних брда, лежи скромни али архитектуром и историјом веома богат - манастир Преображења Христовог - Сисојевац. Име, као и оближње село, манастир дугује свом оснивачу - монаху Сисоју Синајиту, бившем игуману манастира Хиландара. Тешко је одредити када је Сисоје дошао у Србију, али је то свакако било после измирења Српске цркве и Цариградске патријаршије и након 1381. године, јер се те године још увек помиње као игуман у Хиландару. Бежећи из јужних предела пред турским налетом, а тражећи заштиту код кнеза Лазара, у Србију је тих година стигло много монаха, међу њима и група исихаста тзв. Синајита, који су много утицали на српску побожност онога времена. Кнез их је примио и распоредио по већ постојећим манастирима или им је подизао нове. Само неколицини истакнутијих међу њима знамо имена: Ромило у Раваници, Григорије у Горњаку, Зосим у Туману, Мартирије у Рукумији.

Од свих синајита, кнезу Лазару је најближи био Сисоје. Он му је можда био и духовник. Старајући се за њега, кнез Лазар му је дао новац да сам подигне себи манастир. Неколико година после Косовске трагедије, Милица му даје имања у околини Параћина за издржавање, сметнувши с ума да је та иста имања раније поклонила Великој Лаври, тј. манастиру Светог Атанасија Атонског на Светој гори. Када је 1398. године кнегиња ишла Бајазиту, пред њу су у Доксому под Сером изишли лавриотски старци и светогорски прот Јеремија и указали кнегињи на грешку. Кнегиња издаје 1. августа исте године нову повељу и признаје да је по незнању погрешила и исправља грешку: "мене моја савест осуди, и да не будем у клетви пречисте Владичице наше Богородице Лавриотске и светога оца нашега Атанасија и тога манастира ... опет приложих земљу великој цркви Лавриотској".

Сисоје подиже заиста изузетну цркву грађену од сиге, док за унутрашње радове употребљава пешчар црвене и жућкасте боје. Основа цркве је у облику тролиста, са олтарском и певничким апсидама споља седмостраним а изнутра полукружним, и седмостраном куполом која се ослања на пиластре. На основу ктиторског портрета може се закључити да је Сисоје одмах подигао и припрату са кулом тј. звоником, а цео комплекс опасао јаким зидом са кулама. Живопис који је урађен био је слабог квалитета, што је обзиром на близину Раванице веома сметало братству. Зато је урађен нови много квалитетнији живопис, по угледу на раванички, можда баш трудом истих зографа. Не знамо када је умро Сисоје. Сахрањен је у скромној гробници у југозападном углу цркве. Нажалост, манастир се вероватно само неколико деценија развијао и радио у миру. Стигли су Турци и ропство, а због оскудних извора тешко је наслутити историју манастира и његовог братства у XV веку. Један податак с почетка XVI века говори да је манастир још жив, јер 1509. године, игуман Теофан шаље у Русију монаха Јанићија по милостињу. Велики кнез московски додељује манастиру помоћ од "сорок собољеј и триста бјелок". По народном предању Турци су, на Ђурђевдан, не зна се које године, изненада напали народ окупљен код цркве и исекли га. Девојке су, спасавајући свој образ, скакале у реку повлачећи са собом и своје нападаче. Од тада је река прозвана Црница,. До данас је код околног народа сачуван обичај да на Велики Петак и петак пред Ђурђевданом, дође у цркву и запали свећу за те мученике. Крајем XVII века манастир је запустео, јер га патријарх Арсеније IV Чарнојевић помиње 1679. године као метох раванички. У рушевинама, али задивљен његовим складним пропорцијама, видео га је и описао у прошлом веку Феликс Каниц.

Први покушај обнове манастира, учињен је 1931. године, када је Моравска бановина финансирала ископавња која је вршио Владимир Р. Петковић. Посао је био мукотрпан, јер је манастирска порта служила као гробље рударима из Сисевачког рудника угља. Садашња порта и простор око цркве састављени су откупом околног земљишта, удруженим средствима манастира Раванице, Републичког завода за заштиту споменика културе, СО Параћин и Ћуприје.

Манастир је у потпуности обновљен у периоду од 1972. до 1978. године средствима Републичког завода за заштиту споменика културе. Црква је обновљена, покривена оловом, живопис рестаурисан и конзервиран. Припрата није обнављана, само је обележена у темељу.

Године 1985. Сисојевац је проглашен метохом манастира Раванице, који о њему води бригу.

Адреса: 35234 Сењски Рудник; тел: 035/620-622

Манастир Рукумија



Испод Сопота "у шуми, на једном оцедном месту" на левој обали реке Млаве, налази се средњевековни манастир Рукумија, који народна традиција приписује кнезу Лазару и везује за култ сестре Јелице. Овој групи манастира везаних за овај култ припадају и цркве Сестрољин, Заова и Брадача. На основу народне песме неисторијског циклуса "Бог ником дужан не остаје", наивна народна етимологија доводи име манастира у везу са рукама сестре Јелице коју су браћа Павле и Радул растргли коњима на оптужбу снаје Павловице. Историјска наука, пак, доводи име манастира у везу са грчком речи Герокомија што значи старачки дом, место где се смештају остарела лица који су социјални случајеви. Већи средњевековни манастири имали су у свом комплексу и одељења за смештај и лечење старих и изнемоглих лица. Новија манастирска традиција која говори о краљу Милутину као ктитору Рукумије, нема историјског основа. Средњевековни извори манастир не помињу, а нема га ни у попису браничевске области из 1476. године, у коме се помиње само село Рукомије са 22 куће као саставни део заједничког тимара Хасан-бега, Абдуселима и Абдурахмана, који заједно иду у војну, а од села имају приход од 2.098 аспри. Вероватно Рукумија тада није била манастир већ само парохијска црква. Историјска наука идентификује Рукумију са манастиром Врлиште или Варлиште из каснијих турских пописа, лоцираног између села Рукомије и Маковца. Оба ова села, кнез Лазар је својевремено поклонио Раваници. У време султана Мурата III у манастиру живи игуман без монашког братства, а годишња обавеза према султановој благајни износи 300 акчи. Не располажемо никаквим подацима о даљој историји манастира све до времена аустријске окупације.

Опис из 1733. године који је оставио Максим Ратковић, егзарх београдског митрополита, каже да је црква посвећена Вазнесењу Господњем "мала, каменем создана на ћемер, покровеној турецкоју циглоју по шиндри старој". Припрата је била од дасака, па је и свод од дасака био урађен, а на левој страни је од камена гроб преподобног Мартирија Синајита. Унутрашњост цркве била је окречена а намештај примитиван. Царске двери на иконостасу биле су неисправне. Међу богослужбеним књигама било је неколико рукописних: еванђеље, триод посни, триод цветни, саборник, псалтир и минеј са службама Господњих празника. Конак и економске зграде: трпезарија, кухиња, ракичиница и штала, били су од чатме олепљене блатом. Манастирска порта била је ограђена плотом, са великом капијом од дасака и једном малом. Бунар је био неупотребљив. Од имовине је поседовао воћњак са 40 стабала, две баште, два винограда и 4 ливаде. Братство су чинили: игуман јеромонах Димитрије родом из Баната, који се иако седамдесетогодишњак, бавио пчеларством и имао је своје 73 кошнице; монах Гаврило, десет година млађи и такође из Баната, који је био неписмен и имао само 8 кошница; и јеромонах Висарион, бивши парох смедеревски, који се замонашио после смрти попадије.

За Рукумију су, као посетиоци и стараоци, везани браћа Шљивић - Живко и Јован, родом из Брежана а касније настањени у Брадарцу. Били су познати у борбама Првог српског устанка као изузетно храбри па су и у песмама опевани. Живко је постао војвода у кнежини рамској, а млађи Јован је бранио Пореч (Д. Милановац) после погибије Хајдук Вељка и пада Неготина, и у тим борбама био смртно рањен. Војвода Живко сахранио је брата у манастирској цркви "код средњег стуба с десне стране". После слома Првог српског устанка, Турци су спалили и до темеља разорили Рукумију.

Данашњу цркву, на истом месту али пространију, сазидао је кнез Милош 1825. године. Зато Јоаким Вујић који је наредне године посетио Рукумију пише "Основатељ овог манастира јест Јего Књажеско Сијатељство, Г. Милош, који га је сопственим трошком дао созидати". Како се заборавило коме је претходна црква била посвећена, то је нова посвећена светом оцу Николају. Под у цркви урађен је од римске цигле донете са оближњих рушевина римског Виминацијума. Сачувана су докумета о исплатама које је кнез Милош чинио за изградњу Рукумије: набавкама гвожђа у Крагујевцу, чамових дасака у Београду, које су сплавом послане Дунавом до Дубравице, затим признанице о исплатама мајсторима: "Јањи малом и Николи за манастир Рукомију код Пожаревца ... За конту Јање молера за иконе манастира Рукомије" и сл. Непосредан надзор и руковођење радовима Милош је поверио кнезу пожаревачке нахије Димитију - Митру Јосифовићу (или Јосимовићу) из Петке, а за набавку материјала задужен је Алекса Симић, београдски базрђанбаша. Околна села су одређена да довлаче потребан грађевински материјал: камен, циглу, креч и друго. Црква је 1852. године, за суму од 17.000 гроша, изнова живописана и постављен нов богато изрезбарен иконостас. Посебно су двери китњасто урађене.

У последња два века Рукумија је парохијска црква, јер је била сиромашна да издржава монашко братство. Извештај из 1885. године каже да манастир има само 18 хектара горе које доносе мали приход. Тек 1953. основан је при њој женски манастир.

Архитектура - Манастирска црква је сасвим једноставна грађевина правоугаоне основе, са олтарским простором на источној страни, без певачких апсида и куполе. Зидана је од обрађеног и ломљеног камена и покривена црепом. Нема звоника. У укусно урађеној публикацији поводом стоседамдесетпетогодишњице обнове садашње цркве (1825-1995), констатује се да је црква "сасвим обична грађевина. Сва лепота њена, физичка и духовна, иза зидова је њених".

Живопис у манастирској цркви урадио је 1971. године монах Наум Андрић, као свој прилог манастиру. Рађен је у техници al secco, тј. на сувом малтеру и подражава српски средњевековни живопис. Сликар је насликао много ликова светих Срба, па и сцену Смрти сестре Јелице, овде означене као свете.

КОНАК са 25 одељења и трпезаријом, подигнут 1962. као и звонара. У оквиру припрема за прославу јубилеја, последњих је година извршена обнова конака, звонаре, конзервација живописа у цркви и рестаурација икона и иконостаса.

Манастир има две чесме са лековитом водом по имену Редуша и Јеринац. Обе су у прошлом веку биле веома цењене и посећиване а налазе се на местима где су по предању пале Јеличине очи.

Адреса: 12208 Костолац; тел: 012/261-121

Манастир Раваница



Подизање владарске задужбине у средњем веку био је државни подухват. Зато је одлуку о подизању главне Лазареве задужбине, у којој ће бити и његова гробница, по једном родослову, донео српски Државни сабор 1375. године, када је Јефрем изабран за патријарха српског. Код избора локације за нов манастир, увек се водило рачуна да место има здрав ваздух, добру воду и лепу природу која сама побуђује човека на дивљење Творцу. Погодно место нађено је испод Кучајнских планина, између брда Врсоља и Главнице, у долини реке Раванице, по којој је и назван. Одмах је започето зидање главне манастирске цркве, конака, трпезарије и осталих објеката, а читав комплекс је опасан јаким бедемима са седам кула. Радовима руководи у народним песмама опевани Раде Неимар. Куле су, можда касније, добиле имена: Милошева, Југ-Богданова, Браће Југовић и сл. На главној, тзв. Лазаревој кули, уграђен је натпис од цигала: "Лазар, ктитор овог светог места", а један други натпис "Господе, заволех лепоту Твога дома" указује да је у њој, можда, била дворска капела у којој се служило за кнежеву породицу. Још увек је у апсиди сачуван живопис. Неку годину касније, манастирској цркви је са западне стране дозидана припрата. Кнез Лазар издаје повељу својој задужбини сачувану само у два преписа из каснијег времена са различитим датовањем - 1375/6 и 1380/1. у којој објашњава мотиве изградње - подражавање ранијих побожних царева на чији је престо Божјом вољом постављен и у знак захвалности Богу за многе дарове које је од Њега примио. По основу ктиторских права прописао је типик по "правилу светих отаца" за општежитељни манастир, поставивши за игумана Арсенија "човека добродетељна и разумна".

Издржавање српских манастира и монаха обезбеђивано је од земљишног фонда, при чему није било важно да се имања налазе у непосредној близини. За издржавање своје задужбине Лазар дарова "обилне приходе и села, винограде и воћњаке насади и друге купи". Био је изузетно дарежљив дарујући 146 села, 2 засеока и 3 цркве-метоха, затим приход од новобрдске царине, неколико панађура, скеларине и бира. Највећи комплекс, од 62 села, налази се у околини Раванице, и захвата простор око Црнице и Мораве све до Багрдана. Остали поседи су се налазили широм српске државе: у Браничеву, Пеку, Звижду, Стигу, у сливу Велике и Јужне Мораве, Мачви, Битви итд. Да би имања била груписана, Лазар је откупљивао или власницима давао у замену друга имања: "И све што приложих, не узех ничију баштину нити силом отех, него откупих или замених, како је ко желео", наглашава Лазар у поменутој повељи.

ИСТОРИЈА - У бурним временима XIV-XV века Раваница је тешко страдала, паљена и рушена. Једва осам година после изградње, честити кнез гине на Косову, а Србија постаје мета сталних турских упада. Пустошена је и паљена већ 1398. о затим и 1427. и 1436. године итд. Но сама црква није скрнављена. Летописац архимандрит Георгије пише да су Турци после пропасти Србије, разорили Раваницу и однели сво злато и сребро које су у њој нашли. У турском попису из 1467. године, манастир се помиње као жив, има братство и поседује имања и служи као тимар тј. имање са војничким обавезама и приходом од 4.000 акчи. Једну деценију касније, турски катастарски пописи повећали су приходе на 6.000 акчи. Почетком XVI века (1516) тимар манастира Раванице чини само једно ненасељено обрадиво поље без радне снаге, са приходом од свега 1.716 акчи. Остало манастирско имање претворено је у посебан вакуф који је доносио приход од 11.000 акчи. Манастирско братство чинили су игуман, 7 јеромонаха, 5 јерођакона и 13 монаха. Манастир се и даље добро држао, јер половином XVI века смедеревски дефтер наводи да у манастиру живи 32 монаха, иако приход износи свега 1.095 акчи. Попис из времена султана Мурата III (1574-1595) даје детаљан опис покретног и непокретног имања. Манастир је тада изгубио своје војничке обавезе и прикључен је тимару неког спахије са приходом од 3.000 акчи. У другој половини XVI века манастир су посетили путници Пигафета и Унгнад, оставивши податак о томе. У XVII веку манастир се издржавао захваљујући помоћи коју је редовно добијао од влашких војвода и руских царева. Године 1672. поправљене су келије под кулом кнеза Лазара.

Тешко време за Раваницу, наилази током Бечког рата, од 1687. до Сеобе Срба 1690. године. Манастир је тада паљен и рушен, неки монаси "томљеније мача пријеше" а остали се придружују патријарху Арсенију III Чарнојевићу, носећи кнежеве мошти и најнужнији инвентар. За 40 дана тегобног пешачења стигоше у "српско село" Сент-Андреју, где близу обале Дунава, подигоше малу цркву од дрвета и у њу положише мошти Светог кнеза. Јеромонах Михаило пише 1695. године да су у "великој тескоби и изгнанству од безбожних и богомрских Агарена. Својих домова, и манастира и сваког добра лишени, а овде никакво добро не нађосмо. И боравимо овде 4 године, по злу добра чекајући, и не дочекасмо, а од сада - једином је Богу знано. Јао, роду хришћанском!"

Године 1697. раванички монаси нађоше у Фрушкој Гори запустели манастир Врдник, "који обновисмо и покрисмо и келије подигосмо ... како могосмо, све од дрвета, мало шта од зида и земље, а остало плетером и блатом". Манастирску цркву посветише Вазнесењу Христовом (пре тога светом Јовану Крститељу), у спомен на стару Раваницу, и у њу сместише кнежеве мошти. Од тада се и манастир Врдник назива Раваница. Да би се разликовале две Раванице, добише епитете - једна Моравска, друга Сремска. Мошти су у овом манастиру почивале све до 1941. године када су пренете у београдску Саборну цркву.

Склапањем Пожаревачког мира (1718) северна Србија је припала Аустрији, па и Раваница. Од избеглих монаха остао је у животу само јеромонах Стефан, даскал (учитељ) који се враћа и бележи: "Нађох манастир Раваницу пусту и сасвим порушену, припрата црквена до темеља разрушена, у шуму обрасла, да се ни врата не познаваху", а по самој цркви "порастила велика древеса". У таквим је условима провео зиму, а од пролећи "дозва мајсторе и поче цркву обнављати преко лета, а у јесен је покри". Треће и четврте године "подигосмо припрату, и келије колико шта могосмо обновисмо, помоћу Божјом и милостивих хришћана". Због несебичаног рад на обнови манастира, урађен је портрет даскала Стефана у припрати, северно од улаза.

Раванички калуђери одржавају везу са сремском Раваницом и њеним братством, па када је дошло до друге сеобе Срба под патријархом Арсенијем IV Јовановићем, монаси купе вредности из свог манастира и одлазе својој браћи у Срем. Приликом визитације манастира 1753. године, посебно су пописане ствари из старе Раванице.

У ратовима крајем XVIII века, Раваница игра видну улогу, највише захваљујући игуману Викентију, чији синовац Стојко води сопствену хајдучку дружину. У рату званом "Кочина Крајина", Раваница је седиште Кочиног брата, који одакле господари Ресавом, руководи борбом, прикупља добровољце, храну и муницију. За освету, Турци 9. априла 1788. године, јаким снагама освајају и пљачкају Раваницу а келије пале. Те су године чести бојеви око Раванице. Тако је 26. јуна погинуо Стојко, што је игумана бацило у велику жалост. Овде је Марјан Јовановић са одредом фрајкора разбио Турке. Из боја у бој, а манастир је страдао. Тек 1794. године београдски везир Мустафа-паша издаје бурунтију да се црква поправи и ћелије озидају. Оправка је свакако била мала, јер подаци сведоче да је манастир обнављан и у време Карађорђево, за време Првог српског устанка, и касније у време кнеза Милоша. Кнез Александар Карађорђевић обнавља га 1844. г. о државном трошку и покрива лимом. Страдао је у оба светска рата, а 1943. године, Немци стрељају игумана Макарија и уништавају сву покретну имовину. Саме зграде нису претрпеле неку већу штету, па се манастир брзо обнављао. Најозбиљнији и најобимнији конзерваторско-рестаураторски радови започети су 1956. године, када је скинут плех и поново стављено олово. Такође је скинут малтер са спољних фасада, из прошлог века, тако да је декорација фасаде дошла до изражаја.

ЦРКВА - Манастирска црква посвећена Вазнесењу Христовом (Спасовдан) зидана је у тзв. Моравском стилу српске средњовековне архитекстуре са 5 купола. Раваница није добила бљештаву фасаду од мермера, попут Студенице, Бањске или Дечана. Њени неимари зидају од камена и цигле. Народни песник примећује да Лазар зида:

"Од студеног креча и камена,

А покрива плочом и каменом,

Од камена ником и камена".

 Иако димензијама мала, захваљујући складним пропорцијама и зидовима изведеним од наизменичних редова тесаног камена и цигле, са складним испустима и удубљењима на фасади, црква је најбољи репрезент тзв. Моравске стилске групе. Сви прозори су дводелни и имају облик бифоре. Украшени су богатом пластичном декорацијом са орнаментикима у форми цветова, испреплетених стабала, грифона и слично. Једина трифора налази се на западном зиду цркве, а изнад ње је једина розета. Визуелни ефекат појачава низ малих декоративних шупљих крстова од печене глине, поређаних око прозорских аркада и розете. Поља између лукова покривена су декорацијом у облику шаховских поља начињеном од црвене цигле и сивог камена. Под је од белог мермера. Садашњи иконостас потиче из 1833. године. Кнез Лазар је после погибије сахрањен у цркви Светог Спаса у Приштини, а 1391. године пренет је у своју задужбину и положен у кивот постављен испод ктиторске композиције у цркви. Године 1989. године, у оквиру прославе 600-те годишњице Косовског боја, кивот са моштима светог кнеза Лазара постављен је испред иконостаса.

Првобитни живопис, за разлику од оног у другим средњевековним манастирима, није сав урађен у фреско техници. Највећим је делом слабо очуван, што је разумљиво обзиром на бурну историју. Значајна је ктиторска композиција на којој су приказани кнез Лазар и кнегиња Милица са синовима Стефаном и Вуком. У певничким апсидама представљени су свети ратници, а изнад њих сцене из Христовог живота, међу којима се посебно истиче Улазак у Јерусалим. У тамбуру централног кубета представљени су свих 16 старозаветних пророка. Стубови у цркви осликани су медаљонима са ликовима светитеља. Сликана орнаментика на колонетама стубова, у венцу тамбура куполе и другде, живописна је и богата, а чине је углавном геометријски и биљни преплети. Зограф Раванице ужива у живописности и контрастима боја (зелено и црвено, црно и жуто, жуто и плаво).

ПРИПРАТА дозидана са запада потиче из XVIII века, из времена обнове даскала Стефана. У југоисточном углу је гроб преподобног Ромила Раваничког, подвижника из групе Синајита који су у Србију дошли у време Лазарево. Фреске у припрати рад су зографа из Македоније.

ОСТАЛИ ОБЈЕКТИ Од средњевекових објеката није ништа сачувано. Стари конак подигнут је 1849-1850, на темељима Лазареве трпезарије захваљујући руској помоћи. Нови конак са трпезаријом, подигнут је 1992-1993, захваљујући помоћи Ресавске банке, Скупштине Општине Ћуприја и других.

Јужно од цркве је гроб Цинцар Јанка Поповића, родом из Охрида, који је у Србију дошао 1800. године, учествовао у Првом устанку и постао војвода. Путујући 1833. године из Шапца за Алексиначку бању, умро је у Ћуприји и овде сахрањен.

СЕСТРИНСТВО - Раваница је постојала као мушки општежитељни манастир све до 1946. године. Тада је претворена у женски манастир, и у њега се уселила игуманија Ефимија са 25 сестара. Сестринство држи најстрожији манастирски типик.

Међу српским средњевековним манастирима Раваница код Срба заузима посебно место. Она је обележила померање српске културе, заједно са народом, на север, не прекидајући везе са старим, матичним подручјем. За њу су везани славни ликови српске историје: честити кнез Лазар, кнегиња Милица, стари Југ Богдан и девет Југовића, Раде неимар и Милош Обилић. Мученичка смрт Лазарева за крст часни и слободу златну, начинила је Раваницу стожером српског окупљања и трајања у дугим вековима робовања. Лазарев завет земаљско је за малена царство, а небеско увек и до века, вековима је пред српским очима.

Смисао Раванице јесте - кнез Лазар. Сваког Видовдана, Срби треба да ходочасте два места: Гази Местан - да се поклоне див јунацима, и у Раваницу - да се поклоне честитоме кнезу.

Адреса: 35233 Сење; тел: 035/434-596

Манастир Покајница



У атару Старог Села, на лепом пропланку изнад Грабовачког потока, налази се једна од малобројних цркава брвнара у Bраничевској епархији. Посвећена је Светом оцу Николају, односно празнику Преноса његових моштију. Познатија је под именом "Покајница". За разлику од старих манастира, Покајница је сведок нашег новијег времена. Подигнута је 1818. године, како је урезано у брвно с леве стране улазних врата, а иста година наведена је и у натпису на икони светог Ђорђа на иконостасу који даје податке о задужбинару: "Сију церков огради господар Вујица за спомен, 1818". Цркву је дакле, а не манастир, подигао Вујица Вулићевић, војвода а потом кнез цмедеревске нахије, у знак кајања што је организовао убиство вожда Првог српског устанка Карађорђа Петровића, почињено у оближњем Радовањском Лугу у ноћи 12-13. јула 1816. године. Осим народне традиције и поменутог записа на икони, немамо других података о настанку цркве. Један део народне традиције говори да је цркву подигао кнез Милош новцем нађеним код убијеног Карађорђа.

Покајање је једна од хришћанских врлина. Треба подсетити да је свети Јован Крститељ почео своју проповед позивом својих савременика на покајање: "Покајте се јер се приближило Царство небеско" (Мт 3,2). Шест месеци касније и Господ Христос "поче проповедати и говорити: Покајте се јер се приближило Царство небеско" (Мт 4,17). Нико није без греха осим Бога, али свест човека о греху и кајање воде га са грешних стаза на пут Божје правде. Неколико цркава у Србији носи назив "Покајница". Тако овај назив носи између осталих и једна задужбина краља Драгутина, за коју је народ убеђен да је подигнута у знак кајања за свргавање оца са престола. Чуло се много о томе да нам је модерна историја почела братоубиством (Карађорђе брата Маринка) и кумоубиством (Милош Карађорђа), али братоубиство није српски изум, већ постоји од када и човечанство. Кајин и Авељ, били су два једина брата на земљи, "Али кад бијаху у пољу, скочи Кајин на Авеља брата својега, и уби га" (Пост 4,8). У династичким и политичким обрачунима убијали су владаре и на Западу и на Истоку, те ни ту ницмо ништа ново измислили. И у најхришћанскијој царевини - Византији, убијали су владаре: на улици, у брачном кревету, у купатилу, на гозбама, па чак и у - цркви. Али су Срби били већи хришћани и свој грех признали и окајали. Само спаљена и успавана савест не зна за кајање, а епохе и народи који немају тај осећај личе на камените бесплодне пустиње.

Године 1880. цркви је придодат трем са западне стране који има функцију спољне припрате. Тада је прерађен кров и препокривен новом шиндром. У време Првог светског рата постављена је решетка на огради трема. Црква је служила као парохијска црква Велике Плане све до 1951. године тј. до изградње и освећења садашње цркве у Великој Плани. Године 1954. основан је при овој цркви манастир са мушким братством а 1991. претворен је у женски манастир.

ЦРКВА у облику лађе, припада већим црквама ове врсте (15,30х5,80м) са полигоналним завршецима на оба краја. Темељ је од камена, а зидови висине 2,90 м урађени су од храстових талпи дебљине 12-15 цм, међусобно ужљебљених и на понеким местима са унутрашње стране, ојачаних косницама и гредицама дебљине 20х28 цм. Кров, најкарактеристичнији детаљ брвнара, масиван, стрм и слеменом достиже висину од 7,70 м. Покривен је шиндром дебљине 5 цм и дужине 100 цм. Кров је на оба краја заобљен а стрмина ублажена нагибом над 1,5 м широким стрејама. Западна врата су ниска. Примитивно приковане профилисане дашчице без посебне резбарије, складно делују својим рељефом. Северна врата су још мања и једноставнија. Унутрашњост цркве чини олтарски простор, брод цркве и крстионица у притвору, са галеријом за хор изнад ње. Свод је коритаст, поткован ужљебљеним и профилисаним шашовцима. Иконостас има само царске и северне двери, вешто је урађен и уклопљен у грађевину чијој архитектури и сликарству одговара. Грчке сигнатуре на иконама упућују да је њихов аутор или Грк или неко ко је копирао грчка дела. То се види и на икони светога Димитрија, који копљем убија бугарског цара Калојана.

На цркви има доста детаља рађених у дрвету и кованом гвожђу као и оних сликаних на дасци. Они су највећим делом оригиналних јер се не налазе на другим грађевинам ове врсте.

ЗВОНАРА подигнута западно од цркве постављена је на четири дрвена стуба и покривена даскама, а носи два звона.

КОНАК (17,5х11,5м) подигнут је 1980-82. године, и има приземље и спрато. Има површину одоко 230 м2. У конаку је и капела у којој се служи током зимског периода.

У току је изградња новог конака са келијама за сестринство.

Адреса: 11320 Велика Плана; тел: 026/522-120

Манастир Манасија




Док је обнављао и украшавао Београд, деспот Стефан је размишљао да подигне цркву у којој би била његова гробница. У том циљу, по писању Константина Философа: "обилажаше горе и поља и пустиње, тражећи место где би могао подићи жељену обитељ, стан за ћутање. Нашавши најприкладније и најбоље место, где је требао бити дом (тј. Дом Божји = црква), и помоливши се приступи делу и положи основ у име Свете Тројице сведржавног божанства". Место се налазило на заравни десне обале реке Ресаве у клисури између брда Маћехе и Пасторка. Главна задужбина деспотова прозвана је Ресава по истоименој реци уз коју је подигнута. Касније се јавља име Манасија, по надимку деспотовом, кога су због благоглагољивости звали "втори Манасија", док се у народу и данас чује "Намасија". Темељи су ударени с јесени 1406. године, а радило се "са сваком журбом и најлепшим стварима и многочасним највештијим радницима, најискуснијим живописцима, ако их је где било, и многим златним и цветним шарама украси је. Јер шиљаше чак на острва и свуда".

Упоредо са грандиозном манастирском црквом, зидани су велика трпезарија, конаци и остале помоћне зграде и одбрамбени зидови. Због величине објекта и тешких прилика у земљи, радови су трајали, с мањим прекидима све до 1418. године, "и тако многим и неисказаним трошком сврши се и украси дом и град около, изванредни станови за општежиће. А сабра од свуда предумишљене, досточудне иноке и настани ту". Оснивачка повеља није сачувана, али житије пружа основне податке о даровима. Тако Константин Философ каже: "даде и приложи села и винограде, а још и по свим својим крајевима потписавши даде слободу. Ризнице овде из дана у дан полагаше". Даровао је и потребан богослужбени инвентар: "даде и драгоцене иконе украшене бисерјем и златом, снабдевши сваким књигама за служење, приложи службене одежде и црквене сасуде довољно са великим бисерјем и златом украшене, толико много да превазилази и изабране велике лавре Свете Горе". Освећење је извршио сам патријарх српски Кирил "са свим сабором српских првосвештеника, игумана и уз то и свију благородних", на дан Силаска Светога Духа на апостоле (Тројичин дан). У манастирској цркви "начини себи гробницу, где се мало после положи". О задужбини је бринуо до краја свога живота.

ИСТОРИЈА - Деспот умире изненада 1427. године, а Србија постаје мета честих турских пљачкашких упада. Турци су први пут освојили Манасију 1439. године, а када је Србија обновљена Сегединским миром 1444. године, напустили су манастир. Записи бележе да је 1456. манастир паљен, а 1458. године "прими баша (тј. Махмуд паша Анђеловић) град Ресаву, маја 10, у среду, а сутра Вазнесење Господње беше". Јако манастирско утврђење Турци су искористили да у њега сместе своју посаду, чији су заповедници добили тимаре и читлуке по браничевском субашилуку. Овде налазимо и једну занимљивост: 1467. године, двојица монаха добили су један тимар који је доносио годишњи приход од 2.785 акчи, уз обавезу да врше војну службу у манастирској тврђави. Свештеник Никон добио је тимар који чине села Горња Сена од 22 куће и Доња Црвена Стена од 7 кућа, с тим да даје два члана посаде за службу у тврђави. У истом браничевском тефтеру, Манасија (манастир Светодухна), придодат је истом свештенику са напоменом "они су свештеници опроштени и ослобођени од давања". Укупан приход од манастира износио је свега 600 акчи. Године 1476, Турци су скинули и однели велика манастирска звона.

Попис извршен 1516. године показује да у манастиру живе имам и хатиб, што упућује на закључак да у Манасији постоји исламска богомоља. То потврђује и извештај егзарха београдског митрополита Максима Ратковића из 1733. године, јер помиње "минаре турско". У прошлом веку било је људи који су памтили када је у манастирској тврђави живео "диздар с Турцима и булама". Током Бечког рата од 1689. до 1690. године, Манасију су кратко време држале аустријске трупе. Пожаревачким миром 1718. Аустрија је окупирала овај део Србије, и у манастир сместила своју посаду, која је искористила манастирску припрату за барутану и ту ускладиштила велике количине експлозива. Несрећним случајем дошло је до експлозије која је разорила припрату. Наредба аустријских власти из 1719. године забрањивала је Србима да поправљају своје цркве, па је одбијена молба да се поправи и кров манастирске цркве. Тих година аустријске окупације, једина дозвољена вера била је римокатоличка док је православље било само "трпљена вера". Године 1725. "начеше мирјани обнављати Манасију". То је због разних сметњи ишло доста тешко, па је припрата обновљена тек деценију касније, о чему сведочи натпис постављен високо изнад западних врата: "Обнови се в љето 1735. Октомврија 2, при архијереју Вићентију Јовановићу. Ктитори припрате сије биша господа Јоан и Јанићије Констандиновићи". Када су 1739. године отишли Аустријанци, поново се вратила турска посада у манастир, а диздар (заповедник) манастирске тврђаве помиње се 1800. године. Посада је остала у манастиру све до Првог српског устанка када је манастир ослобођен. Турци су у одласку уништили све што су могли, па игуман Јоаникије није имао где да се смести, те је прво подигао колибу себи за становање. Већ за време устаничких борби вршене су оправке - 1806. године "при владенију Кара Георгија Петровича", када је црква очишћена од стајског ђубрета и покривена ћерамидом; и 1810. године "при благовернаго и верховнаго господара Георгија, предводитеља народа серпскаго". У оба случаја игуман је био Јоаникије а ресавски кнез Милија Здравковић. Други запис начинио је мајстор који је изводио обнову, потписавши се као "мајстор Живадин". Обе су обнове биле на нивоу скромних оправки, изведене скромним средствима и у тешким временима. Опште прилике у земљи нису дозвољавале опсежне и дуготрајне радове. У манастиру се кратко време утврдио Милошев опонент Павле Цукић са својим одредом, док га Вујица Вулићевић није присилио на предају. Кнез Милош приступа обнови цркава са више труда и пажње, и у том циљу шаље 1839. године комисију да прегледа цркве и манастире и сачини предлог за оправке. По њиховом извештају: "манастир је у рђавом стању и за људе опасан", јер са свода пада камење угрожавајући људе и монахе. Уз све то кров прокишњава, а манастир је осиромашен и презадужен оставши без многих својих имања и прихода. Године 1844. кнез Александар Карађорђевић и Попечитељство просвешченија (тј. Министарство просвете) шаљу комисију да прегледа манастире Манасију, Раваницу и Раковицу. Комисија предлаже да се на цркви дотрајало и недостајуће камење поново постави и омалтерише како споља тако и у унутрашњости, али "у стари молерај да се не дира" остављајући "веће украшеније церкви за сгодније време". Радови изведени исте године стајали су државну касу 16.314 сребрних форинти. Због недостатка новца није успео покушај обнове трпезарије, који је за 10.256 сребрних форинти, само за рад без материјала, понудио 1856. године предузимач Јован Кригер из Београда. Тек септембра 1956. године започети су озбиљни конзерваторско-рестаураторски радови.

КУЛТУРНИ ЗНАЧАЈ - Поред духовног, Манасија је у историји имала и непроцењив културни значај, захваљујући широкој култури деспота Стефана и његовој способности да изабере праве људе за одређене послове. Доласком у Србију Константина Костењског зв. Философ, започела је интензивна књижевна и преписивачка делатност. Константин је својим делом Саказаније о писменех поставио темеље граматике и извео правописну реформу, која је служила као узор. Вековима су преписиване књиге "от старих преводника ресавских не имушчаго ничтоже порока". Циљ реформе био је да се створи јединствено правило писања као и да се исправе књиге и уклоне разлике настале услед лошег превођења и погрешног преписивања. Преписивачка и књижевна делатност у Манасији позната под именом "Ресавска школа" значајна је у српској књижевности све до XVIII века. Њене су резултате користили како у Србији, Старој Србији (Македонији), западној Бугарској, тако на Светој Гори и у Русији.

 Живопис - Манастирска црква одмах по изградњи добила живопис који спада у ремек дела српског средњевековног сликарства. Средњевековни летописац у допринос Срба светској културној баштини убраја и "ресавско писаније" тј. живопис урађен на око 2.000 м2. Време је много тога уништило, али је остало око 500 м2 добро сачуваног и око 140 м2 избледелог живописа. Његова лепота и данас, пет векова касније, узбуђује вернике и све посетиоце, пред које израња раскош боја: кармин, цинобер, азурно-плаво, плаво-зелено, плаво-сиво. Уметник сликајући библијске сцене, слика своје време и савременике. Тако су му у ликовном приказу прича из Јеванђеља О убогом Лазару (Лк 16,19-31) и Свадби царевог сина (Мт 22,1-14) као узор послужили људи из оновременог високог друштва. Ту је приказана српска властела у скупоценим оделима и пурпурним огртачима са златним тракама и златним украсима, златно и сребрно посуђе на столовима, пехари, кондири, зделе са печеним месом, воћем, маслинма и сл. У најнижим зонама обе певнице приказани су Свети ратници. Иако су насликани у натприродним димензијама, они указују на изглед оновремене деспотове пратње. То су представе витезова са оклопима, штитовима, мачевима, копљима, стрелама. Све приказане личности обучене су у богато украшене одежде, чак и аскете и великосхимници. Значајна Ктиторска композиција представљена је на западном зиду цркве, лево од улаза, на површини око 8,5 м2. Деспот Стефан је приказан као висок и мршав човек, црвенкасто-жуте косе и танких повијених обрва, изузетно достојанствен изгледа. На глави има златну круну, и одевен је у црвени горњи огртач, са златним круговима и двоглавим орловима. У десној руци држи владарски жезал - скиптар са крстом, а у левој модел своје задужбине коју приноси Светој Тројици. На истом зиду десно од улаза представљен је један великосхимник који држи свитак са текстом: "Братије и отци, ашче хошчете спасти се - љубите друг друга". У горњој зони јужне певнице илустроване су еванђелска сцена Дванаестогодишњи Исус учи у храму (Лк 2,41-52) као и Христове приче О Митару и фарисеју (Лк 18,10-14) и О Блудном сину (Лк 15,11-32). У пандатифима куполе приказани су Св. Еванђелисти а у куполи двасдесет четири фигуре старозаветних пророка и патријараха. У олтару су представљене уобичајене сцене Причешће апостола и Света архијерејска литургија (Поклоњење Агнецу).

 УТВРЂЕЊЕ - Цео манастирски комплекс опасан је снажним одбрамбеним зидом са 11 петоспратних кула: 8 правоугаоних, 2 шестоугаоне, и 1 квадратна тзв. Деспотова кула, предвиђена за дуготрајну и самосталну одбрану. Североисточно се налазила још једна кула. Тако је добијена права тврђава неправилне основе јер се утврђење прилагођавало терену. Унутрашња дужина зида је око 330 метара. Око тврђаве је ископан шанац ширине 10 и дубине 6 метара. Тврђава је имала задатак да штити манастир али и да затвори клисуру кроз коју води пут.

ТРПЕЗАРИЈА је једна од највећих грађевина те врсте у Србији оног времена са димензијама 17х32м. Имала је приземље, спрат, дрвене тремове са оба подужна зида и кров на две воде. У приземљу, укопаном 1 м у земљу, на источној страни изведена је полукружна апсида, а једна нешто плића апсида видљива је и на спрату али на јужној страни. Укупна корисна површина објекта била је око 1.000 м2, па се сматра да је грађевина имала функцију трпезарије само у приземљу, док су на спрату били скрипторијум и библиотека.

ОСТАЛО - Дуж свих зидова налазили су се конаци, али је тешко докучити њихов распоред. Манастир данас има мали конак, с десне стране улаза из прошлог века, са капелом Крста Господњег; велики конак из 1977. године уз источне зидове, са капелом св. Деспота Стефана; као и нови конак из 1985. године. Такозвана "Бела Црква" посвећена празнику Рођења Пресвете Богородице, у атару села Бељајке, метох је манастира Манасије.

Адреса: 35213 Деспотовац; тел: 035/611-290

Манастир Копорин



Манастир Копорин налази се у питомој удолини Копоринске реке, по којој је, највероватније, добио име. Ова, по Феликсу Каницу "романтична увала", окружена је богатим пољима и виноградима валовите Шумадије, у троуглу који чини пут Велика Плана - Смедеревска Паланка - Рача. У средњем веку овуда је пролазио пут који је из Београда преко Колара и Паланке ишао за Јагодину и даље на југ. То је била једина веза Београда са Цариградом. Пут је био велика предност док је трајала српска средњевековна држава, али је био кобан за време ропства, јер су њиме турски пљачкашки одреди лако стизали до манастира.

Не може се са сигурношћу говорити о ктитору манастира Копорина и години његовог подизања, јер недостају примарни извори: оснивачка повеља, ктиторски натпис или уобичајена ктиторска композиција. Не помиње се ни у литерарним изворима средњега века. Народно предање приписује манастир деспоту Стефану Лазаревићу, што је прихваћено јер то извори не оспоравају. Овако мали манастир, тешко да може бити задужбина једног владара, уз то богатог и префињеног укуса, какав је био Стефан. Вероватније је да је био "втори ктитор", тј. онај који је завршио од другог већ започети манастир, или га одузео неком великашу због "невере". Има примера да је деспот радио и једно и друго, а његов портрет на западном зиду цркве потврђује његово учешће. Уосталом, близу Копорина је Некудим, летњиковац деспота Стефана одакле је често ишао у лов. Побожном деспоту добро је дошла једна овако мала и скривена богомоља. Време подизања Копорина пада у прву деценију XV века, јер је на фресци Стефан приказан са деспотском круном на глави, док је ликом млађи за читаву деценију од лика у Манасији. Нисмо у могућности да било шта кажемо о даровима које је манастир од свог ктитора и владара добио.

Црква је првобитно била посвећена светом Арханђелу, јер тај податак налазимо у турским пописима. Обнављањем манастира у прошлом веку, из незнања или се поводећи за народном традицијом, манастир је посвећен Светом архиђакону Стефану, заштитнику српске средњевековне државе и династије Немањића. Ми већ имамо примере да је из незнања промењено име манастира или посвета цркве. Никола Луњевица нпр. обнавља манастир Вујан испод истоимене планине а касније се из турских докумената сазнало да се манастир у средњем веку звао Обровин. Манастир Стјеник на планини Јелици подигнут пре Маричке битке 1371. године, по народном предању задужбина браће Мрњавчевић, имао је цркву посвећену Рођењу Пресвете Богородице. Пошто је био спаљен, Срби га 1802. године обновили, али су цркву посветили Светом Јовану Крститељу. Овакви случајеви су се догађали када би манастир провео дуго времена у рушевинама и без братства, а у народу се изгубило сећање на право име и посвету цркве.

ИСТОРИЈА - Из целог средњег века имамо само један помен манастира Копорина. У њему је 1453. године, "многогрешни Христу раб дијакон Дамјан", преписао "повељенијем преосвештенаго архиепископа зетскаго кир Јосифа", хронику Житије и житељство краљ и цареј србских; који по ком и колико царствова, познатију у нашој науци под именом Копорински летопис. Немамо података како је манастир дочекао турску окупацију и шта се десило са братством. Први помен из турског ропства налазимо у попису извршеном 1516. године, који каже да у манастиру има "три куће", што значи да у манастиру нема монаха већ његово имање обрађују три сеоске породице, које султановој благајни плаћају 220 акчи, на име дажбина разрезаних на манастир. Попис из 1572. године лоцира манастир Копорин код села Брадашево, које данас не постоји. Дажбине манастира су незнатно смањене - на 200 акчи. Попис не помиње монахе нити сеоске куће, што значи да је манастир био напуштен али није разрушен и обеспоседован. Попис извршен у време Мурата III, вероватно 1588-1590. године, саопштава да у манастиру живи четири монаха, који за манастирско имање плаћају 300 акчи годишње. Ово васкрсавање манастира Копорина у другој половини XVI века, мора се довести у везу са обновом Пећке патријаршије 1557. године и радом патријарха Макарија Соколовића. После тога извори ћуте о историји манастира. Манастир је вероватно страдао и опустео у времену патријарха Јована Кантула (1592-1614), када је много парохијских и манастирских цркава порушено и попаљено. Било је то време кад су и мошти Светога Саве спаљене. Можда је страдао и у току Бечког рата (1883-1890) када се одиграла и сеоба Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем. Не помињу га описи визитације цркава и манастира које су обављене у време аустријске окупације северне Србије, што је сигуран знак да је у то доба био пуст. У рушевинама, обрастао у шуму, без братства, провео је манастир Копорин време Кочине Крајине и оба српска устанка почетком XIX века. Служио је као склониште хајдука и одметника.

Први покушај обнове везан је за време кнеза Милоша и извесног Стојадина Ђорђевића из Вишевца. Покушај није донео резултате јер га кнез Милош није подржао, пошто је на простору Копорина држао алију и у њој "жирио" (гојио) свиње или је издавао сељацима у најам. Следећи покушај у време кнеза Михајила, везан је за Стефана Петровића - Книћанина, началника смедеревског округа, који је водио живу агитацију по селима да се Копорин обнови. Книћанин је тражио од митрополита да Копорину да ранг "окружног манастира", јер у смедеревском округу нема ни једног манастира "а скоро у свакоме окружију имаде обштежителни монастира, у коме до два, а негди пак и по три, а и по четири". Како је митрополит одбио обнову, док се не обезбеде материјални услови за издржавање манастира и братства, то началник уз помоћ Министарства просвете решава и тај проблем. Он организује састанак митрополитовог изасланика протопрезвитера Вићентија Протића из Смољинца са народом из околних села и кметовима Велике Плане, Марковца, Аџибеговца и Ракинца, који поклањају Копорину комплекс од 400 хектара. До обнове није дошло, јер су ускоро с власти пали Обреновићи а са њима и људи који су водили акцију за обнову Копорина. Манастир је обновљен крајем седамдесетих година прошлога века, а акцију је водио срески начелник из Смедеревске Паланке уз помоћ верника из поменута четири села. Манастир је добио само једног монаха, а неколико сељака из Радовања били су "стараоци" манастирски. У обновљеном манастиру боравио је Феликс Каниц и оставио доста података о Копорину.

Реорганизацијом Српске цркве на основу Устава 1932. године Копорин је ушао у састав Браничевске епархије, када му је посвећена већа пажња. За време немачке окупације братство се разбежало а јеромонах Серафим одведен у логор на Бањици, па су у манастиру служили свештеници из Велике Плане. Нормално стање успостављено је тек 1946. године. На предлог епископа Хризостома, Свети архијерејски синод СПЦ претворио је 1958. године Копорин у женски општежитељни манастир.

ОБЈЕКТИ - Манастир је у средњем веку, обзиром на њихову духовну, просветну, друштвену и сваку другу улогу, сачињавао комплекс који су чинили: манстирска црква, звонара и конак сачињен од једне или више зграда. Осим келија, у оквиру конака су се налазили и: кухиња, трпезарија, капела, одељења за старешину манастира, економа и остале. Поред тога, у сваком манастиру постојали су: странопримница (за пријем гостију), сиротиште (за смештај незбринуте сиротиње), старачки дом (за стара и напуштена лица) и болница. То је било правило за велике манастире. Шта је од свега тога имао један мали манастир као Копорин, тешко је рећи, јер података нема, а археолошка истраживања нису вршена.

ЦРКВА - Група мајстора из Старе Србије (Македоније) подигла је цркву и остале манастирске објекте.

Архитектура Црква је зидана од ломљеног камена, мало или нимало притесаног, као већина цркава тог времена. У темељу и угловима зидова коришћени су квадери тесаног камена већих димензија, док у горњим деловима има сиге. Зидови су прави и равни, без украса и немалтерисани. Једини декоративни елементи на фасадама јесу високе слепе аркаде или слепе нише. Цигла је коришћена само у горњим зонама, ради декоративности или да олакша конструкцију. Над централним делом подигнут је осмострани тамбур кубета који лежи на квадратном постољу ослоњеном на пиластре. Убрзо после изградње цркве уз западну фасаду подигнута је припрата. Црква нема певничких апсида, а олтарска је, изгледа, проширена у време када је дозидана припрата. Светлост улази кроз пет узаних прозора, ка унутрашњости левкасто проширених. Под у цркви је од цигле димензија 25х25 цм. Црква и кубе покривени су оловом, а припрата и олтар ћерамидом.

Живопис - Копорински живопис је дело сликарске радионице митрополита Јована. Њене је сликаре из Старе Србије (Македоније) довео у Србију његов брата јеромонах Макарије због осликавања Љубостиње а затим Копорина. Стога није чудо што сликарство Копорина подсећа на сликарство цркве Светог Андрије (Андреаша) на реци Трески. Знаменит је фреско портрет деспота Стефана, на западном зиду цркве јужно од улаза. Деспотово лице је светлорумене боје, са малом брадом и мрком гргуравом косом. Одећа је владарска, богато украшена бисерима, са укрштеним лоросом под грлом, са много веза и драгим камењем плаве и румене боје. У десној руци држи скиптар, који се на врху завршава крстом од нанизаних бисера. Левом руком чини гест препоруке који се вероватно односи на правог ктитора Копорина, али је тај део фреске оштећен. У првој зони приказани су свети ратници, мученици и великомученици, пустињаци, аскете и архијереји. Већина је приказана у природној величини, најчешће анфас а ређе у профилу. У другој зони приказане су сцене Страдања Христова, а у трећој зони Велики празници. У циклусу Страдања Христовог приказане су сцене: Христос на суду, Ругање Христу, Молитва у Гетсиманском врту, Одрицање Петрово, а у циклусу Великих празника: Богојављење, Сретење, Полагање у гроб и Силазак у ад. Из Богородичиног циклуса приказана је само сцена Благовести. Иконостас је рустичне израде, који, као и иконе на њему, потиче из прошлога века.

Осим цркве, манастир Копорин има неколико објеката за смештај сестринства и гостију и оних неопходних за рад манастира. Треба нагласити да је све изграђено у једном кратком року, тако рећи у једном даху: од досељавања сестринства 1958. до 1971. године. Сви су објекти темељно урађени од цигле и камена, у истом стилу, и представљају украс манастира.

ЗВОНАРА - Стару дрвену звонару заменила је 1976. године звонара од камена и цигле. Приземље је искоришћено за продавницу свећа.

НОВИ КОНАК је изграђен 1966. године и има сутурен, приземље и спрат. Поред келија за монахиње и трпезарије, у конаку је капела посвећена Рођењу пресвете Богородице.

КОНАК ЗА ВЕРНЕ је изграђен 1968-69. године као простор који треба да служи да се сместе и угосте верни о црквеној слави и разним пригодним свечаностима.

КОНАК ЗА ГОСТЕ је изграђен 1970-71. године и има собу за епископа, гостинску собу и кухињу.

САБОР код манастира је на дан светог архиђакона Стефана, 15/2. августа тј. на дан црквене славе, и на дан деспота Стефана 1. августа/19. јула, када је и Епархијски дан, тј. слава Епархије браничевске.

Адреса: 11320 Велика Плана; тел: 026/522-173