Манастир Светих Архангела у Ковиљу



Према сачуваном предању манастир Ковиљ је подигао свети Сава око 1216. године, или српски краљ Драгутин. Најранији писани спомен ковиљског манастира налазимо у Минхенском псалтиру из 14. века. Савремена историјска наука тврди да је првобитна црква подигнута у 16. веку или већ у другој половини 15. века. Храм је до Карловачког мира 1699. године био више пута спаљиван од Турака, а монаси су морали да се склањају по ритовима и оближњим шумама. Манастирско братство је после сваке паљевине настојало да храм покрије и келије колико-толико оспособи за становање. Манастирска црква је коначно обновљена 1707. године, у време игумана Спиридона, када је поново сазидана припрата и подигнут велики звоник. Нова, већа црква грађена је од 1741. до 1749. године, у време Епископа бачког Висариона (Павловића).

Манастир је спаљен и опустошен од мађарске војске 1849. године. Храм је био толико оштећен да се није могао обновити него је изграђен нови, данашњи, храм и обновљени и подигнути конаци у време Епископа бачког Платона (Атанацковића) и ковиљског игумана Саве (Стојичевића).

Иконостас нове манастирске цркве осликао је академски сликар Аксентије Мародић.

Настојатељ: Његово Преосвештенство Епископ јегарски господин Порфирије, викар Епископа бачког

Братство:

Архимандрит Андреј (Ћилерџић) рођен у Оснабрику 21. августа 1961. године. Замонашен 7. јануара 1987. године у манастиру Високи Дечани. Рукоположен у чин јерођакона 8. марта 1987. године у храму Светога Саве у Диселдорфу од Епископа Лаврентија, тадашњег Епископа западноевропског, а у чин јеромонаха рукоположен 21. новембра 1990. године у истом храму од Епископа бачког Иринеја. У чин протосинђела произведен 26. јула 1999. године, а у чин архимандрита 19. августа 2002. године. Од 1. јануара 1993. године ради као службеник Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве.

Јеромонах Исихије (Рогић) рођен у Москви 3. новембра 1965. године. Замонашен у Манастиру Ковиљ 15. фебруара 1995. године. Рукоположен у чин јерођакона 18. јула 1999. године од Епископа јегарског Порфирија, а у чин јеромонаха 25. јула 1999. године од Епископа бачког Иринеја.

Јеромонах Јероним (Мочевић) рођен у Сарајеву 26. септембра 1969. године. Замонашен 21. новембра 1990. године у манастиру Ковиљ. Рукоположен у чин јерођакона 27. јануара 1991. године, рукопроизведен у чин архиђакона 26. јула 1999. године, а у чин јеромонаха 22. јуна 2003. године од Епископа бачког Иринеја.

Јерођакон Никон (Цветићанин) рођен 27. септембра 1958. године у Каћу. замонашен 15. фебруара 1995. године. Рукоположен у чин јерођакона 21. марта 2004. године од Епископа јегарског Порфирија

Монах Сава (Баулу) замонашен 15. фебруара 1995. године у манастиру Ковиљ

Монах Агапије (Гајић) замонашен 21. новембра 1997. године у манастиру Ковиљ

Монах Дамаскин (Радуловић) замонашен 21. новембра 1997. године у манастиру Ковиљ

Монах Јелисеј (Капор) замонашен 6. фебруара 2000. године у манастиру Ковиљ

Монах Мелхиседек (Миздрак) замонашен 6. фебруара 2000. године у манастиру Ковиљ

Монах Козма (Ранчић) замонашен 14. новембра 1998. године у манастиру Зочиште

Монах Панарет (Ласица) замонашен 1. децембра 2002. године у манастиру Ковиљ

Монах Евдоким (Станковић) замонашен 20. новембра 2003. године у манастиру Ковиљ

Монах Јеротеј (Петровић) замонашен 20. новембра 2003. године у манастиру Ковиљ

Монах Поликарп (Хаџи-Илић) замонашен 20. новембра 2003. године у манастиру Ковиљ

Послушници:

Бранко Павлица, Мирослав Јовановић, Владимир Турчин, Бобан Илић, Арсен Арсеновић, Бранко Арсеновић, Зоран Прокић, Предраг Шиљић, Горан Лепотић, Ненад Богојевић и Саријан Рајковић

MANASTIR UVAC

ISTORIJA I LEGENDE
 
    Jedan od najteze pristupacnih srednjovekovnih manastira kod nas, svojevrsno carstvo kamena i zmija, jeste manastir Uvac, iliti Vuvac, pod kojim imenom ga srecemo u oskudnim izvorima. Nalazi se na istoimenoj reci, u podnozju pribojskog Crnog Vrha (sa jugozapadne strane) i ispod obronaka Zlatibora (sa severoistoka). Sa sigurnoscu se moze tvrditi da je na ovoj granici izmedju despotovine i srednjovekovne Bosne, davno, vec bila podignuta mala crkva jao svojevrsna brana bogumilskoj jeresi i nadirucem islamu. Kasnije ce ekonomski ojacalo bratstvo obnavljati i prosirivati skromni hram, pa je u prvim decenijama XVII veka, u vreme patrijarha Pajsija, to svakako bio monumentalni manastirski kompleks, sa svim pomocnim prostorijama, zgradama konacima i uzornom ekonomijom. Dogradjeni i prosireni hram sa velikim pravougaonim pevnicama uzore je svakako mogao naci u carskim lavrama sa kojima je Vuvac imao neposredne veze.

    I s t o r i j a


    1. Nalaziste pre pocetka radova (Jun 1994.)

    Manastir Vuvac nije sasvim nepoznat u nasoj kulturnoj istoriji. Tako je poznato da su ga u vreme najveceg uspona u prvoj polovini XVII veka posecivali mnogi putnici, namernici, ali i visoki crkveni dostojanstvenici. Zna se da je manastir Uvac nekoliko puta rusen i obnavljan, ali nije zapisano kada je doziveo poslednju kataklizmu, jer posle toga, do nasih dana, nije obnavljan. Sa nestajanjem manastira iscezao je, za dugi niz godina, i zivot u egzoticnoj i pitomoj dolini reke Uvca. Prekid u kulturnom i duhovnom kontinuitetu nastupio je kada su se ovde naselili oni koji su dosli iz daleka, pa su o manastiru Uvac imali samo fragmentarna saznanja. Nastajanje i zivot Vuvca, stradanja i usudi, ostace po svemu sudeci mozda zauvek obavijeni velom tajni. Kao sto je i srpska kultura iz tih vremena usmenog, epskog karaktera, tako ce i o Uvcu istoriju najcesce zamenjivati predanja prenosena sa kolena na koleno. Kao da nam je sudbina da nam najznacajniji dogadjaji ostaju u epskoj memoriji, toj cudesnoj instituciji iz koje smo crpeli svoja prva znanja.

    Najstariji pisani trag o manastiru Vuvcu jeste sa stranica jednog jevandjelja i datiran je u 1622. godinu. Tako saznajemo da je te godine knjiga darivana "...Hramu precistije na reci Vuvcu..." odnosno da je "Sija knjiga monastira Vuvca hrama Rozdestva Presvetije Bogorodice. Kto poimi da je otnimi ot svetago monastira da e proklet ot Gospoda i Precistije Bogomatere i vsih svetih bogougodnika kroma Sabora manastirskago..."

    Sledeci zapis, iz 1664. godine, pruza nesto vise podataka o izvesnim priloznicima, tacnije o njihovim imenima i srodstvu. Isto tako saznajemo da je te godine staresina manastira bio izvesni Kir Gerasim, koji ce u Uvcu biti i narednih decenija i koji je verovatno doprineo znacajnom usponu i procvatu ovog duhovnog stozera. Zapis iz 1664. godine glasi: "Da se zna, kako prilozi siju bozanstvenuju knjigu glagolemije evangelije Presvetije Bogomatere rab boziji Milinko i podruzije jego Marija i sin jego Atanasije i unuk jego Obrad i snaha jego Sara i dasti jego Sara. Za svoju dusu i za vecni pomen i da im nepremjeno sluzi i da se svrsavaju svete tajne snjom i sa htitori svoju mazduju a spodvigom otca jeromonaha Kir Gerasima s bratijami. Sija bi v leto 1664..."

    U zapisu pribelezenom osamnaest godina kasnije vidi se da je i tada staresina manastira Uvca bio pomenuti Kir Gerasim i da je te, 1682. godine, posetio skopskog mitropolita Teofana, sto po svemu sudeci nije bila i jedina poseta ovoj mitropoliji. Nije iskljuceno da je Gerasim bio iz juznih krajeva, odnosno da je bio poreklom Grk, a kao iguman Uvca ostao u Starom Vlahu vise decenija. Zapis u slobodnom prevodu glasi: "... Da se zna kako pride proiguman Kir Gerasim k svestijemu mitropolitu skopskome Kir Teofanu i prilozi mitropolit siju knjigu glagoljemu liturgiju v manastir Vuvac i podpisa se leto bitija 1682. meseca maja v gradu Skopju..."

    Jedna znacajna licnost srpske crkve provela je izvesno vreme u ovom manastiru pod Crnim Vrhom. Bio je to temisvarski mitropolit Josif, za koga se inace pretpostavlja da je zasluzan i za skrivanje riznice manastira Banja kod Priboja, verovatno pred ocekivanom turskom najezdom. Zapis iz 1692. od velikog je znacaja za sudbinu vec pomenute banjske riznice i glasi: "Siju duse spasuju i bozanstvenu knjigu prilozih az smireni mitropolit Temisvarski v hram Presvjete Vladicice nase Bogorodice v monastir glagolemi Vuvac. I aste kto pokusit se otnimiti ot svetago mesta, da mu e prokleto ot gospoda Boga i Preciste Bogomatere i vsih svetih. Amin v leto 1692 godine..."

    Jedan podatak s kraja XVII veka odnosi se, istina posredno, na manastir Uvac. Naime, iz zapisa saznajemo da je postrizenik Uvca nesto kasnije postao i vladika. Rec je o Hristoforu Dimitrijevicu, za koga se zna da je 23. aprila 1710. godine izabran za backog vladiku. Iz ovog izvora ne znamo u kojim godinama i odakle je Dimitrijevic dosao u Uvac, ali su po svemu sudeci to bile poslednje decenije XVII veka, kada je manastir bio ziv duhovni centar, o cemu je vec bilo reci.

    Gotovo kroz citav XVIII vek manastir Uvac je obavijen velom nepoznanica i tajni. Nema podataka o rusenju i stradanju kao i o nestajanju zivota iz pitome doline istoimene reke. Medjutim, sasvim je izvesno da se to zbilo upravo u prvim decenijama XVIII veka, kada su paljene i rusene bogomolje u Starom Vlahu i Srbiji.

    I s t r a z i v a n j a

    Znacajan izvor koji se jednim, istina manjim, delom odnosi i na manastir Uvac jeste neobjavljeni rukopis obnovitelja manastira Banja kod Priboja Dionisija Popovica iz 1857. godine, koji je ovaj kompleks obisao, tacno locirao i delimicno opisao. O ostacima manastira Uvca on kaze: "... Od Priboja na Uvac rjeku po sata, uz Uvac na srpsku granicu jedan cerek (15 minuta). Preko ima manje - samo edan sat uz tu rjeku Uvac srpska granica. Na granici i obstini Jablanickoj zove se Cisti Do i Manastirina. Tu e bio metoh manastira Banje. Manastir se ednim kubetom, naokolo porta od kamena. U porti mnogo zdanija sto su pribavili monasi i eromonasi i narod koi e dolazio manastiru da se pokloni. Oko manastira ima i sada basce, voca svakojaka, vinograda, pomalo nive i livade. To drze Srbi, nazivaju se Didanovici ali ne zive dobro, buduci jedu ono manastirsko mesto..."


    2. Nalaziste za vreme radova (Avgust 1995.)

    Znameniti istrazivac nasih starina, prota Jevstatije Karamatijevic, u trecoj deceniji nasega veka, obisao je manastirski kompleks Uvac u potrazi za legendarnom "crkvom Janjom u Starome Vlahu". Karamatijevic je ponesen epskom memorijom srpskog etnosa pretpostavio da je crkva Janja, koju su navodno zidali Nemanjici, negde u predelu doline reke Uvca. Verujuci da takva crkva odista postoji, da je iz srednjeg veka i da je po raskosi i bogatstvu nadaleko poznata, on je u manastiru Uvcu video tu staru zaduzbinu koju su gradili Nemanjici. Karamatijevic je zatekao manastirski kompleks zarastao u siblje i sumu, i delimicno ga identifikovao, tacno ocenjujuci da je "...Pretprata - zapadni deo hrama u sirinu sest koraka, a u duzinu sedam. Sredina hrama bez oltara duplo je veca. Grad oko crkve ima u sirinu 26 a u duzinu 32 koraka. Uz samu sredinu s desne strane nalaze se tri odeljenja, dobro uzidana u zemlju, duboka 1,5 m, a siroka 4 m. Ova odeljenja podvojena su zasebnim zidovima..."

    L e g e n d e



    Najveca vrednost Karamatijevicevog rada jeste u pribelezenim legendama, predanjima vezanim za manastir, njegovo rusenje, obnavljanje i zivot. On je tacno naveo brojne toponime u okolini koji su najzaobilazniji putokaz u odgonetanju mnogih nepoznanica vezanih za proslost citavog kraja. Pisuci o nepristupacnom mestu gde je manastir podignut, prota Karamatijevic govori o "velicanstvenim ostacima hrama i drugih raznih gradjevina i gradskih zidina...(koje) svedoce da je ovde nekada bujao silan hriscanski zivot..."

    Mnoge nepoznanice vezane za manastir Uvac ostale su i danas otvorena pitanja. Ziva narodna memorija, taj svojevrsni tumac istorije, odgonetala je tajne porusenog manastira u pitomoj dolini istoimene reke. Znameniti stozer nije bio bilo kakav duhovni centar, vec je bio jedan od najvecih. Epski tumaci, koji su posebno u Starom Vlahu odrzavali istorijsku svest, smatrali su da je manastir Uvac upravo ta "Crkva Janja u Vlahu Starome", koja je, kao sto se zna, dugo privlacila paznju radoznalih, ali je pobudjivala i interesovanje etnologa, istoricara i lokalnih kulturnih poslenika. Vredno je paznje saznanje da se samo u Starom Vlahu nalazi pet crkava za koje se u narodu tvrdi da su posvecene ovoj mitskoj cudotvorki.

    Ko je ustvari svetiteljka Janja kojoj su Srbi posvecivali crkve, posebno u ovom delu Srbije? Da li njeno poreklo treba traziti u ostacima paganskog mita kod Slovena ili je Janja hriscanski simbol? Konacno, da li je upravo manastir Uvac ta crkva Janja, koju narodni pevac, kroz reci carice Milice u pesmi "Zidanje Ravanice", pripisuje Nemanjicima, koji nisu uzalud "arcili blago", vec gradili brojne zaduzbine:

    "...Sagradise mloge manastire;
    sagradise Visoke Decane
    bas Decane vise Djakovice;
    Pacarsiju vise Peci ravne,
    Studenicu ispod Brvenika,
    Sopocane povrh Raske ladne,
    i Trojicu u Hercegovini;
    Crkvu Janju u Starome Vlahu..."

    Manastir Uvac je, po predanju, ta crkva Janja, kojoj po bogatstvu nije bilo ravne. Na Orlicu i Orahovici manastir je imao velika stada. Mleko je, navodno, cunkovima sprovodjeno vise stotina metara u manastirsku ekonomiju, gde su spravljani sir i maslac. Svuda okolo bila je manastirska zemlja, basce i vinogradi. Brojni toponimi nas u to nepobitno uveravaju. Sa zapadne strane nalaze se prostrane livade, koje su poznate kao Bostaniste. Pored njih protice Bukovi potok, a neposredno uz Uvac je jos jedna livada, koju mestani zovu Gradina. Opasana je zidom koji je na nekim mestima dobro ocuvan i svedoci o starom utvrdjenju, mozda starijem od samog manastira. Uvac je, u to nema sumnje, bio impozantan duhovni i ekonomski centar celog kraja.

    Predanja, najcesce usmeno prenosena s kolena na koleno, jos jednom su manastir Uvac dovela u vezu sa zaduzbinom Nemanjica. To je prica o Janji, sestri velikog zupana Stefana Nemanje, kojoj su, navodno, braca podigla manastir u zabiti, gde ce se zamonasiti i provesti ostatak zivota. Kada su se sa zlatiborskih padina spustali ka Uvcu, preko krsevitih uskih staza, i kad je Janja videla gde su je braca zatocila, kazu da su okolna brda odjekivala od njene kletve...

    Mocni hram u pitomoj dolini Uvca nije bilo lako srusiti. Turci su to vise puta pokusavali, ali bezuspesno. Izgleda da je uvek neko od rusitelja stradao. Onda su ih upozorili da manastir mogu srusiti samo Srbi. I pronadju Srbe, doseljenike, neke Tokovice, koji su, navodno, Uvac lako porusili. Turci su ih za uslugu dobro nagradili, ali ih je stiglo prokletstvo da im potomstvo ostane siromasno i bez muskog poroda, a da im kuce uvek budu ispod puta. Neki tvrde da je i danas tako.

    Po svemu sudeci medju prvim doseljenicima u zivopisnu dolinu reke, posle rusenja ovog pravoslavnog centra, bila je porodica Didanovica. Za njih je obnovitelj manastira Banja kod Priboja, Dionisije Popovic, rekao da zive lose, jer "jedu ono manastirsko mesto". Predanje kaze da se jednom Didanovicu u snu, uoci Bozica, javilo jedno lice sa krunom na glavi i uputilo ga u tajne crkvenog blaga, ali da ga ovaj upotrebi u obnovu manastira. Kako je Didanovic bio neodlucan, to mu se ista prilika u snu javljala jos dve godine, dva puta uoci Bozica. Pred smrt, navodno, ovaj nesigurni zitelj Uvca odlucio je da tajnu poveri sinu. Medjutim, nestrpljivi mladic nije bio cvrst u nameri da manastir obnovi, ali je resio da odmah otkopa blago. Uoci dana kada je trebalo da zavrsi posao pala je obilna kisa, koja je niz krsevite predele napravila mnoge potoke, koji odronise zemlju, ali i biljege gde je blago navodno bilo skriveno. Voda je tada, kazu, s brda sanela i Kaludjersku cesmu, i zadrzala je na mestu gde se i danas nalazi. Izvesno vreme posle ovog cudesnog dogadjaja odustalo se od potrage za manastirskim blagom. Pouzdano je utvrdjeno da je traganje pod uticajem rasprostranjenih prica docnije nastavljeno, ali se o nekim znacajnijim rezultatima tesko moze govoriti.

    Zivot u neposrednoj okolini Uvca nastavlja se skoro kroz ceo XIX vek. Manastir je u rusevinama i retki putnici namernici, kao i svestenojereji, povremeno ga obilaze. Tradicija manastirskog sabora je ozivela i porta je masovno posecivana na Malu Gospojinu, inace slavu manastira Uvca. Predanja, ta ziva narodna memorija i cudesni tumac proslosti, kazu da su mestani napredovali dok je sabor odrzavan i da je zivot obnovljen u celom kraju. Kasnije, ne zna se razlog, sabor je zaboravljen i od tada nemaju napretka "ni u malu ni u svladu".

    * * *

    Rusenje manastira i nestajanje zivota iz pitome doline reke Uvca verovatno su razlog sto smo liseni vaznih istorijskih podataka iz proslosti ovog znamenitog duhovnog centra. Postojanje manastira bilo je uslov opstanka pravoslavnog stanovnistva u ovoj zivopisnoj dolini. Zamiranje zivota za duze vreme, kao i naseljavanje novih izbeglica, znatno kasnije, znacili su i svojevrstan prekid u istorijskom i kulturnom kontinuitetu. Mnogi vazni podaci i tragovi otisli su s onima koji su iz Uvca nestali, pobegli, ili su ih najcesce sa sobom odneli u grob.

    Ali zahvaljujuci istrazivanjima Narodnog muzeja iz Uzica i ogromnom trudu i radu koji je ulozen prethodnih godina - vaspostavljen je manastir Uvac, sagradjeni i osvestani crkva i konak, a radovi na sredjivanju bogate gradje bice zavrseni u 1999. godini i na odgovarajuci nacin predstavljeni javnosti.

 Манастир    Шишатовац се налази на јужним падинама западног дела Фрушке Горе у близини истоименог насеља и   извора поточића Ремете. У почетку се манастир звао Реметица или Реметски манастир и посвећен је био св. Николи.
 Према  "Свитку завешталном"  жички монаси предвођени својим игуманом Теофаном (Теофилом)    почетком 16. века побегли су од турскиг зулума у Срем и ту су нашли малу стару црквицу посвећену св. Николи. Они су ту цркву срушили и на истом месту подигли 1520. нову и посветили је Рођењу пресвете Богородице. (Иларион Руварац  је  мислио   да то није могло бити 1520., већ између 1545. и 1550. г.) Тај нови манастир се од друге половине 16. века назива Шишатовац. Године 1543. пренете су у Шишатовац мошти св. Стевана Штиљановића из Шиклуша у Барањи. Свечево тело почивало је у ораховом кивоту украшеном седефом до 1760., када је о трошку Вићентија Поповића, вршачког епископа, израђен нов, богато украшен метални кивот.
  Првобитна црква није сачувана и брзо је срушена. 1634. године приморски мајстори Јован и Гашпар саградили су од камена двокуполну  цркву, која је била покривена храстовом шиндром. 1742. године саграђен је четвороспратни звоник квадратног пресека прилогом Вука Исаковича (главни јунак "Сеоба" М. Црњанског)

Вићентије Поповић, као архимандрит шишатовачки, порушио је стару тескобну двокуполну цркву и почео да зида нову, садашњу цркву. Зидање је трајало 20 година, од 1758. до 1778., а осим Вићентија Поповића, који је постао вршачки епископ, велики приложници су били капетан Трифун Исаковић, оберкапетан Јован и његов брат обрстер Јосиф Монастерлија, а такође и потпуковник Секула и његов брат капетан Јефтан Витковић. Оно што на њој одмах привлачи пажњу јесте њена величина која прелази у монументалност, тако да и по томе одступа од осталих, далеко мањих, фрушкогорских манастирских цркава.У њеној архитектури не само да потпуно преовлађује барок, већ су и њени прозори (њих 9) израђени у готском стилу, што је једини пример такве градње на Фрушкој гори. Капела, посвећена Св. Петру и Павлу, саграђена је у барокном стилу 1750. године. Зграде конака су окруживале цркву са три стране, док је четврту, северну, затварао храм. Коначни изглед конаци су добили крајем 18. и почетком 19. века, а обновљени су после пожара 1849. године.
  Иконописац Григорије Давидовић-Обшић из Чалме сликао је цркву 1793., идуће године сликао је иконостас, а 1795. насликао је у цркви и лик епископа Вићентија.

Шишатовачка библиотека некада је била чувена по својим старим рукописним и штампаним књигама. Поменућемо само неке. Чувен је био такозвани Шишатовачки апостол. Овај рукописни апостол на пергаменту написао је јеромонах Дамјан 1324. у граду Ждрелу код Пећи.  У запису на једном дивном писаном јеванђељу од 1560. стоји да је јеванђеље писано у манастиру званом реметски у храму рождества пресвете Богородице, где су и мошти светог и праведног кнеза Стевана Штиљановића; једно  јеванђеље са минијатурама из 16. века. Ту је писан и један минеј 1566. овде се чува и један архијерејски служебник, писан 1616. у манастиру Молдовици (у Каравлашкој), који је приложио Шишатовцу, као манастиру свог пострига, епископ пожаревачки Јосиф 1627.г. и др.
  У ризници је чувано  неколико скупоцених старих крстова, међу којима се истиче ручни крст окован од кујунyије Радослава 1598., петохљебница из 1659., затим бакрорез са ликом Стевана Штиљановића израђен у Бечу 1763. о трошку пуковника Вука Исаковића и један бакрорез израђен 1756. на коме је такође лик Штиљановићев.

Од 1812. до 1824. г. у Шишатовцу је био архимандрит Лукијан Мушицки, писац Гласа харфе шишатовачке. После пада Србије 1813. боравио је у  Шишатовцу код Мушицког Вук Караџић. Ту су позвали гуслара Филипа Вишњића, чије песме о Карађорђевом устанку је Вук записао. У Карловцима и манастиру Шишатовцу Вук је забележио најлепше народне песме од својих најдаровитијих певача - гуслара Филипа Вишњића и Тешана Подруговића.
  У трпезарији Шишатовца, по предлогу Лукијана Мушицког, насликао је 1821. Арса Теодоровић један детаљ из Житија Штиљановићева: сцену како Штиљановић у своме граду Шиклушу дели пшеницу гладном народу.

Овај манастир је у току Другог светског рата потпуно срушен. Данас манастирски комплекс чине  обновљена црква и једна зграда недавно изграђеног конака, југоисточно од цркве.
У трпезарији Шишатовца, по предлогу Лукијана Мушицког, насликао је 1821. Арса Теодоровић један детаљ из Житија Штиљановићева: сцену како Штиљановић у своме граду Шиклушу дели пшеницу гладном народу.

Овај манастир је у току Другог светског рата потпуно срушен. Данас манастирски комплекс чине  обновљена црква и једна зграда недавно изграђеног конака, југоисточно од цркве.

У трпезарији Шишатовца, по предлогу Лукијана Мушицког, насликао је 1821. Арса Теодоровић један детаљ из Житија Штиљановићева: сцену како Штиљановић у своме граду Шиклушу дели пшеницу гладном народу.

Овај манастир је у току Другог светског рата потпуно срушен. Данас манастирски комплекс чине  обновљена црква и једна зграда недавно изграђеног конака, југоисточно од цркве.

У трпезарији Шишатовца, по предлогу Лукијана Мушицког, насликао је 1821. Арса Теодоровић један детаљ из Житија Штиљановићева: сцену како Штиљановић у своме граду Шиклушу дели пшеницу гладном народу.

Овај манастир је у току Другог светског рата потпуно срушен. Данас манастирски комплекс чине  обновљена црква и једна зграда недавно изграђеног конака, југоисточно од цркве.

Манастир се налази на југозападном делу  Фрушке Горе између села Дивоша и Шишатовца. По предању манастир је основала удовица  Стефана Штиљановића, деспотица Јелена у првој четвртини 16.века. Први поуздани подаци потичу из 1566-1567.  Манастир Петковица, чија је црква посвећена св. Петки Трновској, филијала је манастира Шишатовца. Не зна се када је саграђена, али свакако пре 1588. г. када је црква живописана. Петковица је саграђена у најчистијем традиционалном стилу. Црква је живописана 1588. и има фресака више него било која црква 16. века; међу фрескама је и лик св. Стевана Дечанског.
  Петковица и Шишатовац су одувек били у заједници и имали истог игумана; такво стање потврдио је 1741. патријарх Арсеније  IV    једним својим завештањем.

Иконостас са иконама даровао је овој цркви 1735. Миленко Вучковић, житељ села Шуљма. Велики и дивно изрезбарени крст са овог иконостаса сада се налази у Галерији уметности у Сремској Митровици. Црква је до данас задржала првобитни изглед, једино је дрвени звоник у другој половини 18.века замењен зиданим.
  После Првог светског рата црква је опустошена, али је пред Други светски рат обновљена. После Другог светског рата извршена је конзервација, и том приликом су откривене нове површине фресака које су биле раније прекречене.  Манастур данас чини обновљена црква и конак.

Фрушкогорски манастири

Манастир Фенек са црквом посвећеном св. Параскеви (Петки) једини је манастир у Срему који се не налази у Фрушкој гори, већ лежи у Доњем Срему између села Јакова и Бољеваца. Не зна се ко га је и када сазидао.  Могла га је основати мајка Ангелина са својим синовима, јер су они подигли манастир Обеду, који је био филијала манастира Фенека. У овом манастиру су од 15. века па до 1521. године лежале мошти св. Петке. Први поуздан помен о овом манастиру потиче из 1563. године.  У карловачкој Горњој цркви има минеј који је те године писао јеромонах Захарије у Фенеку, а у крушедолској библиотеци чува се Типик Саве освећеног написан у Фенеку 1574. године.
  За време игумана Вићентија Ракића, српског књижевника, порушена је 1793. стара црква и подигнута је 1797. нова.

1813. године у Фенеку су неко време живели као интернирци Карађорђе, Јаков Ненадовић, Младен Миловановић и поп Лука Лазаревић, а у исто време доселили су се и монаси манастира Студенице са својим архимандритом Мелентијем Никшићем. Они су ту били донели и мошти краља  Стефана Првовенчаног. Студеничани су ту остали до половине 1815. године.
  Иконостас је резао Аксентије Марковић 1798., познати мајстор иконостаса карловачке Саборне цркве, новосадске Успенске и Алмашке цркве, беочинске сеоске цркве, земунске Успенске, вршачке, и других. Иконе  је   сликао 1820. Петар Радосављевић. Зидне слике сликао је Димитрије Петровић.

За време Првог светског рата аустроугарска војска запалила је манастир.  Игуман Данило Брзаковић је обновио манастир 1921. године. За време Другог светског рата конак манастира је порушен, а црква је сачувана. Конаци се у данашње време оправљају.

  Црква манастира Беочина посвећена је Вазнесењу Господњем. Манастир је основан у 16. веку, али се   не зна тачно када. У турским пописима се јавља први пут 1566/67. године, када је имао малу једнобродну цркву, за коју се претпоставља да је била изведена под утицајем традиционалне архитектуре. Манастир се  помиње и  1622. године, када је његов игуман Лонгин био у Москви ради милостиње и тамо изјавио да му је манастир разорен. По дозволи патријарха Арсенија III, монаси запустелог манастира Раче на Дрини настанили су се у Беочину, обновили манастир 1697/99, срушили стару цркву и подигли 1708. нову, привремену цркву  од дрвета. Манастир Бођани и Беочин имали су цркве од дрвета чак и крајем 17. века. Место ове беочинске  цркве Миливој Милаковић, становник из Старог Футога од 1732.-1740. године подигао је нову цркву у којој је после смрти и сахрањен. Градња троспратног звоника завршена је 1762.
  Конаци у оквиру манастирског комплекса грађени су између 1728. и 1771. г. Они окружују цркву са југа и запада.  1753. спомиње се капела Св. Ђорђа у Беочину. Опсежна реконструкција манастира изведена је 1893., а мање измене рађене су 1921. г.

Године 1815. пренете су овде из Фенека мошти краља Стевана Првовенчаног, истина на кратко време.

Иконостас у цркви је из друге половине 18. века. Иконостас су резали 1765. године чувени резбари из Новог Сада, браћа Арсеније и Аксентије Марковић. Исте године престоне иконе радио је Јанко Халкозовић "молер новосадски", а потом су  Димитрије Бачевић и Теодор Крачун живописали цркву. Од зидног сликарства сачувана је само једна композиција, рад Јанка Халкозовића из 1782. Истовремено са црквом зидана је стара капела, која је добила иконостас 1739. године. Садашња капела је саграђена 1905. по нацртима Владимира Николића.
До Другог светског рата библиотека и ризница манастира Беочина биле су богате старим и драгоценим предметима од високе уметничке вредности. Ту се чувало рукописно четворојеванђеље, које је писао 1560. године презвитер Цветко из села Годијева, затим једно српско-словенско јеванђеље са минијатурама из 17. века и др. Од старина ту је чувана средњевековна завеса за царске двери, рад монахиње Ане, коју су донели монаси са Балкана, а рад је из 14. или 15. века, затим један сребрни кивот за чување освећеног хлеба, који је радио  "грешни Дмитар", златар из Липова 1550. године; један леп путир, три иконе Богородице из 16. и 17. века и др.

 Манастир је опустошен за време Другог светског рата, али су грађевине остале неоштећене.

По усменом предању овај манастир подигао је краљ Драгутин и посветио га Св. Арханђелима, крсној слави Немањића. Међутим, према једном непознатом натпису, црква је била живописана 1467. Први подаци о овом манастиру су тек  од 1569., када је у њему писан један минеј, а затим 1581. године, када је у њему завршен црквени устав.

        Опис из 1753. године казује да је олтар "на свод написан, такожде и сва црква и препрата молеровата с образи свјатих, равноже и труло, доста љепом мајсторијом изугравством изображено. Патос от мермера бјелог, и червене големе цигле. Врата једна ораова седефом накићена". Ништа од тога није сачувано. 
Кузман Коларић, молер, сликао је капелу Кирика и Јулите, која се налази на хору. После три године, 1786. Коларић је живописао иконостас. Нови иконостас и зидне слике израдио је 1906. године сликар Стеван Алексић.

        У цркви су се чувале мошти св. мученика Кирика и матере му Јулите. Кивот за њихове мошти направљен је 1773. и налазио се у цркви с десне стране, а више кивота била је икона ових светих мученика, коју је радио и даривао 1766. године иконописац Димитрије Бачевић.
У цркви је сахрањен 1773. пуковник  "рацке милиције" Александар Рашковић, који је заједно са својим оцем Атанасијем прешао из Србије 1737. године у Аустрију.

        Овде се у ризници чувао један крст, који традиција приписује времену краља Драгутина; једна крстионица од алабастера из 14. века пренесена из Старе Србије; једно рукописно јеванђеље с оковом златара Конде Вука из 1557. године; сребрна чаша кујунyије Луке из 1652. године и др.

        За време Другог светског рата овај манастир је потпуно порушен.

 Манастир је изграђен на јужним падинама Фрушке Горе у самом насељу Врднику.

Стара црква манастира Врдника сазидана је пре турске власти у Срему и била је посвећена Светом Јовану Крститељу.

У турским документима из 1566-69. године постоје подаци који говоре о овом манастиру. Први поуздан податак о овом манастиру потиче из 1589. године; тада је у њему писан један минеј.

Кад су се избегли монаси из манастира Раванице у Србији 1697. године из Сент-Андреје спустили у Срем, они су обновили запустели и порушени манастир Врдник. Ту су положили тело светог кнеза Лазара у цркву, коју су, за успомену на стару Раваницу, посветили Вазнесењу Господњем. Од тог доба почиње Врдник да се зове и Раваница.
  Ова црква је била мала да прими велики број ходочасника који су долазили да се поклоне и помоле пред св. моштима косовског мученика. Но подизање нове цркве није ишло брзо. Митрополит Мојсије Путник тражио је да се нова црква подигне по плану и величини манастира Шишатовца. Данашња црква манастира Врдника зидана је  од 1801.—1811. године.  Зидао ју је Корнелије, мајстор из Новог Сада. Истовремено са црквом назидан је и звоник са четири спрата. 1811. године на Видовдан пренете су мошти кнеза Лазара у нову цркву. То је био изузетно свечан догађај, коме је присуствовао карловачки митрополит Стефан Стратимировић, који је стигао у парадној кочији са запрегом од шест белих коња.  Стара црква је 1812. године срушена, а на њеном месту био је подигнут споменик. Нов звоник подигнут је 1832. године.  Конаци су сазидани у првој половини 18.века,  а преправљани и дозиђивани све до почетка 19.века.
  Иконостас  старе цркве је радио Павле Симић, а иконе на иконостасу  је  сликао  у зографском стилу Станоје Поповић 1743. године.   Монах-сликар Амвросије Јанковић, насликао је 1776. године у трпезарији овог манастира композицију из националне прошлости: Косовски бој. Петар Чортановић 1856. године насликао је, преко ове Амвросијеве слике, своју верзију Косовске битке и ликове чланова породице кнеза Лазара.  Од почетка 19. века у Војводини и Славонији врло често се сликају ликови Срба светитеља, па је сликан и Милош Обилић као светитељ.
  Иконостас, певнице, налоњ и тронове резао је   карловачки дуборезац  Марко Вујатовић 1809-1814. године, а позлатио их је Петар Чортановић. Иконостас  и   живопис у цркви је сликао Димитрије Аврамовић од 1852. до 1853. године. На плафону су приказани портрети српских владара у средњевековном орнату.

Све ове слике уништене су у току Првог и Другог светског рата.

У манастирској ризници чувала се хаљина кнеза Лазара; покров од црвене свиле за лице кнеза Лазара, на коме је монахиња Јефимија 1399. године извезла златном жицом Похвалу кнезу Лазару; свилени надбедреник везен златом и свилом из 15. века, сребрни путир из 1692. године; бакрорез из 1764. године са ликом св. Ђорђа, испод кога је насликан Врдник; бакрорез Захарија Орфелина из 1773. са ликом кнеза Лазара; богато украшен златни крст, дар краља Александра Обреновића, поводом 500-годишњице косовског боја.
Иако је црква посвећена св. Вазнесењу, црква слави, као национални празник Видовдан. На тај дан долазио је многобројни народ из свих наших српских крајева, да се поклони кнезу мученику, а од 1905. године о видовданској слави манастира (нове) Раванице овде се одржавао и слет српских Сокола.

 У Другом светском рату манастир није разаран, али је опустошен. Данас манастир чине црква, три крила  конака и оградни зид са источне стране, на којем је улаз у манастирску порту.