Lose si me razumeo ili se nisi trudio da razumes...

Mrzim izgovore. Ne mrzim cak ni mog najveceg neprijatelja i zelim mu sve najbolje. Izgovore ne podnosim, a taj "Ja nemam..." mi posebno ide na zivce. Bude mi ih zao, ali rekoh da se vecina svodi na to da ocekuju beneficiju samo iz cinjenice da nemaju. Neki su u pravu jer jednostavno ne mogu. Ne mogu da rade iz fizickih ili psihickih razloga. Ti se zaista zapate. Ostalima je to samo izgovor za sopstvena razocarenja.

Ovde bih pre rekao da je ovo iz novina tacno i da je slucaj psihicke a ne materijalne prirode. Mislim, u svakom slucaju je psihicke prirode ali ne mislim da ratni vojni invalid ima malu penziju od koje ne moze da makar unajmi pristojnu gajbu cak i u Beogradu i prehrani porodicu. Mozda gresim, ne poznajem ih pa da znam detalje.

Tesko. Nisam sklon samosazaljenju i kivnosti na druge zbog toga. 

Nema opravdanja za ovo. Jednostavno nema...

Dečak koji je preživeo pad pita kada će da dođe mama


BEOGRAD - Nisi plakao pred njim? -Nisam, ne brini - Dobro je, ne sme da vidi da si tužan. Ovako je Zdenka Ponjiger savetovala i bodrila supruga Miroslava koji je s njom, majkom, sestrom i bratom u Dečjoj klinici u Tiršovoj juče obišao trogodišnjeg M. P. Tada su prvi put videli svog malenog rođaka otkako je dečak u naručju oca Palka pao sa šestog sprata samačkog vojnog hotela u Beogradu.
Rođaci iz porodice Ponjiger prvi su obišli povređenog mališana u Tiršovoj

U tragediji koja je u utorak zadesila ovu porodicu jedina svetla tačka je dečak koji, prema rečima lekara ove ustanove, polako ali sigurno dobija bitku za svoj život.


- Mališan je raspoložen, komunikativan, postao je ljubimac osoblja. Pita kad će da dođe mama, ali ne i tata. Kaže da tata nije dobar. Lekari i medicinske sestre vešto izbegaju odgovor na to pitanje i priču skreću na igračke. Iz njegovog pogleda i svake reči naslućuje se da je veliki borac - kaže sagovornik “Blica” iz Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj.


O velikom srcu ovog trogodišnjaka svedoče i prvi utisci koje je radoznaloj i zabrinutoj rodbini prenela Zdenka, vrativši se sa Odeljenja intezivne nege.


- Pozdravila sam ga kroz staklo i mnogo se obradovao. Videla sam da pokušava da ustane, ali nije mogao jer je od glave do pete obavijen zavojima i gipsom. Može samo da podigne glavicu i pomera prstiće - rekla je Zdenka dodavši da nije lako mališanu da ostane miran pogotovo jer je okružen hrpom igračaka koje poslednjih dana donose brojni građani zabrinuti za sudbinu ovog dečaka.

 

Mališan stabilno, psiholog čeka
- Postoperativni tok je u najboljem redu i zdravstveno stanje mališana je stabilno. Njemu je urađeno hirurško i ortopedsko nameštanje preloma nadlaktice i obe butne kosti, zbog čega mu je stavljen u gips. Naša klinika ima psihologa, međutim pošto je juče bio tek drugi dan nakon operacije, a još mu nije saopšteno da nema roditelje, odlučili smo da ga psiholog još ne posećuje - rekao je za “Blic” doktor Dragan Zamlakar, specijalista dečje hirurgije.


Dok je to govorila, na treći sprat Dečje klinike popele su se i dve sredovečne žene noseći u rukama dve velike kese.


- Da li se ovde nalazi mališan? Mi radimo u firmi preko puta klinike. Kada smo čuli šta se dogodilo, organizovali smo se i skupili novac za igračke, pelene i slatkiše. Želimo samo da se što pre oporavi i da zaboravi na ovo što mu se dogodilo. I ja sam majka, pa znam kako se sada osećate - objasnila je žena koja je želela da njeno ime ipak ostane tajna.


Dok je govorila o povređenom trogodišnjaku i razlozima svog dolaska, iznenada je briznula u plač. Ovaj nalet emocija naterao je suze na oči i članovima porodice Ponjiger koji su već danima iscrpljeni od brige za svog malog rođaka.


- Biće sve u redu. Kada izađe odavde, mi ćemo ga odvesti. Živeće s nama u Binguli - odgovarala je uplakana Zdenka i prenela da mali M. P. “zapitkuje sve i svašta” i da misli da je dobro raspoložen.
Zdenka i Miroslav ne kriju suze pred saosećanjem sugrađana


Pozitivno psihičko stanje mališana potvrdio je za naš list sagovornik zaposlen u Dečjoj klinici.


- Voli kada mu osoblje čita priče, a obožava i slikovnice koje mu brojni posetioci donose. Iako je trogodišnjak, veoma je rečit. Ima čiste rečenice i uopšte se ne prenemaže, što ukazuje da su roditelji s njim radili i ponašali se prema njemu kao prema odraslom. Naučili su ga mnogim stvarima. Pita sve što ga zanima, poput koliko doktorke i sestre imaju godina, da li su udate ili imaju li mladiće, da li imaju decu. I pamti sve što mu kažu. Više se vezuje za žene, pa mislim da je sigurno i pre tragedije bio vezan za majku - kaže naš sagovornik i dodaje da mališan stalno traži da jede voće, a omiljene su mu banane.


Videvši da mu brojni rođaci dolaze u posetu, M. P. je poželeo da vidi i svoje roditelje. Prema savetu lekara, koji su primetili da se mališan unervozio, porodica Ponjiger je juče nakon pola sata morala da prekine posetu, ali je već dogovoreno da je i danas ponove.

Izvor: Blic

Rodbina usvaja malog Ponjigera

Rodbina trogodišnjeg M. P, teško povređenog kada su njegovi roditelji poginuli skočivši sa njim u naručju sa šestog sprata, prikuplja potrebnu dokumentaciju za usvajanje. Dečak već sledeće nedelje izlazi iz bolnice.

Porodica trogodišnjeg M. P, koji je teško povređen prošlog utorka u porodičnoj tragediji kada su njegovi roditelji poginuli skočivši sa njim u naručju sa šestog sprata vojnog samačkog hotela u Batutovoj ulici, moći će već naredne nedelje da odvede mališana svojoj kući.

 Rođaci su već posetili dečaka u Tiršovoj, a od danas počinju da prikupljaju papire za starateljstvo, piše "Blic".

 U Gradskom centru za socijalni rad (GCSR) rečeno je da je rešenje o stavljanju pod starateljstvo ova ustanova dužna da donese odmah po prijemu takvog zahteva, odnosno najkasnije u roku od 30 dana.

 "Poput drugih primera kada maloletna deca ostanu bez roditelja, u velikom broju slučajeva brigu o njima preuzima neko od srodnika, poput ujaka, tetaka, baba, odnosno rođaka koji žele da se staraju o detetu. Ukoliko je maloletno dete na bolničkom lečenju njega nakon lečenja može da preuzme samo zakoniti zastupnik", kažu u GCSR-a.

 Miroslav Meleg, brat od tetke trogodišnjeg mališana, rekao je da je u svakodnevnom kontaktu sa lekarima Dečje bolnice Tiršova i da je zadovoljan oporavkom svog trogodišnjeg brata od tetke.

 "Od utorka ću biti u Beogradu sve vreme dok ne sakupim potrebnu dokumentaciju kako bih mogao da ga odvedem kući. Sredinom nedelje trebalo bi da dobijem izveštaj sudskih veštaka o Palkovoj i Ilonkinoj smrti, nakon toga ću kontaktirati sa Centrom za socijalni rad", objasnio je Meleg.

 Doktor Dragan Zamlakar, specijalista dečje hirurgije Dečje bolnice u Tiršovoj, kaže za “Blic”da se mališan oseća odlično zbog čega je juče sa Odeljenja intenzivne nege prebačen na odeljenje ortopedije.

 "Očekujemo da u bolnici ostane još sedam do deset dana, a nakon toga trebalo bi da bude pušten na kućno lečenje. Trenutno pije antibiotike pošto je imao otvorene prelome, ali sve teče kako je planirano. Njegovo psihičko stanje je takođe veoma dobro, osim što je malo uznemiren zbog brojnih posetilaca koji donose poklone", objasnio je doktor Zamlakar.

Izvor: Mondo

Овај човек је тражио помоћ.
Нико није чуо.
Имати педесет година и живети у једној соби са малим дететом, без пара, још болестан, значи неспособан да заради.
У јуну (значи пре 5 месеци) Он је изнео свој проблем, ту је морало да се реагује, јер и лајик види да је њему уз материјалну помоћ била преко потребна била и здраствена.
+
Узрок његовог менталног стања је материјална ситуација...тражио је само 20000, које није добио 
И ево докле је то дошло.
Ово не сме да се заборави, и не сме да се опрости Шутановцу, који лаже као пас! 

Надам се да ће се клинац некако опоравити и израсти у здравог човека.

Pogledajte kako izgleda soba u kojoj će živeti mali M. P.

Posle porodične tragedije koja je zadesila trogodišnjeg M. P., kada je početkom decembra 2011. izgubio oba roditelja i u njihovom naručju pao sa šestog sprata vojnog samačkog hotela u Batutovoj u Beogradu, mališan u ponedeljak konačno izlazi iz bolnice. Život će nastaviti okružen ljubavlju svoje nove porodice.


        Uskoro će se M. P. pridružiti rođacima Miroslavu i Gabrijeli koji već imaju sina Luku

Miroslav Meleg, podoficir Vojske Srbije i blizak rođak malog M. P., provodio je dane pored njegove bolničke postelje, pokušavajući da zabavi mališana i odagna mu misli od bolova koje je trpeo zbog teških preloma. I upravo će Miroslav, njegova supruga Gabrijela i njihov sin Luka biti nova porodica malom M. P. Gabrijela, vrsna domaćica, već najavljuje odlične burek-pice koje će servirati mališanima.
 

Luka se najviše obradovao dolasku rođaka s kojim će ubuduće deliti sobu i gomilu igračaka.



- Srećan sam, jedva čekam da dođe - rekao nam je Luka, nestašno skačući po krevetu na sprat. Donji krevet je namenio rođaku - „jer se plaši visine“.

A nova soba, sveže okrečena u pastelno plavu i zelenu, sa tepihom iscrtanim stazama za automobile i, bar zasad, uredno složenim igračkama, biće prava igraonica za trogodišnjaka koji napušta bolnicu.
 

- Svim drugarima iz bolničke sobe i osoblju rekao je kako u ponedeljak „odlazi kući“. Ceo dan je samo o tom govorio, pominjući Gabrijelu i Luku - kaže Miroslav.


          U novoj sobi spreman i radni prostor


On je od dela novca uplaćenog na žiro-račun za pomoć malom M. P. sobu prilagodio dvojici mališana. Ostatak novca biće sačuvan za školovanje kada M. P. stasa za đačku klupu.
 
 

- Veoma sam zahvalan svima koji su bili uz nas u ovim teškim trenucima, nesebično pomažući da M. P. ne bude uskraćeno detinjstvo kakvo zaslužuje. Nikad neću zaboraviti ni osoblje bolnice, bili su predivni... Zahvaljujući njima M. P. danas ponovo hoda - kaže Miroslav.

Nakon nekoliko operacija i skoro tromesečnog boravka u gipsu, M. P. je prošle nedelje ponovo prohodao.

Lekari Dečje klinike u Tiršovoj kažu da je njegovo zdravstveno stanje odlično, a već se dovoljno oporavio i da sam hoda.
 

- To su početni, nestabilni koraci. Često se zaleće i trudi da korača bez pomoći sestara - kažu u Tiršovoj.


     Igračke složene i čekaju...

- Kad dođe, moraćemo svi da se priviknemo na zajednički život, svima nam je sve novo. Prihvatićemo ga isto onako kako bismo želeli da naše dete neko prihvati kad bi se našlo u istoj situaciji - kaže Gabrijela, svesna da neće baš sve biti lako, jer su mališana u Tiršovoj malo razmazili


Izvor: Blic

Mali Ponjiger srećan u novoj porodici



Milan Pongijer (4), koji je decembra prošle godine preživeo tragediju svoje porodice i pad sa šestog sprata, već šest meseci je u hraniteljskoj porodici Melerovih, inače rođaka njegovog pokojnog oca.


Miroslav Meler, kome je pokojni Pongijer ujak, prihvatio se hraniteljskog posla zajedno sa suprugom Gabrijelom sa kojom ima šestogodišnjeg sina Luku.

“U početku je bilo naporno. Trebalo je Milana naučiti osnovnim pravilima jer je bio prilično vaspitno zapušten. Znam da su ujak i ujna, koji su ga dugo čekali, Milanu sve dozvoljavali, ali to nije dobro za njega“, kaže za „Blic“ Gabrijela Meler koja je po ceo dan angažovana oko Milana i sina Luke i dodaje:

“Najveći problem sam imala s tim što je odbijao da jede bilo šta slano, samo slatko. Morali smo sve ispočetka, navikavanje na nošu i slično.“

“Obavili smo sve vežbe rehabilitacije na VMA i sad je još preostalo da odrede kada će mu vaditi šipke koje su mu ugrađene u kukove.Ostalo je sve u redu“, priča mama Gabrijela kojoj se od septembra spremaju nove obaveze.

Milan kreće u vrtić, a njen sin Luka u prvi razred osnovne škole.

Luka i Milan dele istu sobu. Luka spava na krevetu na spratu, a Milan na donjem. Najradije se igraju na kompjuteru, kada im mama dozboli.

Mali Milan doživeo je stravičnu nesreću kada je njegov otac Palko Pongijer, prema nalazu istrage, gurnuo ženu Ilonku, a potom sa sinom u naručju skočio iz sobe samačkog hotela u Batutovoj ulici u beogradskom naselju Zvezdara.

Milan je srećom preživeo, ali su povrede bile toliko teške da su lekari u Tiršovoj prvog dana odbili da ga operišu u strahu da ga ne izgube.

Čudom je preživeo pad, čudom se i oporavio. Hoda, priča i ponaša se kao i svako drugo dete.

Izvor: Mondo

 

Dobio je sansu za normalan zivot i to je lepo.

... život ide dalje...

Milan Ponjiger srećan u novom domu
J. Su. | 05. decembar 2012. 20:58    | Komentara: 18
Petogodišnji dečak, godinu dana posle tragedije, oseća se dobro u novom domu. Nijednom nije spomenuo to što se dogodilo, a ni roditelje - kaže rođak Miroslav

ČUDO - reč koja je pre tačno godinu dana spasla sigurne smrti petogodišnjeg Milana Ponjigera. Dečak koji je preživeo pad sa šestog sprata, danas je veseo, razdragan i živ. Uživa u vrtiću. Srećan je uz brata Luku.

Samo godinu dana ranije, lekari Univerzitetske dečje bolnice u Tiršovoj borili su se za život malenog Milana. Njegov otac Palko Ponjiger skočio je sa dečakom u naručju, sa šestog sprata samačkog hotela u Batutovoj ulici na Zvezdari. Prethodno je gurnuo Milanovu majku Ilonku.


Teške povrede unutrašnjih organa i prelomi kostiju u prvom momentu nisu bile ohrabrujuće za mališana. Imao je prelome obeju nadlaktica, podlaktica, nogu i kuka. Jako malo srce, međutim, nije se predalo. Milan danas živi sa rođacima Miroslavom Melerom, njegovom suprugom Gabrijelom i bratom Lukom.



- Milan je dobro - kratko kaže Miroslav Meler, kome je dečakov pokojni otac ujak. - Pre mesec dana lekari su mu izvadili metalne šipke iz kostiju i više nema terapije. Idemo na sistematski pregled na Vojnomedicinsku akademiju i samo kad ima redovne kontrole. Do sada nije spominjao nesreću, a ni roditelje. Ide u vrtić i ponaša se kao i svako drugo dete.

Sobu u naselju Žarkovo deli sa sedmogodišnjim bratom Lukom. Imaju zajedničke igračke. Zajednički krevet na sprat. I dok svako jutro Milan sa rancem na leđima ide u vrtić, brat Luka, đak prvak, hita ka školi. Dečje obaveze ne ometaju ih da slobodno vreme provode u igri.

Borbu za život, i hrabrost malog Milana, koji je proveo u bolnici više od tri meseca, čitava Srbija pomno je pratila. Brinula mu i pomagala. Uplaćivali su pare, kupovali i donosili igračke.

Dugo je i centar za socijalni rad odlučivao kome će pripasti dečak i ko će voditi računa o njemu. Mnogi su se nudili da pruže topli dom Milanu. Od rodbine, pa do ljudi širom zemlje. Konačna odluka o hraniteljstvu pala je na porodicu Meler, kojoj je pre šest meseci pruženo sve poverenje za brigu o hrabrom Milanu.

Kada će biti pravi trenutak da dečak sazna istinu o sebi, svojoj sudbini i svojim roditeljima, psiholozi će pomoći porodici Meler.

Izvor: Novosti

Znaci.. ovako.. u zemlji u kojoj i dalje hiljade porodica vojnika zivi u nehumanim uslovima, u kojoj i dalje postoje izbeglicki centri, u kojoj milion ljudi nema primanja... mi dajemo milionce za jednog i 7 miliona za drugog lipicanera...