Mеркелова води само једну битку и то је у Берлину против ''Путин југенда'' као што су странке АфД чији су чланови на црној листи украјинске владе зато што су приликом посете Кремљу посетили и Крим, затим неонацистичка НПД и антиисламски покрет Пегида.

skinhedi su bezglavi ološ skoro pa isti bradatim glavosečama islamističkim.

 

Канцеларкина борба са избегличким наслеђем


Предизборни сусрет Ангеле Меркел са избеглицама и критичарима њене миграционе политике



Од нашег дописника

Франкфурт, Хајделберг – Захвалнице, сузе радоснице, аплаузи, али и критике и позиви на оставку обележили су регионалну конференцију Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) у Хајделбергу, чиме је други сусрет Ангеле Меркел са партијском базом откад је одлучила да се бори и за четврти канцеларки мандат потврдио да демохришћанској „мами” у изборној трци предстоји и борба са „избегличким наслеђем”.

Меркелову је у граду на обали реке Некар дочекао аплауз око 800 делегата из четири југозападне немачке покрајине, док је шеф ЦДУ за Баден Виртемберг и покрајински вицепремијер Томас Штробл изјавио да му је „пао камен са срца када је Ангела Меркел одлучила да се бори да остане на челу странке и да буде њен канцеларски кандидат на изборима”.

„Због тога те немачки југ пуног срца и из све снаге подржава”, рекао је Штробл у говору Меркеловој, иако је ова регионална конференција показала да канцеларкина политика изазива опречне реакције и у партији коју предводи.

Страначки делегат из Карлсруеа Улрих Зауер, који каже да је члан ЦДУ од 1960. године, позвао је своју страначку шефицу да поднесе оставку, пре свега због своје избегличке политике.

„С вашом избегличком политиком отворених врата, која је заиста без премца, на леђа сте нам натоварили нешто чега се нећемо скоро отарасити. Зато поднесите оставку одмах, пре него што штета коју се причинили постане још већа”, рекао је Зауер, оптуживши Меркелову за безосећајност јер није бринула о жени коју је извесни Ирачанин силовао у граду Хајлброну.

Ова оштра критика старијег демохришћанина очигледно је мотивисала једног његовог страначког колегу, који се иначе ангажовао на помагању избеглицама, да у конференцијску салу уведе дечака из Авганистана по имену Едрис, кога је отац подигао да би могао да види Ангелу Меркел.

„Желим да вам захвалим. Много сам срећан што сам овде”, рекао јој је Едрис на немачком, на шта га је канцеларка похвалила што је „већ научио много тога на немачком” и позвала га да настави са учењем језика.

Када је Едрис питао да ли сме да се рукује са њом, она му је пришла и руковала се са њим и његовим оцем, док је Едрис је брисао сузе од среће.

 „Видели смо читав низ тема о којима се тренутно расправља у немачким породицама, а које се тичу питања избеглица”, рекла је Меркелова, захваливши жестоком критичару Зауеру на храбрости да изрази своје мишљење и додајући да и даље сматра да је било исправно помоћи људима у невољи, али и да „морамо да се организујемо и контролишемо ситуацију, како унутар, тако и ван наших граница”.

На критике које се тичу споразума са Турском, она је рекла да засад није чула бољи предлог, док је по њеном говору, који се тицао и реформе пензијског система, нових радних места и извоза оружја, било јасно да канцеларка настоји да истакне да избеглице нису једина тема.

Што се тиче избеглица, она није директно истицала чињеницу да се њена политика према избеглицама драматично променила у последњој години дана, али је зато покрајински шеф ЦДУ Штробл, који је у Баден Виртембергу вицепремијер и министар унутрашњих послова, пред децембарски конгрес ЦДУ предложио пооштравање закона о депортовању оних којима је одбијен захтев за азил.

Он је предложио не само да се олакша процедура депортације већ и да се људима који чекају депортацију смање социјална давања, потом да се депортације врше чак и у случају болесних људи, као и да се у Египту изгради центар за оне који су у процедури враћања у матичну земљу.

Штробл предлаже и да се одузме азил онима који су га добили а ишли на „годишњи одмор” у земљу из које су побегли.

Овај његов предлог је изазвао оштре реакције, како активиста за људска права, тако и коалиционих партнера на покрајинском и на савезном нивоу. Портпарол премијера Баден Виртемберга Винфред Кречман, иначе функционер Зелених, истакао је да „то нема никакве везе са планираним акцијама покрајинске владе”.

Генерална секретарка Социјалдемократске партије, са којом је ЦДУ на власти на савезном нивоу, истакла је да ЦДУ „користи популистичке слогане” баш као и њена сестринска странка у Баварској, Хришћанско-социјална унија (ЦСУ).

„Делови ЦДУ и ЦСУ изгледа да се такмиче у томе ко ће бити више сагледан као нехришћанска партија у Немачкој”, рекла је Катарина Барли, додајући да очекује од Меркелова да изнесе појашњења, као и да би Штробл требало да своју енергију усмери на већ донету одлуку да се брзе депортације примењују на оне људе за које се зна да не могу да остану у Немачкој.

 
Ангели Меркел одбијен азил у Немачкој

Франкфурт, Хајделберг – Сиријској беби, којој су родитељи Мамон и Тема ел Хамза прошле године после доласка у Немачку као избеглице дали име Ангела Меркел, одбијен је захтев за азил, сазнали су немачки медији.

То што су девојчици по рођењу дали име немачке канцеларке није им помогло да девојчица рођена прошлог 27. децембра у Диселдорфу добије статус избеглице, већ јој је Савезна служба за миграције и избеглице одобрила само такозвану супсидијарну заштиту, што особу штити од насилног повратка у ратом захваћену земљу, али јој не дозвољава да доведе друге чланове породице, као што то може онај ко добије азил.

Малој Ангели Меркел одобрен је боравак од годину дана, а овај статус може да буде продужен до два пута по две године, а по истеку тог рока се статус избеглице поново преиспитује. Разлог за одбијање азила овој породици је немачки закон о миграцији, који налаже да ниједна особа која у земљу дође са територије неке треће земље не може да добије право на политички азил, а управо то је био случај са овом породицом из Сирије.

Међутим, минхенски „Зидојче цајтунг” је открио да је 17.000 избеглица тужило суду немачку државу и да је 90 одсто њих тако добило азил.

Švedskoj godišnje potrebno 64.000 imigranata


Švedskoj je godišnje potrebno 64.000 imigranata kako bi sprečila narušavanje ekonomskog rasta, uzrokovano nedostatkom stručne radne snage, saopštio je Švedski zavod za zapošljavanje, prenosi Anadolija.

Generalni direktor Zavoda Mikael Sjoberg je u izjavi za državnu televiziju SVT rekao da bi nedostatak stručne radne snage već naredne godine mogao znatno naštetiti Švedskoj.

Iz Ureda za zapošljavanja navode da je zbog nedovoljnog broja radno sposobnog domicilnog stanovništva, potreban veći broj stranih radnika.

"Stopa nataliteta u Švedskoj je veoma niska. Domaće stanovništvo se smanjuje. Kako biste nastavili dalji rast, potreban je rad a samim tim i veća populacija", rekao je za švedski "The Local" Johan Bišman iz Zavoda za zapošljavanje.

Dodao je da pojedine kompanije već osećaju posledice nedostatka radne snage, naglasivši kako će ovaj problem rasti i naredne godine.

"Nedostatak radne snage već utiče na javni sektor, a naredne godine će posledice toga osetiti sve više preduzetništva. Određeni broj privatnih kompanija je takođe pogođen ovim problemom koji će rasti i naredne godine", rekao je Bišman.

Prema Zavodu za zapošljavanje Švedske smanjenje broja ljudi koji napuštaju srednje škole pre završetka školovanja i podizanje starosne granice za odlazak u penziju su načini kojim bi se mogla ublažiti situacija, ali navode da je kao dugoročno rešenje neophodna imigracija.

Prema podacima Zavoda za zapošljavanje Švedske, sve veći broj poslova u toj zemlji dobijaju osobe koje su rođene van Švedske. Navodi se da je glavni razlog tome što se konstantno nastavlja smanjivati broj radno sposobnog domicilnog stanovništva zbog čega švedske firme angažuju sve više stranaca na određena radna mesta.

 

jedan moj poznanik iz srbije...imao neki biznis prodavao neka cuda za video igrice...

i pojavila mu se konkurencija...itd...

i on je smislio genijalan nacin da ih se otrese...davao sve ispod cene...

sad to isto radi uber samo malo tehnoloski bolje potkovano...

normalno bankrotirao...

isto tako i ovi...sad se oni prave da im nista nije...

inace reakcija skora svakog zivog bica na planeti na agresiju je pacifikacija...

tako da...to bi manje vise bilo to...

ИЗБЕГЛИЦЕ; МАКЕДОНИЈА И ВАЖНОСТ БАЛКАНА


Амерички и европски естаблишмент лако отписују земље Источне Европе иако је њихова стабилност кључна у борби против тероризма


За нешто више од годину дана милиони очајних избеглица побегли су од ратова у Сирији и Ираку. Више стотина хиљада домогло се европских обала, а потресне приче о њиховој патњи преношене су широм света.

Трома реакција неких од највећих светских економија приморала је мање да нешто предузму. Управо те земље, посебно на Балкану, остаће кључне за нашу способност да победимо ISIS.

Једна од држава на коју би требало обратити пажњу је малена Македонија. Ова земља, која је на првој линији кризе, није чланица Европске уније, али има транзитну улогу, спајајући Грчку са остатком континента.

Рута кроз Македонију, која повезује Блиски исток са Европом, користи се вековима. То је историјска рута дуж континенталне Европе, која је донела трговину, културу и просперитет. Данас доноси веома другачију и проблематичну причу.

ГРУЕВСКИ, КАД ДРУГИ НИСУ СМЕЛИ
За само два месеца прошлог лета 42 хиљаде избеглица ушло је у Македонију. Земља укупно има 2,1 милиона становника – колико и Кентаки – и од почетка кризе била је приморана да пропусти целу популацију Ајдаха (Савезна држава у САД, прим. прев.) кроз своје границе. Министар спољних послова Попоски 2015. је рекао да се Македонија, као земља са 2,1 милиона становника, нашла на рути 800.000 миграната који су из једне земље ЕУ (Грчке), преко државе која није чланица Уније или Шенгена (Македоније), поново улазили у ЕУ.

На крају, македонски лидери су деловали када други европски званичници нису смели. Премијер Никола Груески прогласио је ванредно стање и затворио границе. Био је то самоуверен и храбар потез који је навео остатак Европе да делује. Убрзо након тога регион је посетио председник Европског савета Доналд Туск и поручио да „ниједна европска земља неће бити транзитна територија“. Како је рекао премијер Баварске и председник немачке Хришћанске социјалистичке партије (CSU) Хорст Зехофер: „Ми у Немачкој смо од овога имали користи. Македонија је у суштини урадила оно што је Немачка требало да уради“.

Управо на тој граници ми би требало да, заједно са нашим македонским партнерима, уложимо највеће напоре да стабилизујемо Балкан и направимо истински ефикасан бедем против терористичке претње Исламске државе.

У јуну је Македонска полиција ухапсила четворицу мушкараца осумњичених да су се борили у ISIS. Надлежни у тој бившој југословенској републици процењују да се чак 130 њених грађана борило или се још увек бори у исламистичким групама у Сирији и Ираку.

Недавно истраживање NPR (националног радија; прим. прев.) показало је да је чак хиљаду бораца са Западног Балкана путовало на терирорије под контролом терористичких група – Исламске државе, Џехбат ал-Нусре и других милиција у Сирији и Ираку. Ове људе мобилише порука да не припадају Европи и да их је Европа одбацила. Њихово кретање следио је и ток оружја.

ПРЕТЕЖАК ТЕРЕТ НА БАЛКАНУ
Турски председник Реџеп Тајип Ердоган запретио је да ће отворити државне границе како би допустио избеглицама да преплаве Европу. У критичном тренутку кризе ова претња би убрзо могла постати опасна реалност која би могла да изазове веће немире у ионако проблематичном региону. Пре свега, то ће бити додатни терет нашим савезницима на Балкану. Ако председник Ердоган одлучи да делује, терористи ће се инфилтрирати у талас очајних избеглица.

Иако многе земље нису реаговале, охрабрујуће је видети лидере из земаља попут Македоније како предузимају неопходне акције. На пример, мађарски премијер Виктор Орбан обећао је подршку: „Мађарска ће обезбедити сву неопходну помоћ за заштиту граница, било да се ради о техничким, финансијским или људским ресурсима“.

Ово је један од највећих геополитичких потреса у овој генерацији, будући да се ради о највећој сеоби народа од Другог светског рата, која изазива драстичне промене широм Европе.

Милиони људи који се сливају у Европу беже од истог оног тероризма којег ми покушавамо да поразимо. У име стабилизације региона, морамо сарађивати са свим нашим партнерима, пре свега на Балкану.

Амерички и европски естаблишмент сувише лако отписују мале земље Источне Европе иако ће се тамошња стабилност и безбедност показати као кључне у глобалној борби против тероризма.

Игнорисање упозорењá наших балканских пријатеља нȃс доводи у опасност.

Вес Мартин је пензионисани пуковник који је служио као високи официр у америчкој војсци за борбу против тероризма у оквиру свих коалиционих снага у Ираку

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ


The National Interest

  Atlantisti su svima nama ubacili mačora u gaće i lepo se izmakli. A stav "nije nam ništa" takođe dolazi na naplatu.

Limb sa vaškama


Hiljade izbeglica je zaglavljeno u Srbiji – napred ne mogu, nazad neće. Zvanično, kampovi su uređeni i dovoljni da prime sve. Nezvanično, u centre se ulazi teško, a dešavaju se i nenajavljene deportacije u Makedoniju.

„Koliko imaš godina?" „Petnaest." „Putuješ sam?" „Da, sam.“ „Niko ti nije ponudio zaštitu?“ „Ne. Niko.“ „Imaš li porodicu u Nemačkoj ili negde drugde?“ „Ne, nikog. Porodica me je ovde i poslala. Znate uslove u Avganistanu. Tamo sam išao u školu, a otac mi je poljoprivrednik. Zato me je poslao u Evropu, da promenim život, da ne postanem farmer kao on."

Sohel je sitan dečak, pubertetski brčići poput paučine i oči koje su previše videle. Sohel je jedan od desetak hiljada ljudi koji su u zbegu ka Zapadnoj Evropi ostali zaglavljeni u Srbiji, da tu izguraju etapu očaja, ne znajući hoće li ikad moći dalje ili će morati nazad. Sohel, međutim, nije jedan od pobrojanih sedam hiljada u kampovima države Srbije, iako je maloletnik koji putuje sam.

Umesto toga dane i noći provodi u oronulom skladištu između železničke i autobuske stanice u Beogradu, dugoj ciglenoj zgradi što sada oštro zaudara na mokraću, plastiku kojom se održavaju logorske vatre i znoj neokupanih tela. Na jednom mestu iz cevi lije ledena voda, napolju se na šiblju suši iznošena odeća. Među naslagama smeća ljudi su postavili grede i daske, kako bi omeđili svoju teritoriju. Neki spavaju pod vašljivim ćebadima, drugi se mole, kuvaju u olupanim šerpicama, gledaju mapu Balkana, pevuše, ćute, rade nešto, ne rade ništa. „Ovde zapravo nije moguće živeti, ali to je jedino što imamo“, kaže Sohel.

Dva puta napred

Kako stoje stvari posle tolikih nevolja pređenih granica i? Iz srpskog limba napred teoretski vode samo dva puta. Sohel bi mogao da se prijavi, smesti u neki izbeglički centar, i ima ludu sreću da posle nekoliko mučnih meseci čekanja dobije zeleno svetlo Mađara da pređe granicu. Zvanično Mađarska pušta svega dvadesetak ljudi dnevno po svom nahođenju – sa liste koju im dostavi Srbija. „Utisak je da je to samo kupovina vremena, da se ljudi umire, ostanu ovde i imaju neku nadu da će proći. S tim što postoji ogroman broj maloletnika bez pratnje koji nemaju šanse da dođu na red. Mađari individualce u odnosu na porodice puštaju jako malo“, priča za DW jedan sagovornik koji poslom obilazi kampove i odlično je upućen u situaciju.

No postoji važniji razlog što ljudi u hangaru i po parkovima radije žive u pasjim uslovima nego u prepunim, ali ipak suvim i toplim kampovima. Izbeglice, čak i ako im policija izda potrebne potvrde, ne mogu da biraju kuda će – a većina bi htela smeštaj u Krnjači. Centri u Bujanovcu ili Bogovađi kao i neki drugi izgledaju sasvim pristojno. Ipak, prema rečima više izbeglica i aktivista nevladinih organizacija sa kojima je razgovarao DW, vlasti najčešće šalju ljude u kamp u Preševu. Policija je nekoliko puta dolazila u beogradski hangar i noću odvozila ljude na jug. A Preševo, to je za Sohela i drugove noćna mora: „Čuli smo da te, kada odeš tamo, deportuju u Makedoniju. Prijateljima se to već desilo“, kaže mladić. Vlast zvanično ne govori o deportacijama.

„Preševo je definitivno centar ograničenog kretanja. Koristi se izgovor da je to zbog telesnih vaši i šuge koji tamo vladaju i ljudi ne mogu da izađu iz tog centra“, kaže Radoš Đurović, direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila. „Ni šuga ni vaši nisu razlog da nekome ograničite kretanje i to ne smete čak ni po Ustavu Republike Srbije.“ Đurović je omiljeni sagovornik beogradskih novinara kada se radi o izbegličkoj krizi, i to ne samo jer odlično zna o čemu govori. On je, naime, jedan od poslednjih koji su još spremni da prozbore reč kritike na račun zvanične izbegličke politike. Ostali su se mahom ućutali početkom meseca kada im je država zabranila da pomažu migrantima u centru Beograda pod pretnjom da će ostati bez dozvole za rad i pristupa izbegličkim kampovima.

Sklanjanje ljudi sa ulice – tako taktiku naziva komesar za izbeglice Vladimir Cucić. Smatra da je prvi korak načinjen zabranom deljenja hrane i odeće u parkovima, ali i da bi neformalne bivke trebalo rasformirati: „Način na koji se to sprečava je oduvek bio jednostavan, način na koji su to Mađari sprečili u Budimpešti na železničkoj stanici, na koji je Idomeni raseljen, na koji je u Kaleu sklonjena cela Džungla. Prvi korak je da se svi ovi migranti sklone sa beogradskih ulica i krenu prema centrima“, rekao je Cucić nedavno medijima.

Za Radoša Đurovića je to dokaz više da se nešto dramatično promenilo. „Javnost, bombardovana takvim izjavama, počinje polako da menja stav, da veruje da ovi ljudi žele da se smrzavaju napolju pre nego da odu u navodno izuzetne uslove koji im se nude u kampovima." Kao imperfekat deluje leto prošle godine kada je premijer Vučić nasmejan obišao izbeglice u parku kod dolaznog perona autobuske stanice. Sada su tamo zelene površine uzorane i ograđene, kako niko na njih ne bi mogao. Empatija, kvarljiva roba, nije prerasla u sistem koji bi pomogao svim nesrećnicima. „Srbija problem rešava na nestručan način – time što ne povećava kapacitete, otežava celu priču i menja odnos javnosti. Međutim, time se problem neće rešiti. Čak i kada imate vojsku i policiju na granicama, vi samo navodite vodu na vodenicu krijumčara“, kaže Đurović.

Biznis ne prestaje

Što nas dovodi do drugog načina da se, makar u teoriji, iz ladice zvane Srbija izađe ka severu ili zapadu, u Evropsku uniju – ilegalno. „Hoću u Francusku, Italiju ili Nemačku, bilo gde“, kaže Zešan Kan, 22, Pakistanac iz Pešavara. Na glavi zimska kapa sa stilizovanim natpisom Iron Maiden, iza njega, na zarđalim plehanim vratima hangara, grafit Open the borders of Hungary. „Granica je zatvorena, pa mnoge izbeglice ostaju ovde. Policija hvata izbeglice, huška pse, oni odgrizaju prste, ruke. To je u Mađarskoj, ali i Hrvatskoj. Mog prijatelja su uhvatili u Hrvatskoj, uzeli mu novac i mobilni telefon“, kaže Zešan. Kao i svi ovde, razmišlja da krene ka nekoj od granica i okuša sreću noću, preko mračnih ledina. Za krijumčare nema para.

Ali krijumčara itekako ima. Ne tezgare više ispred stanice, neupućenima nije lako da ih uoče, pre svega zato što šalju regrutere među izbeglice. Nude prolaz ka Nemačkoj, cenovnik je šaren. Više izvora jedino potvrđuje da su migranti za dolazak iz Makedonije u Srbiju plaćali 300 do 500 evra. Naš sagovornik, isti onaj koji je zamolio da ostane anoniman, kaže da se grupe izbeglica sreću na neočekivanim mestima, daleko od centra Beograda, kod Plavog ili Pančevačkog mosta, na Autokomandi... To ukazuje na krijumčarska čvorišta. „U Srbiji ima još par hiljada nevidljivih ljudi. Oni su po stanovima u Beogradu, ili jer imaju nešto para ili jer su u krijumčarskim štekovima. Neformalni utisak je da policija toleriše krijumčare, kao i u drugim zemljama, jer uz njih makar neki protok ljudi postoji.“

Radoš Đurović niže primere očajničkih pokušaja da se izađe iz Srbije: jednog maloletnika je zamalo ubila struja dok je na krovu vagona pokušavao da iz Subotice pređe u Mađarsku; drugi ulaze cisterne pune nafte; stavljaju svoja tela na raspolaganje krijumčarima ako ne mogu da plate; mnogi su kidnapovani kako bi se članovima porodice izmamilo više para. „Krijumčarske grupe jačaju, postaju bukvalno korporacije, imate ljude koji se bave logistikom, koji su vojnici, a glavne krijumčarske mreže ne možete otkriti. Tu priliku za zaradu koriste i neki državljani Srbije, ali bitnu ulogu igraju i same izbeglice koje zbog poznavanja jezika i snalažljivosti predstavlju regrutere za nove mučenike koji ovuda prolaze“, dodaje Đurović.

Tenzije se roje na malom prostoru, beznađe ukršta sa depresijama i neurozama. Nedavno su u centru Beograda u obračunu migranata sevali noževi koji su jednog Avganistanca koštali života. Drugi se prošle sedmice obesio pored kampa u Adaševcima nakon što je nekoliko puta uzaludno pokušavao da napusti Srbiju. Po centrima se, prenose insajderi, prepiru i tuku zbog konfesije, etničke netrpeljivosti, zbog toga što su Sirijci i Iračani povlašćeni u odnosu na Avganistance i Pakistance kojih je ukupno dvostruko više. Suluda je to situacija u kojoj ni srpske vlasti, a sve češće ni građani ne žele da izbeglice zastaju u Srbiji – ne žele to ni sami namernici. Pa opet, svi su svesni da ništa od njih ne zavisi.

I šta sad?

Matematika je prosta: legalnim i ilegalnim tokovima iz Srbije odlazi manje ljudi nego što u nju dolazi bogazama i švercerskim putevima iz Bugarske i Makedonije. Broj došljaka raste. Tek retki krenu u birokratski lavirint sa iskrenom željom da dobiju azil u Srbiji. Poneko ga i dobije. Većina hoće napred u, za njih, obećanu zemlju. Nad Balkanskom rutom – o kojoj evropska štampa više ne piše, kao da ne postoji – nadvija se mogućnost da prsne izbeglički sporazum EU i Turske, zemlje gde se u međuvremenu zaustavilo između tri i četiri miliona izbeglica. Da li je i Srbija svesna toga? „Čini se da su državne institucije svesne, ali ne žele da stvaraju paniku u javnosti. Umesto toga se širi utisak da Srbija ima kapaciteta da savlada interkontinentalnu migraciju i da građani o tome ne treba da brinu. Međutim to demantuje situacija na lokalu“, kaže Đurović.

Dok se jednim okom gleda ka Turskoj, drugim se posmatra kako se postavljaju evropske države. A one to čine uglavnom kruto, zidovi su sve viši, a sve manja spremnost da se prihvati prelivanje dela bede sa bliskog i srednjeg Istoka ili iz Afrike. „EU je pala na ispitu koherentnosti i doslednosti principima na kojma je sazdana“, rekao je u intervjuu za DW zaštitnik građana Saša Janković. On misli da u Srbiji štošta može da bude bolje u pogledu odnosa prema izbeglicama, ali da je generalno prilagođavanje evropskoj politici zapravo realistično. Kao i mnogi drugi, Janković ne očekuje da će izgon uskoro prestati: „Moraćemo da shvatimo da kao deo Evrope nećemo moći da budemo samo tranzitna zemlja. Moramo da shvatimo da se svet potpuno menja, činjenicom da se radi o desetinama miliona ljudi."

Pitanja geopolitike doduše uopšte ne muče petnaestogodišnjeg Sohela, ima on prečih briga. Već mesec dana je u skladištu i ne bi voleo da se tu zadrži. „Mi hoćemo da idemo sada. Jer, zima dolazi.“ Winter is coming – avganistanski dečak to kaže usputno, nad Beogradom je još novembarsko sunce, ali reči zvuče kao strašno upozorenje iz Igre prestola. Iza Sohela, prljavog i gladnog, kroz vrata hangara se u kontrasvetlu vide kranovi i kosturi zgrada, čuju se građevinske mašine i dovikivanje radnika, Sava se zelenkasto mreška. Tu nastaje Beograd na vodi gde će biti šoping mol kakav Balkan još video nije.

Šta lupa taj fićfirić iz NVO da ne sme ustavom neko da se stavi u karantin ako ima šugu, koleru ili vaške?  Koja budala majko mila, svi ti borci za ljudska prava nam ugrožavaju javno zdravlje. Vaške prenose razne bolesti, bakterije, viruse i parazite. Treba to sve na silu u kampove, dosta se tolerisalo. Šta, neće da bude seljak u Avganistanu? E pa neće biti ni direktor u Švedskoj!

Nemačka realnost: