KRHKA PORCELANSKA ZEMLJA

Dok je Limeni Drvoseča pravio merdevine od drveta koje je našao u šumi, Doroti leže na zemlju i zaspa jer je bila umorna od dugog hodanja. Lav se takođe sklupča da spava, a Toto leže pored njega. Strašilo je posmatrao Drvoseču kako radi, a zatim mu reče:

- Ne razumem zašto se ovaj zid ovde nalazi, niti od čega je napravljen.

- Odmaraj mozak i ne brini zbog zida - odgovori Drvoseča. - Kada ga budemo preskočili videćemo šta se nalazi s druge strane.

Malo kasnije, merdevine su bile gotove. Izgledale su nezgrapno, ali Limeni Drvoseča je bio siguran da su čvrste i da će dobro poslužiti. Strašilo probudi Doroti, Lava i Totoa i reče im da su merdevine gotove. Strašilo prvi krete uz njih, ali tako nespretno da je Doroti morala da se penje odmah iza njega i pridržava ga da ne padne.

Kada se glavom izdigao iznad zida, Strašilo uzviknu: - O, bože!

- Nastavi! - doviknu mu Doroti. Strašilo se pope još malo više i sede na zid, a Doroti pogleda preko zida i uzviknu: - O, bože! - kao što je i Strašilo kazao.

Zatim se pope Toto i odmah poče da laje, ali ga Doroti utiša. Lav se pope sledeći, a Limeni Drvoseča poslednji. Obojica uzviknuše: - O, Bože! - čim pogledaše preko zida. Kada svi posedaše na zid i pogledaše nadole, ukaza im se neobičan prizor.

Pred njima se pružao prostran predeo, gladak, sjajan i beo kao dno nekog velikog tanjira. Razbacane unaokolo nalazile su se mnogobrojne kućice napravljene samo od porcelana i obojene jarkim bojama. Kućice su bile male, najviša među njima dosezala je samo do Dorotinog struka. Okolo su se nalazile lepe, male staje ograđene plotovima od porcelana, u koji je stajalo u grupama mnoštvo porcelanskih krava, ovaca, konja, svinja i živine.

Ali, najčudniji od svega bili su žitelji ove neobične zemlje. Bilo je tu mlekarica i pastirica, obučenih u jeleke jarkih boja i suknjice posute zlatnim tačkicama; princeza u skupocenim haljinama od zlatne i ljubičaste svil pastira obučenih u kratke pantalone na ružičaste, žute i plave pruge i cipele sa zlatnim kopčama; prinčeva sa krunama od dragog kamenja, odevenih u satenska odela i ogrtače od hermelina; smešnih klovnova u čipkanim odelima sa crveno obojenim obrazima i visokim šiljatim kapama. Najčudnije od svega je bilo to što su svi ovi ljudi, pa čak i njihova odeća, bili napravljeni od porcelana i što su bili tako sićušni da čak ni najviši među njima nije dosezao iznad Dorotinog kolena.

U prvom trenutku, ovi ljudi su samo gledali u putnike, osim jednog glavatog psetanceta od ruži častog porcelana koje priđe zidu i poče slabim glasićem da laje na njih, a zatim ponovo otrča nazad.

- Kako ćemo da siđemo? - upita Doroti. Merdevine su bile tako teške da nisu mogli da ih podignu, pa zato Strašilo prvi skoči sa zida, a ostali na njega tako da pri padu nisu povredili noge. Pazili su, naravno, da mu ne padnu na glavu i izbodu noge na čiode. Pošto su se bezbedno spustili, podigoše Strašila čije se telo spljoštilo i lupkanjem mu popraviše oblik.

- Ako želimo da stignemo na drugu stranu, moramo da prođemo kroz ovu neobičnu zemlju - reče Doroti - jer ne bi bilo pametno da idemo bilo kojim drugim putem osim u pravcu juga.

Oni krenuše kroz porcelansku zemlju i prvo naiđoše na jednu porcelansku mlekaricu koja je muzla porcelansku kravu. Kada se približiše, krava se iznenada ritnu, prevrnu šamlicu, kofu, pa čak i samu mlekaricu, i sve uz glasan tresak popada na porcelansko tle.

Doroti zaprepašćena vide da je krava polomila nogu, da se kofa razbila u paramparčad i da sirota mlekarica ima ogrebotinu na levom laktu.

- Pazite! - uzviknu mlekarica ljutito. - Vidite šta ste uradili! Moja krava je polomila nogu i sad molram da je vodim majstoru da je zalepi. Zašto ste došli ovde i uplašili moju kravu?

- Veoma mi je žao - odgovori Doroti. - Oprostite, molim vas!

Lepa mlekarica je bila suviše ljuta da bi išta odgovorila. Ona zlovoljno podiže slomljenu nogu i povede svoju kravu. Sirota životinja je hramala na tri noge. Kada se udaljila, mlekarica nekoliko puta prekorno pogleda nezgrapne strance preko ramena, sve vreme držeći povređeni lakat pripijen uz telo. Doroti je bila ožalošćena zbog ovog nesrećnog slučaja.

- Ovde moramo da budemo veoma pažljivi - reče dobrodušni Drvoseča - inače ćemo toliko ozlediti ova ljupka mala stvorenja da se nikada neće oporaviti.

Malo dalje Doroti naiđe na divno obučenu mladu princezu koja, kad ugleda strance, prvo zastade, a onda poče da beži.

Pošto je Doroti želela da je vidi izbliza, potrča za njom, ali joj devojka od porcelana doviknu:

Ne jurite za mnom! Ne jurite za mnom.

Njen glasić je bio toliko uplašen da Doroti stade i reče: - Zašto?

- Zato što - odgovori princeza koja takođe zastade - ako nastavim da trčim, mogu da padnem i polomim se.

- Zar te ne mogu popraviti? - upita devojčica.

- O, da, ali znate, posle krpljenja neću više nikada biti tako lepa - odgovori princeza.

- Verovatno - reče Doroti.

- Jedan od naših klovnova, gospodin Šaljivdžija - nastavi devojka od porcelana - stalno pokušava da izvodi stoj na glavi. On se toliko puta razbio da je lepljen na sto mesta i više uopšte nije lep. Evo ga dolazi, pa se možete i sami uveriti.

I zaista, prema njima je išao veseli mali klovn, i Doroti primeti da je njegovo divno odelo crvene, žute i zelene boje potpuno prekriveno pukotinama koje su jasno pokazivale da je mnogo puta popravljan.

Klovn stavi ruke u džepove, napući se i klimajući bezobrazno glavom, reče:

Zašto piljiš, divna gospo.
U sirotog i starog pajaca?
Što si tako kruto stala,
Da l' si motku progutala?

- Smirite se, gospodine - reče princeza. Zar ne vidite da su ovo stranci, prema kojima se treba odnositi sa poštovanjem?

- To je samo način moj da izrazim obzir svoj! -izjavi klovn i odmah napravi stoj na glavi.

- Ne obraćajte pažnju na gospodina Šaljivdžiju - reče princeza Doroti. - On je toliko puta lomio glavu da je postao budalast!

- Ah, ništa ne mari - reče Doroti. - Vi ste tako lepi - nastavi ona - da bih sigurno mogla mnogo da vas volim. Dozvolite mi da vas odnesem u Kanzas i stavim na tetka Emin kamin kao ukras. Mogla bih da vas ponesem u kotarici.

- To bi me učinilo veoma nesrećnom - odgovori princeza od porcelana. - Vidite, mi u našoj zemlji živimo zadovoljno, možemo da pričamo i krećemo se koliko želimo. Ali kad god nekog od nas odnesu odavde, mi se odmah ukrutimo, i možemo samo da stojimo na mestu i lepo izgledamo. Od nas se, naravno, samo to i očekuje - da budemo ukras na kaminima, u vitrinama i na stolovima, ali život nam je ipak mnogo lepši u našoj zemlji.

- Nizašto na svetu vas ne bih unesrećila! uzviknu Doroti. - Zbogom.

- Zbogom - odgovori princeza. Hodali su oprezno kroz porcelansku zemlju. Životinje i ljudi su im se sklanjali s puta u strahu da ih stranci ne polome. Posle otprilike jednog sata, putnici stigoše na drugu stranu zemlje i naiđoše na još jedan zid od porcelana.

Ovaj zid nije bio tako visok kao prvi, pa su uspeli da se popnu na vrh tako što su prvo stali Lavu na leđa. Na kraju i Lav skoči na zid. Ali, pri skoku zakači repom jednu crkvicu od porcelana i ona se razbi u paramparčad.

- Šteta! - reče Doroti. - Imali smo sreće da smo oštetili samo kravu i crkvu. Mogli smo da nanesemo još više zla ovim sićušnim ljudima. Oni su svi tako krhki!

- Jesu, zaista - rečee Strašilo. - Srećan sam što sam napravIjen od slame, pa se ne mogu tako lako oštetiti. Na svetu ima i gorih stvari nego što je biti strašilo!

LAV POSTAJE CAR ŽIVOTINJA


Pošto su sišli sa porcelanskog zida, putnici se nađoše u jednom neprijatnom predelu, punom močvara obraslih visokom, gustom trskom. Bilo je teško probijati se i zaobilaziti jame pune blata, jer je trska bila toliko gusta da ih je sakrivala. Gledajući pažljivo kuda idu, uspeli su da stignu do čvrstog tla. Ali, sada je predeo bio još nepristupačniji, i posle dugog i zamornog hoda kroz šipražje, oni uđoše u jednu šumu gde je drveće bilo veće i starije od onoga koje su već videli.

- Ova šuma je zaista divna - izjavi Lav gledajući radosno oko sebe. - Nikada nisam video tako lep predeo.

- Meni izgleda sumorno - reče Strašilo.

- Ni najmanje - odgovori Lav. - Mogao bih ovde da živim celog života. Pogledajte samo kako je lišće pod vašim nogama suvo i meko, i kako je gusta i zelena mahovina kojom je obraslo ovo staro drveće. Nijedna divlja životinja ne bi mogla da poželi prijatnlji dom.

- Možda u šumi već ima divljih životinja, reče Doroti.

- Pretpostavljam da ima - odgovori Lav - ali ne vidim nijednu.

Išli su kroz šumu sve dok se nije sasvim spustio mrak. Doroti, Toto i Lav legoše na zemlju da spavaju, a Drvoseča i Strašilo ostadoše da kao obično čuvaju stražu.

Sledećeg jutra nastaviše put. Nisu daleko odmakli kada začuše potmulu buku koja je ličila na glasove divljih životinja. Toto malo zacvile, ali se ostali ne uplašiše i nastaviše da idu dobro utabanom stazom, sve dok ne stigoše do jednog proplanka na kome su se nalazile stotine životinja svih vrsta. Bilo je tigrova i slonova, medveda i vukova, lisica i svih ostalih životinja iz zoologoje, tako da se Doroti za trenutak uplaši. Međutim, Lav im objasni da životinje imaju zbor i da su, sudeći po mumlanju i režanju, sigurno u velikoj nevolji.

Dok je govorio, nekoliko životinja ga ugleda i odmah se veliki skup utiša kao omađijan. Najveći tigar priđe Lavu, pokloni se i reče:

- Dobro nam došao, o, care svih životinja? Stigao si u pravi čas da nas odbraniš od neprijatelja i vratiš mir životinjama koje žive u ovoj šumi.

- O čemu se radi? - mirno upita Lav.

- Nama svima preti opasnost od svirepog neprijatelja koji je nedavno došao u ovu šumu -odgovori tigar. - To je jedno ogromno čudovište nalik na pauka, čiji je trup veliki kao u slona, a pipci dugački kao stabla. Pomoću osam takvih dugačkih pipaka ono gamiže šumom, grabi životinje jednim od njih, stavlja u čeljust i proždire, baš kao pauk muvu. Pošto niko od nas nije bezbedan dok je ovo opako stvorenje živo, sazvali smo zbor da odlučimo šta da radimo.

Lav se za trenutak zamisli.

- Ima li još lavova u ovoj šumi? - upita.
- Nema; bilo ih je, ali ih je čudovište proždralo. A, osim toga, nijedan od njih nije bio tako veliki i hrabar kao ti.

- Da li ćete me slušati i poštovati kao cara šume ako ubijem vašeg neprijatelja! - upita Lav.

- Rado ćemo to učiniti - odgovori tigar, a sve ostale životinje zaurlaše iz sve snage: - Hoćemo!

- Gde se sada nalazi taj ogromni pauk? upita Lav.

- Tamo, među hrastovima - reče tigar pokazujući pravac prednjom šapom.

- Pripazite dobro na moje prijatelje - reče Lav - a ja smesta odoh na megdan sa tim čudovištem.

On se oprosti od svojih drugova i krete ponosno u boj sa neprijateljem.

Lav zateče ogromnog pauka na spavanju. Bio je tako grozan da naš prijatelj sa gađenjem okrete njušku. Pipci su mu bili baš onoliko dugački kao što je tigar rekao, a trup prekriven oštrom, crnom dlakom. Imao je ogromna usta i red oštrih, dugačkih zuba. Međutim, glava mu je bila spojena za debeo trup vratom tankim kao struk u osice. Ovo dade Lavu ideju kako da na najbolji način napadne čudovište. Pošto je znao da je lakše da ga napadne na spavanju nego budnog, Lav se u jednom velikom skoku nađe tačno na njegovim leđima. Zatim, jednim udarcem snažne šape naoružane oštrim kandžama odvoji paukovu glavu od trupa. Skočivši na zemlju, Lav je posmatrao svoju žrtvu sve dok njeni dugački pipci nisu prestali da se koprcaju, što je bio znak da je čudovište mrtvo.

Lav se vrati na proplanak na kojem su ga životinje čekale i ponosno reče:

- Više ne morate da se plašite neprijatelja.

Tada se sve životinje duboko pokloniše pred Lavom kao pred svojim carem, i on im obeća da će se vratiti i vladati njima čim Doroti bude našla put za Kanzas.

ZEMLJA TRBONJA

Četiri putnika bezbedno prođoše ostatak šume, a kad izađoše iz njene tmine, ugledaše pred sobom jedno strmo brdo, prekriveno ogromnim kamenjem.

- Biće nam teško da se popnemo - reče Strašilo - ali ipak moramo preći preko tog brda.

On pođe prvi a ostali za njim. Stigli su skoro do prvog kamena, kada začuše jedan grub glas kako viče:

- Odbijte!

- Ko ste vi? - upita Strašilo. Iznad kamenja se pomoli neka glava i isti glas reče:

- Ovo brdo je naše, i ne dozvoljavamo nikome da pređe preko njega.

- Ali, mi moramo da pređemo - reče Strašilo. - Idemo u zemlju Trbonja.

- Neće moći! - odgovori glas, a zatim se ispred kamena pojavi najčudniji čovek koga su naši putnici ikada videli.

Bio je malog rasta i zdepast. Velika glava, na temenu pljosnata, stajala je na debelom vratu punom bora.

Čovek uopšte nije imao ruke, i, videvši to, Strašilo pomisli da ih ovako bespomoćno stvorenje ne može sprečiti da se popnu na brdo.

- Žao mi je što nećemo postupiti po vašoj želji, ali mi moramo da pređemo preko ovog brda dopadalo se to vama ili ne. - Rekavši to, Strašilo pođe hrabro napred.

Brzinom munje, čovekova glava izlete napred a vrat mu se istegnu sve dok pljosnato teme ne udari Strašila posred srede, tako jako da se ovaj otkotrlja u podnožje. Skoro istom brzinom glava se vrati na telo, a čovek se osorno nasmeja i reče:

- To nije baš tako lako kao što ste misIili!

Iza ostalog kamenja se začu gromoglasno smejanje, i Doroti primeti na stotine bezrukih glavonja - po jednog iza svakog kamena.

Lav se razljuti zbog smeha čiji je povod bila Strašilova nezgoda i uz gromoglasnu riku koja se razlegnu kao grmljavina, pojuri uzbrdo.

Jedna glava ponovo izlete i veliki Lav se otkotrlja nizbrdo kao da ga je udarilo topovsko đule.

Doroti pritrča i pomože Strašilu da ustane, a Lav, sav u modricama, priđe joj i reče:

- Uzaludno je boriti se sa ljudima koji se gađaju glavama. Ko im se može suprotstaviti?

- Šta da radimo? - upita ona.

- Pozovi Krilate Majmune - predloži Limeni Drvoseča. - Imaš pravo da im još jednom nešto narediš.

- Odlična zamisao! - odgovori ona i, stavIjajući zlatnu kapu na glavu, izgovori čarobne reči. Majmuni su bili tačni kao uvek, i za nekoliko trenutaka pred njom je stajao ceo čopor.

- Šta zapovedaš? - upita kralj Krilatih Majmuna duboko se poklonivši.

- Prenesite nas preko brda u zemlju Trbonja -odgovori devojčica.

- Biće izvršeno! - reče kralj i istog trenutka Krilati Majmuni podigoše četiri putnika i Totoa u vazduh i odleteše sa njima. Dok su leteli preko brda, Glavonje su urlale od besa, ali nisu mogli da dohvate Krilate Majmune koji su bezbedno preneli preko brda Doroti i njene drugove i spustili ih u divnu zemlju Trbonja.

- Ovo je poslednji put da smo došli po tvojoj zapovesti - reče kralj Doroti. - Zbogom, i sve najbolje.

- Zbogom, i mnogo vam hvala - odgovori devojčica, a Krilati Majmuni poleteše u nebo i za tren oka se izgubiše iz vida.

Zemlja Trbonja je bila bogata i srećna. Jedno za drugim nicala su žitna polja ispresecana lepo popločanim putevima i potočićima koji su prijatno žuborili. Plotovi, kućice i mostići bili su obojeni u jarkocrveno, baš kao što su u zemlji Žmirkavaca bili obojeni u žito ili u zemlji Žvakača u plavo. Same Trbonje bili su niskog rasta i debeljuškasti, i delovali su dobrodušno. Svi su bili obučeni u crveno, pa su se u zelenoj travi i u žućkastom žitu jasno uočavali.

Majmuni ih spustiše blizu jedne seoske kuće, i četiri putnika se uputiše prema njoj i zakucaše na vrata. Otvori domaćica koja ih, kada je Doroti zamoli da im da nešto za jelo, sve posluži ukusnom večerom: dade im tri razne torte, četiri vrste kolača i čašu mleka za Totoa.

- Koliko ima da se ide odavde do Glindinog dvorca? - upita devojčica.

- Ne mnogo - odgovori domaćica. - Krenite na jug i ubrzo ćete stići do njega.

Pošto su zahvalili dobroj ženi, osveženi putnici pođoše dalje. Išli su preko polja i prelazili preko ljupkih mostića, sve dok na kraju ne ugledaše divan dvorac. Pred kapijom su stajale tri mlade devojke obučene u gizdave crvene uniforme ukrašene zlatnim širitima. Kada im Doroti priđe, jedna od njih je upita:

- Zašto ste došli u Zemlju Juga?

- Da vidim Dobru Vešticu koja ovde vlada -odgovori ona. - Hoćete li me odvesti k njoj?.
- Kažite mi kako se zovete i ja ću pitati Glindu želi li da vas primi. - Oni joj se predstaviše i devojka-vojnik ode u dvorac. Posle nekoliko minuta se vrati i reče da će Doroti i njeni prijatelji biti odmah primljeni.

GLINDA ISPUNJAVA DOROTINU ŽELJU


Pre nego što su otišli da vide Glindu, bili su odvedeni u jednu odaju gde se Doroti umila i očešljala, Lav otresao prašinu sa grive, Strašilo popravio svoj oblik što je bolje mogao, a Drvoseča izglačao lim i podmazao zglobove.

Kada su bili gotovi, oni pođoše za devojkom-stražarom u dvoranu u kojoj je veštica Glinda sedela na prestolu od rubina.

Bila je lepa i mlada. Plamenocrvena kosa padala joj je u uvojcima preko ramena. Haljina joj je bila bela kao sneg, a oči plave. Ona ljubazno pogleda devojčicu.

- Šta mogu da učinim za tebe, dete moje? -upita.

Doroti ispriča veštici sve što joj se dogodilo: kako je uragan doneo u Oz, kako je našla drugove i kroz kakve je sve neobične pustolovine prošla.

- Moja najveća želja je - završi ona - da se vratim u Kanzas jer će tetka Ema sigurno pomisliti da mi se dogodilo nešto strašno i obući će crninu, a ako žetva nije bila bolja nego prošle godine, sigurna sam da čika Henri neće moći ni to da joj pruži.

Glinda se naže i poljubi ljupku devojčicu u lice.
- Sigurno znam kako ćeš da se vratiš u Kanzas - reče ona, a zatim dodade: - Ali, ako ti to kažem, moraš mi dati zlatnu kapu.

- Vrlo rado! - uzviknu Doroti. - Meni više nije potrebna, a vi ćete moći tri puta da zapovedate Krilatim Majmunima.

- Mislim da mi njihove usluge neće biti potrebne više od tri puta - odgovori Glinda smeškajući se.

Doroti joj predade zlatnu kapu, a čarobnica upita Strašila:

- Šta ćeš da radiš kada te Doroti bude napustila?

- Vratiću se u Smaragdni Grad - odgovori on. -Oz me je postavio za vladara i narod me voli. Jedino me brine prelaz preko brda na kome žive one Glavonje.

- Pomoću zlatne kape narediću Krilatim Majmunima da te odnesu do kapije Smaragdog Grada - reče Glinda - jer, bilo bi šteta lišiti narod tako izuzetnog vladara.

- Da li sam zaista izuzetan? - upita Strašilo.

- Kako da nisi - odgovori Glinda. Obraćajući se Limenom Drvoseči, ona upita:

- Šta će biti sa tobom kada Doroti bude otputovala iz ove zemlje?

On se osloni o svoju sekiru, zamisli se za trenutak, a zatim reče:

- Žmirkavci su bili veoma ljubazni prema meni. Pošto se Zla Veštica istopita, oni su želeli da postanem niihov vladar. Žmirkavci su mi dragi, iako bih mogao da se vratim u Zemlju Zapada, ne bih ništa drugo nego da njima vladam.

- Moja druga naredba Krilatim Majmunima - reče Glinda - biće da te bezbedno odnesu u Zemlju Žmirkavaca. Tvoj mozak možda ne izgleda tako veliki kao Strašilov, ali si zato sjajniji od njega - naročito kada te dobro izglačaju - i ubeđena sam da ćeš Žmirkavcima vladati mudro i dobro.

Zatim se čarobnica okrete velikom, čupavom Lavu i upita?

- Kuda ćeš ti kada se Doroti vrati svojoj kući?

- Iza brda na kome žive Glavonje - odgovori on - nalazi se jedna stara, velika šuma čiji su me stanovnici izabrali za svog cara. Ako bih mogao da se vratim u tu šumu, proživeo bih u njoj veoma srećno ostatak svog života.

- Moja treća zapovest Krilatim Majmunima - reče Glinda - biće da te odnesu u tu šumu. Zatim, pošto moć bude iskorišćena, vratiću kapu kralju Krilatih Majmuna i tako će on i njegovi podanici ponovo steći slobodu.

Strašilo, Limeni Drvoseča i Lav se toplo zahvališe Dobroj veštici na ljubaznosti, a Doroti uzviknu:

- Vi ste stvarno isto toliko dobri koliko ste lepi, ali još mi niste kazali kako da se vratim u Kanzas.

- Tvoje srebrne cipelice će te poneti preko pustinje - odgovori Glinda. - Da si znala za njihovu moć, vratila bi se tetka Emi još prvog dana po dolasku u ovu zemlju.

- Ali, tada ja ne bih stekao svoj čudesni mozak - uzviknu Strašilo - i proveo bih čitav život u polju.

- A ja ne bih dobio svoje divno srce - reče Limeni Drvoseča. - Mogao sam zarđao da stojim u šumi do kraja sveta i veka.

- A ja bih zauvek ostao kukavica - izjavi Lav - i nijedna životinja u šumi ne bi o meni imala lepo mišljenje.

- Sve je to tačno - reče Doroti - i meni je milo što sam mogla da pomognem svojim dobrim prijateljima.

Ali sada, kada je svako od vas dobio ono što je najviše želeo, i uz to kraljevstvo u kome će da vlada, volela bih da se vratim u Kanzas.

- Srebrne cipelice - reče dobra čarobnica - imaju čarobnu moć. Jedna od najneobičnijih stvari u vezi sa njima je da te mogu, u tri koraka, dok trepneš okom, preneti u bilo koji kraj sveta. Treba samo da lupiš tri puta petom o petu i zapovediš cipelicama da te odnesu kud god želiš.

- Ako je tako - reče radosno devojčica - ovog trenutka ću ih zamoliti da me odnesu nazad u Kanzas.

Ona zagrli Lava oko vrata, potapša nežno njegovu veliku glavu i poljubi ga. Zatim poljubi Limenog Drvoseču koji je plakao izlažući svoje zglobove najvećoj opasnosti. Zatim zagrli mekano, slameno Strašilovo telo umesto da poljubi njegovo nacrtano lice. Poče i sama da plače, tužna što se rastaje od tako dobrih drugova.

Glinda siđe sa svog prestola od rubina i oprosti se poljupcem od devojčice, a Doroti joj zahvali što je bila tako dobra prema njoj i njenim prijateljima.

Doroti zatim uze Totoa u naručje, i pošto se još jedanput pozdravi sa svojim prijateljima, lupnu petom o petu tri puta i reče:

- Odnesite me kući, tetka Emi!

Doroti istog trenutka polete tako naglo kroz vazduh da ne vide i ne oseti ništa osim zviždanja vetra pored svojih ušiju.

Srebrnim cipelicama nije bilo potrebno više od tri koraka. Ona se zaustavi tako naglo da se nekoliko puta prevrnu po travi pre nego što shvati gde se nalazi.

Na kraju sede i obazre se oko sebe.

- Gospode bože! - uzviknu.

Sedela je usred nepregledne kanzaške prerije. Tačno ispred nje uzdizala se nova kuća koju je čika Henri sagradio pošto je uragan odneo staru. Čika Henri je muzao krave, a Toto iskoči iz njenog naručja i veselo lajući potrča prema štali.

Doroti ustade i primeti da je ostala samo u čarapama. Jer, srebrne cipelice su joj spale sa nogu tokom leta i zauvek se izgubile u pustinji.

PONOVO KOD KUĆE

U tom trenutku tetka Ema izađe iz kuće da zalije kupus. Ona podiže pogled i vide kako joj Doroti trči u susret.

- Dete moje! - uzviknu držeći devojčicu u naručju i obasipajući njeno lice poljupcima. - Odakle dolaziš?

- Iz Oza - jednostavno reče Doroti. - I Toto se vratio. Ah, tetka Ema, toliko sam srećna što sam ponovo kod kuće!