Parabola
po ugledu na Saadija

Koracao sam po zemlji i osecao pod nogama
meku finu savršenu neuopredivu sa glinom
Razlicitu od peska i suparnicu vodi
Slicnu jeziku poezije ukoliko na zna za kamen
Moji koraci nisu gazili po travi
A miris ih je ipak pratio
Ona je bila kao stih bez slika i broja slogova
I tajanstveno davala dah cveta na svakom svome zastoju
Dodirno sam rukom tu zemlju meku mojoj nozi
Ona se utapala u moje prste kao vino dugo cuvano u tami
Kao neka uspomena milovana secanjem
Pesma koja ne prelazi usne a telo puni lakocom
Prolece koje nikako ne zaboravlja sneg
Sreca deljena na sve casove dana
Najlepše biserje pozobano od izvorskih golubova
Moji prsti donosili su mi miris sa njihove kaše a ja to nisam znao izreci
Moje nozdrve nemaju iskustva da imenuju njenu suštinu
Da li je to ambra tucani mermer lantanova so ili japanski kašu
Tamjan u prahu mošus skamenjene paprati
Reci mi tvoje ime opojna zemljo o purpurni palisandru pepelu žene
Biberov mirise vetra ukusu noci na mojoj usni
Reci mi tvoje ime o teški crveni šeceru
I zemlja mi je odgovorila na svome zemljanom narjecju
Svojim zemljanim usnama mojim usnama ljubavnika
Eh u cemu me ne prepoznaješ covece pa ja sam ista
Zemlja na kojoj si se detetom igrao ista ona zemlja teška
Koja te je i krila za vreme ratova i koja te ceka debela
U soje ruke za tvoj poslednji san
Ni retka ni dragocena zemlja
Samo samo u mojoj mladosti imao sam veze
Preko njenih korena tih produžetaka koji su se uvlacili u moje bice
Suncem je uvlacila u mene bojenje trulež njenih listica
Sa ružom i to je bila ruža koja me je duboko osvajala izopacena
Nezahvalna koja me je uzela u tvoje ruku i tvoje usne pa kako
Nezahvalni ljubavnice kako ne prepoznaješ ružu
Nju takode koja te je nacinila drugacijim jednu drugu zemlju
Tu zemlju koja sam ja
Gde je san ostavio svoju mocnu nogu u njen prag
Golog nožnog palca njen korak posedovanja ove zemlje
Koju su uzalud prale kiše
Pomešanu sa svima vrstama bilja i insekata
Sa semenjem drveca zaludenog za delekom ženkom
Ta zemlja koja zaudara na raspadnutog guštera
Koja prašnjavo cuva tajne telesnih ruševina
Ta zemlja od korala i istrulelog grožda
Ta zemlja doziva senku po kojoj prolaze krda gazela
Ta zemlja groznice i prokletih gladovanja
Taj nasip od crepova zelenih i mordih
U kojima se nalae cupcici i gipsani otpaci
Ta zdrobljenost od ociju od kandži i perja
Taj prah od uzvika i skokova najzad
Ta žrtva od fazana i voca
Taj ukus istrulelih grobova
Ta sunceva noc
Ta zemlja najzad koja sam ja
Zemlja divlja zemlja šuplja zemlja luda
Nosilac neprtebnog bilja mrtvog lišca
Uspavanog zrnevlja izgubljenog rastinja iskidanih krilaca
Opaka zemlja u kojoj zrno prska pre roka
Gde se smrzava na naliciju kalem
Zamlja kisela kao trbuh reka
Zemlja loša provetrena još nestrpljiva zemlja
Pre vremena oplodena
Zemlja svakom prolazniku prostituisana svakoj buri
Zemlja kopilanstva i pometnje
Zemlja melezanstva izmedu snega i proždiruceg leta
I odjenom nož u tebi zariva se i radi
Prevrce te i obeležava te i muci i evo
Okopavana iznuravana drljana
Zemlja nova o zemlja krcevina
Ponudena toj mirisnoj kulturi
Kao nozdrve mirisu
O zemljo najzad koja sam ja
Ponudena tebi koja si ruža

Pesma napustenog ogledala


O gde si ti sto se u meni kreces
Ti sto u meni lik tvoj tek pljusne
I pokret ti ruke ko hoces il' neces
Da stavis ruz na svoje usne
O gde si ti radosti sto me stalno prati
Tvoj prolaz ko da se u meni njise
Kraljice moja sa kosom paprati
Sa ocima tvojim boje kise
Kao sto zemlja prolece ceka
Vrebam kad ces prominut u casu
Zudno te cekam ko voda neka
Zamah vesla po svom talasu
U mome ramu tamnom i dubokom
Nudim ti sve moje poglede skriven
Priblizi mi se progutaj me okom
Zakrili i moju senku i mene
Pregazi me kao vojske mocne
Zauzmi moja brda i dolove
I moje misli i snove nocne
Parkove cvetne i moje dvorove
Otkrij mi kako ti obrazi rude
Ko zlocin neki il urota
Bolje no usne koje se nude
Il narod kad je usred komplota
Kao u zavesi u barustinama
po tragu neke barske ptice
Bori se s onim sto je u nama
Ono sto si bila utri nemilice
Povrati se licem u moje lice
I nek tvoje oci moje oci love
Vrati mi car neba i izmaglice
Povrati mi vid i snove

Dosao sam tebi

Došao sam tebi kao što rijeka ide moru
Žrtvovao sam jednim potezom i svoj tok i svoje planine
Napustio sam zbog tebe svoje prijatelje i svoje djetinjstvo
Svaka kap vode moga života upila je so tvoje neizmjernosti
Tvoje sunce uništilo je moju prošlost pretke
Ti vladaš nad mojom krvlju nad mojim snovima nad mojim ludilom
Dao sam ti sve svoje sjećanje kao jednu kovrdžu moje kose
Spavam samo u tvojim snjegovima
Razvalio sam svoju postelju rastjerao svoje dobre vile
Odrekao sam se već davno svojih legendi
U kojima su Rembo Kras i Dikas
I Valmor koja plače u ponoći
Konopac Nervalov prekinuo se
I metak koji je ubio Ljermontova prošao je kroz moje srce
Podijeljeno tvojim koracima
Razvejano tvojim pokretima
Ko zaljubljeni vjetar neke šume
Ja idem za prašinom koja se jutrom goni iz kuće
I koja se strpljivo vraća neprimjetno u toku čitavog dana
Bršljan koji raste a da niko ne primjećuje
Dok ga ne sakate u njegovoj vjernosti
Ja sam izlizani kamen silom tvoga stalnog šetanja
Stolica koja te čeka na tvome uobičajenom mjestu
Okno sa koga tvoje cijelo gori gledajući u prazno
Petparački roman koji govori samo o tebi
Otvoreno pismo zaboravljeno prije no što je pročitano
Prekinuta rečenica na koju vraćati se nema značaja
Trepatanje soba kroz koje se prošlo
Parfem koji ostavljaš za sobom
A kad izađeš nesrećan sam kao i tvoje ogledalo

Ljubavi moja ne reci ništa više
Ostavi nek padnu obe ove reči u čutanje
Kao kamen dugo glačan izmedju dlanova mojih ruku
Kao kamen hitar i kamen težak
I dubok svojim padom kroz naš život
Dugim putovanjem i ništa ne susrećući do samo ponor
Taj beskrajni put bez šuma da trajanje
I nesprečavanje nikakve daleke vode radja užas
Nikakve površine dodirnute nikakvo odskakivanje od prepreka
Ništa do univerzum koji treba dostići i ja te uzeh za ruku
Nikakav eho sve pada i uzalud sam čulio uvo
Ništa čak ni uzdah ni sinkopa zvuka
I utoliko više pada i prolazi kroz tminu
Utoliko vrtoglavica raste i noć je sve brža
Ništa do samo zahuktali teret neprimenta pesma izgubljena
Izbegla lepota poneta i sudarena već možda ili ne, ne još ne ljubav
Ništa do samo nepodnošljivo odlaganje bez mere
Smrvljavanu sigurno užasno podmetnutom
Kamen ili srce stvar savršena
Jedna stvar dovršena a živa ipak
Pa preko toga udaljuje se i manje je kamen
O naopaki bunaru gde plen posle tame poleće kao ptica
Kamen ipak kao svi kamenovi na kraju krajeva koji se zamara od svega
I završava time da bude samo grob
Čuj čuj izgleda da preko ograde bunarske neće preći krik udar ili lom
Već nejasno i uzvitlano neodredjeno zastrašeno svetlucanje
Belih i čistih dubina
Slično prividjenjima u detinjskim pričama
Boja nas samih možda za poslednji put
I kao da je sve bilo iznenadno sve što još može biti
Došlo da nadje objašnjenje jer je neko
Koga nisu videli da je ušao podigao zavesu prozora
A kamen tamo dole nastavlja do zvezdanih dubina
Sad znam zašto sam rodjen na ovom svetu
Pričaće se moja istorija jednog dana i njenih hiljadu peripetija.
U stvari sve je to samo lepršava varka
Venac od šarene hartije za jedno veče u siromašnoj kući
Sad znam zašto sam rodjen i kamen silazi dalje izmedju nebuloza
Šta li je gore šta li je dole u tome donjem nebu
Sve što sam kazao sve što sam učinio sve što sam izgledao da sam
Lišće lišće koje umire i ne ostavlja drvetu do samo goli pokret svojih ruku
Evo ispred mene velike istine zime
Svaki čovek ima sudbinu varnice svaki čovek je samo vidjeni cvet
A šta sam više nego svaki čovek.
Moja gordost je da sam voleo ništa drugo
A kamen se zariva do kraja u prašinu u prašinu planete
U suštini sam samo malo vina prosutog a vino svedoci o pijanstvu u rano
Bledo jutro ništa drugo
Rodjen sam bio za te reči što rekoh
Ljubavi moja