Ti sanjas siroko otvorenih ociju
Sta li se to dogadja a ja ne znam
Pred tobom u tvojoj uobrazilji
U tome carstvu samo tvome
U toj zemlji bez kapija
I za mene bez domasaja
Za one koji shvataju muziku
Za njih bi rekli grane su rastinja
Koje se savija pod divnim teretom
Ptica koje su na njima svile gnezda
A ti
Ili oni ciji je pogled sazdan od mnogih plocica
Oni koji se igraju duznostima koje ne postoje
I ciji parabolicno duh ko ogledala pali sve
A hipoteza je njihovo zavijanje cigara
A ti
Ti stavljas svoju ruku na lice
A ja ni hrabrosti nemam da te pitam
Sta se to dogadja u tome plavom prostoru
U koji se duhom utapas
Mozda si u nekoj zemlji divljih konja
I sama ko oblast izmedj dobra i zla
Ona staza kaludjera kroz planinu
Luka gusara na Srecnom ostrvu
Ili sastavljene ruke ljubavnika
Mozda
A ja sam samo bednik izvan svega toga
Tek jedva da me pirne nalet orkestra
I nikad da udjem u salu Velike Opere
Obecao sam da govoriti necu
O proslosti
I govoriti necu
O onim sobama u kojima sam vrebao
Tvoja cutanja
Ni ona u kojoj je Tereza
Skinula dijamant sa svoje ruke
Ni ona u kojoj je Misel
Pevao a da ga ja nisam ni cuo
Radjala su se bica iz tebe
Bica koja ti ja nisam stvorio
I niko nece znati za bes
Mucenja i ljubomoru
Zaboravljanja moja kada si svirepa
Pokazivala mi samo svoju decu
I kao nehotice zapazenu
Da prolaze ispod prozora
I malocas jos uvela si coveka
Sa ocima ko zeleni smaragdi
I mozda ce tek on saznati od nje
Sve ono zbog cega umirem sto ne znam u tebi
Coveka nekog teskog i plavog
Njegovo telo
Izmedju nas je samo kao ekran
Covek neproziran ali umiljat
Rasejano neka mlecno plava tajna
Bio je to cudni i strasni dar
Dar da se daje zivot
Ali kad se islo po starinskom obicaju
Sparivanje trudnoca i porodjaj
Pa one gospe sto nose sveze rublje
I optrcavaju odaje stepenista otvaraju ormane
A tu je i onaj krik deteta i sve ostalo
Nista nije drugo do veliko slavlje i cestitanja
Od kojih otac prima blazeno svoj deo
Bled od gordosti i straha
Ali ovde rec je o drugoj vrsti rodjenja
I onaj koji nije radjao to
Ne vidi svoj lik bez stida u ogledalu
S perverznoscu da voli bica tvoje puti
Moje bolno ljubopitljivo za tvojim snovima
Onim poradjanjem protiv mene
Iz kog potice narod nastanjujuci se u nasem domu
I evo jednog od njih koji seda ispred nase postelje
I koji tezi i dise
Ah da mogu da dam ko ti dah i bilo
I rec senkama suparnickim
Mozda bi mogli i da ih cujemo
Kako se prepiru u susednim sobama
Moji sinovi zavidljivi i tvoji
Tvoje velike kceri sa sjajem bisera i pokretom vetra
Mozda bi njima pristajalo bolje
Ovaj rat izmedju nas
Koji sam citavog veka oklevao da vodim nestedimice
Jer covek nije srecan dok ne potcinjava
I na kolena ne obara onog koga voli
Zato sam pokusavao sve mogucnosti cini
Svih preljuba duha
I bacao na sebe prokletstvo
Na mestima svim vrzinog kola
I zaklinjao sve kocijase popova
Marsale carske
Kceri razbojnika
Obesvescivao zaboravljane uspomene
I krao njihove tajne grobova
Prah kostiju kusao kao rakiju
Proslost svodio na bludnicu izmedju izmedj svojih kolena
Ali uzalud
Jer samo jedan tvoj zrak svetlosti
Rasturao je sve moje aveti
I ti koracas u trijumfu
Sa svim potomstvom svojim bezbrojnim
Tim jatom tvoje svetlosti
Prolecem ljudskim u tvojim stopama
Ljubicicama tvojih vena
Kojima sam razdiran jer lice na tebe
I jos na nekog
Od koga sam verovao da te divljacki cuvam
Zarobljenicu mojih ruku
U nasim prebivalistima
Opustelim od svega drugog.


--------------------



Ljubavi moja ne reci nista vise
Ostavi nek padnu obe ove reci u cutanje
Kao kamen dugo glacan izmedju dlanova mojih ruku
Kao kamen hitar i kamen tezak
I dubok svojim padom kroz nas zivot
Dugim putovanjem i nista ne susrecuci do samo ponor
Taj beskrajni put bez suma da trajanje
I nespecavanje nikakve daleke vode radja uzas
Nikakve povrsine dodirnute nikakvo odskakivanje od prepreka
Nista do univerzum koji treba dostici i ja te uzeh za ruku
Nikakav eho sve pada i uzalud sam culio uvo
Nista cak ni uzdah ni sinkopa zvuka
I ukoliko vise pada i prolazi kroz tminu
Utoliko vrtoglavica raste i noc je sve brza
Nista do samo zahuktali teret
Neprimetna pesma izgubljena
Izbegla lepota poneta i sudarena
Vec mozda ili ne
Ne jos ne ljubav
Nista do samo nepodnosljivo odlaganje bez mere
Smrvljavaju sigurnom uzasno podmetnutom
Kamen ili srce stvar savrsena
Jedna stvar dovrsena a ziva ipak
Pa preko toga udaljuje se i manje je kamen
O naopaki bunaru gde plen posle tame polece ko ptica
Kamen ipak kao svi kamenovi
Na kraju krajeva koji se zamara od svega
I zavrsava time da bude samo grob
Cuj cuj
Izgleda da preko ograde bunarske
Nece preci krik udar ili lom
Vec nejasno i uzvitlano neodredjeno zastraseno
Svetlucanje bledih i cistih dubina
Slicno prividjenjima u detinjskim pricama
Boja nas samih mozda za poslednji put
I kao da je sve bilo iznenadno sve sto jos moze biti
Doslo da nadje objasnjenje jer je neko
Koga nisu videli da je usao podigao zavesu prozora
A kamen tamo dole nastavlja do zvezdanih dubina
Sad znam zasto sam rodjen na ovom svetu
Pricace se moja istorija jednog dana i njenih hiljadu peripetija
U stvari sve je to samo leprsava varka
Venac od sarene hartije za jedno vece u siromasnoj kuci
Sad znam zasto sam rodjen
I kamen silazi dalje izmedu nebuloza
Sta li je gore sta li je dole u tome donjem nebu
Sve sto sam kazao sve sto sam ucinio sve sto sam izgledao da sam
Lisce lisce koje umire i ne ostavlja drvetu do samo goli pokret svojih ruku
Evo ispred mene velike istine zime
Svaki covek ima sudbinu varnice
Svaki covek je samo
Vidjeni cvet a sta sam vise nego svaki covek
Moja gordost je da sam voleo
Nista drugo
A kamen se zariva bez kraja u prasinu u prasinu planete
U sustini sam samo malo vina prosutog a vino
Svedoci o pijanstvu u rano bledo jutro
Nista drugo
Rodjen sam bio za te reci koje rekoh
Ljubavi moja

Poveriću ti jednu tajnu Vreme si ti
Vreme je žena Ono oseća
Potrebu da mu se udvara i da se klekne
Pred njegove noge kao kad se haljina raširi
Vreme je kao kosa beskrajna
Očešljana
Ogledalo koje dah zamućuje i dah razbistrava
Vreme si ti koje spava u zoru kad se budi
I kao nož si koji prolazi kroz moje grlo
Oh što ne mogu da iskažem tu neprolaznu moru vremena
Tu moru vremena zaustavljenu kao krv u venama plavim
I najgore je što je želja beskrajna i neispunjena
Ta žeđ oka kad ti koračaš po odaji
I ja znam da ne treba razbijati čaroliju
Mnogo je gore nego da te osetim stranom
Da bežiš sa mislima izvan nas
I srcem već u nekom drugom veku
Bože moj kako su reči teške A u stvari jeste to
Moja ljubav iznad zadovoljstava
Moja ljubav van domašaja današnjeg udarca
Ti koja kucaš na moju slepoočnicu kao časovnik
I ako ti ne dišeš gušim se
I po mojoj puti kolebaš se i zastaješ svojim stopalom
Veliku tajnu hoću da ti kažem Svaka reč
Na mojoj usni sirotica je koja prosi
Jednu sitnicu za tvoje ruke stvarčicu koja tami pod tvojim pogledom
I zato ja kažem tako često da te volim
U nedostatku dovoljo jasnog kristala izraza koju bi ti stavila sebi oko vrata
Ne vređaj se zbog mog prostačkog govora
Prosta je voda koja izaziva taj neprijatni šum u vatri
Reći ću ti veliku tajnu Ja ne znam
Da govorim o vremenu koje na tebe liči
Ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim
Kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice
Mašu rukom pošto su vozovi otišli
Šaka se smiruje tek pod novim teretom suza
Hoću da ti kažem veliku tajnu Bojim se tebe
Bojim se onog što te prati večerom ka prozorima
I gestove koje ti činiš od reči koje se ne izgovaraju
Bojim se vremena brzog i laganog bojim se tebe
Hoću da ti kažem veliku tajnu Zatvori sva vrata
Lakše je umreti nego voleti
Zato ja sebe mučim životom
Ljubavi moja.

Ti si me gledala svojim ocima cak do opustelih horizonata
Svojim ocima ispranim uspomenama
Gledala si me svojim ocima cistog zaborava
Gledala si me preko ramena secanja
Preko bludecih refrena
Preko uvelih ruža
Preko ismevane srece
Preko zaboravljenih dana
Gledala si me svojim ocima plavog zaborava
Ti se ne secaš više nicega što je bilo
O mnogo voljena
Ni ljudi ni pejzaža
Sve je nestalo u tebi kao u rukavici dima
Ti stojiš postojano
I prvi put prelaziš preko neba
Svojim ocima od lave i tromosti
Svet je pred tobom kao što si ga zamišljala pod svojim ocnim kapcima
I kao da je pocinjao sa tobom pred tobom
Vecno mlad od tvog spokojnog pogleda
A ja sam ljubomoran na njega zbog zbog njegove lepote
Sa mojim sirotim požutelim fotosima od kojih ti okreceš glavu
Da bi videla nova prostranstva
Obecao sam ti i necu više govoriti o prošlosti
Sve odlazi danas za tvojim stopama
Jedino što mi ostaje od života to je neki nabor tvoje haljine
A ništa još nije ni bilo Tek sad te nalazim
O ljubavi moja ja verujem samo u tebe

Otpadnik sam sviju crkava
Jer tebe pretpostavljam svemu za što vredi živeti i mreti
Tebi prinosim tamjan svetih mesta i pesmu foruma
Pogledaj moja krvava kolena od molitvanja pred tobom
I moje iskapane oci za sve jedikovke koje nisu sa tvojih usana
Ne razumem milione mrtvih kad tebe cujem da jeciš
Na tvojim nogama osecam tlo od šljunka sa puteva
Na tvojim izgrebanim rukama vrzinu trnja
Svi nošeni tereti muce tvoja ramena
Sva nesreca sveta stala je u jodnoj tvojoj suzi
Nikada nisam patio pre tebe
Životinja koja je ranom vapila
Pa kako možete da uporedujete sa životinjskim bolom
Tu vitrinu u hiljadu stakala
Na kojoj se svakoga dana dogada
Po jedno razapinjanje na krst
Ti si me naucila azbuci bola
Sad znam da citam jecaje Svi su oni sacinjeni od tvog imena
Samo od tvog imena tvog slomljnog imena tvog imena od ruže obezlišene
Tvog imena vrta svih Strasnih nedelja
Tvog imena zbog koga bih išao u pakao da ga napišem pred licem sveta
Kao ona tajanstvena slova na tablici iznad Hrista
Tvog imena krika moga mesa i nezarasle rane moje duše
Tvog imena za koje bih spalio sve knjige
Tvog imena svekolike nauke na ivici ljudske pustinje
Tvog imena koje je za mene istorija vekova
Pesma nad pesmama
Caša vode robijaša u okovima
I sve su reci samo bodljikava žica pred vratima nekog prokletog grada
Kad tvoje ime peva na mojim ispucanim usanama
Samo tvoje ime i neka mi odseku jezik
Ali tvoje je ime
Sva muzika u trenutku smrti

Evo trideset leta kako pratim senku za tvojim nogama
Verno sam crno pseto koje se vrti oko tvojih peta
Sakriva se u podne za tvoje uspravno telo
I izlazi da igra sa kosim suncem po poljima
Svetlosnom žicom iz lampe odeva te i raste ukoliko su niske
Kako ti voliš da citaš vecerom u odaji prema svome raspoloženju
Samo tada uzdižem se do plafona
I gubim se u ponavljanju tvoje ruke koja okrece strane
Evo trideset godina kako je moja misao senka tvoje misli
Uzalud sam govorio i ponavljao veruje se
Ne znam kakvoj cudnoj otmenosti sa moje strane
Sve što je crno nije senka govore mi
Uzima se i ostavlja od onog što sam govorio
I da mi dozvole da te volim oni su podmetnuli
Stvarnost tela jednu statuu
Simbol ukrašen kamenom Otadžbinu
A kada stavljaju nož za secenje hartije
U nešno pazuho mojih knjiga
Ne shvataju ni najmanje zašto ja vicem
Oni ne vide da ja krvarim tvojom krvlju
I pitam se šta li za njih moje pevanje znaci
Ako za svaku rec koja se lomi u mom glasu
Oni ne znaju da je to harmonija tvoga grla
Ako ne vide oko moga duha tvoje ruke
Bar jednom cu ovde da govorim iz svoje duše
Covek je izgubljena igra karata
Crveno i crno kraljevih slugu i kraljica
Ali izmedu letecih boja ima vazduha a i prsti su tu koji bacaju
Telo moje sacinjeno je od dve nepoznate koje nisam birao
I vidim sa užasom da se pojavljuju na mojim rukama bakarne pene godina
Koje ce obeležiti ruke mog oca o kome necu pricati ništa
Og koga nemam ništa drugo do nacin kako da obaram glavu
Zato što nije cuo dobro na desno uvo i evo gde i ja takode
Od svoje majke imam oblik ušiju
I nacin rastanja kose
Ali duša u svemu tome ali duša
Beše to jedna duša neugladena smucana još bezoblicna
Duša slepa koja cuje samo zlo kad se govori o svetlosti
Duša iskrsla niko na zna odakle
Iz nekog pretka u nesreci vremena
Iz nekog ujaka besmislenog i ludog koji nije živeo
Ili samo iz one strašne sramote moje majke kada sam došao na svet
Jedva duša tek nagoveštaj duše rdavo uoblicena cekinjava duša
Kakva se gubi bez žaljenja na bojnom polju ili sudarima na železnicama
Jedna sirota duša koja nije znala šta da cini sa samom sobom
Nošena strujom današnjeg vremena
Nikako ne od vrste Hamleta jedva kosa Ofelije
Bosa u moru bez pisma u njoj
Loptica na japanskom bilijaru koju dokoni gost preganja u nekoj kafanici
I ti padac u 'nulu' ili 'stotinu'
Što je u stvari jedno isto
Duša u garderobi gde pijani gost ne može više da nade svoju numeru
Duša za jedno vece karnevala a sutra ce se baciti maska
Duša rasparena sa kojom se ne može izaci medu svet
I teška da nosi otrov i mora neprestano da se zaustavlja
Nikada nisam razumeo zadto si povela brigu o mojoj duši
Lopatama se mogu zgrtati takve kao što je moja
Ali šta kaže onaj koji prvi put vidi radanje drugog
Cudom hirurgije
Šta je rekla moja duša kada si je ti izvadila iz njene košuljice
Kad sam ja saznao u tvojim rukama da sam ljudsko bice
Kad sam presta da se pretvaram i da se ismevam što sam postao takav na dodir tvoje ruke
Uzmite te knjige moje duše otvorite ih svuda gde bilo
Slomite ih da bi im bolje razumeli
Miris i tajnu
Pokidajte grubim prstima strane
Izgužvajte ih iscepajte ih
I iz svih cete zadržati samo jedno
Jedan jedini šapat jedan jedini pripev
Jedan pogled koji ništa ne sputava
Jedno dugo hvala koje se promrljava
Tu srecu kao neku dolinu
Dete - Boga moje obožavanje
Beskrajno Ave u molitvama
Moju beskonacnu nesanicu
Moje cvetanje moje prosijavanje
O svesti moja o ludosti moja
Moj mesecu maju melodijo moja
Moj raju moj požaru
Moja vasiono Elza živote moj

Sta ja tu mogu
Bilo je tih ljudi u tvome zivotu
A ruka koja ih je kao muva oterala
Verovatno nije mogla da postedi i mene
Obecao sam
Proslost ostace u dnu usta
Kao bombona koja treba da se topi lagano
Obecao sam
O proslosti ni rec vise
Ali da li se mora govoriti o zivotinji koja te nagriza u snu
A zato sto te nagriza cujes li njen kljun kako udara po mome srcu
Da li je potrebno govoriti o ljudima koji su u tvojim snovima
Da bi bili tu da mene nagrizaju u tvome zivotu
Ti ljudi iz tvojih snova ti stranci
Oterao sam od sebe sve sto nije tvoj dah tvoj odisak
Izdao sam nebo od pre tebe prolece od pre tebe svoju radost i svoje muke
Izdao sam za tebe sve sto je bilo zanos vetar zena
Postao sam za tebe pravo cudoviste neverstva
Napustio sam svoju proslost kao sto se menja vera
Ti mozes potpuno mirno da jedes za tim stolom
Nema ni traga ni od case ni od vina
Gledaj kako sam ispraznjen zaboravom
Ja nista vise ne znam o sebi
Moj pakao je tvoj pakao
Nema obelezja na meni da smo stigmati
Tvoje patnje
Noz me je zarezao duboko
Ja sam uboden
Onamo gde si ti patila
Sve moje secanje je samo zlo koje ti jedino osecas
Sve moje secanje od tebe jedine krvavi
Ono je izubijano na tvojim kolenima
Tamo je sva moja rana i njeni zarezi
Kamicak svaki u tvojoj cipeli
Siroto tvoje rame slomljeno
Oci tvoje odjednom olovom iskrenute na putanju noci
Veceras razapet na krst u hiljadu devetsto trideset osme
I vise nego u tvoje telo noz usao u tvoju dusu
Krivdom koju ti nekaznjeni dzelati ucinise recima
I sto jos koji put cine a ja ih ne mogu spreciti
Jedna recenica dobacena ti je u prolazu
Tebi pismo na posti baceno
I to lako ubistvo preko telefona
O ljubavi moja u kojoj sam ja bez odbrane
O za jednu sitnicu moja je ljubav tako brzo ranjena
Kao neko detinjstvo
To se dogadja i to ostavlja
Dugu brazdu duz mojih ruku
Dugu brazdu duz mojih nerava
I ukus za ubistvo pojavljuje se u mojim ustima
Samo zbog jedne naopake reci
Ne prelazim ni preko cega sto te je dodirnulo
Tesko vama ako zbog vas place
Misao za ubistvo osvaja me naglo
Za ono sto drugi tebi cine
Osvaja moj stomak moje grlo moje ruke
Kao tajfun
Moje besnilo i moju vatru krv moju
Kao talasi su bili
Drugi ljudi ljubavi moja snena
Nisu te voleli do noza i rana
Do prskanja ocnih mrena
Do gubljena svesti za svetlost dana
Da tako je to i vise reci necu
Zadrzacu taj gnev iza svojih zuba
Zvakacu proslost ko svoju svirepu srecu
Tu gorcinu i taj bes iza usnenog ruba
Bledog i crvenog kad tako mi je dano
Ko bombonu sto treba da se istopi lagano

Koja je to obala daleka
Na kojoj se plavi cicak u magli pustinje
Cudno prostranstvo u kome u znak oproštaja
Njiha se trava na ošticama duna
Pod limunom je zemlja meka
Po kojoj ne ostavlja traga ni sunce ni luna
Stopalo gazi smireni prah zvezdanih stoleca
Liskun nesreca
Kosture davno potopljenih brodova
Talog velikih dubina slama kostiju
Snežni tepih snova
Prašinu pokojnih podmorskih civilizacija
Izglodanu plutu brodove minerala talog plima
Ridi odblesak astralnih raspojasanih konstelacija
Blato globigerina
Ukus soli na silu uvukao se u srž moje ploti
Veceras mi se ponovo privida svetlost i jutro na Hardeloti
Coveku i moru kad dode cas da poležu
Iz prostog razloga da umru
Ne znam dal im se tada uvek pojavljuje pena na usnama
Ili je to samo osmeh taj beli grc koji ivici umor od života
Ali pogledaj usred morskih okreka na smiraju talasa
To srce nasukano koje još kuca ili je samo školjka
Ciji se oblik pukim slucajem poklapa sa ogromnom prazninom u meni
Od one stvari išcupane iz mojih grudi
Jer malocas nisam našao cveca za tebe na cvetnom trgu
Na plaži se desilo to jednog davnog dana
A bila je secaš li se i tvoja majka s nama
Moja ljubav stavlja jednu malenkost
Mali crni sedef u tvoje uvo
Sav skupljeni bol sveta koji se uspeo zabeležiti
Staru izgrebanu plocu sa koje igla iskace
Ponor šumova zbog koga se tvoje oci jednom ili dvaput raširiše
Zatim ti ostavljaš sve to izmedu poštanskih karata
Na hotelski kamin
Zaboravljajuci duboki bes okeanskih jadikovki
Zbog gramofona koji svira neprestano THE MAN I LOVE
Secaš li se secaš li se bilo je to jedno bezbojno leto
Kao pesak i mi na vetru Hardelota
To srce u meni to srce u tebi koje se povlaci po našoj sobi
Sa slonom od porculana i jastucetom od plavog velura za igle
To srce u koje nisi verovao i pored pesme kojju je nosilo u sebi
Istina je da je potrebno vreme jednom srcu da da dokaza
Jer nije dovoljno samo biti prisutnik borišta
A što mu nije dobro ne dokazuje tim ništa
Slušaj slušaj još nikad se nije ucutala
Jadikovka sumorne školjke Hardelota

Dodje tako na jedvite jade neki trenutak
U kome onaj koji se zakacio za tvoj skut
Nade se odvojen od tebe
Ko neki slepac po danu usred suncanog podna
Kao ono neznalica pred skupom mudraca
Ili hromi usred igranke
U izvesnim prilikama u životu
Video sam da se otvaraju vrata tvoga carstva
A tamo ne ulazim nikako jer tu pocinju carolije
Sve vrste pokora pratecih koje sazipaju vilu
Samo ako poželi d aje prati izvan oblasti dozvoljenog
Bilo je to jednom u Provenu gradu koji je kao neka velicanstvena kanta za otpatke
A ništa ne bih rekao ni za Avinjon a ništa ni za one Crne Pokajnike
Ali postoje još i oni hodnici bede u Gradu Jovanke od Arka
I onaj napušteni grad iza Nice pozadi železnicke pruge
Sa carapama koje se suše po pokrivenim balkonima sa stubovima palata
Tamo negde gde se povlaci starost izbeglica oko njihovih crkava sa tornjevima kao glavice crnog luka
I kao neka pisana slova
Kule i kulice na starim zgradama iznad zavojaka Sene
Koje se utapaju naglo u crne cekinje drveta
Ili prosto one kuce za prodaju koje obilaze senzali i notari
Neki put govoriš o Bergenu gradu koji ja ne poznajem
A gde bi ti kako rece otišla još jednom dok postojiš
Da okušaš bljutavost maka i divljih jabuka koje se ugrizu i bacaju na Tahitima
O ti krunisani što kažu volim te po uvu
Mirisu reci koje se odvijaju kao stubovi
Hodnici hodnici eto otišla si
Eto u tome mi ti izmiceš zauvek
Kraljice one perstepktive u kojoj ja nemam svoje mesto
Begunice nova Meluzino
I tvoja pticija noga udaljuje se na terasama
Tvoja haljina još dobar trenutak blista pod drvetima
Kao u onim maglama Vatoa
Cekam te unezveren sasvim na dnu jedne ulice
Gde na ivici drveca pozlacenog na zalasku suncevom
Može se dogoditi jednom da ona ne dode
Jednom da bi se po volji prošetala malo po svojoj mašti
Sasvim odlucno palo ti je na pamet da me zamisliš mrtvim
I da ja kao nisam došao da te uznemirim pod ovim suncem nesrece
E od tada svaki put kada te pogledam
Ja se setim da si me ti ubila kako se to obicno kaže
I da prema tome ja sada živim samo zato što ti tako hoceš
Jer tvoje oci zamislile su ovaj svet bez mene
A tvoja usta govorila su sasvim prirodno o meni u prošlom vremenu
I sve to u punom ovom dvadesteom veku
Sa svim satelitima koji kruže oko zemlje
I mašinama koje misle
Ali nož ostaje nož
A srce srce
Gorka pesma
Ljubavi gorka ploda
Pesmo moja vetre i gora
Vilajetu tamni gde tihoga hoda
Dolazi da umre more
Avgustu blagi dok nebo tvoje
Zvezdama zasipa obzor sav
Snovi moji tim livadama plove
Gde je vazduh tako plav
Moje zlatne ruke te nežne tajne
Bude mi žed i glad
Kolajne derdani veceri beskrajne
Kada sam srcem mlad
I reci da mogu nestati tako
Išcileti sa prvom zorom
Jato golubova rasturiti lako
Pod tvojim prozorom
I ne postati ni strela gola
Strela uznemirenja i cveta
Sveže vode i najveceg bola
Usred najžešceg leta
Pa da li se zna cta se dogada
I da li je to možda ono
Kad mi se baci zastor beznada
Iznad mog oka ko zvono
I sav taj govor koji slama
To blago u izvoru živom
Moj krik ugušen molitvama
Nad mojom napuštenom njivom
Ne žalim ni malo što tužna lika
Usta su mi puna nemih reci
A suviše malo tušnih spomenika
Da trag za tobom u meni jeci
I tako još uvek snažno udara
To trošno srce o kaveza žice
Za Nju se ono do dna izgara
Žtrvuje nemilice
Posecite mi grlo i božure
Da krvi moje bude napita
Priklonite joj se u predznaku bure
Kao što to cine bure
Kao što to cine žita
I suviše malo još casova brojim
Do kraja mojih obzorja o sliko
I da dovicem do Boga da te volim
O koliko.

Sve stvari tamne govore mi o tvome sjaju
Mracne sobe u pipanju predene
Udovice
Smola u dnu brodova
Voda baruština
Crne maslinke
Krstovi krila grabljivica iznad snega koji oblecu
Jedan uvežljaj na izdanku snage
Obuca umrlog
Mržnja sa noktima noci
Sve stvari gorcine
Ljubicasti prsten nesanice
Odbijeni hleb
Onaj koji je našao svoju kucu pustu i svoje poljupce ukaljane
Ogledalo s alicem odvratnim
Tragedija sa stubovima bogatstva
Starenje
Sakacenja
Mladež ponižavanja po volji
Zatvori u kojima je covek odvojen od samoga sebe
Sve stvari nasilja
Požar i krv
Varvara nastup u gradove
Dželati žena i žita
Gradici kao konji bicevima rasterani
Pobeda zverova
Gromoglasni smeh streljanja
Polomljeni udovi kamdžijama i volja bližnjega
Umorstvo žuto i crveno
Rumenilo bola
I sve što sveceri koja nastupa dobija boju svireposti
Meni govoriti o tvojim plavim ocima.

-------------------------------------------------------------------------

Ne veruje mi se a uzalud sam
Pisao svojom kralju moje violine moje slikove
I kako se ne zna govoriti više u noci
Starinski jezik vesala
Iznad visecih voda
Govoriti crnim dijalektom coveka i žene
Govoriti kao druga prvoj od dveju uhvacenih ruku
Kao pomamnost srece
Kao usta koja su izgubila sve reci razlicite poljupcu
Kao jacanje što se ne veruje
Kao odbijanje od obasipanja
O savršena reci iznad svih reci
Visino pesme sazvucje krika
Trenutak dolazi kad nota dostiže neslucenu visinu
Uvo ne cuje više muziku tako visoku
Ne veruje mi se ne veruje A ja sam uzalud
Razgovarao sa prolecem i orguljama
Razgovarao sa svim slogovima neba
Sa orkestrom neobicnim stvari obicnih
I banalnošcu gluvih aleksandrinaca
Uzalud govorio varvarskim instrumentima
Uzalud govorio pesnicom u pregrade
Uzalud govorio kao što se stavlja ugarak u državne šume
Uzalud govorio kao objava rata
Kao pakao koji izbija iz usta gutaca plamena
Ne veruje mi se Sebi su nacinili
Sliku mene možda po mom liku
Odevaju me svojim viškovima
Šetaju me sa sobom i idu dotle da cak citiraju moje stihove
Ali na takav nacin da im služe
Ili postaju za njih ljupke pesme
Ja bitišem pod njihovim uticajem
Ocekujuci da postanem ulica
Pripadam recenicama
I školskim udžbenicima
A skandal mi je zabranjen
Uzalud sam vikao da te obožavam
a drugo ništa nisam to tvoj ljubavnik .

Ricard II cetrdeset

Ko brod je otadzbina sada
Koji ostade bez ladjara
I licim na onog vladara
Od nesrece nesrecnijega
Sto ostao je je kralj svog jada

Zivot je samo stratagema
Vetar na zuze tesko pada
Moram da mrzim sve sto volim
Dajte im sve sto vise nemam
Ja ostajem kralj svog jada

Srce moze i da ne kuca
Krv moze teci bez toplote
Dva i dva nisu cetiri sada
Kad lopov lopova kraducka
Ja ostajem kralj svog jada

Da l' sunce zadje il' se radja
Nebo je ostalo bez boje
Parizu iz vremena mlada
Zbogom prolece cvetno moje
Ja ostajem kralj svog jada

Dalje od sume i od cesme
Cutute ptice svadjalice
U karantinu su vam pesme
Vreme je kada pticar vlada
Ja ostajem kralj svog jada

Postoje vremena za patnju
Kad u vokuler stize Zana
Ah Francusku u sto komada
To bi ovakvog bledog dana
Ja ostajem kralj svog jada