e moram iskoristiti ovo za pismeni...

Nesnosna vrelina stiskog leta i ulicna prasina sto skripi pod zubima, zaboravlja se na obali prelepog Dunava. Razliju se misli svetlucavom sirinom reke i secanja mnoga zaplove mirnom vodom do dalekog, nevidljivog, mora uspomena. Zanesen mirom prirode odskrinem tajna vrata najlepsoj prici svoje mladosti i pustim da me tiho preplavi vecitom lepotom, nezaboravom.

     SLIKE SA DUNAVA

Reljefni zidovi i oslikani svodovi stoletne gradske palate upijaju smeh i viku omanje druzine mojih prijatelja. Preletim poslednje stepenike, istrcim na ulicu i stretnem bas nju. Kao, slucajno. Vuce uzicu i seda svoje tigrasto kuce, tik uz nogu. Nevesto se smeska, pita gde zurim. Spremnu rec ne izustim, povucem se u stranu na skljoc zuba divljeg pasceta. Rezi na mene bokser, godisnjak, zapetljava se oko vitke devojcice. Kao cigra vrti se mala, drzi ga na kratko, kolenima mu pritiska usi. Pozdrav zameni pretnja da ce neko biven da bude.
- Sto ta besnara korpu na njusci ne nosi ? - gledam ogrebanu ruku i slusam zvonko smejanje.
- I bez to malo usiju sto imas ostaces kad moje kuce poraste ! - zadovoljno pripretim zucku.
Migom pokazem na hlad pod krosnjama gde me zega goni. Trepavicama igra, telom prica. Ne zna kako je lepo stasala. Zbunjen cutim, gledam deriste slatko. Seti me na zedj kad rece da ce pivom da nas casti. Opasno kuce, opasna mala. I jos me pita za devojku. Ozaren tom nevestom glumom obecam neki klaker il' kabezu. Pivo nije za decu. Ozbiljan, kazem da je pogresno cula o mojoj drugarici. I da pozdravi stariju sestru.
- Lazes ti mene ! - rece ostro, a pas se, jos jednom, propne na zadnje noge. Ne dohvati me, srecom.
- Ne lazem. Ozbiljno zasluzujes batine. Je l' od piva tako blesav, ujedljiv ? - zamenim spreman
odgovor. Cimne povodac i sapne tako da cujem:
- Nemo' kuco da glizes moju simpatiju - i glasno doda da je sestra sa momkom na Dunav otisla. Nisu hteli da je povedu, ljubimca nije mogla da ostavi.
- Mozes samnom. Na dunavski raj sam posao. Upoznacu te s mladjim bratoM, brckajte se u plicaku, pravite kule od peska, al' nemoj' da se cupate za kosu. Necu tamo kao straza da vam stojim. Napuci usnice i ponosno rece koliko ima godina. Gviri bistrim okicama kroz siske i osmatra me smelo. Nedam joj zapravo. Limunadu i pivo porucim.
- Dobices limun iz kesece - rece.
- A ti brkove - uzvratim.
Prolomi se smeh uzarenom ulicom.
............
Kroz prostranu stisku ravnicu , prozetu bogatim selima , ludo jurimo putem pravim kao strela. Ori se zlatno polje od pesme zaljubljene dece. I koliko se mi volimo, toliko se nasi psi mrze. Zastajemo dugo kraj svake cesme do puta, zavadjene zveri pojimo, mirimo, zaboravljamo kuda smo posli. Ili se put oduzio, ili je vreme stalo, tek, rascupane kose, pune suve trave, izguzvani, musavi, stizemo na ,,ranc,, skriven borovima. U predvecerje rano hranimo zive igracke, u pseci dvorac ostavljamo da se site smire, hladovine zeljne nauzivaju. Svecani, andjeoski mirni,
stignemo do nase reke, uskom, skrivenom stazom. Obalom dugo hodamo lenjim korakom zaljubljenih. Milimo do alaske kuce da veceru potrazimo.
- Nema struje, nema vode. Vecerajte poljupce - poruci nam neko u prolazu.
............
Starija je od mene dve godine. Crne kose i plavih ociju, pleni lepotom i stasom. Skrhana bolom izgubljene ljubavi, zarom osvetnice zavodi sve pred sobom. Ja sam njeno ogledalo svih pakosti koje drugima cini. Mudrica zna da kaze :
- Nikoga ja ne volim, samo tebe slusam.
- Dobar znak. Brzo ces ozdraviti - uzvratim nehajno, obgrlim je cvrsto oko struka.
Uvek pobedjuje u nasoj igri nesebicnog darivanja beskrajne slobode.
............
- Ne radimo, ne radimo - odvraca goste jos sa kapije, kad zamaknu u noc socnim recima ih kiti, sedi s nama u svetlu vatre i odmara, nasa alaska domacica. Frca iskra iz zeravice, cvrci keciga. Sve ribe i ribare dunavske zna. Nas najvise voli, najbolje nam vino toci. I kao da se seti, pa nas pita :
- A cije je ovo luce ?
- Nase, nase - odbrusi moja drugarica.
Ceri se prevejana stara, vrti glavom, meni namiguje.
............
Kikoce se suma vesela od tople noci. Iskreni od vina, pijani od ljubavi, krivudamo, padamo, veselo klupko pravimo. Utroje lezemo u mrezu pod borovima. Jedno malo kuce do nas dojuri. Uzmem tu lopticu i stavim je pod kosulju. Lenjo mice ocima, nekad jako hukne kroz nosic. Ne zna ta naivna glavica kad je Dunav najlepsi.
- Nema spavanja - lagano se ljuljuskamo i sa snom borimo.
Svuda oko nas carobni mirisi i cudesni zvuci, letnje, branicevske noci. Svice. Sunce budi boje dana da Dunavom ukrasi Svet.                         

>>>-------neni--(CH)->




Ja volim !!! A Ti ??!


i neni voli

da 'vata ribe rukama,
patke skida srelom,
zene miluje pogledom.

i voli ...

da se cudi vasioni i divi zivotu,
da razume ideju i zapamti poruku,
po zvezdama da hoda mastom zaljubljenog.

voli ...

seneku , dostojevskog , jaspersa , pavica ,
automobile ,
pse ,

neni voli

i jednu zenu (koju zasluzuje)
i decu koju su izrodili !

i vas voli

>>>-------neni--(CH)->



Prica jednog plamicka

Obidjem oko zgrade i udjem u lozionu stare vojne pekare. Stotinak listova, svojom rukom pisana pisma, slozena i ukoricena, bacim u razbuktalo zdrelo vatrene nemani. Halapljivo ih proguta nepovrat. Zurim u to bolno kvrcenje i lelujave plamene jezicke. Plavicasta svetlost stopi ljubavna slova sa uzarenom masom uglja. Bukte moji mladalacki zanosi, besane noci, poletni dani. Kulja secanje. Oduzima mi snagu, obliva vrelinom strasnom. Ne osecam ruke, noge, ne cujem, ne vidim, tlo ne dohvatam. Zgara moja prva ljubav. Zaborav prizivam.
- Kakva je to teka ? - prenu me glas vojnika.
- Neka ,,teka,, - neveselo promrmljam.
- Devojka ti pisala ? - siri oci dobrocudna naivcina.
- Ne, to sam ja njoj pisao.
- Zasto ? -pita , dosadu razbija.
- Lagala me ! A ti, pazi sad kako lozis. Cela kasarna kao iver moze da plane. Mnogo sam vatre dodao.
Cudi se moj budalas i pocne svoje muke da mi kaci. Moli da ga, sad u leto, na osustvo pustim. Kaze, zimi se tamo ne ide, sneg do guse, pojesce ga vuci. Nabraja rodbinu, prosnje, veridbe, svadbe, slave, sabore, zetve, mobe, dace, ispracaje. Raspolozi me, malo. Za dzep se masim, objavu mu u ruke tutnem. Gleda, ne veruje. Poskoci i iz nekog budzaka dve flase iznjedri. Pijemo za njegovu srecu i moju tugu.
- I ne zaboravi, zaveje li te sneg u julu, transporterom dolazim da te 'apsim. Sutra putujes. Srecno !

>>>-------neni--(CH)->



O nekim pricama
   ili
NAJSTARIJA PRICA

Nisu sve price za pricanje. Ili nisu za Tebe ili nisu da ih ja pricam.
Mala je slucajnost ako smo se sreli i Ti, i ja, i ova prica.
Samo da znas ... , moja prica ne poucava, i ne zabavlja,
i brzo se zaboravlja.
Ona je uvek kao ziska zara za pocetak Tvoje vatre,
na kojoj ces se sam grejati i drugom iskru davati.
Ja cu samo iz daljine gledati njeno svetlo dok moja vatra gori.
Koliko ce biti velika i topla ni ja ni iko drugi necemo znati.
Mozda se ogrejes, mozda se opeces.
To ces samo Ti znati o vatri svog zivota.
I kad iskra skoci iz Tvoje vatre, isto tako ce drugi proci.
I kakav si Ti covek, takve ce vatre za Tobom ostati.
I price o njenoj svetlosti.

>>>-------nebo--(CH)->

Uz lagane taktove instrumentala koji su jedva dopirali do njene svesti, ona je stajala pored prozora i zamisljeno posmatrala krupne pahulje koje su se toga jutra pojavile preteci da zaveju njen grad. Po stoti put toga jutra postavljala je samoj sebi jedno te isto pitanje: "Da li je pogresila?" Prethodnog dana je ubedila sebe i izustila one najlepse reci, reci ljubavi ... Dugo je razmisljala da li je pametno uraditi tako nesto, ali je bio potreban samo jedan tracak svetlosti da je navede na odluku. I ona je to uradila... nesvesno ulazeci u svet maste i snova, ali izgleda uzaludno... jer on... ne... ne...
Pogledala je u sat i shvatila da je vreme da se vrati u stvarnost i svojim svakodnevnim obavezama... ali joj je u glavi ipak ostalo pitanje koje je sebi postavljala... Posmatrala je toga jutra pospane prolaznike, automobile koji su se sporo kretali ulicama njenog grada... Posmatrala ih je, ali ih nije videla... videla je samo njega i pozelela da se bas tog trenutka nadje pored nje... da moze da ga dodirne... ali je shvatila da je to samo pusta zelja... to su samo verse i note... koje su otisle u nepovrat...
Mozda... mozda bi sve bilo jednostavnije kada bi se vesela igra pahulja prenela u stvarnost... stvarnost sjaja iskonske srece blistavih ociju... mudrost mudraca... pomisao na savrsenstvo one malene igre sitnih kapljica na oknima... na obrazu rumenom od hladnoce... na dusi... cistoj dusi...
A mozda je ipak... poenta... ukrasti osmeh... izmamiti ga i ukrasti... zakljucati ga duboko u sebi, a kljuc... kljuc baciti u centar vrtloga zivota...

ANA  I  DAVID

O momku I djevojci priča je ova, kako I kdje je počela I šta je sve prošla ljubav njihova. Djevojka se zove Ana a momak se zove David.
           David je u malom selu živio, tamo kdje se Anin tata rodio. Srednju je školu završio, vojsku odslužio I sebi posao našao. Bio je zadovoljan sa onim što ima, I uvjek je dobar bio sa svima. U svom rodnom selu sretno je živio, I nizašta se nije protivio.
           Ana je u tuđini živjela, ali je u to selo češče dolazila. Dobru je školu zavšila, na fakultet se upisala a uz sve to je I radila. Roditelji su se sa njom ponosili, I da Ana bude sretna I uspješna oni su željeli. Da momka sebi sličnog traži, tu njen osječaj ništa ne važi.
          U to sela je Ana te godine došla na zaspust sa svojim roditeljima. Ona I njena sestra Brankica sa društvom se dogovorile za izlazak, da proslave svoj dolazak. Društvo je još uvjek isto bilo, samo se Ani nešto promjenilo. U društvu je spazila momka kojeg nikad vidjela nije, gleda u nju I nježno joj se smije. Njegov je osmjeh tako ljep bio, da se ubrzo u njene misli uselio. Pričali su cjele noči, I nježno gledali jedan drugome u oči. Taj je momak David bio I on se je u nju zaljubio. Zajedno su provodili sretne dane, I poželjeli da ta sreča nikad ne prestane. Morali su se od ljudi kriti, jer za njih niko nije smijo znati. Protiv njihove ljubavi Anini bi roditelji bili, zato su radije svoju ljubav I sreču krili. Najteža jim je bila zadnja noč, kad je Ana morala sutradan svojoj kuči poč. U jednom kafiču su sjedili I svoju omiljenu pjesmu slušali. Ta je pjesma govorila sve I kad je Ana čula rječi te:
»Sutra s tobom neču biti, odnosi me život dalje,
ja te volim al šta mogu, sudbina me na put šalje.«
krupne suze su joj niz lice potekle. On je maramicu uzeo, suze sa lica obrisao I od tuge samo uzdisao. Kuči svojoj otišla je Ana, al oni če se zauvjek sječati tih predivnih dana.
          Njihova veza nije imala kraj, niti je njihova ljubav izgubila sjaj. Svakog dana su se čuli, Ana mu je pisala u pismu, da joj je težko što zajedno nisu. Kad je Ana sama ostajala, mnogo je o svojoj ljubavi razmišljala. Šta bi bilo da njeni saznaju I oni moradnu da se rastanu? Dali bi bila spremna svojim se roditeljima supostaviti I svoju ljubav braniti? Mnogo je o tome razmišljala I potajno patila.
          Došao je ponovo taj dan, kad su Ana I David ostvarili svoj san. Zajedno sa društvom su novu godinu proslavili, mnogo sreče I ljubavi sebi I drugima poželjeli. Posle ponoči su se od društva odvojili, I sami ostatak noči proveli. Bila jim je to najlepša noč, pa su se odlučili jedno drugom u čvrst I strastan zagrljaj poč. Anina je ljubav tako jaka bila, da mu je te prekrasne noči sebe poklonila. Oboje su sretni bili I od sreče suze lili. I iduče su dane zajedno provodili I nisu se nikako jdan od drugog razdvajali. Opet je Ana otišla od njega, al oni če se dobro sječati svega.
           Jednog tužnog dana Anini su roditelji saznali za ljubav njenu I tada je bilo kraj svemu. Oni su vikali I proklinjali, a ona patila, suze lila I nesretna je Ana bila. Javila je Davidu šta se desilo, al on joj se nije javljao. U najtežom trenutku Anu je ostavio samu. I njemu je težko bilo, I njegovo je oko suze lilo. Mislio je da on nje vredan nije, da ona boljeg I bogatijeg momka zaslužuje. Nije znao šta da joj reče, kad I njega ta rana peče. Ana je bila tužna I sama, na njenom je srču bila velika rana. Šta da radi nije znala, da su raskinuli ona je svojima slagala. David joj se javio kroz nekoliko dana, rekao joj da nikad nije bila I nikad neče biti sama. Za oproštaj je Anu molio, jer ju je još uvjek istim žarom volio. Voljela je I Ana njega, al joj je bilo veoma težko zbog svega. Bilo joj je težko roditelje lagati I pravu istinu znati. Jedino je njena sestra Branica za njenu ljubav znala, I veliku joj utjehu dala.
          Ponovo je došla u to malo selo, u njemu je Anino srce veselo. U zagrljaj je Davidu trčala I nježno ga poljubila. A on ju je zagrlio I čvrsto sebi privio. Dugo su tako zagrljeni stajali, I jedno drugog njemo gledali. Tad je potekla suza niz Anino lice, niz lice tužne djevojčice. I Davidu je suza na lice pala, Ana je uzela onu istu maramicu I suzu mu obrisala. Dugo su dugo pričali o svojoj ljubavi I sreči, prošlosti budučnosti. Odlučili su za svoju ljubav se boriti, I da jih neko rastavi nikad ne dozvoliti. Sretni su bili još tih dana par, dok se Ana nije vratila natrag.
          David joj se počeo sve manje javljati, kao da je Anu počeo zaboravljati. Ona mu je pisala dana svakoga, a od njega nije bilo odgovora. Javljao joj se jednom u sedmice dvije, kao da nešto od Ane krije. Ana je mnogo tužna bila I svake noči suze lila. Nije znala šta se sa njim dešava, nije vjerovala da je David tako brzo zaboravlja. David je počeo izlaziti I sa drugim se djevojkama družiti. Ana je čula, da je sa drugima bio I to je njeno srce slomilo. Zašto joj je to učinio Ani jasno bilo nije, sad ona svake noči gorke suze lije. Proklela je njega I njegovu ljubav lažnu, čime li je zaslužila taku kaznu. Sjetila se njegovih rječi, da nikad neče biti sama, a sad nju umjesto njega grli tama.
Njihovoj je sreči došao kraj I ljubav je polako gubila sjaj. Iako je Anu sve to jako boljelo, njeno je srce Davida još uvjek voljelo. Jer ona je njemu dala srce, duši I svoje tjelo a on je zauzvrat srušio njen život ceo. Iako je David sa drugima bio, Anu nije zaboravio, još uvjek je on nju volio. I Ana je drugima tažila njega, al ga nije našla jer je Davida voljela više od svega. Uprkos svemu, Ana se tiho nadala da če jednog dana ponovo pripadati njemu. Ujedno ga je mrzila I voljela I nikako ga nije zaboravila. David je utjehu u drugima tražio, al joj se ipak jednog dana javio. Ana je bila zbunjena, zašto joj se David poslo dugog vremena javio, nije znala. Dugo joj se nije javljao, al se iskreno pokajao. Shvatio je, da nijedanu kao Anu neče voljeti, I da je nikada nebi mogao preboljeti. I doposivali su se nijh dvoje dugo, I shvatili da su stvoreni jedno za drugo. David joj se opravdavao za sve što joj je uradio. Ana ga je toliko voljela, da mu je na kraju sve oprostila ali nikad zaboravila.Još uvjek kad je pomislila na to, srce je nju steglo.
          Stigla je ponovo u selo malo, u kojem živi momak, do kojeg je Ani mnogo stalo.Posle dugog vremena oni su se vidjeli, mnogo su se jedno drugog poželjeli. Prvo su popričali I sve razčistili, a onda se slatkim poljubcima prepustili. Njihova je ljubav ponovo dobila sjaj I zakleli su se, da njihovoj sreči više nikad neče doči kraj. Kad je Ana u selu bila oni su se viđali stalno, I voljeli se nenormalno. Davidu nije palo na pamet da bi sa nekom drugom bio, jer je svoju Anu previše volio. A Ana više tužna bila nije, ona od tada samo suze sreče lije.
          Bilo je jedno predivno veče, kad su oboje sijali od sreče. David je svoju dragu odveo na ljepo, romantično mjesto, kdje su se oni sastajali često. Ana ni slutila nije šta David od nje krije. Stajali su jedno kraj drugog kad je David ispred nje kleknuo, I zlatan, verenički prsten poklonio. Ana nije mogla vjerovati I od sreče je počela plakati. David ju je držao za ruku I rekao: »Voljena, pristaješ li, da mi budeš žena, od sad pa za sva vremena?« A ona odgovori: »DA voljeni, pristajem biti tvoja žena, od sad pa za sva vremena!« Oboje su počeli suze liti I jako su se zagrlili I najsretniji par na ovom svjetu su bili. Njeni su roditelji znali za njih več prije, I pravo jim bilo nije. Ana jim je rekla za odluke svoje, I nije marila za mišljenje njihove. Fakultet je završila I svom vereniku u selo se odselila. Sebi je dobar posao našla, I sa svojim mužem sretna je bila. Njeni su se roditelji morali sa tim pomiriti, jer su shvatili da jih niko ne može rastaviti. Danas oni imaju djece dvoje, oni su dokaz velike ljubavi njihove!!!   


   Ovu priču posvečujem jednoj djevojci I momku, koji u mom životu puno znače. I njihova je ljubav slična ovoj, samo još nisu stigli do kraja. Nadam se, da če provaziči sve prepreke, dušmane I protivnike njihove veze. Puno se vole I mislim, da je to dovoljno dobar razlog, da sve to prevaziđu. Želim, da I njihov ostatak života bude tako sretan kao u ovoj priči. Pri tom ču jim poželjeti puno sreče a naravni I ljubavi.
       

                        VOLI VAS VAŠA SANY
   

Ova prica nema nikakav naslov, i nikakav naziv.. za sada

Ne znam zašto, ali uvek kada kiša pada, setim se prošlih dana... i zapitam se:
Koliko je zvezda na ovom nebu? Da li svaka sija za nekoga? Za neko usamljeno srce koje čeka... i gleda u zvezde, isto kao ja sada.. i razmišlja... Svaki put kada podignem glavu iz ove sive svakodnevnice i ugledam taj beskrajni svod, ja pomislim na TEBE. Svaki put kada ugledam neki sjajni treptaj, pomislim na tebe i pitam se da li ti misliš na mene ili na neku drugu? Da li ta zvezda sija baš za NAS dvoje?
Znam da ću te voleti zauvek... Ta reč zvuči tako... dugo... Hej, kako je moguće nekoga voleti toliko? Znaš li da baš ona prava ljubav traje zauvek...
Tog trenutka kada sam te ugledala, znala sam da je potreban momenat jedan da mi oduzmeš dah... i jedan otkucaj srca da shvatim da bez tebe ne mogu dalje... A taj jedan momenat je momenat za sva vremena...
Ti si za mene bio sjajna zvezda, koja uvek sija u mom oku i mom srcu. Svaki put kada sam  pored tebe srce prestaje da kuca, a ti ga svaki put oživljavaš! Ti si zrak koji osvetljava put. I kada nema nikoga- tu si TI! Ti si moje sunce i daješ mi snagu da nastavim da koračam napred, bez obzira na sve. Ti si duga posle mračne oluje, senka koja krade svetlost. Daješ mi ljubav, koje sam gladna. Spremna sam sve da ti dam, a da ne dobijem ništa! To je ljubav na prvi i poslednji pogled. Na žalost- fatalan po mene. Uzalud pokušavam da spojim delove svog razbijenog srca... Koliko god se trudila, to je nemoguće! Jer kud god da krenem i šta god da uradim, ja mislim na tebe. Potreban si mi bio samo ti- tvoj topli osmeh i ljubavi do neba. Ali ti to nisi umeo da mi pružiš, jer ne poznaješ ljubav i nikada nećeš znati šta znače reči VOLIM TE! A mene si mogao da voliš... to je bilo tako lako. Trebalo je samo da imaš SRCE, koje oseća i koje nije hladno kao stena...
Sve je bilo isuviše dobro da bi bilo istinito. Nisam mogla da pronađem reči koje bi opisale kako sam se osećala i koliko sam bila SREĆNA! I sama nisam razumela kako tvoja ljubav može da učini ono što niko drugi ne može! Nikad sebi nisam bila jasnija kao tada. Zahvaljujući tebi uvek sam lebdela u oblacima, ali i još čvršće stajala na zemlji. Ti si bio ostvarenje mojih snova, sve ono što sam sanjala, maštala, trebala... Ti si za mene bio moja ljubav, čežnja, moje srce, moja požuda, moj DRUG...
Ispred tebe sam stajala takva kakva jesam. U mojim očima ti nikada nisi video lažni sjaj... Moji pogledi su ti govorili sve! Reči i nisu bile potrebne da shvatiš da volim te više od sebe! Takvog kakav jesi... Ne ni tvoje ime, prezime, već TEBE, u isto vreme tako jednostavnog i komplikovanog... Volela sam te kada ni jedan razlog za to nisam imala... Kažu da dok god volimo nekoga zbog njegovih vrlina, da to i nije prava ljubav. A ja sam volela svaku tvoju  manu. One u mojim očima nisu ni bile mane. Noću sam mislila na tebe, a danju sam živela za tebe... Naša dva života bila su data jedna drugome, a ipak je svako otišao na svoju stranu, da ponovo luta... I na kraju smo postali samo stranci i ništa drugo...
Želela sam da sa tobom doživim prve pahulje, i da zajedno budemo deo te snežne bajke... Kažu da kada padne prvi sneg, treba da se zamisli želja... Pala je i ta prva pahulja, samo što je nismo dočekali zajedno... A želja? Ostala je neispunjena i prazna- baš kao i moje srce. Ostavio si me na pustoj stanici. A ja sam čekala i čekala da se vratiš. Opet mi je duša sve o tebi sanjala... Prolazili su meseci, dani, sati, a ja sam i dalje čekala sama na peronu gledajući kako odlaziš, i kako nemaš nameru da se vratiš... Zamisli kolika je tišina nastala, kad je jedini zvuk koji se čuo bio plašljivi otkucaj moga srca. A još uvek na zidu preko puta ulice moja senka sa tvojom luta...
Neuspeh nije ako smo nešto učinili pogrešno, već ako nismo ni pokušali... Ali, kod nas je, na žalost, sve bilo pogrešno, iako smo pokušali... U ovom ludom talasu života smo se izgubili...
Nastavila sam da idem dalje, kao da te nikad nisam poznavala... Ostavio si rupu u mom srcu koju ne umem da zatvorim. Ali ne mogu da te pustim iz srca... Jer bole me i usne, i duša, i telo... I pogled mi se gubi... U gomili nepoznatih ljudi tražim TEBE.. ili lik koji će samo ličiti na tvoj. A možda vremenom i postanem slepa da primetim druge... Bez tebe sam postala tako obična!
I niko nije ni primetio da sam umrla zbog tebe... Moja duša je prazna, srce je pusto odkad te nema, odkad si samo otišao... I pitam se da li si ti dno mog najvećeg dna, osećaj koji me ubija iznutra, zarobljena misao u glavi???
Sada je sve protiv mene.. čak ni zvezde nemaju onaj isti sjaj... Doživela sam da imam rane koje ne krvare, a jako bole. Ti si se samo poigravao sa mojim osećanjima... U stvari, ti si se uvek poigravao sa tuđim osećanjima! Ali jednoga dana, kada se najmanje budeš nadao, platićeš sve svoje kazne. Jer je život jedna velika slučajnost i sve se u životu vraća. Bez obzira koliko ti bežao od stvarnosti i realnosti, ona neće pobeći od tebe! Onda si ništa- tek jedna čestica praha. I topiš se nestajući u tišini, gubeći se kao senka u daljini, a iza tebe ostaće tek prašine trag. Taj trag će biti dokaz koliko si nekad nekom bio drag.
Danas mislim da je sudbina nepažnjom promešala karte sreće...
Samo ti želim da pronađeš sebe i svoje snove.. i da budeš ono što jesi... Jer ja sam našla svoj novi san... I sada moja senka sa nečijom drugom senkom luta...

Videcemo se u nekom drugom zivotu...

jel vi ovo smisljate ili...?

stranica dnevnika

11.11.2005. Petak

Gledam druge i shvatam koliko grešim.Za neke stvari u životu treba imati hrabrosti,misiće koje ja nikad necu imati.

Već dve godine se osećam izgubljeno,kao da me nema na putu života gde se trenutno nalazim.Kad god zatvorim oči ugledam sebe kao senu.Osećam i znam da nisam zrno koje bi davalo plodove.Tu sam samo da grešim.U životu niko nije napravio više grašaka od mene i niko nikog nije voleo kao ja njega.A jesam li deo njegovih skrivenih zelja bar u noćima dok pahulje opkoljavaju grad? To nikad neću saznati...Uvek je bio tako okrutno zatvoren prema meni.A da li sam uopste deo nečega? Jesam,znam da jesam-ali nisam deo onoga sto želim...
Imam unutrašnje nemire,nešto me uporno vuče jednoj godini...Ne,nije to moj grad,dvorište zgrade i jedno propalo detinjstvo,lice uplakanog deteta...To je prošlost sadasnjošti.To je ono što sam gradila dva,tri,četiri puta...A za to što sam gradila nisu bile dovoljne samo moje dve ruke...Bilo je potrebno puno toga...Mnogo toga sto on nikad neće razumeti.Nije mi trebalo njegovo prebacivanje da sam za sve ja kriva i da sam trebala misliti na vreme...Koje crno vreme???I tad sam ga volela...Pa zar sam i tad morala sve da počnem prva...Zasto mi jednostavno nije mogao reći?
Kroz mnogo toga smo zajedno prosli,a to je tako malo za jedan život.Bila sam ta koja je uvek navijala za snove,jer sam znala šta čovekova mašta može postići.Volela sam samoću,zvuke omiljene balade i noć...Tad bih sanjala budna o njemu...Danas nema snova...
Pitam se gde su nestali?Možda ih je on poneo sa sobom?
Nadam se da nikad neće saznati kako je to kad sve svoje nade bacis pod noge jedne osobe a ona sve to pogazi,tako da ti ni život ni uspeh više nemaju smisla...Svud je bledilo,pustinja...Ostao je gorak ukus istine koji ni svi okeani ovog sveta ne mogu oprati...Ružno je sve to od mene...
Al uporna sam u vezi nekih stvari,a ujedno i lenja.On me je do toga doveo.A nije sve to njegova krivica...Ko bi ga znao zašto sam ja formirala brodove ljubavi koji nikad nisu uplovili u njegovu luku...
Danas,posle svega ne mogu shvatiti ko sam ja ustvari?Imam život koji živim,i u sebi život koji proživljavam.Ako postoji paralelni život želja onda znam da sam tamo uz njega.U tom zivotu ću ostariti i umreti na njegovim rukama,za mnom ce teći suze iz njegovih očiju...
U ovom životu se koprcam izmedju sna i jave...Vidim ga kad god otvorim oči i kad krenem da sanjam...A stvarno ne znam na šta me on asocira...Nije sunce jer me ne greje,nije vetar jer mi ne mrsi kosu,nije kiša,ni pahulja snega jer ga već dugo nema na mom licu.Nije Bog jer je Bog savršenstvo,nije ni vazduh jer i bez njega dišem...On je moj život,priča mog života.On je moje oko koje ga svuda vidi,moje srce jer za njim pati,moje telo jer za njim drhti...
A tako smo daleko...Vremenom ćemo biti sve dalji.Tako je pisano od početka.To što je on moja sudbina,početak i kraj mojih snova,čovek koji može da me pokrene da sve u životu ostvarim...Brzo,lako,jednostavno...To meni ništa ne znači kad ja nisam njegova sudbina...
Više se i ne trudim da ga nasmejem,vidim da ne uspevam...Mi,koji smo se svadjali oko toga ko ce prvi doći do reči,stojimo izgubljeni u svojim mislima.Izmedju nas hladnoća,bol,sramota...Ogromna provalija izmedju koje postoji most,kao put kojim će da krene tek ako zaluta...Al ja ga vise necu čekati...Kome i trebam ovakva?
Oko mene pustinja,ispred mene put.Nigde nema sunca.A na kraju puta samo on i samo bol...


05.ApRiL 2006. Sreda
Koračam sama sa mislima o njemu...Sećam se našeg prvog susreta,jednog smešnog dečaka,iskrenog i osećajnog...Sećam se snežnih ulica...kao da je juce bilo...
Jednom sam otisla ja, drugi put on...Kada sam ja otišla,sve je kasnije moglo da se ispravi samo da je on to želeo...Njegovim odlaskom je već kasno za sve moguće ispravke.
Zauvek kraj.

P.S
Zaboravljena sam ja,zaboravljen i ti negde u tišini naše ulice...