Secate li ih se? Zvuci poznato, jel da? Verujem da ih neko ima, pozutela i izbledela, ali ipak sacuvana kao draga uspomena ili podsetnik na proslu/sadasnju ljubav...  Ako ste imali ili imate romantika koji s vama deli ljubav, znate sta je to. I ne, ne mislim na mail-ove, sms-ove, sve sto krasi napredak drustva...mislim na komad papira, cesto ukrasen karminom u obliku usana devojke, namirisan mirisom koji vam odmah kazuje ko vam to pise, koji vraca u misli lik ljubljene osobe, poljupce, nezna osecanja... U danasnjem vremenu su retkost, skoro niko ih ne pise, zaboravlja se njihova vrednost, znacenje. Priznajem da je lakse pustiti mail ili sms (nekako su se i ljudi navikli na to, dosta im je), ali ljubavna pisma su ipak nesto licnija, prisnija, toplija... Najvece ljubavi proslih vremena su pisali pisma svojim dragim osobama, neka su i sacuvana. Pokusajmo da od zaborava spasemo te dokaze ljubavi a usput mozemo i dati svoj prilog. Jer ljubav je osobima poznata svima nama, i nasa ljubav je velika i iskrena, svi volimo , znamo kako je kad si zaljubljen, kad ceznes, kad boli.... Mozda ih imate u nekom kutku svog doma, sakrivena kao blago, vasa karta u vreme kad ste leteli u nebo... Podelite ih sa nama.

Mislim da bi ova pisma bila divan pocetak....

Jovan Jovanovic Zmaj Eufrosini,jesen 1861.

Mila godpodice Ružo,

Uvek sam se cudio kad je ko pisao pismo tamo gde bi se recima izraziti mogao. Sad vidim da nisam imao pravo. Sad bolje vidim da ima stvari, koje se ni recima i pismom dovoljno kazati ne dadu, a zatajiti, precutati, nikako.
Vi citajuci sad ovo pismo ili ste se namrgodili ili - ili ste se možda malo zastideli osecajuci da Vam sasvim nepovoljno nije.
Ako se mrgodite, derite pismo taki. Molim Vas nemojte dalje citati, što i da znate gde pomoci ne možete, poderite ga taki, pa zaboravite, da ste ga ikad dobili, zaboravite sasvim. Vi cete lako, a ja kako uzmogu.
Ali ako ga poderali niste, ako ste (ne samo iz ljubopitstva) i na ovu stranu prešli, to sedite pa mi napišite da li je Ružino srce sasvim njeno, pa ako je i ako ja Ruži sasvim nemio nisam, ako bih mogao i miliji biti, to mi šaljite brzo to nekoliko reci, da ih poljubim onako, kako se samo evandelje ljubi...
... Budite mi zdravi - sam se cudom cudim odkud sam nehotice ovo poljubio.


Eufrosina Jovanu Jovanovicu Zmaju

Poštovani gospodine,
Kad sam Vaše pismo primila, nisam znala jesam li budna ili mi je na snu došlo. Dugo sam se mucila, ocu li detinju dužnost prestupiti i bez materinog znanja želju Vam ispuniti, najposle odvažim se uveriti Vas da je srce još sasvim moje, da cije bi bilo, kad sve dosad nisam znala da se može kome pokloniti, slušala sam više puta al osecala i verovala nisam.

Beethoven - Pismo besmrtnoj dragoj

6. jula, ujutro

Moj andjele, moje sve, moje Ja. - samo nekoliko rijeci danas, i to olovkom (tvojom) - ; tek sutra ce se znati moj stan; koji nedostojan gubitak vremena u slicnim stvarima! - zasto ovaj duboki jad, kad govori potreba - Moze li nasa ljubav postojati drugacije nego zahvaljujuci zrtvovanju, zahvaljujuci tome sto ne zahtjeva sve, mozes li ti promijeniti to sto nisi u potpunosti moja, i sto ja nisam sasvim tvoj - Ah Boze pogledaj divnu prirodu i umiri svoju dusu zbog onoga sto se mora - ljubav trazi sve i to s punim pravom, tako je meni s tobom, tebi sa mnom - samo tako lako zaboravljas, da ja moram zivjeti za sebe i za tebe, kad bismo bili sjedinjeni u potpunosti, onda bi ti ovaj bol osjecala jednako malo kao i ja - moje putovanje je bilo jezivo stigao sam ovdje tek juce ujutro u 4 sata, buduci da nije bilo dovoljno konja, izabrala je posta jednu drugu rutu putovanja, ali koji uzasan put, na pretposljednjoj stanici su me odvracali od putovanja nocu, zaplasivali me nekom sumom, ali je to mene samo izazivalo - nisam bio u pravu, kola su se morala slomiti na tom strasnom putu, bez podloge, cisti seoski put, bez takve posade kola, kakvu sam ja imao, ostao bih da lezim usput - Esterhazi je na drugom uobicajenom putu dovde imao istu sudbinu sa osam konja, kao ja sa cetiri. - Ipak sam dijelom osjecao zadovoljstvo, kao i uvijek, kad nesto sretno prebrodim. - sad brzo sa ovih spoljasnjih stvari na one unutrasnje, mi cemo se sigurno uskoro vidjeti, ni danas ti ne mogu iznijeti svoje misli o zivotu koje su me pratile ovih nekoliko dana - kad bi nasa srca uvijek bila tik jedno uz drugo, zasigurno ne bih imao misli slicne ovima grudi su mi pune onog sto ti zelim reci - Ah - ima trenutaka, kad mislim da jezik ne znaci bas nista - razvedri se - ostani moja jedina vjerna draga, moje sve, kao ja tebi ono ostalo ti moraju postati bogovi, ono sto za nas mora i treba da bude. -

tvoj odani
ludwig.

Uvece ponedjeljak 6. jula

Ti patis moja mila duso - upravo sam saznao da se pisma moraju predati vrlo rano ujutru. Ponedjeljak - cetvrtak - jedini dani kad posta ide odavde u K. - ti patis - Ah, tamo gdje sam ja, ti si sa mnom i tebi govorim ucini da mogu zivjeti s tobom, kakav zivot!!!! tako !!!! bez tebe - Pracen tu i tamo dobrotom ljudi, koju mislim - isto tako malo hocu da zasluzim, kao sto je i zasluzujem - Poniznost covjeka prema covjeku - me boli - i kad posmatram sebe u sklopu univerzuma, sta sam ja a sta je taj - kojeg nazivamo najvecim - a ipak - opet je u tome ono bozansko u covjeku - placem kad pomislim da ces prvu vijest od mene dobiti tek u subotu - ma koliko da me volis - ja te ipak volim jace - ali ne skrivaj nista preda mnom - Laku noc - moram ici na spavanje, jer sam u banji - Ah boze - tako blizu! tako daleko! nije li nasa ljubav prava nebeska gradjevina - a i tako postojana kao nebeska tvrdjava.

Dobro jutro 7. jula

vec u krevetu roje se misli o tebi moja Besmrtna Draga, tu i tamo vesele, onda opet tuzne, iscekujuci, od sudbine, da li ce nas uslisiti - zivjeti mogu ili samo potpuno s tobom ili uopce ne zivjeti; rijesio sam da lutam dalekim prostranstvom sve dotle, dok ti ne budem mogao poletjeti u narucje, i dok ne budem mogao reci da sam kraj tebe nasao dom, dok ne budem mogao poslati svoju dusu okruzenu tobom u carstvo duhova - a to na zalost mora biti - ti ces se sabrati utoliko vise, jer poznajes moju odanost prema sebi; nikada nijedna druga ne moze imati moje srce, nikada - nikada - O Boze zasto se moramo odvojiti od onoga sto toliko volimo a ipak je moj zivot u V. takav kakav je sad kukavan zivot - Tvoja ljubav me cini najsretnijim i istovremeno najnesretnijim covjekom - u godinama u kojima se sada nalazim potrebna mi je izvjesna ujednacenost zivota - da li ovo moze da postoji kod naseg odnosa? - Andjele, upravo saznajem da posta ide svaki dan - i zato moram zavrsiti da bi odmah dobila pismo - umiri se - samo mirnim promisljanjem o nasem zivotu mozemo postici svoj cilj da zivimo zajedno - umiri se - voli me - danas - juce - Koja ceznja sa suzama za tobom - tobom - tobom - moj zivote - moje sve - zbogom ostaj - o voli me i dalje - nemoj nikad pogresno shvatiti najvjernije srce svog dragog.

Beethoven (1770 - 1827)

Bajron - Terezi Gvicoli

Bolonja,25.avgust 1819.

Tereza moja najdraza.

Procitah ovu knjigu u tvome vrtu-Ljubavi moja ,ti nisi bila tu,inace je ne bih procitao. To je jedna od tvojih najdrazih knjiga,a autor je moja prijateljica.Ti neces razumeti ove reci na engleskom,ni drugi ih nece razumeti:to je razlog sto ih nisam napisao na italijanskom. Ali, ti ces razumeti rukopis onoga koji te strasno voli, i pogodices da je sedeci sa tvojom knjigom ,mogao misliti samo o ljubavi.
U toj reci, prekrasnoj na svim jezicima, a ponajvise na tvom-amor mio-sadrzan je moj bivsi i moj buduci zivot.
Osecam da ovde postojim i da ce me biti i posle smrti, a sa kojom svrhom ti ces odluciti.Ti si moja sudbina, osamnaestogodisnja zena ,vec dve godine van
manastira: voleo bih da si tamo i ostala ,ili da te bar nikad nisam sreo.
Ali, kasno je za sve. Volim te ,i ti mene volis, konacno to kazes i ponasala si se kao da je tako bilo, a to je za mene velika uteha u svemu. Ja osecam prema tebi mnogo vise od ljubavi i ne mogu da prestanem da te volim.
Pomisli ponekad na mene kad nas Alpi i okean budu razdvajali-ali to se nikad nece desiti, dok god ti sama to ne pozelis.

Bajron

Deni Didro - Sofiji Volan

3. novembar 1759.

. . .Od ranog jutra cujem radnike ispod mog prozora. Tek što se razdani, lopata im je u rukama, kopaju zemlju, guraju kolica; pojedu komad crnog hleba, utole žedj na potoku koji tu tece; u podne odspavaju jedan sat na zemlji, i ubrzo su opet na delu, veseli su; pevaju, razmenjuju dobre grube šale koje ih uveseljavaju. Smeju se; uvece se vracaju goloj deci oko zadimljenog ognjišta, ružnoj i prljavoj seljanki, i krevetu od suvog lišca, a sudbina im nije ni bolja ni gora od moje. . . Iskusili ste i dobru i zlu srecu: recite mi, da li vam se sadašnje vreme cini težim od prošlog?

Citavo jutro sam se mucio jureci za jednom idejom koja mi je izmicala; sišao sam tužan; slušao razgovor o javnim nedacama; seo za bogatu trpezu bez apetita; stomak mi je bio pun sinocnje hrane; pretrpa sam ga kolicinom koju sam opet pojeo. Uzeo sam štap i hodao da bi to svario i lakše se osecao i; vratio se i seo za kartaški sto da prekratim teške sate. Od prijatelja nisam imao nikakvih vesti. Od prijateljice za kojom sam tugovao bio sam daleko. Jadi na selu; jadi u gradu; jadi svuda. Onoga ko ne zna šta su jadi ne treba ubrajati u coveciju decu. Sve se potire. . . Dobro zlim, zlo dobrim, a život nije ništa. . .

Možda cemo otici u grad sutra uvece ili u ponedeljak ujutro. Videcu, dakle, prijateljicu, za kojom tugujem; bicu ponovo sa cutljivim prijateljem koji se ne javlja; ali cu ih vec sutradan izgubiti; i što moja sreca u njihovom društvu bude veca, to cu više patiti kad se od njih rastanem. Takav je život. Okreni, obrni, uvek se nadje neki list uvele ruže da vas rastuži. . . Volkim jednu Sofiju. Nežnost koju prema njoj osecam umanuje u mojim ocima svako drugo zanimanje. U prirodi vidim samo jednu mogucu nesrecu. Ali se ova nesreca umnožava i predocava mi se na stotinu nacina. Ako mi jedan dan ne piše, šta je s njom? Je li bolesna? I odmah me užasna prividjenja salecu i muce. Da li mi je pisala? Rdjavo cu protumaciti neku ravnodušnu rec, a na selu sam. Sudbinu covek ne može uciniti ni boljom ni gorom? Mocna zvezda odredjuje njegovu srecu i nesrecu. Što je više predmeta, manje je osetljivosti na svakog od njih. Kad postoji samo jedan, sve se na njega usredsredi. To je blago tvrdice. . .Ali osecam da mi je varenje otežano i da sva ova tužna filozofija dolazi od pretpanog stomaka. Proždrljiv i umeren, setan ili vedar, ja vas, Sofija, volim jednako,samo je boja mog osecanja drukcija. . .

Poslao sam coveka u Šaranton da vam odnese citavu svesku od mene a od vas uzme samo jedan redak. U išcekivanju njegovog povratka, gorim od nestrpljenja i proklinjem glasonošinu sposrost. Ljubav i loše varenje. Uzalud sebi govorim: taj mangup je potražio zabavu u nekoj krcmi. Ugledao je venac od bršljana na nekim vratima i morao je da udje. A šta je sa ovim razumom koji ovde stoluje, koga ništa ne može potkupiti, zašto mene optužuje a mog slugu oslobadja krivice? Da li covek istovremeno može biti i mudar i lud?. . .Danas gotovo ništa nisam uradio. Pre podne je proletelo ni sam ne znam kako, a veceras vam pišem pisamce da bih samoga sebe doveo u red. Dan mi nece biti izgubljen ako cetvrt sata razgovaram sa vama. Zbogom, moja Sofija. Do sutra uvece ili do ponedeljka ujutro, ako vreme bude lepo i ako nešto ne poremeti baronove planove, koji su nestalniji i od vremena. . .

Zbogom, prijateljice moja. Budite uvek tako mudri. Što se mene tice, ja sledim savete koje dajem. Cesto sam vam govorio, i što sam stariji sve bolje osecam da sam vam dobro rekao da za mene na svetu postoji, i da ce uvek postojati samo jedna žena. A ko je ta žena? To je moja Sofija. Ona misli na mene, ali mi ne piše jer evo se moj glasonoša vratio iz Šarantona bez pisama.

Loše sam raspoložen. Idem da legnem iz straha da cu bez razloga izgrditi slugu i sam zaslužiti sve pogrdne reci koje bih mu uputio; jer, napokon, nije on kriv što u Parizu ne pišu, i što me to ljuti.

Svaki doprinos je veliki.... posto smo duplirali post, brisem svoj i postavljam nesto drugo, isto tako lepo...

Hvala Sandra

Mej Zijada Halilu Dzubranu

Džubrane!

Sve ove stranice sam napisala ne bih li izbegla rec ljubav. Ljubav u onima koji ne trguju ljubavnim ispoljavanjem, niti onim što ona traži u plesnim dvoranama, i na skupovima razvija strahovitu dinamiku, buduci da žele da budu srecni kao i oni koji rasterecuju svoje emocije u povšnom bolu, jer ne mogu da podnesu pritisak neispražnjenih osecanja. Ali, oni im zavide na spokoju, a da isti ne žele za sebe. Više vole svoju samocu, tišinu, obmanu srca, od sigurnih ishoda i poigravanja onim što nema vezu sa osecanjem. Više vole izdvojenost, bilo kakvu muku (može li i jedno od ovo dvoje postojati negde gde srce nije usamljeno?) nego zadovoljenje oskudnim kapima.
Koji je smisao ovoga što pišem? Ne znam ni sama šta hocu da kažem, ali znam da TE VOLIM i da se ljubavi bojim. Kažem ovo, jer sam svesna toga da malo ljubavi ne rada ništa. Bolje da ljubavi nema, ako je neznatna. Kako se usudujem da Ti to kažem? Kako to da ovako preterujem? Ne znam, Hvala Bogu, da to pišem na papiru i da to ne izgovaram, jer, da si u ovom trenutku prisutan, pobegao bi od stida od ovih reci i nestao za dugo vremena. Pustila bih da me vidiš, tek kada zaboraviš.

Cak i zbog pisanja se ponekad prekoravam, jer sam u pisanju posve slobodna… Secaš li se onoga što su rekli stari na Istoku: Za devojku je bolje da ne cita i ne piše! Ovde je prisutan Sv. Toma. Ono što ovde pokazujem nije samo posledica nasleda, vec nešto više od toga. Šta je to? Reci mi Ti šta je to? Ti mi reci jesam li u pravu ili ne, Jer ti verujem? Intuitivno verujem u sve što kažeš! Grešila ili ne, moje srce ide k Tebi i najbolje da bude u Tvojoj blizini, da Te cuva i bude Ti naklonjeno.

Sunce je zašlo za horizont, i kroz oblake cudnih oblika i boja ukazala se jedna sjajna zvezda - Venera, boginja ljubavi. Živeli na njoj, kao na Zemlji, ljudi koji vole i ceznu. Možda i na njoj neko kao ja i ima nekog Džubrana, prijatnog i dalekog, veoma bliskog, kome sada piše dok sumrak ispunjava nebo i zna da tama dolazi iz sumraka, da svetlo dolazi iz tame. Da ce noc naslediti dan, toliko puta ce dan smeniti noc, pre nego vidi onoga koga voli i u nju se uvlaci sva tuga sumraka, noci. Baca pero u stranu, da bi se od tuge sakrila u jednom imenu: Džubran!

15. januar 1924. godine

Halil Džubran - Mej Zijadi

Kažeš mi da se bojiš ljubavi. Zašto se bojiš, malena moja? Bojiš li se sunceve svetlosti? Bojiš li se plime? Bojiš li se zore!? Bojiš li se dolaska proleca? Zašto se bojiš ljubavi? Znam da Te malo ljubavi nece zadovoljiti? Isto tako znam da malo ljubavi nece zadovoljiti ni mene. Ti i ja se ne zadovoljavamo, niti cemo se zadovoljiti malim. Mi želimo mnogo. Mi želimo sve. Mi želimo potpuno. Kažem, Mari, da je u želji ispunjenje, i ako je naša želja jedna od božijih senki, doseci cemo sigurno nešto od Božje svetlosti.

Ne boj se ljubavi, Mari. Ne boj se ljubavi, saputnice moga srca. treba da joj se predamo, i pored bola, žudnje i potištenosti koje nosi. Slušaj Mari: Danas sam ja u zatvoru želja. to su želje rodene sa mnom. Danas sam ja vezan starom idejom, starom koliko i godišnja doba. Možeš li biti sa mnom u mom zatvoru, dok ne izademo na svetlo dana. Hoceš li biti pored mene, dok se ne raskinu ovi okovi pa cemo slobodno ici do vrha. Sada približi celo. Približi svoje ljupko celo, tako, tako bog Te blagoslovio. Bog Te sacuvao, voljena saputnice moga srca.

Njujork 26.februar 1924. godine.

Pismo koje je upuceno voljenoj ženi nakon mnogih godina posle iznenadnog i nepredvidenog rastanka. Ni rat, ni zarobljenistvo, niti kasnije progonstvo nisu mogli izbrisati ljubav koja se u srcu rodila i preživela sve teške dane rastanka. Rastali su se u aprilu 1941.godine i sticajem okolnosti nisu se sreli, ali ljubav se nije ugasila. Ostala je samo rana zbog rastanka, neodoljiva cežnja, ogromna žudnja, i secanja…

Halil Dzubran (1883-1931)

Oh, dozvoli mi da ponavljam tvoje ime storinu puta, hiljadu puta; jer evo vec tri dana ono živi sa mnom, muci me, sažiže me.
Ja ti ne pišem, ja sedim pokraj tebe. Vidim te, cujem te... Vecnost u tvome narucju... nebo, pakao, sve je u tebi, pa cak i više od svega...
Oh! Ostavi me da ludujem u svom delirijumu.
Osrednja, oprezna, uska realnost više mi nije dovoljna. Moramo da živimo punim životima, ljubavima, osecajima...!
Oh! veruješ da sam sposoban za požrtvnovanost, poštenje, trezvenost, samilost, zar ne?
Ali ne govorimo više o tome... sama ispituj, zakljucuj, spasavaj me...
Tako je dobro razgovarati sa tobom sada...

Frnac List

Johan Volfgang Gete – Šarloti Fon Štajn Vajmar


28. avgusta (ujutru) 1782.

Dobro jutro, voljena moja. Nerado izlazim iz jedne godine svoga života koja mi je donela tako mnogo srece i koja ce mi potvrdivanjem tvoje ljubavi postati nezaboravna. Za neposrednu buducnost nemamo mnogo želje, samo jednu žarku: da mi ti ostaneš i da mi ostaneš ista. Zašto si mi baš sad odsutna, pa ne mogu blagoslov da primim sa tvojih usana!

Moj momak žuri. Hiljadu puta zbogom.



Februara 1789.

Ako ti je stalo da cuješ, mogu ti rado reci da mi tvoja prebacivanja, mada su me u prvom trenutku zabolela, nisu u srcu ostavila zlovolju i ljutnju. Ja i njima umem da upravljam. Ako ti kod mene moraš mnogo štošta da trpiš, pravo je da i ja od tebe dobijem poneki udarac. A i bolje je da se prijateljski obracunamo nego da stalno jedno drugom vracamo istom merom, pa kad u tome ne uspemo, da se pocnemo kloniti jedno drugog. S tobom najmanje mogu da se sporim, jer pri svakom racunu ostajem tvoj dužnik. Uostalom, ako razmislimo šta je sve kod drugih ljudi moramo da trpimo, moracemo i u našoj ljubavi jedno drugom da progledamo kroz prste. Zbogom i ostani mi naklonjena. Kad se ukaže prilika, cuceš opet ponešto od lepih tajni.



Belvedere, 1. juna 1789.

Hvala ti za pismo koje si mi ostavila, mada me je ono na više nego jedan nacin rastužilo. Oklevao sam da na njega odgovorim, jer je u takvom slucaju teško biti iskren a ne naneti uvredu.

Koliko te volim, koliko sam svestan svoje obaveze prema tebi i Fricu, dokazao sam svojim povratkom iz Italije. Da je bilo po vojvodinoj volji, ja bih još bio tamo. Herder je otišao, a pošto nisam pretpostavljao da ja princu nasledniku mogu nešto biti, jedva da sam imao bilo šta drugo na umu osim tebe i Frica (Fridrih fon Štajn). Ne bih želeo da ponavljam šta sam sve u Italiji napustio, ti si na moju iskrenost u tom pogledu odgovorila s prilicnom odbojnošcu.
Nažalost, kad sam došao, ti si bila u nekom cudnom raspoloženju i iskreno da priznam: nacin na koji si me ti, u poredenju s drugima, docekala duboko me je zaboleo. Kad su Herder i vojvotkinja – majka polazili na put, video sam u kolima prazno mesto koje mi je napadno ponudeno. Ja sam ostao zbog prijatelja, kao što sam zbog njih i došao, i morao sam u tom trenutku uporno u sebi da ponavljam: ja bih mogao da odem, ja nimalo ne saosecam s ljudima itd. I sve to pre nego što se moglo govoriti o jednom odnosu (rec je o Kristijani Vulpijus, buducoj Getovoj ženi), koji te je, izgleda teško povredio.

I kakav je to odnos? Ko je njime prikracen? Ko pretenduje na ona osecanja koja imam prema tom jadnom stvorenju? Ko na one casove koje s njom provodim? Pitaj Frica, Hederovu, svakoga ko mi je iole bliži, da li sa svojim prijatejima manje saosecam, da li sam im manje blizak, da li za njih manje cinim nego ranije? Da, naprotiv, ne pripadam njima i društvu tek sada u punoj meri?

I moralo bi samo neko cudo da bude posredi ako bih samo prema tebi izgubio najbolji, najprisniji odnos.
Kako sam živo osetio da je on još tu kad sam te jednom našao raspoloženu da razgovaraš o nekim zanimljivim stvarima. Ali priznacu i to da nacin kako si se ti dosad odnosila prema meni ne mogu trpeti. Ako sam bio raspoložen za razgovor, ti si mi zapušila usta; ako sam ti prilazio otvorena srca, optuživala si me da sam ravnodušan; ako sam nešto cinio za prijatelje, u tome si videla hladnocu i nemar prema tebi. Svaki moj izraz lica si kontrolisala, svakoj mojoj kretnji, mom ponašanju si nešto zamerala i uvek me stavljala mal a mon aise (u neprijatan položaj). Pa kako da se održi poverenje i iskrenost kad me svojim ocitim nerasploženjem odbijaš od sebe.

Imao bih još mnogo da dodam, ali se ustežem jer se bojim da bi to pri stanju tvoga duha moglo pre da te uvredi nego da ti povrati mir…

Gete.

Mileva Marić-Ajnstajn - Albertu

Hajdelberg, oktobar 1897.

Prošlo je već prilično vremena kako sam dobila Vaše pismo i htela sam odmah da Vam odgovorim, da Vam zahvalim na požrtvovanosti da napišete četiri duge strane, htela sam takođe da Vam izrazim svoju radost zbog zajedničkog puta, ali ste Vi rekli da Vam pišem ako se dosađujem, a ja sam veoma poslušna...




 Albert - Milevi

Milano, mart 1899.


Draga (Saud?)!

Vaša fotografija je načinila veliki utisak kod mojih roditelja. Dok su još bili utonuli u posmatranje, rekao sam sa puno razumevanja: Da, da, baš izazovno luče. Na račun toga i tome sličnog već sam otrpeo prilično zadirkivanja, što meni, međutim, uopšte nije neprijatno.




Mileva - Albertu

Kać,
avgust/septembar 1899.


D(ragi) G(ospodine) A(jnštajn)

... Vaša pisma mi svaki put toliko prijaju. Od niza zajedničkih događaja stvorio se sasvim kriomice poseban osećaj, koji se i pri najmanjem dodiru budi, bez sećanja na pojedinosti, i on čini da svaki put poželim da ponovo budem u svojoj sobi...

Istina je, zar ne, da Vi nikome ne date da čita moja pisma, to mi morate obećati; jednom ste rekli da ne volite profanost, pa i ako mi to izgleda profano, možete li mi to učiniti? Šta Vi mislite? Sledeći put staviću na pismo drugo zaglavlje, znam jedno koje je ljubaznije; ovo je tako skromno, ali kasno sam se setila...




Mileva - Albertu

1900. (?)


Moj dragi Johonesl!

Pošto Te toliko volim, a Ti si tako daleko da Te ne mogu izgrditi, pišem Ti ovo pisamce i pitam da li i Ti mene toliko voliš kao ja Tebe? Odgovori mi odmah. Hiljadu poljubaca od Tvoje D(oherl).




Albert - Milevi

Melhtal, jul 1900.


Moja najdraža Doherl!

... Vratili smo se kući, ja u maminu sobu (u četiri oka). Najpre moram da joj ispričam o ispitu, zatim me pita bezazleno: "Dakle, šta je bilo sa Dockerl?". "Mojom ženom", rekao sam isto tako bezazleno ipak spreman na odgovarajuću "scenu". Do nje je odmah došlo. Mama se bacila na krevet, zagnjurila glavu u jastuke i plakala kao dete. Kada se povratila od prvog užasa, odmah je prešla u očajničku ofanzivu: "Rasipaš svoju budućnost i zatvaraš sebi perspektivu. Ako dobije dete onda ćeš imati neprilike". Kod tog poslednjeg izliva, kome su prethodili još mnogi, izgubio sam strpljenje.




Albert - Milevi

Melhtal, avgust 1900.


... Prilično dobro razumem svoje roditelje. Oni ženu smatraju luksuzom za čoveka, koji to sebi može da priušti tek tako, i kada, ima udobnu egzistenciju, ja, međutim, prezirem tu vrstu shvatanja odnosa između muškarca i žene, pošto se po njemu žena i bludnica razlikuju samo po tome što prva, zahvaljujući povoljnijim životnim prilikama, od muškarca može da iznudi ugovor za takav život. Takvo shvatanje je prirodna posledica toga što kod mojih roditelja, kao kod većine ljudi, razum neposredno vlada nad osećanjima, dok se kod nas, zahvaljujući srećnim okolnostima u kojima živimo, uživanje u životu beskonačno širi...

Ako ti još nisi rekla svojima to ne čini! Verujem da je tako za sve bolje... Ti si ipak dovoljno pametna i poznaješ ih, te i sama bolje znaš šta treba da činiš...




Albert - Milevi

Milano, avgust/septembar 1900.


Dragi moj Mic!

Danas sam od tebe dobio preporučeno pismo, u njemu vidim strah da bi neko drugi mogao da ga dobije u ruke. Ne, zlatašce, primio sam sva Tvoja draga pisma, a takođe i novac već odavno u Melhtalu.




Albert - Milevi

Ebendorf, jul 1901


... Raduj se neopozivoj udluci koju sam doneo! O našoj budućnosti odlučio sam sledeće: odmah ću potražiti posao. Moji naučni ciljevi i moja lična taština neće me odvratiti od toga da preuzmem najpodređeniju ulogu. Čim dobijem takav posao, oženiću se Tobom i uzeti Te k sebi, ne obaveštavajući o tome nikoga nijednom rečju dok sve ne bude gotovo. A tada niko neće moći da baca kamen na Tebe, već teško onome ko sebi bude dopustio nešto protiv Tebe...




Mileva - Albertu

Cirih, jul 1901.


Dakle, želiš odmah da potražiš zaposlenje i da me uzmeš k sebi! Kako sam bila srećna kada sam pročitala Tvoje pismo, i koliko sam to još uvek i biću to uvek. I ako i Tebe time ne zarazim, zlato, onda dajem glavu. Ali, naravno, dragi, ne treba da bude reč o najlošijem zaposlenju, to bi me ljutilo, to ne bih mogla...




Mileva - Albertu

Štajnam Rajh, novembar 1901.


Drago moje ljutito zlato!

Ti opet sutra nećeš doći! Ne jednom si rekao: doći ću u subotu. Tada ćeš me sigurno iznenaditi. Znaš, kad ne dođeš, ja najednom sagorim! Kad bi samo znao kako me to ljuto boli, onda bi sigurno došao...

Zar stvarno više nemaš para? Baš lepo! Čovek zarađuje 150 fr. ima hranu i stanovanje i na kraju meseca, nema ni pare. U subotu više ništa neće važiti kao izgovor, ako do tada ne dobiješ novac, ja ću ti poslati nešto...




Albert - Milevi

Šafhauzen, decembar 1901.


Drago moje zlato!

Dobio sam Tvoje drago pismo, koje mi stvara bol u stomaku, što si bila tako dobra da mi pismo pišeš iz kreveta. Uopšte ne brinem, jer po tvom dobrom raspoloženju vidim da zlo nije veliko. Samo se dobro neguj i budi čila i raduj se našoj dragoj Lizerel1.




Albert - Milevi

Ebendorf, decembar 1901.


... Želeo bih da si sa mnom, mada imaš veoma "smešan izgled" kako si mi već dva puta pisala. Načini mi crtež toga, ali stvarno lep.




Albert - Milevi

Bern, februar 1902.


Siroto, drago zlato, šta sve moraš da pretrpiš, da najzad više ne možeš sama da mi pišeš! I naša draga Lizerel mora svet da upozna upravo sa te strane!... Ali, vidiš, stvarno je došla Lizerel, kako si Ti to želela. Da li je zdrava? Kakve su joj oči? Na koga od nas liči? Ko je hrani mlekom? Da li je gladna? Ja je toliko volim, mada je uopšte ne poznajem!... Želeo bih i sam da načinim jednu Lizerel, to mora da je zanimljivo. Ona sigurno može da plače, ali da se smeje, uči tek mnogo kasnije. I ne veruješ koliko patim kada vidim koliko me oni oboje vole i kako su neutešni kao da sam načinio najveći prestup, a ne učinio ono što mi srce i savest neodoljivo nalažu. Kada bi te samo poznavali!...




Albert - Milevi

Ebendorf, septembar 1900.


Draga moja Doherlin!

Tri četvrtine glupog vremena je prošlo, uskoro ću biti ponovo sa svojom draganom, ljubiti je, milovati, grditi, smejati se, tumarati sa njom, čavrljati... Već sam rekao da za Božić ostajem kod Tebe. Ne mogu baš ništa da očekujem dok Te ne budem ponovo imao, Ti si mi sve, moje siroče, mangupče, derište. Dok sada mislim na Tebe, upravo mislim kako više ne želim da Te ljutim i zadirkujem, već uvek želim da budem poput anđela! O lepa iluzijo! Ali, Ti me voliš iako sam ja opet stari nitkov, pun kaprica, vragolija i mrzovoljan kao uvek...


*moj skroman doprinos temi i pocast zeni koja je moje selo ucinila ponosnim

Dzems Dzojs - Nori Barnakl


10. septembra 1904.


Moja draga, draga Nora, pretpostavljam da si od sinoc veoma uzrujana. Necu govoriti o sebi, jer osecam se kao da sam postupio veoma svirepo. U neku ruku, nemam prava da ocekujem da mene smatraš išta boljim od drugih - zapravo, imajuci u vidu moj sopstveni život, nemamo nikakvo pravo da to ocekujem. Ali, izgleda da sam ipak to ocekivao, makar zbog toga što ja nisam nikoga cenio kao što tebe cenim. Postoji, takode, nešto pomalo davolsko u meni što me nagoni da uživam rušeci predstave ljudi o meni i da im pokazujem da sam zapravo sebican, ohol, lukav i bezobziran prema drugima. Žao mi je što ti je moj sinocnji pokušaj da se ponašam onako kako sam verovao da treba zadao toliko bola, ali ne vidim kako sam drugacije mogao postupiti. Napisao sam ti jedno dugacko pismo objašnjavajuci, koliko je bilo u mojoj moci, kako sam se te noci osecao, i imao sam utisak da ne prihvataš ono što sam govorio i da sa mnom postupaš kao da sam samo obican partner u požudi. Možda ce ti smetati brutalnost mojih reci, ali veruj mi da takav postupak prema meni, imajuci u vidu moj stav prema tebi, predstavlja uvredu za mene. Zaboga, žena si i svakako možeš shvatiti šta govorim! Znam da si se prema meni ponela veoma plemenito i velikodušno, ali pokušaj da na moju iskrenost uzvratiš istom takvom iskrenošcu. Iznad svega, nemoj ici unaokolo i boriti se s mislima jer ceš se od toga razboleti, a znaš da si nežnog zdravlja. Možda ceš mi veceras moci poslati makar par reci da mi saopštiš da mi možeš oprostiti za sav bol koji sam ti naneo.

Džim




Oko 1. septembra 1904.

Dušo, tako sam dobro raspoložen ovoga jutra da cu ti pisati, svidelo se to tebi ili ne. Nemam za tebe novih vesti, osim da sam mojoj sestri sinoc ispricao o tebi. Bilo je veoma zabavno. Kroz pola sata idem da se nadem sa Palmierijem, koji želi da studiram muziku, i proci cu kraj tvojih prozora. Pitam se hoceš li biti tamo. Takode me zanima da li cu te moci videti ako budeš tamo. Verovatno necu.
Kakvo divno jutro! Ona lobanja, drago mi je da mogu reci, nije nocas došla da me muci. Kako mrzim Boga i smrt! Kako volim Noru! Naravno pobožna kakva si, zgražaš se nad ovim recima.
Jutros sam rano ustao da bih završio jednu pricu koju pišem. Kad sam ispisao jednu stranicu, odlucio sam da umesto toga tebi napišem pismo. Osim toga, pomislio sam kako ne voliš ponedeljak i da bi te pismo od mene moglo oraspoložiti. Kada sam srecan, imam neku šašavu želju da to kažem svakom koga sretnem, ali bio bih mnogo srecniji kada bi mi podarila jedan od onih cvrkutavih poljubaca koje voliš da mi daješ. Podsecaju me na pesmu kanarinaca.
Nadam se da od jutros nisi imala one grozne bolove. Idi kod starog Sigersona da ti nešto prepiše. Bice ti žao da cuješ da moja baba umire od glupavosti. Molim te, ne zaboravi da trenutno imam trinaest tvojih pisama.
Svakako daj onaj vojnicki steznik gospodici Marfi - mislim da bi joj mogla pokloniti i citavu uniformu. Zašto oblaciš te proklete stvari? Jesi li ikada videla muškarce kako idu unaokolo u Ginisovim kolima, obuceni u ogromne cupave ogrtace od vune? Pokušavaš li da izgledaš kao neki od njih?
Ali, ti si tako tvrdoglava da nema svrhe da govorim. Moram ti ispricati o mom finom bratu Staniju. Sedi za stolom 1/2 obucen, cita neku knjigu i tiho govori za sebe: “Ðavo da nosi ovog covu” - pisca knjige - “Ko li je, do davola, rekao da ova knjiga nešto vredi. Budala tupava! Pitam se da li su Englezi najgluplji soj na ovom svetu. Ðavo da nosi tu englesku budalu” itd, itd.
Adieu, moja draga prostodušna, razdražljiva dubokog glasa, sanjiva, nestrpljiva Nora. Stotinu hiljada poljubaca.

Džim