Dobro jutro, 7. Julа

Čаk i u krevetu moje misli čeznu zа tobom, besmrtnа mojа voljenа, potom opet tužnа… iščekujem sudbinu dа vidim hoće li nаm udovoljiti. Jedino mogu dа živim sа tobom, ili uopšte dа ne živim. Dа, riješen sаm dа lutаm, toliko dugo, toliko dаleko, sve dok ne budem mogаo dа doletim u tvoje nаručje i nаđem se kod kuće sа tobom, gdje će moju dušu prigrliti tvojа, u krаljevstvu dušа – dа, žаlim, tаko morа biti. Shvаtićeš to bolje kаdа budeš znаlа koliko sаm ti odаn. Nikаdа nijednа drugа neće imаti srce moje, nikаda – nikаda! O, bože, zаšto čovjek morа poći od one koju voli, jer moj život u B. kаkаv je sаdа, bijedаn je život. Tvojа me ljubаv u isti tren čini nаjsrećnijim i nаjnesrećnijim čovjekom nа svijetu. U mojim godinаmа, potrebnа mi je stаlnost, istovjetnost životа, može li to postojаti u nаšim okolnostimа? Anđele, uprаvo sаm čuo dа se poštа šаlje svаkoga dаnа – i stogа smjestа morаm zаvršiti, kаko bi ti odmаh dobilа pismo. Budi s mirom – voli me…dаnаs…i juče.

Moje su suze pune čežnje zа tobom, živote moj, moje sve, zbogom. Oh, nаstаvi dа me voliš, nikаdа ne sumnjаj u nаjodаnije srce,

Tvog voljenog L.

Zаuvijek tvoj.

Zаuvijek svoj.

Zаuvijek nаš.


Ludvig vаn Betoven

Henri Osmi
(1491 - 1547)

Engleski kralj Henri VIII upoznao je Anu Bolen 1526. godine, u vreme dok
je bio u braku sa svojom prvom suprugom Katarinom Aragonskom. Rimska katolička
crkva nije dopuštala razvod tako da je Henri, opsednut ljubavlju prema Ani
koja je odbila da mu bude ljubavnica, pomerio nebo i zemlju, kako bi ubedio
rimskog papu da mu omogući poništenje braka i dozvoli mu da se ponovo oženi.
Papa je odbio njegovu molbu, što je Henrija navelo da otkaže poslušnost Rimu
i da ustanovi Englesku crkvu na čije je čelo postavio lično sebe. Henri i Ana
su se, nakon sedmogodišnje napetosti, konačno venčali u januaru 1533. godine.
Tri godine kasnije kraljica Ana je bila uhapšena i optužena da je počinila
preljubu sa nekoliko muškaraca, među kojima se nalazio i njen rođeni brat Džordž.
Proglašena je krivom i zatvorena u londonski Tauer, gdje joj je odrubljena glava.
Istog dana, njen brak sa Henrijem proglašen je nevažećim.

Za Anu Bolen,
moju gospodaricu i prijateljicu:

Svoje srce i čitavo svoje biće predao sam tebi u ruke, sa nadom da ću se time
preporučiti tvojoj milosti i da naklonost koju gajiš prema meni neće biti
umanjena odsustvom jer bi to samo osnažilo bol koji mi mori dušu, što bi bio
pravi greh jer mi sama razdvojenost već nanosi dovoljno patnje, čak više nego
što sam ikada mogao da zamislim. To me neminovno tera da se prisetim jedne
astronomske činjenice. Naime, što su polovi dalje od sunca, vrelina je uprkos
tome snažnija. Isto je i sa našom ljubavlju. Daljina se isprečila između nas
ali žar naših srca uprkos tome rastu - bar što se mene tiče. Nadam se da isto
važi i za tebe i uveravam te da je bol zbog razdvojenosti u mom slučaju tako
silan da bi bio nepodnošljiv da ne živim u čvrstoj veri da uživam tvoju
bezgraničnu i neprolaznu naklonost. Kako bih te podsetio na to, i pošto telom
ne mogu da budem s tobom, šaljem ti stvar koja će ti u najvećoj mogućoj meri
zameniti moje prisustvo - tačnije, moju sliku - kao i poklon koji sam ti ranije
pomenuo, sa nadom da ću, kad ti to poželiš, zauzeti njihovo mesto. Svojeručno.

TVoj sluga i prijatelj,
H.R. (Henry Rex)

Viktor Igo
(1802-1885)

Gotovo je nemoguće opisati Viktora Igoa a ne upotrebiti reč "kolos". Živeo je
u najturbulentnijem veku u Francuskoj, Napaleon III izgnao ga je na davedest
godina, i bio je, na razne načine, pesnik, pisac pozorišnih komada, romanopisac,
slikar i političar. Bio je monarhista koji je postao socijalista, aristokrata
koji je postao borac za siromašne.

Adela Fuše bila je prijateljijca iz detinjstva u koju se zaljubio, ali njegova
majka smatrala je taj izbor neodgovarajućim. Tek nakon njene smrti Igo se osećao
slobodnim da se oženi Adelom, i to je učinio 1822. godine. Igo i Adela imali su
petero dece, ali nisu bili verni jedno drugom. Godine 1831, Adela je imala aferu
sa kritičarem, Sen-Bevom. S druge strane, Igo se 1833. zaljubio u Žulijet Drue,
glumicu, koja je u sledećih pedeset godina bila njegova ljubavnica, sekretarica
i saputnik. Umrla je 1882. godine.

Za Adelu Fuše, januara 1820. godine

Nekoliko reči od tebe, voljena moja Adela, ponovo je promenilo stanje mog uma.
Da, ti možeš sve da učiniš sa mnom, jer zaista bih bio mrtav kada nežni zvuk
tvog glasa, blagi dodir tvojih obožavanih usana, ne bi bili dovoljni da dozovu
život u moje telo. Sa kakvim ću osećanjima, potpuno drugačijim od jučerašnjih,
leći večeras! Juče, Adela, juče, više u ljubav tvoju verovao nisam. Čas smrti
došao bi mi kao olakšanje.

Ali ipak, rekoh sebi: "Ako je istina da me ona ne voli, ako ništa u meni ne bi
moglo da zasluži blagoslov njene ljubavi, bez koje život više nema nimalo čari,
je li to razlog da umrem? Postojim li zbog svoje lične sreće? Ne. Čitava moja
egzistencija posvećena je njoj, čak i protiv nje. I sa kojim pravom bih mogao
da se usudim da žudim za njenom ljubavlju? Jesam li ja, onda, nešto više od
anđela ili od božanstva? Volim je, istina, čak i ja. Spreman sam da rado žrtvujem
sve za nju - sve, čak i nadu da će me ona voleti. Nema te privrženosti za koju
nisam sposoban zbog nje, za jedan njen osmeh, za jedan njen pogled. Opet, zar
je moglo biti drugačije? Zar nije to jedini cilj mog života? Ako bude ravnodušna
prema meni, čak i ako me bude mrzela, biće moja nesreća, i to je sve. Kakve veze
ima, ako to ne narušava njenu sreću? Da, ako me ona voleti ne može, moram kriviti
samo sebe. Moja je dužnost da pratim je u stopu, da obavijem njenu egzistenciju
svojom, da joj služim poput barijere koja je štiti od svih opasnosti, da joj
ponudim svoju ruku kao pomoć, da se neprekidno postavljam između nje i bilo kakve
tuge, i da za to ne tražim nikakvu nagradu, ne očekujem bilo kakvu nadoknadu.
Samo da budem srećan ako se udostoji da ponekad baci sažaljivi pogled na svog
roba, i da ga se seti kada kucne čas opasnosti! Avaj! Kada mi barem dopustila
da dam svoj život kako bih preduhitrio svaku njenu želju, sve njene hirove.
Kada bi mi samo dopustila da sa poštovanjem poljubim otiske njenih obožavanih
stopa.Kada bi mi barem dozvolila da se osloni na mene kada je snađu nevolje u
životu: tada bih dobiojedinu sreću za koju imam drskosti da joj težim. Zato što
sam spreman da žrtvujem sve zbog nje, duguje li mi ona bilo kakvu zahvalnost?
Da li je ona kriva što je volim? Mora li ona, na račun toga, verovati da je dužna
da me voli? Ne! Može se razmetati mojom privrženošću, uzvratiti na moje usluge
mržnjom, i odbiti moje idealizovanje sa prezrenjem, a da ja ni na tren nemam prava
da se žalim na tog anđela. Niti smem ni na čas da prekinem da je obasipam svime
što bi mogla da prezre. I bude li svaki moj dan obeleežen nekom žrtvom za nju, ja
i dalje neću, do dana kada budem umro, otplatiti beskrajni dug koji moja
egzistencija duguje njoj."

To su, najvoljenija moja Adela, bile misli i odluke mog uma juče u ovo vreme.
Danas su i dalje iste. Samo se sada sa njima meša izvesnost sreće - tako velike
sreće da ne mogu da mislim o njoj a da ne zadrhtim, i jedva da se usuđujem da
vjerujem u to.

Onda je istina da me voliš, Adela? Reci mi, mogu li da verujem u tu čarobnu
ideju? Zar ne znaš da ću biti lud od sreće ako ikada budem mogao da provedem
čitav život pod tvojim stopalima, siguran da te činim srećnom kao što sam i
sam srećan, siguran da me obožavaš kao što ja obožavam tebe? Oh! Tvoje pismo
vratilo mi je mir, tvoje reči večeras ispunile su me srećom. Hiljadu puta hvala,
Adela, voljeni moj anđele. Želeo bih da mogu da se bacim pred tebe kao pred
bpžanstvo. Kako si me samo usrećila! Adieu, adieu, provešću veoma srećnu noć,
sanjajući o tebi.

Lepo spavaj, i dozvoli svom mužu da ti ukrade dvanaest poljubaca kao što si
mu obećala, pored svih onih koje još nisi obećala.

Mika Antic
Pismo za Gospodju Vineti

Gospodjo Vineti,
Vi ste moja žena, i nemojte ni pomišljati da ćete ponovo otići. Setite se, kako sam, kao ptica, pre sedam zima, sedeo na drvetu pred vašim bolničkim prozorom. Padao je sneg. A ja sam sedeo satima.
Setite se da tad nisam imao rukavice ni toplo odelo. Tad smo nešto počinjali i rukavice i toplo odelo, imali smo, samo, u glavi.
Čuvam pisma koja sam vam pisao na tom drvetu…
Inače, nadam se da vam je sasvim jasno u kakvom sam položaju. Samo mi, molim vas, ništa nemojte javljati o svojim glavoboljama. Njih ja vučem na savesti i, ako me podsećate na to, ponovo ću pobeći. To mene dovodi do ludila.
Idem da spakujem stvari. To je popodnevni voz. Kod vas ću biti već rano u zoru…
Miroslav Antić

Napoleon Bonaparte - Žozefini

(Pariz, decembar 1795.)

Probudio sam se ispunjen mislima o vama. Vi i opojno veče koje smo sinoć proveli zajedno uzburkala su moja osećanja. Ljupka, neuporediva Žozefin, neobično dejstvo imate na moje srce.

Da li ste ljuti? Ili tužni? Možda zabrinuti? Dušu moju boli vaša tuga. Vreme je takvo. Nema odmora za nas, moja ljubavi. Predao sam se dubokim osećanjima koja me razdiru iznutra. Dobijam od vaših usana, vašeg srca ljubav koja me uništava poput vatre. Ah! To je bila noć u kojoj sam shvatio koliko ste varljivi. Odlazite sutra u podne. Moram da vas vidim. Do tada, mio dolče amor, hiljadu poljubaca vam šaljem, koje mi vi na žalost ne uzvraćate, a samo zbog misli na njih, moja krv ključa.

Nica, 1797.

"Voljena moja, svaki moj dan ispunjen je ljubavlju prema tebi. Ne prođe ni jedna noć, a da te ne grlim u svakom naručju. Nisam popio nijednu šolju čaja, a da nisam prokleo slavu i ambiciju koje me drže daleko od tebe, dušo moja… Obožavam te, Žozefino, jedina si u mom srcu, jedina u mojoj duši. Sve moje misli tebi su namenjene… Ako usred noći ustajem da bih radio, to je samo zato da bih se tebi, slatka moja, vratio što pre… Ipak, u tvojim pismima od 23. i 26. obraćaš mi se sa Vi! Vi! O, kako si mogla napisati takvo pismo! Kako je samo hladno! A onda između 23. i 26. su puna tri dana: šta si radila kada nisi pisala svom mužu? A, mila moja, to "Vi" i ta tri dana, bacaju me u očaj. Neka je proklet onaj koji je tome uzrok! Vi! Vi! Šta li će biti kada prođe još petnaest dana? Toliko sam tužan, moje srce je tvoj rob, a sumnje me moje, strašno plaše! Voliš li me manje? Jesi li se već "utešila"? Hoće li doći dan da me više nećeš voleti? Reci mi to: bar da se na vreme pripremim na nesreću koja me čeka… Zbogom ženo, srećo, nado, brigo moja, dušo moja… Ne tražim ti večnu ljubav, niti vernost, već istinu i iskrenost bez granica. Dan kada mi budeš rekla: "Volim te manje" biće poslednji dan moje sreće ili, ko zna možda i zadnji dan moga života. Žozefina, seti se šta sam ti rekao: priroda mi je dala čvrst i odlučan karakter. Ali za tebe, moje je srce mekše od pamuka. Zauvek ću biti samo tvoj, uprkos sumnjama koje me čine nesrećnim…

Zbogom, i ako me već voliš manje, to znači da me nikada nećeš ni voleti…

Napoleon Bonaparta (1769—1821)

Bajron - Terezi Gvicoli

Bolonja,25.avgust 1819.

Tereza moja najdraza.
Procitah ovu knjigu u tvome vrtu-Ljubavi moja,ti nisi bila tu,inace je ne bih procitao. To je jedna od tvojih najdrazih knjiga,a autor je moja prijateljica.Ti neces razumeti ove reci na engleskom,ni drugi ih nece razumeti:to je razlog sto ih nisam napisao na italijanskom. Ali,ti ces razumeti rukopis onoga koji te strasno voli,i pogodices da je sedeci sa tvojom knjigom ,mogao misliti samo o ljubavi.
U toj reci,prekrasnoj na svim jezicima,a ponajvise na tvom-amor mio-sadrzan je moj bivsi i moj buduci zivot.
Osecam da ovde postojim i da ce me biti i posle smrti,a sa kojom svrhom ti ces odluciti.Ti si moja sudbina,osamnaestogodisnja zena,vec dve godine van
manastira:voleo bih da si tamo i ostala,ili da te bar nikad nisam sreo.
Ali,kasno je za sve.Volim te,i ti mene volis,konacno to kazes i ponasala si se kao da je tako bilo,a to je za mene velika uteha u svemu.Ja osecam prema tebi mnogo vise od ljubavi i ne mogu da prestanem da te volim.
Pomisli ponekad na mene kad nas Alpi i okean budu razdvajali-ali to se nikad
nece desiti,dok god ti sama to ne pozelis.

Bajron

Lord Džordž Gordon Bajron (1788-1824)

Deni Didro - Sofiji Volan
3. novembar 1759.

. . .Od ranog jutra čujem radnike ispod mog prozora. Tek što se razdani, lopata im je u rukama, kopaju zemlju, guraju kolica; pojedu komad crnog hleba, utole žedj na potoku koji tu teče; u podne odspavaju jedan sat na zemlji, i ubrzo su opet na delu, veseli su; pevaju, razmenjuju dobre grube šale koje ih uveseljavaju. Smeju se; uveče se vraćaju goloj deci oko zadimljenog ognjišta, ružnoj i prljavoj seljanki, i krevetu od suvog lišća, a sudbina im nije ni bolja ni gora od moje. . . Iskusili ste i dobru i zlu sreću: recite mi, da li vam se sadašnje vreme čini težim od prošlog?

Čitavo jutro sam se mučio jureći za jednom idejom koja mi je izmicala; sišao sam tužan; slušao razgovor o javnim nedaćama; seo za bogatu trpezu bez apetita; stomak mi je bio pun sinoćnje hrane; pretrpa sam ga količinom koju sam opet pojeo. Uzeo sam štap i hodao da bi to svario i lakše se osećao; vratio se i seo za kartaški sto da prekratim teške sate.Od prijatelja nisam imao nikakvih vesti. Od prijateljice za kojom sam tugovao bio sam daleko. Jadi na selu; jadi u gradu; jadi svuda. Onoga ko ne zna šta su jadi ne treba ubrajati u čovečiju decu. Sve se potire. . . Dobro zlim, zlo dobrim, a život nije ništa. . .

Možda ćemo otići u grad sutra uveče ili u ponedeljak ujutro. Videću, dakle, prijateljicu, za kojom tugujem; biću ponovo sa ćutljivim prijateljem koji se ne javlja; ali ću ih već sutradan izgubiti; i što moja sreća u njihovom društvu bude veća, to ću više patiti kad se od njih rastanem. Takav je život. Okreni, obrni, uvek se nadje neki list uvele ruže da vas rastuži. . . Volim jednu Sofiju. Nežnost koju prema njoj osećam umanuje u mojim očima svako drugo zanimanje. U prirodi vidim samo jednu moguću nesreću. Ali se ova nesreća umnožava i predočava mi se na stotinu načina. Ako mi jedan dan ne piše, šta je s njom? Je li bolesna? I odmah me užasna prividjenja saleću i muče. Da li mi je pisala? Rdjavo ću protumačiti neku ravnodušnu reč, a na selu sam. Sudbinu čovek ne može učiniti ni boljom ni gorom? Moćna zvezda odredjuje njegovu sreću i nesreću. Što je više predmeta, manje je osetljivosti na svakog od njih. Kad postoji samo jedan, sve se na njega usredsredi. To je blago tvrdice. . .Ali osećam da mi je varenje otežano i da sva ova tužna filozofija dolazi od pretpanog stomaka. Proždrljiv i umeren, setan ili vedar, ja vas, Sofija, volim jednako,samo je boja mog osećanja drukčija. . .

Poslao sam čoveka u Šaranton da vam odnese čitavu svesku od mene a od vas uzme samo jedan redak. U iščekivanju njegovog povratka, gorim od nestrpljenja i proklinjem glasonošinu sposrost. Ljubav i loše varenje. Uzalud sebi govorim: taj mangup je potražio zabavu u nekoj krčmi. Ugledao je venac od bršljana na nekim vratima i morao je da udje. A šta je sa ovim razumom koji ovde stoluje, koga ništa ne može potkupiti, zašto mene optužuje a mog slugu oslobadja krivice? Da li čovek istovremeno može biti i mudar i lud?. . .Danas gotovo ništa nisam uradio. Pfre podne je proletelo ni sam ne znam kako, a večeras vam pišem pisamce da bih samoga sebe doveo u red. Dan mi neće biti izgubljen ako četvrt saata razgovaram sa vama. Zbogom, moja Sofija. Do sutra uveče ili do ponedeljka ujutro, ako vreme bude lepo i ako nešto ne poremeti baronove planove, koji su nestalniji i od vremena. . .

Zbogom, prijateljice moja. Budite uvek tako mudri. Što se mene tiče, ja sledim savete koje dajem. Često sam vam govorio, i što sam stariji sve bolje osećam da sam vam dobro rekao da za mene na svetu postoji, i da će uvek postojati samo jedna žena. A ko je ta žena? To je moja Sofija. Ona misli na mene, ali mi ne piše jer evo se moj glasonoša vratio iz Šarantona bez pisama.

Loše sam raspoložen. Idem da legnem iz straha da ću bez razloga izgrditi slugu i sam zaslužiti sve pogrdne reči koje bih mu uputio; jer, napokon, nije on kriv što u Parizu ne pišu, i što me to ljuti.

Niko nije cist i bezgresan pred tobom, cak ni dete koje zivi na zemlji samo jedan dan...bespomocni decji udovi mozda su nevini, ali ne i decija dusa. A zasto ne? Da, jer si video jednog decacica koji je bled o besa izlog izraza gledao svoga brata koji je takodje trebao da bude podojen. Jadni Aurelije! To sto dete hoce da bude podojeno nije isto sto i zlo! Ti pises i da je Bog opskrbio telo culima i udovima, ukrasio ga lepim likom i uneo u njega sve nagone koji zele da odrze i sacuvaju zivot. Ali ti se ne zadrzavas na tome kao na necem lepom i dobrom, sledeceg trena opet pocinjes da jadikujes nad tim sto si rodjen zlim delom i sto te majka zacela u grehu. Ili u ljubavi, casni biskupe, dete se zacinje u ljubavi, tako lepo i umno je Bog sredio svet, nije dao da se to dogadja pupljenjem."

"Vita Brevis", Pismo Florije Emilije Aureliju Agustinu

25. septembar 1893.

Dragi moj mali Luje,

Svrseno je, dakle. Necemo se vise videti. Budi siguran kao sto sam i ja u to sigurna. Ti nisi hteo, ti bi na sve pristao samo da ostanem, ali smo se mi morali rastati da bi ti obnovio svoj zivot. Ja se ne kajem sto ti nisam popustila, tebi, sebi, nama, kad si onoliko plakao zagnjurivsi glavu u nas krevet, a takodje kada si dvaput podigao to jadno lice i opet, uvece, u mraku kad nisam videla tvoje suze ali sam ih osetila kako mi kaplju na ruke.

Sad oboje uzasno patimo. To mi izgleda kao strasan san. Nekoliko dana necemo moci u to da verujemo; nekoliko meseci cemo osecati bol, a zatim ce nastati oporavljanje.
Tek tada cu ponovo poceti da ti pisem jer smo resili da cu ti pisati s vremena na vreme. I to smo takodje cvrsto resili. Ta veza od mene k tebi -jer ti nikad neces doznati moju adresu - bice jedina, ali ce uciniti da nas rastanak ne bude sasvim cepanje.

Ljubim te jos jedan, poslednji put, ali sasvim lagano sa tihe andjeoske daljine!



25. septembar 1894.

Moj dragi mali Luje

Hocu opet da razgovaram s tobom kao sto sam obecala. Vec godinu dana mi vise nismo ,,mi". Ja dobro znam, da me ti nisi zaboravio. Mi smo jos suvise pomesani da ne bih osetila cak i tvoj bol, kadgod razmislim. Medjutim, ovih dvanaest meseci nisu bili sasvim nekorisni; oni su prebacili laki veo tuge preko proslosti. Vec jedan veo! Vec se neke stvarcice ublazuju, cak su neke sitne pojedinosti umrle. To uvidjmo, zar ne, kada slucajno neka od njih ozivi?

Pokusala sam da se setim pravog izraza, koji je imalo tvoje lice, kada sam te prvi put videla. Nisam uspela da te sasvim onakvog vidim. Pokusaj da zamislis moj prvi pogled. Uvideces da se sve na svetu otire.

Onomad sam se nasmejala. Kome, zbog cega? Nikome, ni zbog cega. Jedan zrak opruzen duz jedne aleje naterao me je da se nasmesim, uprkos mojim usnama.
Vec sam pokusavala od nekog vremena da se smesim. Izgledalo mi je da je to sad nemoguce. Pa ipak, kao sto ti rekoh, jednoga sam se dana nasmejala uprkos sebi. Htela bih da se sve cesce i cesce i ti takodje smesis, prosto zbog lepog vremena ili zbog buducnosti.


17. decembar 1899.

Evo me opet kraj tebe, mali moj Luje. Zar ja nisam u svemu kao san, javljam ti se kad mi se svidi, ali uvek u pogodnom trenutku, usred praznine i mraka, idem i dolazim sasvim blizu, ali sam neopipljiva?

Nisam nesrecna. Povratila mi se hrabrost posle toliko novih jutara i novih godisnjih doba. Sunce je prijateljsko i poverljivo, pa je cak i obicna dnevna svetlost vrlo razumna!
Igrala sam jedanput. Cesto se smejem. U pocetku sam brojala koliko sam se puta nasmejala. A zatim bilo je nemoguce brojati.

Sinoc, pri suncevom zalasku, videla sam jednu svecanost. Gomila se pruzala, lepa, kao basta i ja sam se smatrala srecnom sto sam tu, dok se sva ta mnozina istovremeno veseli.
Pisem ti da ti to kazem i da ti kazem da sam primila novu veru u tebe: neznost. Mi smo o njoj govorili nekad nedovoljno svesni. Molimo se zajedno da bismo verovali iz dubine srca.


6.juli 1904.

Godine prolaze. Jedanaest godina. Otisla sam bila daleko, vratila sam se, otici cu opet.
Bez sumnje ti imas svoje ognjiste i, bez sumnje, veliki moj Luje, malu porodicu za koju je tvoj zivot znacajan.

A ti, kako si mi ti? Ja zamisljam da ti je lice punije, ramena sira. Sigurno ti imas malo sede kose, sigurno ti se, takodje lice jos onako ozarava, kad hoce da se nasmeje.
A ja? Necu ti reci kako sam se pretvorila u staricu. Staricu! Zene stare brze nego ljudi i kad bih mogla biti kraj tebe, izgledala bih kao tvoja majka i po izgledu i po svim onim tvojim sto mi je u ocima.

Vidis li da smo imali pravo sto smo se toliko rastavili, jer se mir povratio i ti si, malocas, gotovo rasejano, poznao koverat moga pisma.


25. septembar 1893.

Dragi moj Luje,

Dvadeset godina je proslo otkako smo se rastali.
Dragi moj Luje, dvadeset je godina otkako sam ja umrla. Ako si doziveo da procitas ovo pismo koje ce ti uputiti sigurne i pobozne ruke, koje su ti i ostala slale tokom godina, ti ces me zaboraviti i oprostices mi sto sam se ubila sutradan po nasem rastanku, zbog svoje nemoci, zato sto nisam znala da zivim bez tebe.

Juce smo se rastali. Pogledaj bolje datum, koji si, mora biti, rdjavo procitao na zaglavlju ovoga pisma. Juce si u nasoj sobi jecao s glavom zagnjurenom u krevet, slomljen zbog svoje slabosti i svog ogromnog detinjeg bola. Juce si pred sumrak, kraj odskrinutog prozora sto gleda u dvoriste, tvoje suze slepo tekle na moje ruke. Juce si ti vikao, a ja sam cutala - svom svojom snagom. I onda, danas, ja sam napisala za nasim stolom, u drustvu svih nasih stvari, u nasem divnom malom dekoru, cetiri pisma, koje si primio u dugim razmacima i sad zavrsavam ovo koje sve zavrsava.

Veceras, ja cu pobozno preduzeti sve mere da ti pisma stignu u svoje vreme i da nikad ne budem pronadjena. A zatim isceznucu iz zivota. Izlisno je da kazem kako: jedna odredjena pojedinost o tim ruznim stvarima mogla bi naciniti mrlju i izazvati kod tebe nove patnje cak i posle toliko godina.

Glavno je da uspem da te odvojim od sebe ne ranama vec obazrivo milovanjem; hocu da nadzivim sebe i da se tako brinem o tebi. Nece biti naprezanja: ti ga mozda ne bi podneo zbog svoje zive osetljivosti. Vracacu se zato k tebi dovoljno retko i dovoljno cesto da bi se postepeno gasila u tvojim ocima i postedela tvoje srce. I kada ti budem javila istinu, dobicu dosta u vremenu da ti vise nista ne bi shvatio od svega, sto znaci moja smrt.
Oh, mali moj Luje, cini mi se kao da se krije neko strahovito cudo u ovom poslednjem, danasnjem razgovoru, kad tako tiho, sa takve daljine mi razgovaramo i slusamo jedno drugo, ja, koja sam sada samo ti i ti koji vise ne znas ko sam ja - i kad rec sada ima beskrajno razlicit znacaj, za usne, koje je sapucu pisuci i one koje je sapucu citajuci.
Sada, kroz ogromni razmak vremena, kroz vecnost - mada to moze izgledati besmisleno - ja te stvarno grlim. A zatim... zastajem. Jer ne smem, bojeci se da ne budem tuzna, to jest zla, da ti priznam sve ono ludo sto se moze sanjati o ljubavi, koja je velika, o neznosti koja je prevelika.

Anri Barbi

Pismo Šarloti Fon Štajn Vajmar



Evo, ipak se približava vreme, draga Lota, kad ću opet biti kraj tebe,
jer moje biće ne može više izdržati, jasno osećam da bez tebe ne mogu
postojati. Odluka o završetku zasedanja odbora je potpisana, sad više ne
može dugo trajati, po mom računu još jednu nedelju, i tada sam
slobodan. Vreme je odvratno, nosa ne možeš pomoliti, a ono malo lepog i
prijatnog što se može doživeti među zidovima za mene ima samo trenutnu
draž, a nekmoli za tako bolan nedostatak koji ja osećam od jutra do
večeri.

Da, draga Lota, sad mi je tek jasno da ti jesi i ostaješ deo mene. Ja
nisam zasebno, samostalno biće. Sve svoje slabosti na tebe sam naslonio,
svoje slabe strane tobom zaštitio, svoje praznine tobom ispunio. Kad
sam ovako od tebe odvojen, stanje moga duha je veoma čudno. Na jednoj
strani sam naoružan i očeličen, a na drugoj sam kao rovito jaje, jer sam
ostao nezaštićen tamo gde si mi ti štit i zaklon. Koliko se radujem što
ti potpuno pripadam. I što ću te uskoro opet videti. Sve na tebi volim i
sve to čini da si mi još draža. Revnost s kojom ti svoje domaćinstvo u
Kohbergu vodiš, o čemu mi Štajn sa zadovoljstvom priča, pojačava moju
naklonost ka tebi, daje mi mogućnost da vidim tvoj živi delatni duh,
tvoju divnu dušu. Ostani moja, Lota, i ma koliko te nešto drugo
privlačilo, voli me iznad svega…