Ljubav i vaspitanje



Pre pola veka psihoanaliza i druge psihoterapijske škole uverljivo su pokazale i dokazale da su ona deca koja su odrasla bez roditeljske ljubavi izrasla u neurotične ličnosti. Na osnovu te činjenice, stvorena je pretpostavka da je za detetov pravilan razvoj i njegovo buduće mentalno zdravlje najvažnije da mu se dovoljno pokazuje da je voljeno. Pretpostavlja se da ako nedostatak ljubavi izaziva neurozu, da bi njeno pokazivanje i davanje tvorilo mentalno zdravlje.

To je razlog zbog kojeg se mnogi roditelji kojima je stalo da budu dobri veoma trude da detetu što više i što češće pokazuju ljubav, kao i da izbegavaju svaku situaciju u kojoj bi dete moglo da se oseti nevoljenim ili nedovoljno voljenim.

Posledica je da su se pojmovi voleti dete i vaspitati dete potpuno spojili i poistovetili. Odbačen je nekadašnji, srednjoevropski model vaspitanja koji je preporučivao disciplinovanje uz istovremeno izbegavanje pokazivanja ljubavi, a ustoličen je savremeni model koji preporučuje pokazivanje ljubavi, a disciplinovanje dece čini neostvarljivim.

Posle više decenija dominacije ovog permisivnog, popustljivog načina vaspitanja, suočeni smo sa njegovim negativnim posledicama. Umesto da tvori mentalno zdravu decu koja su sposobna za samostalni život, ispostavilo se da model tvori egocentrične i narcisoidne odrasle, zainteresovane samo za svoje uživanje, nesposobne da vole, nedovoljno sposobne da kontrolišu impulse i zbog toga sklone nasilju, uzimanju droga, alkohola.

O ovim i čitavom nizu drugih problema koji su nastali kao posledica popustljivog vaspitanja, veoma dokumentovano piše psiholog dr Arik Sigman u knjizi „Razmažena generacija” koju uskoro objavljuje „Psihopolis”. Sigman nas opominje da smo unutar zapadnog civilizacijskog kruga napravili tragičnu grešku kada smo poistovetili ljubav i vaspitanje, te da je krajnje vreme da te pojmove ponovo razdvojimo.

Danas je jasno da smo bežeći od preterano socijalizovanog deteta otišli u nesocijalizovano dete, od neuroze u narcisoidnost. Lek nije povratak na staro jer nije ljubav ta koja kvari decu. Kvari ih nedostatak disciplinovanja. Plašeći se da ih deca neće voleti, savremeni roditelji su usvojili dečje definicije da je ljubav sve ono što kod deteta izaziva prijatnost, a da neljubav izaziva neprijatnost. Moramo ponovo da kolektivno učimo, uključujući i ponekog stručnjaka, da disciplinovanje dece nije izraz neljubavi, nego upravo ljubavi. Pomozimo deci da shvate da postoje i veoma korisne stvari koje su neprijatne, a koje dete mora da nauči i usvoji. I zato je nova formula vaspitanja: ljubav plus disciplina.

Zoran Milivojević

Izvor

_____________________________________________________________________________________

Odavno vec zeleh da otvorim temu koja se tice razmazene dece a ovaj tekst mi je nekako savrsen za tu temu. Nekako, pocevsi od moje generacije i tog sireg implementiranja nekog vaspitanja gde je bitnije da se dete voli nego da se vaspitava po nekim normama i vrednostima i gde se deci dopusta bas sve, sve vise i vise primecujem pojavu razmazene dece koja odrastaju u sve razmazenije individue. Sto je najgore, koliko sam uspeo da primetim, ogroman broj male dece se vaspitava upravo tako.

Dakle:

Da li mislite da previse ljubavi u vaspitanju doprinosi stvaranju razmazene dece?
Da li smo vremenom zeleci da pruzimo deci tu ljubav napravili od njih narcisoidne individue koje ne mogu da se "uhvate u kostac" sa kasnijim zivotom upravo zbog toga?

samo nevoljena, ostavljena, ignorisana, zanemarena deca i ona koja su zivela pod vojnickim rezimima su pravi ljudi, sposobni da se uhvate u kostac sa zivotom i sagledaju prave vrednosti, to je nova generacija psiholoski jakih divova, a mi voljeni kojima je ugadjano smo greska prirode koju treba muciti strujom i sikanirati do smrti ili bar dok ne naucimo da je roditeljska ljubav rak koji nas je pojeo i napravio od nas cmizdravce vredne zaljenja, pa ako nam ovi prvi budu uopste dozvolili da se razmnozavamo, da ne bi slucajno napravili istu gresku i voleli i ugadjali svojoj deci.

ja ne znam zasto ljudi smatraju da se sva militari cildrad
odgajaju bez ljubavi... to jednostavno nije tacno....
biti vojnik ili policajac...to je zanimanje..posao...kao i biti kondukter..ljekar..ili knjizevnik...
ljudi rade ono za sto su stvoreni..za sto su se skoloovali..rade ono sto ih uzbudjeuje..i zadovboljava..ono sto vole...
i kada ti ljudi skinu uniformu..oni su ono sto jesu....uopste se ne razlikuju..
od nekog "profesora srpskog jezika" sa istom paznjom se posvecuju porodici..
i imaju ista osjecanja...kao i svi drugi ljudi....

samo nestabilnu licnost moze da promijeni ..obrazovanje...zanimanje...posao...ili drustveni milje.....
i tako bi je isto promijenila i neka nevolja i nedaca...na gore...


rzmazenost i bezoraznost... dijeli tanka nit....a razlika je velika....
izmedju razmazenog  i uobrazenog djeteta...


koje to dijete nije razmazeno..i ko to svoje dijete ne mazi....
i ne pruzamu svu ljubav koju ima i sve ostalo sto moze da mu pruzi....
ja takvog ne znam nikoga..i fala bogu sto ih ne znam....

a uobrazenu djecu stvaraju roditelji...samim svojim ponasanjem..
uobrazen covjek...i bezobrazan covjek...koji precjenjuje svoje vrijednosti...i ljude koji nisu kao on...
smatra stokom...
od svog djteta napravi malog supcica... kojeg ostala djeca ne vole..dijete biva iziritirano odbijanjem..od drustva...
i postaje jos gore..postaje kao svoj roditelj....u potpunoosti...
dijete je tome najmanje krivo..oni su kao spuzvice....sve upijaju...i dosta toga imitiraju...

ma mislila sam na opsesivne ili kompulsivne roditelje koji namecu vojnicku disiplinu i autoritet bez emocije, a ne na decu vojnih lica, zaboga    bukvalisto 

On je dete pandura

ja sam raznažena i blago nespremna za život,samo da se upišem na temu 

А дај.. нисмо ми криви што смо размажени.. криви су родитељи!

Јбт, тек пре коју недељу сам сконтао да нисам за ових петнаест година успео бар сто пута да наместим свој кревет..    Ујутру устанем, мрко ми.. спава ми се, 'де ћу још кревет да намештам, вратим се из школе- кревет намештен, свима лепо.. 

Али углавном нисам размажен.. 

Za one koje je ocigledno mrzelo da citaju tekst, evo kratak size istog...


Tako da sama voljenost ne dolazi u problem, problem je ovo sto kaze bobak tj. kada te discipline skoro uopste nema pa od te silne voljenosti napravis uobrazeno- razmazenu individuu koja misli da je Bog otac i da svi mora da rade za nju a da sama ne ume da uradi skoro nista. Ako vam je lakse, zamislite Kartmana iz South Park-a i dobicete sliku toga. 

Da.
Da.

Slazem se sa tekstom. Zapravo, to je sustina naseg problema globalno. Razmazena, bezobrazna, narcisoiddna deca.
Sa prvim detetom, muskim, sam naravila za sada dobar posao.
Sa drugim, zenskim, sam vec sada podbacila skroz. Totalno sam je razmazila. Da vise ne mogu da spavam od nje....podhitno treba da uvedem disciplinu dok ne bude kasno.
Disciplina je kljuc svega.

ja sam imao spartansko vaspitanje