Pa eto, mnogi pamte urbanu legendu da je na prvi samit Nesvrstanih odrzan u BG dosao iz satora na Dedinju do SC na kamili... covek dosao u tadasnju SFRJ na poziv copavog zagorca i nekako postao ljubitelj Srba. 

У Либији постоји једна власт и њој супростављена група одметника, коју ми зовемо- пацови!
Пацови из Бенгазија!

Крвопролиће и дивљање као “демократска” алтернатива
Горан ВУЈЕВИЋ | 28.08.2011 | 11:59
 

Као и у случају Ирака, дешава се оно што смо предвидели. Након пада “диктаторског” режима Моамера Гадафија побуњеници масакрирају, силују грађане који су подржавали Гадафија и бесомучно пљачкају Триполи.

“Потрага за Гадафијем је улице либијске престонице натопила крвљу. Лешеви су на све стране – жртве дивљања побуњеника и злосрећници који су се нашли на линији ватре.” [1] Некада прекрасна и богата либијска престоница претворена је у рушевине које су заливене крвљу недужних и оних који су пали као жртве освете разуларених побуњеника који, чини се, никога нису штедели у свом “осветничком“ походу на Триполи. Француски шеф дипломатије Ален Жипе, на сопствену срамоту и срамоту читавог Запада који упорно затвара очи над злочинима које сада чине побуњеници према припадницима и присталицама Гадафијевог режима изјавио је следеће: ”Истина је да смо допустили да нас дуго трују они који су говорили да су ауторитативни режими најбоља одбрана од екстремизма”. Ко су то „они“, господине Жипе? Људи који имају чисту савест за разлику од Вас и који нису желели да гледају ово бесмислено крвопролиће на улицама Триполија. Можда бисте Ви господине Жипе радо прошетали улицама Триполија и лично се уверили у исправност Ваше тезе? То би био најбољи начин да се сви лидери западних земаља увере и увиде до чега је довела њихова резолуција у УН о забрани летења и у шта се она претворила.

Сви аналитичари се слажу да сада следи период стабилизације Либије који ће бити најтежи, јер разна племена која су чинила народ Либије сигурно неће тако мирно положити оружје и ставити се под заједнички команду “Прелазног савета“ кога је, иначе, и наша Влада у својој слепој послушности признала као легитимне представнике Либије. Чињеница је да су и Русија и Кина признале тзв. Прелазно веће, али под некаквим условом да се обезбеди демократија. Зар је ово демократија, која је дошла на бомбама НАТО пакта и која се испољава на улицама Триполија и других градова Либије, питаћемо представнике Русије и Кине. Чињеница је да се злочини настављају и да освета побуњеника односи огроман број грађана Триполија. Али свега овога је Запад био и те како свестан. Дакле, имамо поново исти сценарио као и у Ираку и само је питање колико ће још “демократизација“ Либије однети жртава.

Већ поменути Жипе изјавио је, позивајући се на пример Обале Слоноваче, да је став Запада заштитио обичне грађане. “Наш садашњи став, који се већ показао у Обали Слоноваче, јесте да се ставимо на страну народа и његових тежњи као и да бринемо о заштити цивилног становништва.” Ова изјава у себи носи невероватну количину лицемерја и цинизма Гебелсовог типа, јер је Запад директно одговоран за подстицање нереда у Либији и, тобоже, када се све заврши захваљујући њиховим бомбама, онда поново наступају исти душебрижници који наводно штите цивилно становништво земље која је дуго “трпела под диктатором”. Али, ми смо видели на који начин су они штитили то исто цивилно становништво и на који начин га још увек штите када се пред очима инструктора из земаља НАТО пакта и припадника специјалних јединица одвија масакр Гадафијевих присталица. Зар је то пут ка демократизацији земље? Тешко да можемо да донесемо такав закључак, јер све ово наликује средњем веку када је право јачег било и једино право. Француски министар је у интервјуу за лист “Паризијен”изјавио и следеће: “Када ме питају за трошкове операције, а министарство одбране говори о милион евра дневно, ја кажем да је реч о инвестицији за будућност”. [2]

Сви знају, укључујући и Русију и Кину, каква ће то будућност бити. Будућност испуњена страхом, будућност у којој царују банде а обични грађани Либије се плаше за голи живот и опстанак, као што је сада случај у Ираку. Будућност која нема никакве везе за народом Либије, већ је реч о будућности која ће у потпуности припасти пљачкашима природног и националног блага Либије и страним мултинационалним компанијама које су већ жедне либијске нафте. Иако је Гадафи своје нафтно благо ставио на располагање практично свима, то им није било довољно јер они хоће потпуну, безусловну и апсолутну контролу црног злата без обзира колика је цена у људским животима и материјалном разарању једне дивне земље. Земље коју је Гадафи од пустиње претворио у ораницу и из Сахаре довео воду у жедне градове Либије. Да ли је он био апсолутиста? Вероватно јесте, али срећа би била да свака земља има апсолутисту као што је Гадафи, који је дозволио и допустио да преко три милиона страних радника дође у његову земљу која је, да поновимо, била обећани рај за стране раднике. Међутим, сада ће Либија постати обећани рај за поменуте мултинационалне компаније које ће без сваке контроле експлоатисати природна богатства Либије. Одмрзнути либијски новац готово сигурно неће послужити за обнову Либије и умањење патње њених грађана, него за рефинансирање трошкова НАТО агресије. Да ли је Ален Жипе под тим подразумевао инвестицију у будућност и отимање либијских ресурса, јер су вође побуњеника већ изјавиле да ће у експлоатацији нафтног блага Либије приоритет имати Британија, Француска и Италија, земље које су биле носиоци бомбардовања.

На крају остаје нејасно зашто су Кина и Русија тако млако реаговале на једно дивљачко разарање једне земље и уништавање њеног интегритета. Да ли је и ту у питању био неки скривени интерес који стоји у позадини читаве приче? Морамо да повучемо паралелу са Сиријом, јер је сада најбољи тренутак за тако нешто. Наиме, упркос томе да са Запада стижу апели о престанку убијања “ненаоружаних демонстраната”, како су у почетку - сећамо се - називали и побуњенике у Либији, Русија је заузела оштар став када је у питању увођење санкција Сирији чији је председник дозволио и увео вишестраначки систем, на шта се наводни демонстранти не обазиру. Морамо да поменемо да је и Гадафи био спреман да преговара са побуњеницима и да је чак нудио изборе под условом да престану да падају бомбе оних који су штитили „ненаоружане“ демонстранте, који су устали против његове наводне тираније.

Даља судбина Гадафија је сасвим неизвесна и нико се не усуђује да је прогнозира, али једно је сигурно, поучен искуством Гадафи неће желети да падне жив у руке побуњеницима или њиховим НАТО помагачима, јер би то значило само једно: преки суд за њега и преостале чланове његове породице пошто је сигурно да му неће бити обезбеђено фер и непристрасно суђење. Данијел Ортега је Гадафију понудио азил. Видећемо како ће се ситуација одвијати у наредним данима који ништа добро неће донети обичном народу Либије.

[1] http://www.nspm.rs/hronika/britanski-avioni-bombardovali-gadafijev-bunker-u-sirtu.html

[2] http://www.nspm.rs/hronika/alen-zipe-intervencija-u-libiji-je-investicija-za-buducnost.html

 

Извор: http://www.nspm.rs/savremeni-svet/krvoprolice-i-divljanje-kao-demokratska-alternativa.html

ПЕДИ ЕШДАУН: ЛИБИЈА НАМ ЈЕ ДАЛА НОВИ НАЧИН КАКО ДА ИНТЕРВЕНИШЕМО У СВЕТУ
 29 avgust 2011 12:28

Интервенције у ирачком стилу су завршене. Либијска верзија ће од сада бити наш модел. То неће бити угодно за гледати, али боље је да се на то навикнемо.
Ако волите кобасице и поштујете закон, припазите да никад не видите како се и једно и друго прави. Овај афоризам Марка Твена објашњава оно што се тренутно догађа у Либији.
Свргавање са власти Муамера Гадафија било је гадно, а биће још гадније. За оне који су навикли да посматрају оклопне колоне које победнички марширају пустињом и руше статуе диктатора ово не изгледа јако импресивно. Али тако ће изгледати будућност и боље се што прије навићи се на њу.
Свиђало се то вама или не, побуњеничка војска уз помоћ НАТО снага креира нови начин интервенисања и оснажује међународне законе. Збогом либералним интервенцијама са топовњачама и масовним интервенцијама са „рејбанкама", мајицама и јаким узвицима.
Али с Либијом још нисмо завршили. Последњи Гадафијеви дани ће бити једнако напорни као и дани када је почела побуна. Он је више него љут да би себи дозволио да направи неку глупост на крају. Али, чак и ако битка заврши брзо и чисто, мир који следи после овога ће бити једнако конфузан и хаотичан као и читав конфликт. А како другачије би и могло бити? Ми смо интервенисали како бисмо спречили масакр и дозволили либијском народу да сам обликује свој мир уместо да им га ми наметнемо у чему, успут речено, ни сами нисмо јако успешни.
И док посматрамо Национално прелазно веће како се бори да оформи владу чији је приоритет безбедност, морамо се с понизношћу присетити да наши покушаји да учинимо то исто у Багдаду и Кабулу нису баш успешно завршили. И не само тада већ и увек кад смо покушали наметнути западни мир у држави после конфликта.
Сада морамо учинити све што је у нашој моћи како бисмо помогли побуњеницима да успоставе мир и владу у Либији. И мораћемо то да учинимо са разумевањем и стрпљењем. Боље да грешке које су неизбежне буду локалне него наше да не бисмо поново плаћали цену неуспеха као у Ираку и Авганистану.


КОСОВСКО ИСКУСТВО

Пре него што је почео рат на Косову, био сам 1997. године у неколико малих албанских села јужно од Приштине, које је бомбардовала српска војска. Следећег дана сам упознао једног од српских команданата и сазнао сам да је он више забринут да би могао бити осуђен у тада још неискусном Хашком трибуналу него што се бојао НАТО бомби.

Смисао закона није само да нам сервира правду пошто се деси конфликт, већ и да управља нашим понашањем. После Косова на светском самиту 2005. понуђен је нови међународни правни концепт: одговорност за заштиту. Под тим се подразумева да према међународним законима влада има обавезу да заштити свој народ, а не да га злоставља. Многи од нас су сматрали да ће тај закони бити само још један комад папира, међутим, Либија је том закону дала облик.

Спровођење тог закона у новој либијској политици сигурно неће бити глатко нити ослобођено од контрадикција. Закон о заштити ће се снажно спроводити на местима где је то могуће, као што је Либија, али не и на местима где то није могуће, као на пример у Сирији. Ми смо то исто учинили у Ираку и Авганистану јер смо могли, а нисмо у Чеченији и Зимбабвеу јер нисмо могли.

У годинама које долазе наша мантра би могла гласити овако: то што не можеш урадити све не значи да не треба да урадитиш ништа. Тако се међународни закон не разликује од већине осталих правних тела.


ТРИ МОГУЋЕ ИНТЕРВЕНЦИЈЕ

Међународни закон не подразумева једно перо или један комад папира. Он се временом развија на врло конфузан, неелегантан и често контрадикторан начин. А Либија се тренутно налази усред тог процеса.

Многи од нас, укључујући и мене самог, страховали су да се након дебакла у Ираку мултилатерални систем више никад неће моћи користити у позитивне сврхе. Али то се ипак десило, и то с великим тријумфом.
И сада, захваљујући Либији, можемо бирати између три различита начина међународних интервенција. Можемо да одустанемо и признамо себи да не можемо успети и да уопште не покушавамо. У том случају ће надолазеће турбулентне деценије бити врло опасне због смене моћи у свету, који је нестабилан, међусобно зависан и опремљен оружјем за масовно уништење.

Или можемо наставити интервенисати као што смо то учинили у Ираку и Авганистану: искључиво западна коалиција, уз кориштење масивних војних трупа са Запада, уз каваљерски став према међународном закону и брзу победу после које следе дуги и спори покушаји да се другој држави наметне наш систем. Либија нам је сада понудила и трећу могућност: снажно подржати закон о заштити тамо где је то могуће и пронаћи друге начине тамо где то није могуће. Оформити коалицију која није искључиво западна и подржати међународни закон. Овакве мере постављају границу за наше војне акције током конфликта и умањују нашу способност да утичемо на исход сукоба. Успех се односи на спречавање насиља, а не на елегантност исхода.

Требало би да признамо важност регионалних сила и да реагуејмо на начин да не намећемо своју вољу већ да дамо слободу локалном становништву да успостави свој систем. Морамо разумети да ће исход некад бити збркан или можда и лошији, али исто тако морамо запамтити да није много боље ни оно што смо до сада сами покушавали да урадимо.

Хоће ли ово бити угодно за гледати? Неће. Али то је најбоље што можемо да учинимо. И боље да се на то навикнемо.

Превела Ена Стевановић

Извор: http://standard.rs/vesti/41-svet/8253-pedi-edaun-libija-nam-je-dala-novi-nain-kako-da-interveniemo-u-svetu-.html

Енгески педер и агент МИ6 Ешдаун

Можда овде има још педера који подржавају Ешдауна ?   

amer-eu-nato demokratija : gazi , rusi busi sve sto je ljudsko u dusi .... ako ovo sagledamo hladne glave , kao na igru riziko , mozd aje logican potez rusije i kine sto je mlako (nije) reagovala, ima dana za megdana ...rusi prikupljaju sada informacije , posmatra kako radi i deluje buduci neprijatelj i uci se na tudje greke.  jednog dana ce i ogreagovati i verujem da tada nece nikog pitati ...

To ti je ulicno cool gangsta sllang kojeg i sami crnci u Americi koriste kao: bad nigga   


Aha, vidis, to nisam znao 


Da nije bilo copavog, Srbima bi Libija bila ko Sirija 


Evo, javili iz Libije koliko im je bitno sta misle 50k fejs bukovaca u Srbiji 

Inace, evo malo sa proslave sa trga mucenika 

To ne bih znao, ali znam da ima onih koji ga non-stop pominju, citiraju i prosto deluje kao da su zaljubljeni u njega. 

Inace, malo otvorite oci... stalno prica - sve je ovo zbog nafte... e pa sad ce tek da bude veselo, bacuske i jenkiji krenuli zajedno u lov na resurse... ovo je tek prvi korak ali treba to i dublje analizirati... bice ovde sve vise saradnje i podrzavanja poteza druge strane i geopolitickim stvarima... ko ce sada da se suprotstavlja zlim amerima 

---

Exxon Mobil clinches Arctic oil deal with Rosneft

Exxon Mobil boss Rex Tillerson was at the signing ceremony with Russian PM Vladimir Putin

US oil major Exxon Mobil has clinched an Arctic oil exploration deal with Russian state-owned oil firm Rosneft.

The venture seemingly extinguishes any remaining chance of BP reviving its own deal, which lapsed in May.

The agreement was signed on Tuesday in the presence of Prime Minister Vladimir Putin, a Rosneft spokesman said.

Prime Minister Putin said that it would also allow Rosneft to develop fields in the Gulf of Mexico and Texas, according to local media reports.

"New horizons are opening up. One of the world's leading companies, Exxon Mobil, is starting to work on Russia's strategic shelf and deepwater continental shelf," he said.

'Big win'
Under the agreement, the two firms will spend $3.2bn on deep-sea exploration in the East Prinovozemelsky region of the Kara Sea, as well as in the Russian Black Sea.

Exxon described these areas as "among the most promising and least explored offshore areas globally, with high potential for liquids and gas".

The two companies will also co-operate on the development of oil fields in Western Siberia.

Exxon spokesman Alan Jeffers told the BBC: "[The Russian Arctic] is among the most promising and least explored regions for oil, that is why we are very interested.

"Exxon Mobil has developed an excellent working relationship with Rosneft [in recent years]."

Analysts agreed that the joint venture would allow both sides to spread the risks of operating in the Arctic and enables Rosneft to benefit from Exxon's superior deepwater drilling expertise.

BP's own Arctic deal with Rosneft - originally agreed in January - was scuppered by a legal challenge from the Russian co-investors in BP's existing Russian joint venture, TNK-BP.

"If this is essentially the BP deal, it is exposure to a pretty significant resource base," said Jason Gammel, energy analyst at Macquarie Research, adding it was a "pretty big win" for Exxon.

"There's a lot of risk that's involved in [the Kara Sea exploration]. BP was looking at several billion dollars of exploration expenditures up there."

Analysts said that Rosneft was known to be keen to push quickly ahead with its Arctic exploration plans after the BP deal fell through, with Shell also thought to have been in the running.

Izvor: http://www.bbc.co.uk/news/business-14720830

---

Exxon Reaches Arctic Oil Deal With Russians
By ANDREW E. KRAMER
Published: August 30, 2011
 
MOSCOW — Exxon Mobil won a coveted prize in the global petroleum industry Tuesday with an agreement to explore for oil in a Russian portion of the Arctic Ocean that is being opened for drilling even as Alaskan waters remain mostly off limits.


Prime Minister Vladimir V. Putin of Russia, right, with Rex Tillerson, chief executive of Exxon, at a signing ceremony in Sochi, Russia, on Tuesday.

The agreement seemed to supersede a similar but failed deal that Russia’s state oil company, Rosneft, reached with the British oil giant BP this year — with a few striking differences.

Where BP had planned to swap stock, Exxon, which is based in Texas, agreed to give Rosneft assets elsewhere in the world, including some that Exxon owns in the deepwater zones of the Gulf of Mexico and on land in Texas.

In announcing the arrangement at a surprise signing in the Russian resort town of Sochi, Prime Minister Vladimir V. Putin described a sweeping global alliance — and a potentially vast investment by Exxon in the Russian Arctic.

“The scale of the investment is very large,” Mr. Putin said. “It’s scary to utter such huge figures.”

But while Russian news agencies said Mr. Putin had stated the potential investments by both companies to be as high as $500 billion, Exxon officials said the figures, at least initially, would more likely be in the tens of billions of dollars.

For Exxon, which is America’s largest company and is a spinoff of the original Standard Oil, the deal means wading deeper into Russia’s risky business environment. As a result of the agreement, which is almost certain to require a review in Washington, more of the company’s investments and future earnings will partly hinge on policies set in the Kremlin.

Russia has reneged on deals with Western oil companies before. In 2006, for example, it compelled Royal Dutch Shell to sell 50 percent of a Sakhalin offshore development to Gazprom, a state company — after Shell spent a decade and more than $20 billion of its own money and that of other investors to build the project’s infrastructure.

Until now, Exxon’s principal investment in Russia has been a production sharing agreement on Sakhalin Island, on Russia’s eastern coast. That arrangement, which waives local taxes and provides the Russian government a share of the oil produced, is regarded as less risky than the deal made Tuesday.

Under the new agreement, the state-owned Rosneft could become a part-owner of drilling operations in the United States. Those operations could include two of the industry’s most contentious oil extraction methods — drilling for oil in the deep waters of the Gulf of Mexico and using the so-called hydraulic fracturing, or fracking, technique on land. The Russians want to learn about both types of drilling for use at home.

The Rosneft deal would also be among the most significant attempts by a company from a country that is not an American ally to acquire United States oil fields since Cnooc, the large Chinese oil company, tried to buy the California oil company Unocal. Although it was not formally banned, that deal fell apart in 2005 after members of Congress criticized the potential Chinese ownership of American oil assets.

Having an American company win the Rosneft deal could also suggest that the Obama administration’s policy of détente toward Russia, known as the reset, can benefit United States businesses, said Cliff Kupchan, a senior analyst at the Eurasia Group, a consultancy.

The Exxon-Rosneft deal, if completed, would further a long-held goal of the Russian petroleum industry to diversify internationally. It would allow Russia to do that by using access to reserves at home to gain the necessary capital and technological expertise.

Russia’s economy is dependent on petroleum for about 60 percent of its export revenue. Policies here are also important for world oil supplies, as Russia now pumps more oil than Saudi Arabia. Yet Russia’s onshore fields in Siberia are in decline, threatening the prosperity and geopolitical clout that has come with oil wealth in the last decade.

Despite the varying accounts of the overall potential value of the agreement, a fact sheet released by the companies indicated an initial commitment to invest $3.2 billion in exploration in the Kara Sea, the body of water between the northern coast of European Russia and the Novaya Zemlya island chain.

Once seen as a useless, ice-clogged backwater, the Kara Sea now has the attention of oil companies. That is partly because the sea ice is apparently receding — possibly a result of global warming — which would ease exploration and drilling.

This summer, Gazprom, the Russian natural gas giant, moved a rig into a shallow part of the sea. Still, Russian scientists say the extent of the ice floes varies greatly from summer to summer, and conditions remain formidable during the polar night, which lasts months.

In the waters off Alaska, drilling has remained largely off limits because of environmental restrictions and lawsuits by conservation organizations.

Rosneft’s attempt to strike a similar pact with BP this year fell apart because the British company had a joint venture with a separate group of private Russian investors, who blocked the Rosneft deal in an international court. The collapse was an embarrassment for Mr. Putin, who had endorsed the BP-Rosneft deal.

After the failure of that deal, the onus fell on Russia to demonstrate it could uphold an agreement, Mr. Kupchan, the analyst, said. “They got away with BP, because the deal was seen as BP having two Russian wives,” he said.

Exxon, in contrast, has no exclusivity clause with a competitor in Russia that could come up in court.

Still, if Rosneft’s participation in American projects leads to objections in the United States, Exxon’s investment in Russia could also be vulnerable. Russian officials say reciprocity, or mutual dependence, is a condition for foreign investment in their petroleum fields.

Igor Sechin, a deputy prime minister in Russia and one of the country’s top energy officials, said Rosneft would obtain shares in at least six of Exxon’s oil fields in the United States. He said that the value of these assets would be “in proportion” to the ones Exxon would own in Russia.

Alan T. Jeffers, a spokesman for Exxon, said Rosneft would be subjected to the same regulatory oversight in the United States as any other oil company.

For Russia, the agreement is a result of a new openness to foreign investment in its oil industry that is meant to address the declining output in Siberia. The Kremlin opened discussions last year with Western oil companies whose prospects on the other side of the Arctic Ocean — above Alaska and Canada — had at least temporarily dimmed with the moratorium on offshore drilling in the aftermath of BP’s oil spill in the Gulf of Mexico.

This summer, the American Interior Department eased the restrictions somewhat by granting Royal Dutch Shell conditional approval to drill exploratory wells in the Arctic Ocean off Alaska’s coast starting next year.

But American and Canadian regulators worry about the special challenges in the Arctic. The ice pack and icebergs pose threats to drilling rigs and crews. And if oil were spilled in the winter, cleanup would take place in the total darkness that engulfs the region during those months.

Still, the United States Geological Survey estimates that the Arctic holds one-fifth of the world’s undiscovered, recoverable oil and natural gas.

Izvor: http://www.nytimes.com/2011/08/31/business/global/exxon-and-rosneft-partner-in-russian-oil-deal.html?_r=1&pagewanted=2

Не занима ме да ли је дотични лорд педер или не.
Јако је подмукао и глуп, самим тим и опасан.

U duši je peder.

Педерчина.
Запад није пријатељ ни себи

Економија је нузпојава бића, а не обратно

Ни Исток нам неће помоћи, престарео

Србски Катахизис