ma treba ga onodit u sred vladikavkaza

Vidis, od toga verujem samo da postoji Amerika 

Maradiću,"Amerika" postoji još jedino u filmovima Frenka Kapre.Danas je to džinovska "Black Water" korporacija i ništa drugo.

Snage odane libijskom lideru Moameru Gadafiju bore se protiv pobunjenika, kojima donekle pomaže NATO, u najamanje tri grada u Libiji.

Stižu izveštaji o sukobima u Misrati na zapadu, gde pobunjenici optužuju pro-vladine snage za upotrebu opasnih kasetnih bombi. Portparol pobunjenika izjavio je za agenciju "Rojters" da su Gadafijeve snage samo danas ispalile najmanje stotinu eksplozivnih naprava na industrijsku oblast tog grada.
Kasetne bombe ili kasetna municija ekplodira u veliki broj malih  zrna koja mogu da izazovu velika razaranja, a opasna su i godinama po završetku oružanih sukoba. Zabranjena je u mnogim zemljama zbog toga što je veoma neprecizna i opasna.
Libijske vlasti poriču korišćenje kasetnih bombi.
U međuvremenu, očevici prenose da pobunjenici i Gadafijeve snage vode žestoke borbe u okolini Adždabije na istoku zemlje, dok opozicione snage  tvrde da su ostvarile napredak u sukobima sa pro-vladinim snagama u naftnom centru Bregi.

Mislio sam na kontinent 
Globalni kapitalizam je pojeo sve, u Rusiji su na vlasti, u Kini takodje i svi oni fino saradjuju i trguju

Зашто Срби воле Пуковника         
Пише: Бранко Радун   

Срби су Путина на Маракани дочекали као ретко кога до сада. Када су му десетине хиљада српских навијача певало, како му никада нису певали у Русији његова реакција је била изненађење и одушевљење. Но на жалост наша политика није била у стању да испрати и искористи ту позитивну енергију која се манифестовала на стадиону. Путин се вратио у Русију са српским обећањима да ћемо испоштовати договоре који су у обостраном интересу, али не превише уверен да су договори затворили то питање и да српска политика позната по превртљивости неће опет окренути ћурак наопако.

После руског премијера Путина који има трајне српске симпатије, које су и посредна порука о изузетно негативном односу према домаћој власти (Тадић се није ни смео појавити на Маракани да не би био извиждан), Срби су нашли новог јунака – Пуковника Гадафија. Јасно је да је „култ“ Путина великим делом заслуга вековне блискости и испреплетености судбина Срба и Руса, али откуд таква отворена и јака подршка једном афричком и арапском лидеру?

Симпатије према Гадафију од стране Срба је питање које иритира неке кругове на Западу јер су они одлучили да Гадафију дођу главе то јест да дођу до његове нафте за коју неки амерички нафташи верују да им је „украдена“ од стране пуковника кроз национализацију. Пример таквог текста који исказује отворени анимозитет према Србима и због подршке Гадафију је текст „Српски националисти су нашли новог идола“ од Јоване Гец (Асошиатед прес, превод видовдан.орг). 

Њој је као и другима упало у око да је једна група на Фејсбуку која подржава отпор Либије против НАТО-а скупила врло брзо више од 66.000 чланова. Тамо се могу прочитати ставови који природно повезују садашње бомбардовање Либије са бомбардовањем Србије 1999. године. Она цитира неког члана групе који каже да је „исти агресор убијао нас, сада безочно напада либијски народ“ и то по њој каже „екстремиста нацистичке организације – огранак руске групе са истима именом који стоји иза сајта који подржава прогадафијевску кампању“. Дакле они који подржавају Либију и Гадафија против НАТО-а су екстремисти и можда и нацисти, па још и повезани са Русима – е то је горе и од тога да имате нацистичке ставове. Кључни став који смета и који иритира је изразио један учесник ово доминатно фејсбук антиранте кампање “Ми смо започели кампању супростављања Западу и пружања искрене подршке пријатељу”.

Срби имају симпатије према Гадафија јер је у њиховим очима он био пријатељ када су били сами пред западним силама које су бомбардовали и Србију и Републику Српску. Срби "воле" Гадафија јер он има оно што наши политичари немају – храброст. Исто тако јасно им је да се против Либије води један прљав пропагандно-бомбардерски рат какав се водио и против Србије. Срби изражавају подршку Гадафија и то јавно исказују јер знају да то нервира оне који су бомбардовали Србију 1999. године. Можда га и не воле али га виде у муци на каквој су они били, па су солидарни са њим, као и са Јапанцима уосталом.

Антинато активисти су организовали скуп подршке Либији у медијској изолацији и при томе „покривен“ митингом подршке пострадалом Јапану на којем је дошло до жалосне сцене гурања и хаоса око поделе бесплатних садница трешње. Београд је био излепљен плакатима подршке Гадафију а многи Срби су уместо своје слике као идентификацију на Фејсбуку и широм интернета ставили слику пуковника Гадафија. Ово је прва значајна српска антиглобалистичка и антиратна фејсбук кампања у којој је нарочито нагласак дат на паралели између бомбардовања Србије и Либије са сличним оправдањем „спречавања хуманитарне катастрофе“ и „заштите угроженог становништва од могућих злочина“. У оба случаја су Западне силе на терену нашле савезнике у исламских ектремистима и криминалним групама, но оне су сада преименоване у „побуњенике“ и „борце за слободу“.

“Зар смо заборавили звук сирена ?” каже фејсбук активиста који поставља питање: “Присетимо се како изгледа када се цео свет окрене против некога, кад те сви мрзе, а ти не знаш зашто!?“ но оно што је јасно да није реч само о фејсбук подршци већ да велики део јавности овде сматра за крајњи цинизам изговор који Запад пласира кроз своје медије, све мање убедљиво, да бомбардују Либију да заштите цивиле од напада Гадафијеве војске, па и да спрече злочине који би тек требали да се десе. Већини антинато активиста на Фејсбуку је јасно да „Гадафија НАТО бомбардују због нафте“. Омиљена фотографија антинато активиста је она на којој је из Гадафија постер на коме пише „Косово је Србија“.

Но какве то последице има на политички живот Србије. Српска влада је опет као и у случају Путина у незгодној ситуацији. Са једне стране желе да остану лојални Западу а то значи максимално прикрити пропутиновске и прогадафијевске ставове и емоције у јавности, а са друге настоје да остваре обострано корисне економске аранжмане. Наше компаније су деценијама уназад у Либији правили послове као нигде у свету, па и због тога Гадафи ужива подршку и симпатије неких кругова. На другом нивоу као „југословенски зет“ Гадафи је имао за једног муслиманског лидера „проспрски“ став у време распада земље и ратова на просторима бивше Југославије. Гадафи је и осудио бомбардовање СРЈ, па би био ред и да му ми узвратимо барем тиме што нећемо подржати нападе западне Коалације на његову земљу. То није само ствар морала већ и ствар рационалног понашања – јер ко би поштовао земљу која подржава напад на другу земљу која је њему дала подршку када су ти исти напали њих. На крају крајева би подршком нападачима себи затворили и економске перспективе ако Пуковник успе да се одржи у седлу (он или његово окружење).

Разумемо да је наша влада под значајним притиском да одустане од Јужног тока и да није Тадић успео да убеди Путина да то неће урадити иако јој је од виталног интереса да „цевка“ прође кроз земљу Србију. Али исто тако они су свесни да би одустајањем од Јужног тока Србија себи пуцала у ногу, јер су то од ње тражили њени западни „партнери“. Исто тако јасно је да постоји и притисак са Запада да се спречи медијска и логистичка подршка Пуковнику са ових простора (не само из Србије). Чини се да би неки на Западу желели да се у некој мери подржи агресија на либију иако је доминантан став јавности али и конкретни пословни интереси на другој страни. Разумљиво је да се Америци не може тако лако рећи "не" али исто тако је инператив српске политике да се пронађе мера минимума самопоштовања и борбе за своје виталне интересе.
 
А то значи смоћи храбрости и рећи Западу – Путин је наш пријатељ и ми имамо са њим заједнички пројекат који је и пројекат ЕУ – Јужни ток и нећемо од њега одустати. Исто тако и да смогну снаге и да кажу Тадић и Јеремић својим западним "партнерима" – са Гадафијем сарађујемо деценијама и не можемо подржати бомбардовање Либије кад он има велике симпатије у нашем народу (без обзира на антигагафијевску кампању промаеричких медија попут Б92 и нво сектора). На жалост Тадић и Јеремић ћуте о томе, у целини је српска власт сувише слаба и српска политичка елита сувише посвађана да би могла да се договори око оваквих темељних ставова који су заправо политика опстанка - како моралног тако и материјалног.

Извор: Видовдан магазин

What's Really Going on in Libya?

izvornik "CounterPunch",Weekend Edition
 April 15 - 17, 2011
autor : ALEXANDER COCKBURN

   original na :

   Šta se zaista dešava u Libiji ?


It looks as though eastern Libya will slide into the Mediterranean under the sheer weight of western journalists assembled in Benghazi and Misrata.  A tsunami of breathless reports suggests that Misrata is enduring travails not far short of the siege of Leningrad in World War 2.  The reports have been seized on by Obama, Cameron and Sarkozy to raise the ante on Mission Odyssey Dawn. In their joint newspaper column published both sides of the Atlantic they now say that to leave Gaddafi in power would be an "unconscionable betrayal" and speak of Misrata as enduring “a medieval siege.” Not yet, surely. A medieval siege was something that usually lasted at least a year, in which the city’s inhabitants were reduced to eating rats, then each other, and the besiegers all succumbed to plague.

Maybe it will turn out that way, with reporters eying each other from a gastronomic perspective and wiring Ferran Adria, seeking recipes for preparing Haunch of Hack sous vide. "So long as Gaddafi is in power, Nato and its coalition partners must maintain their operations so that civilians remain protected and the pressure on the regime builds," write the three leaders. This is not Mission Creep but, once again, Mission Leap, way beyond the UN mandate.

On closer inspection, the reports suggest something less than a medieval siege or Leningrad. Reuter’s man in Misrata could only come up with this:  “A local doctor told Al Jazeera at least eight people died and seven others were wounded in the second day of intense bombardment of Misrata, a lone rebel bastion in western Libya.” The UK Independent’s Kim Sengupta did better: “The attacks started early in the morning as the residents of this besieged and battered city were starting their hours of queuing for bread…. Even by the grim standards of Misrata, the most violent battleground of this savage civil war, what happened yesterday was a cause of deep shock….At least 16 people died, and 29 were injured, almost all of them civilians – including a mother and her two young daughters.”

It’s always a cause for dismay that any civilians die in such conflicts but again, 16 fatalities fall well short of medieval catastrophe. Sengupta noted that NATO is simultaneously bombing Tripoli, though no journalists seemed to be available to report what sort of damage or casualties had been inflicted. Meanwhile the hated leader appeared to have no qualms in touring the city in an open jeep.

It seems that the rebels might actually be under the overall supervision of the international banking industry, rather than the oil majors. On March 19 they announced the “[d]esignation of the Central Bank of Benghazi as a monetary authority competent in monetary policies in Libya and appointment of a Governor to the Central Bank of Libya, with a temporary headquarters in Benghazi.’”

CNBC senior editor John Carneyasked, “Is this the first time a revolutionary group has created a central bank while it is still in the midst of fighting the entrenched political power?  It certainly seems to indicate how extraordinarily powerful central bankers have become in our era.”

Ellen Brown, author of the terrific  Web of Debt: the Shocking Truth About Our Money System and How We Can Break Free, wrote recently about the rebels’ sophisticated financial operations in the following terms:

“According to a Russian article titled “Bombing of Lybia – Punishment for Ghaddafi for His Attempt to Refuse US Dollar,” Gadaffi made a similarly bold move: he initiated a movement to refuse the dollar and the euro, and called on Arab and African nations to use a new currency instead, the gold dinar. Gadaffi suggested establishing a united African continent, with its 200 million people using this single currency.  During the past year, the idea was approved by many Arab countries and most African countries.  The only opponents were the Republic of South Africa and the head of the League of Arab States.  The initiative was viewed negatively by the USA and the European Union, with French president Nicolas Sarkozy calling Libya a threat to the financial security of mankind; but Gaddafi was not swayed and continued his push for the creation of a united Africa.

“And that brings us back to the puzzle of the Libyan central bank.  In an article posted on the Market Oracle, Eric Encina observed: ‘One seldom mentioned fact by western politicians and media pundits: the Central Bank of Libya is 100% State Owned. . . . Currently, the Libyan government creates its own money, the Libyan Dinar, through the facilities of its own central bank. Few can argue that Libya is a sovereign nation with its own great resources, able to sustain its own economic destiny. One major problem for globalist banking cartels is that in order to do business with Libya, they must go through the Libyan Central Bank and its national currency, a place where they have absolutely zero dominion or power-broking ability.  Hence, taking down the Central Bank of Libya (CBL) may not appear in the speeches of Obama, Cameron and Sarkozy but this is certainly at the top of the globalist agenda for absorbing Libya into its hive of compliant nations.’”

I’d really like to see an objective account of Qaddafi’s allocation of oil revenues versus the US’s, in terms of social improvement.

Njujork tajms: SAD traže utočište za Gadafija

NJUJORK – Američka administracija počela je da traži državu, najverovatnije u Africi, koja bi bila voljna da libijskom lideru Moameru Gadafiju pruži utočište po uklanjanju s vlasti, iako se još nijedan opozicioni lider nije nametnuo kao njegov uverljii naslednik, piše Njujork tajms.

Intenzivnu potragu za državom koja će prihvatiti Gadafija, SAD i njihovi saveznici vode diskretno, iako je libijski lider poslednjih dana pokazao prkos, izjavljujući da nema nameru da popusti zahtevima da ode s vlasti.

Njihove napore komplikuje i mogućnost da Međunarodni krivični tribunal u Hagu podigne optužnicu protiv Gadafija, zbog umešanosti u eksploziju PanAmovog aviona iznad Škotske 1988. godine, kao i zbog zločina u Libiji.

Jedna mogućnost, koju su Njujork tajmsu potvrdila tri zvaničnika administracije u Vašingtonu, jeste da mu utočište bude država koja nije potpisnik ugovora o osnivanju tog tribunala, pa nije ni u obavezi da izruči osumnjičene.

Njujorški dnevnik ocenjuje da bi to moglo da objasni kako Bela kuća namerava da ostvari najavu predsednika Baraka Obame da Gadafi mora da ode, uz rešenost da američke trupe ne stupe na libijsko tle. Naučili smo neke lekcije iz Iraka, a jedna od najvećih je da su Libijci odgovorni za promenu režima, a ne mi, izjavio je jedan visoki zvaničnik administracije.

Ono što mi nastojimo je, naveo je on, da nađemo miran način da se organizuje odlazak, ako se pojavi mogućnost.

Oko polovine država Afrike nije potpisalo ili ratifikovalo Rimski statut, kojim je osnovan Međunarodni krivični tribunal.

Američki zvaničnici priznaju da se pobunjenici još nisu dogovorili ko bi mogao da nasledi Gadafija, a neki strahuju da bi mogao izbiti rat među plemenima ako se ne pojavi neka ličnost koja bi mogla da ih okupi.
Tanjug

Ja nema šanse da bih istrčao maraton pa za bilo koga....