Libija - (Gadafi VS Pobunjenici) - Period nakon revolucije

Шпигл: Омиљени европски диктатори

четвртак, 03. март 2011.

Европска унија доживела је неуспех у арапском свету. Деценијама је Европа подржавала диктаторе на северу Африке у интересу стабилности.

Сада се ЕУ бори да одговори на талас народног бунта у регији. Закаснели одговор на насиље у Либији показује колика је подела у блоку.

То је требало да буде пријатна вечера без уобичајених формалности и временских ограничења.
У недељу 20. фебруара, шефица дипломатије ЕУ, Кетрин Ештон, позвала је министре спољних послова чланица ЕУ у зграду Европског савета у Бриселу на детаљне разговоре о револуцији на Северу Африке и крвавим сценама из Либије. Али, као што је уобичајено у Европској унији, састанак се претворио жестоки спор.

Одмах након што је леди Ештон завршила извештавање о последњим разговорима које је имала у Каиру и Тунису, италијански министер иностраних послова Франко Фратини је упао.

Говорио је о немирима у Либији, земљи коју, тврди Фратини, познаје веома добро. Он је тврдио да је либијски диктатор, Моамер Гадафи, једини који може гарантовати стабилност у земљи.

”Најважнија ствар сада је”, рекао је Фратини, “сачувати територијални интегритет земље”.

Његове колеге из Грчке и Малте подржале су његов став. Након тога у просторији је завладао тајац. Немац Вернер Хојер, виши званичник министарства спољних послова који је на вечери био замена шефа дипломатије Гвида Вестервела, први је продужио разговор.

”Ако је то наша позиција, то би била велика грешка и издаја наших фундаменталних вредности", рекао је он и додао: “Уместо што бринемо за Гадафија, треба да будемо срећни што одлази”.

Реакција са пола срца

Недељама је процват демократског покрета у Северној Африци рушио једног диктатора за другим, прво у Тунису, потом у Египту, сада могуће је и у Либији.

За све то време, реакција еврпских влада се у најбољем случају може описати као парализујућа.
Док је Гадафијев режим наредио оружаним снагама да пуцају на сопствени народ, реакција политичких елита - било да је реч о Бриселу, Берлину, Паризу или Риму - била је несигурна, подељена и без плана.

Они се сами преиспитују да ли да пошаљу трупе или уведу санкције. Брину о масивном приливу избеглица или да ли је уопште исправно умешати се у нешто што се може претворити у дуги грађански рат.

Неки су предлагали да би Европа требала да размисли о сопственој верзији такозваног Маршаловог плана, док су се други питали ко би то платио.

Шест недеља од почетка протеста у главном граду Туниса, Европљани се и даље преиспитују, али тешко налазе било који одговор око којег би се могли сагласити.

Једино што су успели да ураде је да Француска, Немачка и Британија успешно врате кући хиљаде својих држављана који су били заглављени у хаосу грађанског рата.

Али, данима Европљани нису могли да се усагласе око доношења одлуке о замрзавању банковних рачуна члановима Гадафијевог клана. Тек прошлог петка, након што је све више војних јединица дезертирало од либијског деспота, ЕУ се коначно договорила да уведе неку врсту стидљивих санкција.

То је било праћено неким малим корацима у правом смеру. У недељу, италијански шеф дипломатије Франко Фратини, објавио је да је пријатељски споразум између Италије и Либије потписан 2008. године "де фацто суспендован". Споразум је укључивао и клаузулу о ненападању.

Француска је такође објавила у понедјељак да шаље два авиона са медицинском помоћи у Бенгази, Либијски град који је под контролом анти-владиних побуњеника.

Француски премијер Франсоа Фијон рекао је "да је то почетак масивне хуманитарне операције за народ на ослобођеним територијама".

Европски министри спољних послова били су међу онима који су присуствовали састанку Комитета Уједињених нација за људска права у Женеви у понедељак, где су представници САД, Европе, Блиског истока и Северне Африке расправљали како да одговоре на ситуацију у Либији.

Бриге око цене за демократију

Преокрет са друге стране Медитеранског мора, ухватио је Европљане неспремне.

Деценијама уназад су се улагивали деспотима на Северу Африке зато сто су им обећавали и нафту и заштиту од афричких избеглица и исламских терориста.

Дипломате од Хелсинкија до Рима веома су мало размишљали о чињеници да је реч о владарима који су порицали основна људска права својим грађанима.

Та тема би им евентулано пала на памет једном годишње када су се суочили са последњим годишњим извештајем Амнести Интернешенела.

Али сада када диктатуре широм региона клецају, Европљани нису сигурни како да се понашају према ослободилачким покретима на својим вратима.

Са једне стране виде младе са Севера Африке како се позивају на исте вредности, владавину права и демократију, за које Европљани кажу да су блиско повезане са њиховим сопственим идентитетом.

Али, са друге стране, плаше се како би текући догађаји могли повећати нову економску несигурност. И додатна отежавајућа околност је то што ови немири ударају европске грађане тачно тамо где су најосетљивији - на бензинске пумпе.

У Немачкој, успоравање производње у Либији подигло је цену бензина на 1,75 по литру (или 8,7 долара по галону) са 1,49 по литру у јануару, а очекује се и да ће цена још расти.

Ако се продемократски немири такође прошире на најбогатију нафтом, Саудијску Арабију, експерти предвиђају да ће цене бензина достићи највиши ниво икад, што би имало катастрофалне ефекте на економски раст и запосленост у Европи.

Неподесни принципи

Оно чему сада сведочимо је историјски заокрет који са собом носи прилике и ризике не мање значајне од оних које су довеле до колапса комунизма пре две деценије.

Али уместо да промовишу катаклизму на Северу Африке, европске владе су се заглавиле у мочвари пуној ситних спорења. Уместо за промене, оне делују више заинтересоване за одржавање “статуса кво” и заштиту њихових омиљених диктатора.

У сопственим политичким говоранцијама, Европска унија воли да се размеће како су приоритети “универзалне вредности неповредива и неотуђива права сваког људског бића: слобода, демократија, једнакост и владавина права” како је записано у преамбули Лисабонског уговора.

Али у стварности, било би добро оставити по страни те фундаменталне принципе. На пример, француски председник Никола Саркози успео је на гурање да 2008. године формира такозвану Медитеранску унију са јужним европским суседима, а Европљани су поставили за копредседавајућег Уније никог другог то египатског диктатора Хоснија Мубарака.

Истовремено је Брисел снадбео Египат са дарежљивом финансијском подршком.
Везе ЕУ са Либијским диктатором Моамером Гадафијем једнако су блиске.

ЕУ му је дала десетине милиона да запечати своју обалу. Само 2009. године тадашњи британски премијер Тони Блер одобрио је превремено пушатање на слободу и репатријацију Либијца Абдела Басета ал Меграхија, јединог човека осуђеног за рушење Пан Амовог лета број 103, изнад шкотског града Локербија, када је убијено 270 људи. Гадафијев режим претио је санкцијама британским компанијама које раде у Либији да Меграхи није ослобођен.

Када је реч о одређивању европске политике према Северној Африци, национални интереси подређени су принципима одређеним ЕУ споразумима.

Што се тиче њених бивших афричких колонија, Француска још увек себе доживљава као најмоћнијег регионалног играча. Малта и Кипар годинама су забринути због најезде илегалних имиграната.

Италија је Либију претворила у једног од најважнијих трговинских партнера. У знак захвалности Гадафи је остварио огромне инвестиције у Италији последњих година. Либија је власник 7,2 процента акција Unicredit, највеће италијанске банке, 2 процента у Finmečanica, најважније војне производње и још 2 процента у ФИАТ-у, највећој аутомобилској компанији.

Либија је такође власник 7 процената акција торинског Јувентуса, једног од најпопуларнијих италијанских и европских фудбалских клубова.

Истовремено је више од 100 италијанских компанија активно у Либији, укључујући гиганта Ени, електронску компанију Ansaldo STS и грађавинску компанију Impreglio.

Високе цене нафте могу нашкодити европској економији

Пословне везе између Немачке и Гадафијевог режима релативно су танке, осим у нафтном сектору. Насупрот томе, Немачке везе са Саудијском Арабијом и Уједињеним Арапским Емиратима (УАЕ) много су јаче. Ако се немири прошире у ове две земље, Немачка економија ће такође бити погођена.

Низ година, највеће немачке грађевинске фирме, као што су Bilfinger Berger and Hochtief, радиле су на престижним грађевинским пројектима у региону, као што је Џеда аеродром у Саудијској Арабији.

Thyssen Krupp испоручује челик и лифтове за највеће градове у Персијском заливу. Volkswagen, BMW и Daimler су међу омиљеним маркама аутомобила шеика.

Чак и у кризној 2009. године немачке су компаније извезле 14 милијарди еура (19 милијарди долара) робе у регион.

Имајући у виду ове везе није изненађење да је немачко министарство економије престрављено политичком кризом у Саудијској Арабији. Министар економије Раинер Брудерле воли да каже званично да верује да ће свака штета по економију Немачке бити задржана “унутар уских граница”.

Али његови стручњаци већ праве планове за потенцијално друге сценарије, укључујући и тај да се расправља о потенцијалном “домино ефекту”.

Најгори сценарио укључује драматичан раст цена нафте и његов девастирајући ефекат на економију. Само раст цена сирове нафте на 120 долара за барел, био би довољан да доведе до изненадног краја немачког економског бума.

Прошле седмице цена нафте се у једном тренутку опасно приближила том надмашивом знаку.

“Сваки сат се рачуна”

Без обзира да ли је реч о односу Немачке и Саудијске Арабије, Француске и Марока или Италије са Либијом, када је реч о европским везама са земљама Северне Африке и Арапског полуострва, национални интереси су много важнији од оних европских.

У случају Либије то је значило да уместо да проговоре одмах, заједничком акцијом, чланицама ЕУ требало је много времена пре него што су се договориле о минимиму санкција.

Брзина којом су реаговале Уједињене нације само је још више подцртала неуспех ЕУ. У уторак и поред тога што није нарочито познат по брзим одлукама Савет безбедности УН поручио је да они који чине покољ по Либији морају рачунати на њихову реакцију.

Онда је у суботу, СБ УН једногласно одобрио замрзавање имовине Гадафија и једног броја његове деце, укључујући и забрану путовања за целу породицу и велики број њихових сарадника.

Савет безбедности се такође договорио да се Гадафи упути Међународном криминалном суду ради истраге о могућим злочинима против човечности.

“Бизарно је да смо постигли више у Савету безбједности, са Русијом и Кином, него што смо учинили као Европски савет”, коменатрисао је Веренр Хојер виши званичник Немачког министарства иностраних послова.

Званичници у Бриселу и Берлину занемели су због недостатка јасног приступа од стране ЕУ.

“Најважнија ствар је сада зауставити снадбевање Гадафија”, каже Елмар Брок, члан Европског парламента из Хришћанске демократске уније (ЦДУ), десног центра, канцеларке Ангеле Меркел.

“Морамо успоставити зону забране летења и забранити на нашим европским аеродромима све летове из Либије. Сваки сат се рачуна”, рекао је он.

Волкер Каудер такође из ЦДУ-а, жали што ЕУ није у стању да се носи са једним од највећих спољнополитичких изазова до данас.

“ЕУ има шансу да поправи своју репутацију међу обичним грађанима, али још мора да одговори на тај изазов”, рекао је он.

У понедељак су чланице ЕУ коначно потписале заједничке санције против Либије, укључујући ембарго на оружје и забрану путовања водећих Либијских завничника експонираних у Гадафијом режиму. Такође ће замрзнути сва средства режима, али то је корак који је уследио након што је Швајцарска већ донела ту одлуку.

Ћутање са врха

Све неугодне препирке у Европи су препрека за Кетрин Ештон, као европску шефицу дипломатије, која би у теорији требала да буде главни европски дипломатски глас.

Али више од свега британска дипломаткиња је више била посматрач свих спорења између министра спољних послова ЕУ.

“Потребан ми је консензус 27 земаља чланица. Никада нисам веровала да можемо бити успешни ако се ослонимо само на мене, као ону која говори у име свих“, каже Ештон.

Без консензуса између 27 земаља чланица, Ештон остаје тиха. Она је ћутала месец дана када је обелодањено, да је током одмора у Тунису, новоименовани министар иностраних послова Француске Мишел Алио Мари користила лет приватним авионом бизнисмена блиско повезаног са кланом тунижанског диктатора Зине Ел Абидина Бен Алија. (Алио Мари је за викенд поднела оставку као одговор на критике за њене везе са режимом свргнутог Бен Алија)

Ештон је такође држала језик за зубима када је прошле седмице италијански премијер Силвио Берлускони одбио да позове свог пријатеља Гадафија на ред.

“Ја не дозвољавам себи да га узнемиравам”, рекао је Берлускони.

Растућа избегличка криза

Европска унија није само дубоко подељена око питања спољне политике. Размимоилажење је подједнако жестоко када је реч о томе на који начин треба да се решава питање избеглица са Севера Африке.

У званичним изјавама, ЕУ лидери величају либијску и тунижанску борбу за слободу. Али су до сада показали веома мало склоности да помогну људе чији су животи и економска егзистенција угрожени у тој борби.

На састанку европских министара правде и унутрашњих послова прошле седмице у Бриселу, Италија, Малта Кипар и Грчка захтвали су солидарност од европских колега.

“Ово је катастрофална хуманитарна узбуна“, рекао је италијански министар унутрашњих послова Роберто Марони новинарима. ”Не можемо бити остављени да се сами носимо с тим проблемом”.

Марони је добио подршку од Шпаније. Али Немачка, Аустрија и друге ЕУ чланице не желе да чују за то.

“Италија је напета, али не пренапета”, рекао је немачки министар унутрашњих послова Томас де Мезије (у среду именован за министра одбране) колегама.

Немачка влада инсистира на томе да је у ствари само око 6000 избеглица из Туниса стигло у Лампедусу до сада. А према немачким подацима мање од 20 илегалних имиграната стигло је и у Немачку до данас.

Ипак италијанска забринутост није у потпуности без темља. И поред тога што је бројка од миллион и по евентуалних избеглица, коју предвиђа Марони прилично претеривање, Немачка влада се плаши да би значајан број људи могао кренути са Севера Африке у Европу у месецима који следе.

Немачки правосудни органи говоре о “другом таласу “састављеном од хиљада људи из суб-сахарских земаља према северу преко Магреба у Европу.

Италија и друге граничне земље на Медитерану захтевају да се те избеглице дистрибуирају у друге ЕУ државе и да они сносе део трошкова за њих. Али до сада било је само неколико сигнала да би остале чланице ЕУ биле спремне да прихвате избеглице.

На ову тему немачки министар унутрашњих послова де Марзијар видео се очи у очи са шефом дипломатије Гвидом Вестервелеом, који је платио посету Киару прошле седмице. Званичници у Берлину пре прихвата избеглица кажу да је много важније да се обезбеди економска и политичка подршка тим избеглицама у њиховим матичним домовинама.

Могућност геноцида

Док европске државе заокупиране собом настављају да се баве споровима, све више људи умире у Либији и Европа би ускоро могла бити суочена са необично великим изазовом.

Иако је веома могуће да се Гафијев режим држи на климавим ногама не може се искључити да је Либија на рубу грађанског рата који би могао трајати месецима. Из тог разлога министар спољних послова Луксембурга Жан Аселборн захтевао је да уколико је потребно, међународна заједница мора такође бити спремна на војну интервенцију на високом нивоу.

Такође верује да је есенцијално обезбедити мандат УН за летове у Либију и да напори да се доведе још плаћеника морају бити под мониторингом.

Како било, такав напор могао би брзо мешање Запада претворити у рат. У Немачкој, барем, политичке странке су једногласне у супростављању овом сценарију. С обзиром на врло непопуларан ангажман Немачке у Авганистану, веома је мала жеља да евентуално будете ухваћени у други војни сукоб.

Истовремено биће веома тешко чувати ову позицију убудуће. Питање да ли би Европа била у стању да седи и гледа геноцид на њеним границама. ЕУ још нема одговор на то.

Сфере утицаја

Већ је довољно тешко да се договори заједнички приступ у деловању ка Северу Африке и Арапском свету. До сада су Француска и Немачка примењивале различите стратегије.

Немачка рачуна на коришћење финансијске подршке ЕУ за обезбеђивање прогреса, демократије и владавине права. Према досадашњем правилу ЕУ фондови се дистрибуирају према индивидуалним квотама земаља.

За Француску и њене савезнике није фундаментално супроставити се немачким плановима. Ипак и они желе више од свега да обезбеде новац ЕУ за њихове јужне суједе.

А њихови главни опоненти у овоме су чланице ЕУ из Источне Европе, које радије желе да подрже своје ближе суседе, као што су Украјина и Грузија.

У питању су конкретни интереси иза свих ових неслагања. Француски председник Никола Саркози жели да обнови Медитеранску унију формирану пре три године, зато што жели да ојача позицију Француске унутар ЕУ.

Иако је Берлин традиционално уступио улогу лидера Паризу, сада покушава обезбедити мало више утицаја.

У њемачком министарству иностраних послова, француски приступ, који је углавном неговање блиских веза са регионалним диктаторима, све док су они про Француски, очигледно није успео.

Уместо тога, Немачке дипломате мисле да ЕУ не треба да третира Север Африке као једино француску сферу утицаја.

Постоји такође недостатак европског јединства око још једног броја важних питања.

На пример, немачко Министарство спољних послова није успело у настојањима да се у ЕУ стави нижа трговинска баријера за парадајз из Туниса, јер је Рим био забринут да би италијански пољопривредници дошли у неповољан конкурентски положај.

Биће веома тешко за Европљане да постигну споразум о било којем од ових питања пре следећег сумита ЕУ, заказаног за средину марта. Но, постизање незадовољавајућих компромиса ће направити озбиљну штету за европски углед у региону.

"Морамо доћи до атрактивног пакета на сумиту. То ће бити тест за кредибилитет ЕУ", каже Вернер Хојер.

нспм