Зима арапског незадовољства

Лидери који се оглушују о стварност – а то је највећа универзална бољка вођа – не схватају да су сами себи највећи непријатељи управо онда када сматрају да имају највећу моћ

Сеизмички удари мењају деценијама успостављану топографију арапског света, али револт од Алжира, Туниса и Либије до Египта, Бахреина и Јемена не тиче се идеологије већ – биологије.

У средишту зиме незадовољства су обични Арапи који, под јармом сопствених деспота и страних сила, изнад свега траже основне доказе сопствене људскости.

Право да користе сва своја знања и осећања, да читају праве новине и гледају истинске телевизије, да уз шишу по чајџиницама отворено причају о свему, да кажу своје и чују туђе мишљење, да се удруже с ким желе, да слушају музику коју воле, да слободно мисле, да дебатују, слажу се и не слажу, да раде, да учествују у свим активностима како би се остварили – укључујући и онима које им њихови лидери сурово забрањују.

Народни револт стотина милиона Арапа, чије ће се последице осећати у времену које следи, говори о људима којима је прекипело да им се рођењем оспорава људско биће, да им се отима држављанство као припадника суверене државе, да им се одузима људско право као детета Алаховог.

То понижавање је последица много чега: злоупотребе власти, непотизма, поткупљеног судства, опште репресије и полицијске бруталности, недостатка слободе говора, контроле медија, корупције, неједнаких шанси, сиромаштва и незапослености, слабих или непостојећих јавних служби, дремљиве администрације, лошег образовног система...

Могуће је пронаћи још читав низ фактора скривених иза демонстрација које су већ скинуле двојицу арапских владара а још двојицу натерала да обећају да се више неће кандидовати.

Много је тумачења зашто је незадовољство овако експлодирало. Од страница Фејсбука до цена пиринча.

Листи би могла да се придода и „култура одобравања“ и непротивљења која се природно развија у ауторитарним режимима у којима нико нема жељу да буде тај који ће деспоту рећи да су он и његова камарила непожељни.

Обичан мушкарац и жена са арапске улице одрастају у страху од недемократског друштва уз осећај растуће фрустрације да не могу да остваре сопствене потенцијале док истовремено посматрају своје елите и њихово енормно богатство стечено не способношћу – већ везама с председницима, вођама, краљевима, шеицима и емирима.

Али, таква култура трпељивости је колико седатив осионим владарима, толико и опасна успаванка која зна да их кошта главе.

Млади, а они до 30 година чине две трећине становништва арапског света, посебно су понижени лошим образовањем и све мањом шансом да се запосле, да скупе новац за брак и да оснују породицу. Када покушају да се пожале, онда им моћни мохабарат – тајна полиција – саопшти шта јавно могу да кажу, а шта не. У супротном затвор.

Онда су пукли. И ненадано показали да су спремни да узврате на начин који је колико пре неки месец био незамислив. Придружили су им се милиони других.

Милиони на улицама, то се зове снага народа. Звучи помало фразеолошки, јер нас политичари, у страху да им се не догоди улица, уче, заваравају или лажу да улица није место на коме се истерују права.

Јесте, када утврдите отуђеност ваших представника у парламенту, немоћ пред администрацијом, бескорисност пред судовима... Слободу је тешко дефинисати, али њен недостатак се лако препознаје.

Сигнала за узбуну било је напретек. Недостајао је само катализатор – у форми самоспаљивања очајника у Тунису које је одувало режим за који се веровало да је стабилан.

Уколико локални владари немају разлога да буду изненађени незадовољством младих, онда имају све разлоге да буду изненађени понашањем највећег дела љутите масе: задивљујуће дисциплиновани, храбри и мирни.

Мубарак и Бен Али мора да су се молили Алаху за насиље јер би оно оправдало одговор силом која им је била на располагању. Народ није упао у замку.

Било је покушаја да се протести „украду“, да се испровоцирају милиони оних који су тражили промене и слободе. До сада су сви пропали. Као што нису прошли ни покушаји да се демонстрације прикажу као завере саботера из иностранства.

Арапски свет, као и Иранци на улицама, показује оданост принципима о којима се толико говори у престоницама демократских држава: слобода, демократија, транспарентност, људска права и владавина права.

Постоји и биологија стомака, важна економска и социјална димензија читаве ствари. Арапски догађаји, без обзира на то да ли су директно артикулисани, умногоме су протест против дивљег капитализма и политичке репресије која је неопходна да би се такав модел наметнуо и одржавао.

У Египту није почело 25. јануара 2011, већ 7. децембра 2006. када је у малом индустријском месту Махала ел-Кубра избио штрајк зато што влада није испунила задата обећања. Пандорина кутија била је тада отворена.

Ферментирало је дакле пуне четири године. Исто толико трајало је оглушивање лидера који није схватао – то је највећа универзална бољка вођа – да је сам себи највећи непријатељ управо онда када сматра да има највећу моћ.

Све више људи било је незадовољно бруталним наметањем неолибералне економске политике бившег премијера који је неуморно спроводио захтеве ММФ-а и Светске банке: приватизацију државних фабрика, либерализацију тржишта, смањивање пореза најбогатијима, увођење субвенција великом агро-бизнису који је убијао фелахине по делти Нила.

Египат није земља у транзицији, али како све неодољиво подсећа на оно што гледам око себе. Рецимо на управо смењеног министра, промотера неких погубних приватизација и доскора недодирљивог гласноговорника неолиб концепта за кога ми је својевремено представник Светске банке у Београду рекао: „Он ради више од онога што ми од њега тражимо“.

Таква политика није само у Египту од користи једино бизнис елити и страним компанијама. Радничка класа осуђена је на нову врсту ропства. Гледао сам како на демонстрацијама по каирском Тахриру машу исечком за плату која је између 50 и 90 долара. И одмах се присетио овдашњих вапаја о пензијама од 8.000, одсечених прстију отпуштених очајника, камповања на пругама и барикадама по путевима оних којима годинама није исплаћена зарада.

Као и свуда, власт има две опције: да се ослони на силу или да покуша да поправи шта се поправити може. Лидери арапског света показују да им је прво решење много ближе. Чак и после Египта и Туниса гледајте шта раде у Либији и Бахреину. Шаљу специјалце, водене топове, сузавац.

Неким владарима региона остало је мало времена да реше огромне проблеме који су деценијама еродирали њихов политички легитимитет – што они нису хтели да виде. Другима је можда већ прекасно.

Они који буду покушавали да хаос пребаце на стране завере и тајне планове имаће много проблема да убеде сопствене јавности које будно прате бунт народа и по изразито проамеричким и антиамеричким режимима региона.

Никада се у напетим социјалним околностима не зна шта је инцидент а шта врх леденог брега који израња.

Бошко Јакшић
објављено: 20.02.2011
------------------------------------------------
Je л' ове грађанке и грађани читају шта пишу ЊИХОВЕ новине?
------------------------------------------------------------------------------------
Креће први авион за Либију

БЕОГРАД - У Триполи данас, на основу усмене сагласности либијских власти, из Београда креће први авион који ће евакуисати већу групу држављана Србије, првенствено жена и деце, сазнаје ФоНет у Министарству спољних послова Србије.

Остали авиони летеће сукцесивно за Либију вечерас и наредних дана, док из те земље не буду евакуисани сви држављани Србије.

Министарство спољних послова бројчано појачава амбасаду у Триполију, како би се што пре обавила евакуација и сакупили држављани Србије.

Фонет
објављено: 22.02.2011
http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Krece-prvi-avion-za-Libiju.sr.html
----------------
Либија није признала јевропску ''државу'' ''Косова'' са главним градом- Бондстил,а изгледа да ни Београд не признаје  Либију.

Počinje evakuacija žena i dece iz Libije

Evakuacija srpskih državljanja iz Libije počeće danas, pošto je dobijena usmena saglasnost za sletanje srpskog aviona u Tripoli. Deo naših državljana odsečen i od ambasade.

Evakuacija državljana Srbije iz Libije počeće danas slanjem JAT-ovog aviona u Tripoli kojim će se prvo vratiti žene i deca, rekao je državni sekretar Ministarstva spoljnih poslova Mirko Stefanović.

Stefanović je rekao da je sa JAT-om dogovoreno da prvi avion krene za Tripoli "u najkraćem roku pošto je dobijena usmena saglasnost za sletanje na aerodrom u Tripoliju".

Evakuaciju organizuje Ministarstvo spoljnih poslova Srbije u dogovoru sa kriznim štabom Vlade Srbije. Prema rečima Stefanovića, do sada je evidentirano više od 1.000 građana Srbije u Libiji i svi oni koji izraze želju da se vrate u Srbiju biće evakuisani avionima JAT-a i na druge načine.

Prvim avionom iz Tripolija u zemlju će biti vraćene žene i deca, a zatim će se krenuti u kontinuitetu sa slanjem aviona na taj isti aerodrom, rekao je Stefanović dodajući da u Tripoliju ima oko 500 državaljana Srbije koji su se do sada evidentirani za evakuaciju.

Evakuacija srpskih državljana iz Ras Lanufa i Bengazija biće organizovana u saradnji sa drugim zemljama. Iz Ras Lanufa će u dogovoru sa Rusijom biti evakuisano oko 300 građana, avionom ili brodom, dok će iz Bengazija srpski državljani biti evakuisani u saradnji sa Turskom.

Manje grupe srpskih građana trebalo bi da budu evakuisane u saradnji sa zemljama za čije firme rade o čemu se Ministarstvo spoljnih poslova Srbije dogovara sa tim zemljama preko svojih ambasada.

Kada je reč o građanima Crne Gore, koja u Libiji nema ambasadu, Stefanović je kazao da ne zna koliko ih ima u Libiji i da su oni dobili instrukcije od svog ministarstva da se jave ambasadi Srbije.

"Mi ćemo voditi tu evidenciju i apsolutno ćemo pomoći svakom, kao što smo i uvek radili", rekao je.

Stefanović je takođe rekao da Ministarstvo šalje pojačanje u ambasadu u Triploiju kako bi se što pre završilo evidentiranje građana Srbije u Libiji.

On je dodao da je, prema informacijama kojima raspolaže ministarstvo, protekla noć u Triploiju bila mirnija nego prethodna, da nije bilo većih incidenata i da nema informacija da je iko od državljana Srbije ugrožen.

Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić rekao je juče za B92 da je jedna od prepreka za izlazak iz Libije uklonjena, jer su tamošnje vlasti ukinule izlazne vize.

"Međutim, postoji drugi problem, a to je da mnogi naši ljudi koji tamo rade nemaju kod sebe pasoše, zato što se nalaze u centralama njihovih preduzeća, tako da ćemo mi sa našim avionima poslati tamo sve potrebne papire da bi oni mogli da izađu iz Libije", objasnio je Dačić.

Dačić, koji je na čelu tima koji je formirala Vlada Srbije za evakuaciju državljana Srbije iz Libije rekao je da bi svi naši građani koji trenutno borave u Libiji trebalo da se obrate ambasadi Srbije u Tripoliju.

Za informacije o njima, 24 sata dežura služba konzularnog odeljenja Ministarstva spoljnih poslova je na broju 011 30 68 162.

Internet portalu RTS-a stigao je e-mail u kojem se traži pomoć našim državljanima u Marsa el Bregi u Libiji, koji čekaju na evakuaciju, ali ne mogu da dođu do gradova odakle bi trebalo da avioni polete.

Grad Marsa el Brega je u neposrednoj blizini Raslanalfa, ali oni nemaju mogućnost da do njega dođu, jer ne mogu da izađu iz kompanije, a ne mogu ni da stupe u kontakt sa našom ambasadom. Grad Marsa el Brega ima i sopstveni aerodrom.

Doktora Dragoljuba Čorbića moguće je kontaktirati na +218923463906 i broj u kompaniji "Sirte Oil Company" +218 21 3610 377-390 ekstenzija 21019 ili 31982, prenosi RTS.

Egipatski ministar spoljnih poslova Ahmud Abul Gejt rekao je da su piste na aerodromu u Bengaziju uništene i da avioni tamo ne mogu da slete, ali kao i većina drugih informacija koje su do sada dolazile iz Libije, ni ova nije potvrđena.

Istovremeno, u Hrvatsku pristižu prvi građani koji su uspeli da se evakuišu, dok isti problem kao naši državljani imaju građani BiH koji su se poslom zatekli u Libiji.

Turska je posle propalog pokušaja evakuacije avionima, u Libiju poslala brodove, kako bi "izvukla " svoje državljane.

Izvor: Mondo

Gadafi nije jednobojna ličnost. On je snažan, harizmatičan vojniok kakvi su uvek bili popularni u arapskom svetu. Na vlast je došao pučem, održavao se tako što je sprovodio mere socijalne politike delom novca od nafte i tako što je zaista u Libiji investirao ogromna sredstva u resurse koji su deficitarni, pijaću vodu, sistematsko pošumljavanje pustinje.

S druge strane Gadafi je koristio teritoriju Libije kao bazu za obuku stranih terorističkih grupa i plaćenika. Zato mu sad vraćaju napadajući pobunjene civile. Bio je veliki posrednik u trgovini oružjem. On je bio jedan od najvećih kupaca oružja proizvođenog u Jugoslaviji i njegov distributer militantnim pokretima u crnoj africi. Ima ne zna se koliko žena i dece koji su uglavnom dobro finansijski obezbeđeni.

Zanimljivo i vrlo sumnjivo u njegovoj politici je što je recimo decenijama držao Libiju pod sankcijama UN zbog nikad dovoljno dokazanog učešća u terorističkom napadu na avion nad Lokerbijem, a onda je isplatio ogromnu odštetu da se te sankcije skinu.

Gadafi u čijoj zemlji postoje secesionistička plemena nije podržao stvaranje države Kosovo i prilikom raspada Jugoslavije iako srcem blizak islamistima stalno je upozoravao na pogrešnu ideju rukovodstava koja su podelila muslimanski korpus na bošnjake, šiptare, sandžaklije, torbeše, turke, jeđupe i cigane. On je bio zagovornik ostajanja muslimana u smanjenoj Jugoslaviju u kojoj bi samom svojom brojnošću obezubedili sebi povlastice koje je pre toga imala Hrvatska da stalno drže premijersko mesto i nekoliko ključnih resora u državi.

Naravno da narod Libije želi drugačije rukovodstvo, ali sumnjam da će se to sve desiti onako kako narod želi. Mislim da im je skuvana ljuta čorba, da će zemlja biti uvučena u teški razorni građanski rat koji će uništiti ono što je proteklih 40 godina stvoreno i pocepati državu. Moguće je da posle dužeg krvoprolića strane trupe zauzmu Bengazi. Moguće je čak i da bude isprovociran rat Libije i Tunisa

Nigerijanski placenici u vozilima libijske vojske:



Malo su i Kineze dokacili:

6:55 am More than 1,000 Chinese construction workers in the eastern city of Ajdabiyah were forced to flee after gunmen stormed their compound, stealing computers and luggage, the company and state media said.



Jasno, idu da kradu i razbijaju Tripolis, e neces ga Gashi, njegov Tripoli da lomis i razbijas, nije on blagi Tadic 


Pa njihova drzavna TV pokazuje kako je u drugim gradovima sve mirno, milina jedna 


Ma nasi su prekaljeni, ovo im dodje ko eto nova godina il slicno 


I onda je mrmot... 

нигеријански

бауштелац преписмени

Pa vis i sam da su neki nigeri il si slep 

ако мислиш на држављане нигерије (држава у африци...чисто да ти помогнем) не каже се нигеријански већ нигеријски

Ma niger ko niger, jel ti vis tu neku razliku u nijansi 

A kako se preko slike utvrdjuje necije drzavljanstvo?  ....ja vidim ljude u uniformi koji se voze u dzipu 

Istina, i crnci su a Libijci su mlao bledji od ovih