Jedini spam u ovoj temi jeste ovo tvoje. A to za reklamiranje idi pa kazi na temi SNS i Tomislav Nikolic, dve ili tri, koliko ih vec ima. Ili na DSS i Kostunica.

Intervju Vladimira Popovića (I deo)

Sarajevo | 10.02.2008.

Najopasniji čovek u Srbiji je Miroslav Mišković, vlasnik "Delte", Miloševićev biznismen koji plaća i Tadića i Nikolića i Koštunicu.

Vladimir Beba Popović, prvi čovjek bivšeg Biroa za komunikacije u vladi Zorana Đinđića, zaduženog za otkrivanje afera Miloševićevog režima, u javnosti je poznat kao čovjek koji sa nevjerovatnom žustrinom raskrinkava afere, tajkunske lobije i mafijaške organizacije. Njegovi istupi obično izazivaju potrese u političkim krugovima i medijima. Zbog toga je veoma često na njihovoj meti. Popović rijetko daje intervju, do sada ih je dao svega desetak, međutim za naš list otvoreno govori o ključnim likovima političke, tajkunske i medijske scene Srbije - Tadiću, Koštinici, Dodiku, Miškoviću, Fazliću, Lazareviću, Hamoviću i njihovim "prljavim" poslovima. Poslednjih desetak godina Popović je vlasnik firme za konsalting i lobing sa kancelarijama u Beču i Londonu. U Beograd rijetko dolazi, uglavnom zbog četrdesetak tužbi koje je podnio protiv svojih "neprijatelja". Razgovor sa Popovićem vodili smo odmah nakon objavljivanja izbornih rezulata za predsjednika Srbije.

Gospodine Popoviću , dok je Zoran Đinđic bio živ,Vaša markentinška agencija Spectra radila je gotovo sve kampanje Demokratske stranke, i imate dosta iskustva sa izborima u Srbiji, pa recite čitaocima "Slobodne Bosne", ko je bio Vaš favorit na ovim izborima i kako ocenjujete ove izbore?

U prvom krugu imao sam svog kandidata, Čedomira Jovanovića, kome je oko četvrt miliona građana Srbije dalo svoj glas. U drugom krugu nisam mogao da glasam ni za jednog kandidata, pa na izbore nisam ni izašao. Nikolić nije zaslužio da u bilo kojoj zemlji, pa ni u Srbiji, bude kandidat za predsednika, a jedini argument da bi se glasalo za Tadića, bio je da ne pobedi Nikolić. Za mene to nije bilo dovoljno. Tadić je pobedio i sigurno je to bolje nego da je pobedio Tomislav Nikolić, pre svega za region, za BiH, Hrvatsku, Crnu Goru. Međutim, ja lično nemam utisak da će život u Srbiji sada biti nešto bolji, zbog toga što je Tadić jedan od retkih političara koji nema politiku, kao što je danas nema ni Zoranova Demokratska stranka, koju Tadić evo već 5 godina uništava. Oni sav svoj politički potencijal dobijaju iz institucije predsednika do koje je i na prošlim izborima došao, opet zbog straha gradjana da ne pobedi Nikolić. Ne znam koliko su Tadić i savetnici svesni činjenice da od 2,3 miliona građana koliko je za njega glasalo, sigurno većina o njemu misli sve najgore i glas mu je dala samo da ne bi pobedio Nikolić. Tadićev štab je tokom izbora nametnuo temu o referendumu, gde je glavno pitanje bilo, da li u 2008. godini želite da se vratiti u devedesete ili da idete u Evropu. Ministri poput Rasima Ljajića ili Mlađana Dinkića direktno su poručivali građanima da ako pobedi Toma, neće biti benzina, biće devalvacije, propašće akcije. Građani su se izjasnili na tom referendumu da to ne žele. Ali to je očigledno bila samo priča za kampanju jer je Tadić odmah po pobedi prestao da daje izjave stranim agencijama, "takmičeći" se na taj način sa Koštunicom u patriotizmu, jer to oni tako vrednuju. Sad se ta referendumska i evropska priča prikriva i zamenjuje tezom o pobedi lidera petoktobarskih promena, a ako ćemo iskreno, 5. oktobra 2000. godine Tadić nije ni bio na ulici, krio se, pod izgovorom da ga navodno juri Vojska, i to Vojska na čijem je čelu bio Branko Krga, Tadićev intimus i operativna veza, isti onaj koga je Tadić kasnije štitio i držao u vrhu do god je mogao. On je bio i na čelu vojske 12.marta 2003. kada je Zoran Đindjić ubijen i to uz podršku pojedinaca iz vojne službe bezbednosti.

Kako će prema Vašem mišljenju izgledati politika Borisa Tadića u narednih pet godina za vrijeme njegovog mandata?

Ne verujem značajno različita od ove dosadašnje, iako je sada u naletu samopouzdanja i napadu hrabrosti. Ali kako nas uskoro čeka strašno puno iskušenja, mislim da će Tadić nastaviti po starom. Skoro je izvesno da će 17. februara Albanci sa Kosova proglasiti nezavisnost i da će Kosovo biti priznato od strane SAD i najznačajnihih zemalja Evropske unije. Nakon toga dolazi period kada će se pokazati da li će se ostvariti ono što je Tadić u noći pobede poručio građanima. A rekao je da su građani izabrali evropski put i da će ih on tamo i voditi. To podrazumeva da nema floskula i «Kosovo i Evropa». Videćemo da li će biti dosledan, u šta ja ne verujem, ili će se ponašati na način kako se ponašao izmedju dva izborna kruga, kada je otišao u Rusiju i tamo zajedno sa Koštunicom uradio čin veleizdaje, prodavši energetski monopol države u bescenje pritom ne pitavši velikoga Putina i počasnog gradjanina silnih gradova u Srbiji, zašto skriva Mirjanu Markovic i sina joj Marka, ali je zato, čim se vratio, njegov štab pokrenuo kampanju oko tog skandala sa davanjem azila osobama optuženim ovde za najteža krivična dela, verujući da to pomaže Tadiću tokom izborne ćutnje.

Kakve će reakcije očekujete u Srbiji nakon proglašenja nezavisnosti Kosova?

Nemoguće je to predviđati. Da je pobedio Nikolić situacija bi bila mnogo jasnija. To bi bilo lupanje u ratne doboše i sviranje u ratne trube, busanje u grudi - «život damo Kosovo ne damo» i već sve viđeno.Verovatno demonstracije po ulicama, zviždanje i gađanje ambasada, ko zna šta.

Ovako možda prođe i mirnije, mada i pored toga što je Nikolić izgubio, mi i dalje imamo pola Srbije koja je glasala za one koji nose majice sa Šešeljevim likom ili bedževe, svejedno. Ta polovina Srbije je naterana da veruje da su Mladić i Karadžić heroji, za taj deo Srbije brat Radovana Karadžića, Luka, je mudar i čestit, iako je pijan zgazio i ubio ženu i naravno od krivice oslobođen jer i u pravosuđu svi, od gospodje Škero, predsednice Vrhovnog suda, do opštinskih sudija, znaju da se takvim «gromadama» ne sme suditi. Ipak najveći problem nisu ti nesrećnici koji su glasali za Nikolića i koji veruju da će nam u izolaciji biti bolje. Najveći problem leži u činjenici da taj deo Srbije, koji je izgubio u nedelju, uživa apsolutnu podršku najvažnijih institucija države, pre svega predsednika Vlade Vojislava Koštunice i njegovog kabineta, značajnog dela Vojske, Srpske akademije nauka, Srpske pravoslavne crkve itd. Oni su ti koji tu grupu građana, koje se ovde naziva pogrešnim imenom - gubitnicima tranzicije - zloupotrebljavaju i njima manipulišu, koriste za destablizacije i izazivanje raznih vrsta nemira jer je to jedino stanje u kojem ta grupa može da vlada Srbijom i to i čine poslednjih dvadesetak godina stvaranjem kriza, jer podrške na izborima oni nemaju.

Vi ste Miroslava Miškovića, vlasnika Delte nazvali formalnim vlasnikom Srbije. Zbog čega i šta on prema Vašim saznanjima sve posjeduje?

Politički život u Srbi ne kreiraju samo političke stranke, odnosno građani koji na izborima biraju svoje predstavnike i odlučuju u kom pravcu žele da im država ide dalje. U Srbiji o tome odlučuju i ljudi koji sa politikom veze nemaju i koje nije birao ni kućni savet ni za kakvu funkciju, to su pre svega ratni profiteri koji su bogastvo stekli na krvi i pepelu koje je Milošević za sobom ostavljao. «Titan» među tim vlasnicima krvavog novca je Miroslav Mišković, osoba koja je alfa i omega i političkog, društvenog, medijskog, privrednog života Srbije. Iako se od javnosti krije, a sebe naziva «kičmom srpske privrede», danas je svaki gradjanin Srbije svedok da je on postao gospodar svega u Srbiji, pa čak i gospodar sloboda ili života njegovih protivnika. Finansira skoro sve u Srbiji i na ovim izborima imao je nekoliko kandidata, a u drugom krugu - obojicu . Mada mu je favorit bio Nikolić i tu se «otvorio» najviše. Zato je i nepravedno optuživati samo Dinkića i G17, ili DSS i DS, ministre poput Bubala ili Đelića, Milosavljevića i Đilasa za «nedozvoljene odnose» sa ovim Miloševićevim oligarhom, kad je on i najveći finansijer Srpske radikalne stranke i samog Nikolića i to godinama unazad. Zato imate apsolutno ćutanje poslanika radikla u parlamentu, na sve zloupotrebe kompanije «Delta» i očigledna kršenja zakona i to upravo od strane onih koji svoju politiku grade na borbi protiv svih zloupotreba i kriminala. Zato su ti «veliki borci» za istinu, brže - bolje odbili zahtev LDP-a, koji je podržalo preko 30.000 gradjana Srbije, da se u parlamentu raspravlja o monopolu koji taj čovek ima i zbog čega ionako siromašni građani Srbije, moraju da plaćaju hranu 30% skuplje.

Pretpostavljam da mu je zbog poslovanja opcija Borisa Tadića ipak bila bliža?

Nisam siguran. On ionako sprema da se poslovno prebaci u London i na tamošnju berzu, da milijarde koje je opljačkao od građana Srbije, a čuva na Kipru, prebaci u Britaniju, da zbog tolike količine novaca dobije zaštitu tamošnje administracije i poput arapskih šeika, živi u normalnoj državi, Evropskoj uniji, a Srbija će za njega predstavljati pesak, dogod u njemu bude bilo «nafte». A toga ima uvek više ako su krize veće, zato je za ljude poput njega važno da bude što nestabilnije i što dalje od pravila i zakona koji važe u svetu.

On se hvali da je taj novac zaradjen za 20 godina koliko Delta posluje.

Tačno je da je «Deltu» osnovao početkom devedesetih, po napuštanju mesta potpredsednika Miloševićeve vlade i baš u vreme Miloševićevog preseljenja na Dedinje, a Miškovićevog useljenja u Miloševićev stan. Tačno je da su u vreme dok se država raspadala i građani siromašili on i njegova kompanija stvarali milione ali ipak najveći kapital i moć stekao je u poslednjih 5-6 godina. Ovu vrstu kolonijalnog statusa, koji Srbija ima prema njemu stekao je od dana Zoranovog ubistva ili tačnije, dolaskom Koštunice na mesto premijera. U vreme Miloševića preko njegove firme išao je državni šverc akciznih roba, u njegovoj se banci držao novac iz budžeta, kroz fondove i poslovne račune državnih preduzeća.

Uz pomoć tako stečenog novca, dočekao je Miloševićev nestanak, odmah pretrčao novim vlastima i učvrstio je svoju imperiju. Ovako bahata i razuzdana otimačina srpske imovine, počinje od 2004. godine. Sada je Mišković apsolutni vlasnik Srbije kao i svih medija u njoj. Skoro svi mediji u Srbiji su pod njegovom kontrolom, bilo direktno preko Madamme Milke ili posredno preko uticaja i finansija i svi objavljuju samo ono što njemu odgovara.

Nećete valjda reći da je medijska situacija gora nego u vrijeme Slobodana Miloševića?

To je u Srbiji opšte poznata člinjenica. Mediji pod Koštunicom i "Deltom" su gori nego mediji u Iranu, a ne pod Miloševićem! Zato u Srbiji niko ne zna šta se desilo sa ministrom policije, niko nije smeo da objavi da je direktorka "Delte" i jedan od osnivača Ivana Veselinović, pre godinu dana napustila "Deltu" i uzela svoj deo kompanije. Iako su svi u Srbiji znali da je tandem Miško & Milka dao pare i nalog da se pokrene nekoliko jednokratnih, dnevnih tabloida pred izbore, niko nije o tome smeo da piše. Čak i kad je svakome čitaocu bilo jasno da tabloidi poput "Sutra", paljanskog novinara Željka Cvijanovića imaju jednokratan rok, a blaćenje političkih protivnika kao jedini cilj, opet niko nije smeo reč da kaže. Danas kad je ta Cvijina i Miškova medijska "batina" prestala da izlazi (danom završetka izbora), opet novinarska udruženja i javnost ćute.

Vratimo se na Miškovićev odlazak iz zemlje i iznošenje kapitala. Zbog čega on to čini?

Prvo, sav kapital kojim on raspolaže nije u Srbiji, već je na Kipru. Dovoljno je Miško pametan i „patriotski" nastrojen da ne plaća porez tamo gde otima, tako da će deo kapitala samo preći iz jedne zemlje u drugu van Srbije. Sva imovina koju Miško poseduje je vlasništvo of shore kompanija i advokatskih kancelarija koje je taj gigant lopovluka i korupcije pootvarao širom sveta. Kako u Srbiji više nema onu vrstu „mira" koju je godinama uživao, plaćajući da ga drže van žiže javnosti, počeo je da traži moćnije zaštitinike. Uz pomoć engleskog ambasadora i obaveštajaca zapadnih bezbednosnih službi, kao i uz pomoć skupih advokata, tu je zaštitu pronašao u Britaniji, na sličan način kako je pronašao i Berezovski ili desetine milijardera širom sveta. Već je puno investirao u Londonu, od kupovine jedne od najskuplje plaćenih nekretnina, do poslovnih prostora, otvaranja bankarskih računa i ulaganja u hedž fondove. Pored toga počeo je sa ulaganjima i u SAD, kupovinom hotela i restorana na Floridi, ulaganjem u nekretnine na zapadnoj obali i ko zna čime još. Očigledan je pokušaj da svoj prljav novac „ponovo opere" ali ovaj put tako da se više nikada ne otvori pitanje porekla tog novca. Strah da će u Srbiji jednog dana na vlast doći neka normalna i poštena grupa ljudi, koje Miško i Milka neće moći da kupe i podmite, je očigledno dovoljno jak razlog da ove korake preduzme.

Da li je Mišković samo formalni vlasnik kapitala koji se mjeri u milijardama eura i da li iza tog novca stoji neko drugi?

Mislim da je danas on jedini vlasnik toga. Ostale je ili pobedio ili isplatio ili prevario, neki su umrli prirodnom smrću, neke je uhapsio, stavio na poternice, ucenio....

Međutim, siguran sam da i danas jedna značajna grupa ljudi zna detalje o njegovom kapitalu i o načinu na koji ga je stekao i to onih ljudi koji su za vreme dvedesetih bili na ključnim mestima u tajnim službama, carini, policiji, pravosuđu, onih koji su mu i omogućavali da to sve može da stekne a koji su danas sa njim u „korektnim odnosima". Oni ne polažu pravo na vlasništvo nad kapitalom, ali mogu da za svoje potrebe traže „pomoć" kad god im je to potrebno i da „pomoć" dobiju. Tako je javna tajna da je on uz pomoć još nekoliko tajkuna uvek izlazio u susret zahtevima Miloševića, SPS-a ili članova (Miloševićeve) porodice. I kad je bilo pitanje plaćanja troškova odbrane Miloševića u Hagu, njegove sahrane ili finansiranje kupovine kuće za porodicu u Moskvi. I tako su svi zadovoljni i mirni. Ukoliko ih ne bi poslušao, zna se kakva bi cena onda morala da bude plaćena.Tako je i javna tajna u Srbiji da je otmica Miškovića organizovana upravo od strane tih bivših pripadnika DB-a na čelu sa Legijom, nezadovoljnih Miškovićevim ponašanjem posle 5.oktobra i nespremnošću da nastavi sa davanjem „reketa" koji im je prethodno plaćao. Kako je na mestu ministra policije posle oktobarskih promena bio Dušan Mihajlović, kućni prijatelj Miroslava Miškovića i kolega iz Miloševićeve vlade, svi dokazi o njegovim kriminalnim poslovanjima su u tom periodu uništeni i izbrisani, iako bi uz pomoć inspektora lako mogli biti rekonstruisani.

Uskoro će se navršiti pet godina od Đinđićevog ubistva, Milorad Luković Legija organizator ubistva premijera Đinđića osuđen je na 138 godina zatvora za sva krivična dijela koja je počinio. Da li su prema Vašem mišljenu ubice adekvatno osuđene?

Ne dovodi se više u pitanje da li su ljudi koji su osuđeni i izvršioci tog dela, jer je to jasno kao dan. Ključna stvar je ko stoji iza njih, ili ko je tim poluretardiranim likovima, isključujući Legiju koji je prilično inteligentan, dao političku podršku. Ja sam 2005. godine „šokirao" javnost kada sam kazao da iza njih stoji kabinet Vojislava Koštunice. Tada je to izazvalo šok. Tri godine nakon toga potvrdilo se da je sve što sam govori tada, tačno. To apsolutno svi u ovoj državi znaju ali i zataškavaju. Svakodnevna hajka protiv LDP-a, Čedomira Jovanovića i mene tokom prošlog leta, u ovdašnjim tabloidima, bila je rezultat panike u Koštuničinim redovima. Oni su napadali sve one koji su postavljali pitanje - ko je dao dozvolu da se ubije Đinđić? Oko toga vam se u Srbiji sve prelama. Namera pučista, sa Koštunicom na čelu, bila je da se Zoranovo ubistvo prikaže kao obračun mafije i od toga ne odustaju ni dan danas. I dalje neprestano podmeću tezu da je Đinđićeva vlada bila mafijaška i tako sugerišu građanima da je prvi demokratski premijer Srbije ubijen kao mafijaš. Iako je Legija dobio preko 100 godina robije, neke od tih presuda čak su i pravosnažne, iako postoji stotine iskaza i materijalnih dokaza i to njegovih pratilaca i članova bande, koji objašnjavaju kako su ubijali, pljačkali, otimali, trgovali drogom, u većini „medija" u Srbiji Legija je heroj, a građani su naterani da svakodnevno čitaju izjave njegovih advokata - konsiljera mafije, da je Legija nevin i da mrava ne bi zgazio. Za to stanje društva odgovorni su podjednako i Koštunica i Tadić. Najzanimljivija stvar koja se sada dešava, oko tog serijskog ubice, je da po presudi koja je doneta protiv Zemunskog klana, gde je on takođe dobio četrdeset godina zatvora, po prvi put se zahteva da ti kriminalci na čelu sa njim, moraju da vrate novac koji su otimali ljudima i to u vrednosti od oko 16 miliona eura. Nakon toga je nastala panika u redovima mafijaša, jer prema zakonu ukoliko ne vrate taj novac u roku od 15 dana, sledi plenidba njihove imovine. Jedan od najbogatijih ljudi među njima je vođa te bande Milorad Ulemek Legija. Zato se u posljednje vreme sve ćešće objavljuju tekstovi u novinama po kojima je Legija siromah, navodno nema ni dinara, jer eto nije ni svog advokata isplatio. Tako sada srpska javnost treba da plače nad tužnom sudbinom tog monstruma iako se zna da Legijina žena često putuje sa decom na Daleki istok, tamo ostaje mesec ili dva, da ima desetine telohranitelja, blindirane automobile, da ima firmu za obezbeđenje lica, izdavačku kuću koja štampa Legijine knjige za koje se hvale da se prodaju u tiražu u desetinama ili stotina hiljada primeraka. I pored svega toga, sada od njih prave siromašne i časne ljude, koje eto neko hoće da istera na ulicu, jer im se nema šta zapleniti osim kuće, vredne par miliona.

Mozda i nemaju novca, mozda su potrošili?

Ma, kakvi, pa ceo Beograd zna istinu. Ja sam za vreme svojih kratkih, povremenih dolazaka u Beograd, uspeo da saznam ne samo koliko je Legija bogat i u kojim je sve poslovima, nego i detalje šta je sa parama o kojima se u javnosti stalno priča. O silnim milionima od otmica, pljački, trgovine drogom. Taj je novac još dok je Zemunski klan postojao «opran» i ubačen u redovne novčane tokove, a od dolaska Koštuničine vlade omogućava se da se taj novac investira u najprofitabilnije projekte.

Koji su to najprofitabilniji projekti ?

Mnogi, od poslova fizičko tehničke zaštite, izdavaštva, što se javno zna do «zelenašenja» ali i nekih državno značajnih poslova, što je apsolutni skandal! Zamislite koliko je posrnuće društva, kada ljudi koji se bave prodajom droge celoga života, uspeju da zaokruže taj proces tako što su novac od droge uložili u kliniku za lečenje zavisnosti od droge, kao što je to urađeno u Beogradu u slučaju Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti.Gde je ministar zdravlja da to spreči? Naravno da se Legijin kapital ne vidi transparentno niti je on ili neko njemu blizak direktno u vlasničkoj strukturi, ali je taj novac uložen kroz najveću donaciju u tu bolnicu i to lično «Legijinog bankara», danas uglednog poslovnog čoveka u Beogradu, Branka Savkovića. «Gospodin» Savković Legijin novac oplođuje i kroz druge investicije od kojih je najunosniji posao sa kupovinom zemlje i to one koja ubrzo pošto je « gospodin » Savković kupi, dobija dozvole za izgradnju benzinskih stanica. Posao je apsolutno legalan, Savković i njegovi partneri, rođaci, kumovi medju kojima je i jedan rođak Meše Selimovića, kupuju zemlju od seljaka uz lokalne ili magistralne puteve po niskoj ceni, a onda uz pomoć veza iz samog vrha države te parcele preko noći dobijaju upotrebne dozvole za izgradnju benzinskih i servisnih stanica. Tako zemlja vredna 50 ili 100 hiljada evra, preko noći postaje kapital od 3, 5 ili 10 miliona u zavisnosti da li je parcela uz budući autoput Horgoš - Požega ili je recimo benzinska stanica na Zvezdari. Savković ove poslove radi sa konzorcijumom OMV Jugoslavija i to kao suinvestitor, pa se tako u nekim projektima Legijin novac ulaže ortački u izgradnju benzinskih pumpi ove ugledne firme i tako ostvaruje profite. Legalno i jednostavno, zar ne?! Problem je samo što te dozvole daju državni organi, koji su dužni da provere i poreklo novca, kao i osobe koje tim novcem raspolažu, a verujem da im je bilo vrlo lako da najobičnijom «google» proverom saznaju da se iza imena poslovnog čoveka Branka Savkovića, krije niko drugi do doajen srpskog podzemlja čuveni Žika Živac, čovek osuđen na 10 godina robije u Nemačkoj za trgovinu drogom i mnoga druga krivična dela.Verujem da to nije bilo teško ni uglednoj kompaniji OMV da proveri. Pouzdano znam da je deo države znao za veze Legijinog «bankara» Žike Živca, jer je njihova veza sa pomoćnikom ministra Velje Ilića, Branimirom Ujdurom bila otkrivena i ministar Ilić je penzionisao svog pomoćnika upravo zbog takvih poslova. Iako je ministar Dinkić, dok je bio ministar finansija, naterao sve poslovne banke da instaliraju posebne softwere koji prate promete na računu ili kreditnim karticama, kao i dizanje gotovine svih osoba čiji je spisak sastavio sam Dinkić, Žika Živac i njegovi ortaci slobodno i bez straha drže u jednoj od banaka bliskoj Dinkiću desetine miliona evra, iznose u kešu milione, investiraju milione.

Zbog svega navedenog tvrdim da država pomaže u pranju Legijih para ili makar žmuri dok se to dešava, jer je verovatno i to deo dogovora napravljenog tajno i protivzkonito u onoj noći predaje tog serijskog ubice.

(U slijedećem broju: o kriminalu Damira Fazlića, Vojina Lazarevića, hapšenju Dragana Džajića, prodaji NIS-a, ucjenama iz Rusije, ulozi Milorada Dodika)

Intervju Vladimira Popovića (II deo)

VLADIMIR POPOVIĆ BEBA, nekadašnji najbliži saradnik ubijenog srbijanskog premijera ZORANA ĐINĐIĆA, danas jedan od najčešćih i najdosljednijih kritičara srbijanske političke mafije, u drugom nastavku ekskluzivnog razgovora sa našom novinarkom govori o "vlasniku Srbije" tajkunu MIROSLAVU MIŠKOVIĆU i njegovim poslovima u Srbiji i Bosni i Hercegovini, objašnjava njegove veze sa bh. Medijskim "gospodarom" FAHRUDINOM RADONČIĆEM, otkriva ko su biznismeni DAMIR FAZLIĆ I VOJIN LAZAREVIĆ; prvi nastavak intervjua sa Popovićem uznemirio je cijeli region - ovaj će ga šokirati!

Nakon što je poslanička grupa LDP-a zahtijevala da se u Skupštini Srbije osnuje Anketni odbor koji je trebao da utvrdi porijeklo imovine Miroslava Miškovića, u Srbiji je nastala prava medijska hajka na Čedomira Jovanovića?

Tako izgledaju države kojima vladaju ljudi poput Miškovića i gde elite ćute, držeći ispružene dlanove pred takvim gazdama. Gledajte i učite, jer će tako biti i kod vas u BiH. Pa, kad se neko usudi da kaže da je prekršio zakon i da teško zloupotrebljava monopol, kao što je to u Srbiji rekao državni organ, a stranka Čedomira Jovanovića na tome insistirala, onda taj balkanski Kiklop naredi da se teme zamene, da niko o tome ne sme da piše i priča, a preko svojih plaćenih politič ara i medija zameni teze. Pa je tako on tužio Vericu Barać, predsednicu Saveta za borbu protiv korupcije, za klevetu, a Čedomira Jovanovića optužio da je mafijaš i njegov otmičar. To je jasna poruka svakome živom kako će proći ako samo i pita da li Mišković i "Delta" krše zakone. Nema puno ljudi koji su spremni da prolaze kroz takve divljačke kampanje, kroz koje prolazi Čedomir Jovanović ili ja. Da 7 godina iz dana u dan trpite da vas preko mafijaš kih medija najstrašnije optužuju, kleveću, nameštaju, da vam uništavaju poslove, porodice, prijatelje, falsifikuju biografije... Ali ono što malo ljudi u Srbiji zna jeste to da je optužbom protiv Čedomira da je umešan u otmicu samo javno izrečeno ono što Mišković tajno priča, a kroz svoje medije gura evo već 7 godina. On je, naime, za tu otmicu tajno optuživao Zorana Đinđića, tvrdeći svim svojim poslovnim partnerima i članovima njegovog udruženja "Privrednik" da je Zoran naručio otmicu i uzeo pare. Te priče je naročito počeo da širi posle Zoranovog ubistva i to je dokazivao navodnim Čedinim uticajem na puštanje otmičara iz zatvora, navodeći da mu je to potvrdila još jedna "Miloševićeva krpa", ministar policije u Zoranovoj vladi Dušan Mihajlović.

ZAŠTO JE UHAPŠEN DRAGAN DŽAJIĆ

Zašto bi Mišković optuživao Đinđića za otmicu, pa on se hvalio da je i sa Đinđićem jako blizak?

Pre svega, on se Zorana jako bojao, a površna bliskost između njih se desila poslednjih nekoliko meseci Zoranovog života. Razlozi za to bili su Zoranova pragmatičnost, ali i nemoć tadašnje vlade kao i svakodnevni napadi koje su sprovodili mediji koje je i tada kontrolisao Mišković. Zna se da je njegovu otmicu organizovao Zemunski klan i deo Crvenih beretki po nalogu delova DB-a, bivših Miškovićevih partnera. Razlozi zbog kojih su članovi tog klana izašli iz zatvora ne temelje se na lažnim optužbama usmerenim protiv Čede Jovanović a ili Đinđića, već u činjenici da je Četvrti opštinski sud koji je u to vreme kontrolisala stranka Vojislava Koštunice, bio korumpiran od strane Zemunskog klana i da su na taj način uspeli da obesmisle istragu, tako da su kriminalci pušteni u nedostatku dokaza. To je znao i Mišković, ali nečista savest i prljava prošlost tog ratnog oligarha ga je terala da sebi obezbeđuje alibi političke žrtve zbog eventualnih sudskih sankcija. Kako je Zoran ubijen, a pošto je ipak neumesno da se mrtav čovek optužuje za izmišljeno kriminalno delo, Mišković je krenuo da optužuje njegovo najbliže okruženje, i to Čedu, pod izgovorom da mu je to potvrdio Dušan Mihajlović. Napad na Čedu krenuo je nakon što je on u Parlamentu pokazao belešku Američke ambasade iz koje se vidi da Mišković praktično kontroliš e Vladu Vojislava Koštunice, i to ne samo ministre iz Koštuničine stranke nego i onaj drugi, takozvani proevropski deo, na čelu sa Borisom Tadićem.

Kao odgovor na te činjenice, usledila je paškvila koju je, u Miškovićevo ime, napisao urednik "Vremena" Dragoljub Žarković, PR "Delte" i Madamme Milke Forcan, finansijski zavisan od Miroslava Miškovića i njegov privatni pisar. Žarković i Mišković su našli uporište za takvo pisanje u izjavi jednog od osuđenih ubica Zorana Đinđića i vođe Zemunskog klana. Tako je javnost Srbije danima čitala "Miškovo pismo" bazirano na laganju jednoga od braće Simović, osobe optužene za preko četrdeset ubistava, između ostalih i ubistvo Zorana Đinđića, osobe koja se godinama bavila trgovinom drogom, sekla ljude testerama, kačila na mesarske kuke, palila prethodno premlać enje "saborce" itd. Takva osoba je ključni Miškovićev argument da je Čeda stajao iza njegove otmice. I, na kraju, iako svako živ u Srbiji zna da je "Delta" apsolutni monopolista, niko o tome nije smeo da priča, a hajka na Čedu je bila vaspitna - da se pokaže kako će svako da prođe ko dirne u Miškovića.

Prošle godine ste Miškovića optužili i za hapšenje svojih konkurenata i rekli da srećom još ne ubija. Da li i dalje stojite iza te izjave?

Pa naravno! Od tog intervjua naredio je i podržavao hapšenja još nekoliko grupa. Od rukovodstva "Genexa" pa do, evo, Dragana Džajića.

Hoćete reći da je legendarni fudbaler Dragan Džajić uhapšen po nalogu Miškovića?!

Ne po direktnom nalogu, ali uz ogromnu podršku njega i njegovih medija. Znam da su naši fudbalski klubovi bili izvorište kriminala i korupcije. Partizan i Zvezda najgori. Ne znam da li je Džajić bio u to uključen, da li je morao da bude ili je potpuno nevin. Neka to dokažu sud i vreme. Ali znam da onaj način hapšenja najveće fudbalske legende Balkana, koji je postao prepoznatljiv stil Koštuničine vlasti, a koji sprovode Miloševićev ministar i lakej Mire Marković Aleksandar Tijanić i sitni lopov, bivši taksista, Dragan Jočić, Koštuničin ministar policije, stavljanje lisica na ruke Džajiću, uz slanje onih podgojenih pozornika i guranje u maricu sa rešetkama kojom se skupljaju kurve uličarke, takvo poniženje je samo mogla da smisli grupa bolesnih i zlih ljudi koje oličavaju Koštunica i Mišković. Zamislite da Nemci tako hapse Beckenbauera ili Francuzi Platinija?! Takvu bahatost ovi monstrumi sprovode od trenutka kada su preuzli "ministarstva sila" i nacionalne medije. Tako su hapsili i bivšeg tužioca Radeta Terzića, predsednika suda Gorana Kljajevića i brata predsednika Sudskog veća koje je sudilo Đinđićevim ubicama. Cilj im je uvek isti - poniženje i difamacija, iako se posle nekoliko dana ili nedelja vidi da dokaza nema. Mišković je rešio da otme i Zvezdu i trebalo mu je kompromitovanje bivšeg rukovodstva, jer je svoje ljude već postavio na čelo Zvezde. Ako mislite da Zvezdu otima jer želi da očuva taj nacionalni simbol ili hoće da pomaže sport, varate se. U pitanju je njegova nezasita glad za zaradom. Zvezda je rudnik zlata, gde će taj "Gigant iz Bošnjana" zaraditi milijardu evra.

Milijardu eura zarade na Zvezdi?

Tako što će porušiti i raseliti pomoćne terene i tu napraviti milion kvadratnih metara poslovnog prostora u samom centru grada, pomnožite sa 1000 evra zarade i eto njegovog motiva. Zato je i ovo ponižavajuće hapšenje Džajića korisno "Delti", zato se mafijašica i ološ Svetlana Veličković Ražnatović, iako ogrezla u kriminalu i krađi, dočekuje u kabinetima ministara i štiti, a jedan od simbola naše države, Džajić, onako ponižava. Kako su i svi mediji u Miškovićevom vlasništvu, na taj način se i javnost sluđuje i usmerava.

Drugi put naglašavate da su svi mediji u njegovom vlasništvu! Da ipak ne pretjerujete?

Verujte da ne preterujem. On ili njegova "madamme" su ili neposredni vlasnici i finansijeri ili posredno ucenjuju ostale medije preko budžeta za reklamu ili preko kredita i banaka ili čak i štamparija. Zahvaljujući malopre pomenutom Dragoljubu Žarkoviću i privatnom dilu između njih dvojice, Mišković je postao i vlasnik štamparije koju su strane države svojevremeno donirale tzv. nezavisnim medijima upravo da bi mogli da se suprotstavljaju Miloševiću i njegovim ljudima, poput samog Miškovića. Počeo je da kupuje i tv stanice širom Srbije, kao što su TV Enter i TV Panonija, pa tako uz Velju Ilića postaje vlasnik i najvećeg broja lokalnih TV stanica. U Srbiji je potpuni medijski mrak. Verujem da će se do izlaska ovoga intervjua po nalogu Koštunice i Tadića ugasiti i nedeljnik "Evropa", vlasniš tvo Milana Jankovića Zeptera. I to najbolje pokazuje stanje medijskih sloboda u ovoj jadnoj zemlji. Taj je nedeljnik stvoren da bi se rušila optužnica ubicama Zorana Đinđića i uništavao onaj deo građana okrenutih Evropi. Upravo zato je i dat na upravljenje Karadžićevom pisaru Željku Cvijanoviću. U to vreme taj list je uživao medijsku i finansijsku podršku. Kada ga je nasledio na tom mestu, još jedan od takvih plaćenih novinara Rade Stanić, onda je bilo preporučljivo da Zepter pokriva finansijske gubitke tadašnjeg mafijaškog glasila. Pre pola godine Zepter je rešio da ipak sredi taj nedeljnik i posle otpuštanja Stanića (koga je odmah primila u Politiku još jedna paljanska novinarka Ljiljana Ugrica Smajlović) doveo je normalne, profesionalne novinare i urednike. Vrlo brzo je "Evropa" postala pristojan, kulturan nedeljnik i sam Zepter je bio zadovoljan kvalitetom, što mi je lično potvrdio. Ali pošto Koštunici i Tadiću ne odgovara da postoje u Srbiji normalni i slobodni mediji, Zepter će vrlo brzo morati da zatvori ovaj list. Samo gledajte!

MIŠKOVIĆ SVE KONTROLIŠE

Vi ste podigli tužbu protiv Dušana Mihajlovića, ministra policije u Vladi Zorana Đinđića. To je jedan od dvadesetak sporova koje vodite, ali medijski najinteresantniji. Zbog čega ste ga tužili?

Zbog toga što je, pokušavajući da se izvuče iz neugodne situacije u koju su ga doveli novinari TV B92, iz čista mira u junu prošle godine, prilikom pokretanja policijske akcija "Mreža" a koja se odnosila na raskrinkavanje grupa koje su se bavile švercom cigareta, počeo da me optužuje za sve i svašta. Naime, jedan od optuženih navodnih vođa takvih grupa Stanko Subotić je novinarima emisije "Insider" rekao da je za tu akciju znao još tokom 2003. i da mu je sam ministar Mihajlović, koji je tu akciju tajno sprovodio, o tome pričao i na neki ga način ucenjivao. Kako je svima bilo očigledno da je Mihajlović načinio teško krivično delo zloupotrebe položaja, novinari sa TV B92 su od samog aktuelnog ministra policije Dragana Jočića dobili potvrdu da je to tačno i da će Mihajlović biti pozvan na saslušanje. Kako hapšenjima po Srbiji upravlja Miroslav Mišković, Mihajlović u panici otrčava kod njega i moli starog druga za zaštitu. Tako se Mihajlović i zaštićuje, ali kao protivuslugu on daje Koštunici i njegovima lažnu priču o političkoj pozadini ubistva Zorana Đinđića, ono što najviše žulja tu grupu zaverenika i, umesto odgovora na optužbe o zloupotrebi položaja u akciji Mreža, taj ljigavi Miloševićev ministar započinje dvomeseč nu šaradu optužbi za sva krivična dela protiv mene, uključujući i optužbe da sam ja kriv što je Đinđić ubijen. Miškovićev dodatni motiv za tu besmislenu akciju bila je lična osveta, jer sam 3 meseca ranije prvi javno u jednom intervjuu Miškovića označio kao najveće zlo u Srbiji i praktično vlasnika Srbije.

Nije valjda samo Mišković vlasnik Srbije, postoje i drugi tajkuni koji su takođe uticajni. Da li biste izdvojili neke?

Mišković je ubedljivo najveći i najmoćniji, apsolutni gospodar Srbije, ali daleko od toga da je jedini. Njime sam se najviše bavio jer o njemu niko nije smeo ni reč da kaže a on sam sebe naziva kičmom srpske privrede. Tu su međutim i drugi "trgovci akciznih roba" poput Pere Matića iz Benkovca kojeg su Mirko Marijanovic i srpska UDBA načinili jednim od najbogatijih ljudi na Balkanu. Tu je i Dušan Zabunović, vlasnik firme MPS, bivši poslovni partner Marka Miloševića, danas vlasnik hotela u Beogradu, za koji je ceo svet čuo jer u jednoj od soba drži Hitlerov portret. Ima tu i klasičnih kriminalaca poput Predraga Rankovića Peconija. Naravno, tu su i Kostuničini omiljeni "biznismeni" Vuk Hamović i Vojin Lazarević.

MIŠKOVIĆ ĆE "ŠUTNUTI" I RADONČIĆA ČIM MU ZAVRŠI POSLOVE U BiH

Kako su se zapravo obogatili Vojin Lazarević i Vuk Hamović?

Vojin Lazarević je to uradio preko svog kuma Aleksandra Nikitovića, sadašnjeg šefa kabineta Vojislava Koš- tunice, a u vreme dolaska Koštunice na vlast, zamenika šefa kabineta, monstruozne Ljiljane Nedeljković. Vuk Hamović je dodatno potvrdio bliskost sa Koštuničinim kabinetom i preko tadašnjeg ambasadora SiCG u Londonu Vladete Jankovića, odnosno privatnog druženja njihovih žena. Monopol na uvoz i izvoz električne energije, prodaju nafte i ostalih energenata dodatno su potvrdili ličnim i finansijskim odnosima sa Mlađanom Dinkićem, tadašnjim guvernerom, koji je devizne rezerve zemlje prebacivao u njihovu Euroaksis banku u Moskvi, a koju su oni preuzeli od Miloševićevih ljudi odmah posle 5. oktobra. Zahvaljujući upravo ovakvom "besplatnom novcu", koji im je davao Dinkić, počeli su da se enormno bogate i tako dočekali Kostuničin dolazak u vladu Srbije i vrtoglavi uspeh u nastavku otimanja i bogaćenja.

Fahrudin Radončić, vlasnik "Dnevnog avaza", preko Damira Fazlića i Miroslava Miškovića instalira Vojina Lazarevića u BiH, tako što mu poku- šavaju pomoći u privatizaciji profitabilnih bh. firmi. Takav pokušaj je bio sa kupovinom sarajevskog Energoinvesta, ali i u trgovini energentima u BiH?

Nema tu ništa čudno! Ne postoje nikakvi moralni standardi u kojima se kreće društveni, javni i poslovni život u regionu. Najveći politički neprijatelji postaju najbliži saradnici, dojučerašnji pripadnici zaraćenih strana osnivaju zajedničke kompanije. Pravila ponašanja u tim poslovnim krugovima preneta su iz mafijaškog sveta, klanovi koji danas ratuju sutra sarađuju. Tako je i moguće da Mišković, koji je novac zaradio na tragovima Miloševićevih zverstava, između ostalog i po Bosni, dolazi danas sa tim istim novcem da kupuje tu istu Bosnu. Otud i pojava Damira Fazlića, opskurne ličnosti, trećerazrednog kriminalca i ološa, poslovnog ortaka šefa hrvatske mafije Hrvoja Petrača, koji danas izigrava tobože nekakvog čoveka za političke kontakte sa zapadnim državama i ove dvojice oligarha. Iako svi znaju ko je Fazlić, on i dalje uživa značajan uticaj u političkom vrhu u BiH, naročito u Sarajevu.

Šta je to spojilo Damira Fazlića i Miroslava Miškovića?

Podzemlje, kriminal, tajne službe, Tijanić, Fahrudin Radončić... Pre svega sličan karakterni profil Fazlića i Miškovića. Fazlić je majstor opsene, a to je Miškoviću ovde na Balkanu potrebno. Zato i šalje tog malog kriminalca da u njegovo ime završava najprljavije poslove korupcije od Albanije do Bosne. On je čovek za prljave poslove Radončica i Miškovića i biće vrlo zanimljivo gledati na čiju će se stranu okrenuti kada Mišković poželi da se jednoga trenutka reši Radončića, kao što je uradio sa svim ostalim svojim poslovnim partnerima.

DAMIR FAZLIĆ JE OLOŠ I TREĆERAZREDNI ŠPIJUN

Dok ste se nalazili na čelu Biroa za informisanje u Vladi Zorana Đinđića, imali ste prilike da se sretnete sa Fazlić em. Kojim povodom?

Video sam ga jedanput u životu. Iako je pokušavao da do mene dođe i zvanično, preko Američke ambasade, ja na to nisam pristajao, a video sam ga slučajno kada se pojavio u stanu jednog mog prijatelja gde sam ja bio u poseti. Počeo je da ogovara kabinet Vojislava Koštunice, Aleksandra Tijanića, Radeta Bulatovića, načelnika BIA-e, Acu Tomića, šefa KOS-a, i da objašnjava da su to psihopate i ludaci, da pljačkaju Srbiju, da njega koriste kako bi im on napravio veze sa engleskom obaveš tajnom službom i da su spremni svašta da naprave Zoranu Đinđiću. Kazao sam mu da dođe u Vladu i sve to lepo kaže zvanično. Došao je, našao se sa Zoranom Janjuševićem i napisao neki iskaz koji ja i danas posedujem, međutim, nije bilo ni reči od onog što je pričao dan ranije. Posle je to zloupotrebljavao tvrdeći da sam ga ja ucenjivao i da sam ga terao da lažno optuži Koštunicu i njemu bliske ljude. Sećam se da je Fazlić bio uhapšen od strane naše vlade, odnosno priveden od strane BIA-e, jer se i tada bavio nekim kriminalnim poslovima. Tadašnji ambasador SAD-a William Montgomery je intervenisao i tražio da se Fazlić pusti i pored toga što nije bio američki državljanin. Đinđić ga nikad u životu nije video, prvi put je čuo za to ime tada kada je Montgomery intervenisao, iako je taj mali psihopata Fazlić širio lažnu priču da mu je Đinđić ujak. To smo saznali kada je Zoranu stigao dopis jednog poslovnog čoveka iz Amerike, koji je bio žrtva Fazlića i koji je potvrdio da ga je Fazlić lagao mesecima, uzimao novac navodno za vladu i Đinđićeve saradnike i da kad mu je direktno zapretio da će ići u policiju, Fazlić je u suzama priznao da je sve lagao i da ne samo što nije rođak Đinđića nego ga nikada nije ni video.

Svjedoci smo čvrste saradnje Milorada Dodika, Borisa Tadića i Vojislava Koštunice. Koji interesi, prema Vašm saznanjima, vežu njih trojicu?

To su pre svega lični politički i lični finansijski interesi. Tadiću i Koštunici odgovara koketiranje sa srpskim nacionalizmom i vezama sa Republikom Srpskom, kao što je uostalom i Milošević to radio. U Srbiji imate preko milion glasača koji su direktno ili indirektno povezani sa tim korpusom. To namigivanje i ljubljenje sa "pojedinim grupama" a u cilju postizanja izbornih rezultata je vrlo slično dodvoravanju Koštunice i polovine ministara Arkanovoj udovici i mafijašici Svetlani Ražnatović, ili Tadićevo izvinjavanje istoj toj vlasnici alibija Zoranovih ubica jer, zaboga, iza nje je 100 hiljada lobotomisanih mladih ljudi, a oni su svi potencijalni glasači. Pored toga, kod Koštunice postoji i patološka bliskost sa prekodrinskim Srbima, koje on naziva zdravijim bićem srpskog naroda, jer smo valjda mi ovde genetski lošiji, nespremni da ubijamo i pljačkamo, pa otuda i ta erotska bliskost Koštunice i Dodika. Ipak verujem da su Dodikovi interesi delimično drugačiji, on se pre svega ponaša kao pragmatičan političar koji iz bliskosti sa vlastima u Beogradu stiče kako politički značaj tako i ekonomski, i ne samo lično za njega već i za Republiku Srpsku. O tome najbolje govori prodaja Telekoma Srpske, bolje rečeno bahato rasipništvo Koštunice i njegovog sluge Draška Petrovića, koje su građani Srbije platili 600 miliona evra. Nimalo slučajno, to se desilo tokom izbora u Srbiji, kada su ova pljačka građana Srbije od strane njihove prekodrinske braće, cupkanje ispod nogu mafijašice kao i javno telefoniranje sa Zdravkom Čolićem bili jedini Koš- tuničin argument. Komična uloga premijera Dodika na svim skupovima vladajuć ih stranaka i javna podrška svima koji su tada bili na vlasti, a koja je rezultirala željom za pobedom DS-a na mitingu DSS-a i obratno, najbolje govori kakvi su motivi i iskrenost ovoga političara. Verujem da mnogi čitaoci i sami zaključ uju da se odgovor nalazi u domenu morala, a ne politike.

Izvor: oficijalni sajt LDP-a (I deo), i Ldp Nis (II deo).

ne,batice,ovo sto ja radim nije spam,to je samo pokusaj da tebi,zadrtini poput svakog LDPovca,objasnim da nikoga ovde ne zanimaju tvoje govnarije.
znam da je uzaludno,posto ste vi liberali,kao sto rekoh,vece zdrte dileje i od onih najgorih,najtvrdjih radikala,komunjara,sta god...ali se sve nadam da ces valjda da ukapiras da niko ne cita tvoje gluposti.
da,tacno,kao sto me apsolutno ne zanima tvoj Narkoman,isto tako me apsolutno ne zanima ni neciji Grobar,ili Vojvoda Vepar,ili bilo koji nas politicMar.
samo sto na toj temi o SNSu uvek ima neke aktivnosti,jer se ili prepiru SNSovci i SRSovci,ili se kace neke vesti,ili se diskutuje o necemu.dok na ovakvim tvojim govnarijama,koje ujedno koristis i kao reklamu za svoje usrano krdo,nema sta da se radi,i o cemu da se diskutuje,posto ti i tvoje govnarije nikoga ovde na forumu ne zanimaju.
cak i kada vas ukenja da jednom u par godina kazete(glagol "uraditi" nije opcija,posto svi vi ne znate ni sta znaci ta rec...) nesto dobro,to uvek zatrpate novom gomilom svojih balega,tako da niko ne zeli da traci vreme da trazi tu poneku pametnu recenicu.

shvati vec jednom-nikoga ne boli patka za vas.
zato nemoj bezveze da spamujes forum i dalje,i testiras modove,jer,vi hipici nikoga ne zanimate.

Ti ces meni da objasnis, pazi ej. Ajde idi malo proluftiraj glavu pa se vrati umisljeni stvore. Mislis da mene zabole za tek tvojim svinjarijama i debilizmu? A to sto tebe ne zanimaju politicari ni politika, koji kurac onda radis na politickom forumu, idi nadji neki adekvatniji za tvoje svestenstvo i cistocu. Ajde bre, sta se ja tu raspravljam s tobom, prestani da zaspamavas temu posvecenu LDP ili cu te prijaviti.

Dobra tema, za izbegavanje 

joj,al smo vatreni... 
ko i uvek,vatreni do koske,a nemaju mozga da shvate kolko su smesni... 
btw,dobra vam je ta vasa taktika-cim se neko ne slaze sa vama,on je umisljen. 
a znam da tebe ne zanimaju drugi,normalno,kada vi liberalske zadrtine vidite i cujete samo ono sto zelite.
jel ovo deo kad treba da se uplasim? 
a,dobro... 
  

slobodno me prijavi za "zaspamovanje(o_O  ) teme posvecene LDPu".
samo izvoli.

znas,to tako,u zamisljenoj situaciji,kada ti i tvoja hipi druzina dodjete na vlast,e onda tako kevci i donosi zakone da se svako kako si bese rekao-"zaspamovanje teme posvecene LDPu" zakonski kaznjava i sankcionise. 
vi ste vec gori i od najtvrdjih i najopicenijih nacista,jedino bi vam na vlasti jos falili blesavi i opiceni zakoni,i,voila-i sam Hitler bi se ponosio.posto vidim da ste doktrinu "Sve za partiju","Partija ili smrt","Smrt neprijateljima partije",i slicne baljezgarije,vec preuzeli i usvojili.sad vam samo jos ostaje da uzmete vlast,i onda iserete brdo svojih blesavih zakona i akata.steta samo sto se ovo prvo nikad nece desiti.al,dobro,samo nek je nama Partija ziva i zdrava!   

Ovu temu sam otvorio u nameri da prezentujem delovanje LDP-a u drustvu, i da omogucim svakome ko zeli i da prokomentarise, onako kako su i druge politicke struje zastupljene na forumu. Sta je tu lose? Slobodno govorite protiv LDP, nemam nista protiv samo vas molim da se upristojite malo i ne vredjate. Svaka dzukela zna vredjati, u tome nije vestina, vec neumece da se kaze sta se misli na celishodniji nacin. Dakle apelujem samo na malo vise opste kulture, slobodno "pljujte" po LDP, ali bez licnog vredjanja mene ili bilo kog pristalice LDP na forumu, i spamovanja s necim sto nema veze s ovom strankom.

Kao sto sam prethodno i najavio sledi transkript govora Cedomira Jovanovica sa sednice Glavnog odbora Ldp-a.

Govor Čedomira Jovanovića sa 11. sednice Glavnog odbora Liberalno-demokratske partije

Sednice Glavnog odbora LDP-a nikada nisu bile ni blizu sednica drugih stranaka, svedene na monologe lidera partije ili događaj na koji se dolazi jer je deo partijske kulture i obaveze. Mislim da je ovo prilika da počnemo da stvaramo atmosferu koja je potrebna ne samom LDP-u koliko našem društvu. Mi smo 2006. godine kroz pravljenje Liberalno-demokratske partije napravili i jedan politički koncept, koji je u prethodne četiri godine apsolutno potvrđen, ali je neostvaren.

Problem je u činjenici da se kod nas društvo pre ili kasnije složi sa posledicama nekog stanja, pa prihvata određene vrednosti koje su nas sa njim konfrontirale u pojedinim situacijama. Manje ili više danas postoji saglasnost oko onoga što LDP govori kada obrazlaže kosovski problem.Takođe raste stepen podrške integraciji Srbije u NATO pakt kao i stepen razumevanja pojma evrointegracija našeg društva, ali samo u onoj meri koja je direktna posledica štete koja je proizašla iz distanciranja iz takvih politika, ali niko izvan LDP-a ne razume da su ti problemi posledica unutrašnjih deformacija. Iako smo sa jedne strane došli do veće prihvaćenosti politike LDP-a kroz vrednosti o kojima govorimo, onda sa druge strane taj prazan prostor između nas i tih šire prihvaćenih vrednosti treba da bude popunjen tako što će u njega ući LDP, a ne oni koji su se pojavili u tom prostoru tako što su skinuli bedž iza prvog ćoška.

Srbija je danas odraz više onoga što je u njoj pogrešno nego li onoga što je u njoj dobro. Za tako nešto odgovorni su svi. To nije posledica isključivo politike koja se u našem društvu vodila. Najočigledniji su primeri iz rasprave koja je obeležila izjašnjavanje Srbije ne o onome što se desilo u Srebrenici, nego onome što mi želimo da kažemo za sebe kao ljudi koji su bili posmatrači zločina,kao sugrađani onih koji su taj zločin izveli. Mi treba da nastavimo da iniciramo procese, da definišemo probleme i da odemo korak dalje od onoga što smo radili do sada i što nas dovodi u poziciju da postanemo stranka koja isporučuje rešenja. Ona ne mogu biti monopol jedne partije ili jedne politike, zbog toga je to stanje u kome se mi nalazimo prethodne dve godine,mogima izgledalo konfuzno.

Mi možemo da imamo razumevanje za ljude koji su osećali strah da li će ta naša širokogrudost i željabiti na ispravan način shvaćena ili će biti zloupotrebljena. Danas većina ljudi razume da mi ne možemo da budemo opozicija društvu zbog toga što nismo na vlasti. Mi imamo svoju politiku i u skladu sa njom donosimo određene odluke. Tako da ako smo se dogovorili oko cilja koji se zove moderna Srbija ne možemo ignorisati činjenicu da nemamo pravo da ga monopolizujemo. Ono što nas razlikuje je način na koji se krećemo do tog cilja. Stranka koja postoji četiri godine više utiče na evropski put, nego Vlada koja je na tom konceptu napravljena. Srbija treba da postane društvo ravnopravnih građana i društvo u kome političari nisu pošteđeni polaganja računa za svoju politiku.Jedini put je put širenja uticaja LDP- a u društvu i to jedino kroz dogovor sa ljudima u kome oni mogu da prepoznaju svoje konkretne interese.

Modernizacija Srbije nije sama po sebi cilj već je sredstvo koje će učiniti život u ovoj zemlji normalnijim ljudima koji u njoj žive, a nje danas nema zato što su resursi kojima se ona sprovodi redukovani. Isto tako do modernizacije ne može doći ako ljudi nisu akteri tih promena. Kako da ljudi budi akteri promena, ako su taoci predrasuda?

Vladajuća koalicija ne predlaže rešenja zato što nije popularno, a deo opozije o tim rešenjima ćuti ili nije sposoban da ih predloži i formuliše i zato što smatra da će ćutanjem osvojiti one koji su nezadovoljni životom u Srbiji. To je problem sa kojim se mi danas ovde treba da se suočimo i na koji moramo da ponudimo odgovor. Moderizacija kao sredstvo, a ne kao cilj, ima svoju infrastrukturu koja je proizašla iz naše potrebe da budemo deo savremenog sveta. Moramo poći od činjenice da mi nismo prva generacija koja je pokušala da uhvati korak sa svetom, već smo samo jedna u dugom nizu više nego neuspešnih. Srbija je to želela i 2000. godine pa u tome nije bila uspešna. Želela je i posle ubistva Zorana Đinđića, prvog demokratskog premijera, koga je prihvatila u najširem smislu, tek pošto ga je izgubila, i ta je želja držala narednih šest meseci. Srbija se za to opredila i 2008. godine ali danas definitivno mi ne možemo da kažemo da je ono što živimo i cena koju plaćamo samo deo puta na kome se nalazimo kako bi stigli do cilja koji je nesporan i koji je izraz naših želja bez obzira kojoj političkoj opciji pripadali.

Građane politika ne interesuje jer su joj se svi političari smučili.Društvo koje beži od svoje krvne slike jeste ono koje je osuđeno na neuspeh. Zbog toga danas treba formulisati nekoliko vrlo jasnih poruka i o tome razgovarati. Mi se sada nalazimo na godinu dana od novih izbora i to je manje ili više jasno. Prosto kada pogledate sastav vladajuće koalicije ne može se očekivati od njih da učine više od onoga što su učinili do sada. Kada se govori o međusobnim odnosima oni su veća pretnja jedni drugima nego bilo ko van nje. Oni sami više napadaju svoju Vladu nego što to činimo mi. Mi smo više podržali Vladu oko onih osnova oko kojih je ona osnovana, a pravljena je na evropskim, nego što su to činili delovi vladajuće koalicije. Bila je važnija organizacija lokalnih sudova nego pitanje ukidanja viza za naše građane, bilo je važnije gurnuti pod tepih antidiskriminacioni zakon nego izvući Srbiju iz izolacije. To su poslovi koje je odradila Liberalno-demokratska partija i to ne da bi se približila nekome na vlasti nego sa ambicijom da sa tom vrstom odnosa mi utičemo na procese u našem društvu.

Boris Tadić je tajkoji treba da postavi suštinska pitanja, a on to ne čini, jer je opterećen kompromisima koje pravi kako bi opstao na vlasti i tako troši naše vreme. Dve godine od izbora mi moramo da alarmiramo javnost i zatražimo da se te ključne teme otvore. Društvo kada bira između sopstvenog opstanka i bilo koje ideologije bira svoj opstanak, to se desilo Koštunici 2008. godine i to će se desiti onima koji nemaju autentične političke vrednosti ili hrabrost da sa njima izađu pred društvo. Kada se govori o modernizaciji zemlje mi na prvo mesto stavljamo ulazak u NATO pakt i mislimo da to treba da bude deo državne politike već ove Vlade. Odnos Srbije prema Kosovu treba da bude formulisan na osnovu stava naše zemlje o budućnosti srpske zajednice i kako taj život učiniti boljim. Srbija to neće učiniti tako što će nastaviti da živi sa glavom u pesku. Kosovski Srbi su počeli da prihvataju kosovske institucije.

Srbija treba da ima odgovor prema regionalnoj saradnji,odnosu prema nasleđu prošlosti. Nama ne može biti svejedno da li ćemo u Evropsku Uniju ući za četiri, osam ili dvanaest godina, ali od svakog licitiranja je važnije prihvatanje onih vrednosti koji menjaju odnose u našem društvu. Žao mi je,ali na javnost u ovom društvu više utiču farme i seke nego univerziteti, a za to su krivi upravo oni koji bi trebalo da afirmišu te vrednosti. Oni to ne čine jer nisu sposobni da ih kroz tu afirmaciju i sami poštuju. Mi treba da odgovorimo na ona pitanja koja ljudi danas sa pravom postavljaju. Kako je moguće imati normalne odnose sa onima koji su nas bombrdovali, kako uspostaviti odnose pune poverenja i poštovanja prema onima koji to nisu imali prema nama u prošlosti. Za to postoje politički razlozi, za to postoje ekonomski razlozi. Danas politički poredak počiva na funkciji predsednika Republike Srbije, tako da ugroženi Tadić predstavlja ugroženi politički poredak u zemlji. Mi ne mislimo da se vlast u Srbiji gradi tako što će svako uzeti svoj kraj za sebe i tu dovesti žirafu ili Koreanca. Ovde treba da se dogovorimo oko performansi društva, a onda da motivišemo građane da u saradnji sa njima te performanse učinimo životnim. To treba da bude suština politike na kojoj danas insistiramo. Drugi pričaju da će prodajom Telekoma ubrzati investicione procese u zemlji. Nova ekonomija treba da znači novu politiku, a to znači da treba da se povežemo sa svetom, da se povežemo sa onima koji su od nas uspešniji i da idemo onim putem kojim su mnogi drugi krenuli pre nas, a ne da tragamo mi za nekim autentičnim rešenjima koja nas po pravilu dovedu na stranputicu.

Prvi korak nas usmerava ka NATO-u, drugi korak ka Evropi. Mi ne možemo da odemo do Evrope, mi nju moramo da je stvorimo u Srbiji. Ona treba da postoji u LDP-u,Beogradu i srpskom parlamentu.Nema ništa od evropskih ambicija zemlje u kojoj se sazivaju konsultacije da bi dva dana nakon vređanja u Skupštini mi na video bimu još jedanput pregledali da bi videli da li je to zvučalo onako kako je zazvučalo. E, to je ta paradoksalna Evropa koja nam se nudi kao rešenje. Kada smo imali hrabrosti da kažemo istinu o Kosovu, Mladiću, Zoranu Đinđiću i 12.martu, ne vidim razlog zašto bi za nas bio problem da kažemo tu jednostavnu istinu, da Srbija, ako želi da više ima mora više da radi. Svako ko troši novac iz budžeta,mora da odgovara na način na koji ga troši. Pa i na pitanje da li ima racionalan broj zaposlenih ili nema.Gradska vlast je usvojila završni raču po prvi put od 2000. godine i to na insistiranje Ranđića i LDP-a iako nije bilo spremnosti za nešto tako.

Imamo najbolji ekonomski program, ali u zemlji u kojoj se politika gradi na praznim obećanjima to i nije neki plus. To vas čini toliko eksluzivnim da se ljudi odmah od vas distanciraju. Mi smo 2006. godine tražili MMF u Srbiji, mi smo kritikovali NIP i rekli da će to uništiti privredu ove zemlje, 2007. godine smo govorili o fiksnoj inflaciji od dva posto. Tada ukazivali na problem privatizacije Telekoma Republike Srpske koji smo tada platili 700 miliona evra, a onda svoj, zajedno sa njim, dve godine posle prodati za 800 miliona. Nemojte da ljudi shvate ovo čemu mi govorimo onda kada to postane deo nestvarne prošlosti. Kao što sada razumeju, idemo u Evropu za mirno rešenje jugoslovenske krize, kao plan Z4 oni u Hrvatskoj drugačije, kao što zovu u Rambuje i traže međunarodnu konferenciju... Kasno je, to ne može da se vrati više.

U ovoj zemlji nema industrije,mi imamo proces industrijalizacije, a na njega presudno utiče povezanost zemlje sa svetom i to sa onim najrazvijenijim i koji je najviše upućen na nas.To je ta moderna Evropa kojoj mi težimo.Da li je to neprijateljstvo sa Rusijom? Nije nikakvo neprijateljstvo sa Rusijom. Sa kim,u budućnosti,treba da gradimo i negujemo odnose? Pa sa Demokratskom strankom.To je jasno. Kao i sa strankama koje čine tu koaliciju ZES. Da li postoji puno nesporazuma među nama? Koncepcijski postoji.Neki nesporazumi su zato što njih prati mnogo veća odgovornost od nas. Mislim da poslanici DS nisu bili bez razumevanja oko onoga što smo mi govorili o Srebrenici.

Izvor: oficijalni sajt LDP-a

ma,dobro,kako god...

Sto neko rece - tolerancija je prevara civilizacije.

A tek oni vazoni - ne spustaj se na tudji nivo.

Uvek ponavljam da kada pametni zacute budale se cuju.

Intelektualne rasprave, ozbiljni tonovi ali i ozbiljni sagovornici su po pravilu na drugim mestima... tribinama, okruglim stolovima, panelima i sl. Ovde na forumu ne vidim nikakvu svrhu u tome da se potrosi i jedna mozdana celija na virtuelno analiziranje politike u nas sa ljuidima o kojima ne znas ni ko su, ni sta su, ni koje im je obrazovanje.

Svako moze da radi copy/paste i glumi pamet, ipak je mnogo lepse oci u oci, bez IT pomagala.  

INTERVJU NEDELJE... Goran Petrović, bivši šef srpske Državne bezbednosti
GORAN PETROVIĆ: ČEDA NAS JE POKRAO

Ja sam ozbiljan čovek i stojim iza onoga što kažem. Čeda je bitanga, lopov, prevarant. Znao je da potroši između 5.000 i 10.000 evra za veče, a da u isto vreme njegova sekretarica nema ni za toalet papir


ZBOG NJEGOVOG OBEĆANJA SAM DAO OTKAZ U POLICIJI... Čeda mi je obećao platu, tražio mi je i radnu knjižicu, a čak mi ni socijalno nije uplaćivao

Bivši načelnik Službe državne bezbednosti i jedan od osnivača LDP-a Goran Petrović veoma je ljut na svog dojučerašnjeg stranačkog šefa i prijatelja Čedomira Jovanovića. Kao što to obično biva u Srbiji, Petrović je toliko ljut da Čedu javno poziva da mu vrati novac koji mu je ostao dužan.

Bivši šef tajne policije danas se kaje što je uopšte napuštao policiju i što je pomogao Jovanoviću da napravi stranku.

- Ja sam ozbiljan čovek i stojim iza onoga što kažem. I sve što ću sada reći o Jovanoviću nije nikakva ishitrena emotivna reakcija. Jednostavno, Čeda je bitanga, lopov, prevarant. Znao je da potroši između 5.000 i 10.000 evra za veče, a da u isto vreme njegova sekretarica u LDP-u nema novac da kupi toaletni papir! To su činjenice do kojih sam došao tokom vremena provedenog s njim.

Kažete činjenice, a jedina „činjenica" je vaša reč!

- Mnogo je ljudi i primera koji mogu da potvrde ovo o čemu govorim. Ali, hajdemo od početka. Krajem 2004. zazvoni mi telefon, kad, zove Čeda. A pre toga dve godine se nismo videli. Zove me da svratim u Siminu ulicu gde se okupila neka grupa, Centar za modernu politiku. Tu su on, Nataša Mićić, Ivan Andrić. Tu je i počela Liberalno demokratska frakcija, a potom i partija. Tu su se skupili ljudi koji su, kao i ja, želeli da daju doprinos da se profiliše jedna nova politička opcija. Kažem Čedomiru da su u MUP-u u toku postupci protiv mene i da čekam da se okončaju, pa da dam otkaz. Pita me koji su moji uslovi da pređem u Centar. Kažem mu da nemam uslove, a Čeda mi obeća platu kakvu sam imao u policiji i u junu 2005. dajem otkaz u policiji. Čeda insistira da donesem radnu knjižicu iako zna da je u tom trenutku Centar u stvari fikcija bez ijednog zaposlenog, bez računa i bez ikakvih novca za funkcionisanje. Nažalost, sve to saznajem tek kasnije.

Hoćete da kažete da ste dali otkaz u policiji na osnovu Čedinog obećanja?

VINO U ŠAMONIJU OD 4.000 EVRA

Bez obzira na sve što govorite, prosto je neverovatno da predsednik LDP-a nije imao novca.
- Imao je on para, ali je njima zadovoljavao lične potrebe, a nije plaćao dugove. Znate li priču o njegovom skijanju u Šamoniju? Hvalio se da je ušao u neki restoran da sa suprugom proslave njen rođendan i tu je video vino „romane konti", berba 1972, i naručio ga. Naravno, Francuzi pomislili da su to neki bahati Rusi, jer to što neko ima 10.000 evra, ne znači da će mu prodati ovakvo vino. Onda je Čeda morao da im objašnjava da nije Rus, da se razume u vino, da je njegovoj supruzi rođendan. I tek onda su Francuzi pristali da mu prodaju tu flašu vina. Ne znam koliko je platio, ali na aukcijama ono košta 4.000 evra. A sećam ga se u teksas jakni krajem devedesetih.

- Upravo tako. I tada počinje politika. Kreću mitinzi, putovanja... Prolazi mesec, dva, a plate nema. Trećeg meseca pitam Čedu šta je s parama. Tu počinju klasične laži, kao, „čupamo se, borimo se". Posle dva-tri meseca dobijem platu, pa posle mesec-dva još jednu. Kad god sam ga pitao za novac, stalno je govorio kako je dao ovome ili onome 30.000 evra, kako je platio obezbeđenje...

Da vas je bar prijavio, da imate socijalno, penziono...

- Ma kakvi! Zbog njega i danas imam rupu u stažu! A saznao sam da nisam prijavljen kada mi je tog leta ćerka putovala u inostranstvo, pa joj je bila potrebna potvrda o mom zaposlenju. Naravno, u socijalnom me nema! Kada sam pitao što me nisu prijavili, Ivan Andrić počinje da me farba. I onda me prime tek na jesen. Tražim da mi retroaktivno uplate staž, a oni me lažu kako im Helsinški odbor vodi finansije.

Kako Jovanović živi u to vreme o kojem govorite?

- Vozi se džipovima, obilazi beogradske restorane, redovno ide na odmore, skijanje... Tog leta uredno je na Mikonosu, kao, tamo ima nekog prijatelja, kuma, tako nešto. Stalno neka žvaka, a u stvari, čim otvori usta, slaže! Shvatam da nisam jedino ja prevaren za novac i da ima još prevarenih ljudi.

Ko su ti ljudi?

- Sećam se priprema za vanredne izbore u Kuli. Čeda menadžeru Luki iz Kule daje saglasnost da se krene u kampanju, a Mišku i Kampi, momcima iz centrale, da mu pomognu. Ali, vidim da Čeda s njima nije zadovoljan, pominju se neke pare. Pitam šta se dešava, a on mi kaže da im je dao 8.000 evra za kampanju, a oni se zezaju po Kuli, ne rade ništa! Sednem s tim momcima i pitam ih zašto ne rade ništa i troše pare na zezanje, a oni pitaju: „Kakve pare?!" Kažu da od Jovanovića nisu dobili ni dinara. Luka iz Kule je iz svog džepa platio 5.000 evra troškove kampanje i Čeda mu do danas nije vratio novac!

LDP je tada bio mala stranka, možda stvarno nije bilo para?

- Tvrdim vam da je Čedi sigurno neko dao pare za tu kampanju! Čak je počeo i da prima nove ljude. U to vreme je u stranku došao i penzioner Buda, komšija Čedinih roditelja. Čovek ima malu penziju i nude mu da bude kurir, vozač, za 200-300 evra mesečno. Međutim, prođe mesec, dva, tri meseca, a plate za Budu nema! Pita me čovek da li ja znam kad će da primi neki novac. Šta da mu kažem! I sam vidim da tu nema ‘leba i od kraja jeseni više ne idem u Siminu. Ali, ne odustajem od toga da izvučem svoje plate.

I jeste li uspeli?

- Tada se u LDP-u pojavljuje neki moj prijatelj, hoće čovek da sponzoriše stranku. Ispričam Čedi za tog prijatelja i nas dvojica odlazimo da se vidimo s njim. Sedimo sva trojica, a moj prijatelj uzima vizitkartu i na njoj zapiše 20-30 hiljada evra. I to pokazuje i meni i Čedi. A onda u kesu u kojoj je bilo piće stavlja i koverat s parama. Uzimam kesu, Čeda i ja odlazimo, a prijatelj ode na drugi stranu. Vraćamo se u Čedinu kancelariju, ali tada stižu neki novinari. Ja izlazim i, kada sam se vratio posle pola sata, ulazim kod Čede i vidim da nema kese. Pitam ga da li je on sklonio novac, a on kaže da jeste. I tako sedimo i gledamo se! Ja čekam pare, a vidim da je njemu neprijatno, ali se i dalje pravi lud! Pitam ga da li mu je palo na pamet da mi od tih para isplati plate koje mi duguje, a on kaže da nije! I tada shvatam o kakvoj se bitangi radi. Umesto da vrati dug, on je uzeo pare i pobegao. Šta da vam kažem?!

Kako pobegao? Stavio je taj koverat s novcem u džep i otišao?

- Da! Nije bilo zvanične stranačke ni kese ni kase, sav novac je bio u njegovom novčaniku. Čak je i pare za toaletni papir vadio iz novčanika! Bilo je tu svega i svačega! Čedu je vlasnik jednog motela u Šumadiji jurio za pare jer je kod njega držao nekakvo predsedništvo ili Glavni odbor stranke! Ostao mu je dužan 200-300 hiljada dinara. Nije platio ni ljudima koji su iznajmili reportažna kola za snimanje promocije u Domu omladine. Pa, pre nekoliko dana gostovao sam na jednoj lokalnoj televiziji i znate šta su mi rekli?! Da im Čeda još nije platio za predizbornu kampanju iz maja!

Prema svemu ovome što govorite, vi ispadate vrlo naivan čovek, vas lako prevare, kao da nikada niste bili šef Državne bezbednosti?


I pošto vam je Čeda ostao dužan, vi ste krenuli da se bavite pisanjem, pa ste izdali knjigu „Vesela Udba".

- Živim od pisanja! A knjiga „Vesela Udba" je zbir anegdota iz rada Službe državne bezbednosti. Apsolutno sve priče, anegdote i ličnosti su autentične. To je nešto što sam pričao svojim prijateljima, komšijama, rođacima na slavama ili nekim dešavanjima, i svi su se smejali.

- Znate, nije mene zvao u LDP tamo neki Duća iz Surčina, već bivši potpredsednik vlade! I ne samo on već i bivša predsednica Srbije u v. d. stanju Nataša Mićić. Dakle, ne neko s ulice! Ako se pozivi od osoba koje su bile na takvim mestima mogu smatrati neozbiljnim, onda, priznajem, bio sam naivan.

Zašto do sada niste govorili o svim ovim optužbama na račun Jovanovića?

- Ja ovo sve pričam otkada sam otišao od Čede i, kada me novinari pitaju, ja odgovaram na to što pitaju, a ne vučem ih za rukav! I u ovom intervjuu samo sam odgovarao na pitanja, a vi očigledno znate kako da pitate i šta konkretno hoćete.

Da li vas sada neko drugi plaća da optužujete lidera LDP-a?

- Niko me ne plaća da ovo govorim! Čak i kad gostujem na televizijama van Beograda, gorivo sam plaćam. Jedini honorar koji dobijam je kafa, kao što ste je i vi platili.

Verovatno ste s Jovanovićem razgovarali i o ubistvu premijera Zorana Đinđića. Da li znate gde je on bio 12. maja 2003. kada je premijer ubijen, s kim i šta je radio?

- Mislim da je Čeda objasnio u svojoj knjizi da je bio u Italiji, u Rimu. Tu je napisao da je pozvao i rekao da neko iz DS-a mora da se postavi za premijera. On i ja nismo konkretno pričali o njegovom kretanju 12. marta.

--------------------------------------
Izvo: pressonline.com