твзец је мој идол

Narkomancina i lopina teska!!

Kupuje kuhinje od 50 000 evra!

Lopov i izdajnik

Zapad ili samoubistvo?

Nenad Prokić | 15.04.2008.

Odlučio sam da tokom ove kampanje govorim uglavnom o jednoj temi: zapadnoevropskoj civilizaciji. Putujući po Srbiji, to i činim, svestan da većina gradjana nije upućena da toj civilizaciji potpuno i pripada, objašnjavajući pritom razloge i posledice laganja svih onih koji tvrde drugačije.

Veliki deo uspešnosti Zapada počiva na šest glavnih ideja ili faktora uspeha: hrišćanstvu, optimizmu, nauci, ekonomskom rastu, liberalizmu i individualizmu. Istraživanje ovih ideja dovodi do zaključka da su one veoma otporne, a u nekim slučajevima, zahvaljujući postupnom evoluiranju, i neizmerno čvrsto ukorenjene. Zapadna civilizacija je napredovala više od bilo koje druge u prošlosti i sadašnjosti, uspešnija je u ekonomskom, vojnom i političkom smislu, u nauci i tehnologiji, u umetnosti i poboljšanju zdravlja, blagostanja, dugovečnosti, a verovatno i sreće svojih stanovnika. Uza sve svoje očite i ozbiljne greške, Zapad pridaje veću važnost nego druge civilizacije svetosti i dostojanstvu ljudskog života, obrazovanju svih ljudi, pružanju jednakih prilika svima, slobodi pojedinca i iskazivanju njegove nadarenosti, temeljnoj jednakosti i bratstvu medju ljudima, uklanjanju predrasuda prema pojedincima i skupinama, poticanju nauke i umetnosti, izumima boljih, jeftinijih i prikladnijih proizvoda i ublažavanju patnje. Ni jedna druga civilizacija nije se ni približila zapadnjačkim dostignućima. U najboljim primerima ih je samo donekle kopirala.

Na šta kažemo kad mislimo Zapad? Mislimo na zemlje koje su naselili Evropljani, ukratko, na Evropu, Severnu Ameriku, Australiju i Novi Zeland. Suprotstavljanje uspešnog Zapada manje uspešnom Istoku počelo je već sa starim Grcima, kada je Istok značio persijsku tiraniju. Pritom je oduvek i Istočna Evropa bila Zapad.

U srži Zapadne civilizacije jeste nemiran, ambiciozan, samousavršavajući, optimističan, racionalan, dominantan, a svakako donekle i idealističan pojedinac, osoba koja ima neki cilj, koja veruje u sebe i svoju ulogu u društvu.

Naš problem u Srbiji danas, jeste da izumire pouzdan, odgovoran pojedinac, koji sam sebe usavršava. Umesto vere imamo agnosticizam, umesto optimizma fatalizam, umesto vere u napredak sumnju, a umesto snova imamo noćne more. Umesto odgovornosti prema drugima imamo veliki broj onih koji se uživljavaju u ulogu žrtve i još veći broj onih koji imaju neodoljiv poriv da misle samo na sebe. Umesto idealizma imamo cinizam, umesto smisla i cilja pojavljuje se novac i to uglavnom ukradeni, umesto razuma imamo osećanja. Umesto mudrosti imamo "stručnjake", umesto kulture imamo supkulture, umesto ozbiljnosti imamo trivijalnost. Umesto mučno stečenog iskustva imamo plitkost, umesto akcije imamo depresiju. U velikoj smo nevolji - jer ne verujemo u ideje koje su zaslužne za besprimerni uspeh naše civilizacije.

U Srbiji je na delu strategija vladajućih varalica. Svi oni tvrde da smo nešto drugo od onog što jesmo. Srbija je leglo podlog, sebičnog i potkupljivog ponašanja. Na primeru samoubistvenog slogana BEZ KOSOVA NEMA OPSTANKA, mogućno je dokazati očitu laž - jer je besomučna laž da Srbija bez Kosova neće opstati. Opstajala je i ranije bez njega, pa što ne bi i sada? Ali takva samoubistvena i lažna izjava se može pretvoriti u stvarno samoubistvo, jer se laž tako sveti svojim izumiteljima i onima koji je upražnjavaju.

Samoubistvo pojedinca je kraj života kojeg on sam sebi nameće. Samoubistvo civilizacije, društva ili naroda, je kraj kojeg civilizacija, društvo ili narod samo sebi nameće, daleko redje je da propast dolazi spolja. Isto tako su i najteže bolesti čovekovog organizma one koje sam organizam proizvede. Jedna od definicija samoubistva je prouzročenje vlastite propasti, često nenamerno. Jedini način izbegavanja samoubistva je obnova načina na koji razmišljamo o sebi. A to je sa današnjom političkom nomenklaturom nemogućno. Zato smo osnovali LDP.

Srbija je danas politički nekako gde je i bila na polovini dvadesetog veka, teritorijalno negde posle izgubljenih balkanskih ratova i ekonomski u zaostatku za krajem sopstvenog komunizma. Zato smo osnovali LDP. I borimo se za premoć društva nad državom i za uvažavanje pojedinca od kolektiva, pogotovo onda kada se on ne slaže sa kolektivom; za onog nemirnog, ambicioznog, samousavršavajućeg, optimističnog, racionalnog, dominantnog i idealističnog pojedinca koji veruje u sebe i u svoju ulogu u društvu.

Od šest glavnih ideja ili faktora uspeha na kojima se bazira zapadnoevropska civilizacija - kod nas funkcioniše jedna, a i ona u kontrasmeru. Nema dakle zapadnog i istočnog Hrista; Hrist je jedan, sve ostalo je politika. Kako naš pravoslavni pogled na svet uglavnom ne upražnjava ekumenizam, kao ni gregorijanski kalendar, te sa primitivnim nipodaštavanjem gleda na inače mnogo uspešniji katolički i protestanski svet, hajde da priznamo pola poena na prvi faktor uspeha. Šta je sa ostalima? Umesto optimizma imamo defetizam, umesto nauke često imamo tribalno paganska verovanja, umesto ekonomskog rasta imamo svašta samo ne to, umesto liberalizma imamo razne vidove diktature, a umesto individualizma populizam i kolektivizam. Eto koliko nas posla čeka da bismo postali ono što jesmo, i kulturno i politički i teritorijalno. Prvi korak je da sve to prvo sebi priznamo. Za to smo osnovali LDP. Širi dalje!

Izvor: oficijalni sajt LDP-a, blog-Nenad Prokić

Ma neka se poubijaju vec jednom EU fanatici pa da ostatak drustva (velika vecina) zivi u miru... Sta vise pobogu kukate, dosadili ste vise svima. 

Si siguran u tu veliku vecinu? Nesto mi na izborima nije izgledalo da ste vecina. Eno ga Nikolic sedi u zadnjoj klupi opozicije i prostacki dobacuje uvrede jednom IZABRANOM ministru od naroda.

Guslanje mozga

Nenad Prokić | 29.07.2008.

Malograđanština kao izvor fašizma

Srpski fašizam nije više samo neoprani patetični svinjac, on je sada evoluirao i nastanio se u masovno novostvorenoj malograđanskoj duši. Sad taj malograđanin fašista u Srbiji već veoma liči na bilo kojeg evropskog malograđanskog fašistu. On se s tim, naravno, ne bi složio, ali to ne menja opštu sliku. I to jeste kakav-takav napredak, žalostan pre svega

Hapšenje Radovana Karadžića bilo je lepa prilika za slajs-skener analizu stanja fašizma i fašističkih ideja u Srbiji. Takođe, bila je to šansa za rekapitulaciju ponašanja i izjava, sposobnosti i iskrenosti svih onih koji su tvrdili da on nije u Srbiji - a zatim su ga ti isti u Srbiji uhapsili uz propratni scenarij najužasnije južnoameričke sapunice, u režiji anonimnog, za treš umetnički nadarenog, udbaša. I shodno tome, očekuju da sada kao babe učestvujemo, sve plačući uz televizor, u razumevanju nesreća koje se svaljuju na sve protagoniste. Konferencija za novinare Vukčevića i Ljajića primer je za trapavost tog žanra, koji svesrdno računa na demenciju auditorijuma.

Šta ta analiza govori nepristrasnom dijagnostičaru? Možda se mnogi neće složiti, ali izgleda da je reč o izvesnom civilizacijskom napretku. Tokom godina skrivanja napravio se jaz između onih koji guslaju i onih koji danas o guslama govore ali ih sami i ne zatežu. Taj jaz između Karadžića i onih koji ga danas brane, kroz te godine postao je preveliki i već liči na provaliju. Izvori tih nesreća nisu više isti. Karadžić i njegovi današnji branitelji međusobno su postali veoma udaljeni, ta udaljenost je slična udaljenosti između gusala i današnjeg malograđanina u Srbiji - čijem su siromaštvu, kao ideal, sada mnogo bliže ukradene najk patike iz nekog razbijenog izloga, od svih srpskih gusala u istoriji.

Sve njih izdaje kravata koju danas nosi Tomislav Nikolić, koja više ne ide uz titulu general za otrove, zlato i pogodak minskih polja. To su već dva različita univerzuma na prvi pogled, i njima odvojeno dva sunca sijaju. Ta kravata nije neki estetski vrh, ali nije više ni poliesterski užas nedavne prošlosti.

To što nosilac nove kravate i general za otrove parazitiraju jedan na drugom, nema više mnogo autentične veze sa njihovom pravom savremenom prirodom. Srpski fašizam nije više samo neoprani patetični svinjac, on je sada evoluirao i nastanio se u masovno novostvorenoj malograđanskoj duši. Sad taj malograđanin fašista u Srbiji već veoma liči na bilo kojeg evropskog malograđanskog fašistu. On se s tim, naravno, ne bi složio, ali to ne menja opštu sliku. I to jeste kakav-takav napredak, žalostan pre svega.

Istovetnu želju da se promena zabašuri, iskazuje i vlast koja je uhapsila gospodina Karadžića, zahtevajući za sebe sva prava, među njima najviše i ono da se zaborave sve svečane zakletve kako on nije u Srbiji, samim tim i nesposobnost koju su svih tih godina kao vlast pokazivali. Doterali su do zida koji ne mogu da preskoče i sada menjaju taktiku. Spolja se nadaju onome čemu su se donedavno tako opirali - Evropi, unutra očekuju da ih niko ništa ne pita. Intimno, žele se da uz to proguraju što više podvala. Iako znaju da to ne prolazi na adresama koje su van Srbije, ne mogu da odole. O tome će misliti kad bude dogorelo do noktiju.

Nemaju samo guslari pravo na alternativu, na nju polaže pravo i aktuelna vlast u Srbiji, a što je za najveći zabezek, pravo na nju uzvikuje i donedavno pretežno seljački fašistički ološ, evoluirajući u malograđanske fašističke probisvete Srbije! Sve to jeste napredak, ali šta ćemo sa onim za treš umetnički nadarenim udbašem? I šta će on sa nama?

Želju da se promena zabašuri, iskazuje i vlast koja je uhapsila gospodina Karadžića, zahtevajući za sebe sva prava, među njima najviše i ono da se zaborave sve svečane zakletve kako on nije u Srbiji, samim tim i nesposobnost koju su svih tih godina kao vlast pokazivali.

Izvor: oficijalni sajt LDP-a, blog Nenada Prokica

Ти што су изабрани на изборима су изабрани гласовима нешто више од 20% народа. Дакле прича о већини ових ил оних не стоји. Не зна се кога има више.

Kojih 20%? Da ih je tako malo izaslo izbori bi se ponistili. Mislim da je izlaznost bila jedna od najvecih ikada (mislim cak najveca) preko 65%. Zato kazem pusti ove ankete, one ne dokazuju nista, osim da su gradjani nezadovoljni vlascu, ali to ne znaci automatski da bii je menjali za grobarsku, i u tome je sustina cele price. Cedi su na predsednickim izborima davali 3,1% a on osvojio 5,6%. Isti je slucaj bio sa parlamentarnim izborima kada je ZES imao na anketama nekih 31% a Radikali 36-37% a konacno ZES 38-39% a Radikali 28-29%. To samo pokazuje da u finalnom danu izbora ljudi ipak ukljuce mozak i savesno glasaju. Npr. ovde na forumu dosta njih negoduje vlast, ali kod vecine ne vidim ni spremnost da glasaju za Nikolica ili Kostunicu. Dakle, vecina je onaj ko je na vlasti i on donosi zakone, a u ovom slucaju to su proevropejci. Zato samo kazem da to "velika vecina" koja ne zeli u Evropu po svaku cenu je bulazan. Svi zele u Evropu, cak i po cenu Kosova, samo sto je stvorena takva klima da je drustveno neprihvatljivo govoriti u korist toga, i jedini LDP se prihvatio tog nezahvalnog posla.

Ju Liberalët janë shpresa jonë për Kosovën nuk është problematike.
Serbët na i heq vërejtje dhe ti lyej im i dashur liberalët.

                                                         Shqiptarët janë vëllezërit tuaj

Znanje Vs. "Verovanje"

Nataša Mićić | 30.12.2009.

Povod da napišem ovaj tekst jeste to što već 10 godina na razne načine trpim štetu koja je direktna posledica raznih verovanja koja nisu utemeljena ni na znanju ni na iskustvu. Pritom, svedokinja sam da su političkoj opciji kojoj pripadam sve ovo vreme, ali i celokupnom društvu, “ozbiljni” mediji i analitičari, koji su na bazi prethodno stečenog kredibiliteta poklekli pred verovanjima i senzacijama, napravili neuporedivo veću štetu nego što su to učinili tabloidi i beli magovi.

Uostalom, na toj matrici rušena je i prva demokratska vlada. Svi mediji, a ne samo tabloidi, bavili su se Đinđićevim obezbeđenjem, odelima, Dedinjem, preko veza sa tajkunima i kriminalcima, sve do inputiranja odgovornosti za ubistvo Momira Gavrilovića. Koštunica je tim povodom „branio slobodu štampe“.

Podsećanja radi, priča o Čedomirovom džipu lansirana je početkom februara 2001, samo desetak dana nakon izbora Zorana Đinđića za premijera. Lansirana kada su zlikovci digli u vazduh to vozilo. Tada je otvoreno pitanje: „otkud mu džip”, koji je inače koristio tokom čitave kampanje za izbore 2000. godine, a izostalo je pitanje: „ko i zašto ugrožava bezbednost šefa poslaničke grupe DOS”.

Generalno, civilizacijski zastoj ovog društva konstantno se temelji na toj istoj matrici. Svaki put su verovanja pobeđivala znanje. Najsvežiji primer je i otpor prema vakcinisanju. I svaki put se neznanje, među onima koji žive i zarađuju od analitike potpisane titulama, pokriva čvrstim, ali velikim neznanjem. Ali, to je istorijska konstanta. Uvek je uvek bilo lakše manipulisati onima koji veruju i kojih je uvek više. I to je razlog zbog čega podršku nisu mogli da pridobiju ni stari naprednjaci, liberali, reformisti, GSS, pa ni danas LDP. Svaki put se sa ovim političkim opcijama obračun sprovodio na isti način. Prvo ignorisanjem, a zatim, kada to nije pomagalo, spletkarenjem, diskvalifikacijom, prišivanjem ekstremizma i, na kraju, linčom.

Politički rodonačelnici ovakvog stanja pre 12. marta 2003. godine su Koštunica i Dinkić, a nakon ukidanja vanrednog stanja provereni recept zaraze obmanjivanja i razvodnjavanja postaje apsolutno dominantan model političkog delovanja. E, to je dovelo do devastacije apsolutno svih vrednosti.

Kroz brisanje razlika između dobra i zla, Đinđića i Mladića, Čedomira i Legije, etike odgovornosti i bezočne neodgovornosti, kritike i klevete, znanja i verovanja, novina i tabloida, radio emisija i radio Mileva, astronomije i astrologije, pomračenja Sunca i pomračenja svesti. Kroz nenormalnu situaciju u kojoj nas, istovremeno, Mišković optužuje za otmicu, a "čuvari verovanja" za političku prostituciju u interesu tog istog Miškovića.

Između ostalog, zato ovo i pišem u E-novinama koje odlično dijagnosticiraju problem uticaja tajkuna i zloupotrebe politike u medijima. Drugi to ne vide. Primaju informacije i dezinformacije iz medija koje su prethodno filtrirali upravo oni koje zovemo ekonomskim ili političkim tajkunima, a onda sve stranke strpaju u isti koš (u kome su svi sa svima i svi protiv svih). Svako ko ozbiljno čita novine ili pokušava da gleda gotovo negledljive informativne programe naših televizija će to veoma lako primetiti. Samo ako hoće.

U tom haosu, četiri godine egzistira LDP. Sve vreme mu se lepe etikete, od kojih je najdominantnija da smo ekstremisti. Baš kao što je GSS proglašavan ekstremnom strankom kada se zalagao za antiratnu politiku i ljudska prava. U prvom redu zato što smo bili protiv Koštunice i kohabitacije, za ispitivanje političke pozadine ubistva premijera, osporavali način usvajanja Ustava, ali i sadržinu, iznosili racionalan stav o Kosovu. Da li smo nešto pogrešili? Ili su pogrešili oni koji su pokušavali da nas marginalizuju? Ulaskom u parlament smo nastavili da se borimo, upućujući predloge kao što su deklaracija o Srebrenici, antidiskriminacioni zakon, boreći se za usvajanje antimonoplskog zakona čemu je prethodila peticija za formiranje anketnog odbora koji bi ispitao i sam monopol Miškovića. Neumorno smo iznosili desetine argumenata protiv štetne prodaje NIS-a. Koristili svaku priliku da se unapredi značaj obrazovanja, nauke, kulture, ekologije. Učestvovali na antifašističkim skupovima, jedini otvoreno podržali Paradu ponosa. Jedina smo stranka koja se otvoreno zalaže za članstvo u NATO. Jedini smo pozvali Srbe na Kosovu da izađu na izbore. Jedini ukazujemo da ne mogu samo penzije biti prioritet... Jedina smo stranka koja ima nepodeljenu podršku u regionu, šampioni smo regionalne saradnje. Ali, tužno je da je sve ono što radimo jasnije ljudima u Zagrebu, Sarajevu, Banja Luci i Podgorici nego u centru Beograda.

Poznato mi je i to, kao uostalom i svakome ko ovo čita, da je najnormalnije baviti se onima od kojih najviše očekujete i do kojih vam je najviše stalo. Na žalost, u Srbiji se i tada najčešće pribegava verovanjima umesto utvrđenim činjenicama. A šta dobija društvo ako se tako olako usuđujete da iznesete stav koji nije ni utemeljen, ni proveren? I šta ste postigli time, osim što ste nepravedno naneli štetu jednoj stranci, vređajući uzgred i sve njene članove? Među njima sam i ja koja nikada ne bih pristala, niti mi je nužda da trpim autokrate. Na kraju krajeva i meni se u jednom periodu spočitavalo da sam, na čelu GSS, bila autokratkinja. Iako je, kao što znate, epilog bio da sam tu malu stranku, sa jedinstvenim građanskim stavovima u zemlji, zajedno sa kolegama koji nisu odustali od te politike, uspela da sačuvam. A zatim smo je, upravo zato što su verujući uvek bili glasniji i moćniji pa su tako GSS-u oduzeli mogućnost opstanka, investirali u osnivanje stranke sa istim programom, ali većim šansama i uticajem u društvu. Naravno, kao što su i mnogi drugi svoj kredibilitet i rad uložili u stvaranje LDP-a. Na primer Nenad Prokić. Iako je prethodno, u cilju modernizacije zemlje, bio angažovan kao nezavisni intelektualac, zahvaljujući četvorogodišnjem stranačkom iskustvu, ali i slušajući i razgovarajući sa stotinama ljudi, ne samo u većim gradovima, nego i u jednom Tutinu ili Krepoljini, sagledao je hrabrost i ogroman trud koji stranački volonteri ulažu u rešavanju problema. Zato Prokić govori o serpentinama. I zato takvi ne pristaju na stav da su svi političari isti. Zato su odlučili da se angažuju. Takvi su se usudili da menjaju i sebe.

Neki su teško podneli učešće LDP-a u gradskoj vlasti. Na početku odbijajući da sagledaju posledice alternative, danas odbijaju da vide rezultate. A isključivo zahvaljujući LDP-u, prvi put u istoriji Beograda, usvojen je godišnji finansijski izveštaj. Onaj koji republička Vlada krije. Gradska sekretarka ozbiljno je otvorila pitanje trošenja novca u zdravstvu. Ponudili smo nova rešenja u oblasti kulturne politike grada. Departizovali gradsku upravu. Nismo predložili na funkciju nijednog člana LDP-a. Zahvaljujući LDP-u usvojen je generalni urbanistički plan. Sve sa samo 7 odbornika.

Sve je počelo tezom o sukobu interesa predsednika upravnog odbora Direkcije za gradsko građevinsko zemljište, jer je, u jednom trenutku svoje profesionalne karijere, kao jedan među desetinama advokata, i to u dva slučaja od kojih nijedan nema nikakve veze sa gradskim zemljištem, bio angažovan od strane kompanije jednog od vlasnika preduzeća Luka Beograd, koji ima čitav niz poslova i kompanija u ovoj zemlji. Ne razumem kakav je to sukob interesa. Ne može advokat da se, za čitav život, isključi iz svakog posla, društvenog odnosa ili institucije u sistemu u kojem postoji i neko ko je bio nekada njegov klijent. Pa šta to znači? Ja sam bila advokat. Da li sam najbolje što sam umela zastupala sve svoje klijente? Naravno, to mi je, kao i svakom profesionalcu, bila etička obaveza. Da li se slažem sa svim što su oni u svom životu ili poslu uradili? Naravno da ne, niti se time uopšte bavim.

Da li sam bila u sukobu interesa kada sam, recimo, kao poslanica ili predsednica Skupštine, učestvovala u odlučivanju o Zakonu o radiodifuzji ili izboru Saveta RRA, jer sam nekada bila pravna zastupnica ANEM-a. Naravno da ne, jer to nije uticalo na moje stavove i odluke. Čak su me prozivali da radim protiv interesa te asocijacije. Zato ne razumem tu neukost i lakoću kojom se ljudi optužuju. Da li to znači da neko ko je, recimo, zastupao Andriju Artukovića ili Vojislava Šešelja osamdesetih, nužno deli njihove stavove. Ma, naravno da ne!

Uostalom, Odbor za rešavanje o sukobu interesa zaključio je da sukob interesa ne postoji. Ali, valjda je lakše bilo ne verovati u tu instituciju, bez obzira što se ista nije libila da potvrdi sukob interesa za predsednicu Skupštine, poslanike koji su istovremeno i predsednici opština ili ministre članove RIK-a. A upravo je LDP otvorio pitanje sukoba interesa predsednika države koji je istovremeno i predsednik partije, a i premijera u pogleda sukoba interesa kod donošenja monopolističkog zakona koji favorizuje njegovu autorsku agenciju.

Interesantno je i kako se neverne Tome slasno bave finansiranjem LDP-a, iako se prvenstveno finansiramo iz budžeta i podnosimo finansijske izveštaje. A ispred nosa im je jedan realni Toma koji ima daleko veće rashode, a nijedan dinar ne dobija iz budžeta. Nažalost, ostalo je nepropraćeno da smo insistirali da DRI proveri finansije svih partija. Prvo naše.

Ima i onih kojima je odlazak nekih naših članova teže pao nego nama samima. Iako su svojevremeno dali svoj doprinos, tvrdim da ti ljudi nisu otišli zato što su bili onemogućeni da zastupaju svoje stavove u stranci. Naprotiv, odlučili su da podršku traže van nje. I nikada im to niko iz LDP-a nije prebacio. I neće, bez obzira kako se oni ponašali.

Međutim, ne tvrdim da LDP nije pravio greške. Recimo, i sami smo upali u zamku neproverenog verovanja. Pogrešili smo kada Biljani Srbljanović nismo ponudili mesto odbornice u Skupštini Beograda za koje je kasnije tvrdila da je bila zainteresovana, jer smo pogrešno verovali da ona, s obzirom da živi u inostranstvu i da ima profesionalne obaveze, to ne bi ni prihvatila.

I na samom kraju liste, paralelno sa konstantnim spinovanjem da smo ekstremisti, veoma su glasni i oni kojima nismo dovoljno ekstremni. Zamera nam se što smo podržavali predloge vlade koji su doprinosili evropeizaciji ili barem sprečavali dodatni haos i razaranje. I tu se samo radi o neutemeljenim verovanjima koje će činjenice vremenom demantovati. Kao što će se pokazati i da niko nije umro od vakcine. Uprkos onima koji „osećaju i sumnjaju”.

Izvor: oficijalni sajt LDP-a, skinuto sa bloga Natase Micic