PIRAMIDA NAUKE

     Pričamo o nauci, a naročito o fizici. Pre nego što nastavimo, hajde da odredimo neke termine. Šta je to 'fizičar'? Kako se opis njegovog posla uklapa u opštu shemu ljudske nauke?
     Postoji tu jedna hijerarhija, i ona je opaziva, ali to nije hijerarhija u smislu ko je koliko cenjen u društvu, niti ko je koliko pametan. O kakvoj je hijerarhiji reč, lepo je iskazao Frederik Tarner (Frederick Turner), stručnjak za društvene nauke na Teksaškom univerzitetu. Postoji, kaže on, piramida nauke. Osnovicu piramide čini matematika, ne zato što je apstraktnija ili što je u nekom smislu 'bolja' ili voljenija od drugih nauka, nego zato što ne mora da se oslanja ni na koju drugu nauku, dok fizika, koja je sledeći sloj (ili sprat) piramide, mora, neizbežno, da se oslanja na matematiku. Iznad fizike je hemija, koja ne može bez svog oslonca, a oslonac joj je, dabome, ono što je ispod nje (fizika). Ako priznamo da je sve ovo jedno veliko pojednostavljenje, možemo reći da fizika može bez hemije jer je zakoni hemije ne zanimaju. Evo primera: hemičari žele da znaju kako se atomi kombinuju u molekule i kako se molekuli ponašaju kad su sasvim blizu jedan drugome. Sile između atoma su složene, ali u suštini se svode na zakon o privlačenju i odbijanju naelektrisanih čestica - dakle, na fiziku. Sledeći sprat je biologija, koja se mora osloniti na dobro poznavanje i fizike i hemije. Još viši spratovi ove hijerarhije, to jest piramide, počinju da se pretapaju i mešaju, sve teže ih je razdeliti; dok stignemo do fiziologije, medicine, psihologije, postane nemoguće zaključiti šta je iznad čega. Na prelaznim površinama između pojedinih nauka pojavljuju se discipline složene od dvaju ili više drugih: matematička fizika, fizička hemija, biofizika. Astronomiju, dabome, moram nekako da uguram u fiziku, ali stvarno ne znam kuda ću sa geofizikom ili, recimo, neurofiziologijom - naukom o nervima i nervnim ćelijama.
     Ovu piramidu možemo sažeti na obrnut način, jednom starom izrekom: fizičari priznaju samo matematici da je iznad njih, a matematičari priznaju samo Bogu da je iznad njih. (Ali pokušajte da nađete matematičara koji će ispoljiti toliko skromnosti.)

EKSPERIMENTATORI I TEORETIČARI: FARMERI, SVINJE I TARTUFI

     U disciplini zvanoj fizika čestica imate teoretičare i eksperimentatore. Ja sam ovo drugo. Fizika kao celina napreduje uglavnom kroz međudejstvo i nadopunjavanje te dve svoje 'divizije'. U večnom odnosu ljubav-mržnja koji postoji između teorije i opita, vode se bilansi - ko je koliko postigao. Koliko je važnih opitnih otkrića prvo predskazano u radovima teoretičara? A koliko ih je došlo sasvim iznenadno? Na primer, postojanje pozitivnog elektrona (pozitrona) predvidela je teorija. Predvidela je, isto tako, i postojanje pi-mezona, antiprotona i neutrina. Međutim, tau lepton, muon i upsilon iskočili su kao potpuna iznenađenja. Kad se ozbiljnije, analitički upustimo u ovu smešnu i nerazumnu raspravu, pokaže se da je rezultat otprilike izjednačen. Ali zavisi od toga koga pitate, ko broji.
     Opit je posmatranje i merenje. Mora se izvoditi pod posebnim uslovima da bi posmatranje i merenje dali što plodonosnije rezultate. Drevni Grci i moderni astronomi imaju jedan zajednički problem. Oni tada nisu upravljali, a ni ovi danas ne mogu upravljati i preuređivati po svojoj volji predmete koje posmatraju. Drevni grčki naučnici ili nisu mogli, ili naprosto nisu hteli da vrše opite; zadovoljavali su se time da posmatraju svet. Astronomi bi danas mnogo voleli da mogu da dohvate dva sunca i tresnu jedno u drugo; još bolje - dve galaksije. Ali još nemaju tu moć. Zato se moraju zadovoljiti poboljšavanjem kvaliteta svojih osmatranja. Ali, kao što kažu, 'mi u Španiji imamo 1.003 načina' da proučavamo odlike naših čestica.
     Upotrebljavamo akceleratore, smišljamo opite koji će omogućiti da se ustanovi postojanje ili nepostojanje novih čestica. Organizujemo čestice tako da se one sudaraju sa atomskim jezgrima, a pojedinosti ishoda tih sudara čitamo kao što proučavaoci drevne Mikene čitaju pismo linear B: naime, možemo pročitati ako uspemo da 'provalimo' šifru kojom je to zapisano. Pravimo čestice, a onda 'gledamo' da bismo videli koliko će koja dugo živeti.
     Nova čestica je predviđena kad neki pronicljiv teoretičar tako objedini postojeće činjenice da se stekne utisak da mora postojati i jedna takva čestica. Dešava se u više od polovine slučajeva da predskazana čestica ipak ne postoji. To je, onda, udarac teoriji koja ju je predskazivala. Da li će ona tim udarcem biti uništena ili ne, zavisi od otpornosti teoretičara. Poenta je u tome što mi obavljamo obe vrste opita: one koji treba da provere valjanost neke teorije i one koji treba da zadru u nepoznatu teritoriju. Naravno da je često mnogo zabavnije dokazati da nečija teorija ne valja. Kao što je napisao Tomas Haksli (Thomas Huxley): "Velika tragedija nauke: kad neka ružna činjenica ubije predivnu hipotezu." Dobre teorije objašnjavaju ono što je već poznato i predskazuju rezultate novih opita. Ovo međudejstvo teorije i prakse jeste jedna od radosti fizike čestica.
     Bilo je u istoriji nekoliko velikih eksperimentatora koji su ujedno bili i odlični ili bar solidni teoretičari: Galilej, Kirhof (Kirchhoff), Faradej, Amper (Ampére), Herc (Hertz), obojica Tomsona (J. J. Thomson, G. P. Thomson) i Raderford (Rutherford). Ali eksperimentator-teoretičar jeste rasa u izumiranju. U naše doba takav je bio Enriko Fermi, istaknuti izuzetak od ovog pravila. Svoju zabrinutost zbog ove sve šire provalije izrazio je Rabi komentarom da evropski eksperimentatori ne umeju da saberu stubac brojeva, a evropski teoretičari ne umeju da vežu sebi pertle na cipelama. Danas su to dve grupe fizičara koji imaju, doduše, zajednički cilj da shvate Vaseljenu, ali se veoma razlikuju po kulturološkoj orijentaciji, veštinama i radnim navikama. Teoretičar dolazi na posao kasno, sedi na dugotrajnim, teškim konferencijama na grčkim ostrvima ili navrh neke švajcarske planine, ide na prave godišnje odmore, i kod kuće je dovoljno da može češće izbacivati đubre. Brine ih nesanica. Priča se da je jedan teoretičar otišao fakultetskom lekaru i požalio se: "Doktore, pomagajte! Noću spavam dobro, a i pre podne isto tako, ali po podne nikako da oka sklopim, sve se nešto prevrćem po krevetu." Ovakvo ponašanje omogućilo je da se u bestseler-knjizi Dokolica teoretičarske klase (The Leisure of the Theory Class) Torstajna Veblena (Thorstein Veblen) pojavi ne baš poštena karakterizacija likova.
     Eksperimentator ne može da zakasni kući - jer kući i ne ide. Kad se posao u laboraroriji zahukće, spoljašnji svet prestaje da postoji. Posvećenost opitu postaje potpuna. Spavanje je kad uspeš da se sklupčaš negde na podu uz akcelerator i odremaš jedan sat. Teoretičar može provesti ceo život, a da ne oseti, nijednom, intelektualni izazov opitnog rada, niti uzbuđenja i opasnosti laboratorije - kran koji polako prenosi deset tona tereta iznad tvoje glave, paljenje i gašenje znakova sa ucrtanom lobanjom i dve ukrštene kosti, ili natpise OPASNOST, RADIOAKTIVNO. Jedina stvarna opasnost koja preti teoretičaru jeste da se može ubosti olovkom u prst dok napada naku bubicu koja puzi po njegovim proračunima. Moj stav prema teoretičarima jeste mešavina zavisti i straha, ali ja ih ipak i poštujem i volim. Sve popularne knjige o nauci napisali su teoretičari: Hajnc Pejdžels (Heinz Pagels), Frenk Vilček (Frank Wilczek), Stiven Hoking (Stephen Hawking), Ričard Fajnmen (Richard Feynman) i ostala družina. A što i ne bi pisali ljudi? Imaju slobodnog vremena koliko god hoće. Teoretičari su skloni i nadmenosti. Sećam se, dok sam bio na vlasti u Fermilabu, našoj grupi teoretičara sam svečano skrenuo pažnju na to da ne budu nadmeni. Bar jedan od njih je to primio ozbiljno. Nikad neću zaboraviti molitvu koju sam uskoro čuo - dopirala je iz njegove kancelarije: "Gospode Bože na nebesima, oprosti mi greh nadmenosti. A kad kažem nadmenost, Gospode, onda imaš da znaš da to znači tačno sledeće slučajeve. Nabrajam. Prvo..."
     Teoretičari mogu biti, kao i mnogi drugi naučnici, opsednuti osećanjem međusobnog takmaštva, i to žestoko, ponekad do besmisla. Neki su, međutim, smireno vedri, plove daleko iznad bitaka u koje se upuštaju obični smrtnici. Klasičan primer jeste Enriko Fermi. Taj veliki italijanski fizičar nikada nije čak ni nagoveštaj dao da bi mu suparništvo moglo išta značiti. Neki običan fizičar mogao bi povikati: "Mi smo to uradili prvi!" ali Fermi je samo pitao za pojedinosti. Međutim, jednog lepog letnjeg dana na plaži blizu laboratorije Brukhejven na Long Ajlendu pokazao sam mu kako se od vlažnog peska mogu izvajati realistične skulpture. Već sledećeg trenutka on je navalio da se takmičimo ko će izvajati bolju figuru gole ženske. (Neću vam reći ko je pobedio. Ishod zavisi od toga da li ste više opredeljeni za mediteransku ili za pelhamsko-zalivsku školu peščanih statua nagih žena.)
     Jednom, na jednoj konferenciji, kad smo otišli na ručak, našao sam se do Fermija. Ispunjen strahopoštovanjem zbog prisustva tog velikana, pitao sam ga šta misli o predavanju koje smo upravo čuli: da li je bila ubedljiva argumentacija da postoji čestica koja bi se zvala K-nula-dva. Fermi je neko vreme zurio u mene, a onda rekao: "Mladi čoveče, da sam mogao da pamtim imena svih tih čestica, bio bih botaničar." Ovu istu priču prepričali su mnogi fizičari, ali istina glasi ovako: taj mladi, sugestibilni fizičar bio sam ja.
     Teoretičari umeju biti topla, poletna ljudska bića sa kojima eksperimentatori (dakle, vodoinstalateri i električari; zanatlijski svet - to smo mi) vole da razgovaraju, ne bi li nešto i naučili. Imao sam sreću da uživam u dugim razgovorima sa nekima od najistaknutijih teoretičara naše epohe: sa pokojnim Ričardom Fajnmenom, sa njegovim kolegom na Kalteku Marejem Gel-Manom (Murray Gell-Mann), sa gordim Teksašaninom po imenu Stiven Vajnberg (Steven Weinberg) i sa jednim koji je komedijant isto koliko i ja, a zove se Šeldon Glešou (Sheldon Glashow). Džejms Bjorken (James Bjorken), Martinus Veltman (Martinus Veltman), Meri Gajar (Marry Gaillard) i T. D. Li bili su takođe velikani nauke, ali i ljudi sa kojima si mogao da se šališ i da ti bude zabavno u njihovom društvu, kao i da naučiš mnogo od njih. Značajan deo mojih opita potekao je iz stručnih radova, ili iz rasprava, ovih znalaca. Neki teoretičari su daleko manje prijatni kao ljudi; njihova blistavost pomućena je čudnovatom nesigurnošću, koja možda podseća na stav Salijerija prema mladome Mocartu u filmu Amadeus: "Zašto si, Bože, uneo tako izvanrednog i nadmoćnog kompozitora u telo jednog dupeglavca?"
     Teoretičari postižu svoje vrhunske životne domete najčešće u mladosti; kod njih kreativni sokovi krenu vrlo rano, a počnu da presušuju već sa petnaest godina - tako se, barem, čini. Potrebno je da teoretičar ima samo onoliko znanja koliko je dovoljno, i ne više od toga; dok je mlad, još nije poguren pod teretom suvišnog intelektualnog prtljaga koji se vremenom nagomilava.
     Naravno, teoretičarima se priznaje mnogo veći udeo u slavi konačnog otkrića nego što to oni zaslužuju. Sled teoretičar-eksperimentator-otkriće neko je uporedio sa sledom seljak-svinja-tartuf. Seljak odvede svinju do mesta gde bi se mogle naći te izuzetno skupocene gljive. Svinja navali, pa rije po zemlji vredno, i posle dužeg vremena nađe gljivu; ali kad zine da je pojede, seljak je ščepa i uzme je za sebe.

TIPOVI KOJI SU OSTAJALI BUDNI DO DUBOKO U NOĆ

     U sledećih nekoliko poglavlja pristupiću priči o istoriji i budućnosti materije kroz oči onih koji su to otkrivali; naglasak stavljam - nadam se da u tome ne preterujem - na eksperimentatore. Pomislite kako je Galilej lupkao po kamenom podu onim svojim papučama sve do vrha Krivog tornja u Pizi samo da bi ispustio, sa visine, dva tega nejednako teška, a onda osluškivao da li će se čuti dva 'tup' ili samo jedno 'tup'. Zamislite kako Fermi i njegove kolege otpočinju prvu kontrolisanu lančanu reakciju ispod ragbi igrališta Čikaškog univerziteta.
     Kad govorim o bolu i mukama u životu naučnika, nije to samo u psihološkom smislu, 'tuga postojanja i opstajanja na ovom svetu' i tome slično. Galilejev rad Crkva je osudila; gospođa Kiri je svoje delo glavom platila jer je od prevelikog izlaganja radioaktivnom zračenju dobila leukemiju. Mnogo je i premnogo nas koji dobijemo katarakte očiju. Niko ne uspeva da spava dovoljno dugo. Glavninu onoga što je čovečanstvu poznato o Vaseljeni ne bismo znali da nije bilo mnogo tipova (i dama) koji ostaju budni do kasno u noć.
     U priči o a-tomu pojavljuju se, naravno, i teoretičari. Oni nam pomažu da prebrodimo ona razdoblja za koja Stiven Vajnberg kaže da su "mračna vremena između opitnih proboja koji gotovo neprimetno dovedu do izmena u ranijim verovanjima". Vajnbergova knjiga Prva tri minuta jedna je od najboljih ikada napisanih (iako sad pomalo zastarela) popularnih knjiga o rođenju Vaseljene. (Smatrao sam, čim sam video njen naslov, a smatram i danas, da se tako dobro prodaje zato što narod misli da je to još jedan priručnik o seksu.) Ja ću naglašavati ona presudna merenja u atomu, koja smo izvršili. Samo, nema ni govora o tome da možeš pričati o podacima, a da ne pomeneš ponekad i teoriju. Šta znače sva ta merenja?

AJOJ! MATIŠ!

     Moraće se malo pomenuti i matematika. Čak ni eksperimentatori ne mogu da se provuku kroz život bez poneke jednačine, poneke brojke tu i tamo. Izbegavati matematiku sasvim, bilo bi to kao da si antropolog, a izbegavaš jezik one kulture koju proučavaš, ili kao da si šekspirolog, a ne znaš engleski. Matematika tako prožima istančano tkanje nauke, a naročito fizike, da njenim izostavljanjem gubiš veliki deo lepote, prikladnosti izraza, pa i ritualističkog kostimiranja svoje teme. Na praktičnom nivou, matematika nam olakšava da objasnimo kako su se zamisli razvijale, kako razne sprave rade, kako je sve to utkano u jednu celinu. Nađeš jedan broj na jednom mestu; na drugom mestu nađeš, gle, isti taj broj; možda su nekako povezani?
     Hrabro, samo hrabro. Neću baš da izračunavam ovde. Nećete dobiti 'matiš' na završnom ispitu. Jedne godine držao sam, na Čikaškom univerzitetu, tečaj za studente završne godine čiji glavni predmeti nisu bili iz oblasti prirodnih nauka (takozvana 'kvantna mehanika za pesnike'). Zaobilazio sam matiš tako što sam iscrtavao štošta matematičko na tabli i onda samo pokazivao prstom i govorio o tome. Nisam stvarno izračunavao ništa. Daleko bilo i ne daj Bože da neko radi matematiku pred tolikim svetom! Pa ipak, i samo pojavljivanje apstraktnih simbola na tabli dovodi do jedne automatske reakcije organizma - naime, stimuliše se neki organ, neka žlezda valjda, koji ustakli pogled studentskih očiju. Napišem, na primer, x = vt (a to se čita, znate, 'iks jednako ve puta te'), a slušaoci, puna sala studenata, samo jeknu: Auh! Blistavi su to studenti, a roditelji svakoga od njih plaćaju školarinu od 20.000 dolara godišnje; nije, baš, da ti momci i te devojke ne mogu da savladaju x = vt. Ako im daš vrednosti za x i za t i zatražiš da ustanove koliko je v, 48 procenata njih će nabosti tačan odgovor, 15 posto će odbiti da odgovore dok se ne posavetuju sa svojim advokatom, a 5 posto će se izjasniti da su prisutni. (Dobro... Znam da zbir ovde ne iznosi sto posto. Ali ja sam samo eksperimentator, nisam, znate, teoretičar. Osim toga, kad ja napravim neku tako glupu grešku, studenti se ohrabre.) Ono zbog čega studenti gotovo skrenu sa uma i ukoče se od strave jeste saznanje da ću ja od tog trenutka tek početi da govorim o matišu. Matiš je za njih nešto novo i užasavajuće.
     Da bih ponovo pridobio poštovanje i privrženost studenata, ja brže-bolje promenim temu. Pređem na nešto što je svima mnogo bolje poznato, nešto sa čime se osećaju daleko udobnije. Evo: gledajte.



     Zamislite kako neki Marsovac zuri u ovaj dijagram i pokušava da shvati njegov smisao. Napreže se sve dok mu suze ne pocure iz pupka. Međutim, tipični američki srednjoškolac odmah drekne: "To je shema 'Blast' pomoću koje se vašingtonski Redskinsi probijaju do gol-linije!" Da li je ovaj prikaz prodora jednog ragbi beka prema gol-liniji zaista toliko jednostavnija stvar od formule x = vt? Kad pogledate, jednako je apstraktna, samo daleko manje poznata u svetu. Jednačina x = vt dejstvuje jednako uspešno svuda, uzduž i popreko celog kosmosa. A Redskinsi sa tim svojim fazonima mogu da postignu neki gol samo u Detroitu ili Bafalu, a već protiv Bersa - ni slučajno.
     Pomislite, dakle, na ovo: jednačine imaju neko značenje u stvarnom svetu, baš kao što i dijagrami ragbista, zamršeni i neelegantni, imaju značenje kad ih u stvarnom svetu trener okači na tablu. Zapravo, i nije toliko bitno da li smo u stanju da manipulišemo jednačinom x = vt. Daleko je važnije da smo u stanju da je pročitamo, da je shvatimo kao jednu izjavu o svetu u kome živimo. Razumeti ovo x = vt znači imati moć. Naime, moć da predvidiš budućnost i pročitaš prošlost. To ti je i tabla za igru 'uidža' i ploča iz Rozete. Pa dobro - da pogledamo šta ta jednačina znači.
     Ono x kaže gde je nešto. A to nešto može biti Hari, dasa koji juri autoputem u svom poršeu, ili može biti elektron koji je upravo izleteo iz akceleratora. Kad je x = 16 nekih jedinica, na primer, to znači da je Hari (ili je elektron) 16 tih jedinica udaljen od nekog mesta koje mi nazivamo 'nula'. A ono v, to vam je brzina kojom se kreće Hari (ili elektron) - na primer Hari gazi 160 kilometara na sat, ili se elektron vuče mlitavo i polako, nekih jadnih milion metara u sekundi. A šta nam je ono t? To je vreme, vreme koje protekne od trena kad neko drekne "Sad!" i Hari (ili elektron) jurne napred. Eto, stekli smo moć da predskažemo gde će naše 'nešto' biti u bilo kom času u budućnosti, svejedno da li je t = 3 sekunde, ili 16 sati, ili 100.000 godina. Štaviše, sad smo osposobljeni da kažemo gde se to pomenuto 'nešto' nalazilo i u prošlosti, recimo u trenu t = -7 sekundi (znači 7 sekundi pre t = 0) ili, što da ne, t = -1 milion godina. Drugim rečima, ako je Hari bio parkiran ispred tvoje kuće, i krenuo odatle, i vozio neprekidno na istok, postojanom brzinom od 160 kilometara na sat, onda, jasna stvar, biće 160 kilometara istočno od tvoje kuće u trenu kad istekne ceo jedan sat od tvog povika "Hari, kreeeni... sad!" I obratno, možeš izračunati gde je Hari bio pre jedan sat, dakle u vreme zvano 'minus jedan sat', pod pretpostavkom da je još odranije vozio tako i da je tom brzinom v samo prohujao pored tvoje kuće. Doduše... u ovom poslednjem postoji jedan problem, kritična pretpostavka: možda Hari nije uvek vozio brzinom v, možda je on 'ljudsko biće kome treba piće', pa je usput stao i nacvrcao se u baru 'Kod Džoa'.
     Ričard Fajnmen dočarava nam na drugi način istančanost ove jednačine. U Fajnmenovoj verziji, saobraćajna patrola zaustavlja jednu ženu koja vozi onaj veliki auto sa proširenim zadnjim delom. Policajac se došeta polako do prozora kola i kaže, a više reži nego što govori, toj ženi: "Gospođo, je l' znate vi da ste išli preko osamdeset milja na sat?"
     "Ma, hajte, molim vas, nemojte biti smešni", odgovara mu žena. "Nema ni petnaest minuta kako sam krenula od kuće." Fajnmen je pričao studentima ovaj vic, misleći da će ih tako lakše uvesti u pojam diferencijalnog računa, i zapanjio se kad su ga kritikovali da je seksista. Iz tog razloga neću da vam ispričam kako se vic završava.
     Poenta ovog našeg kratkog izleta u zemlju matematike je sledeća: jednačine imaju rešenja, a ta rešenja mogu biti upoređena sa 'stvarnim svetom' merenja i opažanja. Pa ako ishod ovog suočenja nekog zakona sa stvarnošću bude povoljan, mi onda sa većim pouzdanjem gledamo na taj zakon - čvršće smo uvereni da je tačan. Opet, dogodi se, s vremena na vreme, da rešenja nekih jednačina ne budu baš u skladu sa onim što izmerimo i opazimo; u tom slučaju, mi proverimo još jednom, proverimo još mnogo, mnogo puta, i najzad bacimo taj tobožnji zakon kao još jednu našu zabludu u koš za smeće, u istoriju. Desi se, katkad, da rešenja nekih jednačina koje iskazuju neki prirodni zakon budu sasvim neočekivana i bizarna, zbog čega cela teorija dolazi pod znak pitanja. Ako kasnija osmatranja pokažu da je teorija ipak bila ispravna, mi se radujemo. Kakav god ishod da bude, mi znamo da i najkrupnije istine o Vaseljeni, i male istine o rezonanciji jednog elektronskog kola ili o vibriranju neke čelične grede, mogu biti iskazane jezikom matematike.

VASELJENA JE STARA SAMO IZVESTAN BROJ SEKUNDI (NEKIH 1018 SEKUNDI)

     Još nešto o brojevima. Naša tema je takva da se često prebacujemo iz sveta majušnih, najmanjih stvari u svet ogromnih, najvećih. Znači, moramo se suočiti, mnogo puta, sa brojevima ogromnim i brojevima veoma malim. Pošto je to tako, pisaću ih na naučni način - naučnom notacijom. Na primer, umesto da 'jedan milion' napišem sa šest nula (dakle 1.000.000), ja ću ga napisati ovako: 106. To vam znači deset dignuto na šesti stepen, i čita se "deset na šesti". Jedinica i šest nula, dakle, a samo da znate - otprilike toliko dolara iznose troškovi američke savezne vlade na svakih dvadeset sekundi. Neki veliki brojevi ne počinju tako zgodno, samo jedinicom. Ali umemo mi i njih da napišemo naučnom notacijom. Recimo pet i po miliona (5.500.000) pišemo ovako: 5,5 x 106. A kad su brojevi ne veliki, nego naprotiv, mali, nema problema, samo ubacimo minus. Milioniti deo nečega (1/1.000.000) pišemo ovako: 10-6. Može ovo da se napiše i kao decimalni broj, ako tako više volimo; onda pišemo nula zapeta nula nula... i jedinicu stavimo čak na šesto mesto desno od decimalne zapete, dakle: 0,000001.
     Važno je shvatiti kakve su međusobne razmere ovih brojeva. Jedna od nezgodnih osobina naučne notacije sastoji se u tome što ona donekle i prikriva koliko su neki brojevi, zapravo, ogromni (ili majušni). Raspon raznih vremena važnih za nauku kreće se od malih do tako ludo, ludo malih da čoveku stvarno pamet stane. Na primer, 10-1 (desetinka sekunde) - to je ono vreme koje ti je potrebno da trepneš; bukvalno tren oka. Čestica zvana muon živi 10-6 sekundi. A foton, čestica svetlosti, prevali rastojanje jednako prečniku jednog atomskog jezgra za samo 10-23 sekunde. Nadam se da nismo zaboravili da kad god se ovi brojevi 'malo podignuto napisani' povećaju za jedan, stvar postaje deset puta veća, ili manja; kao da neko svaki put poveća neku opkladu desetostruko! Evo, gledajte šta eksponent radi: 107 sekundi je nešto oko četiri meseca, ali 109 sekundi je trideset godina. A pomislite samo: 1018 sekundi je otprilike starost cele Vaseljene - vreme koje je minulo od Velikog praska. Fizičari mere i starost kosmosa u sekundama... samo što tih sekundi ima mnogo.
     Vreme nije jedina dimenzija koja ima raspon od nepojamno malog do velikog, divovskog. Najmanja udaljenost koja u nauci danas ima neku važnost jeste 10-17 centimetara: toliko daleko uspe da se odvuče jedna stvarčica koju zovemo Z0 (ze nula) pre nego što iščezne iz našeg sveta. Teoretičari ponekad razmišljaju i o daleko manjim rastojanjima; na primer, kad se povede razgovor o superstrunama, veoma modernoj, ali i veoma apstraktnoj i hipotetičkoj teoriji čestica, neki teoretičari kažu da bi prečnik jedne superstrune trebalo da bude 10-35 centimetara. To je, znate, zaista vrlo malo. Nasuprot tome, u oblasti velikog, krajnost čini poluprečnik cele Vaseljene koju smo do sada uspeli da opazimo: on iznosi negde blizu 1028 centimetara.

PRIČA O DVA GRADA I O KONAČNOJ MAJICI

     Kad sam imao deset godina, razbolim se ja od malih boginja, a tata, da me razveseli, kupi mi jednu knjigu štampanu vrlo krupnim slovima; naslov joj je bio Priča o relativnosti. Napisali su je Albert Ajnštajn i Leopold Infeld (Leopold Infeld). Nikada neću zaboraviti početak te knjige Ajnštajna i Infelda. Bio je o detektivskim pričama: kako u svakoj detektivskoj priči postoji zagonetka, postoje nagoveštaji i naznake, i postoji detektiv. Taj detektiv, pomoću postojećih tragova, nastoji da reši zagonetku.
     U priči koja je pred nama postoje, u suštini, samo dve zagonetke. Obe se ispoljavaju kao čestice. Prva je dugo traženi a-tom, nevidljiva i nedeljiva materijalna čestica koju je, kao postulat, prvi dao Demokrit. Ovaj a-tom leži u samom srcu najosnovnijih pitanja fizike čestica.
     Već dve i po hiljade godina mi bijemo bitku da rešimo tu prvu zagonetku. Nagoveštaja ima na hiljade, a svaki od njih otkrili smo mukotrpnim radom i trudom. U prvih nekoliko poglavlja posmatraćemo kako su se naši preci trudili da reše zagonetku. Iznenadićete se kad vidite koliko je naših 'najnovijih' zamisli u stvari bilo poznato ljudima još u sedamnaestom veku, i u šesnaestom, pa i ranije - zapravo, još vekovima pre Hrista. A pre kraja knjige vratićemo se na sadašnjost i na jurnjavu za drugom, možda i većom tajnom, a to je čestica koja, po mom mišljenju, upravlja celom kosmičkom simfonijom. Videćete, čitajući ovu knjigu, koliko je velika srodnost između onog matematičara iz šesnaestog veka koji ispušta teške predmete sa tornja u italijanskom gradu Pizi i današnjeg fizičara čestica koji u američkoj saveznoj državi Ilinoj, usred zime, u ledenoj, vetrovitoj preriji, radi svoj posao, polusmrznutih prstiju, u nekoj šupi - uzima podatke iz akceleratora koji se nalazi dole, ispod sleđenog zemljišta. Obojica su postavljala ista pitanja. Koja je osnovna struktura materije? Kako radi Vaseljena?
     Dok sam rastao u Bronksu, običavao sam da posmatram, satima, mog starijeg brata kako se igra hemikalijama. Bio je pravi čarobnjak. Ja uradim sve teške poslove u kući za taj dan, a on me, zauzvrat, pusti da gledam njegov rad. Danas se on bavi prodajom raznih domišljatih novih proizvoda. Prodaje stvari kao što su 'vupi jastučići', ogromne registarske tablice i majice sa privlačnim natpisima koji omogućavaju ljudima da iskažu svoj pogled na svet zaista vrlo jezgrovito - jednom izjavom napisanom na prostoru koji nije širi od njihovih sopstvenih prsa. Trebalo bi da cilj nauke nije manje uzvišen od toga. Moja ambicija u životu jeste da doživim trenutak kad će cela fizika moći da bude svedena na jednu formulu tako jednostavnu i elegantnu da ćemo je moći napisati na prednjoj strani jedne majice.
     Znatan napredak postignut je u poslednjih dvadeset i nešto vekova u približavanju ovoj konačnoj majici. Ser Isak Njutn je, na primer, doprineo ovom poslu tako što je objasnio gravitaciju, tu silu koja, opet, objašnjava jedan zapanjujuće širok raspon različitih pojava: plimu i oseku, pad jabuke, orbite planeta, grupisanje galaksija u jata. Na Njutnovoj majici piše F = ma. Kasnije su Majkl Faradej i Džejms Klerk Maksvel razotkrili tajnu elektromagnetnog spektra - naime, ustanovili su da elektricitet, magnetizam, svetlost Sunca, radio-talasi i rendgenski zraci jesu, svi, samo različita izražavanja jedne iste sile. U svakoj dobroj knjižari u studentskom gradu prodaće vam majicu sa Maksvelovim jednačinama ispisanim na njoj.
     Danas, mnogo čestica kasnije, imamo standardni model, koji svodi celu stvarnost na samo nekih desetak čestica i na samo četiri sile. Taj standardni model predstavlja zbir svega onoga što smo doznali uz pomoć svih naših akceleratora još od Krivog tornja u Pizi, pa do dana današnjeg. On organizuje čestice zvane kvarkovi (šest njih) i druge čestice, a to su leptoni (takođe šest komada), u samo jedan, elegantan raspored, na samo jednoj tablici. Zaista možete na jednoj majici nositi dijagram celog standardnog modela, mada će to biti dosta sitno i gusto ispisana majica. Mukotrpno je izborena ta jednostavnost; izborile su je legije fizičara koje su sve nadirale jednim istim drumom. Međutim, majica sa standardnim modelom vas vara. Jeste da ima dvanaest čestica i četiri sile i da je sve to lepo i tačno, ali ona je i nepotpuna, štaviše sadrži unutrašnje protivurečnosti, nedoslednosti. A ako biste hteli na nekoj drugoj majici ispisati zadovoljavajuća objašnjenja za sve što nije u redu na prvoj, morali biste naći jednu slonovski veliku majicu, a možda ni ona ne bi bila dovoljna.
     Ko nam to smeta, ko nam se isprečio na putu, ko nam ne dâ da napravimo savršenu majicu? Eto kako se vraćamo na onu drugu zagonetku. Da bismo stigli do kraja zadatka koji započeše rešavati još stari Grci, moramo razmotriti mogućnost da protivnik, koga lovimo, ostavlja namerno lažne tragove, da bi nas zavarao. Ponekad, kao uhoda u nekom romanu Džona Le Karea, eksperimentator mora da postavi zamku. Mora da 'navuče' sumnjivca da se sam oda.

TAJANSTVENI GOSPODIN HIGS

     Fizičari čestica upravo sada pripremaju jednu takvu zamku. Gradimo tunel osamdeset sedam kilometara u obimu, u kome će biti smeštene dve uporedne cevi superprovodnog superkolajdera. Nadamo se da ćemo tu ukebati našega zloću.
     A taj zloća je - najgori od svih! Najveći podlac svih vremena! Verujemo da postoji jedno avetinjsko prisustvo koje se raširilo kroz celu Vaseljenu i koje nas onemogućava da shvatimo pravu prirodu materije. Maltene kao da nešto, ili neko, baš namerno sprečava nas, ljude, da se probijemo do konačnog znanja.
     Ova nevidljiva prepreka koja nas sprečava da doznamo istinu zove se Higsovo polje. Pružila je svoje ledene pipke u svaki kutak Vaseljene, a njene naučne i filozofske implikacije takve su da se od njih fizičar sav naježi. Higsovo polje ostvaruje svoju crnu magiju pomoću jedne čestice, dabome (a pomoću čega drugog bi moglo?). Tu česticu znamo pod nazivom Higsov bozon. Vidite, Higsov bozon jeste glavni razlog za izgradnju superprovodnog superkolajdera, jedine sprave koja će imati dovoljno energije da proizvede i uoči tu česticu. (Bar mi verujemo da će imati.) A taj bozon je od tako središnjeg značaja za stanje fizike danas, tako presudan za naše konačno razumevanje materije, a opet tako neuhvatljiv, da sam mu ja dao nadimak: Božija čestica. Zašto Božija? Iz dva razloga. Prvo, izdavač mi ne dopušta da na knjigu stavim naslov Vražija, iako bi bio možda tačniji, ako imamo u vidu koliku štetu nam Higsov bozon čini i kolike materijalne troškove iziskuje. Drugo, postoji svojevrsna veza između ove knjige i jedne mnogo, mnogo starije...

KULA I AKCELERATOR

     A beše na cijeloj Zemlji jedan jezik i jednake riječi.
     A kad otidoše od istoka, nađoše ravnicu u zemlji Senarskoj, i naseliše se onde. Pa rekoše među sobom: hajde da pravimo ploče i da ih u vatri pečemo. I bjehu im opeke mjesto kamena i smola zemljana mjesto kreča. Poslije rekoše: hajde da sazidamo grad i kulu, kojoj će vrh biti do neba, da stečemo sebi ime, da se ne bismo rasijali po zemlji.
     A Gospod siđe da vidi grad i kulu, što zidahu sinovi čovječiji. I reče Gospod: gle, narod jedan, i jedan jezik u svijeh, i to počeše raditi, i neće im smetati ništa da ne urade što su naumili. Hajde da siđemo, i da im pometemo jezik da ne razumeju jedan drugoga što govore.
     Tako ih Gospod rasu odande po svoj zemlji, te ne sazidaše grada. Zato se prozva Vavilon.

     'Prva knjiga Mojsijeva', 11, 1-9

     Bilo je jednom jedno doba, mnogo pre nego što je ta gore navedena knjiga napisana, kada je cela priroda govorila samo jednim jezikom. Svugde materija beše ista - predivna u svojoj elegantnoj ognjenoj simetriji. Ali minuše eoni, a materija se izmeni. Preobražena, razasuta u mnogo raznih oblika po kosmosu, ona sad dovodi u zabunu nas koji stanujemo na ovoj običnoj planeti na orbiti oko jedne nimalo posebne zvezde.
     U traganju čovečanstva za racionalnim razumevanjem sveta bilo je prilika kad se napredovalo brzo, kad su se često dešavali proboji, i kad su naučnici bili puni optimizma. U nekim drugim razdobljima vladala je pometnja. Često su najsmetenija razdoblja, razdoblja intelektualne krize i potpunog nerazumevanja, bila nagoveštaji da će se uskoro nešto preokrenuti nabolje.
     U poslednjih nekoliko decenija fizike čestica bili smo u razdoblju tako čudnovate intelektualne napregnutosti da alegorija o Kuli Vavilonskoj izgleda tačno odgovarajuća. Fizičari čestica koristili su svoje divovske akceleratore da proučavaju kosmos i procese u njemu delić po delić. Traganju su, poslednjih godina, doprinosili i astronomi i astrofizičari, koji, metaforički govoreći, zaviruju kroz divovske teleskope ne bi li ugledali preostale iskrice u pepelu jedne kataklizmične eksplozije koja se, po njihovom mišljenju, dogodila pre petnaest milijardi godina, a za koju oni imaju naziv 'Veliki prasak'.
     Obe ove grupe naučnika napredovale su ka jednom jednostavnom, u celinu povezanom, sveobuhvatnom modelu koji će objasniti sve: strukturu materije i energije, ponašanje prirodnih sila u rasponu od najranijih trenutaka bebe-Vaseljene sa onako nepojamno visokom temperaturom i gustinom, pa sve do srazmerno hladnog i praznog sveta koji vidimo danas. Lepo nam je išlo, prividno lepo, sve dok se nismo spotakli o jednu čudnovatu pojavu, jednu, reklo bi se, 'neprijateljsku' silu koja stupa kosmosom. To je pojava koja iskače iz ovog nama poznatog, sveprisutnog prostora u koji su usađene naše planete, zvezde i galaksije. Ne možemo, još, da otkrijemo to; izgleda kao da je stvoreno da nas zbunjuje, da stavi na iskušenje našu moć. Da li smo se primakli bliže nego što smo smeli? Postoji li neki nervozni 'Veliki čarobnjak iz Oza' koji menja, ali aljkavo menja, arheološke nalaze?
     Pitanje je da li će fizičari dozvoliti da ih ovaj problem razbije, ili će, za razliku od zlosrećnih Vavilonjana, nastaviti da zidaju svoju kulu i, naposletku, kako reče Ajnštajn, "dokučiti um Božiji".

     A beše u celoj Vaseljeni jedan jezik i jedan govor.
     Dogodi se, dok su putovali sa istoka, da nađu jednu ravnicu u zemlji Vaksahači, i da se tu nastane. Pa rekoše među sobom: hajde da napravimo džinovski kolajder, čiji bi sudari mogli dosegnuti unazad do početka vremena. Počeše da prave superprovodne magnete da im posluže za savijanje zraka, a protone da uzimaju i razbijaju.
     A Gospod siđe da vidi superprovodni superkolajder što deca čovekova grade. I reče Gospod: gle, ono kako sam ih ja spetljao, ovi, izgleda, otpetljavaju. Pa uzdahnu Gospod i zaključi: dobro, sići ćemo i daćemo im Božiju česticu. Neka vide, po njoj, kako je divotna Vaseljena ova koju ja stvorih.

     'Vrlo novi zavet', 11, 1

2. PRVI FIZIČAR ČESTICA

     Izgledao je iznenađen. "Pronašao si nož kojim se može preseći atom?" upita on. "U ovom gradu?"
     Klimnuo sam glavom. "Upravo sad sedimo na glavnom nervu tog noža", rekoh.

     Izvinjavamo se Hanteru S. Tompsonu

     Ko god hoće može da se doveze automobilom (ili biciklom, ili da dođe pešice) u Fermilab, iako je to najusavršenija naučna laboratorija na svetu. Većina američkih federalnih ustanova ratoborno čuva svoju privatnost. Ali posao Fermilaba jeste da sve tajne otkriva i obznanjuje ih 'na sva zvona', a ne da ih sakriva. Tokom radikalnih šezdesetih godina ovog veka, Komisija za atomsku energiju (AEC) saopštila je Robertu R. Vilsonu (Robert R. Wilson), koji je pre mene bio direktor Fermilaba, da mora pripremiti neki plan šta da se radi ako se studentske demonstracije primaknu kapiji Fermilaba. Vilson je smislio plan, veoma jednostavan. Saopštio je AEC-u da će sam stupiti pred demonstrante, naoružan samo jednim oružjem: predavanjem iz fizike. Ali to predavanje je tako smrtonosno, nagovestio je Vilson, da će zajemčeno rasterati čak i najhrabrije kolovođe studentskog protesta. I do danas direktori ove laboratorije imaju pri ruci spremno takvo predavanje. Ne daj Bože da ikad nastupi situacija u kojoj bismo ga morali upotrebiti.
     Fermilab se prostire na oko dve hiljade osam stotina hektara bivših kukuruzišta, osam kilometara istočno od gradića Batavije u saveznoj državi Ilinoj, jedno sat vožnje na zapad od Čikaga. Na kapiji ka Četinarskoj ulici stoji divovska čelična skulptura, delo Roberta Vilsona, koji ne samo što je bio prvi direktor nego je u velikoj meri i upravljao izgradnjom Fermilaba, zdanja koje je pravi trijumf arhitekture, umetnosti i nauke. Skulptura se zove Slomljena simetrija i sastoji se od tri velika luka koji streme uvis, kao da se žele preseći u nekoj tački petnaestak metara iznad tla. Ali taj presek ne uspevaju da postignu, ili bar ne čisto i jasno. Susreću se u vazduhu nekako neuredno, nasumično, kao da su ih pravile tri različite građevinarske firme, a svaka u svađi sa ostale dve. Skulptura ostavlja utisak nesavršenosti, otprilike kao i naša današnja Vaseljena. Ako se prošetaš ukrug oko ove skulpture, taj ogromni skup čeličnih delova izgledaće ti, iz svakog ugla, upadljivo asimetričan. Ali ako legneš na leđa tačno na sredinu i pogledaš pravo uvis, videćeš, samo i jedino iz tog ugla gledanja, da je skulptura ipak simetrična. Ovo Vilsonovo umetničko delo savršeno odgovara Fermilabu, pošto posao fizičara ovde i jeste da tragaju za nagoveštajima skrivenih simetrija koje možda postoje u jednoj Vaseljeni koja je, koliko možemo videti, vrlo asimetrična.
     Kad prođeš autom kroz kapiju sa te strane kompleksa, naiđeš na najistaknutiju građevinu Fermilaba. To je Vilson Hol, središnja laboratorijska zgrada, šesnaest spratova visoka. Ona se diže naglo, pravo uvis, iz prostrane ravnice, donekle nalik na crtež srednjovekovnog slikara Albrehta Direra koji prikazuje ljudske ruke sklopljene u molitvi. Zgrada je nadahnuta jednom katedralom koju je Vilson video kad je boravio u francuskom gradu Bove. Tamošnja katedrala podignuta je negde oko godine 1225; ima dve kule bliznakinje, a između njih oltarski deo. Vilson Hol, dovršen 1972. godine, ima takođe dve kule bliznakinje (to su te 'ruke sklopljene u molitvi') ali i prolaze nalik na tunele kroz vazduh (pasarele) na nekoliko spratova, kao i jedan od najprostranijih atrijuma na svetu. Na jednom ulazu u zgradu nalazi se bazen koji odsijava, a na njegovom jednom kraju je visoki obelisk, poslednji Vilsonov umetnički doprinos ovoj laboratoriji, poznat kao 'Vilsonova poslednja konstrukcija'.
     Ova ogromna građevina, Vilson Hol, dodiruje (ali samo tangencijalno) ono što je raison d'être cele stvari: akcelerator čestica, naravno. Cev od nerđajućeg čelika, prečnika nekoliko inča, ukopana je deset metara duboko pod preriju, kružnog je oblika, sa obimom od oko četiri milje. Cev je provučena kroz hiljadu superprovodnih magneta koji usmeravaju protone po predviđenoj kružnoj putanji. Akcelerator je prepun sudara i vreline. Kroz ovu akceleratorsku cev protoni jurcaju brzinama koje su bliske brzini svetlosti, samo da bi se uništili kad se čeomice sudare sa svojom braćom suprotnog predznaka, antiprotonima. U takvom sudaru ostvari se, na tren, temperatura od deset miliona milijardi stepeni iznad apsolutne nule (1016 stepeni), što je daleko prevazilazi jaru u jezgru Sunca ili u sredini razbesnele eksplozije supernove. Naučnici koji ovde rade su 'vremeplovci' u jednom mnogo legitimnijem smislu nego oni u SF filmovima. Jer, pomenuta temperatura poslednji put je prirodno postojala samo prilikom rađanja Vaseljene, u nekom malenom deliću sekunde posle Velikog praska; nikada posle toga.
     Akceleratorski prsten jeste duboko ispod površine tla, ali se odozgo ipak sa lakoćom vidi gde je zato što se iznad njega, celom dužinom, pruža zemljani nasip visok sedam metara. (Zamislite veknu francuskog hleba, ali veoma dugačku i savijenu ukrug.) Mnogi ljudi misle da je svrha nasipa da apsorbuje zračenje iz mašine, ali nasip je, uistinu, dodat samo zato što je Vilsonovo osećanje za estetiku tako zahtevalo. Uložio čovek onoliki trud u izgradnju akceleratora - pa, zar sad da ne vidi gde se akcelerator nalazi? I zato je naredio, kad su radnici kopali rupe za hlađenje svud oko akceleratora, da iskopanu zemlju nabacaju u jedan ogroman kružni bedem tačno iznad akceleratorske cevi. A da bi nasipu dao i 'akcenat', naredio je da se sa spoljašnje strane iskopa i kanal, tri metra širok, napuni vodom, i u njega ugrade pumpe koje štrcaju mlazeve vode u vazduh. Doduše, taj kanal služi i nečemu što je od neposredne koristi: ta ista voda hladi akcelerator. Ukupna slika, tako sa vodoskocima, čudnovato je lepa. Pravljene su satelitske slike sa visine od pet stotina kilometara; taj naš nasip i kanal izgledaju, tako snimljeni, kao savršeni krug, i predstavljaju najoštrije vidljivu odliku predela u severnom delu države Ilinoj.
     Površina zemljišta obuhvaćena kružnim kanalom i nasipom (267 hektara ravnog tla) danas prikazuje svojevrsni 'put u prošlost'. Naša laboratorija se trudi da unutar ovog svog prstena vrati u život onu negdašnju preriju. Ponovo smo zasadili stare prerijske trave, koje su tokom protekla dva veka gotovo sasvim ugušene navalom raznih evropskih trava; ovo smo postigli zahvaljujući trudu nekoliko stotina dobrovoljaca koji su prikupljali seme trava sa pojedinih ostataka prerije u okolini Čikaga. Labudovi trubači, kanadske guske i peščani ždralovi nastanili su se u jezercima unutar ovog prostora; a ta nam jezerca služe za prikupljanje vode.
     S druge strane ulice ostvaruje se još jedan projekat restauracije prirode - pašnjak po kome luta krdo od oko stotinu severnoameričkih bizona. To su uglavnom životinje dovedene iz Kolorada i Južne Dakote, mada se našlo nekoliko i u državi Ilinoj. Iako nije bilo nijednog krda u blizini Batavije poslednjih osam stotina godina. A pre tog doba, krda bizona bila su najnormalnija stvar na tim ravnicama gde sada luta i više od stotinu fizičara. Arheolozi nam kažu da su ljudi lovili bizone na ovim prostorima još pre devet hiljada leta; dokaz za to jesu nebrojeni vrhovi strela pronađeni unaokolo. Izgleda da je jedno pleme domorodaca Amerike, nastanjeno na obližnjoj Lisičjoj reci, vekovima slalo svoje lovce na prostor gde je sad Fermilab, a lovci su onda tu logorovali, ubijali bizone i nosili ih nazad do reke, do naseobine plemena.
     Neke ljude malčice uznemirava današnje prisustvo bizona ovde. Jednom, dok sam učestvovao u emisiji Fila Donahjua (i govorio promotivne stvari o našoj laboratoriji), javila se telefonom jedna gledateljka koja živi u blizini Fermilaba. "Kad dr Ledermen govori, stiče se utisak da je akcelerator srazmerno bezopasan", požalila se ona. "Ali, ako je tako, šta će im onoliko krdo bizona? Mi svi znamo da su bizoni životinje izuzetno osetljive na radioaktivnost." Ona je mislila da su bizoni nešto kao oni kanarinci u rudniku, ali uvežbani da popadaju kad osete radioaktivnost, a ne ugljen-monoksid. Znači, računala je ovako: ja iz moje kancelarije u Vilson Holu motrim krajičkom oka na krdo, spreman da pojurim prema parkingu ako se neki bizon preturi i legne 'sa sve četiri uvis'. Istina glasi: bizoni su naprosto bizoni. Gajgerov brojač mnogo bolje otkriva radioaktivno zračenje nego bizon, a osim toga, jede mnogo manje sena.
     Ako se povezeš Četinarskom ulicom ka istoku, udaljavajući se od Vilson Hola, stigneš do nekoliko drugih važnih zgrada, među kojima je Postrojenje za otkrivanje sudara, kao i novoizgrađeni 'Kompjuterski centar Ričard P. Fajnmen', nazvan po tom velikanu sa Kalteka, matematičaru koji je umro pre nekoliko godina. Vozi dalje, pa ćeš uskoro stići u ulicu Eola. Skreni desno i teraj još jedno kilometar i po, i videćeš s leve strane seosku kuću staru oko sto pedeset godina. Tu sam ja stanovao dok sam bio direktor Fermilaba: ulica Eola broj 137. Ali to nije službena, poštanska adresa, nego se meni dopalo da na tu kuću nakačim, eto, baš taj broj.
     U stvari je Ričard Fajnmen predložio da svi fizičari okače po svojim kućama i kancelarijama tablu sa tim brojem, koji će nas stalno podsećati na to koliko je veliko naše neznanje. Na tabli treba da piše naprosto: 137. Vidite, sto trideset sedam je recipročna vrednost nečega što se zove 'konstanta fine strukture'. Taj broj izražava verovatnoću da će jedan elektron emitovati, ili apsorbovati, foton. Ova konstanta ima i drugi naziv, alfa, a možete je dobiti tako što ćete uzeti kvadrat naelektrisanja elektrona, podeliti ga brzinom svetlosti i pomnožiti Plankovom konstantom. Eto puno priče, a šta smo stvarno rekli? Rekli smo da taj jedan broj, 137, objedinjuje u sebi jezgro elektromagnetizma (a to vam je elektron, dabome), jezgro teorije relativnosti (brzinu svetlosti) i jezgro kvantne teorije (Plankovu konstantu). Mnogo bi prijatnije bilo kad bi se pokazalo da je odnos između ta tri jezgra neki jednostavniji broj, recimo jedan, ili tri, ili možda neki umnožak broja p. Ali 137? Zašto baš 137?
     Najizuzetnija stvar o tom izuzetnom broju jeste ta da on nema dimenzije. Brzina svetlosti je oko 300.000 kilometara u sekundi. Abraham Linkoln bio je visok oko dva metra. Većina brojeva nam dolazi tako, sa prikačenom nekom dimenzijom. Ali pokazalo se da kad kombinujemo veličine koje čine alfu (konstantu fine strukture), sve dimenzije, do poslednje, ponište jedna drugu! Dođe sam broj 137, go, ogoljen, ništa nema osim što ima samoga sebe. I takav, go, on se pojavljuje - baš svuda. To znači da neki naučnici na Marsu, ili neki drugi naučnici na, recimo, četrnaestoj planeti Sirijusa, koji koriste Bog bi ga znao koje i kakve grozne jedinice za naelektrisanje i brzinu, kao i neku svoju verziju Plankove konstante, moraju, neizbežno, takođe dobiti broj 137. To je jedan čist broj.
     Fizičari se nepojamno muče oko broja 137 već pedeset godina. Verner Hajzenberg (Werner Heisenberg) je jednom prilikom proglasio da će sve nedoumice kvantne fizike naprosto da ispare i nestanu čim konačno razrešimo tajnu broja 137. Govorio sam mojim studentima da ako se ikad nađu u nevolji u nekom velikom gradu ovog sveta, treba da napišu na nekoj ploči, vrlo krupno, '137' i drže to kao transparent iznad glave, i to na uglu neke prometne ulice. Ranije ili kasnije naići će neki fizičar, videće da je tu neki kolega u nevolji, pa će priskočiti u pomoć. (Ne znam da li je iko ikada pokušao ovo, ali trebalo bi da uspe.)
     Jedna od divnih priča (mada joj nedostaje potvrda) iz oblasti fizike ilustruje značaj broja 137, ali i nadmenost fizičara. Naime, slavni austrijski matematičar i fizičar Volfgang Pauli (Wolfgang Pauli) koji je posle postao Švajcarac, ode, posle smrti, kroz rajske dveri. I, pošto je za života bio tako slavan naučnik, puste ga da iziđe na razgovor sa samim Bogom.
     "Pauli, tebi je dopušteno jedno pitanje. Šta želiš znati?"
     Pauli smesta postavi jedno pitanje, ono na koje je, grdnim ali uzaludnim naporom, pokušavao naći odgovor tokom deset poslednjih godina svog života. "Zašto alfa iznosi jedan kroz 137?"
     Bog (ili Boginja, ako niste zaboravili) sa osmehom dohvati kredu i počne pisati po jednoj školskoj tabli jednačine. Posle nekoliko minuta okrene se Pauliju koji samo odmahne rukom i kaže: "Das ist falsch!" (Na nemačkom: "To je pogrešno!")
     Dobro, ali istinita je priča, i zaista potvrđena, koja se dogodila ovde na Zemlji. Pauli je uistinu bio opsednut brojem 137 i trošio je bezbrojne sate razmišljajući o tom broju i njegovom smislu i značaju. Nije ga ta stvar prestala mučiti bukvalno ni u sudnjem času: do same smrti. Kad je jedan asistent došao da ga poseti u bolničkoj sobi u kojoj je bio smešten uoči kobne operacije, Pauli ga je zamolio da, prilikom odlaska, obrati pažnju na broj sobe. Asistent je pogledao. Pauli je ležao i provodio poslednji dan svog života u sobi 137.
     Eto, vidite, ja sam tu stanovao: ulica Eola broj 137.

U DUBINI NOĆNOG MIRA, SA LEDERMENOM

     Vraćao sam se u tu kuću jedne noći, posle pozne večere u Bataviji; a bio je vikend. Sa nekoliko raznih tačaka u ulici Eola možete videti središnju laboratorijsku zgradu kako se uzdiže, osvetljena, naspram neba prerije. Kad gledate Vilson Hol u pola dvanaest noću (u subotnju ili nedeljnu noć), odmah vam je jasno koliko je silna želja fizičara da razreše preostale tajne Vaseljene. Naime, svetla su još upaljena u mnogo prostorija, širom svih šesnaest spratova; a svako svetlo označava po jednog fizičara koji, iako su mu oči kao sarme, i dalje pokušava da dokuči nešto o nekoj teškoj teoriji u vezi sa materijom i energijom. Na sreću, ja sam mogao da se odvezem kući i srušim u krevet. Sad sam bio direktor Fermilaba, pa su moje obaveze u pogledu ostajanja kasno u noć bile drastično svedene. Mogao sam da prespavam svaki problem i pogledam ga tek sutra, nisam morao ni na jednom problemu da radim noću. Te noći svalio sam se u postelju zaista sa osećanjem zahvalnosti što mogu tako, a ne moram da ležim negde na podu pokraj akceleratora i dremam samo dok ne pristignu podaci. Pa ipak, u snu se počeh nešto okretati, prevrtati: brinem se šta ću sa leptonima, šta sa Sofijicom, sa kvarkovima, sa onom Đinom... Naposletku počnem da brojim ovce da bih prestao misliti na fiziku. Brojim ja ovce: "...134, 135, 136, 137!..."
     Najednom se izvijem između čaršava i jorgana i ustanem, gonjen osećanjem hitnosti, i krenem napolje, iz kuće. Izvučem bicikl iz šupe i - još u pidžami, a sve ove medalje koje sam u životu nadobijao padaju mi jedna po jedna sa revera pidžame dok vozim bicikl - krenem ka detektoru sudara. Nažalost, bicikl se kreće nepodnošljivo sporo. Znam da ima nešto hitno da se uradi u detektoru, ali ne uspevam da prisilim bicikl da krene brže. Onda se setim šta mi je pričao jedan psiholog, nedavno: da postoji takozvano lucidno sanjanje, kad sanjaš, a znaš da sanjaš, svestan si te činjenice. Kad sanjač shvati da je to tako, rekao mi je psiholog, onda može u svome snu da radi šta god hoće. Prvi korak je da nađeš neki nagoveštaj da sanjaš, da to što vidiš oko sebe nije stvarnost. To je bilo lako. Prokleto dobro sam znao da je sve samo san zato što sam video da je napisano kosim slovima - kurzivom. Mrzim kurziv. Teško se čita. Dabome, iskoristim ovu situaciju, preuzmem kontrolu nad svojim snom, i kao prvo, kriknem: "Beži sa tim kurzivom!"
     Ohhh. Koliko ovo prija. Sad je mnogo, mnogo bolje. Prebacim bajs u maksi brzinu i krenem brzinom svetlosti (zašto ne, u snu može sve) ka postrojenju za otkrivanje sudara. Ajoj, i prebrzo: obletim Zemlju osam puta i vratim se do ispred moje kuće. Zato prebacim bicikl na nešto umereniju brzinu i zaputim se sa razboritih 200 na sat do postrojenja. Jest da je bilo tri ujutro, ali parking je, ipak, bio manje-više pun; u akceleratorskim postrojenjima protoni se ne smiruju ni noću.
     Zviždućem jednu avetinjsku laganu melodijicu i ušetavam se u postrojenje zvano CDF, koje je veliko kao industrijski hangar, a u njemu sve obojeno u plavu i svetlonarandžastu boju. Ima tu mnogo kancelarija, kompjuterskih soba i kontrolnih sala, ali su one sve raspoređene duž jednog zida; a sve ostalo je jedna ogromna prostorija, u kojoj je smešten sam detektor, instrument visok tri sprata i težak pet hiljada tona. Oko dvesta fizičara i uz njih dvesta inženjera radilo je više od osam godina da bi sklopilo ovaj švajcarski časovnik od pet hiljada tona. Detektor je raznobojan, ima zvezdasti izgled (kao zraci koji se šire iz središta), a svi delovi detektora se, zapravo, šire simetrično iz jedne male rupe u sredini. Ovaj detektor je krunski dragulj naše laboratorije. Bez njega ne bismo mogli da 'vidimo' šta se dešava u akceleratorskoj cevi koja prolazi kroz samo središte detektora. A dešava se to da baš tačno u središtu svega toga, u sredini cevi, tresnu protoni u antiprotone: to je taj njihov čeoni sudar. Radijalni 'paoci' od kojih se detektor uglavnom i sastoji namešteni su tako da se podudaraju sa pravcima u kojima se, kao kakve sitne rasprštane kapljice, razleću stotine čestica koje u sudarima nastaju.
     Detektor se pokreće po šinama koje mu omogućavaju, iako je tako ogroman, da ponekad iziđe iz akceleratorskog tunela i pređe na pod montažne hale, da bi se obavilo redovno održavanje. Mi obično namestimo da to održavanje padne nekako u juli i avgust, kad je struja najskuplja (ko plaća struju više od deset miliona dolara godišnje mora da misli i na takve okolnosti da bi uštedeo bar malo). Ali ove noći detektor je uključen. Pre uključivanja odvezen je natrag u tunel, na svoje mesto, naravno, a obližnja sobica za majstore koji ga održavaju zaštićena je od zračenja tako što su zatvorena čelična vrata u obliku čepa, tri metra debela. Akcelerator je načinjen tako da se sudari protona i antiprotona dešavaju (ponajviše) u onom delu cevi koji prolazi kroz detektor. Taj deo se zove oblast sudara. Sasvim je jasno šta detektor treba da radi: opaža i stavlja u naše kataloge svaku česticu koja nastane u sudaru p-ova i p minus-a. (Protona i 'minusnih protona', to jest antiprotona.)
     I dalje u pidžami, odlazim u kontrolnu salu na drugom spratu, iz koje stalno nadgledamo nalaze koje detektor beleži. Sala je tiha, kao što bi se u ove sitne sate moglo i očekivati. Nemaš zavarivače i druge radnike da se vrzmaju posvuda i večito nešto popravljaju ili održavaju, što je u dnevnim smenama redovna pojava. Svetla u ovoj kontrolnoj sali su, kao i obično, prigušena, da bolje vidimo plavkasti sjaj desetina kompjuterskih monitora. Naši računari u kontrolnoj sali CDF su 'mekintoši', isti kao oni koje možeš kupiti da vodiš svoje finansije ili da igraš igricu 'Kosmički Ozmo'. Informacije primaju od ogromnog, ovde izgrađenog glavnog kompjutera koji je povezan sa detektorom i zajedno sa njim pretražuje kroz mnoštvo 'krhotina' nastalih u sudarima. Taj namenski sklopljen glavni računar je, zapravo, jedan veoma usavršen sistem za pribavljanje podataka (DAQ). Našeg DAQ-a su pravili neki od najboljih naučnika celoga sveta, naučnici sa petnaestak univerziteta širom planete koji su sarađivali i u izgradnji detektora. Pošto se svake sekunde u cevi dešava na stotine hiljada sudara, neko mora da odabere one koji su dovoljno zanimljivi i važni da ih vredi snimiti na magnetnu traku i podrobnije proučiti. Taj neko je DAQ. 'Mekintoši' samo paze na mnogobrojne pomoćne podsisteme koji prikupljaju podatke.
     Osmotrim ja salu, uočim mnogobrojne prazne plastične čaše za kafu i grupicu mladih fizičara, do besvesti premorenih, ali ipak i sad prenapetih: to nastaje kao posledica dugog prekovremenog rada i preterivanja u pijenju kafe. U tri noću ovde rade uglavnom mladi postdiplomci i novi doktori - dakle, ljudi koji još nemaju dovoljno visoko mesto u našem sistemu starešinstva i zato ne mogu da se uvuku u neku pristojnu smenu. Začudo, dobar deo te grupice čine mlade žene, a njih u većini laboratorija za fiziku ima vrlo malo. Međutim, mi smo za potrebe našeg detektora preduzeli odlučnu, agresivnu 'regrutaciju', pa smo uspeli da pridobijemo i ženske da se zaposle ovde - na zadovoljstvo i dobitak svih.
     Međutim, u jednom uglu sedi jedan čovek koji se nekako ne uklapa. Mršav, brada razbarušena. Dobro, pa takvi su i mnogi drugi naši istraživači; ali ja po nečemu ipak znam da on nije kod nas zaposlen. Možda po tome što je odeven u togu. Zuri u 'mekintoše' i prigušeno, nervozno se smeje. Zamislite: smejati se u kontrolnoj sali CDF! Smejati se jednom od najveličanstvenijih opita u istoriji nauke! Vreme je da ja preduzmem odlučne mere ovde. Što je mnogo - mnogo je.

     LEDERMEN: Pardon. Jesi li ti taj novi matematičar koga je trebalo da pošalju sa Čikaškog univerziteta?
     TIP U TOGI: Profesiju si pogodio, grad promašio. Ime mi je Demokrit. Iz Abdere dohodim, ne iz Čikaga. Zovu me Nasmejani Filozof.
     LEDERMEN: Iz Abdere?
     DEMOKRIT: Grad u Trakiji, na kopnenom delu Grčke.
     LEDERMEN: Ne pamtim da sam tražio nekog iz Trakije. Našem osoblju nepotreban je Nasmejani Filozof. Ovde sve šale pričam ja.
     DEMOKRIT: Da, čuo sam za Nasmejanog direktora Fermilaba. Nemoj da te to zabrinjava. Ne verujem da ću ovde biti dugo. S obzirom na to šta sam dosad video - neću dugo.
     LEDERMEN: Onda, zašto nam zauzimaš prostor u kontrolnoj sali?
     DEMOKRIT: Tragam za nečim. Nečim doista malenim.
     LEDERMEN: Na pravo mesto si došao. Mi smo stručnjaci za sitno.
     DEMOKRIT: I rekoše mi tako. A ja, evo, tragam za tom stvarčicom već dve hiljade četiri stotine leta.
     LEDERMEN: A, ti si taj Demokrit.
     DEMOKRIT: Znaš nekog drugog?
     LEDERMEN: Sad mi je jasno. Ti si kao onaj anđeo Klarens u delu Život je divna stvar - upućen si da me odgovoriš od samoubistva. A ja i jesam razmišljao o samoubistvu. Nikako da nabodemo kvark vrh.
     DEMOKRIT: Samoubistvo! Podsećaš me na Sokrata. Ne, anđeo nisam. Ta predstava o besmrtnosti smišljena je posle mog vremena. Popularisao ju je onaj tupavi Platon.
     LEDERMEN: Kako bi ti mogao biti ovde, da nisi besmrtan? Umro si pre više od dva milenijuma.
     DEMOKRIT: Ima više stvari na nebesima i na Zemlji, Horacio, nego što vaša filozofija i sanja.
     LEDERMEN: Zvuči poznato.
     DEMOKRIT: Pozajmio sam to od jednog tipa sa kojim sam se upoznao u šesnaestom veku. Nego, da ti odgovorim: bavim se onim što bi ti nazvao putovanje kroz vreme.
     LEDERMEN: Putovanje kroz vreme? Vi ste problem putovanja kroz vreme rešili u petom veku pre Hrista, u Grčkoj?
     DEMOKRIT: Vreme je vrlo lak problem: mačji kašalj. Teče napred, teče i nazad. Uđeš u njega i voziš se neko vreme kroz vreme, pa iziđeš, kao oni surferi na talasima na vašim kalifornijskim plažama. Nešto drugo je teško za shvatanje: materija. Mi smo čak poslali neke naše postdiplomce da se ubace u vašu eru. Jedan od njih, Stefaneos Hokingos, čak je i postigao poprilične uspehe, koliko čujem. On se specijalizovao za to takozvano 'vreme'. Ali sve što zna, naučio je od nas.
     LEDERMEN: Zašto niste objavili to vaše otkriće?
     DEMOKRIT: Objavili? Ja šezdeset sedam knjiga napisah, i mogli su se prodati strašni tiraži, ali izdavač nije hteo ništa da uloži u reklamu. Ono što ste vi o meni saznali, saznali ste uglavnom iz Aristotelovih pisanija. Nego, da ja tebe obavestim o nečem drugom. Putovao sam - ahej, koliko sam ja putovao! Prošao sam kroz više mesta nego ijedan čovek u mome vremenu, obavio sam najobimnija istraživanja, video više zemalja i klima, čuo više slavnih ljudi...
     LEDERMEN: Ali Platon te je mrzeo. Da li je istina ono da se njemu tvoje knjige toliko nisu dopadale, da je tražio da budu sve spaljene?
     DEMOKRIT: Da, i umalo da uspe, matori, sujeverni jarac. Ali onaj požar u Aleksandriji stvarno je upropastio moj ugled. Zato vi takozvani moderni znate tako malo ili nimalo o manipulisanju vremenom. Ništa čovek ne može da čuje od vas nego samo: Njutn, Ajnštajn...
     LEDERMEN: I, dobro, čemu sad ova poseta Bataviji u 'letima gospodnjim' devedesetim veka dvadesetog?
     DEMOKRIT: Samo proveravam jednu od mojih zamisli, jednu koju su moji zemljaci, na nesreću, napustili.
     LEDERMEN: Kladim se da o atomu, atomosu, zboriš, Demokrite.
     DEMOKRIT: Da, o njemu, a-tomu, čestici krajnjoj, nevidljivoj i nedeljivoj. O onoj od koje sva ostala materija sazdana je. Preskačem sve dalje i dalje kroz vreme, napred, da vidim koliko je ljudski rod postigao u usavršavanju moje teorije.
     LEDERMEN: A tvoja teorija kaže...
     DEMOKRIT: Izazivaš me, mladi čoveče! Kakva su moja uverenja bila, to ti dobro znaš. Ne zaboravi, ja jesam preskakao kroz vreme, ali sam ipak išao redom, iz veka u vek, iz decenije u deceniju. Znano mi je veoma dobro da su u veku devetnaestom hemičari, a u dvadesetom fizičari, pokušavali mojim zamislima da se igraju. Nemoj me pogrešno shvatiti - dobro je što su to radili. Kamo lepe sreće da je Platon tako mudar bio.
     LEDERMEN: Ma, samo htedoh da čujem tvoju teoriju od tebe lično, tvojim rečima iskazanu. Jer mi o tvom stvaralaštvu uglavnom kroz iskaze drugih znamo.
     DEMOKRIT: Pa, hajd, nek ti bude. Evo, po ko zna koji put. Ako zvučim kao da se dosađujem, to je zato što sam nedavno sve isto ovako pričao onom drugaru Openhajmeru. Samo jedno nemoj: nemoj me prekidati nekim dosadnim mozganjima o navodnoj paralelnosti između fizike i hinduističke religije.
     LEDERMEN: Da li bi ti hteo čuti moju teoriju o ulozi kineske hrane u narušavanju ogledalske simetrije? Teorija je to koja ima jednaku vrednost kao ono vaše da je svet sačinjen od vazduha, zemlje, vatre i vode.
     DEMOKRIT: Hajd, kao da ti malo ćutiš i pustiš me da počnem od početka. Sedi, eto, pored te 'mekintoš' stvari, i čuj me i počuj. Ako misliš moj rad razumeti, i rad svih nas, atomista, moramo se vratiti dvadeset šest vekova u prošlost. Nekih dvesta leta pre rođenja mog, procvao je u svome radu jedan čovek imenom Tales, oko šest stotina godina pre rođenja Isusa Hrista, a u Miletu, naselju nekih teških seljačina, u pokrajini Joniji, za koju vi sad kažete da je 'Turska'.
     LEDERMEN: I taj Tales filozof beše?
     DEMOKRIT: I te kako! Prvi grčki filozof, štaviše. Ali su filozofi predsokratovske Grčke zaista znali mnogo toga. Tales beše matematičar uspešan, kao i astronom. Svoje studije izoštri u Egiptu, i u Mesopotamiji potom. Jeste li znali da je on predskazao jedno pomračenje Sunca koje se dogodilo pred sam kraj rata između Lidijaca i Medejaca? On je načinio i jedan od prvih almanaha - koliko čujem, vi taj zadatak danas prepuštate ratarima - a mornare je naše naučio kako da usmeravaju lađu kroz noć, gledajući na sazvežđe Mali medved. Beše on i politički savetnik, pronicljiv poslovni čovek i fini inženjer. Rani grčki filozofi behu cenjeni ne samo zbog lepote umnog rada svoga nego i zbog praktičnih veština, ili, kako biste vi danas rekli, zbog primenjene nauke. Sa fizičarima danas da li je drugačije?
     LEDERMEN: Dešavalo se da i mi učinimo ponešto korisno, pokatkad. Ali žao mi je što reći moram da su naša znanja danas uglavnom ka vrlo uskim ciljevima usmerena i da malo ko od nas grčki jezik zboriti zna.
     DEMOKRIT: Sreća je tvoja, dakle, što ja znam engleski tako dobro, zar ne? Čuj, dakle: Tales je, kao i ja, sebi neprestano jedno pitanje, ono najosnovnije, postavljao: Od čega je svet sazdan, i kako to 'nešto' dejstvuje?' Vidimo prividan haos posvud oko nas. Cvati cveće, pa umire. Poplave zemlju uništavaju. Jezera se u pustinje preobraćaju. Iz nebesa meteorit padne. Kovitlaci vetra pojave se prividno niotkud. S vremena na vreme poneka planina prasne. Ljudi ostare, umru i u prah se pretvore. Postoji li, ipak, nešto trajno, jedan identitet koji ispod svega toga leži, i koji kroz svu tu stalnu menu i promenu istrajava? Može li se sve to, što postoji, svesti na pravila tako jednostavna, da ih čak i naša malena pamet uspe shvatiti?
     LEDERMEN: Talesov odgovor, ako ga je našao, šta beše?
     DEMOKRIT: Voda. Tales reče da voda jeste element konačni i osnovni.
     LEDERMEN: Na osnovu čega je on to?
     DEMOKRIT: Pa i nije mu to bila tako luda zamisao. Nisam sasvim siguran šta se u njegovoj glavi dešavalo. Ali pomisli: voda je presudna za rast, biljaka bar. Semenke imaju prirodu vlažnu. Gotovo svaka stvar ispušta, kad je zagrevaš, vodu. Voda je, štaviše, jedina znana tvar koja može postojati i kao čvrsto telo, i kao tečnost, i kao gas - naime, kao vodena para. Možda je Tales mislio da bi se voda, nastavljanjem nekih od pomenutih procesa, mogla preobraziti u zemlju. Ne znam šta je mislio. Ali svakako je odlično počeo u oblasti koju vi danas nauka nazivate.
     LEDERMEN: Nije bilo loše, za prvi pokušaj.
     DEMOKRIT: Utisak vlada uokolo mora Egejskoga da su Talesu i njegovoj družini ugled pokvarili istoričari, a naročito Aristotel. Aristotel beše opsednut razmišljanjem o silama i uzrocima. Uzročnost... gotovo ni o čemu drugom ne možeš s njim pričati. Napadao je Talesa i njegove prijatelje Miletovce. 'Zašto voda?' Pa onda opet: 'Koja to sila iznuđuje promenu iz krute vode u eteričnu vodu? Zašto ima tako mnogo različitih oblika vode?'
     LEDERMEN: U modernoj, hm, pardon, hoću reći u ovoj fizici danas, zahteva se da postoje sile, ali i...
     DEMOKRIT: Sasvim je lako moguće da su Tales i njegova družina upleli tu zamisao uzročnosti u samu prirodu njihove, na vodi zasnovane, materije. Sila sa materijom ujedinjena! Nego, da ostavimo to za malo kasnije. Naposletku ćeš ti kazati meni o tim vašim, kako ih zovete, gluonima, i o supersimetriji, i...
     LEDERMEN (Češe se pomamno svud po telu, a koža mu je najednom sva silno naježena): Da-da. Dobro-dobro. Šta još je taj genije uradio?
     DEMOKRIT: Imao je i neke mistične zamisli, koje su mu baš zgodno došle. Verovao je da Zemlja na vodi plovi. Verovao je da magnet, zato što gvožđe pokrenuti može, ima dušu. Ali verovao je, takođe, u jednostavnost, i verovao je da cela Vaseljena jeste objedinjena, bez obzira na to što su pojavni oblici nebrojenih 'materijalnih stvari' oko nas toliko različiti. Tales je jedan niz razložnih argumenata prepleo sa svakojakim mitološkim mamurlucima koji su se u njegovoj glavi zadržali, i, tako, dao vodi taj poseban položaj.
     LEDERMEN: Pretpostavljam da je mislio da ovu planetu na leđima nosi div Atlas koji stoji na kornjači.
     DEMOKRIT: Au contraire. Upravo suprotno od toga, prijatelju moj. Tales i njegovi drugari imali su jedan veoma značajan sastanak, verovatno u zadnjoj sali jednog restorana u središtu gradića Mileta. Posle izvesne količine egipatskog vina, šutnuli su Atlasa i svečano se zakleli: 'Od dana ovoga, objašnjenja i teorije o dejstvovanju sveta zasnivaće se strogo samo na logičnim argumentima. Nema sujeverja više. Ništa nam Zevs Gromovnik ne piše. Ne upućujemo Ateni molitve, nisu nam potrebni Herkul niti Ra, ni Lao-Ce ni Buda. Nas jedino ono mami što možemo da utvrdimo sami.' Možda je to najvažniji dogovor u istoriji čovečanstva. Beše leto - pre Hrista - šesto pedeseto, noć verovatno, noć od četvrtka na petak. Tada se rodila nauka.
     LEDERMEN: Zamišljaš da smo mi danas slobodni od sujeverica i praznoverica? Nisi imao susret sa našim kreacionistima? A sa našim ekstremistima pokreta za prava životinja?
     DEMOKRIT: Ovde u Fermilabu?
     LEDERMEN: Ne, ali u blizini. Nego, reci mi, kad je uskočila ta zamisao o zemlji, vazduhu, vatri i vodi?
     DEMOKRIT: Polako, polako. Postoje dva-tri druga čoveka, pre nego što stignemo do te teorije. Anaksimander, na primer. Bio je to Talesov mladi pristalica u Miletu. Anaksimander je takođe 'zaradio svoje mamuze' radeći praktične poslove - na primer, tako što je za miletovske mornare nacrtao mapu Crnog mora. Kao i Tales, tragao je i on za osnovnim 'opekama' od kojih je materija sva sagrađena, ali je zaključio da ne može biti od vode.
     LEDERMEN: To je svakako bio novi napredak grčke nauke. Anaksimander je za tu ulogu kandidovao - šta? Baklavu?
     DEMOKRIT: Smej se ti, zašto ne. Brzo ćemo mi preći na vaše teorije. Anaksimander beše još jedan od tih praktičnih genija. Kao i njegov mentor Tales, koristio je slobodno vreme da se uključi u filozofske rasprave. Anaksimanderova logika bila je prilično istančana. Uvideo je da svet jeste sagrađen od suprotnosti koje između sebe ratuju: toplo protiv hladnog, mokro protiv suvog. Voda vatru gasi; Sunce vodu osuši, et cetera. Otud osnovna tvar Vaseljene ne može biti ni voda, ni ma šta drugo što je određeno ijednom stvari koja pripada tim suprotnostima. Tu ne bi bilo simetrije. A znaš koliko su Grci voleli simetriju. Na primer, ako je u prvo vreme sva materija bila voda, kao što Tales govoraše, onda vreline nikada ne bi moglo biti, niti vatre, jer voda vatru ne daje, već je uništava.
     LEDERMEN: Pa šta onda Anaksimander kao pramateriju predloži?
     DEMOKRIT: On je to nazvao apeiron, što znači 'ono bez granica'. To prvo stanje materije bilo je jedna masa, nerazdeljena, veličinom ogromna, a možda i beskonačna. Primitivna 'tvar' je to bila, neutralna, negde između svih tih suprotnosti. A ta pomisao duboko je uticala na moje razmišljanje.
     LEDERMEN: Znači, taj apeiron bio je nešto nalik na tvoj a-tom - osim što je bio tvar beskonačna, beskrajna, a ne čestica infinitezimalno sićušna? Zar to nije samo zamutilo situaciju?
     DEMOKRIT: Ne, Anaksimander je bio na tragu nečega. Apeiron je bio beskonačan, i u prostoru i u vremenu beskrajan, ali i bez ikakve strukture: nikakvih sastavnih delova ne imađaše. Ništa ne beše osim apeiron, skroz i sasvim. A ako hoćeš da doneseš odluku koja će ti osnovna tvar biti, onda bi dobro bilo da ona ima tu odliku. Zapravo, poenta moja upravo je ovo: da vas postidim time što, evo, posle dve hiljade godina vi, narode, konačno počinjete ceniti prisutnost moje družine. Anaksimander je, vaistinu, vakuum pronašao. Mislim da je vaš P. A. M. Dirak (P. A. M. Dirac) konačno počeo tek u godinama dvadesetim veka vašega davati vakuumu one odlike koje vakuum zaslužuje. Anaksijev apeiron bio je prototip za moju 'prazninu', ništavilo u kome se čestice kreću. Isak Njutn i Džejms Klerk Maksvel nazvaše to eter.
     LEDERMEN: A ono što jeste nešto? Materija?
     DEMOKRIT: Ovo počuj. (Izvlači iz toge svitak pergamenta, namešta na nos naočare 'magnavižn' kupljene na nekoj rasprodaji.) Anaksimander zbori ovako: 'Nije to voda, niti ijedan od drugih takozvanih elemenata, nego je tvar jedna drugačija, iz koje se rađaju sva nebesa i svi svetovi u njima. Stvari kada propadaju, rastaču se u ono isto od čega su i dobile svoje bivstvo... Suprotnosti su prvo bile sve u tom jednom, pa su se onda izdvojile i razdvojile.' Nešto mi pada na um činjenica da vi mladići iz dvadesetog veka stalno nešto: materija, antimaterija, obe u vakuumu, pa dolazi do anihilacije...
     LEDERMEN: Da, dobro, to jeste tako, ali...
     DEMOKRIT: Kad Anaksimander kaže da su suprotnosti u apeironu bile - hajd, nek ga nazovemo i vakuum, i eter - pa su se posle izdvajale i razdvajale, zar to nije donekle nalik na ono što vi mislite?
     LEDERMEN: Da, pa, na neki način jeste. Ali ja bih mnogo radije da doznam šta je navelo Anaksimandera na misli takve.
     DEMOKRIT: Jasno da on nije unapred stvorio sud o postojanju antimaterije. Ali smatrao je da u vakuumu koji je opremljen svim osobinama koje vakuum, doista, i treba da ima, suprotnosti mogu da se izdvoje: vrelo i hladno, mokro i suvo, slatko i kiselo. Vi danas tome dodajete pozitivno i negativno, jug i sever. Kad se suprotnosti ujedine, njihove odlike se međusobno ponište, i tako opet daju neutralni apeiron. Zar nije to zgodno udešeno?
     LEDERMEN: Što ne bismo onda uveli u to i Demokratsku stranku i Republikansku stranku? Da nije bio neki Grk tamo po imenu Republikos?
     DEMOKRIT: Ha, ha. Dobra ti je dosetka. Anaksimander je bar pokušao da objasni mehanizam kojim se iz jednog osnovnog elementa stvara raznovrsnost. A ta njegova teorija o razvrstavanju apeirona vodila je do izvesnog broja pretpostavki među kojima ima i takvih koje bi verovatno tvoju saglasnost dobile. Anaksimander je verovao, primerice, da čovek od nižih nastade životinja, i to razvojem, a te niže zveri da, opet, od drugih životinja nastadoše, i to od onih koje su poreklom iz mora. Anaksimanderova najveća kosmološka zamisao bila je da se otarasi ne samo diva Atlasa nego čak i tog Talesovog okeana po kome tobož Zemlja plovi. Znadijaše Anaksimander da Zemlju nije potrebno držati ni oslonce joj podmetati. Ako zamisliš Zemlju, svejedno što još ne znaš da je loptasta, kako u apeironu lebdi, beskonačnome, jasno je da ona nema kuda poći. Potpuno u saglasnosti sa Njutnovim zakonima, ako, kao što su ovi moji Grci mislili, ne postoji nigde ništa drugo. Anaksimander je, međutim, računao na to da mora postojati više od jednog sveta, ili kosmosa. Štaviše, ovako Anaksimander napisa: da postoji neograničen broj Vaseljena, i da svaka ranije ili kasnije propast doživi i nestanak, i sledećom Vaseljenom zamenjena bude.
     LEDERMEN: Kao alternativne Vaseljene u 'Zvezdanim stazama'?
     DEMOKRIT: Polako sa tim vašim reklamnim porukama. Zamisao o bezbrojnim svetovima postala je veoma važna nama atomistima.
     LEDERMEN: Čekaj malo. Pamtim ja neke rečenice koje si ti, Demokrite, napisao, a od kojih sam se ja, gledajući ih u svetlosti moderne kosmologije, zaista naježio. Znam ja te odlomke napamet. Ovako si napisao: 'Postoje nebrojeni svetovi različitih veličina. U nekima nema sunca ni meseca, u drugima ima, ali su razmera većih nego u našem svetu, a ima opet i svetova sa više sunaca i više meseca.'
     DEMOKRIT: Da, mi, stari Grci, imali smo neke zamisli u koje veruje i vaš kapetan Kirk. Sa tom razlikom što smo se mi oblačili daleko bolje. Nego, ja bih radije uporedio moju zamisao sa 'mehurovima-Vaseljenama' o kojima vaši 'inflacioni kosmolozi' objavljuju naučne radove ovih dana.
     LEDERMEN: Upravo od toga onakvu jezu osetih. Zar nije jedan od tvojih prethodnika verovao da je vazduh onaj krajnji element?
     DEMOKRIT: To ti misliš na Anaksimena, koji beše Anaksimanderov mlađani sledbenik i poslednji član Talesove družine. Ali taj Anaksimen je odstupio jedan korak unazad od Anaksimandera i vratio se na ono Talesovo da postoji jedan sveopšti praelement. Samo je insistirao da je to vazduh, ne voda.
     LEDERMEN: Trebalo je da sluša svog mentora; onda se ne bi opredelio za nešto tako banalno kao što je vazduh.
     DEMOKRIT: Da, ali je zato Anaksimen smislio pametan mehanizam kojim je objasnio kako su od te osnovne tvari, preobražajima, nastali razni oblici materije. Koliko saznadoh iz nekih tekstova koje nedavno pročitah, ti si jedan od onih za koje se kaže da su eksperimentatori.
     LEDERMEN: Aha. Imaš neki problem s time?
     DEMOKRIT: Primećujem tvoj sarkazam prema glavnini teorija grčkih. Naslućujem da je to zato što mnoge od tih teorija, iako se uvidom u ovaj svet oko nas mogu braniti, ipak nisu nijednim opitom presudno potvrđene.
     LEDERMEN: Tako je. Eksperimentatori mnogo vole zamisao koju možeš proveriti. Takvim proveravanjem mi, znaš, zarađujemo hleb naš nasušni.
     DEMOKRIT: Onda bi trebalo više da ceniš Anaksimena, jer je on svoja uverenja zasnivao na opažanjima. Teorija njegova je bila da se iz vazduha razni elementi materije izdvajaju kondenzacijom i razređivanjem. Vazduh se može svesti na vlagu, i obratno, vlaga pretvoriti u vazduh. Vrelina i hladnoća preobražavaju vazduh u različite tvari. Da bi pokazao kako je toplota u vezi sa razređivanjem, a hladnoća u vezi sa zgušnjavanjem, Anaksimander je savetovao ljudima da izvedu sledeći opit: kad izduvavaju vazduh kroz usne vrlo blisko primaknute, vazduh izlazi osetno hladniji, a kad polako ispuštaju vazduh kroz široko otvorena usta, dah bude primetno topliji.
     LEDERMEN: Kongres Sjedinjenih Američkih Država bi voleo Anaksimandera. Njegovi opiti su kudikamo jeftiniji od ovih mojih. Osim toga, oni u Kongresu guraju tolike količine vazduha napolje, kroz svoja usta, svejedno da li toplog ili hladnog, da, zaista...
     DEMOKRIT: Dobro, razumeo sam, ali samo želim razagnati tvoj utisak pogrešni da mi antički Grci nikada vršili opite nismo. Glavni problem sa misliocima poput Talesa i Anaksimena beše verovanje njihovo da se tvari mogu preobražavati: voda vazduh da postane, vazduh u oganj da se pretvori. A to ne može. Ovaj čvor koji nas je toliko saplitao ne pokuša niko u našoj ranoj filozofiji da razreši, sve dok ne dođoše dvojica mojih savremenika - Parmenid i Empedokle.
     LEDERMEN: Empedokle je tip koji je zastupao ono: vazduh, zemlja i tako dalje. Zar ne? A za Parmenida me podseti, šta ono beše.
     DEMOKRIT: Za Parmenida se često govorilo da je otac idealizma zato što je veliki deo njegovih zamisli pokupio onaj idiot Platon; a istina glasi da je Parmenid bio materijalista, i to tvrd: što vi kažete, 'hard-kor'. Poprilično je pričao o Biću, ali to njegovo Biće bilo je materijalno. U suštini, Parmenid je verovao da Biće ne može da nestane, niti da postane. Materija ne može samo tako da uskoči u postojanje, niti da samo učini 'Hop!' i nestane. Materija jeste tu gde jeste, a mi je uništiti ne možemo.
     LEDERMEN: Da siđemo nas dvojica časkom do akceleratora, pa da vidiš koliko Parmenid nije bio u pravu. Mi sa materijom radimo svaki dan upravo to. Tras! - i ona više ne postoji. Bum! - i evo je, nastala je.
     DEMOKRIT: Dobro, dobro. Ali to je jedna značajna predstava. Parmenid je obuhvatio zamisao koja je nama Grcima bila veoma draga: zamisao jedinstva, jednosti, celosti. Ono što postoji, postoji. Ono je potpuno, ono je trajno. Slutim da ti i tvoje kolege takođe prigrliste jednost.
     LEDERMEN: Jest, predstava je to trajna i draga. Mi se trudimo naša uverenja da vodimo ka ujedinjenju kad god je moguće. Velika objedinjena teorija, to je jedna od naših današnjih opsesija.
     DEMOKRIT: A to što vi kažete 'Bum!' i nova materija nastane - ja ne bih rekao da je to baš tako, proces čisto voljni, nego, koliko znam, morate u taj proces uneti energiju.
     LEDERMEN: Tačno. Imam ovde račune za struju, povelike, pomoću kojih mogu to dokazati.
     DEMOKRIT: Znači, u nekom smislu reči, Parmenid nije mnogo promašio. Ako uključimo i materiju i energiju u to što on naziva 'Biće', onda je on baš u pravu. Jer to i takvo Biće ne može nastati niti nestati, bar ne u nekom potpunom smislu. Međutim, naša čula pričaju nam drugu priču. Vidimo da neko drvo sagori do zemlje. Vidimo da voda uništi neku vatru. Vidimo da vreli vazduh leta izazove isparavanje vode. Cvetovi se rascvetaju - pa uvenu. Empedokle je video kako možemo zaobići ove prividne protivurečnosti. Saglasio se sa Parmenidom da mora postojati očuvanje materije, da materija ne može nastajati i nestajati kad se kome prohte. Ali se nije složio sa Talesom i Anaksimenom da jedna vrsta materije može biti preobražena u drugu. Onda kako objasniti stalne promene koje oko sebe vidimo? Postoje samo četiri vrste materije, rekao je Empedokle. Njegove slavne četiri - zemlja, vazduh, vatra i voda. To su elementi koji se ne preobražavaju ni u kakve druge tipove materije, nepromenljivi su, to su konačne čestice od kojih su sagrađeni svi konkretni predmeti sveta.
     LEDERMEN: To je već bolje.
     DEMOKRIT: Znao sam da će ti se svideti. Predmeti nastaju tako što se ti elementi mešaju i kombinuju, predmeti nestaju tako što se ti elementi razdvajaju i razilaze. Ali sami elementi - zemlja, vazduh, vatra i voda - niti nastaju, niti nestaju, nego ostaju neizmenjeni. Jasna stvar, ja se ne slažem s njim u pogledu identiteta tih čestica; nisu te četiri koje je on rekao. Ali u načelu, njegova teorija predstavlja jedan značajan intelektualni skok napred. Svet se sastoji od samo nekoliko osnovnih sastojaka, a predmete sazdajemo tako što osnovne sastojke pomešamo; postoji mnogo načina na koji mogu biti pomešani. Empedokle je tvrdio da je kost sagrađena od dva dela zemlje, dva dela vode, i četiri dela vatre. Kako je došao baš do tog, a ne do nekog drugog recepta, ne mogu da se prisetim.
     LEDERMEN: Mi pokušali sa mešavinom voda-vazduh-zemlja-vatra i dobili samo vruće, mehuravo, ključalo blato. Ništa više.
     DEMOKRIT: E, stvarno ovi 'moderni' umeju da srozaju svaku raspravu u... blato.
     LEDERMEN: A sile? Čini se da nikome od vas Grka nije palo na um da morate imati i sile, a ne samo čestice.
     DEMOKRIT: Ja sam se dvoumio, ali Empedokle bi se složio s tobom. Uvideo je da moraš imati i neke sile koje će spojiti čestice elemenata u predmet. Zaključio je da postoje dve sile: ljubav i borba. Ljubav je ona sila koja privlači i spaja, a borba, ili razdor, jeste ona sila koja razdvaja. Možda to nije mnogo naučno, ali zar nemaju naučnici u vašoj epohi jedan sličan sistem verovanja o Vaseljeni? Da se ona sastoji od izvesnog broja čestica i od nekoliko sila koje čine jedan skup? I zar vi njima ne dajete često nazive sasvim neozbiljne?
     LEDERMEN: Mmmm - da, na neki način je tako. Imamo naš takozvani 'standardni model', koji kaže da sve što mi o Vaseljeni znamo može biti objašnjeno međudejstvima dvanaestak čestica i četiri sile.
     DEMOKRIT: Eto, vidiš. Empedoklov pogled na svet zvuči otprilike kao to što si sad rekao, zar ne? Empedokle je tvrdio da se svet može objasniti sa četiri čestice i dve sile. Vi ste dodali još nekoliko, ali sklop ta dva modela prilično je sličan, zar ne?
     LEDERMEN: Dabome, samo mi ne prihvatamo sadržinu njegovog modela: kakva voda, kakva borba...
     DEMOKRIT: Pa, dobro, morate nečim da opravdate šta ste radili dve hiljade godina. Ali, da se razumemo, ni ja ne verujem u Empedoklovu teoriju.
     LEDERMEN: Nego u šta?
     DEMOKRIT: Aha, konačno prelazimo na samu stvar. Rad Parmenidov i Empedoklov pripremio je teren za moj nastup. Verovao sam u atom, naime u a-tom, a to je ono što se preseći ne može. Atom je cigla od koje je Vaseljena izgrađena. Sva materija je sačinjena od atoma, različito raspoređenih. Atom je najmanja stvar u Vaseljeni.
     LEDERMEN: Vi ste u Grčkoj u petom veku pre naše ere imali uređaje potrebne da se pronađu nevidljivi predmeti?
     DEMOKRIT: Ne baš da se 'pronađu'.
     LEDERMEN: Nego?
     DEMOKRIT: Možda je bolje reći 'da se otkriju'. Ja sam otkrio atom, pomoću čistog razuma.
     LEDERMEN: Znači, samo si, naprosto, razmišljao. Nisi se potrudio da izvedeš nijedan opit.
     DEMOKRIT (Širi ruke i pokazuje celo prostranstvo laboratorije): Ima nekih opita koje um ume izvesti bolje nego čak i najveći, najprecizniji uređaj.
     LEDERMEN: Šta te je navelo na zamisao o atomima? Bila je to, ja moram priznati, sjajna hipoteza. Ali je preskočila na nešto što je veoma udaljeno od zamisli tvojih prethodnika. Kako?
     DEMOKRIT: Zbog hleba.
     LEDERMEN: Zbog hleba? Neko te je plaćao da smisliš hipotezu o atomima?
     DEMOKRIT: Ne, nisam u tom smislu mislio 'zbog hleba'. Bilo je to u epohi kad nismo morali da se dovijamo kako da dobijemo budžetsko finansiranje od savezne države. Mislim bukvalno na hleb, namirnicu. Jednog dana, baš kad sam bio duboko zašao u post, neko je ušao u moju radnu sobu donoseći veknu hleba pravo iz peći. Znao sam da je hleb još mnogo pre nego što sam tu veknu video. Pomislih: neka nevidljiva suština hleba doputovala je do mog grčkog nosa pre nego što je doputovao hleb sam. Sačinio sam tad zabelešku o mirisima, a onda porazmislio i o drugim 'putujućim suštinama'. Barica vode postaje sve manja i naposletku se isuši sasvim. Kako? Zašto? Mogu li nevidljive suštine vode iskakati iz barice i širiti se sve do dalekih prostora, kao što postiže moj topli hleb? Mnogo takvih malih stvari se našlo, znaš; čovek gleda, razmišlja, pa i priča. Moj prijatelj Leukip i ja raspravu vodismo danima, mnogo dana, pa i mnogo noći, sve do onih časova kad Sunce izlazi, a naše žene dolaze sa motkama u rukama. Na kraju smo zaključili ovo: ako bi svaka tvar bila sastavljena od svojih atoma, koji su nevidljivi zato što su premaleni da ih naše ljudske oči vide, onda bi to značilo da ima premnogo raznih tipova atoma: atomi vode, atomi gvožđa, atomi cvetnih latica, atomi pčelinje prednje noge... Sistem toliko ružan, da je zaista negrčki.
     Onda smo se dosetili nečeg drugog. Treba imati samo nekoliko različitih 'stilova' atoma, recimo glatke atome, rapave, okrugle, uglaste, i imati jedan mali, dobro odabran broj oblika atoma, ali, zato, imati beskonačnu zalihu svake od tih vrsta. Staviti ih sve u prazan prostor. (Čoveče, trebalo je da vidiš koliko smo piva popili da bismo shvatili prazan prostor! Kako vi definišete 'baš ništa'?) Pustiti te atome da se nasumično vrzmaju po prostoru. Ako se oni pokreću neprestano, ponekad sudaraju, ponekad zalepe jedni za druge ili grupišu, dobićemo jednu skupinu atoma koja je vino, drugu koja je čaša iz koje ćemo vino piti, i tako isto za sve ostalo: feta sir, masline i baklavu.