Školska ikona

Naše selo imalo je crkvu a crkva je imala popa. Pop je, opet, imao crkvu, selo i popadiju. To jest: pop je služio crkvu, upravljao selom i živio s popadijom.

Pop je bio sve i sva! Imali smo i školu, ali ona je bila potčinjena značaja, kao što je ćata u sudnici. Ona je služila crkvi i selu, dakle, popu. — Poslije ću vam i o njoj pričati.

Cijelo je selo bilo popov spahiluk. Zapovijedao je kmetu, a kmet selu. Nije imao pandura, ali niko nije mogao ni pomisliti da ne posluša popa, a on, opet, sa svoje strane nije ni sanjao da njegova riječ najalovo prođe, ili da on uzima vlast koja mu ne priliči.

Stjepanu, što ide uraskorak, prezrijeva žito, a on još nije požnjeo.

— A što ti, Stjepane, ne žanješ?

— Kako ću, oče?

— Srpom!

— Znam, oče; a kuda ću prije? Znaš da sam inokosan.

— A moba?

— Treba ubiti brava i nabaviti akov rakije, a znaš kako sam stradao.

— A ti uzmi koje crkveno marvinče, a zar će biti i što rakije, pa sjutra zovi mobu.

Sjutradan do večernje oboreno sve, vezano i složeno u krstine.

Pop je sve što imao svoga zvao "crkveno" i "narodno", a sve što je seosko "naše". Mogao je on ići u koju hoćeš kuću, uzeti što je htio — niko mu neće ni riječi reći. On je to i radio. Popustila mu šina na točkovima, a on nađe Pera kovača gdje sjedi pred krčmom:

— Zar ti — veli — u radni dan sjediš pred mehanom?

— Blagoslovi! — kaže kovač i ide ruci — a šta ću kad nemam posla?

— A jesi li vidio crkvena kola i šinu na točkovima?

— Nijesam, oče!

— Nijesi, jabome, nemaš kad od mehane. Treba ja da vodim i tvoju brigu!

On ide dalje, a kovač kao oparen trči popovoj kući i steže šinu. Nabavlja zelene šare u varoši, pa ih sve masti, a ispod trapa, gdje hvata moždanik, pometnuo dvije stare konjske ploče, da se malo gigaju kola kao na "venderima" i da se popu "ne trucka zorli".

Jednom u sumrak ugleda on novoga poljaka Luku; uhvatio nečije svinje, pa godi u obor.

— Kuda ćeš to, Luko?

— Blagoslovi, oče! ... U obor!

— A čije su?

— Ama ne znam ni ja.

— Je li više krmača ili veprova?

— Krmača.

— Rovašene?

— U desno uho.

— E, to su crkvene svinje! Tjeraj u obor, pa im podaj kukuruza. A kmeta pozdravi nek' zakaže selu da pazi na te svinje; jer ako još jedanput čujem da su upale u tuđe dobro, prodaću ih odmah ma ni sto groša ne uzeo! Neće biti moja šteta.

Ne zna niko, pa ni on sam, kad se rodio. U ono doba gdje vam počinjem pričati, računali smo mi, a i on, da će mu biti tako pedeset godina. Popadija jal' je bila godinu dvije mlađa, jal' nije. Ali obadvoje ljudi temeljiti. Djece nijesu imali, tijem su više računali seosku djecu u svoju. Ko nije imao čarapa trebao je samo nedjeljom proći pored popove kuće, pa već više ne bi išao bosonog. Ono dobra što su imali, kao što rekoh, nijesu računali u svoje, već u narodno. Narod ga je zasijevao, žnjeo, kosio, plastio, vrhao, vijao, Mićo crkvenjak na pijacu nosio, a pop novce čuvao. — A šta će njima dvoma dobro? Ni kučeta, ni mačeta! Dok su živi, biće im dosta, a poslije — narodno je i bilo.

Poodavno je već kako pop ne može da mahne kosom ni da zakopa motikom, ali zato je on ipak uvijek u poslu. On vodi brigu o cijelom selu. Čas u jednoj, čas u drugoj njivi, sada u školi, poslije u crkvi. Imao je svuda posla, svuda je i stizao, i svuda je trebala njegova pamet.

Kad je kakav teži slučaj u sudnici, odmah trči po popa, i on to od časa namiri, da je svakom pravo.

Kod kuće je živio skromno i po starinski. Popadija ga ljubi u ruku kad pođe u selo ili kad se vrati kući. Sva im je posluga bio Mićo crkvenjak, koji se takođe računao u nešto što pripada crkvi i selu, dakle, popu.

Pop je govorio vrlo često besjede u crkvi. Silne, svete i poučljive riječi da te jeza podiđe. Crkva je služila svaki dan, a nedjeljom je bila uvijek dupkom puna. Prije, još davno, i kad je kakav svetac, pa i petak, nagura se puna crkva žena, ali pop jedanput, poslije službe u petak, stade pred oltar, pa poče govoriti: da je bog ostavio nedjelju i praznike za crkvu; da se u ostale dane čovjek ređe moli bogu; da se on za sve moli kad oni moraju raditi; da je bogomrsko ne raditi u petak, jer je to samo turski svetac, i da će on svakoga izbrisati iz protokola krštenih koji odsad ne bude petkom radio.

I vjerujte, ljudi, u našem selu nema, kao u drugima, ama nijedne glave koja svetkuje petak.

Prvi put s ocem na jutrenje

Bilo mi je, veli, onda tek devet godina. Ni sam se ne sećam svega baš natanko. Pričaću vam koliko sam zapamtio. I moja od mene starija sestra zna za to, a moj mlađi brat baš ništa. Nisam pao na teme da mu kazujem!
Meni je i mati pričala mnogo štošta, kad sam odrastao, pa je zapitkivao. Otac, naravno, nikad ni slovca!
On, tj. moj otac, nosio se, razume se, turski. Čisto ga gledam kako se oblači: džemadan od crvene kadife, s nekoliko katova zlatna gajtana; povrh njega ćurče od zelene čohe. Silaj išaran zlatom, za njega zadenuta jedna harbija, s drškom od slonove kosti, i jedan nožić, sa srebnim cagrijama i s drškom od slonove kosti. Povrh silaja tranbolos, pa rese od njega biju po levom boku. Čakšire sa svilenim gajtanom i bućmetom, pa široki pačaluci prekrilili do pola nogu u beloj čarapi i plitkim cipelama. Na glavu turi tunos, pa ga malo nakrivi na levu stranu, u rukama mu abonos-čibuk s takumom od ćilibara, a s desne strane pod pojas podvučena, zlatom i đinđuvama izvezena duvankesa. Pravi kicoš!
Naravi je bio - otac mi je, istina, ali kad sam već počeo pričati, ne vredi šeprtljati - naravi je bio čudnovate. Ozbiljan preko jego, pa samo zapoveda, i to on jedanput što rekne, pa ako ne uradiš - beži kud znaš! Osorljiv i uvek hoće da bude na njegovu, tj. niko se nije ni usuđivao dokazati što protivno njemu. Kada se zdravo naljuti, a on psuje aliluj. Tukao je samo šamarom, i to samo jedanput, ali brate, kad odalači, od časa se prućiš! Lako se naljuti; natušti se, griska donju usnu, desni brk suče i izdiže ga naviše, veđe mu se sastale na čelu, a one crne oči sevaju. Jao! Da onda neko dođe da mu kaže da nisam znao "alekcije"! Ne znam čega sam se tako bojao, naposletku baš i da me ćuši jedanput, pa šta? Ali ja strepim od onih očiju: kad ih prevali, pa kao iz praćke, a ti, ne znaš zašto ni krošto, ceptiš kao prut!
Nikad se nije smejao, bar ne kao drugi svet. Znam, jedanput drži on na krilu mog malog bratića. Dao mu sahat da se igra, a moj Đokica okupio, pa gura ocu sahat u usta i dernja se iz petnih žila što on neće da otvori usta. Ja i sestra da umremo od smeha, a to se i ocu dade nešto na smeh, pa nekoliko puta razvuče malo levu stranu od usta i oko levoga oka nabra mu se koža. To je bila velika retkost, i eto, tako se on smejao kad se desilo štogod gde bi neki drugi razvalio vilice, da bi se čulo u Tetrebovu mehanu.
A znam, opet, kad je umro moj čiča, s kojim je babo ortački radio i koga je jako voleo. Moja strina, mati, svojte, mi deca - udri kukaj, plači, zapevaj, stoji nas vriska, a moj babo ništa, ama baš ni suze da pusti, ni "uh!" da reče. Samo kad ga poneše iz kuće a babi zaigra donja usna, dršće, dršće; prislonio se na vrata, bled kao krpa, pa ćuti.
Što rekne, neće popustiti ni za glavu. Pa makar da se on kaje u sebi. Znam kad je otpustio Proku momka iz službe. Vidim da se kaje i da mu je žao, ali popustiti neće. Toga Proku je najvoleo od sviju momaka. Znam samo jedanput da ga je udario, što, točeći rakiju, nije dobro zavrnuo slavinu na petački, pa skoro akov rakije istekao. Inače nikad ni da ga je kljucnuo! Sve mu je poveravao, slao ga u sela po veresiju i koješta. - A znate što ga je otpustio? - Na pravdi boga! ... Video ga da igra krajcara! - Tek ćete se vi posle čuditi!
To o Đurđevu dne. Došao Proka u dućan da mu se nanovo potpiše bukvar. Babo izvadi devedeset groša, pa kaže: "Na, evo ti ajkula! Meni više ne trebaš; idi pa traži gde se može igrati krajcara!" Turio Proka ves na oči, plače kao kiša i moli. Darnu to mog oca, baš videh, ali mislite da je popustio? - Bože sahrani! Izvadi samo još jedan dukat, pa mu dade: "Na, pa put za uši!" Ode Proka, a on se kaje u sebi što istera na pravdi boga najvaljanijeg momka.
Nikad se nije šalio; ni s nama decom, ni s majkom, ni s kim drugim. Čudno je živeo s mojom majkom. Nije to, da rekneš, da je on, ne daj, bože, kao što ima ljudi, pa hoće da udari i tako što, nego onako nekako: uvek hladan, osorljiv, gori od tuđina, pa to ti je. A ona, sirota, dobra, brate, kao svetac, pa pilji u njega kao noje u jaje. Kad se on što obrecne, a ona da svisne od plača, pa još mora da krije suze i od nas i od njega. Nikad i nikuda nije s njome išao, niti je ona smela pomenuti da je kuda povede. Nije trpeo ni da se ona što meša u trgovinu i u njegova posla.
Kaže ona jedanput:
- Mitre, što ne daš Stanoju rakiju? Skoro će i nova, pa gde ćeš je?
A tek se on izdrači na nju:
- Jesi li ti gladna, ili ti je čega malo? Novci su u tvojim rukama, pa kad ti nestane, a ti kaži! A u moj se posao ne pleći!
Pokunji se mati, pa ćuti.
Sa svetom je takođe malo govorio. U kavani imao je svoje društvo i samo međ' njima što rekne po koju. Kuma Iliju je poštovao što može biti: i to je jedini čovek koji mu je smeo reći šta je hteo, i koga se moj otac čisto pribojavao.
Nas je decu, kao i majku, voleo, nije vajde, to se vidi, ali nas je držao prestrogo. Ja se ne sećam nikad i nikaka znaka nežnosti od njega. Pokrivao nas je, istina, noću, kad se otkrijemo, i nije nam dao da se nadnosimo nad bunar i penjemo na dud - ali šta mi je to? To rade i drugi očevi, ali kupuju deci i šećerlemeta, zlatne hartije i loptu od gumalastike što skače svrh jablana!
U crkvu je išao samo na Đurđevdan, u kavanu svako veče. Večeramo, on turi čibuk pod levu mišku, zadene duvankesu pod pojas, pa hajd'! Dolazio je leti u devet, a zimi i ranije, ali neki put prevali i po noći, a njega nema. To je moju sirotu majku i sestru peklo - ja vam se onda još nisam razumevao u lumpovanju. - Nikad one nisu zaspale pre nego on dođe, pa ma to bilo u zoru. Sede u krevetima - ne smeju ni sveće da upale. LJuti se on, bolan, kad vidi da sveća gori. Čuo sam jedanput, kad dođe docne kući, gde gunđa:
- Šta će ta sveća u ovo doba?
- Pa da se vidiš svući, Mitre - kaže moja mati.
- A zar ja ne znam upaliti sveće, ili sam, valjda, pijan, pa ne umem naći?
- Pa nije, Mitre - uvija se moja mati - nego kao velim ...
- A šta veliš? Valjda da mi komšiluk misli da mi leži mrtvac u kući!
Kakav mrtvac! Vi mislite on to ozbilja misli? Mar i on i za susedstvo! Nego ne da on da moja mati vodi računa o njegovu dolasku i odlasku, pa ne zna od zla kako će da počne. Hteo bi da mati spava i kad joj se ne spava, samo da on može bez brige bančiti. Peklo je to i njega, vidi se to.
Pio je vrlo malo, i to samo vino. Rakiju, i kad ogleda za kupovinu, ispljuje, pa nakiseli lice. Ni za kavu nije bogzna kako mario ... Pa šta je radio svu noć po mehančinama? pitate vi.
Nesreća, pa to ti je! Da je pio, čini mi se, ni po jada. Nego ... Videćete!
To je mojoj majci pola veka ukinulo. Plače nekih puta da svisne. A nikome da se pojada.

***
Jedanput dođe on tako docne kući ... Ništa! ... Sutradan - ništa ... Kad, moj brate, opazi majda da on nema sahata! Prekide se žena, pita ga:
- A gde ti je, Mitre, sahat?
On se namrgodio. Gleda na stranu, kaže:
- Poslao sam ga u Beograd, da se opravi.
- Pa dobro je išao, Mitre.
- Valjda ja nisam ćorav ni lud; valjda ja znam kad sahat ide i kad ne ide!
Moja mati - šta će - ućuta.
Kuka posle s mojom sestrom: "Ej, teško meni! Daće sve što imamo, pa pod starost da perem tuđe košulje!"
Jedanput opet - jali je bilo deset, jali nije - a njega eto iz kavane. Nakrivio jednu astrahansku šubaru, preko prsiju zlatan lanac s prsta debeo, za pojasom jedan srebrnjak, iskićen zlatom i dragim kamenjem. Uđe on, a kao da mu se nabrala koža oko levog oka. Nešto je dobre volje.
Kako uđe, izvadi sahat iza pojasa, kao sanćim da vidi koliko je.
- Zar si povratio? ... - i trže se. - Zar ti je već opravljen sahat?
- Opravljen! - kaže on.
- A kakav ti je to lanac?
- Lanac kao svaki lanac - kaže on, ali nekako mekano, nije da se izdire.
- Znam - kaže moja mati - a otkud ti?
- Kupio sam!
- A ta šubara? To ima samo u Miće kaznačeja.
- Kupio sam i nju!
- Prodao ti?
- Prodao!
- A kakav ... ?
Ali tu moj otac pogleda nekako preko oka moju majku. Ona umuče.
On se uze skidati. Gledam ispod jorgana. Izvadi iza pojasa jedan zamotuljak, kolik' pesnica, pa baci na sto, a ono zreknu: sam samcit dukat, brate!
- Na! - reče - ostavi ovo! - Pa onda iziđe u kuhinu.
Moja mati uze onu hartiju nekako samo s dva prsta, kao kad diže prljavu dečju pelenu.
- A šta ću - kaže sestri - s ovim novcima? Ovo je prokleto! ... Ovo je đavolsko! ... Ovo će đavo odneti kako je i doneo!...
Kao što vidite, nema tu sreće ni života!
I tako je moja mati bili nesrećna, i mi smo uz nju bili nesrećni ...
Nekad, pričala mi je mati, bio je on sasvim drugi čovek; a i ja se sećam, kao kroz maglu, kako me je često držao na krilu dok sam bio sasvim mali, pravio mi od zove svirajku i vodio me sa sobom na kolima u livadu. Ali, kaže majka, otkako se poče družiti s Mićom kaznačejem, Krstom iz Makevine ulice, Olbrektom apotekarom i još tamo nekima, sve se okrenu i pođe kako ne treba.
Obrecuje se. Ne trpi nikaka zapitkivanja, odmah se ispreči: "Gledaj svoja posla!" ili: "Imaš li ti druge kake brige?"
Nije vajde, kazao sam ja: video je on sam da ne valja šta radi; ali ga uzeo budiboksnama na svoju ruku, pa ga ne pušta.
Pa ipak, smešno je kazati, ali opet, opet je on bio dobar čovek. Jeste, bogami! Ali tako ...

***
Jedanput vrati se on u neko doba kući. Nije sam! Čudi se moja mati. Prođe on još s nekim pored vrata, nešto polako gunđaju. Odoše u avliju. Čujemo mi malo posle konjski topot i hrzanje. Ne znam ja šta je to.
Kod on posle uđe, ja počeh hrkati, i moja se sestra učini da spava. Nazva dobro veče, pa ućuta. Ćuti on, ćuti majka, čekam ja.
Onda moja mati otpoče, a glas joj promukao:
- Odvedoše vranca!
- Odvedoše - kaže on.
Opet ćute, samo mati čas po useknjuje se, a ja čisto osećam kako plače.
- Mitre, tako ti boga, tako ti ove naše dece, ostavi se, brate, drugovanja s đavolom. Ko se njega drži, gubi i ovaj i onaj svet. Eno ti Jove kartaša, pa gledaj! Onakav gazda, pa sad spao na to da pregrće tuđu šišariku i da kupuje po selima kože za Čifute. Zar ti, zaboga, nije žao da ja pod starost čekam od drugoga koru hleba i da ova naša dečica služe tuđinu? ... - Pa onda poče jecati.
- A šta si ti uzela mene zaklinjati decom i plakati nada mnom živim? Šta sliniš za jednom drkelom? Nije on mene stekao, nego ja njega! Sutra, ako hoćeš, da kupim deset!
Moja mati plače još jače:
- Znam, Mitre brate - kaže ona milostivno - ali hoće dušmani sve da odnesu. Ostavi se, brate, tako ti ove naše nejači, prsklete karte! Znaš da smo mi na našoj grbini i krvavim znojem stekli ovo krova nad glavom, pa zar da me kojekake izelice iz mog dobra isteraju? ...
- A ko te tera?
- Ne tera me niko, brate, ali će me isterati ako tako i dalje radiš. To je zanat od boga proklet!
- Ama ja sam tebi sto puta kazao da mi ne popuješ i da mi ne sliniš bez nevolje! Nije meni, valjda, vrana popila pamet, da mi treba žena tutor!
Ćuti plemenita duša. Guši se. Ni suza nema više. One teku kroz prsi, padaju na srce i kamene se.

***
Dan za danom, a on sve po starom. Donosio je često pune višeke novaca. Gubio je takođe. Dolazio je često bez prstenja, bez sahata i bez zlatna silaja. Donosio je drugi put i po dva-tri sahata i po nekoliko prstenova. Jedanput: jedne čizme, jednu ćurdiju; drugi put: konjsko sedlo; posle, opet: tuce srebrnih kašika; a jednom: puno bure lakerde i - svakojakih drugih komendija. Jedanput dovede uveče vranca, onog istog, našeg.
Sutra mu kupio nove hamove: vise remeni do niže kolena i biju ga rojte po vilicama. Upregao ga u kola, a stolicu turio na dućanska vrata, pa kroz varoš rrrrrr! da sve izleće kaldrma ispod nogu.
Mi smo već bili oguglali, samo je mati plakala i brinula se. Kako da nije, bolan? Trgovina zabataljena. Momak se jedan po jedan otpušta. Sve ide kao u nesrećnoj kući, a novci se troše kao kiša.
Počeše, bogme, oni njegovi pajtaši dolaziti i našoj kući. Zatvore se u veliku sobu, upale po nekoliko sveća, zveči dukat, puši se duvan, klizi karta, a naš momak Stojan ne prestaje peći im kave (a sutradan pokazuje po nekoliko dukata, što je nadobivao napojnice). A naša mati sedi s nama u drugoj sobi; oči joj crvene, lice bledo, ruke suhe, i čas po ponavlja: "Bože, ti nama budi prijatelj!"
I tako se on sasvim otpadi od kuće. Samo ćuti. Materi nikad ne gleda u oči. Nas decu ne miluje, ni osorne reči da rekne a kamoli blage. Sve beži od kuće. Samo nam para daje koliko koje hoćemo. Ako ištem da kupim legršter, a on izvadi po čitavom pletu. Za jelo je kupovao sve što je bilo najlepše u varoši. Moje haljine najlepše u celoj školi. Ali, opet, nešto mi je tako teško bilo gledajući majku i sestru: čisto postarele, blede, tužne, ozbiljne. Nikud pod bogom ne idu, pa i na slavu slabo kom da odu. A i nama su žene slabo dolazile, već samo ljudi, i to gotovo sve samo "lole" i "pusta'ije", kao što ih je moja mati zvala. Dućan gotovo i ne radi. "Zar ja" - kaže moj otac - "da merim gejaku za dvaest para čivita? Eno mu Čifuta!" - Mati ne sme ništa više ni da proslovi. Kaže, jedanput joj kazao:
"Jesi čula, ti, razumej srpski što ću ti reći: ako ti meni cigloj jedanput još što o tome prosloviš, ja ću sebi naći kuću, pa se iseliti; a ti ovde popuj kome hoćeš! U-pam-ti do-bro!"
Ćuti ona, sirota, kao zalivena. Stegla srce, kopni iz dana u dan, a sve se moli bogu: "Bože, ti mene nemoj ostaviti!"
E, pa valjda vidite šta će iz svega da bude!
Dođoše oni svi jedno veče. Dođe s njima još nekakav Pero Zelenbać, nekakav svinjarski trgovac, koje, vele, "radi s Peštom". Brkove ušiljio, kosu ostrag razdelio, a zolufe pustio čak do jagodica.. Debeo u licu, šiškav u telu; nakrivio nekakav šeširić, a preko prsluka zlatan lanac: isti onakav je pre babo imao. Na ruci mu nakakav prsten, cakli se, brate, ne da u se pogledati. Gega se kad, ide; govori krupno i promuklo, a sve se smeši onim malim, kao jed zelenim očima, da te nekakav strah uhvati kao od sovuljage.
Dođoše oni, velim. Stojan odmah uz ognjište,. pa peci kavu.
Zapališe četiri sveće. Udari dim od duvana kao iz dimnjaka. Piju kavu, ćute kao Turci, samo karta klizi, i čuješ kako zveči dukat.
To je bila strašna noć!
Mi se s majkom zatvorili u drugu sobu. Ona. više ne plače. Ni sestra. Ispijene u licu, oči upale, pa gledaju strahovito uplašeno. Prema ovome je ništa ono kad mi je stric umro.
Nekoliko puta ulazio je moj otac u našu sobu. Bio je sav znojav. Razdrljio džemadan, raspučio košulju, pa mu se vide guste crne dlake na grudima. Namrčio se kao Turčin.
- Daj još! - veli mojoj majci.
Ona stegla srce. Ćuti kao kamen, otvara kovčeg, pa šakom sipa u njegovu, a on vezuje u mahramu.
Gleda uzvereno i na stranu, odlaže nogama, kao ja kad me društvo čeka napolju, a ja stojim dok mi seša ne odseče hleba. Uzima novce, glavu okrenuo na drugu stranu, pa kad pođe, progunđa kao za se: "Još ovo samo!" I onda čisto beži iz sobe.
Ali "još ovo", "još ovo", uđe ti on, čini mi se, peti put u našu sobu, a tako oko tri sahata po ponoći.
- Daj! - veli mojoj majci, a došao u licu kao zemlja.
Mati pođe kovčegu, a noge joj klecaju, sve se navija.
Onda ja videh, ispod jorgana, kako se onaj moj veliki otac strese i kako se prihvati za peć.
- Brže! - kaže majci, a odlaže nogama i rukavom briše znoj.
Mati mu pruži.
- Daj sve! - reče on.
- Poslednjih deset dukata! - reče ona. Ali to ne beše više glas, ni šaput, već nešto nalik na hropac.
On skopa one novce i upravo istrča iz sobe.
Moja mati klonu kraj kovčega i obnesvesti se. Sestra vrisnu. Ja skočih iz postelje. I Đokica skoči. Sedosmo dole na patos kraj nje; ljubismo je u ruku: "Nano, nano!"
Ona metnu ruku na moju glavu i šaputaše nešto. Onda skoči, upali svitac, pa prižeže kandilo pred svetim Đorđem.
- 'Odite, deco, molite se bogu, da nas izbavi od napasti! - reče ona. Glas joj zvoni kao zvono, a oči svetle kao večernjača na nebu.
Mi potrčasmo njoj pod ikonu i svi klekosmo, a Đokica klekao pred majku, okrenuo se licem njoj, krsti se i, siroče, čita naglas onu polovinu Očenaša što je već bio naučio. Onda se opet krsti i ljubi mater u ruku, pa opet gleda u nju. Iz njenih očiju teku dva mlaza suza. One behu upravljene na sveca i na nebo. Tamo gore beše nešto što je ona videla; tamo njen bog, kog je ona ugledala i koji je u nju gledao. I onda joj se po licu razli neko blaženstvo i nekaka svetlost, i meni se učini da je bog pomilova rukom, i da se svetac nasmeši, i da aždaja pod njegovim kopljem ze'nu. Posle mi zablesnuše oči, pa padoh ničice na kraj njene haljine i na njenu levu ruku, kojom me pridrža, i molih se po stoti put: "Bože, ti vidiš moju majku! Bože, molim ti se za babu!" I onda, a ne znam zašto: "Bože, ubij onoga Zelenbaća!"
Dugo smo se tako molili.
Posle moja mati usta, pope se na stolicu, pa celiva svetog Đorđa. I moja sestra to isti učini, a posle diže i mene i Đokicu, te i mi celivasmo. Onda mati uze suhu kitu bosioka, što je stajala za ikonom, i staklence s bogojavljenskom vodicom, što je visilo pod ikonom, pokvasi onom vodom bosiljak, pa, nešto šapućući, prekrsti njime sobu. Onda polako otvori vrata, pa na prstima dođe do velike sobe, pa prekrsti kitom vrata od nje.
Ej, kako mi je onda lako bilo! Kako sam se osećao blažen, kao okupan! Ama što mi sad ne može više da bude onako?
Istom što vdati prekrsti vrata od velike sobe, a unutra se diže žagor. Ne može ništa da se razume, samo što Zelenbać viknu, koliko igda može:
- A ko mene može naterati da igram više? Kamo toga?
Posle opet nasta nejasan žagor i svađa. Onda čusmo kako se vrata otvoriše, gunđanje i korake.
Ali babo ne uđe u sobu. Zalud mi čekasmo. I dan zabele, ja i Đokica i zaspasmo, a on još ne dođe.

***
Kad se probudih, sunce beše daleko odskočilo. Osećao sam se strašno umoran i prazan, ali ne mogoh više zatvoriti očiju. Ustanem.
Sve izgleda nekako svečano, pa tužno. Napolju mirno, svež zrak pada kroz otvoren prozor, a pred ikonom još dršće plamičak u kandilu. Moja mati i sestra blede kao krpe, oči im vlažne, lice kao od voska, krše prste, idu na prstima i ništa ne govore, samo što šapuću neke pobožne reči. Ne doneše nam doručak, ne pitaju jesmo li gladni, ne šalje me mati u školu!
- Šta je ovo? - pitao sam se ja. - Je li ovde mrtvac u kući, ili se moj pokojni stric vratio, pa ga valja nanovo sahranjivati?
Onda pretrnuh kad se setih šta je noćas bilo, i mehanički prošaputah: "Bože, znaš ono za babu!" I opet: "Bože, ama ubij onog Zelenbaća!"
Ne misleći ništa, obučem se i iziđem iz sobe. I nehotično pođoh vratima od velike sobe, ali se očas trgoh, jer osetih kako me majka dohvati za ruku.
Ja se okretoh ali ona ne reče ništa, samo turi prst na usta; onda me odvede do vrata od kuće, pa me pusti. Ona se vrati natrag u sobu, a ja stajah na vratima. Gledam za njom - ne znam šta da mislim.
Onda se nanovo prišunjam na prstima do velike sobe, pa provirim, kroz ključaonicu.
Gledam.
Sto nasred sobe. Oko njega razbacane stolice; dve ili tri preturene. Po podu leži tisuću karata, razgažene i nerazgažene cigare, jedna razbijena kavena šolja, i ispod jedne karte viri dukat. Zastor na stolu svučen s jedne strane skoro do polovine. Po njemu razbacane karte, isprevaljivane šolje, puno trina i pepela od duvana. Stoji još nekoliko praznih tanjira, samo na jednom duvan istresen iz lule. Četiri prazna svećnjaka, samo u jednom što bukti debela hartija kojom je sveća bila omotana, i crn dim mirno se uzdiže i dohvata za tavan.
Na jednoj stolici za stolom, leđima okrenut vratima, sedi moj otac. Obe ruke do lakata naslonio na sto, a na ruke legao čelom, pa se ne miče.
Gledao sam tako dugo ali on ama da je mrdnuo. Samo videh kako mu se slabine kupe i nadimaju. Čudno sam i mračno nešto mislio. Činilo mi se, na primer - a ne znam, upravo, zašto - da je on mrtav, pa sam se čudio kako mrtvac diše. Posle mi se činilo da mu je ona snažna ruka od kabaste hartije, da ne može više njom udariti - i sve tako koješta.
Bogzna dokle bih ja tako virio da me se opet ne dotaknu majčina ruka. Ništa mi ne reče, samo onim blagim očima pokaza put vrata.
Ja - ne znam zašto - odjedanput skidoh kapu, poljubih je u ruku, pa iziđoh napolje.
Taj dan bio je subota.
Kad iziđoh na ulicu, ide svet kao i obično; svaki gleda svoja posla. Silni seljaci doterali koješta na pijacu. Trgovci zaviruju u vreće i pipaju jagnjad. Novak pandur dere se i određuje gde će ko da pritera kola. Deca kradu trešnje. Sreten ćata ide s dobošarom po varoši i čita da se zabranjuje puštati svinje po ulicama. Trivko izvadio jagnje, pa viče: "Hodi, vruće" a pijani Jova igra u jednoj barici.
- A što je, more, vaš dućan zatvoren? - zapita me Ignjat ćurčija, koji u taj par prođe.
- Tako! - kažem ja.
- Da nije bolestan Mitar?
- Nije - kažem ja.
- Otišao, valjda nekud?
- U selo - rekoh ja, pa pobegoh u avliju. Eto ti zatim dva takozvana "devera", tj. mojih drugova, koje je poslao gospodin da vide što nisam došao u školu.
Sad se tek setih da je trebalo ići u školu. Uzmem knjige i komad hleba, a gledam u majku i devere.
- Kažite, deco, gospodinu da Miša nije mogao pre doći - imao je posla.
O, ova ruka! Da mi je da je se sit naljubim kad ona spava, kad me ne vidi!
Šta je bilo u našoj kući za vreme dok sam bio u školi - ne znam ... To jest, znam: jer kad se vratih iz škole, nađoh sve onako kako sam ostavio: moja mati i sestra sede s rukama u krilu; ne kuha se ni ručak; prolaze na prstima pokraj velike sobe i samo othukuju - isto onako kao kad mi je stric umro! Đokica, u avliji, vezao mački đezvu za rep pa se uveseljava njenom trkom. Momci šiju gunjeve u svojoj odaji, a Stojan se izvalio u seno, pa hrče kao da je po noći.
Moj otac još isto onako sedi, ne miče se. Zateglo mu se ćurče preko širokih leđa, a oko pojasa se razmiče od duboka daha.

***
Odavno je već bilo zvonilo na večernje.
Dan se kloni svojemu kraju a u našoj duši ista ona pučina - nigde kraja da vidiš, samo što se oblaci sve gušće gomilaju! Sve postaje nesnosnije, strašnje i očajnije. - Bože, ti na dobro okreni!
Ja sam sedeo na pragu pred kućom. Držao sam u ruci nekaku školsku knjižicu, ali je nisam čitao. Video sam na prozoru bledo lice moje matere, naslonjeno na suhu joj ručicu. U ušima mi je zujalo. Nisam umeo ništa da mislim.
Ujedanput škljocnu brava. Moje majke nesta sa prozora. Ja pretrnuh.
Vrata se od velike sobe otvoriše. Na pragu stajaše on, moj otac!
Ves malo zaturio, pa mu viri ispod njega kosa i pada mu na visoko čelo. Brkovi se opustili, lice potamnelo, pa ostarelo. Ali oči, oči! Ni nalik na on pređašnje! Čisto posuknule, utekle u glavu, upola pokrivene trepavicama, polako se kreću, nestalno i besmisleno gledaju, ne traže ništa, ne misle ništa. U njima nešto prazno, nalik na durbin kome su polupana stakla. Na licu nekakav tužan i milostivan osmejak - nije to nikad pre bilo! Takav je izgledao moj stric kad je pred smrt iskao da ga pričeste.
Polako pređe hodnik, otvori vrata od naše sobe, promoli samo glavu unutra, pa se, ne rekavši ništa, brzo povuče. Zatvori vrata, pa iziđe na ulicu i lagano se uputi kum-Ilinoj kući.
Pričao mi je posle Toma, kum-Ilin sin, da se moj otac s njegovim zatvorio u jednu sobu, da su nešto dugo polako razgovarali, da im je posle doneto hartije i mastila, da su nešto pisali, udarali pečate i tako dalje. Ali šta je to bilo, to se ne zna, niti će ikad iko znati.
Oko devet i po sahata mi smo svi ležali u postelji, samo mati što je sedela s rukama u krilu i beznačajnim pogledom gledala u sveću. U to doba škripnuše avlijska vrata. Mati brzo pirnu eveću, pa i sama leže u krevet.
Meni je ispod jorgana kucalo srce, kao da neki bije čekićem u grudima.
Vrata se otvoriše, i moj otac uđe. Obrte se jednom-dva po sobi, pa onda, ne paleći sveće, skide se i leže. Dugo sam još slušao kako se prevrće po krevetu, pa posle sam zaspao.
Ne znam koliko sam tako spavao, kad osetih nešto mokro na čelu. Otvorim oči i pogledam: pun mesec gleda pravo u sobu, a njegov paučinast zrak pao na lice moje majke. Oči joj zatvorene, lice kao u nekog teškog bolesnika, a grudi joj se nemirno dižu.
Više nje stoji moj otac. Upro pogled u nju i nemiče se.
Malo posle priđe našem krevetu. Gleda nas sve, gleda moju sestru. Dođe opet nasred sobe, opet pogleda uokrug, pa prošaputa:
- Spavaju! - Ali se trže od svog šapata i tao da se okameni nasred sobe. Dugo je tako stajao, ne mičući se, samo što opazim pokatkad kako mu senu oči, gledajući čas na nas, nas na mater.
Ali mi ni jedno ni uhom da maknusmo!
Onda on pođe porebarke na prstima čiviluku a ne skida oka s nas; skide pažljivo onaj srebrnjak, turi ga pod džube, natuče ves na oči, pa, brzo i celom nogom stupajući, iziđe napolje.
Ali tek što se vrata pritvoriše, a moja se mati ispravi u krevetu. Za njom se diže i sestra. Kao kaki dusi!
Mati brzo ali pažljivo usta i pođe vratima; za njom prista i seša.
- Ostani kod dece! - prošaputa majka, pa iziđe napolje.
Ja skočih, pa i sam pođoh na vrata. Seša me uhvati za ruku, ali ja se otrgoh i rekoh joj:
- Ostani kod dece!
Kad iziđoh napolje, pritrčim plotu, pa sve pored plota, a ispod višanja, dovučem se do bunara i čučnem iza njega.
Noć je bila u boga divota! Nebo se sija, mesec se cakli, vazduh svež - nigde se ništa ne miče. Onda videh babu kako se nadviri nad prozor od momačke sobe, pa opet ode dalje. Stade najzad pod krov od ambara, pa izvadi pištolj.
Ali u isti par, ne znam otkud, stvori se moja majka uz njega.
Prenerazi se čovek. Upro pogled u nju, pa bleji.
- Mitre brate, gospodaru moj, šta si to naumio?
Moj otac uzdrhta. Stoji kao sveća, šupljim pogledom gleda moju majku, a glas mu kao razbijeno zvono:
- Idi, Marice, ostavi me ... Ja sam propao!
- Kako si propao, gospodaru, bog s tobom! Što govoriš tako!
- Sve sam dao! - reče on, pa raširi ruke.
- Pa ako si, brate, ti si i stekao!
Moj otac ustuknu jedan korak, pa blene u moju mater.
- Ama sve! - reče on. - Sve, sve!
- Ako će! - reče moja mati.
- I konja! - reče on.
- Kljusinu! - kaže moja mati.
- I livadu!
- Pustolinu!
On se primiče mojoj majci. Gleda je u oči, čisto prožiže. Ali ona kao jedan božji svetac.
- I kuću! - reče on, pa razrogači oči.
- Ako će! - reče moja mati. - Da si ti živ i zdrav.
- Marice!
- Mitre!
- Šta ti to veliš, Marice?
- Velim: da bog poživi tebe i onu našu dečicu! Nije nas hranila ni kuća, ni livada, nego ti, hranitelju naš! Nećemo mi biti nijedno gladni, dok si ti međ' nama!
Moj otac kao da se malo zanese, pa se nasloni laktom na rame materino.
- Marice - poče on - zar ti? ... - Zagrcnu se, pa pokri oči rukama i ućuta.
Majka ga uhvati za ruku:
- Kad smo se mi uzeli, nismo imali ništa osem one ponjave, jedne tepsije i dva-tri korita, a danas, hvala bogu, puna kuća!
Ja vidim kako ispod babina rukava kanu kap i blesnu spram mesečine.
- Pa zar si zaboravio na čardak pun šišarke?
- Pun je! - kaže otac glasom mekanim kao svila, a rukav prevuče preko očiju i spusti ruku.
- Pa šta radi ona moja niska dukata? Što će onaj ležeći novac? Uzmi ga u trgovinu!
- Uložićemo u žito!
- Pa zar smo mi neki prestari ljudi? Zdravi smo, hvala bogu, a zdrava su nam dečica. Molićemo se bogu, pa raditi.
- Kao pošteni ljudi!
- Nisi ti neki tunjez, kao što ima ljudi. Ne dam ja samih tvojih ruku za sav kapital Paranosov, pa da je još onoliki!
- Pa ćemo opet steći kuću!
- Izvešćemo našu decu na put - kaže mati.
- Pa me neće mrtvog kleti ... Otkad ih nisam video!
- 'Odi da ih vidiš! - reče mati pa ga kao neko dete povede za ruku.
Ali ja u tri koraka već u sobi. Samo što prišaptah mojoj sestri: "Lezi!" pa navukoh jorgan na glavu.
Upravo njih dvoje stupaju preko praga, a na crkvi grunuše zvona na jutrenje. Gromko se razleže kroz tihu noć i potresa se duša hrišćanska. I kao talas suho granje, tako njihov zvuk odnosi bolju i pečal, kida uze taštine, a skršena duša razgovara se s nebom ...
- Sine! Ustani, da idemo u crkvu!...

***
Kad sam išao lane u Beograd po jespap, video sam u Topčideru Peru Zelenbaća u robijaškim haljinama: tuca kamen!

Ima pisaca kod kojih proces sazrevanja traje dugo a putanja njihova razvoja pokazuje krivudavu liniju uspona i padova pre no što postignu rezultate koji im donose glas dobrih pisaca. Takvih pisaca nije malo, i većina je tako počela. Ali ima i onih drugih, kod kojih proces sazrevanja nije vidljiv, čiji se rast ne obavlja pred čitaocima nego u njihovoj radnoj sobi i koji svojim prvim radovima ostaju u književnosti. Laza Lazarević pripada ovoj drugoj grupi pisaca; on je počeo bez početništva. Njegova prva objavljena pripovetka Prvi put s ocem na jutrenje ujedno je i jedna od njegovih najboljih pripovedaka. Iz te pripovetke mogla bi se sagledati Lazarevićeva opredeljenja, sklonosti i način mišljenja, odnosno primanja utisaka iz spoljašnjeg sveta i izražavanja tih utisaka.

Rođen u Šapcu 1851. godine u trgovačkoj porodici, Lazarević je učio gimnaziju u svome rodnom gradu i u Beogradu, gde se i upisao na tadašnji Pravni odsek Velike skole. Kad je došao na Veliku školu, pokret među omladincima izazvan idejom i delovanjem Svetozara Markovića bio je u punom jeku. I Lazarević prilazi tom pokretu. Uči ruski jezik da bi mogao da čita i neprevedene spise ruskih revolucionarnih demokrata, drži popularna predavanja iz prirodnih nauka, prevodi kraće članke Čarlsa Darvina i Majkla Faradeja. Lazarević počinje da prevodi i poznat roman Černiševskoga Šta da se radi koji, kako sam kaže, "svojim čitaocima pokazuje put kojim se dolazi do društvenoga blagostanja". On je i sekretar, ili kako se to onda zvalo: pisar, studentskog društva "Pobratimstvo", čija je uprava u rukama studenata-socijalista. Ali se ovaj novi uticaj sukobljava sa jednim drugim uticajem koji se vremenom pokazao jačim. Pod uticajem vaspitanja koje je dobio u porodici od majke, izuzetno jake žene, koji nikada nije mogao a ni želeo da prevaziđe, Lazarević se postupno i postepeno odvaja od "novih" ljudi i od "nove" nauke i, kao što to obično biva, postaje njihov protivnik. Po povratku iz Berlina, gde je kao državni stipendist studirao medicinu, odvojivši se od beogradske duhovne i političke klime, taj raskid postaje potpun. Radio je kao praktičar, civilni i vojni lekar, i uz put se bavio književnim radom. Napisao je nekoliko napisa iz oblasti medicinske nauke i bio prvi srpski lekar i naučnik koji je u svome radu upotrebljavao mikroskop. U istoriji medicine u Srbiji ostaće isto tako poznat po primeni novih metoda u lečenju nekih bolesti.

Kad je Lazarević počeo da piše, srbijanska stvarnost nije pružala nimalo ružičastu sliku. Osamdesete godine prošloga veka ostaće u istoriji napisane kao razdoblje vladalačke samovolje i policijskog nasilja; jedna u krvi ugušena buna i jedan, protivno nacionalnim interesima vođen i nesrećno izgubljen rat, jesu najpoznatiji, ali ne i jedini tragični događaji toga doba. Ekonomske prilike u zemlji su se ozbiljno pogoršavale. Proces raspadanja starih porodičnih zadruga, u koje je Svetozar Marković polagao velike nade i pripisivao im odlučujuću ulogu u srpskom društvenom preobražaju, bio je već odavno završen. Proces propadanja seljaka i dalje se nesmetano razvijao tako da se velikom broju materijalno upropašćenih seljaka pridružio ne tako mali broj materijalno posrnulih ili sasvim propalih malih trgovaca i sitnih zanatlija. Čoveku kao što je bio Lazarević takav svet nije mogao da bude po ukusu, ali on nije mogao ni da veruje u neki društveni napredak i u izmenu toga nepodnošljivog stanja. Vaspitan u patrijarhalnom duhu, s vrlo živim i razvijenim osećanjem porodice i za porodicu, noseći u sebi otpor prema "novim" ljudima kojima je i sam nekada pripadao i "novoj" nauci koju je nekad i sam ispovedao, Lazarević se okrenuo prošlosti. Svet njegova detinjstva i prvih saznanja o životu činio mu se kao najpravičnije ustrojen svet, kao svet dobrih ljudi, poslovičnog poštenja i primerne radljivosti i on je želeo da ga ovekoveči i, posredno, stavi nasuprot svetu u kome živi.

Ali, kao što to često biva (redovno kod darovitog pisca koji kritikuje svet u kome živi s konzervativnih pozicija} pisac govori jedno a kaže drugo. I Lazarević je nehotice otkrio taj svoj patrijarhalni svet i prikazao ga drukčijim no što je želeo da ga prikaže. U tome svetu život se razvijao po jednom određenom redu koji je za sve ljude obavezan i nepromenljiv. "Bolje da propadne selo nego u selu adet" glasi jedna narodna poslovica koja bi mogla da posluži i kao odličan putovođa na putu kroz taj svet. Postoji porodica i postoji pojedinac; pojedinac je član porodice, ali nikako ne i samostalna ličnost. Ako dođe do nesporazuma među njima, pojedinac ima da se prikloni porodici. Mogućnost da porodica nije u pravu ni kao teorijska pretpostavka ne može se primiti u tom svetu. Lazarević je u tom svetu video svet sreće i spokojstva; ono što je u stvari prikazao bilo je "mračno carstvo", kako je rusku patrijarhalnu porodicu nazvao Dobroljubov. U njegovoj pripoveci Švabica Miša Maričić želi da se oženi devojkom koja bi mu po svemu odgovarala. Ali, ona je strankinja i njegova porodica ne bi mogla da je kao takvu prihvati. Shvatanju porodice on žrtvuje svoju ličnu sreću, na šta, možda, ima pravo, ali i sreću devojke koju voli, na šta nema pravo. Mitar u pripoveci Prvi put s ocem na jutrenje na kocki gubi celo svoje imanje i dovodi do prosjačkog štapa celu svoju porodicu, ali njemu nema niko da se suprotstavi jer je on despot, glava porodice. I kad naopako radi, on radi najbolje što može. Jer on zna sve i može da čini što hoće. U Školskoj ikoni pop će zapretiti da će za inat prodati svinje u bescenje i njemu niko neće moći da se suprotstavi. On će pokušati da spreči svoju kćer da posluša glas svoga srca i kad se ona njegovoj odluci suprotstavi, ona za njega više neće postojati. Kao što se vidi, Lazarevićev patrijarhalni svet, u svojoj osnovi, daleko je od toga da bude idealno sazdan, čak i onda kad se posmatra ulepšan i s njegove najidealnije strane.

Lazarević je bio jedan od prvih srpskih pripovedača koji je obratio pažnju na unutrašnji svet ličnosti koje prikazuje i na psihološku analizu. Kod Milovana Glišića i Janka Veselinovića psihološke analize u nekom dubljem smislu te reči gotovo i nema. Kod Jakova Ignjatovića ona je svedena na najmanju moguću meru. Sremac se ograničava na opis spoljašnjih manifestacija unutrašnjih lomova, i to više kao humorist nego kao psiholog. A Lazarevića baš psihologija interesuje. On upravo najviše slika prelome u čoveku, onaj trenutak kad posle pretrpljenog poraza u čoveku nastaje moralni preobražaj: Mitra kad oborene glave priznaje svoj poraz i sa suzama u očima trazi podršku i utehu, Anoku (Na bunaru) u trenutku saznanja da je najveća sreća u poslušnosti, a jedina prava sloboda u pokornosti, Maru (Školska ikona) kad se vraća kao pokajnica i sva u suzama traži od oca oproštaj. Te prelome i preokrete Lazarević daje zanimljivo sa zavidnom veštinom i sa odličnim poznavanjem psihologije. Slikajući poneki put, kao kod Mitra i Anoke, samo spoljašnja izražavanja unutrašnjih nemira, on izvrsno dočarava svu veličinu i jačinu unutrašnjih potresa i celokupnu dramu koja se u ličnostima zbiva, dok je u Švabici Miša Maričić predmet prilično precizne i savesne psihološke analize.

A šta je uzrok duševnim lomovima i krizama u tome svetu koji je, za Lazarevića, najbolji od svih mogućih svetova i jedini mogući svet? Jer ako u tome svetu ima ozbiljnih potresa, onda taj svet ili nije tako valjan kao što bi to Lazarević hteo da pokaže ili odnose u tom svetu neko sa strane muti. Na ova pitanja mogu da budu dva potvrdna ili dva odrična odgovora. Lazarević, međutim, odrično odgovara na prvo a potvrdno na drugo pitanje. On oglašava za krivca novo vreme koje kuca na vrata starog sveta i novog čoveka koji je nosilac tog novog vremena u onoj istoj meri u kojoj je to novo vreme stvorilo njega. Oko toga ko je upravo taj novi čovek u Lazarevićevim pripovetkama postoji kod nas jedan mali, u osnovi prividan spor. Jovan Skerlić vidi u njemu učenika Svetozara Markovića, a Miroslav Đorđević radikale koji su Svetozarevo učenje izneverili. U vreme kad je Lazarević pisao, onovremene razlike između radikala i učenika Svetozara Markovića nisu se viđale onako jasno kao što se vide danas; za sav svet oni su bili jedno isto ili gotovo jedno isto. "Novi" čovek bi, dakle, zvao se radikal ili Svetozarev učenik, bio pristalica učenja Svetozara Markovića. Uostalom, ovde je mnogo zanimljivije kakav je Lazarevićev odnos prema tome novom čoveku od toga ko je upravo taj Lazarevićev "novi" čovek. I šta je ovoga nagonilo da se tako odredi prema svojim nekadašnjim istomišljenicima.

"Novim" čovekom bavila su se trojica naših realista: Glišić, Lazarević i Sremac. Odnos sve trojice prema novom čoveku je sličan: negativan. Bivši "crkvenjak" Glišić obračunavao se u Novom Mesiji sa svojom socijalističkom mladošću na nimalo simpatičan način i sa oštrinom jednog renegata ili bivšeg vernika: "novi" čovek prikazan je kao maloumnik. Sremcu je novi čovek svuda na meti i redovno predmet podsmeha: od Čiča Jordana do prve glave Zone Zamfirove, od Srete učitelja do Zlog podanika. Lazarević novom čoveku prilazi drukčije. On nema simpatija ni za njega ni sa ideje koje on propoveda, ali to odsustvo simpatija je na jednom mnogo višem intelektualnom nivou no što je kod Glišića i Sremca. To je otpor jednog konzervativnog profesora a ne mržnja jednog političkog agitatora. "Novi" čovek subjektivno nije rđav, ali objektivno ima štetnu i rđavu ulogu. Njegove ideje po sebi nisu nepametne, ali su one neprimenljive u našoj sredini i pokušaj njihove primene redovno izaziva haos. Jer, po starom dobrom redu, sve u svoje vreme i sve na svome mestu; Lazarevićev "novi" čovek se pojavio u nedoba i na pogrešnom mestu.

Kritikom "novog" čoveka Lazarević prelazi sa slikanja idiličnog sveta prošlosti na plan savremene društvene kritike. A tamo gde govori o starom patrijarhalnom društvu on ukazuje na razorni uticaj ljudi koji su se od toga društva otpadili. Takav je učitelj u Školskoj ikoni i takav je Pera Zelembać, glavni krivac Mitrove materijalne i moralne propasti. Pa ipak, ta društvena kritika najoštrije je izražena u dvema pripovetkama: u Sekciji i u najpoznatijoj Lazarevićevoj pripoveci Sve će to narod pozlatiti, uz Prvi put s ocem na jutrenje. U Sekciji Lazarević polazi od jedne tačne činjenice iz koje izvlači pogrešne zaključke. Primena jednog zakonskog propisa u sredini koja nije sposobna da ga prihvati, jer ono što zakon propisuje u suprotnosti s njenim okoštalim i okamenjenim navikama i oveštalim tradicijama, donosi mnoge tragične i neželjene posledice. Lazarević ne daje nikakav konačan zaključak, jer njega u ovoj pripoveci više zanimaju moralni i psihološki problemi. Ali čitava pripovetka je tako intonirana da se iz nje izvlači zaključak da takvu zakonsku meru nije trebalo primeniti. Doduše, to nije sasvim u skladu s patrijarhalnim načelom po kome je bolje da "propadne selo nego u selu adet", ali je zato pojava koja se žigoše, sekciranje mrtvaca, u suprotnosti sa patrijarhalnim adetom. Mnogo je dublja, stvarnija i suštastvenija kritika u Sve će to narod pozlatiti. Invalid, heroj iz rata, prosi. "Ljudi dobra srca činili su mu donekle poklone. Ali na sve se na svetu ogugla. Sve izbledi: i oduševljenje, i ljubav, i dušnost, i sažaljenje! I ne možeš ga više poznati kao ni Topuzovog vranca koji je nekad dobijao svaku trku, a sada okreće suvaču." Okružen ravnodušnošću ljudskom, pred tuđim bolom i nebrigom države koja mu daje izdržavanje toliko da može da prosi, Blagojev sin ostaje kao živi, trajni protest protiv svega toga. Najpre protiv države, koja se, kad traži žrtve, javlja kao domovina, a kad vraća dugove, pojavljuje se kao organizacija jedne klase za zaštitu njenih interesa, a zatim i protiv ljudske ravnodušnosti i otupelosti i svega onoga što doprinosi da "sve izbledi". Možda je u najvećoj meri ta kritika uperena baš toj osobini ljudskoj, ali jačina društvene kritike potiskuje sve ostalo u drugi plan. A ono što toj kritici daje svu oštrinu i svu gorčinu jeste kraj pripovetke i način na koji je taj kraj saopšten:

"Blagoje je još donekle govorio "Sve će to narod pozlatiti!" Posle je okrenuo na: "Sve će to tebi bog platiti". Naposletku se propije, i tu skoro umre. A njegov sin prima izdržanje od invalidskog fonda i - prosi.

Možete mu, ako ćete, udeliti.

Ovo je moj prilog."

I nijedne suvišne reči, nijedne neposredne intervencije. Kao da pisac svojim prividnim mirom hoće da pokaže da je sudbina Blagojeva sina sasvim normalna pojava u svetu u kome su, Blagojev sin i on, osuđeni da žive.

Pripovetka Sve će to narod pozlatiti zanimljiva je još iz jednog razloga; to je jedina pripovetka u kojoj je Lazarević otvoreno posumnjao u ljudsku dobrotu. Inače, kod Lazarevića sve se dobro završava. Taj njegov optimizam Skerliću je toliko smetao da je bio sklon da tvrdi da Lazarević u jednom dubljem smislu i nije realist. I doista, Mitar i Marica se mire, pop oprašta svojoj jedinici, Anokin preobražaj doživljava se kao praznik i izaziva beskrajnu radost po kući Đenadića, neprijateljstvo brata prema sestrinom jaranu prerasta u šurakovo obožavanje zeta (U dobri čas hajduci), Janko uviđa da je besmislena njegova ljubav prema udatoj ženi i dolazi k sebi (Verter), a Miša Maričić raskida svoju vezu sa Švabicom. Zabludeli se uvek vraćaju na pravi put i uvek ih njihovi najbliži dočekuju raširenih ruku, daju im ponovo svu toplinu porodičnog ognjišta, a čvrst zagrljaj kojim ih stežu nije samo znak oproštaja nego i znak buduće neraskidive veze. Ne raduju se samo ljudi nego i priroda, nebo je plavo i vedro, a jutro sveže, sunce blago greje, pa se ljudima čini da se na njih osmehuje. Ali, uvek je i mnogo suza radosnica pri takvim susretima, tako da se čitaocu u jednom krajičku svesti, uprkos svoj lepoti pomirenja, javlja nedoumica da možda u tim suzama radosnicama nema pomalo i bola zbog poraza koji su ljudi doživeli, zbog poniženja koje su kao pokajnici morali da pretrpe, nije li to u jednom smislu i na jedan način i plač koji ih, posle pomirenja i pokajanja, podseća na život koji je sad pred njima.

Laza Lazarević je najbolji stilist našeg realizma i svakako najbolji pripovedač toga razdoblja. Njegova rečenica ima gipkosti i elegancije, njegova poređenja su zanimljiva, često pomalo neobična i duhovita. Ma gde pronašli neki njegov odlomak, odmah ćemo ga poznati po nekim stilskim osobinama koje su samo njegove u čitavoj našoj literaturi. Nekad su ga zbog dobrog pisanja nazivali "srpskim Turgenjevim". To poređenje, ma koliko bilo preterano, nije u isti mah i besmisleno. Uz to, on ima dragocena osećanja za humor i onda kad ne želi da da maha tome svom osećanju, ono ponekad preovlađuje. Cela pripovetka Verter protkana je blagom ironijom. Ta blaga ironija doprinosi da prema jednom, po patrijarhalnom shvatanju, prestupniku imamo sve simpatije. Skerlić mu je zamerio da je u njemu moralist pobedio realista i da je Lazarević u ime nekih moralnih načela koja su problematična, izneveravao umetničku istinu. Njegova moralna načela su dosta problematična, ali ni Skerlićevo mišljenje o izneveravanju umetničke istine nije ništa manje problematično. I mimo svoje volje, Lazarević je o svetu koji je voleo izrekao neprijatne istine. Po neprijatnosti tih istina i po težini optužbe koja iz njih proističe Lazarevićeve pripovetke se mogu meriti, u njemu savremenoj književnosti, samo sa, inače slabim, romanima Janka Veselinovića Jedan junak našega doba i Borci.

Kad je Laza Lazarević izmučen tuberkulozom umro krajem. 1890. godine, bio je ožaljen kao najbolji srpski pripovedač. U napisima nastalim neposredno posle njegove smrti o Lazarevićevim delima pisalo se, ne tako retko, bolje no što su ona zasluživala. Takvo pisanje moralo je da izazove reakciju i ona se javila. O njegovom delu počelo je da se i drukčije sudi. Ljubomir Nedić mu je zamerao da je imao više veštine nego pravog književnog talenta i time stvorio ne malu zabunu. Naime, Nedić nije jasno odredio šta u ovom slučaju podrazumeva pod veštinom a šta smatra književnim talentom. Skerlić je otišao dalje i negirajući, sasvim opravdano, ispravnost njegovih nazadnih shvatanja bio sklon da umanji i umetničku vrednost njegovih pripovedaka. Takvo Skerlićevo pisanje nije ostalo bez odjeka. Bilo je u pitanju nepovoljno mišljenje kritičara u čiji se sud veruje o piscu koji je nesumnjivo bio omiljen. I zato, sve što se posle Skerlića pisalo svodilo se ili na pokušaj obaranja njegova suda ili na pokušaj odbrane Skerlićevih stavova. U tim rasprama stvorilo se sasvim prirodno i jedno treće stanovište: da je istina negde na sredini. Lazarević doista nije onako veliki pisac kao što su mislili njegovi savremenici, ali je svakako jedan od najboljih naših pripovedača. Ono po čemu on ostaje jeste književni način pisanja, smisao za psihologiju, podjednako razvijena moć zapažanja i imaginacije, a iznad svega, on ostaje nadahnuti pesnik i spontani kritičar jednog davnog, u nepovrat iščezlog sveta.

Predrag Protić

Švabica


Kad sam se polani vratio iz Italije, došao mi je do ruku ovaj rukopis. Čitao sam ga pod utiscima koji su na me ostavili Pompeji. Kad sam izišao iz Pompeja, pevao sam pesmu "Svja sujeta čelovječaskaja, jelika ne prebivajut po smerti". Čudnovato da mi se ta pesma vrzla po pameti i posle ovog rukopisa. Još je čudnije što moj saputnik u Italiji, moj prijatelj i redaktor, kad sam mu pročitao ovaj krnjav rukopis ponudi mi u otkup album Pompeja. Ja sam pristao na trampu, smejući se rđavoj dosetci o moljcima i lavi.


I Pismo

... žensko društvo prijatno ...

Njena majka, brat joj poručnik ...manov, Popesku, kalkulator u Ministarstvu građevina, jedan nemački student, Maks po imenu... Ali ti već poznaješ glavne osobe ovoga pansionata, a naročito nju. Prekodan smo svaki na svom poslu. Na doručak, ručak i na večeru skupljamo se u trpezariji gde je klavir i jedno desetak novina i žurnala. Trpezarija je ta upravo naše internacionalno zemljište. Tu smo svi kao u svojoj sobi. Ko nema nikaka posla, sedi tu, čita novine, udara u klavir, zabavlja se s Anom, dobuje prstima u prozor ili se prisloni uz peć. A Ana je, naravno, uvek tu s radom ili sa zabavom. Tumanov s njegovim dubokim basom i još dubljim brkovima ...

... Ponosita kao ... Dmol ... maže kolena petroleumom, i kad god, sirota, jutrom dođe s trga, huče i pri tom nama, svojim pitomcima, demonstruje sadržinu kotarice kao vuga, a oni to zovu haut gout[1]...

II Pismo

Misliš, valjda: ko šta radi. - ja se samo njome zanosim? Ne, brate, još u meni đipa pošteno srce, - ta valjda pred tobom smem to tvrditi! Šta imam ja s njome? Ja baš i da sam uveren da me ona - čisto me sramota da kažem - da me ona voli, tim bih se pre povukao s polja ljubavi. Zar da se igram "devojačkim srcem"?

Ako ću istinu reći, na svaki način prijatno mi je biti s njome, - a, kao bajagi, što i da mi ne bude? Ali naravno da je to sve daleko od ma kakog osećanja koje bi bilo ma i nalik na ljubav. Pogledam je pokatkad sa strane i ispod oka, pa se mislim: dijete, dijete! Ali dalje, naravno, ništa. Ta ja, i kad ne bih bio ravnodušan prema njoj (kao što je ona prema meni - a to jeste, tako mi boga!), ipak bih se dobro čuvao svakog koraka koji bi me vodio do ma kakih izjava i sporazumevanja. Ti znaš da ona nije u onim godinama u kojima se "Provodi ljubav", stoji celu noć pred avlijskim vratima i čeka se "ljubavnik", pa se posle cmaka dok ne udari krv na nos, a ne dajući sebi nikakva računa pod bogom. Hoću da kažem: nije u godinama u kojima se igra ljubavnih scena i samo joj "značajno" stegnuti ruku znači "pođi za mene". Nema tu, dakle šale. Ja još koji mesec pa ostavljam skamiju i stupam na svoje noge, i svaki, ma i neozbiljan korak u ljubav bio bi korak u ženidbu, a ti vrlo dobro znaš da se ja njom oženiti ne mogu. Bože moj! Šta bi rekli moji, šta prijatelji, šta naposletku i poglavito ti sam? Prvo, nije ni Srpkinja, možda ni lepa, a sirota. Pa njena rodbina, - hajde majka i bože pomozi, ali lajtnant! A ti znaš da sam prestareo za ekscese. Nekada sam mislio da bih bio u stanju oženiti se kuvaricom, živeti s njome o kori suva hleba i biti najsrećniji smrtni. To su, valjda, godine što čine čoveka "pametnijim". Ja bih pljunuo na njih, pa ipak ne mogu da budem "lud". Prošlo je sve. Sramota bi me bilo od berberina koji me sapuni triput nedeljno.

Aman, pobratime! Ja nehotično načinih nekakav uvod. Tome je svemu kriv Joca koji nas je, kad nam je bio u gostima, uzeo na oko, pa posle i tebi koješta nadrobio, iz čega si ti načinio čitavu optužbu, od koje se ja samo branim. Pripovetka je svršena. Veruj! Ja sam prema njoj samo galantan gospodin: pratim je na klaviru kad peva; dodajem joj igle kad ispadnu; ogrćem joj kabanicu kad pođe u šetnju itd. Međutim, mirno i spokojno gledam svoja posla, i za dva-tri meseca uzdam se da ću postati doktor. - Ko će sa mnom!

Pomisli šta je uradio ludi Nikola - obrijao brkove i upisao se u burševe! Ja, kao najstariji medicinar, usudio sam se dati mu jednu lekciju, posle koje mi je on pretio da će me zvati na duel, na što mu je Vidak duvandžija - udario šamar!

Neko zakuca na moja vrata.

Ana me zove na večeru.

Tvoj pobratim.

III Pismo

Od neko doba naša se prepiska vrze samo oko Ane. Ja to činim, valjda, stoga, da ti ne bi pomislio: "A, sad se ućutao, sad ništa o njoj ne piše, znam ja šta će to reći!", jer takvog skeptika kao što si ti malo je. Sada ćeš mi bar verovati da nema ništa, jer je još pre pet dana otišla svojoj sestri u Gotu. Ostali smo sami, - nemoj da mi se smeješ kad ti kažem da nam je nekako svima tužno. Ona je držala svezu između nas, jer ovako sednemo svi za sto, ćutimo, da se čuje kako muva večera. Maks pravi rđave dosetke na koje se mi samo zvanično smejemo. S Tumanovom se narazgovaram kad smo u svojoj sobi, jer kako on teško govori nemački, to ga mrzi da što počinje kad smo svi zajedno, a da, opet, okrene ruski u društvu gde niko van nas dva ne razume - znaš da je vrlo "genant"[2]

Naš "Don Karlos" je neprestano ona užasna protivrečnost imenu koje smo mu dali. Onako isto gleda ispod očiju, češlja kosu iz potiljka na čelo, nosi kratke pantalone i ogromne cipele i crvene velike marame u koje se useknjuje i koje mu iz džepa vire. Ima britvu od koje je jedna strana samo za žuljeve. Tu sam opazio neki dan kad je Spalding uzeo od njega britvu da zareže plajvaz. Po ceo dan čita novine kojih su mu puni špagovi. Zaturi se u kanabe i vadi jedne po jedne. Pokatkad, pošto je naišao na nešto važno, odmakne ih držeći ih u levoj ruci i gleda ih iz daljine, onda udari desnom rukom po njima, pogleda onoga koji najbliže sedi do njega, klimne važno glavom i promumla: Natürlich![3] ili Na-nu![4] ili Donnerwetter noch einmal![5] onda stane revnosno sve podvlačiti crvenim plajvazom i, pošto oduva burmut što mu je iz nosa pao na novine, zavali se opet u kanabe i čita dalje.

Tim ispodvlačenim novinama obično povezuje baba sutradan ćupove s kompotom.

On još neprestano govori strasno o njihovu ratu s Francuzima, o budućem svetu koji će se sastojati samo iz Nemaca o "silnom nemačkom carstvu", itd., itd. Nos mu je već pocrveneo, i kako uđe na vrata, čuješ kako mu se mućka pivo u trbuhu. - Tumanov obično prošapće: Kraftige deutsche Natur![6]

Spalding onakav kao i pre. Pred svima govori kako mrzi Nemce. Bije kelnere kad hoće da ga prevare za deset para, pa im posle daje dinar bakšiša. Vuče još neprestano nemačko-engleski rečnik kud god ide i doručkuje tatarski biftek. Ja gledam te od njega učim što mogu više engleski, pa posle kazujem njoj.

Njen brat lajtnant je onako isto otužan. On je presrećan kad može da nas uverava kako jedva čeka da se opet digne krajina na Francuze: die'Hunde haben noch immer die Jacke nicht voll.[7]

Kad je što govor o Srbiji, onda mi on neprestano dokazuje kako mi treba da počnemo s Turcima, pobićemo ih valjda.

- Eh, kad biste vi imali nešto samo jedan ovakav kor kao mi, lasno biste vi svršili s Turskom! Meni bi i suviše:

- Kad biste vi znali srpsku vojsku i njena dela, vi biste se stideli tako što reći.

Onda Tumanov stane, natucajući nemački, da priča. Ti znaš da on dobro zna naše stvari. Sad je uzeo memoare Prote Nenadovića da prevodi na ruski.

Ti ne znaš još dva Rumuna koji s nama sede, - jedar gimnazist ovde, a drugi matematičar. Veoma dobar i ozbiljan čovek.

IV Pismo

Čudiš se, mora biti, što sam se ućutao, - bolestan sam, ili, bolje da kažem, bio sam bolestan. Nisam ti hteo pisati, da se ne brineš: sad je sve dobro.

Pa i posle tolikog ćutanja ipak nemam ništa o čemu bih ti mogao pisati. Poslednjim tvojim pismom uveravaš me da iz mojih pripovedaka s Anom nećeš izvoditi nikakih zaključaka i tražiš samo da ti sve natanko pišem što bude između nas dvoga, i podvlačiš dva puta reči natanko.

Dobro, pobratime. Ti ne znaš da me ti sam uvlačiš u nekakav roman. Sad sam i ja počeo da motrim na svaki njen postupak prema meni. Ti si, upravo, kriv što sam počeo da se interesujem njome, pravo da ti kažem, više no što bih hteo. Sve se mislim: pa šta sad da mu pišem?

Evo šta sam još napabirčio za mršavo pismo, kao što su obično sva moja pisma.

Kad je došla iz Gote, ja sam se bio toliko pridigao, da sam taj dan ručao s njima zajedno: dotle sam jeo u svojoj sobi, jer me mrzelo oblačiti se.

Ona je došla uveče. Čuo sam kako joj Popesku i Tumanov, veseli, otvoriše vrata i kako se cela kuća napuni veselja. Tumanov dotrča meni u sobu (ne znam šta je i njemu naspelo) i s nekakom pouzdanošću da će me obradovati veli:

Hajdete, došla Ana! Onda sam se i sam obukao i otišao u sobu gde jedemo.

Kad sam ušao, ona je vadila nekake poklone od sestre za mater.

- A - reče ona glasom koji me, badava je, dirnu - a vi ste slabi?

- Ne, bio sam, gospođice. A otkud vi znate? Ona se malo zbuni.

- G. Tumanov mi je kazao.

- Da, - reče Tumanov prostodušno kako ga je bog stvorio - gospođica je pitala, kako je vrata otvorila, šta vi radite.

Ja je pogledah ispod oka. Ona se činila da ništa dalje ne sluša i vadila je dalje darove za mater.

Ja sam seo u ugao do peći i gledao je. Može biti što sam je se zaželeo, može biti i što je bila zapurena od puta, tek meni se učini neobično lepa.

Nisam ništa dalje govorio. Kad baba iziđe da gleda večeru, a Popesku da kupi duvana, ostasmo samo ja i ona. Tumanov čita novine i svaki čas pita: "Kakú ýto po russki?", ona došla i sela do mene kod peći.

- Al' vi ste sad sasvim zdravi? - zapita me nekako plašljivo.

_ Na putu da budem sasvim zdrav.

- Al' ste tako bledi!

_ Nisam jeo ništa već osam dana.

_ Bogu hvala, samo kad je sve prošlo. Vi se ne čuvate, ja sam to znala. I vi ste mi lep doktor! - i poče veselo da se smeje. - Ja ne smem ništa učiniti protiv vaših naredaba, a vi ne date sebi ništa primetiti. Neću vas ni ja, bogami, odsad slušati.

- Vi? Ne, vi ste uvek bili dobro dete. Nećete, valjda, sad da proigrate vaš glas, naročito u mojim očima, molim vas? - I ja počeh da se smejem, htevši pokazati da ja i ne mislim prisvajati sebi toliko interesa za me s njene strane.

Nije mi ništa odgovorila. Pogledao sam je ispod oka, nije me gledala. Meni se učini kao da sam joj stavio nekakvo pitanje na koje nije odgovorila, i kao da mi je vrlo stalo do njenog odgovora. Ovakvi slučajevi mene samo draže. Sve me kopka neki đavo da vidim da l' ona u stvari mari za me, ko što me vi svi uveravate.

Tog večera posle večere igrali smo dame. Ona je igrala vrlo dobro. Dobi prvu partiju i pogleda me oštro, ja sam razumeo da to znači: zašto vi ne igrate ozbiljno?

Drugu partiju ja sam se usiljavao da dobijem, pa valjda stoga i previdim njen kolut koji sam morao pojesti. Kad sam već sam micao, ugledam da ona ima damu, turim je na krajno polje i pokrijem je još jednim kamenom, kao što se to čini s damom.

- Vi opet imate damu! - rekoh joj.

Ona promeša srdito rukom kolutove, oturi dasku od sebe, podboči se na ruku i gledaše na klavir za kojim Popesku sviraše vlaške potpuri.

- A što mešate figure kad partija još nije svršena?

- Vi hoćete da se sprdate mnome?

-- Bog s vama!

- A zašto ne igrate, nego me puštate da ja dobijam?

- Zar vi mislite da ja na taj način hoću da vam učinim nekakvu ljubav? Budite uvereni da se varate - ja sam igrao kako sam najbolje znao.

Ona se opet odobrovolji, ali nije htela više igrati dame. Ja okrenem dasku i odbrojim sebi i njoj po devet zrna. Ona pristade da igra mica.

Opet me je tukla, ali sam na njenu licu video da je ona uverena da ja igram kako najbolje znam i da je ne puštam hotimično da dobija.

Posle tri partije opet pomeša zrna i oturi tablu, ali ne srdito. Smejala se.

- Ne, vi ne znate da igrate. Morate kod mene učiti.

- Svaka lekcija od vas biće mi draga - ja udaram glasom na "vas".

- Dobro. Onda je prvo: nemojte da laskate.

- Hoćete tj. da kažete: nemojte ni odsad da laskate kao što ni dosad niste laskali?

Ona lako pocrvene.

Baba međutim donese meda i oraha, pa opet iziđe. Popesku beše ugasio sveće na klaviru i sviraše napamet, meni se učini lepše nego ikad, uvertiru Telovu. Ona je međutim uzela nekakav ručni rad. Ja lupah orahe i davah joj, ona im zamakaše u med. Popesku ne hte jesti. On poče opet Weber-ovo Aufforderung zum Tanze[8].

Ja ustah i doneh čašu vode. Popijem pola čaše.

- Ah, oprostite, ja nisam i za vas doneo. Ona uhvati moju do polovine punu čašu.

- Odatle sam ja pio; čekajte, ja ću je izaprati, pa ću vam onda nasuti - i uhvatih za čašu.

Ona istrže ruku i naglo iskapi čašu.

- Ali, gospođice!

Ona mi izgledaše uvređena. Ne hte ništa više govoriti. Ćutali smo oboje. Popesku dovrši sviranje, zaklopi klavir i diže se.

- Laku noć!

- Laku noć! - rekosmo mi.

Kad ostasmo sami, ja se podbočim na ruku i gledah joj u oči koje su bile upravljene na rad u rukama joj. Opazila je da je gledam, nije ni za jedan trenut dizala očiju s rada.

- Gospođice, ovaj je prst moj bolesnik (njega je bila oparila ključalom vodom. Ja sam joj, pošto je prsnuo mehur, mazao rastvorom srebrnog nitrata), ja imam pravo da ga u svako doba prihvatim i da vidim kako mu je. Molim ovamo ruku!

Uhvatih je za ruku i počeh zavirivati prst koji je bio zalečen još davno pre njenog polaska u Gotu.

Ona ne otimaše ruku, ali izgledaše ozbiljnija nego što bih ja hteo.

Ovo je zgodna prilika da ogledam njeno "srce", pomislim se.

- Gospođice, poklonite mi ovaj prst.

Ona je neprestano u njega gledala. Na moje pitanje vrćaše glavom u znak da mi ga ne poklanja.

- Zar ni ciglo jedan prst nećete da mi poklonite? Nisam se nadao. - Đavo ga znao, to sam kazao s dosta osećanja i, u stvari, kao da osetih da me boli njena hladnoća.

- A šta ćete s njime?

- Vi meni njega poklonite, a šta ću ja s njim, to ja znam. Ona se usiljeno nasmeši.

- Ako ćete da ga odsečete, evo vam ga.

- Zasad ništa. Samo da ja znam da je on moj, a?

Ona klimnu odobravajući glavom.

Ja uzeh njen prstić i počeh ga milovati. Držao sam ga za koji minut u svojoj ruci, ona ga onda, veoma oprezno i kao ne znajući šta radi, izvuče i nastavi pletenje.

Posle pet minuta ja izvadih sahat.

- Već 11. Vi znate - rekoh ja kao u šali - da sam ja bolestan, pa ipak me ne terate da idem da legnem. A ja sam, opet, smešan što i sam ne idem, nego vas samo zanovetam kojekakim besposlicama. Ja znam da vam je dugo vreme kad ste sa mnom.

- A vi idite kad znate.

Učini mi se da će to reći: nemojte da me terate da vam kažem da vas volim. Pa ipak ustah i pođoh.

- Laku noć! Dajte mi bar ruku.

Ne gledajući odgovori laku noć, ali mi ne dade ruke.

- Gospođice, to nisam zaslužio. E, pa laku noć!

Dođoh u svoju sobu. Ne znam otkud, pa ipak osećah se uvređen.

Ah, nema smisla zanositi se, pomislim. Treba ostaviti stvar. Nema tu onoga što sam ja mislio, a naposletku i ne treba. A šta sam ja i mogao misliti? Da me...

Budalaštine... Celo veče sam proveo s njome, a posla pune šake. Bolje bi bilo da sam što pametno radio, nego što sam piljio njojzi u oči. Šta sam hteo time?

Posle sam skuvao čaja i radio do tri sahata po ponoći da bih naknadio ono što sam izgubio.

Kad sam legao u krevet, iziđe mi ona u pameti.

Dalje od mene! Imam ja svojih poslova. Ja sam Srbin, ja imam staru mater, ja imam svoj zadatak - zar kojeko da me smeta!

Pobratime, pripovetka je svršena. Ti nisi ništa više ni očekivao. Ti znaš mene. Tvoj verni

Pobratim

V Pismo

N...

Ne znam kojim si putem načinio onakav zaključak u tvome poslednjem pismu: "Vi se obadvoje uzajamno volite. Dok se poljubite, videćete da se ja ne varam". Ti znaš da me na taj način dovodiš na čudnovate misli. On je utoliko istinit što ja i posle mojega poslednjeg pisma nisam prestao "zanositi se s njome", kao što sam ti bio pisao i kao što sam mislio da ću učiniti.

Imam i opet čime da ti se izvinim, - bio sam se "zavadio" s njom. Ja sam ti pričao kako sam otišao iz sobe, a ona mi nije ni ruke dala.

Sutradan ja sasvim ozbiljno uđem. u sobu (obično, pak, ti već znaš, sve se to zbiva u šali i smehu) i doručkujem. Nije bilo nikoga, no mi ipak nismo govorili jedno s drugim. Čim sam popio kafu, odmah iziđem.

- Zbogom!

- Zbogom!

Nije me pitala ni kuda ću tako rano, kao inače.

Došao sam u dva na ručak.

Ona se bila otkravila. Izgledala mi je neobično slatka.

Za ručkom nehotično je gurnem laktom.

- Mille pardons![9] - riterski se klanjajući.

Ona vrćaše glavom: nema pardon.

Za kaznu ja je još jedared taknem laktom.

Ona načini nekako detinjski važno lice i pogleda me protestujući: šta se dirate?

Drugi su svi bili zaneti u nekakav razgovor. Ja kucnem svojom čašom u njenu i šapnem joj:

- Bud'te zdravi!

Ona klimnu glavom.

Dakle pomirili smo se. Ama da l' se ja varam il' se ona zbilja raduje?

Posle ručka ona sela kod prozora i prevrće L'histoire d'un paysan - Erckmann-Chatrian.[10] Ja stao više nje.

- Lepo vreme - rekoh ja uzdržavajući smeh. Ona napući usta, sušto dete.

- Ah, vi ste neka prznica!

- Nema više da se govori o tome. Dajte ruku. Sad smo se pomirili.

Ona pruži ruku, obrnuvši glavu k prozoru. Ja je stiskoh za nju.

Don Karlos, kome u taj par donese devojka flašu s pivom, nakašlja se nekako isuviše glasno. Ja se bejah nagnuo nad knjigu i gledah ilustracije.

- Međed - prošaputa ona kao odgovor na Karlosovo kašljanje.

Bi mi neobično prijatno. Dosad nikad nije u mom prisustvu govorila ma šta protiv ma koga člana naše kuće.

- Čujete, gospođice, hajd' da zaključimo ugovor da se nijedno od nas ne sme ni za što ljutiti.

- Vi se ljutite, ja se nikad i ne ljutim.

- Ko zna? Nego pristajete l' vi na moj predlog? Ona izmahnu rukom da udari po mojoj ruci, pa je polako spusti na moj dlan i još ozgo pritište malo.

- Pristajem!

Ja ne znam zašto sam se tome toliko radovao. Činilo mi se da sam s njom podvezao nekakav kontrakt prijateljstva.

Onda privučem svoju stolicu do nje i počnem dalje prevrtati Erckmann-Chatrian-a.

Naiđem na dvoje zagrljenih.

- Dopada l' vam se ovo?

Ona napući usta.

Opet naiđemo na sliku istoga smisla.

- A ovo?

Ona me tako oštro, ozbiljno pogleda, da me prođe sva volja za dalju šalu i da mi se učiniše moja pitanja i odviše bljutava. Kao bajagi nastavljajući dalje, nađem Marseillaise-u.

- A dopada l' vam se ovo?

Ona posmatraše sliku koji sekund, onda sasvim naivno odgovori:

- Ja ne znam šta se ovde može čoveku dopadati. Naročito u vašoj knjizi. Mora biti da je ovo le plus apre lettre.[11] Malo u kog čoveka da je čitav nos. Sve je tako zamrljano da se jedva raspoznaje. Ne valja ništa, ništa.

Poče se slatko smejati, pa kao bajagi zadirkujući me:

- Hajd' nosite vašu knjigu! Ko bajagi slike, a izgledaju ko da ih je naša kuvarica brkljom pravila. Ja se protivih i držah krepko otvorenu knjigu koju ona pokušavaše da zatvori.

- O, vi mislite da ćete je na silu zatvoriti? Varate se.

Ona se još većma napinjaše. Ja naposletku odjedanput pustim, i obe pole lupiše jedna o drugu i lako joj prikleštiše prst. Ja pritisnem obe korice i ne dam joj da izvuče prst. Naposletku ona ga ipak izvuče, no zdera vrlo malo kože, a u isto doba i parče lista iz knjige.

- Ah, oprostite! - rekosmo oboje u jedan glas. Ona što mi je otcepila list, a ja što sam joj navukao ranu na prst.

- Molim, - rekoh ja - iako ja ciglo imam prava da molim za oproštaj, ipak se ne služim njime, jer među nama stoji kontrakt da se ne srdimo, dakle da i pardon ne ištemo.

- Mogla bih dokazati da imam više prava no vi, al' kako je to pravo na našem međunarodnom, tj. srpsko-nemačkom kongresu ukinuto, to neću ni da se služim njime. Dakle, ja izrično ne tražim pardona - i poče se slatko smejati.

Da nije bilo Don Karlosa u sobi, ne znam šta bih joj kazao, jer mi toliko mila dođe.

Izbi četiri sahata.

- Sad moram da idem. Moram vam samo kazati da se bojim e ćete se pokajati što ste takav ugovor sa mnom zaključili, jer... ostajte zdravo! Sad ćete mi valjda dati ruku, jer ako mi je ne date, ne ostaje mi ni ta uteha da se srdim.

Ona mi pruži ruku i smejaše se.

Ah, pobratime, znaš li kaka joj je ručica!

Od to doba bilo je stotinu takvih sitnurija. Ja ti ih ne pričam - na što? Resume[12] je da smo nas dvoje prijatelji. O, šta mi ona koješta nije pričala! Ja sam u svima tim razgovorima nalazio nova i nova svojstva koja su me toliko privlačila da ne znam jesam li dovoljno iskren kad ti kažem da se nisam zaljubio (sit venia verbo![13]).

Nu na što sve to? Igra, luda igra! Ja sve manje radim i sve se više zanosim njome. Pošlo je sve budiboksnama.

No još nisam toliko zagazio da se ne mogu povući, a, s druge strane, krajnje je vreme da se okanim posla za koji nisam, i to ću učiniti, tako ne bio tvoj

Pobratim

VI

N... 1. I 187...

Počinjao sam ti, duše mi, dosad, dvadeset pisama i sva poderao. Već su dva meseca od moga poslednjeg pisma. Ti si pisao, molio, zapomagao, - ja ti ipak nisam ništa odgovorio. Stid me je bilo naposletku, jer bih se ogrešio o svoju iskrenost kad ti ne bih sve pričao, a pričati ti, opet, sve, tako mi je teško, tako teško!

Ja sam slabiji i niži od crva. Večno sam te uveravao da ću prekinuti sve s njome, pa ipak... Nego bolje s početka.

Sve ću ti ispričati. Podeliću u glave. Daću svakoj moto. Razviću svu svoju muzu. Tim će biti smešnije. A ti se, molim te, smej, smej se onako od srca, kako bih se ja od srca zaplakao, da me nije sramota i da ne moram mesto plača pregnuti na delo poštena čoveka.

Rekoh da ću početi gde sam stao.

Glava I

Traži đavola sa svećom

Od neko doba ona radi svaku noć do 12 i duže, jer sprema poklone za Božić, - ti znaš da u njih na Božić svi darivaju. Ja obično donesem knjigu, pa sednem s njome, jer se moja soba ne može dobro da ugreje.

Bilo je pre jedno nedelju dana. Po noći se bilo približilo, i vampiri su čekali da se minutna skazaljka na sahatu pomakne za jedan čeperak, te da digne poklopce s njihovih kovčega. Bledog meseca nije bilo. (Šteta! Uostalom, ti možeš celu scenu zamisliti spram mesečine!) Sve je spavalo, samo sam ja s njome sedeo u sobi.

Ona je radila. Ja sara gledao u knjigu i mislio na nju.

Na jednom prozoru beleo se spušten rouleau[14], na drugom nije bilo zavese.

Ja, da bih počeo razgovor, dignem se.

- Da spustim i na drugom prozoru zavesu, a?

Govorili smo vrlo tiho, ne znam zašto, pa ipak mi se učini da sam isuviše glasno govorio.

Ona klimnu glavom.

Ja dođoh do prozora i gledah je sa strane. Bože! Ona je to opazila. Baci jedanput-dvaput pogled na me ništa ne govoreći.

Ja naslonih glavu na prozor. S prsta debeo led pokrivao je okna njegova, a na njima se čudnovato zaigravaše svetlost lampe s ulice, nižući se u besmislene duguljaste i zvezdaste slike, saobražavajući se osovini ledenih kristala.

Dugo sam gledao ovu, kao što vidiš ludu, prljavo-svetlu sliku koja se svaki čas menjaše, kad se suv vetar na ulici zaigra plamenom lampe.

Mislio sam nešto, ne znam ni sam šta. A u svaku sam misao i nehotice upletao nju. Pade mi kako je svetlost tu, i prozor da je propusti, - trebalo je, dakle, samo otkraviti led, i zrak će pasti na tavanicu naše sobe. Kao što vidiš, genijalna misao.

Ona je sedela za stolom i vezla nekakav jastuk.

Na ulici zatutnjaše požarnička kola. Baklje prosuše još jaču svetlost na zaleđene prozore. Zvono udari nekoliko puta. Tutanj se izgubi u daljini, i nanovo sve bi tiho.

- Vatra! - reče ona.

- Vatra! - odgovorih ja.

Nanovo ućutasmo. Ja čuh kako u pobočnoj sobi Tumanov duboko diše; onda, kako ona zabada iglom u jastuk i kako se vunica tare o tulle anglais.[15]

Sedoh na stolicu do nje i tako približim glavu njenom vezu, da nije mogla više iglom probadati.

Ona spusti vez u krilo i nasloni se na ruku.

Ja je uzeh za tu ruku i spustih je na sto, milovah je. Posle legoh na nju i zatvorih oči. Ona nije ništa govorila, nije se opirala. Osetih da sav gorim i da ona teško diše. Pribrah se. Nesrećniče, šta radiš?

Skočim naglo sa stolice i turim ruke u špagove. Valjalo je početi ma kakav indiferentan razgovor. Ja izvadim duvankesu.

- Izvol' te na poklon! - rekoh nekako promuklo i pokušah da se smejem.

- Ne! - reče ona. Nečastivi me i opet bocnu:

- Zar poklon od mene nećete da primite? Ona oćuta. Ja počeh da jurišam:

- Poklon od mene, gospođice!

- Takav! - reče nekako zbunjeno, uzimajući nanovo vez.

- Kakav god vi hoćete. A kakav vi hoćete? Opet je ćutala. Ja sam gotovo šaputao:

- Kažite kakav hoćete!

Ništa ne odgovori.

- Gospođice, znači da biste vi ipak kakav drugi poklon hteli od mene; vi nećete moju duvan kesu. Kažite, dakle! Ja sedoh opet do nje i primakoh joj se bliže. - Ne! - reče ona. - Nećete da kažete. Ne, vi morate kazati.

- Nikad!

- Al' ja znam šta je.

- Vi ne možete nikad znati šta je.

- Parole d'honneur[16], velite da ne znam. Ona se zbuni:

- Ja mislim da vi ne znate.

- Parole d'honneur, vi mislite da ja ne znam?

Ona pocrvene sva.

- Ostavite se.

Meni se učini da me nestade. Ona je probadala iglom bez ikakva reda. Da je uhvatim za ruku, da je poljubim hiljadu puta, pa da umrem. Talas strasti (sit venia verbo) sve mi jače dizaše grudi. Ja se nagoh njojzi. U isti par sinu mi kao munja kroz glavu: Švabica, sirota, moja mati, Srbija. Skočim i, ne uzdajući se u svoj glas, bez zbogom odem u svoju sobu.

Bilo je već 1 po ponoći. Čuh kako i ona ode u svoju sobu i oprezno zatvori vrata.

Tu noć nisam ništa mislio, bar ne znam da sam šta mislio, pa ipak nisam zaspao do 3 sahata. - "Ona hoće srce" - to mi je neprestano izlazilo pred oči.

Glava II

O, ljubofi paklena!

Potraži sam autora

Sutradan bila je ozbiljnija nego obično. Ja sam se oprezno klonio svakog diferentnog razgovora.

Toga dana bila se očešljala kako ja volim, a to je prosto razdeljena kosa nasred glave, a ostrag pokupljena u klupče. Tako i moje sestre češljaju svoju decu, - može biti stoga joj lepo stoji, što mi, u ovim godinama u kojima je, ipak izgleda kao dete.

Toga dana činila je sve što sam je molio. Pevala mi je pesme koje inače za boga neće da peva, jer idu do g, a njoj je glas čist samo do eis. Pa ipak nije je glas nigde izneverio.

Uveče je pozovem u šetnju.

Sneg je bio napadao za jednu sudlanicu i škripio je pod nogama. Svi izlozi u dućanima osvetljeni i prepuni svakojakih "božićnih darova". Ljudi prolaze punih šaka; kola u takvoj gomili da jedva mile; pred SPILLER-ovom poslastičarnicom stoji jedna rulja i gleda svakojake figure od šećera; pred SPILLER-ovom restoracijom transparent i na njemu stoji: Eisbahn bei brillanter Beleuchtung, Entree seporee[17] i guraju se deca i ljudi s kliskama. Pored nas svaki čas protrčavaju deca s onim čegrtaljkama u rukama i ljudima od hartije, koji, kad ih povučeš za konac, šire ruke i noge i klimaju glavom. Oni ljudi s novinama u kovčezima, koji im vise o vratu, izvijahu njima svojstvenim glasom. Montags-Zeitung, Abendpost, Figa-Figa-Figaro! Jedan prosjak koji iđaše na kolenima pruži nama ruku, ona izvadi pet groša i spusti mu u nju. Pred kućom za koncert, iako je bilo već četvrt posle sedam, ustaviše se jedna gospodska kola. Ćirica skoči sa sedišta i otvori vrata, od kola. S druge strane iskoči jedan mlad čovek u belim rukavicama, pređe na drugu stranu kola i pruži ruku u njih. Na tu ruku naveza se jedna bela rukavica i jedna dama za njom. Dama lako skoči napolje. Tresaše glavom i zaturi kosu za uši.

Mi i nehotično čekasmo dok oni pređoše preko trotoara. Onda pođosmo dalje.

- Gospođice, ovde je tako puno sveta da se ne može ići. Hajd'mote, bolje, u manje ulice.

Ona ćuteći pođe za mnom u Jahn'sstrasse. Ja opet udarih levo preko Brigadier-Brucke, i mi stajasmo pred ogromnim parkom u kome vladaše puna noć, jer samo glavni prolazi behu osvetljeni. Ja pođoh još dalje, ne govoreći joj ništa; već smo bili nekoliko koraka u šumi. Noge nam upadahu do više članaka u neugažen sneg; ogromni hrastovi beljahu se s one strane s koje je vetar duvao kad je sneg padao, te ga nanosio na njih. Vreme je bilo suvo, toga dana bilo je na termometru - 10°, meni nije bilo hladno i bilo mi je vrlo prijatno.

Posle pet minuta bili smo d
osta duboko u šumi. Oko nas bilo je tako tiho, tutanj varoški bio se sasvim izgubio, nigde nikoga nije bilo.

Nismo ništa govorili. Ja sam mislio na nju i ispredao svakojake snove. Zamislih sebi moje Valjevo, i nju u njemu, i svet koji priča o nama kad prođemo ulicom: "Gledaj ga, zavrtila mu pamet Švabica", i moja mati, crvenih očiju, koja svoje sopstvene snahe ne razume, i deca mojih sestara i braće koja se libe doći meni otkako sam doveo nju u kuću, i njeno večno osećanje usamljenosti, jer je niko ne razume i ona nikoga ne razume... da se oprostim s njom, da je ostavim za svagda. Ona ujedanput stade i gledaše oštro napred u pomrčinu. - Da se vratimo? - reče ona.

Ja je pogledah. Oko glave je imala crn svilen šal, bačen preko temena, krajevi ukršteni pod vratom pa zabačeni na leđa. Iz toga šala provirivaše joj lice kao iz nekog crnog okvira. - Izgledaše mi neobično lepa.

- Da se vratimo? - pitah ja. - A što? Ona smaknu ramenima.

- Vi se bojite ići dalje u pustu šumu?

Ona baci pogled na me. Pogled u kome je bilo nečega što ti ne umem kazati. Nekakvo pouzdanje, poverenje, sila. Taj se pogled razli preko svega mene. Učini mi se da sam piramida i da ona ne može da me pregleda.

- Zar s vama kad idem da se bojim čega? - reče ona s nekakvom detinjskom ravnodušnošću. - Ta vi ste tako jaki!

- I ne treba da se bojite - rekoh ja glasom koji je trebalo da izgleda silan i pouzdan, no ispade nekako promuklo i zagušljivo.

U taj par duhnu vetar pojače, i s jednog suvarka sroza se sneg i pade na rukav njene đude.

Ja izvadih maramu i počeh joj stresati sneg.

Ona gledaše sve to nekakvim ravnodušnim pogledom. Kad sam bio gotov, ona se lako pokloni:

- Hvala!

- Na malu.

Opet zaćutasmo. Ona okrete levokrug i pođe natrag, ne govoreći ništa.

- Vama je hladno? - rekoh ja.

- Ne!

- Rđavo?

Ona sleže ramenima.

- Da?

- Da! - reče ona.

- A šta vam je?

Ona opet sleže ramenima.

Ja se ne usudih pitati je još šta dalje.

Uz put počeh pričati joj što sam mogao indiferentnije stvari samo da ne bih došao na ono čega sam se tako bojao, jer mi je tako milo, tako prijatno i opet tako opasno. Pričao sam joj po stoti put o Hajduk-Veljku, o Rajiću, o pojedinim pesmama, posle sam je ispitivao da li je zapamtila druge pesme koje sam joj prevodio. Odgovarala je nekako lenjo, pa ipak sve tačno. Onda sam joj pričao o Valjevu, o malenim kućicama, o volovskim kolima na kojima nema ni za groš gvožđa, o Ciganima kako sviraju i pevaju i koji za deset para daju da im odvališ šamar. Naposletku kojekakve dosetke o Banaćanima. Donekle je išlo kojekako. Kad smo već ušli u varoš, nije mi više išlo za rukom, iako sam se usiljavao. S druge strane, opet, kola i tutanj i ne dadoše da se šta govori. Ja ućutah.

Kad dođosmo blizu kući, udarismo na Albrechtsstrasse.

Ti znaš kako je tu tiho.

Ja ne znam zašto, okretoh se njojzi:

- Još koji korak, pa ćete se osloboditi mojega dosadnog društva.

Ona srdito-tužno razvuče krajeve usana:

- Na to neću ništa da odgovorim.

Ja htedoh da okrenem sve u šalu. Počeh kroz usiljen smeh:

- Molim, vi na to ne možete ništa da odgovorite.

- Ne, ja neću da laskam.

- Sad ste se tačno izrazili; nećete da laskate. A kad biste istinu kazali, ona ne bi bila niukoliko laskava za me. Nisam se više mogao nasmejati. Ona okrene glavu od mene.

- Ja... ja... - poče zagušljivo i presta.

Meni pomrče svest. Ama jesam li ja budala? - pitah se. - Kuda sam zagazio?

Dođosmo pred našu kuću i ćutećki prođosmo je. Ona se okliznu i posrnu malo, ja je uhvatih za mišicu:

- Gospođice, molim vas, uzmite me pod ruku, ovde je klizavo.

- Hvala vam - reče ona i ne uze me pod ruku. Onda se opet vratismo, opet prođosmo. Kad se po treći put vratismo (ti znaš da su ovde po ceo dan zaključane kapije), ona stade.

- Imate li ključ sa sobom? Ja otključah kapiju.

Ona uđe tromo. Pod stepenima otresaše noge na asuri, i to činjaše nekako tromo. Bila je veoma bleda.

- Gospođice, vama je ozbiljno rđavo? Ona klimnu glavom.

- Pa kažite mi šta vam je?

- Ne znam - reče ona.

- Dajte mi bar ruku da vam pomognem peti se uza stepene.

Ona pruzi ruku. Ja iđah za tri stepena više i vodih je za ruku. Kad bismo na po basamaka, stegnem je krepko za ruku i pogledam je.

Ona se zaljulja i prisloni se na zid. Bila je bleda kao sneg koji malopre gazismo. Iz očiju joj grunuše suze.

- Bože! - prošaputa ona nekakvim glasom kojim, valjda, udavljenici govore.

U taj par čuše se nečiji koraci niza stepene.

Ne govoreći ništa pođem dalje i povučem je za ruku. Pored nas prođe jedan čovek, skide kapu i pokloni se.

- A, vi ste, Hermane, - reče ona kao pribirajući se. - Šta radi gospođica Vedel?

- Ja sam baš sad dopratio gospođicu k vama - reče momak učtivo se smešeći. Opet se pokloni, pa ode niza stepene.

Ja bejah već na gornjem stepenu, ona za tri niže. Beše izvadila maramu i useknjivaše se. Ja videh kako ona razastre maramu po celom licu i kako dvama prstima pritište oči.

Svest me ostavi. Ja je povukoh da je pritisnem na grudi. Brava škljocnu i njena se mati pojavi na vratima.

Ona trže svoju ruku iz moje, no ja je krepko držah.

- Ta penjite se! - vikah ja smejući se. - Zar vas nije stid? U vašim godinama ne možete da uziđete dvadeset stepena.

Prisustvo babino toliko mi respekta uli da se ozbilja počeh smejati i šaliti. Trgoh je za ruku i izvukoh na gornji stepen.

Baba se slatko smejaše. Nije ništa opazila, a nije ni mogla ništa opaziti.

Odem u svoju sobu, skinem zimski kaput i odem u opštu sobu.

Predstaviše me gđici Vedel. To je obrazovana devojka. Svirala je vrlo dobro u klavir i govorila francuski i engleski. Njen je otac profesor na univerzitetu i nije žalio ni truda ni novaca da vaspita svoje dete.

Ana je vrlo malo jela za večerom. Ćutala je, tužila se da njoj nije dobro.

Ja sam se usiljavao da zabavljam gđicu Vedel.

Posle kratkog razgovora načini mi ona komplimenat kako dobro govorim nemački.

- Oprostite što moram vaš komplimenat da razumem kao ukor, malo ima mojih zemljaka koji za pet godina ovako rđavo govore kao ja.

- Molim vas, vi ste vrlo skromni. Ja vas uveravam da čovek mora biti vrlo pažljiv pa da vam samo na akcentu zapazi da ste stranac. Uostalom, lako je to razumeti, jer vam je jezik vrlo srodan s našim! - reče ona.

- Oprostite, gospođice, što vam moram protivrečiti. Srpski jezik nema apsolutno nikaka srodstva s nemačkim!

Ja pogledah Anu. Ona beše pocrvenela.

- Ali, Klaro, - reče ona obraćajući se gđici Vedelovoj - kako možeš tako što pitati! Srbi su Sloveni.

- Ah, tako! Molim, oprostite, - izvinjavaše se gospođica.

- Znam, sad se sećam. Vaš je jezik srodan s mađarskim? Ana mi ne dade odgovoriti, ona se uplete.

- Klaro, Klaro, - reče ona usiljeno smejući se. - Zar su Mađari Sloveni? To je kao kad bi neko tvrdio da naš jezik ima srodnosti s persijskim.

Gospođica Vedel beše crvena ko paprika.

Ja se nisam ništa srdio. Ti znaš da Srbin na strani, a osobito u klasičnoj Nemačkoj, mora oguglati na ovaka pitanja; nas su toliko puta pitali nemački studenti (klasično obrazovani - govore latinski i grčki kao svoj rođeni jezik) je li Srbija u Maloj Aziji; čudili se kad smo im kazali da i mi pijemo kravlje mleko, da mesimo hleb isto kao i oni, da imamo čak pozorište i da smo hrišćani.

- Nadam se da mi nećete za zlo primiti - reče gđica Vedel - što sam tako slaba u geografiji.

- U geografiji! - prošaputa Ana podrugljivo.

- O, molim vas - rekoh ja klanjajući se.

Ani bi očevidno dosadno i neprijatno. Ona se sama stidela. Da bi prekinula pauzu, a, drugo, da bi svrnula pažnju na što drugo, usta i upali sveću na klaviru.

- Klaro, sviraj štogod!

I gđici Vedel kao da beše ova prilika dobro došla. Ona odmah skoči i otpoče svirati. Ja nisam slušao, mislio sam na naš razgovor, onda odoh u našu zemlju, onda uđoh u svoje Valjevo, pa u svoju kućicu. Tamo je bilo sve tako tiho i tako prijatno. Moja mati prosto obučena i starački smešeći se, - ta ja sam uz nju, moje sestre, moja braća, pa deca, pa moji budući bolesnici u pelengirima, s razdrljenim rutavim prsima. Pa niske čiste sobice, pa mršav konjić i prosta kola, - ekipaža gospodin-doktora. Pred Ćukovom mehanom sedeo je Jovo šarkijaš s njegovim zagušljivim glasom i pesmom, kraj koje se samo Srbin topi. Pa pijani Đoza koji me je, kad sam o raspustu bio kod kuće, sto puta uveravao da je pijan, "ali tebi, gospodine, čest i poštovanje", i baci kapu u blato. Pa orah u mojoj avliji koji je posađen kad sam se ja rodio, i koji već na svojoj periferiji nosi suve grane. Pa gospodin načelnik kome se na velike praznike mora praviti vizita i koji uvek za sobom vodi Tijosava pandura pod pusatom. Pa Tijosav koji u desnoj ruci nosi drenov štapić i njime se poštapa, levom razmahuje i odmakao je za čitav aršin od sebe, jer mu jatagan smeta. Pa Nikola Đero koji svaki čas dolazi mojoj kući i pita: "Treba l' što za kuću?" Moja mati zna šta to znači i momče odmah dotrči s polićem rakije, te ga daje čiča-Nikoli.

Onda uvedoh Anu u taj moj zavičaj, i cela slika potamne. Ljudi me gledaše kao stranca. Mojoj materi nesta smeha s usana. Moji nećaci i sestrići klone se svoje tetke i ujne. Ja gledah samo u nju. I njoj beše tužno i hladno.

Ne, mi ne bismo nijedno na taj način bili srećni.

Gospođica Vedel beše međutim svršila sviranje. Ja joj načinih nekoliko običnih komplimenata.

- A ima li u vas klavira? - pitaše me.

- Naravno da ima, - rekoh ja, bez ikakve volje za dalji razgovor.

- Opet ludo pitanje, - reče ona. - Svirate li vi u što, ako smem pitati?

Đavo ga znao šta mi bi! Ja odgovorih:

- U drombulju, gospođice.

Ona se malo zbuni:

- Oprostite, ja ne znam šta je to drr..., molim vas, kako ste kazali?

- Drombulja - rekoh joj. Tumanov lako prsnu u smeh.

- To je flauta - istakla se Ana -; g. Maričić svira vrlo divno u flautu. - Onda baci na me jedan pogled pun molbe.

Razumem je i ujedno se postideh što sam hteo s "damom" da teram nekakav inat. Da bih se popravio, uzmem sasvim ozbiljno lice.

- Da, flauta, - rekoh ja - upravo nije flauta, ali je jako nalik. Onako kao klarinet, a zanosi na fagotu.

Bi mi neprijatno što sam tako nespretno izleteo. I na licu gospođičinom pokaza se nešto nalik na poniženje.

Bi mi krivo. Da bih ugasio u njoj i najmanju sumnju da se ja samo sprdam, reknem joj:

- Ako dozvolite, ja ću vam svirati što. - Skočim kao da idem, i očepim dvaput jako nogom Tumanova. Ana me gledaše poplašeno. Tumanov me je razumeo.

- Vaš je instrument odneo vaš zemljak danas kad je bio. Ja sam zaboravio da vam kažem.

- Šteta! - reče gđica Vedel sasvim uspokojena.

- O, niste mnogo izgubili, međutim, kad opet uzimadnem čast naći se u vašem društvu, dozvolićete mi da vas uverim kako sam loš svirač.

- Unapred sam uverena da ću jako uživati.

Ana brzo poče nekakav drugi razgovor.

Ja se međutim dignem i oprostim se. Ana iziđe za mnom.

- Vi ste rđav čovek - reče mi ona u hodniku. Ja joj pružih ruku koju ona uze.

- A vi ste dobra devojka - odgovorih joj. - Laku noć!

Tu noć sam pisao materi, sestrama, braći i počeo ovo pismo, za tebe.

Bio sam umoran, stoga sam legao u 11. Kad me već hvataše san i nejasne uspavljive slike počeše se ređati, iziđe mi ona u crnom šalu. U isti par točak od kola htede da mi pregazi stopalo, ja trgnem nogu i lupim glavom o krevet.

San mi se razbi. Njena slika neprestano mi lećaše ispred zatvorenih očiju u svim mogućim oblicima. Ja opet hodah s njom po Valjevu, i bi mi neobično tužno.

Ne znam koliko je to trajalo. Brava na hodniku škljocnu i ja čuh Maksove nesigurne korake i zagušen kašalj.

Mora biti da je već 3, jer danas je subota, a Maks ima sednicu sa studentima njegova kora - u ovoj krčmi.

Opet mi se ređaše slike. Opet ona s crnim šalom oko glave... Ama samo jedan jedini poljubac, al' onda, - onda bih se morao oženiti njome!...

Ne znam kako, opet se nađem s njom u istoj šumi. Bilo je kao leto. Mi smo išli kroz nekakve orahe, i ona je kupila u kecelju one spoljašnje zelene ljuske što otpadaju kad orah uzri. Bio je suton. Sunce je zailazilo za Gučevo. Ona je vodila odnekle najmlađe dete moje sestre, koje nam je govorilo nešto nemački - ja ne znam šta. Posle je nestalo toga deteta. Nešto smo kao govorili - ničega se više ne sećam. Ja sam u levoj ruci nosio jednu ćeramidu s krova mojega čardaka i na njoj je bilo malterom napisano njeno ime.

Ona je imala isti crni šal oko glave. Ja sam joj neprestano gledao u oči. Bila je lepa kao vila.

Ja ne znam kad sam je naučio srpski, ona je govorila srpski i ja sam govorio srpski.

Seli smo posle na travu pod jedan orah. Ona je bila tužna. - Zašto si tužna? - rekoh ja.

Ona metnu prstić na svoja usta u znak da ćutim. Odnekud dopiraše do nas tonovi od fagote. Bili su neobično tužni. Ja osetih kako se oni liju u talase i kako nas ti talasi podigoše. Mi koračasmo po njima dalje, sve dalje.

Ja je obuhvatih oko pasa. Približih joj se sve bliže, onda joj pritisnem jedan poljubac na levo slepo oko.

Ona dođe još tužnija.

Ti ćeš me uzeti? - reče ona, a suze joj udariše niz obraze.

Ja je stegoh i počeh divljački ljubiti. Svaki deo lica i ruke, svaki prst i svaki nokat. Nisam se radovao; naprotiv, bilo mi je tužno i slatko.

Onda ugledah tebe. Ti si imao šubaru koju si bio natukao oči. Bio si strašno namrgođen. Pušio si i prošao pored nas.

Nisi ni boga nazvao.

Ja razgrnuh njen crni šal i sakrijem od tebe lice u njega.

Dakle, ja sam sve svršio, ja imam ženu koja me voli.

A moji: moja mati, moj pobratim, moja zemlja?

Osetih se ostavljen od sveta i pljunuo na sve što sam dosad voleo. Sam samcit, s njome u mom zagrljaju. Ja briznuh u plač iako sam iz ponosa prestao plakati još kad mi je bilo 15 godina. Suze su mi tekle kroz grudi, i ja osetih da mi je toplo od njih.

U taj par začuh nekakav težak hod. Otvorih oči i ugledah momka koji je ložio furunu.

- San! - rekoh ja. - San! - I sve mi izgledaše neverica. Poklopih rukom oči i pokušah da nanovo sastavim razbijenu sliku.

Vatra se u peći beše razgorela. Još nije bilo svanulo. Crveni zraci iz peći udarahu u moju postelju.

Dugo nisam ustao. Premetalo mi je se po pameti budiboksnama šta. Najviše sam mislio na kuću i na mater.

Kad sam ustao i umio se, osećao sam se svež. Bilo mi je tužno kad sam se sećao sna, i bilo mi je pravo i tiho u duši što je to sve samo san. Bar ću se sad još jače čuvati jave. Ovo je nekakva opomena na dužnost.

Pobratime, oprosti mi što sam te namučio i ovom ludom slikom. Ja znam da ti sve ovo mora naličiti na otrcane nemačke pripovetke. Ja ne znam inače kaka bi smisla imala ovako sentimentalna ljubav, kad ne bi bar jednog tričavog sna bilo. Progutaj ga, dakle.

Uostalom, da bih te uspokojio, dajem ti reč da ću odsad spavati kao top i da neću ništa sanjati.

Sad ćeš mi valjda verovati da me je prošla sva volja na dalje ašikovanje. Pa ipak, eh, brate, ona je, tako mi boga, tako dobra, tako dobra!...

Nu, "veliko pismo" je gotovo. Sačuvaj ga. Možda ćemo mu se kad slatko smejati.

Tvoj pobratim

VII Pismo

U N., 17. X 187... Dragi pobratime,

Odavno ti nisam pisao pisma bez "svione kosice", "porumenjenih i pobledelih obraščića", "malenih ručica da ih provučeš kroz iglene uši", "potoka suza i uzdisaja" dubokih ko arteski bunar i dugačkih ko Trifko jekmegdžija, "žarkih očiju kao nebo" (razume se italijansko), čas crnih ko..., uostalom, lažem. Ako sam kad govorio o očima, to sam mogao govoriti samo o plavim, jer u nje su plave. Pa onda, brate mi si ga moj, o "slatkoj tuzi i tužnom veselju", "žuborećem potočiću", "uspavljivom glasu zvona", itd., itd.

Hvala bogu, kažem ti, jedva jednom opametih se. E, brate, ti znaš da ima u našem životu trenutaka u kojima se, hoćeš-nećeš, podetiš. Tako je i sa mnom bilo. Ko će tome dati računa? Čitao si, valjda, kako je neki dan u Bavarskoj legao vo na železničku prugu, i voz se osakatio. Neki dan, opet, prošao ovde jedan pismonoša pored kuće koja se zida, a ćuskija sa skela pup!, pa njega upravo posred tikve. Niko se nije ubio (bar ja ne znam) ni zbog jedne ni zbog druge nesreće.

Junoša! Ovde leži duboka mudrost. Potraži je i naći ćeš!

Mene je mimoišla čaša koja je, istina, slađa od one koju služe u Getsimanskom vrtu. Đavo me je terao, dva-triput sam lapnuo da srknem iz nje, no moj dobri genije držao me je za njušku.

Ohladio sam se. Ti si se nasmejao snu koji sam ti poslao, - i ja se sad smešim i tarem ruke ko Čifuti kad podvale stari šešir pod nov.

Ohladio se, rekoh. Njoj ne prilazim, ko punom topu, i tako se čuvam i još jače hladim, i valjda ću se sasvim ohladiti.

Milo mi je što je u ovoj istoriji bila moja čast angažovana. sam je očuvao, i dostojan sam da budem tvoj pobratim. A sad, oprezno se čuvajući i neprestano misleći šta će biti a la fin de finis[18], prestao sam da pevam pesmu "Što se bore misli moje", više mi ne dršće lice i ne gore grudi, tj. ne dršću grudi i ne gori lice, kako li se kaže. Načinio sam tablice za puls i temperaturu. Triput idem na dan njojzi u sobu: na doručak, ručak i večeru. Uvek mi je termometar pod pazuhom. Kako se vratim u svoju sobu, pročitam toplotu na termometru i odbrojim puls, pa zabeležim. Groznica je sasvim popustila, ne boj se ništa.

Počeo sam i da radim. Otvorio sam knjige koje sam pre po godine čitao. Našao puno kojekakih beležaka po njima i ispodvlačenih redova, - čudio sam se da sam ja to sve nekad radio, jer se ničega ne mogu setiti.

Stresao sam prašinu s mojih čašica, flašica, mikroskopa, lampica. Svojim žabama menjao uredno svaki dan vodu i pitome zečeve hrani momak svaki dan u mom prisustvu.

Raspremio sam sto. Pobacao sam u peć mnogo koješta. Oprao sam divit i nalio taze mastila. Pisao kući, izvinjavao se: koječim što sam tako neuredan, i kleo se čim sam god stigao da ću odsad biti uredniji.

U bolnice idem opet uredno, i opet se profesori obraćaju na me kad treba načiniti kakvu potežu dijagnozu.

Opet uredno igram gimnastiku i ispružam ruku sa trideset šest funata u njoj. Juče sam pešice išao u M., vratio sam se u 8 uveče i pojeo dve ćulbastije.

S novom kuvaricom, koju smo pre dva dana dobili, stojim na dobroj nozi. Sinoć sam joj obećao kupiti joj nove cipele. Ona je "oborila očice i pocrvenela".

Uzeo sam nanovo lozove za lutrije i kako dobijem, platiću Čifutinu Levenhajmu moj dug.

I tako dalje. Jednom reči: postao sam uredan čovek.

Stoooj, javaš! - vičeš ti. - Ama kako se sve to okrenu, šta se to učini?

- Kako? Vrlo prosto! Nije mi baš pravo da pređem na taj predmet, ja sam rad da ga sasvim izbrišem iz pameti. Ali što se mora, - mora!

Dakle, one noći, jutra, koji li je đavo bio, ja sam se mislio i tvrdo sam odlučio da nije pošteno od mene igrati se njome kad ne smem da mislim na ženidbu.

Odem u sobu na doručak. Uozbiljim se i činio sam se kao da ništa i nije bilo među nama. Ona ko da je i sama došla na iste misli. Kad sam ušao, bila je tužna, no čim me ugleda promeni se. Smejala se. Nasula mi je kafu. Presula preko šolje. Ja sam pravio rđave dosetke i smejao se raskalašno.

Odmah u 8 sahata odem u bolnicu. Gledao sam svakog bolesnika. Prepirao se s jednim o kurari. Posle sam kupio Hermanovu Fiziologiju da je učim za ispit. Došao u 2 kući. Otišao u 3 opet na kliniku. Uveče sedeo sam dok smo večerali. Posle sam zaseo i čitao do 12. Kad sam legao, bilo mi je tako prijatno i tako tiho. Nekakvo osećanje ispunjene dužnosti golicalo je prijatno moje grudi.

Ah, ovako je divno! - pomislim se ja. - Šta me veže za nju? Nisam ničim angažovan. Dalje, dakle! "Odsada će braca Mika ovako da radi."

Hteo sam posle da ustanem iz kreveta. Da se udarim desnom rukom po grudima, a levu da ispružim. Onda desnom nogom da lupim o pod: dixi[19] i da se naslađavam svojom nepokolebljivom odlukom. Nisam skočio iz postelje, jer mi je soba bila hladna, a posle morao bih bar na jednu nogu obući cipelu kojom bih lupio o pod.

Ali odluka nije ništa izgubila od svoje važnosti. I ona mi svojom ravnodušnošću neobično potpomaže.

Ko zna, naposletku, može biti da sam ja celo dosadanje njeno ponašanje krivo razumeo. Možda sam ja njoj ama tako ravnodušan ko stare cipele?

No o njoj nema više razgovora. Ona dolazi u "prijatne uspomene".

Ostaj zdravo

tvojemu pobratimu

VIII Pismo

U N., 17. X. 187...

O njoj nema ništa. Ti se, razume se, ne čudiš, jer znaš da ništa i ne može biti.

Ja sam sasvim uredan čovek i zadovoljan sobom.

Samo sam od neko doba zlovoljan - ne znam šta mi je. Najmanja sitnica najedi me da dođem ko skorpija.

Juče sam hteo da lupam Maksa.

Ne znam jesam li ti pričao da sam se ja još pre mesec dana zavadio s njime i da mu ne nazivam ni boga.

Od to doba on je nekoliko puta gledao da me izazove, no ja sam ga se klonio. Bojao sam se klepnuću ga nezgodno, pa se neće više dignuti.

Došao na ručak. Sav se ulepio flasterima po licu, bio čova na duelu. Pokraj toga bio je napit.

Meni dođe gadniji nego ikad, htedoh da pljunem. Tumanov me još podbadaše, neprestano šapćući: Votú gadostú!

Ja ne znam znaš li ti njihove duele. To je ironija na čast, na junaštvo, na razdrljene grudi pred oštrim vrhom sablje i vedro čelo pred brzim zrnom iz pištolja. Da to čine deca od deset godina, bilo bi razumljivo, ovako je gadno.

Oni, znaš, ture na oči naočare od žice, podvežu svilenim krpama i koncima svaku jaču arteriju na vratu i licu, umotaju desnu ruku takođe svilom. Kroz tu svilu ne može prorezati sabljica kojom se oni duelišu. A ta je sabljica, takozvani "rapir", oštra samo do polovine, i oni se seku samo vrhom, i to samo po licu - da vidi svet njihovo junaštvo. Rana koju ta sabljica zadaje potpuno je bezopasna, jer ne može pogoditi nijedan deo tela koji bi bio opasan za ceo organizam. Zalepi prosto flasterom i sutradan sve je zaraslo.

Oni imaju jedno vreme u godini kad se moraju da "duelišu". Onda se revnosno čepaju nogama i pozivaju na duele.

Maks se iskašljivaše kad ude u sobu. Sede nemarno za sto i uze nekakvo važno lice, kao da je delio megdan s Kursulom, pa ipak on htede se načiniti ravnodušnim, kao da on i ne motri na tako običnu stvar i kao da je i zaboravio da je sav išaran kao Sidovljeva karta Evrope.

On očigledno čekaše da ga ko zapita za njegovo junaštvo Popesku ne mogadijaše duže izdržati. On namignu na me pa se okrete Maksu:

- Vi kao da ste s polja gde se gazi krv? - reče on gledajući mene i Tumanova.

Maks htede da ostane hladan.

- Ha, - reče on - nije baš tako opasno.

- Bogami, stojati pred golom sabljom, tu treba petlja! reče Popesku.

Maks ćutaše. Onda prsnu u smeh, očevidno bio se zbunio pa htede da se izvuče iz zabune. Poče se još usiljenije smejati

- Ha, ha, ha!

Popesku pogleda mene sležući ramenima.

- Cela ne vous concerne pas[20] rekoh mu. Francuski je osim nas i Tumanova, Ana slabo razumevala.

Maks se još glasnije smejaše kupeći usta da mu se ne odlepi flaster.

Popesku udari vatra u lice.

- Šta vam je smešno? - reče on i promeni se u licu. Maks se uhvati za trbuh. Smeh je bio usiljen, ali on nije znao kako da prestane; onda, kao bajagi ustavljajući smeh, pogleda po svima:

- Odsekao sam mome protivniku polovinu nosa - reče on i prsnu u smeh.

Od nas se niko nije smejao.

Maks se opet pribra i obrati se meni onako avec nonchalance[21]:

- Hteo sam da vas molim jutros da nam podvežete menzuru - reče on.

Ja ćutah. Tumanov gleđaše čas u mene čas u Maksa, onda zapita Maksa.

- A šta je to menzura?

- Pa eto, ove rane. Biste li pristali na moju molbu? - obrati se on meni.

Dođe mi užasno gadan.

- Ne bih - rekoh mu i počeh da dršćem.

- Ne biste? A zašto? Molim, oprostite, ja nemam prava postaviti vam takvo pitanje.

Ja ne odgovorih ništa.

Maksa sami đavo teraše da me zadirkuje. Posle male pauze videh kako mu lice dođe pakosno. Opet mi se zajedljivo obrati.

Da li ste vi pristali na moju molbu, mogli bismo popiti ono što smo platili jednom vašem kolegi koji, uostalom, nije činio izuzetka od ostalih lekara: nije ništa znao.

Mene svega obuze neka jeza. Za stolom su sedele i "dame", ja se stegoh i uzdržah se.

Maks pobesni.

- A zašto vi ne biste hteli podvezati menzuru, - reče on nanovo, kao s nekakvim pravom.

Ja prvo duhnuh na nos da ne prsnem, onda se opet stegoh i odgovorih mu što sam mogao hladnije:

- Jer je na vašim duelima i berberin izlišan.

On sav pozeleni:

- Vi izgovarate reč berberin nekako prezrivo, to je nekolegijalno od vas.

- O, o! - govoriše uvređeni Tumanov i Popesku. Baba ustade.

- Gospodo, gospodo!

Meni se odsekoše noge.

Ana mi beše stala na nogu i pritiskivaše je što bolje mogaše.

U meni se kuvaše. Ja ne odgovorih ništa Maksu, čini mi se i ne bih ništa mogao progovoriti, jer bi me reč udavila. Morao bih vikati da bi i policija došla.

Ja ustadoh od stola i stah kraj prozora. I drugi poustajaše. Svi ćutaše. Baba iziđe plašljivo iz sobe noseći u ruci činiju; i Ana ode za njom.

- Nikolaé Ivanovičü, - rekoh ja Tumanovu - požaluésta poédite vonú i ne puskaéte nikogo izú damú vú komnatu.[22]

- Tolúko požaluésta kolotite kakú slúduetú.[23] Ostali smo u sobi sami mi ljudi i Maks pođe k vratima. J. ga stigoh kad beše uhvatio za kvaku. Uhvatim ga za ruku izvučem do sred sobe.

- Kud ćeš, ti? - rekoh mu.

On me gledaše blesavo. Bio mu je isuviše neočekivan ovakav pozdrav.

Lajtnant dođe i stavi se među nas:

- Gospodo, molim vas, gospodo!

Maks se oseti posramljen. Isturi grudi i, običnim tonom i rečima kojima se oni zovu na duel, reče mi:

- Ja vam stojim u svakom pogledu na raspolaganju. Samo ne tako srpski... varvarski - reče on misleći valjda da će me na taj način posramiti i da ću ga pustiti.

- Ja ću i sam tebe staviti sebi na raspolaganje - rekoh mu i ja i počeh već vikati.

On probaše da iščupa ruku koju sam mu ja tako bio stegao da se sve uvijao. Drugom rukom opre se meni o prsi.

- Hoću ja tebi pokazati - rekoh mu - s kime ti misliš da se šališ - i još krepče ga stegnuh i gledah mu u oči.

Lajtnant uhvati nas obojicu za ruke. Popesku metnuo ruke na leđa i prislonio se uza zid. Don Karlos priđe i sam.

Maks se još jače postide. Ujedanput se napreže i, što je igda mogao, gurnu me, pa onda trže ruku da je iščupa.

- Serbe! - reč on podrugljivo.

Ja ga skopah rukom za prsi i gurnem ga o zid. On opusti ruke i gledaše me blesasto. Ja ne znadoh više za sebe.

- Leži! - vikah ja.

On me samo blesasto gledaše.

- Leži, bre! - ciknuh ja i pritisnem ga na grudi. On se sroza niza zid na patos. U taj par uđe baba plačući.

- Za ime božje! - kukaše ona i uhvati me za ruku. Ana viraše uplašeno kroz odškrinuta vrata.

Ja se odmaknem od svoje "žrtve". Poklonim se na sve strane kao akrobati kad načine salto mortale, i iziđem ćuteći iz sobe.

Tumanov mi priča da se odmah za mnom i Maks izvukao, da je s njega kapao znoj, da je zapeo za stolicu i posrnuo na Anu, a ona ciknula i pobegla.

Posle su i on i Popesku došli meni i radovali se celom "sraženiju".

Don Karlos je ostao s lajtnantom. Posle jedno pet minuta njih dvojica odoše opet u opštu sobu da piju kafu. Ja sam im poručio da mene ne čekaju.

Tumanov mi posle priča kako je on uzeo novine i činio se da ne sluša, a lajtnant govorio s Don Karlosom o aferi.

- Barbarisch![24]

- kazao je lajtnant.

.- Barbarisch - pristao je Don Karlos.

Onda je Tumanov upao u reč.

- Keinesusegs![25] - kazao je lajtnant i izbečio oči.

- Zašto ne na rapire? - pitao je Don Karlos.

- A zašto baš na rapire? - pitao je Tumanov.

- Jer je to dovoljno za zadovoljenje časti: poteče krv - rekao je lajtnant.

- Pa onda je još prostije da duelanti puštaju sebi pijavice - rekao je Tumanov.

Ana se nasmejala i bila se sasvim umirila. Lajtnant ništa nije odgovorio, samo je mrdnuo obrvama. Posle je Popesku seo za klavir i svirao Kronungsmarsch iz Prophet-a[26]

Kad sam uveče došao kući, sretnem Maksa koji iđaše niza stepenice, i za njim hamalina koji mu je nosio stvari. Prošao je pored mene gledajući sebi u cipele.

Tri dana je otkako se to zbilo. Od to doba svi ćute za stolom. Niko ni reči. Tek sinoć počesmo opet pomalo govoriti. Ja sam miran. Afera s Maksom nije na meni ostavila nikakva utiska, ona je samo činila da sam ja ćutao, te i s Anom nisam ništa govorio, van običnih pozdrava.

Samo da ovako ostane!

A što i da ne ostane? Prosto ne treba na nju ni misliti a to je laka stvar. Tvoj pobratim

IX Pismo

U N., 14. XII 187.

Dragi pobratime!

To je bilo ovako.

Ona je bila vesela ko što sam ti već kazao.

Međutim, ja sam opazio da je ona uvek, kad je sama, ozbiljna i zamišljena. Opazio sam i po tome što, kad god sam ušao u sobu, ona se trzala kao iza sna, i onda bivala vesela. A drugo, čak je i Tumanovu palo u oči da ona, kad nisam ja u sobi, večno ćuti, i da je opet, kad ja uđem, neprirodno razgovorna.

Mene poče kopkati. Šta je to?

Jednoga dana, kad nje nije bilo kod kuće, premetao sam po njenu stolu gde radi. Izvučem jednu fioku i na dnu njenom nađem jedno parče bele svile. Na njemu zlatno izvezena tri početna slova mojega imena. M je bilo sasvim gotovo, G do polovine, a drugo M tek plajvazom obeleženo. To parče svile bilo je zgužvano, i ono pisaljom M rastrljano.

Ja izvadih to parče svile i metnem ga u špag. To celo poslepodne mislio sam na njega.

Videlo se da je poodavna početo, i videlo se da je bačeno da se više ne dovrši.

X pismo

Call me but love, and I'll be new baptiz'd.[27]
My name is hateful to myself
Because it is an enemy to thee;
Had I it mritten, I would tear the word[28]

Dragi pobratime!

Na svaki način ti nisi očekivao tako brzo mojega pisma, nisi ni mogao očekivati. Mogao si sebi zamisliti moj položaj: ja stojim na moru, sam na jednoj dasci, u strašnoj buri, i davim se.

Šta da radim? Što da te lažem? - ja je volim! Ta to si i sam znao, - nisi me, valjda, držao za kakvog fićfirića koji se vucara s devojkama da ih vara.

Prvih nedelja, otkako sam je poljubio, ja nisam ništa mislio. Ugušivao sam svaki glas savesti i pomisao na svoju kuću i mene s njome u kući. Pa baš i da sam hteo da mislim na izlazak, - nisam mogao. Ja sam bio i odviše srećan da bi mogla ikakva malo crnja misao osiliti se u meni i prevući ovaj sladak san gorkom javom.

Večno sam bio s njom. Ona, čim baba iziđe na pijacu ili inače u varoš, dođe u moju sobu. Uređuje knjige, diže moju đulad za gimnastiku i divi se mojoj snazi, posle se mazi, umiljava se - ja sedim na kanabetu, gledam je i topim se.

Svakim danom gazio sam sve dublje i dublje. Kad sam što govorio za se, uvek sam kazao mi. Ona me je samo gledala, ljubila, - živela je srećno. Od to doba, kad god smo išli da hodamo, činili smo to u šumi. Oboje smo mrzeli svet. Tamo nas niko nije smetao.

Jedno veče hodali smo opet zajedno. Govorili smo francuski.

Pored nas prođoše dva pruska narednika.

Kad su bili nekoliko koračaja za nama, okrete se jedan i podrugljivo reče:

- Grand natijong![29]

Ja se okretoh da ga vidim. Ona me držaše ispod ruke i povuče napred.

- Odmah si se naljutio - reče ona umiljavajući se. Ja mahnuh ravnodušno glavom.

- Mišo, - govori mi ona plašljivo - ti ne voliš Nemce.

Ja se malu zbunih:

- Kako da ti odgovorim? ... Da! Ja ih ne volim. No ti mi sama pričala da je tvoj deda bio Poljak.

- Otac, mati, braća, sestre, svi su Nemci - reče ona nekako žalostivo.

- Ti si moja - rekoh ja - ma šta da si.

Ona se pripi uza me.

Išli smo dalje. Meni je bilo neobično prijatno. To je bilo krajem marta. Ja sam prvi put toga večera izišao u jesenjem kaputu. Vazduh je bio blag. Šuma je počela da pupi.

Došli smo do jezera i seli na klupu.

Žabe su kreketale. Jedan labud je plovio sredinom i ostavljao za sobom brazdu. Bilo je tiho.

Meni su zujale uši. Ja legoh njoj u krilo. Gledah u nebo i slušah kreketanje žaba.

Bi mi neobično blago. Ona me čas po ljubljaše u čelo.

Ja izvadih duvankesu i rekoh joj srpski:

- Načini mi cigaru!

Ona je videla da će to reći: drehe mir eine Cigarette!

Ona mi kojekako smota cigaru i pruži mi.

- Vidiš kako sam razumela - reče ona radujući se.

- Ana, hoćeš li da te učim srpski?

Njoj se lice razvedri. Nekakva beskrajna sreća nakupi joj se oko očiju i usana. Umesto odgovora, pritište me nanovo ljubiti.

Kad smo se vratili, ja sam joj uz put davao prvu lekciju u srpskom. Objašnjavao sam joj trajne i svršene glagole. Naučio je nekoliko reči i rečenica. Posle je ispitivao i - ona se radovala kao malo dete.

Kad smo došli kući, bilo je vreme večeri. Posle večere ja odem u svoju sobu. Osećao sam nekakav prijatan umor. Ne znam zašto mi nisu doneli lampu. Ja upalim sveću i metnem je na sto. Otvorim posle prozor, i čist vazduh promahivaše mi kroza sobu. Ja raskopčam prsluk i košulju, pa legnem na kanabe. Misli su me prijatno galičale. Neprestano je bila ona uza me, vesela kao grlica.

Ja počeh sebi davati računa o svemu tome - nisam se mogao pribrati. Slike su mi proletale ispred očiju bez ikakva ia nijednu ne mogoh uhvatiti. Nekoliko puta ponavljao je u sebi reč ženidba, ali nikaka pojma nisam mogao za nju vezati.

Tako sam zaspao, iako nije bilo još ni devet sahata. Nisam išta sanjao. Nešto me je pritiskivalo na grudi i gušilo.

Kad sam opet otvorio oči, bilo je duboko u noć. Sveća beše sasvim izgorela, i ona hartija, kojom je na dnu umotana bila, beše se upalila i uz nejasnu svetlost dizaše se gust dim koji dohvataše čak do gredice, jer je bilo tako tiho da ništa nije smetalo njegovu putu k nebu.

Taj dim me je i probudio. Ja, onako sanjiv, dohvatim čašu vode i saspem je na svećnik. Onda ustanem te otvorim i drugi prozor da dim iziđe. Stajao sam poduže na prozoru koji je gledao u vrt.

Bio sam bunovan. U vrtu je bilo tiho. U daljini pištao je železnički voz.

Mene odjedanput obuze neka tuga, nerazumljiva, nejasna. Činilo mi se da se ničim ne mogu utešiti, iako nisam znao šta je to što me tako pritiskuje. Najedanput mi izleti njena slika pred oči. Ja se stresoh i osetih kako mi vazduh hladi grudi.

Bojao sam se ne znam zašto, da i dalje mislim na nju. Hteo sam da upalim sveću, da se skinem i da legnem u postelju.

Potražim žigice na stolu. On je sav bio mokar od vode koju sam sasuo na svećnjak. Žigice su se bile ukvasile, i nijedna ne hte upaliti. Onda se setim da imam u novom kaputu kutiju sa žigicama. Nađem je i paljkajući jednu po jednu potražim čitavu sveću.

Usijan svećnjak bio je prsnuo kad sam na njega vodu sasuo. Ja uglavim sveću u peskaonicu od divita i metnem je na mokar sto.

Moja mi soba dođe tako tužna da ti ne umem kazati. Naučio sam da mi uvek gori lampa, a sveća mi je, opet, tako škiljila, da mi se činilo da ništa ne raspoznajem u sobi.

Sto je bio sav mokar, i s njegovih krajeva kapala je voda s mrvicama od duvana i pepelom od cigara, koji sam ja otresao na svećnjak. Ja ispodizah knjige kojih se hartija na koricama beše podklobučila od vode. Ujedanput ugledam pismo na stolu.

Poznao sam da je od moje sestre. Otvorim ga.

Ti znaš kako sestre pišu. Celo pismo bio sam ja. Pisala mi je kako me neprestano pominju, kako deca neprestano pitaju kad ću ja doći, kako su me se svi zaželeli i kako im se čini da već neće doživeti taj srećni čas kad ću ja svršiti i vratiti se njima da ih više ne ostavljam.

Nešto me još teže steže u grlu. Ja zatvorih prozore i stadoh hodati po sobi. Onda sam opet čitao pismo i opet hodao po sobi.

Učini mi se da se spremam za nekakav boj i da za njega treba hrabrosti. Počnem da se prikupljam. Skrstim ruke, gledam u divit sa svećom i, kao da čikam nekoga, zapitam se: pa dobro, šta je?

Učini mi se da se prsi sasvim isprazniše, i da slušam glas svoje savesti koji me je pitao: Šta činiš ti od sebe?

Sirota Ana! Ja se uhvatih rukom za grudi i htedoh da očupam parče svoga mesa.

Pismo sestrino bacilo me je tamo odakle se Ana ne vidi.

Ja počeh da očajavam - šta da radim!

Ona se odriče imena, narodnosti, jezika! I to sve samo mene radi. Ona tvrdo veruje da ću se oženiti njome. A ja?

Bivaše mi sve nejasnije, ja se opraštah s njome i opet je tražih i grlih je i bejah gotov da je ne ostavim do smrti. Onda mi ujedanput iziđe moja mati i sestrino pismo, i onaj sasvim drugi život.

Ja htedoh da vičem: šta da radim?

Ne znajući ni sam šta da radim, izvadim maramu i počnem brisati vlažan sto. Onda sednem za njega i podbočim se na ruku.

- Ideja! - rekoh ja sebi čisto radostan - pišem sestri i bratu, da ih sondišem, da vidim šta će oni otprilike reći.

Napišem pismo, i ne znam mu više sadržaja. Znam samo da je počinjalo jednim snom, i u tom sam snu otprilike nacrtao kako sam ja zavoleo Nemicu koja nije lepa, koja je puka sirota i kojoj su već dvadeset i četiri godine. Pitao sam ih, kao u šali, šta bi oni radili kad bih se ja oženio njome, šta bi rekla naša mati na sve to, itd., itd. Pismo je bilo napisano pola u šali pola u istini, ili, bolje reći, tako da sam se ja u svako doba mogao povući i kazati im da je to sve šala i da sam ih ja hteo poplašiti.

Posle ga savijem i zapečatim, pa legnem u krevet, ali nikako da zaspim. Preturao sam se, mučio sam se. Svršavao sam sa sobom. Jedanput sam kazao: Pa dobro! Sutra ću joj reći da je ne mogu uzeti. Stvar je svršena. Hajd' da se spava. - Onda na vrata kaveza u kome je bila ta misao "čvrsto" zatvorena ušunjala se druga: Ala, kad bi mi oni, nešto odgovorili!... Eh na to ne treba ni misliti.

Sve je bilo uzalud, zaspati nisam mogao. Onda sam počeo da se jedim; anasana, mislio sam, ta to ja moram jedanput svršiti.

Badava, ja nisam pa nisam mogao zaspati s mišlju da ću je ostaviti, a nisam imao nikakva oslonca da ispredam prijatnije snove. Posle duge muke skočim s kreveta, dokopam pismo. - Ko zna?... mislio sam se. Obučem se i iziđem u varoš. Sve je bilo tiho. Odem do prvog poštanskog kovčežića i bacim pismo u njega. - Ko zna?

Bože, zašto je tako slatko zalagivati se?

Kad sam već strpao pismo, vratim se kući. Pored mene prođoše dva pijana čoveka. Jedan se bekeljaše na me i gurnu me laktom. Nisam mu poleteo u oči, nisam tražio nikakva "zadovoljenja", kao što bi to drugda može biti radio (ta vi me svi zovete prznicom). Ćutao sam i išao sam dalje. Nisam ni mislio da me je neko hotimično gurnuo laktom. Ja sam se bavio nekakvom nejasnom mišlju: bacio sam pismo - ko zna?...

Kad sam opet legao u postelju, bilo mi je mnogo lakše, ne znam ni sam zašto.

Njene se slike nisam više plašio. Mislio sam na šetnju s njom. Pade mi na pamet kako ona ostavlja svoje ime, jezik, veru, - čini sve što hoću, na sve odgovara: kako ti rekneš!

San me hvataše. Slike se izmešaše. Iziđe mi sestra i pismo. Sahat izbi četiri. Ja počeh da tonem u nekakvu dubinu, sve mi bivaše nejasnije. - Može biti... ko zna?...

Ne gledajući na to što sam se tu noć bio smirio, bio sam od to doba vrlo nemiran. S jedne strane bilo mi je nepravo što sam opravio ono pismo, - ta na što? - mislio sam se znam najbolje kakav ću odgovor dobiti; s druge, opet, činilo mi se sve: dobro će biti.

Tako sam i prema njoj poslednjih dana bivao. Čas sam je se klonio i bežao od nje, čas, opet, tražio je, ćeretao s njom hodao kojekuda, ljubio je ko Ciganka dete.

Nu na što da ti pričam to? Ti i sam možeš zamisliti šta rade dvoje "zaljubljenih". Čas se zavadimo, posle se opet pomirimo, pa opet cmakaj se, itd.

Nu tebi je već postalo otužno.

Bolje da idem dalje.

Bilo je to jednog večera, na jedno dve nedelje posle mojega pisma. Nikoga nije bilo kod kuće osim nas dvoga.

Ja sam sedeo celo poslepodne i čitao. Pred veče ustanem, otvorim prozor i gledah u vrt. Dole je vratar prerivao budakom crnu zemlju koja je rasprostirala oko sebe onaj vlažni prolećni miris. On uređivaše staze po vrtu. Vreme je bilo blago.

Ja mišljah, ne treba ni da ti kažem, o sebi i njoj. Čudio sam se što nema pisma i zebao sam nekako. A nisam sebi smeo dati računa o sadašnjem svom odnošaju prema njoj.

Osetih da se neko prisloni uza me. Trgoh se i ugledah nju.

- A gle! - rekoh ja veseo.

- Nema nikoga u kući, pa me strah.

- A ti sedi kod mene.

Ja je uzeh za ruku. Dovedoh je do kanabeta. Sedoh sam i ponudih je da sedne do mene, ostavivši joj toliko mesta da je morala sesti pola na kanabe, a pola meni na krilo.

Ona se malo ustezaše, posle sede.

Ja sam je milovao i mazio.

Ona plašljivo seđaše meni na krilu. Nekoliko puta pokušavaše da ustane, no ja joj ne dadoh. Ona okrete glavu od mene:

- Mišo, šta radimo mi?

- Ništa rđavo, dete moje.

- Mišo, - reče ona stidljivo - što bi tvoja mati...

Mene preseče.

- Ćuti! - rekoh joj.

Mora biti da sam izgledao isuviše ozbiljan. Ona se polako diže i pod nekakvim izgovorom iziđe. Ja se dignem i odem da šetam.

Sad mi je sve jasno - rekoh sebi. - Više je ni minuta ne smem lagati. A i pismo će valjda doći.

XI Pismo

Pobratime!

Dobio sam pismo i od tebe i od kuće. Oba su podjednaka, samo je od kuće zamotano i zavijeno, a od tebe jasno i razgovetno. I ti, dakle! Pa dobro, - neću se ubiti. Ili sam ja kukavica ili si ti pametan isuviše. Ja pristajem, nalazim da je sve razložito i pametno u tvom pismu. Ti si pravnik, ja lekar - šta nam je stalo što će se skrhati jedno srce? - nek živi rezon! Mi smo moderni ljudi, pošteni ljudi. Ne sedimo na drumu da dočekujemo bogate putnike, vraćamo što uzajmimo na obligaciju, - pošteni smo! Šta će vrlina? - dosta je dužnosti. Pa, istina, i čime sam ja obavezan? Ljudi se i prstenjuju pa se raziđu na miru i ne ubijaju se. A, posle, - ja ne mogu kazati ono što se mora osećati. Na to se tuže i veliki ljudi, - a ja neću da sam veliki. Hoću mira, hoću slobode, da je trošim bez računa i bez uživanja kao masaroš koji danas da na karte pola imanja ne vodeći računa što će sutra doći do prosjačkog štapa. I ja sam rasipao svoja osećanja i zamalo pa ih više neću imati ni za tebe, ni za sebe, ni za kuću. Tvrdo sam se odlučio da raskrstim s njome. To moram učiniti, kako ti reče, radi sebe, radi nje, radi tebe, radi kuće... Pa dobro, dakle. Nemoj misliti da nemam za to kuraži, - bože moj! To će biti dobro delo! Oh, kad bi znala moja mati na kako se veliko delo spremam, ona bi se molila bogu da mi da snage. A šta je, istina, njojzi učinila sirota Ana? A šta sam, kao bajagi, opet ja učinio Ani i šta ću joj to uraditi, čega se kao plašim? Ja vidim, i ti vidiš da ja neću biti s njom srećan - pa čist račun. Na što natezati, na što glodati svoje rođeno srce? Svi razlozi su za, jedan lakomislen kraj srca protiv. Dole sa srcem!

Ali, molim te, promisli samo: šta mene veže za nju? Zar ima momka na svetu koji nije "provodio ljubav" iz koje izlazi samo luk i voda? Pa i ja sam samo običan čovek, i ja sam kusnuo od te slasti kojoj nekažnjeno pevaju pesnici svih vremena i naroda. Pa zar samo ja da uletim u taj strašni obruč neproračunjene ženidbe? Aja! Idem odmah njojzi. Kazaću joj .. ., znam već šta ću joj kazati.

Tvoj

XII Pismo

Lajpcig

Već si po poštanskom žigu poznao da sam ostavio mesta moga, moje, mojih..., kako da kažem?... moje patnje. Sve je svršeno, - ja sam slobodan. Slobodan kao ptica kojoj je zapaljeno gnezdo i podavljeni ptičići. Lanci su mi skinuti, ali ruke su mi uzete.

Ne mogu redom, i ne znam kako je sve bilo. Znam samo da sam bio hladan kao diplomata, da sam počeo sa "gospođice", da sam višekratno pominjao "dublje razloge" i kako ja "ne smem misliti samo na sebe", "ne smem nju unesrećavati", "ja, nestalna priroda", "familijarne obaveze", "moje srce zna kako mi je, ali...", itd.

Ona me je gledala, bleda kao jaka na košulji joj, s razrogačenim očima u kojima je bila neka suva vatra. Kad sam ja svršio, kad sam patetično odeklamovao valjda deseti put: - Ana, promisli se! Ne ja, ne moja, nego tvoja sreća, tvoje spokojstvo. Reci samo, ako misliš da pri svem tom naš brak ne bi imao negda, možda, posledica..., kako da kažem?... Promisli. - ja sam ipak na sve gotov!

Ona skoči i nasloni se samo vrhom od prstiju na klavir, Glas joj je bio tako promenjen, da me svega jeza prođe:

- Mišo, - reče ona - to je sve tako neiščekivano, da je ne znam šta da ti kažem. Ja neću sažaljenja. Ti si... vi ste slobodni!

Onda se stropošta na stolicu, lupi laktom po tasterima od klavira i nasloni glavu na ruku.

Žice jeknuše zbrkano i bez reda, baš kao što beše u mojoj glavi. Šešir na lampi obojio je sobu nekom zelenkastom svetlošću - U uglovima je bilo mračno. Iz sporedne sobe čulo se duboko disanje.

Ja sam stajao kao osuđenik. "Trpi, zlikovče", govorio sam sebi, "ti si još mnogo više zaslužio"!

Možda posle pet minuta ona diže glavu i pogleda me onako jadnog, bez dostojanstva, bez veličine, bez muškog ponosa. Pogled njen beše vlažan, hladan kao prva zimnja kiša koja se neprimetno hvata u led. A tamo iza očiju nešto bezgranično šuplje, gde izvesno nisam bio više ja. - Videh da je odnos naš kao nožem presečen, da više ne mogu natrag.

Ja priđoh njojzi, klekoh i uzeh njezinu hladnu ruku pa je pritiskoh na usta; opet sam nešto nespretno trabunjao, čini mi se: "Bog mi je svedok, ja nisam nikad nikoga kao vas ljubio, niti ću ikad ikoga. Ali promislite. Možda su ovi moji razlozi ništavni, i ja sam natura za prezrenje, nezaslužna onoga plama kojim ste me vi obasjali. Možete li mi oprostiti?"

Ona ne ote ruke.

XIII Pismo

Danas je upravo dve godine dana kako je Ana umrla. Šta se nije od to doba promenilo! Ja sam postao sasvim drugi. Pobratime, pusti me da se isplačem - poslednji put! Sve me je ostavilo. Ideali i ideje, široke grudi i tesne cipele, patriotstvo, rad, - na sve da se nasmejem. Kupio sam još pre godinu dana jednu kačketu, ona je tako umašćena da niukoliko ne zaostaje od jake s kaputa. Knjige mi leže još neprestano u istom kovčegu u kome sam ih doneo kad sam došao ovamo. Samo sam izvadio onu s receptima i nosim je neprestano u džepu. Hemikalije leže bez ikakve upotrebe, samo što moj sestrić pokatkad pretura. Joka Čukarova naišla na azotnu kiselinu, te njome šara jaja za Vaskrs. Moje je noževe iskuhala moja baba Maga, te njima sad ljušti krompire i pori ribu.

Mojim mikroskopom igraju se deca, gledaju buve. Sve jače sisteme pozabacivali su kojekuda, vele da se na njih ništa ne vidi. Sinoć sam našao imerzion u kaločinama. Kecelju za obdukciju našao Trifun na tavanu, pa je sad oblači kad timari konje. Od neisečenih medicinskih žurnala koje sam nekad dobijao prave deca zmajeve i generalske kape.

Ja sve to gledam.

Idem svaki dan uredno triput u Ćijukovu mehanu na pivo i igram sansa s Jovom advokatom i Nikolom poručnikom.

Deca moje sestre još me neprestano vole - ne izbijaju iz moje sobe. A moja sestra, - eh, pobratime!

Ti me pitaš: ama trgni se, bolan, stresi tu prašinu, digni još jednom ponosno glavu! - Pokušavao sam.

Sestra me odvede krojaču, izabere mi haljine, uredi mi sobu, obriše mikroskop i zapreti deci da će odbiti prste onome koji u ma što ujkino prihvati.

I ja otpočnem. Uredim kojekako stvari. Izvadim nekoliko knjiga i naređam na sto. Bolesnicima odredim izvesno doba dana kad sam kod kuće, itd., itd. Drugi dan sve opet po starom. Otvorim album i gledam njenu sliku, i sve mi se zamota u crno. Neki dan tražim njenu sliku i nigde da je nađem. Odem sestri u sobu.

- Sešo, da nisi ti uzela njenu sliku?

Ona mrdnu glavom, turi donju usnu u usta i gledaše me pitajući da l' se srdim.

- A što će ti, sešo?

- Pokloni mi je - reče ona.

- Sešo, sve ti poklanjam šta hoćeš, i njenu sliku, ako hoćeš baš da je uzmeš. Al' što će ti? Daj mi je, molim te!

Izvadi njenu sliku iz nedara i dade mi je, pa briznu u plac i turi glavu meni na grudi:

- Bato, bato!

- Ne plači, sešo, - rekoh joj. Uzeh sliku i odoh napolje...

(1879)

Napomene

1. Visoki (odlični) ukus

2. Zazorno, stidno

3. Naravno

4. E-e!

5. Grom i pakao, još jednom!

6. Snažna nemačka priroda.

7. Ovim psima još jednako nije dovoljno batina.

8. Poziv na igru

9. Hiljadu puta (molim) oproštaj.

10. "Istoriju jednoga seljaka" Erkmana-Šatrijana.

11. Najoporije pismo

12. Suština

13. S dopuštenjem da kažem.

14. Zastor

15. Engleski til (retko tkanje)

16. (Tako vam) časne reči.

17. Klizalište sjajno osvetljeno, ulazak zaseban

18. Na kraju krajeva

19. Rekao sam

20. To se vas ne tiče.

21. Nehatno (nemarno), nebrižljivo

22. Nikola Ivanoviču, molim, iziđite napolje i ne puštajte nijednu od dama u sobu.

23. Samo, molim vas, udrite pošteno.

24. Varvarski

25. Nikako

26. Krunidbeni marš iz Proroka, opere nemačkog muzičara Majerbera

27. Zovi me samo ljubav (dragi), i biću iznova kršten.

28. Ime mi je svoje mrsko, Jer je tebi neprijatelj; da je napisano, ja bih istrgao reč.

29. Veliki narod! (Napisano onako kako Nemci izgovaraju francuski.)

Na bunaru

Kako vetar popuhuje, tako se s brazda, kao neke bele aveti kreću golemi pramenovi magle; nose se stranom na koju vetar duše, pa posle se, u sitnim beličastim kristalićima, kao oboci vešaju tebi o bradu i brkove i konju o dlaku. - To je ono što ja kažem: ako nisu muve, a ono je inje! Noge se mrznu, a oči suze. Već ni rakija ne može da zagreje srca, i ti se nestrpljivo osvrćeš, nećeš li gde ugledati kuću i domaćina koji voli gosta,

Ja, bogami, znam kuda ću. - Ja idem kod Matije Đenadića. Ono mu je kuća što pred njom o šljivi ubogovetno visi čutura s prepečenicom! Ko god prođe, nek srkne! - tako voli Matija. A kad mu dođeš u kuću, na rukama će da te nose...

More, čisto me mrzi da pričam, to treba videti. Kakva je to kuća, starinska zadruga, - čitava vojska! Dođi samo uveče, a da ti se nadaju, pa će te presresti jedna snaha na samom putu, s lučem u ruci. Druga stoji u šljiviku, treća je pred stajom, četvrta odbija pse, peta u kuhinji, šesta u sobi kuda te vode, - čitavi svatovi! I sve je u njih veselo, sve skromno, sve zadovoljno. A ne dao ti Bog da se pobiješ s kime iz njihove kuće, jer od njih ima šestoro u samoj vojsci, a jedan je baš pravi vojnik, stajaćak, pod zastavom u Beogradu.

Niti njima treba moba - šta će im moba kod tolikih ruku? Lepo kod njih oru tri pluga bez prestanka; a kad trgovci pođu lučiti svinje, dobro zabrekne ćemer u Matije.

Ovog njihova Arsena znam još kad je bio kevilj. Izvadi dvojnice iza pojasa, pa sve ćurliče pokraj Burmazovićeve kuće. A u Burmaza je kći, - kći i po! Da projašeš, što kažu, pored nje da ona prevali onim pustim očima, očas ti mrkne svest, i jedva se držiš na konju.

Ama se Arsen naviknu na njene oči i ne plaši ih se. Zaturio nogu na vrljiku, laktom se odupro o drugu, a na šaku naslonio obraz, pa govori s njome:

- Stid me baš da, pomenem babi, a đedi ne bih smeo ama baš nikako! Baš da znam da te nikad ni uzeti neću!

Anoka se ne zastide, ko što bi trebalo. Lukavo pogleda ispod oka, navi se malo na stranu i, prikrivajući ljutinu, reče:

- Pa dobro, i nemoj! Ja ću se udati za Vilipa Maričića!

- Koji? Zar ti misliš da ću ja tebe dati ikome drugome! Be ni kost s koskom mu ostala ne bi ko bi te samo prstom prihvatio!

Anoka razmaženo tresne nogom o zemlju, ispupči prsi, začkilji i zavrti glavu:

- E? A ti bi, valjda, hteo da ja sede pletem? Vi'š, molim te!

Ali Arsen to više ne čuje. On se udavi pod njenim vratom, pa je dohvatio za ruku i privlači vrljikama i sebi. Ona se poprilično zateže, ali prilazi bliže i bliže; i poduzima je tajanstvena vatra kad joj se muška ruka savi oko pasa.

Dobra devojka, da je Burmazović nije strašno razmazio. Al' šta je znao raditi? O koleri mu pogibe tolika čeljadija, da je posle Anoku držao kao malo vode na dlanu. Ne valja to maziti dete i popuštati mu, pa da je jedno u svetu. Ama nikako!

To veče dođe Arsen sasvim zamišljen kući. Što mu nije običaj - prvo svrati u kačaru, pa mosurom dobro poteže iz jedne dvojke; a nije on inače nikad pio. Sede posle na panj i osta sam u mraku, pa gleda život u dvoru. Na otvorena kuhinjska vrata bukti vatra crvenim plamenom i liže gvozdenjak i verige na kojima on visi. Arsena samog poče podilaziti nekakva vatra; i bi mu vrućina, i on se čuđaše kako je to: da ga čak iz kuhinje zagreva onaj plamen! A kraj vatre po dvoru čas po čas prolaze crne ljudske slike i psi. Iz ara dopire topot od konja, pred kačarom se isprežu volovi s kojima se ovaj čas vratio Nenad iz varoši. Poneka se kokoš otisne s duda i lepršajući se ponovo se gnezdi među svoje druge. Pokoja reč jasno zazvoni kroz večernju tišinu. Jedan se miš usudio već da otpočne grickanje baš ispod panja na kome je Arsen sedeo.

Njemu se poče vrteti u glavi. Spočetka ču kako mu srce bije ispod leve sise, i od toga kao da se nešto uplaši. Pa onda se ujedanput stade smejati, bezrazložno, suludo - ni zna za što, ni krošto! Posle, opet, udari u plač - ni to ne zna zašto! Samo što mu se i kroz smeh i kroz plač u nejasnoj slici pokazuje Anoka, i tako ga čudno čupa za srce, da mu se čini sad će umreti. On se nasloni na bure iz koga je maločas pio i poče umirati, ali tako slatko da mu se čini kao da ga grli Anoka i kao da ga nosi besan kulaš Ostojićev. Tako je svakom ko se prvi put opije.

Malo je on tu spavao, a Velinka upade s lučem u ruci da traži nešto u kačari. Trže se kad ugleda Arsena na panju, kraj bureta, s mosurom u ruci. Plašljivo priđe k njemu i dotakne mu se ramena:

- Zlatane!

Arsen otvori zakrvavljene oči.

- Ti si pijan, veselniče!

Arsenu kao da se objasni njegovo stanje. On čisto radosno viče:

- Pijan!

- A što to, dobrosrećniče?

- E, ja hoću da ubijem Vilipa Maričića! On mahnu mosurom više glave, lupi njime o zemlju, slomi ga i uze se smejati.

I Velinki se dade na smeh:

- A što, zlatane? Šta ti je učinio Vilip?

- E, a hoće da uzme Anoku!

- Pa? Neka uzme!

- E, al' ja ne dam!

On poskoči malo napred i htede se dići, ali leđima beše sasvim prijatno susedstvo od bureta, i ona se uporno vratiše u svoj prvašnji položaj uz bure.

Velinka se zavrati od smeha:

- A što, zlatane? Hoćeš ti da je uzmeš?

- Ja šta radi!

Al' kad to reče, on se zbuni, obrte se kaci, stade plakati i kroz plač govoriti:

- E, a kako je se bata oženio? Hoću i ja..., jes'!

On htede da udari u potvrdu sebe po kolenu, ali pesnica, bez njegova pitanja i odobrenja, lupi o panj. Za kaznu on je turi u zube i ujede je.

Velinka se sve slađe smejaše:

- Kuku mene, siroto dete! Pa uzećeš je ti, zlatane, ne boj se! Ja ću večeras govoriti babi, a babo će babi, a baba će već s đedom i narediti stvar kako treba. - Hajd' da te odvedem u vajat da te, bolan, đed ne vidi takoga! Hodi da spavaš! Ne boj se - isprosićemo mi tebi devojku..., baš ako ćeš i Anoku!

- Hoću ja, bogami!

I snaha iznad kuće provede pijana devera po mraku do vajata. Pokri ga ponjavom i ode u kuhinju da priča jetrvama šta se zbilo.

Ali se nijedna ne obeseli tome glasu. Smejaše se, istina, ali im smeh ne ide od srca.

- Nije ona za našu kuću!

- Jedna namiguša!

- More to, al' maznica, da te Bog sačuva!

- Sve bi nas zavadila!

Matija je Đenadić čovek sasvim star. Na čelu mu se vidi belega od rane koju je dobio u Hajduk-Veljkovu šancu. Osim njegove čeljadije, i celo ga selo zove đedom. Žena mu je davno u zbegu umrla. Od starijeg brata ostala mu je snaha koja s njime sada deli starešinstvo, - Radojka joj ime. Ona za sofrom sedi desno od đede, i u kući se ništa važnije ne dešava dok ona ne da svoj glas, ili bar dok je đeda ne zapita. Ona potpuno razume svoj položaj i ne zloupotrebljava ga. Npr., đeda zapita:

- Šta veliš, snaho, za Maričićev zabran? Da uzmemo?

- Kako ti narediš, brato, ti si muška glava! Ona ljubi dedu u ruku, a sve drugo, što inače nije običaj u našem selu, i žensko i muško, ljubi nju u ruku.

Posle Matije i Radojke još je član kućevnog saveta najstariji sin đedin, Blagoje, otac Arsenov. Osim njih troga niko se ni za što u kući ne pita nego sve lepo sluša i pokorava se. Ako je Matija odneo porez, Radojka otišla crkvi, a Blagoje da polaže stoci, - u kući je kao u školi odakle je izišao učitelj. Sve je složno, veselo i ljupko, i svako gleda tom prilikom da se dobro išali i ismeje. Kako se, pak, koje od njih troga pojavi vrata, odmah nastaje red, ozbiljnost i poslušnost. Njih troje se pogdešto hotimično sklone da se deca provesele i ljudi serbez napuše duhana.

Đeda je bio... bio..., kako ću vam kazati? Znate: star čovek - gotovo dete! Prsne nekih puta za najmanju sitnicu grdi, praska, pa bogme hoće i da udari. A nekad, opet, mekan kao pamuk, traži samo da miluje decu, daje im po deset para i ni za šta se rasplače.

Npr. kaže:

- Eto, ja ostah kao suvo drvo u planini! Pa udri ridaj. Mladost - ludost, starost - slabost! Sutradan po pijanstvu Arsenovu dođe Blagoje Radojci sasvim ozbiljna lica:

- Strina! Ovaj naš Arsen, prosti me, zamilovao onu Burmazovićevu vižlju!

- Arsen?... To onaj što smo ga letos zamomčili?

- Taj!

- Veliš, onu Burmazovićevu vižlju?

- Ja!

- Anoku?

- Nju!

- Nije ona za našu kuću!

- Nije, i ja velim! Ali on, prosti me, zaneo se baš zorli. Priča mi Velinka da je sinoć nešto ružno činio.

- A šta?

- Nemoj ti, molim te, pričati đedi!

- Ne daj, Bože!

- Ama Velinka veli: opio se, pa psovao i pretio da hoće da ubije Vilipa Maričića; jer on, znaš... obilazi tamo.

- Nuto-de!

Baba se zamisli. Najzad odgovori:

- Ja ću već pomenuti đedi; da vidim šta će on reći!

- Nemoj ti, molim te, pominjati što za ono!

- Bog s tobom!

Kad Radojka posle sve ispriča đedi, on se zamisli, zamisli. Najposle mrdnu obrvama:

- Znaš, snaho, sve je tako! Ama ja sam slušao od starih ljudi da ne valja deci kvariti taka posla. U nas je, hvala Bogu, velika kuća. Ne verujem te nas neće biti osamdeset duša.

- Ima, bogami, i više!

.- Ima, hvala Bogu! Pa da ako se ona jedina povede za drugom decom!

- Daj, Bože!

Na nekoliko dana posle toga kazala je Anoka jednoj svojoj drugarici: - Znala sam ja da sve mora biti po mojoj volji! Nema, more, ovake devojke ni do devetog sela! - Onda izvadi iz nedara kutijicu s ogledalcetom i stade kovrdžiti zolufe.

Nesreća je to što ona, i kad uđe u kuću Đenadićevu, osta maznica, kao što je i u oca bila.

Ona zna sve najbolje!

Uvek mora biti na njenu!

Neće da radi što joj se kaže. Kaže: - Nisam ja to ni u oca radila! Što da ja mesim hleb za carevu vojsku? Meni i mom Arsi dosta jedan!

Ženskadija ne sme nijedno ništa da proslovi. Muževima se gdešto i potuže, ali Radojki i đedi ko sme što pomenuti?

Dugo su trpele i krile svoju nevolju. Radile su sve za nju i po njenoj volji. U njenu držanju bilo je nečega zapovedničkoga, tiranskoga, kao da si je morao poslušati. Možda je to bila i njezina lepota što je tako silno vlastvovala nad ženama. Njene jetrve ogovarale su je između sebe, a zaklanjale i branile pred starijima i tuđincima. I Bog zna do koje bi mere one izdržale bez roptanja, da Anoka, i ne sastavivši punih šest meseci u njihovoj kući, ne uze sve više i više besneti. Ružno je čak i pričati o nekim stvarima; npr., šta je kazala kad su je zvali da sadi kupus ili kad je koja zamoli da joj pričuva dete. Poče naposletku tražiti da se drukčije i bolje odeva. Arsen, siromah, kaže joj: da đeda i Radojka kupuju svu robu, i da on ne sme ni pomenuti đedi da njojzi samo kupi nov srmali-jelek; ali on odgovori da za đedu nije ni pošla i da će ona ići svome oci i iskati da joj on kupi, jer joj je muž dronja i ne sme joj uzeti ni šivatke dok ne pita onoga starkelju. Arsen se našao na muci. Da mu je samo da ga ne pogleda onim očima, a on bi njoj sudio. I ponegda turi ruku pod pojas, zaglaba čibučić, a batinu uzme preko srede; ali čim ona pogleda i digne nos, a on se uparadi kao da stoji pred vladikom.

Tako ona sve više i više besni i baš hotimično ide uz nos. Pusti pse u kuhinju, pa povade sve meso iz lonca. Ne pazi kad zavrće slavinu na buretu. Hleb joj pregori, da se cela peć mora baciti svinjama. Oblači stajaću robu radnim danom. Ni glave ne obrće da vidi šta rade deca, i zbog nje je Jovankino dete i upalo u krečanu. Nijedne jetrve nije ostavila da joj ne izdene ime. Radojku zove džerima, a đedu jevtika. Svaki dan sve veće čudo i pokor, a kad joj ko štogod pomene, ona odmah preti da će da se vrati ocu. Ženama već dogrdi, i kad Anoka jednom, kad je trebalo da bude redara, ode na vašar, one se skupiše u tajnu sednicu.

- Ja ne znam, druge, šta smo mi Bogu zgrešile da ovo patimo!

- Ni ja, bogami.

- Bogme je ovo napast i nevolja!

- Jedan nam Bog samo može pomoći!

- Ovo ovako ne može ostati. Aja!

- Da kažemo babi, a ona će đedi!

- Pa kaži ti, Selena!

- A što ja?

- Pa je l' ti kazala da si joj ukrala belenzuku?

- E, a zar tebi nije kazala da ti je muž divlji pop?

- Pa kazala je i Mirjani da se dovela iz gladi!

- I Velinki da je rodila kopile!

I teško bi se žene i opet odvažile da kažu da Radojka sve to već izodavno i ne sluša i ne gleda i da nije sam Arsen sutradan, kad je ona svoj nov novcat jelek isekla na drvljaniku, otišao đedi na tužbu.

Arsen je tih čovek. Od detinjstva naučio samo slušati. Ni drva on ne ume prodati dok mu kod kuće ne kažu: koliko da ište i pošto da da.

Đeda, kad Arsen uđe k njemu, seđaše sam u sobi. Kako ništa drugo ne može raditi - on komi grah.

Arsen skide kapu i priđe ruci.

Đeda se nešto namrštio. Ne diže glave, ne dade mu ruke, samo suvoparno promrmlja:

- Ži' bio!

- Đedo, molim ti se, ja..., nije vadje..., obraz pod noge!

Deda ga namršteno pogleda.

- Ja, - nastavi Arsen - nije vajde..., nemoj što da se ljutiš!

Đeda sasvim izdiže glavu, srdito oturi od sebe saćuricu s grahom i na bezuba usta ljutito istrese:

- Znam ja to sve! A kakav si ti, more, čovek? Zar si se ti našao s onom..., onom... Malko ućuta.

- Onom..., jednom... Zar ti da mi rasturiš kuću? Arsen tunjez, skameni se kad ču da đeda sve zna. Glas ga izdade:

- Molim ti se, đedo, ja ne znam šta ću! Oprosti mi! On pođe ruci. Deda trže ruku:

- Odlazi, nemoj mi poganiti ruke! Zar si ti muško? Arsen okrete glavu zidu i zakloni oči rukavom od gunja:

- Radi, vala, od mene i od nje šta hoćeš! Mene ubij, a nju oteraj! Da ti je bogom prosto! Nemoj me samo oturiti od sebe, živoga ti Boga!

Đedi zadrhta malo brada.

On htede da prikrije svoju uzbuđenost. Gospodstveno se usturi, diže glavu u tavan i nakrivi je malo:

- Vidiš, sinko, sam si je izabrao! Jesam li ti ja kazao ni dela, ni nemoj?

- Nisi, ne daj, Bože! Svemu sam sam kriv. Đedi ponovo polete brada nosu. On se ponovo ukruti da izgleda važan:

- Pa sad ja da ispravljam što si ti ukvario!

- Bog, pa ti!

- E, ama ja evo ne znam kako.

Da je bila Radojka, ona bi opazila kako se oko nabranih đedinih očiju pokaza nekaka detinjsko-lukava samopouzdanost.

- Kako te Bog uči! - reče Arsen.

- A... ti... nju... onako... je li ona tebi baš mrska? Arsen se zbuni. Hteo bi oćutati, al' đeda sasvim uporno gleda pravce u oči.

- Namćor je!

- Znam, znam! Ama ja pitam: mariš li ti za nju? Arsen opet ćuti. Hteo bi da izbegne odgovor, al' i đeda sasvim uporno gleda u oči i ćuti.

- Mora biti - reče Arsen - da je Burmaz zdravo mazio! Znaš, jedinica mu je!

Deda kao da izgubi strpljenje:

- Čuješ ti, more, šta ja tebe pitam?... Pitam ja tebe: kaži ti meni, miluješ li ti Anoku? To ti meni kaži!

Arsen podiže glavu, turi nos u šaku, stade vrteti ramenima levo i desno, i kroza stid a sasvim protegnuto odgovori:

- Ja ne znam!

- E, a ti treba da znaš, jer ću ja po tome da sudim, da ti posle ne bude krivo i da ne rekneš ovaj i onaj!

- Jok ja!

- Dobro! A sad idi dok se ja razmislim!

Na đedi, ko ume da čita, mogao bi odmah poznati da je on već sasvim odlučio šta da radi i da je zadovoljan svojim planom.

To veče, kad sedoše za večeru, poređaše se ljudi po starešinstvu, kao i obično. Osim Radojke, žene nije bilo nijedne. One jedu za sebe. Samo što po dve-tri služe ljude.

Baš je bio Anokin red.

Dok druge dve unose i iznose jelo i naslužuju piće, ona se naslonila leđima na vrata i čačka nos.

Đeda ama baš da je pogleda. Svi ćute. U Radojke bije li srce - bije! A Anoka ništa i ne sanja!

Pošto se večera, ljudi se počeše krstiti i čekaju na đedu, pa da ustaju.

Đeda oturi ispred sebe komad hleba, lažicu i viljušku, nož turi u cagrije. Nasloni se na laktove, pogleda unaokolo po svima, pa stade na Anoki.

Nju nešto štrecnu. Otpusti ruke niza se. Ispravi se i pođe napolje.

- Čekaj-de ti, kćeri! - viknu đeda neobično jasnim glasom.

Svi se trgoše. Tim istim glasom nastavi deda:

- Ti, sinko..., s tobom, čujem ..., tebi je sasvim nepravo u mojoj kući i kod mog naroda!

Ko je još video da ženska glava što odgovara? I Anoka ćuti, ali stegla rukom svoju rođenu butinu, i nokti upadaju u meso.

Deda opet istim glasom i mirnim licem nastavlja:

- Ja neću to, dok sam ja živ! Ne dam ja da je moja kuća ma za koje moje dete robija... Čujem da ti ove žene (on bradom pokaza put kuhinje)... da ti se ove žene natresaju i pakoste! Al' ja sam ovde gospodar!

Anoka vide nešto zlobno na đedinom zbrčkanom licu. I pored mržnje, ona prvi put oseti nekakvu bojazan.

- Tebe sve nešto zadirkuju. Sve bi htele da ti za njih sve rintaš i radiš. Kao da si ti došla iz neke gole kuće!

On se načini tako nespretno ljubazan i nežan da se Anoki poče kosa dizati na glavi.

- Al' ja to ne dam! Ja sam star i nemoćan, i teško mi je samom dijanisati u tolikom narodu. I evo neću više, ja sad...

Lice mu se izbeči, a usne mu počeše drhtati. On poče strašno i promuklo vikati:

- Svima vama - slušaj i ti, Radojka, i ti, Blagoje, i svi ostali! - svima vama i vašim ženama zapovedam da u svemu slušate ovu ovde - rukom koja cepti kao prut pokaza na Anoku - i neću ništa da mi radi u kući, da ne uprlja gospodske ruke. Ni vina da natoči! I ubio ga Bog koji je i za šta ne posluša ili je i najmanje u čem uvredi!

On skoči. Siromah starac! Veličanstven, pa ipak smešan i žalostan. Dršće kao piktije kad iziđe napolje.

Svi se prekrstiše. Ustadoše. Čutećki prođoše pored Anoke a sve naokriške, bojeći se da je se koje ne dotakne.

Strašan i užasan bes razdiraše Anoku.

Kao pomamna ulete ženama u kuhinju:

- Jeste li čule, vi?

Žene, pa da ne čuju.

- Ja hoću sad da mi se prostre pod lipom. Hoću đedino šiljte, Radojkin uzglavak, Blagojev guber; i hoću ti, Petrija što ti je brat na robiji, da uzmeš podupiraču, pa da rasteraš kokoške s lipe i da svu noć stojiš više mene. A ko ne posluša - "ubio ga Bog!" Ej, bre, jeste li čule?

Bože moj! Baš je čovek neki put gori od živinčeta.

Niko ne reče ni reči. U sve je ušao neki strah, a povrh svega đedine reči: "Ubio ga Bog!"

Arsen pobegao čak na gumno. Turio glavu među krstine, pa šmiče. Zalud mu je - nije san guber, pa kad hoćeš da ga navučeš na glavu.

I namestiše Anoki da spava.

Jes', al' nije tako lasno zaspati, kao što je mislila!

Što nikad nije bilo, to ona sad oseti samoću! Pa još bez krova nad glavom, na besnom konju bez uzde, na lađi koju ljulja vetar, a krmanoša nema. Na nju kidiše besno i njeno rođeno srce, a nema ko da ga odbije. Svet se prevrnuo i ona stoji strmoglavce.

Al' pasjaluk ne popušta:

- Šta dremaš, rđo, kad ja zapovedam? Zar hoćeš da te Bog ubije?

Mesec izgrejao na podne. Sve je umrlo, al' ubrzo oživi, a na Anokino se srce sve više svija i gnezdi nešto mrtvo.

Ovako ne može ostati - al' šta da radi?

Da se vrati ocu - šta da mu kaže? "Deda zapovedio da me slušaju!" - Aja, kuda će ocu? A noć sve više osvaja, i najzad i ona će proći, blesnuće dan i sunce ogrejati, a ona, nesrećnica, kud ima pogledati? - Da besni još više - kud će više? Da se miri, - kako? Zar da se ponizi? Aja!

Misli se isprekrštaju kao žice na šarenici, izaperu se, isplaču; umor savlada strasti, i ljubav, i mržnju, i glad, i žeđ. Kad se na kapke od očiju navališe čitava brda, a oni se ipak ne mogu da sklope, - tada joj bi tako teško, nesnosno i dugo, da bi da joj je, pošto-poto, jednim mahom da prevrne svet, da turi glavu pod vodenični kamen, pa da zaspi, ma i mrtvim snom!

Ali snu ne zapoveda đeda, niti se on boji njegove kletve!

Anoka se diže. Pogleda tamnu sliku Petrije više sebe. Naprasno joj se nešto prevrte u grudima. Sasvim iznenadno, a beskrajno silno, neka hrišćanska žica zazuja u njenim grudima:

- Petrija! Idi spavaj!

Petrija ništa ne reče. Baci podupirač i pođe.

- Petrija!

Petrija pretrnu i stade kao ukopana.

O, Bože, gle nove slasti! Kake su misli, kuda se to nose?

- Petrija, sestro, oprosti mi!

Žensko srce odvugnu, zadrhta i rasplinu se:

- Anoka, dušo, da ti je bogom prosto!

- Petrija, sestro...

Ona je dohvati za ruku, posadi je pored sebe, zagrli je, i obe se zaplakaše.

Kako slatko jecaju - kao sisančad!

Sve ćuti, ništa se pod nagim bogom ne čuje; samo se njih dve zagrlile, jecaju i ljube se. Anoka nju gde stigne, Petrija nju u vrat i u čelo. I mesec kao da je nadigao one njegove obrve.

- Petrija, srce moje, ja ću da umrem! Ti ćeš me, sestro, ukopati! Metni mi dosta bosioka. Zagrizi i jednu jabuku, pa turi u sanduk! Niko me više ne voli do tebe!

- Čuti, ludo moja, kako te ne voli? Svi te vole!

- Jok, jok, znam ja!

- Kako znaš, radosti moja, kad ti s nama nisi dosad ni govorila? Ja bih pre umrla nego što bih dala da ti neko rekne okorne reči!

Opet obe jecaju i zagrle se.

- A đeda?

- Deda je, dušo, star i dobar. Idi ti samo njemu, sama tako, pa da vidiš!

- Dobro, idem!... Zbogom, srce moje, ako umrem.

Petrija joj metnu ruku na usta.

Anoka skide ruku i savi je sebi oko vrata:

- Ako umrem, nemoj me po zlu pominjati! A sad idi molim te!

- Neću ja tebe ostaviti dok sam živa!

- Ali ja te molim, kao što se Bog moli!

- A ti kuda ćeš?

- Pusti me! Tako mi je slatko! Pusti me, tako ti Bog pomogao, tako ti tvoga deteta, pusti me! Ne znaš kako mi je!

Petrija se kloni za vajat da motri kuda će Anoka. Ali noć još caruje, te ne može videti kako Anoka ode kod vrata od đedine sobe i sede na prag.

Ni đeda nije svu noć trenuo.

Prvi petli zapevaše, prvi vesnici novoga dana i života. Anoki se nikad dosad nije njihova pesma učinila tako lepa.

Deda se diže, oturi guber, prekrsti se, podavi noge poda se, pa osta sam u mraku, sedeći na krevetu i preturajući svakojake misli.

Drugi petli zapevaše.

Deda usta i pođe na bunar.

Na pragu, a tek kroz rasvitak, opazi ljudsku sliku.

- Ko si ti tu?

- Ja sam, đedo, Anoka! Hoću da umrem! Oprosti mi, ako možeš!

Deda pretrnu i zaljulja se:

- Dijete, grehota ti je od Boga! Vidiš ovaj perčin! Ni u ovce nije belji!

Anoka uhvati peš od gunja kojim se đeda beše ogrnuo i poljubi ga:

- Ja sam ti grdno zgrešila, ja sam ti kuću zamesila. Oprosti mi, ako znaš za ime božje!

Ništa lakše nego starca rasplakati. Njemu grunuše suze. Oberučke je dohvati za glavu i poljubi:

- Hodi ovamo!

Ona uđe za njim u sobu.

- Sedi tu!

Ona sede na klupicu, đeda na krevet. - Dede malo komi taj grah! Ona komi grah.

Deda zadovoljno gleda kako ona komi.

Oboje ćute, ništa ne govore, samo srce čini svoje i dan osvaja.

- Hajd' sad ovamo!

Ona pođe za njim u konjušnicu i položi kako joj on kazivaše svima konjima. Niti se ona što boji, baš ni Blagojeva brnje što hoće i nogom i zubima.

- Hajd' sad ovamo!

Opet je odvede do svinjca. Ona razbi devet bundeva i baci svinjama.

Čeljad se isprobuđivala, poustajala, pa bojažljivo i s razrogačenim očima pristaju za njima dvoma, ali se dobro čuvaju da ih oni ne opaze. Arsen se tako uprepastio i zbunio, da se popeo na orah, sakrio se u lišće, pa gleda neviđeno čudo.

Deda se podmladio. Čisto pocupkuje kad ide.

- Hajd' na bunar! Dođoše na bunar.

- Vadi!

Anoka izvadi kovu.

- Sipaj!

Anoka zahiće vrgom i đeda celu kovu ispljuska po licu i po glavi.

- Obriši me!

Anoka rasplete kosu i stade ga sušiti. Lasno je vodu obrisati, ali su slabe oči u starca, i suze kaplju bez prestanka. Đeda ugleda nekoliko njih u dvoru:

- Hajd' ovamo, vi! Što se ne umivate? Vi'š, Anoka čeka da poliva!

Detinjsko neko dostojanstvo carstvovaše na njegovu licu.

- Svi, svi! Svima će ona, sirota, politi! A da ona nekom, rekne: "Polij mi!", bilo bi trista čuda!

S bojažljivošću prilaze ljudi i žene bunaru, i kao kakva gospoda, svaki, pošto se umije, kaže Anoki: "Hvala!"

Arsenu se razvedri pred očima. Priđe i sam bunaru, raskorači se, naže se napred, a ruke podmetnu:

- Dede!

Ona poče polivati.

Arsen na devetom nebu!

- Ama, kako to polivaš? Sve po zaponcima!

- Neće, neće! - Ona mu levom zadiže rukave, a desnom naginje vrg.

- E, živa bila!

Petrija trči od jedne jetrve drugoj i sva umazana od suza šapće nešto, mlata rukama i lupa se po prsima.

Deda sve navijajući se uđe u svoju sobu. Otvori kovčeg i izvadi jedan đerdan od nekakvih starih orlaša. Turi đerdan i jedan ubruščić u nedra i dođe ponovo bunaru.

Svi se behu umili, a svima je Anoka polivala.

Sve se obuklo u neku tajnu svečanost i svakom zuji u ušima nešto nalik na: "Glas gospodenj na vodah." I samo da negde zatrešti prangija, sve bi se uzelo krstiti.

Deda s bezazlenim dostojanstvom pogleda po svima. Siromah, siromah starac!

- A njoj niko da polije? Svi potrčaše kofi.

- Sad, pošto ja kažem. Sad volim i sam polivati. Dede, sine, umivaj se!

Ne zna se da l' njemu više dršću ruke, il' Anoki srce. Obrisa je svojim ubrusom. Obesi joj đerdan o vrat:

- Sve ona, sirota! Al' ja vam kažem, pazite što sam vam i sinoć kazao: "Ko je i u čem uvredi, Bog ga ubio!"

Ljudi! Istina je da se i nebo nekih puta čisto osmeškuje i aduje. Dvonožac ga gleda, širi ruke, te mu zvezda peče pod levu sisu i duša se kao nevidljiv tamjan penje i vezuje za nebesko kube. - Jes' bogami!

Na novu godinu 1881.

Verter

Banja i rat imaju nešto zajedničko: za rat se, naime, čine spreme godinama, a i za banju. U ratu se troši bez računa i istresa se državna kasa nemilice, za banju se takođe potpisuju menice lako kao ljubavna pisma. I u ratu i u banji živi se na parče, i svako gleda da ono malo života - do smrti ili do povratka iz banje - utuče na najrasipljiviji način. Najzad, po svršenom poslu pravi se s prijateljem, odnosno sa ženom ugovor mira, i posle se pristupa smanjivanju plate činovnicima i toalete ženi.

Još ima nešto u banji što veoma naliči na rat, - to je šarenilo. Vidite, npr., onog profesora Nedića! - Da niste došli u banju, ne biste verovali da ima u svetu takvih ljudi. Čak i u špagu od prsluka naći ćete mu kakav Dodatak Augzburškim novinama ili depešu Političke korespondencije.

Pa poštar Košutić, koji se pre zvao Popović, ali mu je sam g. ministar na njegovu molbu dopustio da svoje dotadašnje prezime zameni "svojim familijarnim imenom Košutić", iako on nije imao nikakve familije i Bog zna da li on sam zna gde se rodio. Taj Košutić tako je lepo i bezazleno znao da priča puno ludih priča o kurjacima; o preobučenim carevima koji udaraju svojim ministrima šamare, a kojekakvim protuvama daju zobnice, "zobnice, moj gospodine!", s dukatima i postavljaju ih za velike dostojnike; o nekakom velikom topu u kome sviraju dvadeset, "dvadeset i više Cigana"; o kasama koje, kad probaš da obiješ, zvone, deru se i viču za pomoć. Nije ni sebe zaboravljao u svojim pričama: npr., kako se pere svako jutro hladnom vodom, "a u zimu snegom", jede mnogo paprike i bibera, ustaje rano, i mnogo koješta što je tako sitno kao šljunak kojim su posute aleje u parku.

On se družio, ili upravo nametao za prijatelja poručniku Vasiljeviću, neobično lepom i stasitom čoveku, koji neprestano uvrće brčić i voli da ga sablja sapliće, te je nikad ne pridržava rukom nego je u hodu zakoračuje desnom nogom, te tako dobija izgled nemarnog ritera. Strašno mu je milo kad mu ko kaže da je đavo ili obešenjak, i trudi se da zasluži te epitete, služeći se bljutavim izrazima, npr., "grozno glup", "gadan da bljuješ", itd. Voli da govori o junačkim stvarima i mnogo drži na svoju, kao što on govoraše, "oficirsku čast", ali voli da ga dirneš u oko, nego da mu protivrečiš. Osobito u "čisto vojničke stvari" ne trpi da se meša "laik". Tako, npr., profesor Nedić stade jednom mlatati rukama i s takim oduševljenjem govoriti o pruskim oficirima, da je sasvim uprskao mladu udovicu koja se s poručnikom držaše ispod ruke. Poručnik isturi grudi:

- Gospodine, dajte mi pruski bataljon, pa ćete videti šta ću učiniti?

- E, gospodine, - istrča se brzopleti profesor - a što vi ne načinite pruski bataljon? Nije bataljon pravio oficire, već oficiri...

- Gospodine, - upade mu dostojanstveno u reč poručnik - ja smatram za bezobrazluk da se čovek meša u govor koji ne razume.

- Znam, al' ja se nisam mešao, vi ste se...

Al' poručnik već ode dalje stazom s udovicom. Okrenuo oči od nje, začkiljio s pouzdanošću i pravednom srdnjom psuje:

"Stoka, stoka bez repa!"

A udovica se tako pripija uz njega i već bi htela tvrditi da ta stoka i rep nosi kad eto tako očigledno nasrće na ljude stručnjake.

Onaj, opet, onde, u slamnom šeširu s belim platnenim "engleskim" cipelama, to je apotekar Katanić - strašan obešenjak i veliki intrigant. On i poručnik imaju nešto zajedničko - punu svest o svome ja, s tom samo razlikom što apotekar ne veruje ni samoj svojoj pameti mnogo, a bistar je, zbilja, kao suza, a poručnik, opet, drži da je sav svet "glup kao čizma" a svoju je karijeru počeo od češagije. Za obojicu se, pak cela banja interesovala. Poručnik je bio lep i bezobrazan, apoteka pikantan i lukav. Znao je svačije tajne, i nekih puta, kad značajno žmirne, čisto mu na čelu piše: "Znam čija je ono lepeza ili: "Video sam kad si je očepio." On igra šaha, ali samo jednim okom gleda u figure, a drugim na udovicu što se već čas po zavraća od smeha i pokriva usta lepezom, jer je poručnik obasipaše neslanim dosetkama.

Kao god što vele da vašar ne može biti bez kiše i Cigana tako ni banja se ne da zamisliti bez kartaša. Njih se ne tiče ni samo kupatilo, a kamoli partije, parkovi, muzika, dame. On se samo navrat-nanos okupaju, pa se posle svi zajedno znoje obično u zasebnoj sobi, a kao što se to veli, "uz trideset i dve". Njihove žene idu same po parku, huču, i jadaju se svakome koga samo uhvate. Kraj njih je bilo puno beznačajnih ličnosti koje, ako zapitaš ko su, odgovori ti se: "I on se ovde kupa". "Čini mi se da je iz Čačka". "Mislim da je neki činovnik iz kontrole" itd.

Jedan pak gost ove banje junak je ove pripovetke. Činovnik, čovek od trideset godina, imenom Janko. Obla, bleda lica koje izgledaše sasvim beznačajno, samo što u očima kao da se čitaše neka naivnost i čežnja. To se viđa na ljudima sasvim mladim koji još nisu pokvareni "svetskim lukavstvom", koji još škripe zubima kad slušaju za "suze rajine" i lupaju pesnicom o sto, kad se peva štogod gde sevaju jatagani, - jednom reči: to beše čovek sa širokim grudima i tesnim cipelama. Tim čudnovatije izgledahu njegove oči od dvadeset, pored brkova, od trideset godina. Tome će zar biti uzrok njegovo vaspitanje i život od kolevke. Odrastao u bogatoj familiji, odgajen nežno kao devojka i u celom životu tako služen srećom, da nikad nije čitao Hamleta ni večeravao luka i hleba. Dok je bio kod kuće, imao je dobre učitelje koji su mu i u gramatičkim analizama davili poučljive primere, npr., "dobar đak dobija pohvalu"; a kad je pošao na put, dobio je pismo od oca, u kom su u sedamnaest tačaka bila razložena sva pravila pametnog i dobrog vladanja. Preko, "na naukama", bio je do pre pet godina baveći se upravo ničim, ili, kao što se to onda zvalo kameralnim naukama". Strasno je čitao Viktora Iga i oduševljeno govorio o njemu, a u sebi čeznuo za romanskim junaštvom! Beše već zagazio u doba mužanstva, ne srknuvši iz čaše ljubavi, osim što od jedne sitnice iz njegova detinjstva počesto natezaše da načini, po svima propisima Lemkeovim,[1] idilsku ljubav. Pa ipak on u srcu osećaše tu ljubavnu prazninu, i kako mladi ljudi što god čitaju aplikuju na se, to se i on jednom bavljaše mišlju da obuče gvozdene cipele, pa da ide po svetu tražiti svoj ideal, kao što je to u nekakvoj knjizi za nekoga čitao. Baveći se tako samim sobom, možda više no što bi trebalo on se, kao što on to zvaše, "izrađivao", to jest sve radio, ili hteo raditi, po nekom principu. Srećom, iz francuskih romana zaboravio je brakolomstvo, a zapamtio čast i slavu. A ima li u ovome koga tako silnog kao što je Francuz! Otuda je on poštovao svoju reč već do detinjarluka; otuda skidao kapu zastavi gde god ju je video; otuda ga je za vreme bokeljskog ustanka jedva u Novom Sadu stigla potera koju je otac za njim poslao, a bez koje bi on izvesno otišao u Boku. Najzad, sa toga "izrađivanja" sebe samoga dolazi i ona neobična prevrtljivost raspoloženja: čas veseo do, raskalašnosti, čas tužan i sumoran kao da sav svet gori, a sve s kakve sitnice: npr., što je načelnikovica poslala pandura da istera prosjaka iz avlije ili takvo što.

Gotovo se ni s kim i ne druži. Sreta se, istina, s gostima jutrom i večerom kod izvora, skida im kapu, kaže ili pita koliko je sahata i pripaljuje cigaru, - al' više ništa. Obično beži pod onu lipu u brdu do koje nema ni staze i gde ga niko ne može smetati; ali i tu ga nađe jednog večera profesor Nedić i stade mu vatreno pričati o situaciji velikih sila i o himeri evropskog ekvilibra. Janko da iskoči iz kože, ali načelna učtivost ne da mu da brutalno odbije profesora. On se stade uvijati:

- Da, da, gospodine, pravo kažete! Nek radi Englez šta hoće, Rus je tu, a Turčina nećemo mnogo ni pitati... Vreme je večeri!

I s tim rečima, koje se nimalo ne odnosiše na govor g. Nedića, uputi se u gostionicu gde se hranilo više od polovine gostiju.

Pred gostionicom već seđahu i stajahu gladni gosti. Niko nije ništa radio, samo se advokat Nestor igrao novim kartama i vadio je na zahtevanje čas četiri keca, čas četiri žandarma. Nebo se crvenelo na zapadu, a sunce se činilo nekako sumorno, veliko i ravnodušno, kao obrazi u onoga bandiste što će posle večere svirati u klarinet. Na širokom drumu leži za šaku debela prašina i po njoj čisto sanjive brazde od kolovoza. Uz maleno brdašce penjahu se jedna kola s arnjevima, i na njima zveketaše mačka i papuča koja s katranicom višaše o srčanici. Umorni gosti radoznalo pogledaše na nove putnike, i čisto celo društvo ožive. Radoznalost i ništavi razgovori, intrige, kartanje i ljubavne scene, to je glavni damar svakog kupatila na svetu. Neka dođe samo jedan nov, odmah raspituju za njim. Ako je ma od kakvog položaja u društvu, već će se najdalje za dvadeset četiri sahata znati ko je, šta je, odakle je, je li ženjen, koliko mu je godina i plate, karta li se itd. I tek ako mu je i spoljašnjost i položaj bez ikakva značaja, on će se i posle dvadeset i četiri sahata zvati "onaj s rasečenom usnom", ili "ona s kučetom". Nije, dakle, čudo što sva publika, mada beše obznanjeno da večera čeka, osta napolju da vidi novog putnika.

Četvoronoške ispod arnjeva izvuče se jedan čovek visok, suvonjav, malo svedenih obrva, gotovo namrgođen, od može biti trideset i pet godina. Mesto na jarmac, stupi nogom na ždrepčanik, posrnu napred, odbi se rukom od konjskih sapi i sasvim nespretno skoči na zemlju.

- Drž' se! - progovori Košutić tako da ga je samo najbliža okolina mogla čuti. Stade se onda slatko ceriti i obazirati hoće li još ko pristati uz njega. Ali radoznalost carstvovaše na licima svih, a njegova dosetka propadne.

Gospodin koji je iz kola iskočio pruži svoju ruku s crnom rukavicom pod arnjeve, i na tu rukavicu naveza sa druga, žuta i malena. Gospodin izdiže malo poviše ruku i ukruti je. Za žutom rukavicom pomoli se cela ruka, pa onda jedno pleće, i ubrzo iskoči ceo jedan božji stvor u vidu ženske.

Ja ne znam kako bih je opisao. Možeš je vazdan gledati, i opet, da te ko upita, ne bi mu znao kazati kakva joj je glava, kakav nos, kakvi obrazi. Samo oči! One crne, poluotvorene oči što uvek izgledaju da su sanjive nekim nebeskim snom čežnje. Samo ih pogledaš, a pred tobom izniču kao iz zemlje šarkije, jatagani, besni konjici što nose u druge krajeve lepe devojke na krilu junakovu, mandolinate, handžari, dueli i sva ona čuda što se pričaju u južnim pripovetkama. Ako si momak i gazija, čisto ti krivo što je prošlo ritersko doba te nisi pristao ni da pašeš mač, ni da se kaluđeriš. Za takve se oči išlo na muke, za njih se lila krv, gubila čast i otadžbina izdavala.

Ova ženska toliku je pažnju na se obratila da malo ko vide i jednu devojčicu, tako od sedam do osam godina, koja takođe iziđe iz kola:

Čak i ženski gledaoci toliko se behu zablenuli da im se na licu ne vide ni traga zavisti.

Poručnik Vasiljević ne može otrpeti da čak u prisustvu udovičinu ne obnaroduje svoje divljenje koje se zavilo rečima:

- Pa one oči! Čista arapska krv!

Udovica je začkiljila očima. Katanić se lukavo nasmeši, a Košutić već poče pričati o nekoj ženskoj zbog koje su se tri momka ubila, i to jedan iz "levorvera", jedan nožem a jedan se udavio.

Janko pak, kad ugleda tu žensku, preblede i pretrnu. Srce mu zalupa i u grlu ga stade golicati, pa onda daviti. On se brzo povuče za jedan stub od gostionice, odakle nabrzo umače. Uđe u svoju sobu, zaključa vrata, sede na krevet, zažmuri i još i ruku metne preko očiju, i onda:

Ugleda je malenu, tolišnu, nije joj bilo ni pet-šest godina. Oko glave zamotala beo šalčić, te joj lice iz njega viri kao iz kakvog okvira. To beše ona zbog koje je on tako često kao student u velikoj varoši u sumraku turao ruku na oči i predavao se mislima punim čežnje kojoj tako isto nema osnova ni kraja ni konca, kao ni onoj melanholičnoj ariji koja mu iz vergla dopire u odlomcima kroz otvoren prozor, iskidan lupom kola i metežom velike varoši. To beše ona kojoj je on negda "poklonio" parčence zemlje, ograđeno iverčicama, koje su oni oboje zvali "livadom", i u njemu ubodenu grančicu vrbe što su oni zvali "grmom". To je ona pred kojom se on negda hvalio kako je s tikvama Ive Vukićevića preplivao Savu - a to baš nije bilo - i kako je na besnom ujakovu konju preskočio plot - a to je još manje bilo. Pred njom se on jednom razmetaše kako će, kad poraste veći, otići u vojsku i seći Turke kao onu tatulu u vrtu. Ona se sumnjivo nasmeja: - A šta ćeš raditi ako te udari puška ili sablja? - Ništa! - Ali će te boleti? - Pa ako! - Pa ćeš plakati! - Zar ja? - On izvadi svoju britvicu, zabode veliku stranu sebi u butinu i koračaše ispred nje s uzdignutom glavom. Kad ona ugleda krv po njegovim beličastim pantalonama, vrisnu i obeznani se, a on u ekstazi produži svoje hodanje kraj nje, dok najzad i sam ne klonu i ne pade pored nje. Od to doba ona mu je sve bezuslovno verovala i sasvim mu se predala tako da ju je jedanput, bez ičijeg pitanja, odveo čak u komendiju. Tada mu je već bilo trinaest godina. Kako li je se ona tada s pouzdanjem stavila pod njegovu zaštitu i gurala se za njim kroz gomilu druge dečurlije pred ulaskom! Ali kad se ona sasvim ponosno namesti pored njega na klupu, i oboje se predadoše ovom najvišem uživanju, - tada njegov otac, sav zapuren, utrča i usred predstave odvede ih oboje kući, držeći nju za ruku, a njega za uvo. Čitavu nedelju dana posle toga ona ga je pipala za uvo pitajući: - Boli li te? - I, gle čuda, sad mu se učini da ga ono još tišti!

Posle se seti onoga beznačajnog cmakanja i čisto se i sad stiđaše reči kojima ju je uveravao da je voli i da će je uzeti, i njenih, kojima se obećavaše da će "poći za njega"; i svoga "dnevnika" u kome je stajalo: toga i toga dana "poslala me nana da kupim hleba", posle "oterali kočijaša Nikolu, zdravo sam plakao", a na takvom jednom listu stajalo je: "ja se dogovorio s Marijom da se uzmemo". Posle mu dođe na um rastanak i oproštaj koji je za njega bio lak, jer je išao u svet, u veliku varoš gde će se moći slobodno kupati i pušiti, a posle koga je plakao, a i sad bi se zaplakao kad se seti kako je ona grcala i jecala, kako se krila za drva i kako mu je dala na put parče pandišpanja, ali da ga ne pojede, nego "da ga čuva", - eno ga još u njegovoj botaničkoj kutiji s ostalim detinjskim znamenitostima: jednim zrnom ćilibara, jednim tabanom od puške, prvom njegovom britvom itd. Sad - preskoči nekoliko godina svoga života i ponovo je ugleda već kao devojku od sedamnaest godina, kad pogledi dobijaju značaj, ruke se počnu stiskati, a poljupci su pravi vezikatori za ugrejano srce. Tada je kao na predstavi mađioničara, blesnulo i opet iščezlo njezino lice, jer se on odmah sutradan morade vratiti s ocem u Beograd, odakle je samo na jedan dan došao radi svadbe svome bratu od tetke. I samo na toj svadbi, u onome svetu kraj muzike koja trešti i kola koje se savija kao put uz brdo, samo je tu mogao videti, pozdraviti se i progovoriti ozbilja četiri reči: "Sećate li me se?", na što ona ništa nije odgovorila, samo je pocrvenela i svoje velike trepavice spustila na jagodice, a oči na ružu koju je na prsi bila pridenula. Posle su se te oči sasvim oprostile s ružom na prsima i tražila njega, i samo njega u celoj onoj tišini. Posle toga je on otišao, i ništa se više nije desilo. Ali šta će mu više? To je dosta da sam iz sebe, kao ono pauk, isprede čitav jedan sladak, iako paučinast, horizonat; dosta da ga u časovima slatkih nada prati slutnja da će s njom kad-tad nastaviti svoju detinjsku ljubav u mužanskom obliku. I eto sad sav se stresa kad pomisli da se ona malopre skinula s kola, da je svi ubezeknuto glede, da joj oči sjaje onim detinjskim ognjem koji kao plameni mač tone u grudi i tupi se u mesu srca. Njega čisto plašaše, a svakako neizmerno uznemiravaše pomisao da je ona tu, možda u prvoj sobi do njega, da može s njom govoriti, da ima prava rukovati se, da će se sutra svakako sastati s njome u šetalištu i da će se poznati s njenim mužem, jer "onaj čovek tek ne može biti niko drugi do njen muž!" I od toga se tako uplaši i zbuni, da najpre poče gledati po svojim stvarima i misliti da beži zorom, a posle poče smišljati kako će se pred njom ponašati. Čak upali sveću, stade pred maleno ogledalo na stolu i pokušavaše da se ravnodušno i učtivo smeši.

Već se davno ugasio život u gostionici, i po hodnicima, i po sobama, a on čas po paljaše i gašaše sveću, mučeći se da razvedri ili razagna misli. Ali zaspati mu se nikako ne dade. Već nastaje ona isplakanost u mislima, i već mu počinje bivati ravno sve do mora, ali san nikako da ga obori. Stade skakati mislima s jednog kraja na drugi. Mišljaše na mater, u zelenoj šamiji, kako mesi pitu. Na Jovu šarkijaša kako je zažmurio dignuo glavu, razvalio vilice i peva pesmu u kojoj ima reči:

"A moj dragi" - pa onda nekoliko reči kojih se ne mogaše setiti, pa "kleti". Dugo ga mučiše te reči. Onda na silu odvede misli na Stevana Aničina, kako se davi u Savi i prevrće očima; na slomljenu vetrenjaču pod kapijom iza koje Ivan pandur vrlo vešto istresa onu zaključanu kutiju u koju se spuštaju krajcare za sirotinju. Posle mu pade na pamet kako je jedanput išao preko krečane i taman što je prešao dasku, a ona se opuči i pade, i strašno ga stade mučiti misao: šta bi bilo da se daska ranije opučila i kako bi se sav ispekao, pa može biti i umro?

Sve zalud! I kad se san prikrade, Marija tako furiozno zdere onaj veo pod kojim se sklapaju oči, ispružaju noge i zeva, da Janko sasvim ljutito ne htede "baš ništa više misliti". Seti se onda kako je čitao u nekoj knjizi da kad se čoveku razbije san, treba da broji, i on, da bi rasterao misli, poče tako svesno brojati, kao da je Gavanov kaznačej; te kad god nabroji stotinu, on ispruži jedan prst, i tako mu se nekako činilo da baš mora tačno paziti koliko je nabrojao. Al' kad već dođe do blizu tisuće, a san se, kao neki težak, mekan i ravnomeran pokrivač poče prostirati po njemu i kao da pođe od nogu pa naviše. Janko još samo oseti kako mu se nešto raskriva u mozgu, i zaspa.

Kad se probudi, već je bilo davno svanulo. Ispred prozora ču se smeh i koraci. Janka nešto štrecnu. On se seti snoćnice i kao da zadrhta, ali tada mu se ujedanput prevrte nešto u mislima. Stade se čitavo čuditi šta mu je. "Gle sad!" kako on sebi, a ko nekome drugome govoraše: "Šta je kao bijagi! Jesam li ja kriv kome štogod? Šta je s tom ženom? Bog sa mnom bio! Koga se ja bojim?"

I onda se stade brzo oblačiti, hoteći se samome sebi načiniti ravnodušan. Stade čak i zviždukati, i kad bi gotov i iziđe napolje, srce mu ponovo i ujedanput silno zalupa kao odularen konjic koji se sve više zaigrava što ga više mitiš i ruku mu pružaš. Jer tek što stade na vrata od hodnika i pogleda u park, a ona stoji s mužem i s onom devojčicom. Pred njima su kola i muž zameće nogu na jarmac, i još ga Janko i ne sagleda dobro, a on već ispod arnjeva mahaše ženi i onoj devojčici rukom. Kola odoše. Njih dve stajaše same na putu. Janko othuknu i kao da mu se nešto svali s duše. On se pribra. "Što mora biti - mora!" i pođe njima dvema. Muka je ponavljati poznanstvo uopšte, a kamoli ovakvo. Kad se s nekim nisi dugo video, a nisi s njime nikakav osobit prijatelj, ti si u zabuni šta da mu kažeš, kako da mu pokažeš da se interesuješ za njega. Pa i to teško ide. Otuda ona poslovica: "Kad si došao? Kad ćeš da se vratiš? Daj mi cigaru duvana!" Da kako je obnavljati ovakvo poznanstvo?! Ljubiti se s nekim detetom pre toliko godina, pa ga sad videti kao ženu; sećati se onih poljubaca i pridavati im sadašnji značaj, - to je, ako ništa drugo, a ono bar da se čovek pošteno zbuni. - Samo daj da se otpočne šta mu drago!

Janko razvuče lice na ono obligatno smešenje, skide nespretno kapu i pruži ruku:

- Dobro došli, gospođo!

Al' gospođa se najpre trže, pocrvene do ušiju, brzo stište Jankovu ruku i sasvim iznenađena otpozdravi ga s nekom vatrenom iskrenošću.

Janko opet odahnu.

- Video sam vas još sinoć kad ste došli.

- Pa, zaboga, što se niste javili?

- E, pa tako!... Mislio sam..., kako da vam kažem?... Putovali ste, pa umorni ste; i, posle, gospodin... Nisam poznat sa gospodinom... onim...

On pruži ruku u pravcu kojim su kola otišla.

- Mojim mužem? - Gospođa opet pocrvene. - Pa ja bih vas upoznala!

- Tako?... Ta da!

- A..., šta sam hteo da kažem?... Da! Jeste bili kadgod ovde?

- Nisam!

- Pa ne znate ni vodu, ni kupatilo?

- Znam, bila sam jutros rano sa Čujom. Gospođa pomilova žensko dete:

- Moja zaova!

- A, tako!

Janko, kao da to mora biti, pomilova i sam dete koje se stidljivo smešaše.

Opet ućutaše. Janku se učini sasvim nezgodno stajati s njima dvema nasred staze. - Poručnik Vasiljević s poštarom prođe mimo njih. Drsko gledaše ženu u lice, onda lako i, kao što se to kaže, "obešenjački" mignu na Janka, pa ode-dalje.

Janko se ponovo izgubi. Izvadi sahat.

- Devet!

I ona izvadi sahat.

Ala joj je malen prst koji je bila ispružila pri otvaranju sahata.

- Hoćete li da šetate ili da idete kući?... To jest..., molim...

On tresnu malo glavom kao čovek koji se na nešto odluči.

- Jesam li vam na smetnji?

- Bože moj, - reče gospođa prostodušno - a što ste nam na smetnji? Ako ćete, hajdemo zajedno! Vi ste ovde poznati. Pokažite nam mesto. - Hajde, Cujo!

Dete kao dete zazjavaše ovde-onde. Sagibaše se te ubiraše cvetiće. Pođoše glavnom širokom alejom i razgovor posta već odrešeniji. Janko se već poče u sebi čuditi što se upravo toliko bojao ovoga sastanka. Sad govoraše sasvim slobodno. Pokaza joj česmu s jednom i česmu s drugom vodom. Upoznavaše je s gostima. Pričaše joj o doktoru koga zovu opodeldok; pokaza joj ruskog korespondenta sa staklenim okom uveravajući je da sama ne bi nikad opazila: - Ništa, ništa se ne primećava. -

Sretoše i Sretena kamenjara, koji je po tome slavan što pije na dan četrdeset čaša vode i u hladnom basenu sedi svaki dan sahat i po. I u tom razgovoru on se osećaše tako lako i prijatno kao čovek koji se jedanput bućnuo u hladnu vodu, pa sad oseća unutrašnju toplotu.

Sunce već poče pripicati. S aleje vođaše jedna uzana stazica desno, i tamo se u šipragu i hladovini viđaše jedna klupica. Gospođa skide maramu kojom se beše ogrnula i dade je detetu:

- Cujo, idi baci ovu maramu na krevet, pa dođi opet! Mi ćemo te čekati ovde! - Ona rukom pokaza na klupicu u šipragu.

Njih dvoje, oboje ćuteći, dođoše do klupe. Ona sede na sredinu, Janko na sam krajičak.

On se osećaše da bi imao nešto da kaže, mnogo da joj govori, ali mu se činjaše da su mu usta olovom zalivena, i da povrh svega stoji strašan pečat na kome su slova: čast, porodica...

Brzo i odvažno odagna te misli, napravi i zapali cigaru i poče opet sasvim obične razgovore o banji, o bolestima, o varoši, pa onda ponovo i poduže zaćutivaše. Čas po mu padoše na pamet kojekakve anegdotice i smešne pripovetke koje bi ga izvukle iz neprilike ćutanja, ali on ipak ćutaše bojeći se da time ne prekine ovo, njemu ma kako nezgodno, ipak prijatno stanje hotimične zategnutosti, iza koga se krilo nešto nalik na prikriveno poverenje i slatke izjave. I ma koliko da se on pravce bojao da i najmanjim čime pokuša da stane na nogu staroga, detinskoga poznanstva, isto tako čuvaše se da digne pred sobom most na koji ne mišljaše nikad ići.

I tako sedeći pokraj nje i osećajući neko slatko galičanje on se već držaše za mučenika časti i poštenja, i to mu laskaše i on hvataše sebe sebi.

Ali baš to navalično čuvanje da joj se ne približi, to očajno uveravanje sebe sama da je ona tuđa žena i da on može biti samo zlikovac, baš to zatezaše sve gore i gore njegov položaj prema njojzi, to činjaše da se on sve više zbunjivaše, to ga dovođaše gotovo do očajanja.

On upravo tražaše predmet za razgovor, ali ga ne nađe.

Stanje postade nesnosno. Poručnik prođe još jednom pored njih, i Katanić, i poštar, i svi gledaju nju, i smeše se lukavo na njega: govore nešto polako, a prutićem se puckaju po pantalonama.

- Ma šta! Ma šta! - mišljaše Janko - samo da se govori i onda se primače njoj, seđe sasvim komotno na klupu. Kao da skide neki obruč koji ga stezaše i preko grudi i pod grlom. Zavrati se malo. Zenu čak i - oslobodi se ponovo:

- Ovo baš pripiče! Ja leti zdravo volim lake haljine sasvim lake. Ali ko će poneti u banju sav komfort?

U taj par Vasiljević se sam vrati stazom i opet oštro posmatraše ženu. Janko se čisto očajno boraše da istraje kako je započeo. I on oštro gledaše Vasiljevića, čineći se pri tom ravnodušan. "Samo slobodno!", i opet nastavi:

- A zdravija je zima - verujte! Istina, malo se čovek izlaže opasnosti da nazebe, ali ovako... ovo je da Bog sačuva., On obrisa rupcem znoj s čela.

- Jeste li doručkovali? Da..., naravno..., najpre ste hteli i da pijete vodu.

Gospođa razumede ovaj Jankov govor. I sama se brzo okrete, i kao da se obradova ovome tonu:

- Nisam, nisam još, naravno. Hoćemo li?

Uto dođe i Cuja.

- Hajdete! - reče gospođa. - Hajdete i vi s nama. Mleka imam, uzela sam dosta misleći da će i Mladen doručkovati. Ali on popi samo crnu kafu. Hajdemote!

- Ne branim - reče Janko s puno pouzdane ravnodušnosti. - Znam izvesno da će vaša kafa biti bolja nego u mehani... - Ove poslednje reči činjahu mu se da su smešne, on se smejaše "ha, ha, ha!"

I tako pođoše. Oboje osećaše da su našli, iako nezgodan ipak jedini mogućan modus vivendi. Janko se toliko pouzdano ponašaše da se čisto i u licu promenio. Hodaše pored nje ravnodušno šireći noge i gegajući se, što inače nije njegov običaj.

A unutra se osećaše tako pouzdan i tako zadovoljan kao gladan čovek koji se, mesto ostriga, raka i palačinaka dokopao jagnjeće plećke. "Samo tako", mišljaše on, "pa se ni moj, ni njezin mir neće poremetiti!"

Siromah! On ne zna da je čovečje srce Indijanac. Delaš, obaveštavaš, govoriš mu iz dana u dan i već ga vidiš da diže ruke k nebu, posti, krsti se, metaniše i pominje ime Hristovo; ali razdrlji košulju, pa ćeš mu na grudima o vrpci naći idola od porculana. Zgrčio se, turio kolena pod bradu, pa kao da se zadovoljno i lukavo smeši jednom samrtniku. Janko je s njima zajedno doručkovao, posle ih ostavio da odmore, i opet pred ručak po njih došao. Pogodio hranu u mehani, odredio jedan sto u uglu na kome da se "postavi za i persone". I doveo ih na ručak.

Kad su oni ušli, sva se mehana ućuta. Gospođa se pokloni gostima za najbližim dvama stolovima, pa sede, okrenuvši se leđima prozoru a licem unutrašnjosti mehane. Svi mirno i ne mičući se gledaše. Samo Vasiljević s neobičnom drskošću, namigujući na apotekara, diže svoj tanjir i premesti ga na drugi kraj stola, tužeći se da ga onde peče sunce. Tako beše licem okrenut gospođi.

Janko opazi ovo i odjedanput srdačno i silno stade mrzeti poručnika.

Tek kad se zapuši supa i zazvečaše lažice, društvo otpoče onaj potmuli nejasan govor, i muškarci počeše brisati salvetom brkove, te tom prilikom bacati oči na onaj sto.

Naravno da je Janku spočetka bilo nelagodno. Nije umeo se namesti na stolici. Supu sve mu se čini da i suviše srče. Vino kad pije, čini mu se da zdravo klokoće; - al' kad se želudac napuni, kafa zapuši i zamirisa duvan, celo društvo kao raskopča jake i othuknu. Razgovor posta najpre življi, paše i po koja dosetka, i poneka pesnica lupi o sto; posle se mnogima zaokrugliše oči, i društvo se sve više razlabavljaše. Pažnja i interes popusti, već slabo ko da još seva očima na sto gde je Janko. Samo što Vasiljević još pogleda onamo, priča o svojemu konju kako jednom nije hteo da naiđe na bure, a on ostrugama svega iskrvavio i sabljom isekao po vratu i sapima. Momci podigoše na nekoliko stolova čaršave, pa na njih metnuše karte, krede, "piksle" i tablice. Kartaši posedaše, ostali poustajaše. I Janko s gospođom i Cujom ustade i ode.

- Hajd'mote kod nas da pijete kafu!

Kako da ne pođe?

Ali tada se beše već oslobodio, da mal ne skide i kaput kad je ušao u sobu, nameštenu kao sve sobe u našim banjama: dvama krevetima, jednim stolom uz prozor i jednim čivilukom; a prozor zastrven debelom strukom te se sunce zalud muči da ubaci i jedan zračić. I gospođa i dete behu već sasvim obikli na društvo s Jankom. Pristaviše "mašinu" za kafu, ćeretaše, popiše, pa Janko ode u svoju sobu, a one ostadoše u svojoj.

Tako prolaziše dani. Mirno, tiho, odmereno, galičljivo-prijatno, pa ipak, kao što Janko mišljaše, "ozbiljno". On posta već i prema sebi toliki glumac da svoj odlazak k njima i neprestano bavljenje uz Mariju objašnjavaše običnim druženjem i simpatijom, i tada ga ništa ne bi moglo o tome razuveriti. U to doba čitaše roman jednog ruskog majstora, u kome se ovaj svojim anatomskim perom smejaše običnoj zabludi idealista da se mlad čovek i mlada ženska, koji nisu ni rod ni pomozbog, mogu voleti kao brat i sestra. Janko baci knjigu i dvaput pljunu, kao gnušajući se, ali u srcu kao da oseti neki prazninu. Zalud ispruži nogu, isturi grudi i lupi šakom po njima, - iznutra kao uprkos da zazvoni: "Ala da ti je da bar jednom nasloniš glavu na grudi!" On leže na krevet i dade se u misli koje se truđaše da odagna, ali ih ipak, kao ispod ruke, potpuštaše. Dvaput mu padaše na um da spakuje stvari pa da beži iz kupatila, ali se varaše da to može uvek učiniti i da bar s tim ne mora hitati.

Ta sitnica u tome romanu sasvim ga uznemiri. Kao da baš od toga dana posta sasvim sumoran, i kao da ga ta sitnica neodoljivo gonjaše da prečisti račun s tom "ženskom". I taj račun, koji se "morao prečistiti", ostavljaše on s dana na dan, a sve bivaše s njom i uz nju, sve mišljaše na nju i posta sasvim sumoran, neveseo, presta čak i jesti i predade se, kao što on mišljaše, "dubokoj studiji o životu", a u samoj stvari sasvim plitkoj ljubavi.

Sve je to Marija dobro opazila, a još bolje apotekar i poručnik.

Marija ga jednom ne pozva posle ručka na kafu. Janko ne htede ni posle večere otići. Taj dan oseti neku lakoću u grudima i on tapšaše sam sebi: "Tako, tako treba! Čudna mi čuda ostaviti se tuđe žene! Nisam li ja jednom čitav mesec dana ostavio duvan?"

Ali već sutradan on ode ne samo posle ručka, nego i na doručak, i posle ručka i posle večere, i što je najgore, seđaše ceo dan s njome i uz nju, a ni reči ne progovori. A i od ovoga je čak bilo nešto gore, a to je što i ona ne progovori ni reči i što je takođe neobično malo jela.

Toga dana uveče Janko se sasvim dockan i sasvim zamišljen vrati kući. Uđe u svoju sobu, upali sveću, obuče se i iziđe napolje. Ču kako iz kafane dopiru nejasne promukle zdravice i kako zveče čaše, i uputi se tamo. Vrata od kafane, koja gledahu u "mali park", behu širom otvorena. Janko uđe na vrata a ne opazi da pod orahom napolju u mraku stoje dve ljudske slike u suknjama.

U kafani za stolom u uglu seđaše brigadir Veljko, advokat Nestor i upravnik kupatila, i igrahu karata. U drugom uglu bubnjaše i sviraše Cigani. Na sredini, za velikim stolom, beše jedno desetak mladih ljudi, kao što se to veli, s čašama u ruci, a u samoj stvari s vinom u glavi. U gornjem čelu toga društva seđaše poručnik Vasiljević a u donjem apotekar Katanić.

Janko otpljunu kad ugleda od vina namrgođeno lice ovih ljudi, a osobito kad mu se pogled sukobi s podmigljivim i bezobraznim očima poručnikovim, ali on ipak uđe. Beše to nekako očajanje koje ga unutra gonjaše.

Poručnik, kako ga ugleda, skoči sa stolice:

- A, dobro veče, krdžalijo! A gde ti je... onaj... onaj..., ona tvoja dulčineja?

Reč dulčineja čuo je on od urednika "Svetlosti", i ta mu se "francuska" reč tako dopala da ju je svaki čas upotrebljavao, obično pak u frazi: "što rekao Francuz; dulčineja".

Janko preblede i zanese se kao osetljiva dama kad vidi žabu. Htede vikati, nagrditi poručnika, udariti ga bocom i stolicom, pa ipak stajaše na ulazu kao bezjak i ćutaše.

- Ta šta si se tu ukipio? - deraše se poručnik. - Ovamo! Živela tvoja dulčineja!

On u levoj ruci diže čašu, dođe Janku, uhvati ga desnom rukom i povuče unutra turajući mu čašu pod nos.

Janko iskorači desnom nogom napred, dohvati poručnika za prsi i gurnu ga svom snagom od sebe.

- Odlazi - dreknu on, a glas mu se sklupča i zapti u grlu. Vasiljević tresnu o sto na kome se prevrtoše nekoliko stakladi.

Katanić se umeša s lukavim dostojanstvom:

- Gospodo! Mahnite se ćorava posla! - i zadrža Vasiljevića koji ponovo polete na Janka.

- Sad ću ga..., sad ću ga!... Na moju oficirsku čast!... - deraše se Vasiljević i pružaše ruke put Janka.

Janko prekrsti ruke i sasvim mirno i prezrivo reče:

- Gospodine! Ja neću s vama da se ovuda rvem. Ali ako mi u najkraćem roku ne date satisfakcije, kao što to rade ljudi od časti, ja ću vas morati u parku bičem istući!

Onda podiže glas:

- Razumete li?

- Oho! Ovamo, ovamo, bre!

Poručnik isuka sablju.

Janko brzo skide s čiviluka brigadirovu sablju. Zasuka malo desni rukav i diže sablju više glave.

Brigadir Veljko poklopi svoje karte na sto i metnu ruku na njih.

- Meni još pet - reče polako svome društvu, onda se samo licem okrete "duelantima" i viknu:

- Gospodine poručniče!

- Izvol'te, gospodin major! - odgovori Vasiljević i spusti ruku na sablju.

- Ovamo sablju!

Vasiljević uhvati svoju sablju za oštricu a balčak pruži brigadiru.

- U haps! - reče brigadir i pokaza rukom na jednu pobočnu sobu.

- Razumem! - reče Vasiljević i s jednim vrlo nekoordinovanim "levokrugom" uđe na vrata koja su mu pokazana. Brigadir balčakom lupi o sto ne dižući ruku s karata. Momak dođe.

- Neka se zaključa ova soba, a ključ neka se meni donese. Na, ostavi ovu sablju... Plaćate li? - Igrači pomešaše karte. Brigadir zgrnu pare i ponovo, kao čovek koji je izdangubio, stade žurno mešati karte, a preko ramena govoriti Janku:

- Ja ne znam, gospodine, šta ste vi tu došli samo da kvarite društvo! Pa, posle, uzeli ste moju sablju, kao da je to..., šta je bolji?..., kao da je to opštinska stvar..., koštaju obe tri dinara!

Janko turi sablju u korice i pođe nešto spleteno da se izvinjava. Katanić ga poverljivo povuče na stranu:

- Ostavite se, nije potrebno! Idite bolje kući! Vi ste, vidi se, vrlo pošten i osetljiv čovek!

Janko bi ga čisto zagrlio. U ovoj neprilici gle kako mu se prijateljski javlja čovek gotovo nepoznat! On već htede da suzama brani svoju nevinost.

- Mahnite se, mahnite se! - reče Katanić, uze ga ispod ruke i oba izađoše napolje.

I tom prilikom Janko ne vide ono dvoje što stojahu u zasenku, ali Katanićevu oku ni to ne izmače. On podiže glas kad već behu u parku:

- Meni vas je žao što se ova neprilika desila. Vi slabo poznajete svet..., ne primite za zlo..., i zamišljate u svakom svoje srce i svoje obrazovanje. A to je gledište vrlo pogrešno i nepraktično..., nemojte se srditi! To je...

Janko mu stište ruku:

- Hvala vam, gospodine. Vi ste pripomogli da ga ne udarim. Želim da vam stogubo i u boljoj prilici vratim!! Opet mu stište ruku.

"Smetenjače! Kakvu uslugu?" - mišljaše Katanić i obradova se kad ga odvede do vrata i kad se jednom oslobodi njegova stiskanja ruke.

Vraćajući se natrag u mehanu, on stade nemarno pevušiti i zaobiđe čak oko oraha, ali pod njim više nikog ne beše.

"Bez sumnje je ona s detetom!" - mišljaše Katanić. - No! Sad će se valjda uveriti da je... - On htede reći "smetenjak" ali onda stade redom misliti kako je stvar tekla i izbrisa reč smetenjak iz toga razgovora sa samim sobom.

U mehani zastade celo društvo koje se već više i ne sećaše na aferu i beše dobre volje. Joca Mijić zavratio glavu, peva pesmu "Lepa naša domovino!" na glas, "Onamo, onamo!" i tuži se što niko ne ume da mu sekunduje. Steva praktikant zamače prste u vino, te njima piše po stolu svoje ime. Profesor Nedić prevodi nekakvu besedu nekog člana engleskog parlamenta. A advokat Nestor tuži se kako mu se "odbila karta".

Katanić ne nađe za potrebno da se oprašta, već se ćuteći s vrata okrete i ode u svoju sobu.

Sutradan ovako su stajale stvari:

Na brigadiru Veljku nije se opažalo nikakve promene osim što je malo oštrije nego obično psovao momka što mu nije doneo debelu govedinu. Ovo pak nije se moralo niukoliko dovoditi u vezu sa sinoćnom aferom, jer je brigadir imao tri uzroka biti neraspoložen: prvo, što je meso bilo odista mršavo; drugo, što je on bio kao i obično vrlo gladan; a treće, što ga je advokat Nestor sinoć jako "uštinuo".

Na poručniku Vasiljeviću opažalo se, opet, to što je danas u šetalištu sasvim opustio sablju, te šara po pesku, a obično ju je pridevao na lančić, te mu zapliće noge i što je bičem lupao po lišću na kestenovima. U govoru je bio sasvim odrešen, slobodan kao i uvek, i činio se toliko ravnodušan, kao da sinoć nije prevrnuo ni šolju s kafom. Tek u kupatilu, kad se nekako našao u krugu sinoćnog društva, govorio je najpre o duelima uopšte; posle je prešao na svoj sudar s Jankom, i tu je sasvim velikodušan bio: "Badava!... Dirnuo sam ga malo gde ga boli! Pi! Tako se to neki put otme čoveku pri čaši vina! Siromah! Da, da! Pomislite, on... Pa mene zove! Dakle, ja sam pozvan, - biram oružje i prvi pucam! Vežem ga za dud, imam prava, pozvan sam..., pa napunim top..., naravno, ja biram oružje!... i..." - on lupi dlanom po vodi i zviznu.

Katanić se na to tako gromoglasno zasmeja da se svi okretoše. Ali on se tresijaše i sve glasnije smejaše. Šmurnu se i pod vodu, ali i više njegove glave izbijaše veliki klobukovi. Kad se ispravi, obrisa dlanovima oči i, slatko se smejući, reče poručniku:

- No, taj zacelo ne bi lasno prošao! Tome biste vi pokazali s kim hoće da se dueliše! - Pa onda nanovo prsnu u smeh i isprekidano nastavi:

- Naravno, vi ste pozvani..., izaberete top..., ha, ha!... Pa njega za dud! Ha, ha!... Siromah, ni parčeta od njega ne bi ostalo! Ha, ha, ha!...

Poručnika ne samo da ne uvredi ovaj smeh nego se i sam stade smejati. Najzad se opet namršti:

- E, ali sad je sve prošlo! Ja sam još čekao do osam sahata pismen poziv, kao što je to red. Ali on ne pozva! - Tu poručnik sleže ramenima.

- A to je red? - reče Katanić s pritvornim i glupim interesom.

- Naravno da je red! To traži i moja oficirska čast.

Katanić čisto zbunjeno sleže ramenima.

Košutić je dokopao priliku da priča o nekim "amerikanskim" duelima gde se, čini mi se, protivnik poji rastopljenim olovom, guta pilule od inamita i na sve se to još ravnodušno smeši i najpre čačka zube.

Janko, pak, bio je u tako žalosnom stanju, da nije znao kud da se okrene. Strašno osećanje stida i poniženja, koje se ne da izgladiti nikakvim taktom ni heroizmom. Pitao je sam sebe: koji ga je đavo nosio da ulazi kad je video pijane ljude? Posle se kinjio što je tako primio srcu reč "dulčineja", i naposletku sav se znojio od stida i jeda kad se sećaše kako je, kao kakvo derište, izvukao sablju brigadirovu i doveo sebe u "glup, gluuup, najgluplji položaj na svetu!" Što je najgore i najcrnje, to je što sad ne zna šta da radi. Da ga zove ponovo na duel, - koješta! Da se bije s njime kao kakva propalica u parku, te da načini još veći skandal - "pi!" On se pljesnu rukom po čelu. - "Svako čudo za tri dana!" Ali daj preživi ta tri dana!

A Marija toga jutra beše tužno milostiva. Velike oči behu još jače prekrivene trepavicama. Kad se nađe u parku s Jankom, ne reče mu ni "dobro jutro!", ali ga tako značajno stište za ruku i tako milostivno pogleda, da je on iz toga više pročitao nego što ima u celom Majerovom Leksikonu. Očigledno beše u tome ono slatko sporazumljenje koga se on toliko kao bajagi bojao. On ćuteći hodaše pored nje, a grudi mu brektaše pod nekim osećanjem koje se u neku ruku prelivaše u beskrajan, tih, sladak bol. "Sve zna", mišljaše on u sebi, i u jedan mah, ne htevši i ne misleći ništa, a okrenuvši glavu od nje progovori:

- Vi sve znate!

- Sve! - reče ona takođe ne obrćući glave. I oboje gledaše u travku, parče šljunka ili crvotočinu; ali kroz te stvarčice, kao kroz okular mikroskopa, širi se veliki. nepoznat, primamljiv svet, preliven čudesnim i božanstvenim začinom.

Ceo dan ne progovoriše reči, m za ručkom, m za večerom i kao da bežaše jedno od drugoga, a ipak se svaki čas kao nehotično sukobljavahu. Posle večere odoše odmah svako u svoju sobu i oboje osetiše potrebu da dugo, dugo još, pošto je sav svet spavao i hrkao, gledaju u od oblaka progrušano nebo i da se razgovaraju po zvezdama. U to gluho doba Janko, s nekim tajnim osećanjem od koga je drhtao, otvori širom vrata od svoje sobe, leže nesvučen na krevet i pokri lice rukom. Sve je tiho kao u groblju. Ujedared on ču da nešto šušti, a grešna misao odvede ga na Mariju. Ali, je li to san u koji se bojaše pogledati otvorenim okom? Šuštanje pređe u njegovu sobu, kad on diže bojažljivo ruku s očiju, ugleda nju više sebe, u beloj haljini, nagla se nad njim i sluša mu dah. Valjda ne zna da li on spava. Tada jedva čujno prošaputa:

- Što si tužan?

On htede skočiti s kreveta, raskinuti jaku što ga tako strašno davljaše, stisnuti je u naručje, pa tako valjda umreti, ali ga snaga ne posluša. Ne mrdnu ni prstom, ni okom ne trenu, i na jedvite jade takođe prošaputa:

- Volim te!

Ali tada mu već pomrče svest, i on više i ne vide kako ona ostavi njegovu sobu.

Baš tada prođe pored njegove sobe poručnik, stupajući krepko i otresito, tako da mu ostruge u ovoj tišini zvoniše čisto kao praporci. On pevukaše neku pesmicu od ne baš sasvim solidnog značaja. I on ostavi vrata od svoje sobe otvorena i polako se skidaše zviždućući. Kad bi gotov, napisa ovakvo pisamce:

Gospodine! Vaša se žena vrlo lepo ponaša ovde. Neki g. Janko ne izbiva od nje ni danju ni noću.

Jedan vaš prijatelj

Onda pročita pismo još jednom, podvuče reči "ni noću", zatvori ga u koverat i zapečati ga polovinom dinara. Adresova na muža Marijina i zadenu ga za kapu da ga ne zaboravi predati. Onda zevnu, prevrte se na krevet i zahrka mirno, spokojno i slatko, kao čovek koji je učinio dobro delo i hrišćansku dužnost.

A Janku čudno beše te noći. Tako se je osećao jednom još kao dete, kad celu noć ne sklopi oka, nestrpljivo čekajući kad će svanuti dan Vrbice da obuče nove haljine. Samo što u ovom prijatnom osećanju beše nečega, kao što rekoh, bonoga, i on se s neobičnom voljom zadržavaše baš na tome. Svaki čas mu se činjaše da čuje opet ono tiho šuštanje. Čisto obamre, i po prsima kao da mu puše neki mirišljavi vetrić koji ga tako zanosi kao ono kad čovek na ljuljašci zažmuri. Ponekad raširi ruke: hteo bi nešto zagrliti u naručje, - pa tek kad vidi da je sve prazno i tiho oko njega, onda ga još jače obuzme osećanje ćudljive sreće koja mu se, kako mišljaše, već više ne izmače. Njen balzamičan dah još kao da mu omotava ugrejano čelo ispod koga je tako bojažljivo iskliznulo ono "volim te!" Sad, sad da je opet da dođe, kako bi joj on znao kazati zašto je tužan - "zato..., zato...", ali on ni u mislima ne dovrši rečenicu, već se prostire pred njom, celiva joj vrh cipele, pa posle sakriva čelo i oči u njenu dugu kosu, rastapa se u ništa pod njenim tužnim milostivnim pogledom. Sad mu se čini da joj je naslonio glavu na rame, pa se zalud muči šta da joj kaže, kakvim rečima da prospe pred nju ono varivo u srcu svome, prema kome je usijana lava ledeni aparat; jer, naravno, niko pre i niko posle njega nije mogao ljubiti, "ovako ljubiti". "Jer šta ja imam od svega ovoga!" mišljaše on. "Tuđu ženu!" I sa toga se sve ovo začinjavaše nekom nejasnom mišlju slatke smrti u kojoj kao da je neizbežan vrh njegove ljubavi.

Tek u samu zoru, kad otpočeše škripati vrata na sobama i sanjivi momci i devojke promicati hodnicima, usta on s kreveta i zatvori vrata i prozore. Život koji se buđaše napolju utišavaše onaj život u njemu. Kao da mu smetaše mišljenju ono tabanje pored njegovih vrata, te prodrema malo, pola u snu, pola na javi, s Marijinom slikom koja se tako koketno prikradaše k njemu i opet bežaše od njega čim što napolju lupne.

Kad ustade i napolje iziđe, brzo i strašljivo prođe pored vrata od njene sobe i čisto se radovaše što je ne vide. Na ulasku u kuću istrča pred njega sobarica sudije Perinovića, koja je i Mariju posluživala, i predade mu jednu ceduljicu. Cedulja ne beše u koverti, ne nošaše nikakve adrese, a unutra stajaše: "Vi ste još spavali kad su po mene i Cuju došla kola Mladenove tetke iz sela koje je ovde preko brda. Baviću se koji dan." Potpisa ne beše.

Janko se u prvi mah obradova ovome, ali već oko podne spopade ga strašna čama i osećanje beskonačnosti.

Nigde da nađe mira! Leškari na krevetu, turi ruku preko očiju pa sanja, sanja. Onda ujedanput skoči, pa po sto puta prođe sobu tamo i amo. Posle opet legne na krevet, pa se daje u misli kako ona ulazi kao senka, šapće mu. Zamišlja kako bi mu bilo da ga pomiluje rukom po usijanom čelu, kako bi se on onda topio, kako joj ne bi ništa govorio, samo bi uzeo kraj njene haljine, pa bi ga ljubio..., aja, ne bi ga ljubio..., naslonio bi ga sebi na obraz..., njenu bi ruku naslonio na obraz..., samo bi je malo dodirnuo usnama. Ako bi ga ona poljubila, on bi..., šta bi on radio?... On bi kazao hvala, hvala!... Ne! Ne bi ništa kazao... umro bi, da, umro bi - to je najlepše!

Ali i to se već dosadi, spopade ga nestrpljenje. Pred veče pođe putem kojim je ona otišla i iđaše napred, a sve mu se činjaše: sad će je sresti; i čim čuje da otud zvrkte kola, već smišljaše kako će kazati da je sasvim slučajno pošao ovuda da šeta, a nije upravo ni znao da je to taj put. A da će se ona vratiti večeras, sad odmah, - to mu je govorilo srce njegovo, i stoga iđaše sve dalje napred, i sve slobodnije, jer se sve više osamljivaše. Ali ujedanput se trže, kao da stade na guju, jer pod jednom vinjagom ugleda profesora Nedića s nekom knjigom i crvenom pisaljkom u ruci. Nema kud natrag, pozdravi ge s njime, obrisa znoj s čela i primi ponudu da i sam sedne pod vinjagu.

- Pazite samo šta ovaj kaže - reče profesor i poče čitati neku dugačku rečenicu iz knjige koju držaše u ruci. Janko je čuo samo s početka jedno: "als", na kraju "worden ist", i u sredi dvaput "hohere Regionen". Iz učtivosti izjavi dopadanje i zamoli da razgleda knjigu.

- Baš bih vas molio, ako imate što za čitanje - reče on Nediću, a ujedno se obradova ideji da će kakvom prijatnom lektirom moći rasterati čamu.

- Drage volje, drage volje! - reče profesor. - Ja imam ovde Abhandlungen über die moderne Politik[2] od Levenštajna, nekoliko Geteovih stvari, - znate, i taj je bio veliki mislilac; pa onda imam: Ueber das Wesen der Gedankenlehre[3] od Sonenštajna, pa onda, onda... od Sauertajga...

- Molim vas štogod od Getea! - prekide ga Janko.

- Drage volje, molim! Hoćete li da se vratimo, pa da vam odmah dam?

Janko pristade, ali se kradimice svaki čas obrtaše, sve misleći da će ga stići njena kola.

On u svojim mislima i ne ču kako mu Nedić celim putem deklamovašte stihove iz Fausta i pretresaše poredom ono nekoliko krnjataka što je pročitao iz Getea.

- Ovde imam i Vertera: Patnje mladoga Vertera - ako hoćete to?

- Čitao sam nekad, - reče Janko - ali davno. Mogu bas to uzeti!

- Dakako! - Koliko se mladih ljudi ubilo zbog toga! Haj haj! Kao muve. Pročitaju Vertera, pa pištolj u čelo!

Janko, koji se kao kroz maglu sećaše Verterove sudbine pri ovim Nedićevim rečima čisto oseti nešto hladno na čelu.

"To će taman pristati za mene", mišljaše on i gotovo s nestrpljenjem čekaše da dođu kući i da uzme knjigu.

U toj se knjizi priča kako je neki sanjalo, po imenu Verter došao u neki kraj gde je tiho i mirno, idilski, i tu poznao jednu devojku koja se zvala Lota, a bila zaručena sa nekim Albertom. Verter se odmah zaljubi u nju, i već ne zna od ljubavi kud udara. Albert, koji je za vreme poznanstva Verterova s Lotom bio negde na putu, vrati se i venča s Lotom. Verter, da bi razagnao svoje jade, primi se nekakve službe i ode odatle ali nabrzo se vrati, i njegova se ljubav prema Loti još jače razbukti. Jednom, kad joj muž nije bio kod kuće, spopadne je ljubiti, ali već posle toga nije mu ostalo ništa drugo nego da se ubije. On ozbilja napiše, kao što se to obično radi, mnogo pisama, pogori svoje hartije, napuni pištolj, potegne i ubije se.

Janko samo malo povečera, pa se naklopi čitati. Oho, kako je to beskrajna slast deliti s nekim sudbinu! Već na prvim stranama Janko vide da je i on sam Verter, i, pri svakoj sceni u knjizi, tražaše kakvu sličnu sitnicu iz svoga života. Verterova jadikovanja za samo ga srce ujedahu, i on mu u pameti stiskaše ruku koja je već davno na nebu s Lotom zajedno. Sve, sve mu se dopadaše, i u svemu on viđaše sebe. On se slaže s Verterom da mu ne trebaju knjige, jer je srce i bez toga uzburkano; samo mu treba tiha, mirna pesma koja se peva deci uz kolevku. I njemu je, kao i Verteru, najmiliji onaj pisac u kome on nalazi svoj svet i gde je sve nalik na život čitaočev. A u Verteru je sve tako nalik na Janka. Nalik ono bežanje od sveta a traženje Marije, nalik je ono osećanje koje ga prožima od glave do pete kad se, kao što veli Verter, njegov prst nehotično takne njezinoga ili kad im se noge sretnu pod stolom. "Ja trgnem nogu nazad, a tajna neka sila vuče me opet napred - meni mrkne svest!" Sve tako, ama u dlaku! I njemu je Marija nešto sveto, i u njenom prisustvu ćuti svaka požuda! Ljuti se na Verterova prijatelja što mu savetuje da se prođe Lote: "Lasno je to kazati!" Pa kako je dobra Lota koja pušta Vertera da se pokatkad isplače na njenoj ruci! - I on će to pokušati kod Marije, to je zaista uzvišeno a nevino zadovoljstvo. Verter čita Loti onaj prevod Osijana[4], a Janko? - On će Mariji dati Vertera da čita. "Nek vidi moje jade!" I što se više primicaše kraju knjige, tim se sve više zbratimljavaše g Verterom, i najzad, kad Verter uzima pištolje, i Janko pogleda svoj revolver na zidu, koji mu izgledaše kao nekakav signal, i iza njega kao da vidi bono i bledo Verterovo lice koje kao da mu značajno klima glavom: "Tako, tako, bratac, mi jadni sirotani! Ljubimo, ali tuđe žene; pošteni smo, pa zato treba da umremo! Hodi!"

"Zdravo, zdravo mi budi, pobratime, - poklicavaše Janko u sebi - skoro ćemo se videti!"

I upravo ne tražeći nikakva dalja razloga, on se oprijatelji sa smrću. I onaj nerazumljivi trenutak, u kome se prestaje živeti, tako prijaše njegovoj sanjalačkoj prirodi, da ga gotovo s nestrpljenjem čekaše. Slatko mu bi kad pomišljaše kako će ona možda na njegovo, već jednom kao mramor hladno čelo pritisnuti svoj ugrejani poljubac. "Tada, tad ću biti najsrećniji!" A da li će on to osećati? "Dakako! Šta kaže Verter?" On ponovo pročita ona mesta sebične filozofije gde se bez ikakve rezerve patnicima obećava nagrada "tamo gore".

Čitanje se produžilo i sutra do podne, a posle podne Janko već poče po propisu uređivati svoje stvari, pisati pisma i među njima jedno sasvim veliko, u vidu dnevnika, a namenjeno Mariji. Osobito uživaše u svojoj "mirnoći", a mirnoćom on zvaše glumačko navlačenje osmejka ili mrština na svoje lice, iako se unutra u duši uvijao kao crv.

I u celom tom svom delanju on nijedanput ne pokuša da da sebi računa zašto on to sve čini. Zašto je on tako nesrećan i šta sve mora čovek imati pa da se ne mora ubijati? Beše li i ovo posledica njegovog vaspitanja ili neke urođene prenadraženosti? Na to se ne da lasno odgovoriti. Što se njega samoga tiče, on, kad je pokušavao da to sve sebi objasni, odmah je posustao i zaklanjao se za bolešljivog Vertera i za veliko ime Geteovo. Tako rade i matori ljudi koji se u mladosti nisu napatili!

Od prvog sastanka Marijina s Jankom Katanić ga ne beše ispustio iz očiju. Pratio mu je svaki korak; znao je i za naimanju sitnicu. Ništa mu se nije otelo - njihove šetnje, razgovori, pa čak ni pismo poručnikovo na Marijinog muža, ni Marijina cedulja na Janka, ni samo čitanje Vertera. Jedno je samo što on nije znao, upravo nije verovao pričanju poručnikovu - da je Marija noću ulazila u sobu Jankovu.

Mogućno je da je Katanića mnogo štošta kretalo da tako pazi na Janka; dva su, pak, uzroka poznata i nama: prvo, što beše od prirode radoznao, ako se, to jest, može nazvati prostom radoznalošću ono interesovanje za potanku istoriju svih i svakoga, i uživanje u saznavanju najskrivenijih misli u čoveku koga posmatraš. Možda se time zadovoljavaše njegovo urođeno vlastoljublje jer se i na taj način u neku ruku vlada svojom okolinom. Eto, npr., u kupatilu ne beše nikoga ko nije čisto zazirao od Katanića, i niko ko ga poznaje ne bi se začudio kad bi mu Katanić u razgovoru, uz reč pomenuo za kakvu duboku tajnu. S druge pak strane, Katanić je bio vajkadašnji prijatelj Mladena, Marijina muža, u čijoj je kući odrastao poslužujući još kao đak. Mladenov ga je otac dao, po svršenoj nižoj gimnaziji, u apoteku, pomagao mu da ode na kurs i jamčio za njega kad je otvorio apoteku na svoju ruku. Otud se on osećaše vezan za Mladenovu kuću i Mladenovu rodbinu. Za Mladena lično i po tome što se njihove naravi podudaraše, iako se obično kaže da se ne mogu voleti dve sasvim jednake duše. Uostalom, one i behu jednake samo u jednoj polovini svojoj, a to u ozbiljnosti i u odvratnosti prema svemu što je nosilo tip izjava prijateljstva ili ljubavi. Inače, kad bi se, kao što se to poneki put radi, poredile ćudi s životinjskim osobinama, Katanić bi morao biti mačka, a Mladen lav, - ipak, dakle, oboje felis[5]. Katanića ste već unekoliko poznali. Ako mu oduzmete malene lukave oči, pa ih zamenite osrednjim, uvek otvorenim; ako ironične brazde s oba kraja usana dignete i turite ih među obrve, - onda imate Mladena! Najzad su mogli ledno drugo voleti i stoga što im se interesi nikad i ni u čemu ne ukrštaše. Kad je Mladen otišao sa službom u Beograd, i njihovi se odnosi prekidoše, jer nijedan ne beše voljan pismima krpiti lično raskinute veze; ali veza koja se još u detinjstvu zatekla nije popustila u snazi. Kad se Mladen ženio, poslao je i Kataniću štampan poziv na svadbu i na njemu je još dopisao perom: "Nikako drukčije da ne učiniš nego da dođeš!" Katanić mu na dan svadbe čestita samo žicom, i to beše sve. Pa i posle svadbe njihova korespondencija ne ožive - pisali su samo po kakom poslu. Tako, npr., kad je Mladen kupio kuću, tražio je od Katanića dvesta dukata na zajam za tri godine. Katanić uzajmi toliko od Stojana Bardagdžije i posla Mladenu s ovakvim pismom: "Evo ti šaljem novce! Ne trebaju mi pre dok i sam ne kupim kuću". Te novce vratio mu je docnije Mladen s nežnošću koja ne priličaše njegovoj naravi - u kesici koju je njegova žena izvezla za nepoznatog prijatelja svojega muža. Katanić, opet, sa svoje strane, zamota kesicu u finu hartiju, turi je u jednu apotekarsku kutijicu i zatvori u ono odeljenje verthajmovače koje se zove "trezor". A obojica bi se oni nasmejali nekome drugom koji bi tako radio. Ono veče kad je Mladen došao sa ženom i sa sestricom u kupatilo, Katanić ga je, naravno, odmah video, ali ne mogaše odmah prići, jer po svojoj opreznoj, mačjoj prirodi hteo je najpre da se sam sa sobom dogovori kakav će položaj da uzme prema Mladenovoj ženi. Ujutru pred zoru probudi ga jaka glavobolja, tako da je jedva u deset mogao ustati i izići napolje; ali Mladen već beše otputovao; a s njegovom ženom šetaše se Janko po parku. Katanić je umeo biti Evropljanin i znao je kako mu se valjalo javiti Mladenovoj ženi, ali ga od toga zadrža ili njegova narav, jača od Evrope, ili neka lukava slutnja da će, ovako povučen, moći bolje paziti na ljubavnu igru koja, kao što mu se na prvi pogled učini, beše neizbežna, a kojoj bi zasad bilo nerazložno stati na put. Ali već posle četiri dana on se uplaši od onoga što njegovo bistro oko naziraše kroz zbunjeno lice Jankovo i još sanjivije oči Marijine. Tada on napisa Mladenu dugačko pismo, najduže koje je ikad napisao, u kome mu nagovesti kako se zbog glavobolje nije mogao još ono veče javljati Mladenu i njegovoj ženi, a sutra, opet, beše pozno. Tu dalje, kao uz reč, a sasvim zatrpano u druge sitnice, stajaše i to: kako svaki dan viđa njegovu ženu, zdravu i veselu, "s gospodinom Jankom, koga ti izvesno poznaješ". Naposletku je dodao još i ovo: "Jako bih se radovao kad bi ti došao što pre, da se vidimo i malo porazgovorimo, i da me predstaviš tvojoj ženi. Tom prilikom imao bih ti saopštiti jedan vrlo važan plan o jednom preduzeću koje bismo mogli oba učiniti." Pod ovim "preduzećem" on je zamišljao kupovinu vina, ili ma kakvu laž koju će već spremiti dok Mladen dođe, a glavno mu beše da Mladen vidi Janka i da se zna naći. Mladen, kad je pročitao ovo pismo, nije upravo ni obratio pažnje na toga Janka, misleći da će to biti kakav prijatelj njegove kuće, kome Katanić ne znađaše pravog imena. Jedno mu se samo čudno činjaše: ne reč o "preduzeću" već preko mere dugačko pismo Katanićevo. Otkud to? Ali već posle po sahata on ode u kancelariju, zatrpa se poslom i sasvim zaboravi na Katanićevo pismo s Jankom i preduzećem, pored koga nije ni opazio podvučene reči "što pre".

Trećeg dana posle onog poručnikova pisma i posle odlaska Marijina u selo, uveče, kad je Janko najživlje uređivao svoja pisma i premišljao "kakom paklenom spravom da razori svoje bedno srce", šetao se Katanić s poručnikom kroz glavnu aleju. Poručnik pobedilački pričaše kako ga Marija od dva-tri dana oštrije gleda: "Dobar znak, fiksira me!" i uveravaše da je on u stanju zadobiti ljubav svake ženske na svetu: "Mlad sam, nisam ružan", a u sebi mišljaše: "Nisi valjda ćorav, vidiš kako sam lep! Oficir sam, a sve ženske luduju za oficirima, pa još konjički!" Katanić bi drugom prilikom uživao u ovakvom pričanju i još bi izazivao poručnika da tovrlja i dalje, ali sad beše isuviše zamišljen i ozbiljan. On se brzo odvoji od njega i pođe u svoju sobu, smišljajući kakim načinom da ponovo pozove Mladena da dođe, "jer je već krajnje vreme!" Da mu kaže istinu - "to bi ga ubilo, a stvar se još daje popraviti". Ali šta da radi, kako da počne? Već ga izdadoše sve kombinacije, kad ga umalo ne pregaziše jedna kola iz kojih iskoči - Mladen!

Da ga je ko dobro uočio onoga dana kad je doveo Mariju u kupatilo, opazio bi da je sad još mršaviji i bleđi, a obrve kao da su mu gušće i jače pale na oči.

Katanić stade kao ukopan, pljesnu se najpre po čelu, pa onda dlanom o dlan; i onda se zagrli s Mladenom.

Mladen se plašljivo osvrnu:

- Moja žena!

- Otišla je nekoj tvojoj rodbini ovde u selo.

Mladen plati kočijašu. Uze Katanića ispod ruke i ništa ne govoreći povede ga prvom stazom koja od gostionice vođaše u park. Nikoga ne beše na pogled. Mladen izvadi poručnikovo pismo iz špaga i ćuteći pruži ga Kataniću. Katanić i ne zaviri dobro u pismo, a već mu ga vrati:

- Znam!

Mladen ga uprepašćeno pogleda. Katanić se načini ravnodušan:

- Laže taj pas! Znam ja ko je to! Pokazaću ga i tebi. Istina, nešto ima i u stvari - Katanić se ujede za jezik; to jest, nema ništa..., nešto ima..., izgleda, to jest, kao da ima... ali ništa, ništa rđavo!

U taj par behu naspram česme. U blizini seđaše zamišljen Janko s otvorenom knjigom u ruci.

- To je on! - reče Katanić i pokaza Janka Mladenu.

Baš u taj par Janko ostavi knjigu na klupu i priđe česmi da natoči čašu vode.

Unaokolo nikoga ne beše. Katanić se pažljivo osvrte. Dokopa knjigu s klupe, turi je sebi pod kaput, pa pođe dalje ne osvrćući se i živo govoreći i gestikulišući.

Kad se odmakoše podaleko, Mladen pogleda Kataniću pod kaput gde je knjiga stajala i začuđeno zapita:

- A što to?

- Na, pa noćas razgledaj! Ko zna? Može ti trebati! Mladen, ne znajući zašto, gotovo pobožno uze knjigu, pa je uri sebi pod kaput.

Ćuteći idoše dalje. Kad već zađoše u šumu, Mladen sede na jedan panj, turi glavu međ' ruke i uzbuđeno, a jedva čujno progovori:

- Dakle, sve je svršeno!... Propalo! Katanić čisto zadrhta:

- Bog s tobom! Šta ti je?

- Nemoj ništa kriti! Ne verujem ničemu drugom, ali na tvom licu vidim da je sve sušta istina.

Katanić bi samog sebe ćušio. Hteo bi nešto govoriti, tešiti ga, ali ne znađaše kako. Stvar odista ne beše za očajanje. On ovako mišljaše: Sve zavisi od Mladena! Marija sad nije ničija. Ko od njih dvojice bude bolji, Mladen ili Janko, onome će se i prikloniti. Žena je što i dete. Ko mu da bolju igračku, onoga više voli. "Da sam ja", mišljaše on, "njezin muž, ja bih već znao kako bih počeo!"

A suton se poče poistiha i čisto bojažljivo spuštati. Vazduh kao da se procedi kroz nešto, stade mirisati i ispravljati klonulo lišće. Komarci pođoše u pljačku držeći se pravca prema gostionici, odakle se začuše zvuci neuređene muzike. Mladen izdiže glavu.

U njegovu pogledu beše nešto bankrotsko, u Katanićevu, opet, toliko nežnosti da ih zbilja ne bi mogao poznati ni onaj koji je s njima svaki dan. Ova dva, po svome ophođenju, inače kao kost suva čoveka činjahu se u ovaj par kao dva goluba. Jedan sa slomljenim krilom, klonuo; jedan zdrav, s punom gušom, voljan da ga zahrani. Katanić ne beše više on; na licu, u držanju, u govoru, u pogledu, više ni traga one lukave opreznosti, povučenosti i zatvorenosti s kojom kao da se beše rodio.

On dohvati Mladena za ruku i uzbuđeno progovori:

- Mladene, tako ti Boga, budi čovek! Evo ti se kunem svim na svetu da sam pazio na svaki korak i da ništa nisam video što bi ti kaljalo obraza i doma. Trebalo je, istina, ranije doći, ali to pismo Vasiljevićevo sušta je laž. Tako mi Boga! Evo oba moja oka ako tu ima truna istine! Uši da odsečem ako nije sve presna laž!

Mladen čisto ožive. Pogled mu se razbistri. Katanić, okuražen, nastavi:

- Stvar je u ovome... Vidiš: tvoja žena, ona je u neku ruku sanjalica, pa naišla na čoveka sanjala. Verujem da oni oboje isključno po tome što su im prirode slične, simpatišu jedno drugome, ali kakva je to nesreća? Vidiš: ovaj slepac čita Vertera, i bogzna koliko ga on ceni samo zato što odgovara njegovoj prirodi koja traži neprestano da gori i bukti! Ali, nesrećnik, nije on kriv što mu se dala prilika da baš u ovome pravcu hrani tu svoju prirodu. Nije on zato nepošten. Treba mu samo otvoriti oči, to jest, i njoj i njemu, i turiti ga na drugo ognjište, samo da opet može biti u groznici, pa će se on sam proći tvoje žene, a i ona njega. Poniziti verterizam u njegovim očima, a dići što drugo, pa eto ti i izlaska! Zainteresovati ga za politiku, prijateljstvo, otadžbinu, što mu drago, već naći će se šta! Razumeš me?

Mladen je za vreme celog ovog razgovora blenuo samo u Katanića, i mada mu misli biše na sasvim drugoj strani, mada ni reči ne razumede, ipak se osećaše umiren, jer iz Katanićevih očiju i odsečnog glasa sijaše odsudna pouzdanost i oduševljena mirnoća.

Kad se vratiše, mrak beše uveliko pritisnuo kupatilo, i njegov park, njegove kuće, česme, kupatila, - sve to izgledaše crno i veliko. I Mladenu se činjaše da je to vraška pećina, sklonište zlih duhova. Podiđe ga nekakav strah i jeza, i on se obradova kad stigoše gostionici gde blešte sveće i vesela lica bezbrižnih gostiju.

Sedoše u jedan krajičak u parku pred mehanom i ćuteći večeraše. Pa posle odmah odoše u Katanićevu sobu. Tu Katanić ponovo razvrže svoje nazore, poglede, mišljenja i verovanja. U tom Mladen izvadi ukradenu Geteovu knjigu, pa je pruži Kataniću:

- A s ovim šta ću?

- Kako šta ćeš? - reče Katanić izdignuvši obrve. - Razgledaj noćas, mogućno ćeš naći štošta što će ti trebati! Nisi nikad čitao Vertera?

- Čitao sam.

- Pa zar ti, koji poznaješ svoju ženu, a čuo si šta sam ti pričao za Janka, zar ti ne vidiš tu sličnost s Verterom? Ovaj smetenjak bar isti je Verter, i ja ne verujem te nije još i toliko lud da bi se i ubiti mogao.

Mladen pođe zamišljeno prevrtati knjigu, ali mu odmah padoše u oči silna mesta, gotovo na svakoj strani, ispodvlačena pisaljkom. On poče pažljivo čitati. Da li je ta mesta podvlačio sam Janko, da li gospodar knjige, profesor Nedić, to ne znam ali Mladen, naravno, mišljaše samo na Janka. I iz tih ispodvlačenih mesta on sastavi sebi potpunu sliku Jankovu, i već mu se činjaše da ga poznaje odvajkada. Ne znajući zašto, on na jednoj hartijici poče praviti kojekakve primedbice na Vertera i uvek bi ih najpre saopštio Kataniću: "Pazi, molim te!" pa bi onda pročitao s usiljenom deklamacijom kakvu benastu Verterovu lamentaciju na svet, na ljude, na nebo i boga, i sve što vidimo i ne vidimo. Katanić sa zadovoljstvom slušaše Mladenove zajedljive primedbe u kojima on nazva jedanput Getea čak i budalom.

- E, vidiš sada! Sad znaš toga Janka, a znaš svoju ženu. Vertera si pročitao - sad treba krojiti plan.

- Znam - reče Mladen, a upravo i ne sanjaše kakav bi to morao biti plan. Kako već beše umoran, on opet pruži Kataniću knjigu:

- A ovo?

- Vratićemo mu. Zar on, misliš, zna da ju je onda držao u ruci?

- Čuješ, - reče Mladen - nije lepo od nas...

- Šta nije lepo?

- Pa to! - on pokaza očima na knjigu. - Špijunisali smo čoveka u neku ruku.

- Hajde, molim te! - reče Katanić. - Lezi pa spavaj! Još ćeš i ti početi plakati kao Verter.

Mladen, da ne bi bio Verter, nasmeja se i poslušno se izvali na krevet.

Sutradan, oko devet sahata izjutra, vrati se Marija s Cujom iz sela. Mladen beše s Katanićem u njegovoj sobi. Kad ugleda ženu kroz prozor, on obamre. Nekoliko puta duboko povuče vazduha, pa smušeno pođe napolje.

_ Čekaj! - reče mu Katanić. - Stani da se dogovorimo!

- Znam ja već sve!

- Ama stani, priberi se!

- Ne boj se ništa, već ću se pribrati.

On opet pođe vratima. Katanić ga zadrža:

- Ono pismo poručnikovo pokazaćeš joj. Onako, naravno, uzgred, u smehu, ili...- Dobro, dobro! Mladen se otrže i iziđe. Katanić pođe uzbuđeno hodati gore- -dole po sobi.

Sastanak Mladenov sa svojom ženom bio je mnogo lakši nego što bi čovek mislio. Uzbuđenje je bilo s obe strane podjednako, a pri tom tako jako da jedno drugo ne mogaše posmatrati hladnim okom koje jedino može suditi. Mladen je išao s tugom za izgubljenim rajem, Marija s nemirnom savešću. Sastanak beše ipak toliko krepak da u odsudnom trenutku izgubi svu snagu i očajanje, s jedne, i grižu savesti, s druge strane. On nađe nju isti onaku kakvu je i doveo - otvorenu, iskrenu, veselu, vedra čela, s očiglednom radošću, a ona njega isto onako velikog, blagog, s nekom gotovo očinskom nežnošću. Slatko obmanjivanje sebe sama razli se povrh ovog sastanka i prekrili sve crne misli kojima ionako izlaska ne beše. Ta očajanje i nemirna savest ne stanuju lasno u grudima ljudskim. Čovek ih bije čim stigne, a najsilnije samoobmanom.

Mladen držaše da je nemogućno, "apsolutno nemogućno";

Marija advokatski mišljaše: "Pa šta sam ja, kao bajagi, učinila?" i čisto je čikala fakte koji su se i u njoj i napolju nagomilavali.

Počeše sasvim obične razgovore. Pitaše se za zdravlje, za put, kuću i tako koješta. I Bog zna da li se na ovome ne bi svršila cela istorija, da oboje čisto plašljivo ne pogledaše kroz prozor da li se otkud neće pomoliti "taj Janko".

Mariji bi najmilije bilo da se ovoga časa putuje. Sunđerom vesele zaboravnosti brisaše ona živo svaku scenu iz svoga života i odnosa prema Janku, i u slatkom osećanju časnog života postajaše sve bleđa i hladnija vatra koja je dan pre sagorevaše. U tim mislima ona se iskreno i nežno savijaše oko Mladena koji s punim srcem milovaše njenu meku kosu. Već beše došlo sve na staru meru, kad sunce stade biti pravce u teme.

Pođoše na ručak. Uđoše u gostionicu. Za onim stolom već seđaše zamišljen Janko.

Marija onom silnom snagom, urođenom našim lepim polovinama, veselo i otvoreno predstavi svome mužu zbunjenog Janka, "moga prijatelja iz detinjstva, koji mi je ovde u svemu bio na ruci".

Preko Mladenova lica prhnu samo jedan oblačak neprijatnog iznenađenja, ali on se ubrzo pribra, stište dobro ruku ovog "prijatelja svoje žene" i, misleći na poručnikovo pismo, izjavi mu zahvalnost: "koji ste bili tako dobri da ste..., koji ste imali dobrotu..., naravno, kako je ona sama ovde bila"...

Janko se zaplete. Rukom, kao da se brani od pčela odbijaše zahvalnost:

- O, molim, molim, ja mislim i svaki drugi..., naspram dame ... Mi se već odavno poznajemo!

On se usili da opravda ovo "staro poznanstvo":

- Znate kad sam vas ono vodio u komendiju?

- Pa ste posle izvukli... - reče Marija, pokazujući lepezom kako se bije.

Oboje govoriše neprirodno veselim i razdraženo nemarnim tonom. Mladen jasno, osobito po pokretima lepeze, vide neprirodnu koketeriju u svoje žene. Janko mi izgledaše sav zelen. Sve o čemu je samo sumnjao, sad mu se pokaza suštom istinom. Pa ipak mu se Janko činjaše više za sažaljenje nego za mrzost. Svakako, pak, valja ga pobediti, pa ma kako bilo. Tu mu pade na pamet Verter, i zamalo što, bez ikakva povoda, ne poče vikati na Vertera i Getea i celu nemačku romantiku. I Bog zna ne bi li se on i upustio u deklamovanje da Katanić ne priđe stolu.

Mladen odmah skoči. Predstavi ga svojoj ženi i ponudi ga da s njima ruca. Katanić se, kao ono mačka što se uvek dočeka na noge, obešenjački praktično nađe u ovome društvu. Zaturi odmah razgovor, i, posle pola sahata, njegove anegdote tako osvojiše, da i Mladen, i Marija, i Janko, pa i Cuja, brisaše suze koje im od smeha udaraše. Mladen sasvim zaboravi svoju brigu, tim pre što gledaše raspoloženog Katanića, jer on ne opazi da mu šala ne ide od srca i da mu se anegdote čas po mogu primeniti na Mariju i Janka.

U takvom razgovoru zateče ih već i večernje. Katanić predloži da se prohodaju, pa posle kupaju. Svi pristadoše. U tome stiže i veče.

Po večeri Mladen pozva i Katanića i Janka na vino i kafu.

Neko vreme, pošto razgovor posta odrešeniji, Mladen se poče sasvim nevešto vrteti oko teme romana. Čas po bi hteo da navede razgovor na Getea, pa da se osveti i Janku i Verteru, ali mu se boja nikako ne primaše.

Katanić se već poče jediti i ugrizivati za usne. Najzad ga izdade strpljenje. On ispovrti iz špaga Getea i tresnu ga o sto, tužeći se da ga žulji u kaputu.

Janko, iznenađen, dokopa knjigu:

- A gle!

- Šta?

- Knjiga!

- Pa da!

- Ta znam, ali moja!

- Vaša?

- Ta da!

- Gle!

- Znam, pa otkud vam?

- To sam danas kupio od onoga malog perečara.

- Perečara? Obešenjak, ukrao mi!

- Kaže, našao je!

- Našao? Verujte! Mladen se obradova.

- Šta je to?

- Gete, - reče Janko. Pa tu je Wahlverwandschaften, Werther...

- No, želeo bih znati ko to još može čitati!

- Molim vas, - reče Janko, čisto uvređen - a zašto?

- Bog s vama, kako zašto! Jeste li čitali?

- Čitao sam.

- Ono bolesno nagvaždanje što se zove Verter?

- Nesrećan mladić!

- Smetenjak! - reče Mladen živo. - Smetenjak! Pravi proizvod nemačke poezije. Gete video Rusovljevu Novu Eloizu, pa i on napisao Vertera. I pomislite što je najčudnovatije: za tim šmokljanom Verterom ludovalo je nekad celo nemačko društvo. Sad, molim vas, uzmite samo: ugleda on nekakvu Margaritu da seče deci hlebac...

- Lotu! - popravi ga Janko.

- Lotu, da seče deci hlebac, - i ni pet ni devet, nego se odmah zaljubi! I još zna da ona ima svoga poštenog mladoženju koji će je uzeti, Vinklera, kako li se ono zove?...

- Alberta - reče opet Janko koga u srce diraše ove reči.

- Da, Alberta, i to njemu ništa ne smeta da opet trčkara k njoj i da misli još da je voli, a ovamo bi hteo da je otme od tog Morica..., kako rekoste?..., da, Alberta, njenog poštenog mladoženje. I što je najsmešnije: ta Greta... Lota, Lota, jest, Lota!... ta Lota tako isto zaljubi se u Vertera koji nema nijednog uslova za ljubljenje osim što slini kad gleda u mesec. Pa šta mi je to sad?

Janko htede nešto odgovoriti, ali lutka kojom se on igraše beše već razbijena.

Mladen ne čekaše da mu se da povoda da nastavi:

- I vidite što me najviše jedi, da su naši ljudi majmuni: sve što vide u drugoga, - dobro, rđavo, to im se dopada. Nadali dreku: "Gete, Gete!", a ovamo, anališite ga s koje hoćete strane, on je najjači u toj bolesnoj fantaziji. Pomislite samo na Fausta! Faust je...

Mladen ne znađaše šta da kaže. Pokaja se što je skočio s Vertera na Fausta, kad ga se Faust ionako ništa ne tiče. On proguta pljuvačku, pa nastavi:

- Faust je to isto što i Verter. Mislim, naravno, ne po predmetu. I vi mislite da Verter može imati kake vrednosti! Šta hoće on? Da ne radi ništa, da se lunja ovamo-onamo, "idilski", da pravi deci kuće od karata i da trebi boraniju! Odrastao, mlad, zdrav čovek - pa kao bogalj. Pa onda još sam sebe na silu Boga pravi nesrećnim. I pomislite, ako se ne varam, njemu se čak prikrada želja da umre onaj čestiti i pošteni muž Lotin. I on sad misli da je voli i da bi je samo on mogao usrećiti, valjda time što slini pred njom! Pa da bi krunisao tu svoju ljubav, meće ruku na sebe i piše njojzi - njojzi, volim vas! - njojzi on piše pismo pred smrt i opet se prenemaže kako se ubija iz pištolja koji je ona dodala njegovu momku. I to je sad ljubav, i to je čovek! Pa i celo je društvo bolesno i ludo; i njen otac, i taj Gustav..., Albert..., svejedno kako mu je ime, taj njen zaručnik, posle i muž, trpi da se on dovlači u kuću. To je - neka viša taktika. Bre, ne bio to kakav zdrav Šumadinac - on bi njega na brzu ruku izlečio. Pa, verujte, ni na pamet mu ne bi palo da se prenemaže.

Janko se očajno usiljavaše da brani svoga nesuđenog pobratima, ali mu se jezik zaveza. Sve što bi on hteo reći, kad bi ga jezik služio, bilo bi: "Ali srcu se ne zapoveda!" Time mišljaše da bi pobio Mladena. Ali i bez toga Mladen nastavi:

- Ili, valjda, treba ga izviniti što ga je ljubav obrvala? Dabogme! Lopova - što je siromah, ubojicu - "što mu je takva krv", izdajicu - što je plašljiv, otimača žena - što je zaljubljen. Pa onda nam nije niko kriv, ali ostajemo bez časti i ponosa!

Mladen bivaše sve življi i življi, i čas po dolivaše sebi vina u čašu. U svoju ženu ne smede pogledati. Da bi izgladio svoj oduševljeni razgovor, koji svakako nemaše ovde mesta ni smisla, on, šaleći se, dodade: - Ovo vino mene baš ugreja -, pa opuči dalje:

- Ta zar je to tema gde se izliva poetski talenat? Gde je ona plemenita, čista, zdrava ljubav? - On steže pesnicu i udari o sto. - Kamo mati, žena, deca, kuraž, otadžbina, čast...?

Oči mu zasvetleše:

- Zar može išta biti lepo što je beščasno? Zar može biti ljubavi bez žrtve? Zar je za sažaljenje ovakav čovek? Pi! Pi! Ja ga se gnušam! A i Lota ga se morala gnušati, ako nije bila..., nije bila...

On pljunu.

Katanić oštro posmatraše Mladena koji, da li zagrejan vinom, da li unutrašnjim žarom, činjaše se čitav mali atlet. Janko seđaše najpre potišten, a posle uzbuđen. Njegov jučerašnji idol, Verter, posta odjedanput obično june. On se čisto čuđaše kako se to odjedanput sve u njemu obrte; ali prevrat beše snažan. Zlato beše lažno - on ga baci!

Marija s nekom pobožnošću gledaše svoga muža. Cuja je dremljivo čačkala nos.

- Daj-de još vina! - reče Mladen smejući se. - Što nisam neki čovek od pera da bar kažem našem svetu da se ne hrani splačinama. Ovakve su stvari ubitačne za mlada čoveka. Ne raditi ništa! Pravdati svoju lenost nekom višom filozofijom, kaljati kućni prag, razoravati mirnu i savesnu ljubav jedne ženske, turati ugarak u kuću poštenih ljudi a još svojih prijatelja, - i to sve pravdati nekim višim, plemenitim osećanjem koje čak treba da se zove ljubav! To je lopovluk, izdajstvo! Pa onda napao lamentovati i tužiti se na svet koji neće da se preokrene stoga što je tako njegova razmažena volja! To može činiti samo smetenjak kao što je Verter, a naći pristalica samo u svojih zemljaka koji su ludovali za njim.

Kataniću se učini da je dosta. Tim pre što se bojaše da će najzad i Marija i Janko opaziti krajnji cilj ovoga razgovora. Jedan mu se odeljak Mladenove besede osobito dopadaše, a to je ono kako bi kakav Šumadinac lečio takvog prijatelja svoje žene, kao što je Verter. "Ovo, istina, nije romantično", mišljaše Katanić, "ali je jače od celog razgovora." Da bi se završio, on nasluži svima vina, pa diže čašu:

- E, ti si večeras razvio ceo govornički dar. Najzgodnije će biti da još po jednu popijemo. Hajd' bar za pokoj duše tome - kako ga ti nazva? - šmokljanu!

Dosetka ne beše nikakva, ali celo društvo, pa i Mladen, rado pristaše da se usiljeno smeju i da iskape natočenu čašu.

Katanić zametnu razgovor o poeziji uopšte. Njegov ljubimac beše Njegoš.

- Vidite zdrave poezije!

On poče mestimice deklamovati Gorski vijenac.

- To je zdravo! Zdrava je Marseljeza, zdrav je Don Kihot! A to! - on lupi šakom po Verteru. - To je samo sentimentalan pivarski trbuh... Dete još ovu, pa da idemo!

Međutim je vino činilo svoje. Osim Cuje, koja je već spavala, i Marije, koja je nešto daleko sanjala, na svima se opažaše lak, veseo, vinski duh.

- Čekajte, sedite! Bog zna kad ćemo se opet videti - reče Mladen. - Milo mi je, veseo sam što sam međ' svojim prijateljima. Eto, otkad se samo s tobom nisam video; pa sad sam stekao još jednog prijatelja! Nadam se, gospodine Janko, da se nećemo zaboraviti. Ja sam vaš dužnik - treba da vam vratim ljubav za ljubav. Spasajte se!

Janko se uvijaše:

- Molim vas! Ja sam drage volje, i šta više! Na spasenije! - A, hvatam vas za reč, - reče Mladen spuštajući čašu na sto i brišući brkove - hvatam vas za reč. Prijatelj kuće nije nikad izlišan. Ja vas molim samo da mi i dalje ostanete što ste mi dosad bili. Eto, ja već sad tražim, molim vas za uslugu. Sutra putujem, Katanić takođe, - na vama opet ostaje Marija; molim vas, nemojte je ostavljati.

Prsi Marijine počeše silno odskakati. Janku se preli u srcu, kao u čaši koju mu Mladen nasluži. On malo ne pade u nesvest, malo što ne briznu u plač kad dokopa pruženu Mladenovu ruku:

- Ja sam vaš, vaš; sasvim vaš! Raspolažite sa mnom kako vam je. volja! I ako bi vam trebalo, što kažu, i krvi ispod grla..., ja...

Kataniću beše već tužno.

"Na što više?" - mišljaše on. "Komedija je već odigrana."

On stade pružati ruku svima redom. I gotovo povuče Janka za sobom napolje.

Kad njih dvojica iziđoše, Cuja je već uveliko spavala. Mladen otvori prozor da iziđe dim od duvana i pirnu u sveću da se ne kupe komarci.

Oboje ćutaše. Marija se nasloni na prozor i gledaše napolje.

Mladen joj priđe.

Dole u parku crne se drva, gore blistaše zvezde.

Mladen joj nasloni ruku na rame:

- Kuda gledaš? Marija obrisa suzu:

- Tamo! Vidiš onu zvezdu? Ja je dosad nikad nisam videla! To je nova zvezda!

Mladen poznade Marsa koji bleštaše svom svojom crvenom svetlošću i treptaše čisto namigujući na ovo dole što se zove bura u srcu. Da li je on te večeri jače sjao nego obično, da li se samo kroz vlažne oči jače rasturaše njegove zrake, - tek i Mladenu beše kao neka nova zvezda. On metnu ženi ruku na teme i poljubi je u čelo:

- Nije, sine, nova zvezda; ona je uvek na nebu. Pogledaj je! Možda je to tvoja zvezda?

A Mars kao dvostrukom snagom da zasvetle tako silno, pa opet tako pomirljivo i tiho.

Rano sutra došao je k njima Janko s jednim pismom u ruci, kojim ga, veli, poziva sestra na smrti.

Na rastanku rukovao se s Mladenom sedam, a sa Marijom četiri puta. S Mladenom i Katanićem se i poljubio. Iz kola se nije više osvrtao.

Od to doba prestao je baviti se ljubavnim predmetima, i kad god bi ko počeo govoriti o tome, on bi dokazivao da su to same "švapske bljuvotine". Ali ipak svake godine učini po kakvu budalaštinu. Jedanput se fotografisao s crnogorskom kapom. Čujem da se upisao i u farmazone. A pre nekoliko dana vozio sam se preko Mišara. Kočijaš mi pričaše kako je preklane vozio tuda jednog gospodina koji, kad iziđoše na mesto gde je podignut krst "Poginulim Srb-junacima", reče mu da stane.

- Gledam ja šta će! A on: hajd', hajd', pa upravo do krsta. Skide onda kapu, kleče, prekrsti se, pa poljubi najpre krst, pa posle zemlju. Posle opet sede na kola, pa teraj dalje! Đavo ga znao šta mu je!

- Kako je izgledao, očiju ti? On mi u dlaku opisa Janka.
Napomene

1. Karl Lemke, nemački estetičar, znatan Popularnom estetikom (1865) prevedenom na više jezika.

2. Rasprave o modernoj politici

3. O suštini nauke o mislima

4. Engleski pisac Makferson napisao je po narodnim predanjima skotskim kolo epskih pesama koje je izdao kao da su od staroga keltskoga Omira - Osijana.

5. Latinsko ime ("mačka") rodu grabljivih sisara, u koji spada, osim lava i mačke domaće i divlje, još tigar, panter, jaguar itd.