Duh stare kuće profesora Alimpija Krstića

Stajala sam sama na kiši boje peska

27. jul 1999. godine

Nikada nisam vodila dnevnik, niti bilo kakve dnevne zabeleške, naprosto, sistematičnost mi nije bila svojstvena, pa čak ni onda kada sam na to bivala prinuđena nisam pokazivala očekivanu doslednost; ustaljene obaveze, namete i zadatosti odrađivali su drugi; i ne bih to činila ni sada da nisam opsednuta nekom tajanstvenom silom bila najzad primorana; priznajem, misterijama sam oduvek poklanjala posebnu pažnju, valjda usled bezmerne samoće u koju sam ne svojom krivicom zapala, a koju sam počinjala polagano da nastanjujem tajanstvenim posetiocima, utvarama i duhovima.

Neobična dešavanja otpočela su svoju razložnom razumu teško dokučivu igrariju odmah posle ponoći, stoga i priču otpočinjem od ovog gluvog dvadeset i sedmog, izuzetno toplog jula hiljadu devetsto devedeset i devete; otpočinjem, dakle, snom.

Priljubila sam usne, nos, obraze, čelo sasvim na mokro okno. Kiša od jutros neprekidno prska. Godi mi da prignječenog lica posmatram retke tamne mrlje prolaznika. Samo poneko pridržava kišobran; kiša je odveć fluidna izmaglica da bi se poneo takav teret; iako ja volim da nosim kišobran; fantastično nadomeštava moje poljuljano samopouzdanje, načeto besmislicama: šta sa praznim rukama? ili kako prikriti učestali izliv oporog crvenila izazivanog nenadanim susretima, ponekada i krajnje uobičajenim događanjima? Razmišljam o tome udobno prignječena o isprskano okno, i osećam kako mi lice obuzima makovska ljutnja pred neizlečivim slabostima; uvek isto ponovljeno osećanje očajanja i nemoćnog gneva.

Ali desila se upravo tada - sada s pravom mogu da kažem - krajnje čudesna neobičnost, kakve se učestalo dešavaju u konfuznim snovima (razume se, sve sam ovo čulima proživela zadivljujuće verodostojno da je bilo gotovo nemoguće pripisati toliko izazvanih čuvstava jednom običnom snu, a za koji sam ostala u nedoumici još dugo posle buđenja razdirana opakom dilemom: snoviđenje ili zbilja?).

- Opet si dahom, ti mala nevaljalice, zamaglila okna! - čula sam iznenada slabašno šuštanje, praćeno nekim nestvarno melodičnim brujanjem, na svom potiljku; ledena jeza prostrujala mi je telom, jeza usled ledenog doticanja mojih buktećih obraza; prepoznala sam obline jagodica, oštrih noktiju. Ustuknuh korak, preneražena, ne usuđujući se da otvorim oči. Glas je zasigurno bio prekor moje pokojne majke, čak se i raspored reči uklapao u njena večita negodovanja; besno je pregačom otirala magličasti zadah sa okna; nejasno osetih miris celera i belog luka u perfektno iscizeliranim odnosima što mi se zauvek nastanio u dubini nozdrva; i mogla sam nepogrešivo da razlikujem omamljujuću smesu tačno određenih razmera celera i belog luka, koji su me čeznutljivo uvlačili u kovitlac mirisnog detinjstva, i one često docnije susretljive opore mešavine istih začina, a koje su me neodoljivo terale na povraćanje.

Ipak, širom otvorih oči, pribojavajući se konačnog ishoda - odmah sam iz navike pomislila - svoje bolesne uobrazilje. Dešavalo se da gdegde dozovem sasvim neočekivano neko, bez ikakve sumnje, protivprirodno stanje u kom sam se orgijastički naslađivala mučeći svoje telo i dušu kojekakvim fantazmima i duboko grešnim perverznostima. U prvi mah s gnušanjem istisnuh izazov oličen u zvuku glasa kao iluziju - prividelo mi se - promrmljah, reči takođe, ali ledeno dotaknuće i dalje mi je ležalo na obrazu, nepovratno utisnut pečat jasnog određenja; prstima pokrih lice. - Glas nije iluzija! - vrisnuh prestravljena; sobom se širio čeznutljiv miris celera i belog luka. Tek tada primetih kako se voda okapava sa moje brade, nadlaktica, bedara; rastače peščane taložine. Bila sam potpuno mokra, iako zatečeno stanje sebi nikako nisam uspevala logički da razjasnim. Ležala sam u krevetu, tek razbuđena; sve je san. Sa otvorenih prozora vreo vetar nanosio je tihe šumove srebrnog bora, osetih i miris sveže smole, suznih iglica; šuštanje sasušenih ružinih latica što su lagane, poput noćnih leptirica pod zvezdanim sjajem iz časa u čas preletale mojim vidokrugom; poznah i pripev one iste ptice (često sam odlazila na verandu, ostajala do kasno u noć špijunirajući srebrne monologe jedinog noćnog bukača). Poverovah sa zebnjom da sam možda mesečar; za takvu pretpostavku po prvi put imam i očevidne dokaze; ali nešto se nije uklapalo u moj već očajnički napor da složim kakvo-takvo razumno opravdanje zatečenog prizora - zvezdano nebo!

 

 

OSTAVLjENO STOPALO OD RUŽINIH LATICA

28. jul 1999. godine

Sreda je; vreba me još jedan nesnošljivo topao dan. Već je bilo prošlo podne kada sam se probudila; odlučih da danas ne izlazim iz kuće, a i kuda bih po ovoj vrelini. Ugovor sa izdavačem sam još u ponedeljak zaključila; očekuju moj novi roman; ostaću na verandi - dovoljno je hlada od borinjaka - ionako moram do petka da predam Redakciji ovomesečnu kratku priču; bilo bi krajnje vreme da započnem sa pisanjem.

Bila sam poprilično dobro raspoložena, sveža i spremna za rad, bez obzira na neobična noćašnja zbivanja o kojima sam čvrsto donela odluku da ih u celosti ignorišem; saglasih se sa samom sobom; navikla sam da vodim dijaloge sa nekim - verovala sam - đavoljim izaslanikom sopstvene nutrine; dobro mi je bila znana njegova prevrtljiva ćud, stoga je onaj drugi, koga sam u boljim fazama dana oslovljavala sa Ja, morao neprestano da bude na oprezu. Ja je i doneo odluku, bez prethodne rasprave, nadglasavanjem; On je ćutao (On obično prohteve odrađuje podmuklim ćutanjem, posle drsko nastavlja po svom). U potaji sam se pribojavala da to ne učini i danas; bacih se na iščitavanje knjiga kojima sam naprosto zatrpala verandu; pisala sam u magnovenju, grozničavo gonjena nekim nedefinisanim nagonom. I moram s neskrivenim likovanjem da primetim - uspela sam. Tek pred veče neka mutna teskoba naselila mi je grudi. - Biće najmudrije da išetam - pomislih tada - to On, zlikovac, pokušava da postavi iskušeničke zamke. Nije prvi put da loše probdevene dane, a njih je nažalost bivalo sve više, ublažavam noćnim maratonskim tumaranjima koji su me do te mere fizički iznurivali da posle nisam bila u stanju za bilo kakvo mentalno naprezanje.

Gradski časovnik je odbio jedan po ponoći kada sam ušla u kuću. Noćašnji vetar naneo je pregršti zlatnožutih ružinih latica u mračne uglove. Interesantno koliko mi se dopao ovaj prizor; kao da je sasvim uobičajeno da se ružine latice skrivaju baš po mračnim uglovima stare kuće, onda u njima i nastanjuju; ostavila sam ih. Obruših se na krevet, prazne glave; ubrzo utonuh u san.

Priljubila sam lice do bolnog prignječenja uz okno; čudim se kako je isprskano ružinim latima kao džinovskim prozračnim kapljama; vidim kroz njih mutne obrise retkih pognutih mrlja; nose kišobrane, iskrivili se pod teretom zlatnožutih latičnjaka. Osećam jezu, onu istu proživljenu; očekujem ledeno doticanje na svom buktećem obrazu, ali ledeni dodiri krenuše pohotno da mi osvajaju svaki deo i odveć prestravljenog tela; začuh brujanje, pa mnoštvo različitih glasova iza svojih sapetih leđa.

prvi čovek

    Vi doista tvrdite da se ubistvo dogodilo upravo na ovom mestu?

drugi čovek

    Gospođice Adela, ako vam je neprijatno o tome da razgovarate...

Adela

    A ne, naprotiv, dobro mi čini da katkad o tome razgovaram. U pravu ste, upravo na mestu na kom stojite usmrćen je moj otac Alimpije Krstić.

prvi čovek

    Vi ste, dakle, bili svedok smaknuća cenjenog profesora Alimpija Krstića; neka mu je laka zemlja.

Adela

    Zatekli su ga prislonjenog uza zid u koji gledate; ja sam stajala iza abažura u onom naspramnom uglu; isto je toliko mračan kao i taj, vidite? Znate, stare kuće imaju nebrojeno uglova u koje možete da se zaklonite bez bojazni da ikada budete primećeni; one poštuju vašu intimnost, kao što zahtevaju zauzvrat da to i vi činite - obzir za njihov život; da, stare kuće poseduju svoje živote. Ponekada su toliko snažni da počinju drsko da uplivišu u živote njihovih sopstvenika; dešavalo se da ih u celosti izmene. Život ove kuće je osveta; ona to upravo priprema novom stanaru najsvirepijim mučenjima, nagoneći ga da grozničavo ispisuje njenu prokletu sudbinu. Jadnica!

drugi čovek

    A šta kažete na to da je na ovom istom mestu pronađena Jadnicina pokojna majka. Našli su je prekrivenu zlatnim pokrovom od ružinih latica; usta su joj bila puna. Interesantno da zagonetna smrt nikada nije do kraja razjašnjena.

prvi čovek

    Na istom mestu, draga gospođice, kao i vaš plemeniti otac?

Adela

    Zapravo, svedok je bio moj nekoliko trenutaka stariji brat Jeronim - blizanci smo - našli su ga okrvavljenog pokraj leša našeg plemenitog oca; usmrćivanju pokojnice nisam prisustvovala.

prvi čovek

    I?

Adela

    I niko, naravno, nije posumnjao u sedmogodišnjeg dečaka. Inače, odavao je utisak velikog smetenjaka i nesosobnjakovića - sve što je bilo potrebno odrađivala sam za njega - ali još iza abažura bila sam sasvim sigurna da je to učinio on.

prvi čovek

    Niste svoje sumnje otkrili nekome?

Adela

    Nisam. Nisam o tome smela da razgovaram ni sa samom sobom.

prvi čovek

    Ni majci? gospođi Eržebet Krstić?

Adela

    Majku nismo poznavali; umrla je na porođaju, odmah pošto je u mukama izbacila Jeronima.

drugi čovek

    A vaš brat, šta je docnije bilo sa njim?

Adela

    Uskoro su nas smestili kod tetke Žozi u Sremske Karlovce; veoma stroga ali pravedna, vremenita gospođica; ali nismo dugo ostali kod nje; neko je morao da održava staru kuću (za našeg kratkog odsustvovanja neobjašnjivo je propala). Vratili smo se zajedno; jedva smo mogli da poverujemo da je to ona ista stara kuća. Noću su nas budili potmuli šumovi i jeziva pucketanja; izgledalo je kao da mnoštvo koraka krstari dugim jaucima po drvenom podu. Tetka Žozi se najviše plašila. Počela je neobjašnjivo brzo da kopni; oči su joj iznenada izgubile metalni sjaj, a boja lica postala krečna kao i zidovi. Našli su je jednoga dana mrtvu, isprskanu krvlju, u istom mračnom uglu. Još jedna nerazjašnjena smrt, istovetna kao u našeg pokojnog oca. Jeronimo je sedeo u susednoj sobi; nešto je grozničavo zapisivao u svoju beležnicu. Nije izlazio do večeri. Uveče je nestao. Više ga nikada nismo videli.

drugi čovek

    Je li barem ostavio zapise?

Adela, uzbuđeno

    Zapise je pohranjivao negde u bašti; videla sam kako ih tamo odnosi. Ali, moja izuzetna radoznalost, čak ni brižljiva uhođenja nisu doneli mnogo uspeha; nikada nisam uspela da pronađem mesto gde ih skriva.

prvi čovek

    Gospođice Adela, možda bi bilo korisno da malo predahnete; tako ste nesnošljivo bledi.

Alimpije Krstić, tiho

    Ostavljam stope nebrojene,
    um će da peče,
    čak i da znanje skriju sene,
    kao veče!*

Adela

    Probudi se!

 

Odignuh telo pridržavajući se rukama unatrag. Ruke su mi bile ulepljene ružinim laticama, noge, stomak; ispljunuh nekoliko. Posumnjah, u momentu otrežnjena, kako ih je vetar naneo na znoj; ali - prozor je bio zatvoren! U mračnom uglu ostavljeno je zlatno stopalo od ružinih latica; jasno su se nazirali obrisi: peta, utisnute jagodice prstiju; mirisalo je na majčinu iscizeliranu mešavinu sa umašćene pregače. Nagazila sam bosim stopalom. Savršeno se uklopilo.

 

 

GUSTA KRVCRVENA TEČNOST
NEODOLjIVO ME MAMILA

29. jul 1999. godine

Konačno je jutros pala kiša; sitna, prskava. Ne znam zašto, ali osetila sam ogromno olakšanje; obuzimao me napor odgovornosti za svaku sipljivu kap. Sva moja potonja razmišljanja nehotično su se vraćala na razgovor utvarnih sustanara; nisam čak bila sigurna ni da li su zaista nevidljivi; moja ih je uobrazilja vešto svodila na nepojamno čudesne obline kakve dolikuju samo savršenim bićima ravnim bogovima, a kakve čovek retko poseduje ili ih ponekada uzmogne pridobiti zasebno. Spopade me iznenada napad bolesnog smeha što je obično usiljeno završavao kašljanjem i nesnosnim gušenjima. Trenutno stanje je prevazilazilo svaku dotadašnju onostranost kojima sam - to sam već ranije napomenula - i te kako bila naklonjena. Odlučih stoga da se ne upuštam u dublja tumačenja, niti pošto-poto iznalaženja logičkih objašnjenja i analitičkih onanisanja kakvima sam se takođe znala besciljno opterećivati. Iz petnih žila sam se upinjala da što ravnodušnije prihvatim neuobičajena prožimanja noći i dana, dopustila im da bez prepreka razmenjuju poruke.

Bočica s crvenim mastilom, na mom pisaćem stolu, bila je do pola ispunjena. Gusta krvcrvena tečnost neodoljivo me mamila; nastavih kao omađijana s pisanjem.

Uveče sam legla ranije nego što sam to inače radila, i na iznenađenje, zaspala odmah; kao da sam priželjkivala što pre da nastavim s noćašnjim snom ne bih li doslušala nastavak razgovora koji me je do te mere zaintrigirao da sam već počinjala da se poistovećujem s neobičnim utvarnim stanarima stare kuće. I zaista, nastavila sam da sanjam.

Okno je osuto ružinim laticama, samo što su se sparušile u svetlosmeđim odsjajima pa više nisam mogla, prignječena, da sledim tamne mrlje s preteškim kišobranima. Čujem kako se gospođica Adela smeje (noćas su je tim imenom oslovljavala dva nepoznata muška glasa).

 

Adela, smeje se

    Da. Nisam vam rekla još nešto - mislim da je isto toliko važno. Tetka Žozi je imala kutiju; pretpostavljam da je u nju odlagala svoje dragocenosti. Bez uspeha su ostajali moji napori da uvirim u njene tajne pretince; i to veče, po ubistvu, zatekla sam Jeronimovu senku kako s oprezom poskakuje ružičnjakom (mogla bih da se zakunem da je pod miškom stiskao kutiju). Znate, neobično je izgledala: oblih ivica sa zašiljenim poklopcem od žada što je na senci delovalo još izražajnije. Retko kada tetka Žozi bi uzimala kutiju iz staklene vitrine, gde ju je obavezno zaključavala, a ključ sakrivala u jednom od slojeva podsuknje. Mislim da je on pouzdano znao šta je bilo u njoj, iako o tome nikada nismo razgovarali. Kutiju, pretpostavljate, posle nismo pronašli; uostalom u potragu su se uključili i žandarmi, valjda im se učinilo da bi mogla da posluži kao neosporan dokazni materijal; do detalja su pretresli svaku pukotinu stare kuće; ali oni nisu znali jedno - ako kutija nije u Žozinim rukama, nije u staklenoj vitrini - zaludno je dalje tragati. Dakle, jutro nakon što je Jeronim nestao, nestala je i kutija. Ubrzo je ceo slučaj neuspešno okončan. Začuđujuče, staklena vitrina je ostala netaknuta, zaključana. Sećam se da me je taj neuobičajeni prizor daleko više potresao nego Jeronimov iznenadni nestanak.

drugi čovek

    Gospođice Adela...

Adela

    Jeronimo je ukrao, on je, zasigurno... ah, oprostite, maločas sam vas drsko prekinula.

drugi čovek

    Ništa, ništa; neverovatno da vam se nikada nije javio.

Adela

    Govorkalo se da je postao slavan spisatelj krimi priča - naravno, koristio se pseudonimima - neke sam možda i pročitala; kažem, možda, jer sam više po osećaju znala da su njegove; ime je upućivalo na nekoga sasvim drugog, meni nepoznatog.

 

Naglo sam skočila. Duboka tišina lenjo se vukla sobom; poneko zaostalo pucketanje odlazećih koraka. Na mom noćnom stočiću stajala je kutija sa zašiljenim poklopcem od žada. Otvorih je; u pretincima su složene presavijene ispisane hartije, po rubovima iskrzane, požutele, umrljane tačkama crvenog mastila. Zabeleške! Nisam bila sigurna, možda je baš kutija zatečena, kupljena s kućom, ali je do sada iz nekih teško objašnjivih razloga nisam primećivala. Ponekada se desi da stvari misteriozno gube svoje odraze, postaju savršeno ambijentalno uklopljene mrljotine. - Ni Adela je nije primetila - procedih kroza zgrčene vilice.

 

30. jul 1999. godine

Poranila sam; za danas mi je jedina obaveza odlazak u Redakciju; očekuju moju novu kratku priču. Ali, kao što vidite, imate čast da budete moj prvi Čitač, ili njegov, a on je - u to sam sada ubeđena - niko drugi do prezreni Jeronim Krstić, spisatelj krimi priča.

 

kraj.
Beograd, jun 2000.

 

(Objavljeno u elektronskom časopisu za književnost i prevodilaštvo na mađarskom i srpskom jeziku zEtna; Senta; avgust 2001. godine.)

 


LAURA BARNA rođena 1964. godine u Jazsovu kod Sente. Studirala istoriju umetnosti u Beogradu, gde i danas živi i radi kao lektor i likovno-grafičku pripremu knjiga za štampu. Objavljuje proze u časopisima za književnost, kulturu i umetnost. U pripremi je arheološki roman Protovir (rekonstrukcija života na Lepenskom Viru, iz doba 7000-6000. stare ere) i zbirka priča Kajline priče.

 


* Stih pesme Ibo (u prevodu s latinskog: Ići ću) Viktora Igoa iz zbirke Kontemplacije.

Romulin prsten

Da je tog sedamnaestog avgusta 19.. Konstantin Zaharijević stigao samo deset minuta docnije, njegov život – kao i mnogi – zasigurno ne bi zavredio priču (inače je uobičavao s kašnjenjima, ne iz lenjosti ili pak nemara, kasnio je tih dana namenski, iako je po navici ustajao veoma rano; odrađivao svakodnevne zadatosti – bez žurbe, temeljno – do polaska na posao sezonskog čuvara Felix Romuliane). Uostalom, proređene ekskurzije pristizale bi tek posle podneva; ostalih posetilaca gotovo da nije ni bilo.

Tog jutra otključavao je masivnu kapiju od fino kovanog gvožđa tačno na vreme, što se možda pre desilo jednom ili dva puta, otkada je po preporuci svog starog prijatelja, književnika V.V., došao u Gamzigrad da dovrši pre dve godine započetu doktorsku disertaciju. – Ako mesto pamti događaje, dragi moj kolega po peru – govorio mu je tada V.V. – ovo mesto to vraški uspeva da čini. Sve što se zbilo ostalo je među ovim bedemima – pokazivao je na šiljate ruine donžona. – No, osetićete to spočetka, videćete; noću se sve uskomeša od utvarnih duša, razabiru se jasno glasovi, grad oživi baš kao nekada dok je svita pratila Romulu od peristila palate do hrama.

Ali, nije se Konstantin Zaharijević obazirao na ove reči; nevoljko ih je pripisivao već uveliko izvitoperenim sklonostima dragog mu prijatelja; njegovo krajnje neuobičajeno ponašanje opravdavao je sve učestalijim ekscentričnim stanjima u koja je svojevoljno zapadao (ili se bar tako činilo), okupiran kojekakvim fantazmima. Smesta je po navici povukao bezdni jaz između svoje i V.V.-ove literature; njegov naučno iscizelirani razum, sklon iznalaženju objašnjenja baš za svaku efemernost nepojamnih fantazija i misterioznih opsednutosti, oduvek je težio jasnim situacijama, stoga su ga pomenute utvare i aveti vekova, čudnovati zvuci i glasovi koji su ih sledili, odvodili u teskobna melanholična raspoloženja.

Otpljunu s gorčinom nemoćnika. Neobjašnjiva usplahirenost i sada mu je nadmeno zaposedala razum. Žustrim koracima gazio je preko pošljunčane staze što je vijugala do kamenog zazidka s drvenim sanducima iz kojih je svako jutro vadio prospekte, suvenire i džepna izdanja knjiga i publikacija o antičkom nalazištu Romuliana.

"Da li znate da upravo stojite na ogradnim zidinama monumentalnog triklinijuma", prenuo ga je iznenada neuobičajeno dubok muški glas, "u njemu je prelepa Romula priređivala ritualne obrede u čast božanstava Jupitera i Herkula – Iovii et Herculli – ili je to činila u čast svoga samoproklamovanog boga – sina Galerija; šta vi mislite?"

"Znam", odgovorio je neočekivano brzo, kao da ga iznenadno pitanje ni malo nije začudilo, iako to, razume se, nije mogao da zna; arheologija ga je interesovala tek na nivou intrigantnih senzacija koje su se obično vukle uz nejasne zaostavštine.

"A, ne! Mislim da ne znate, ne znate jer vam to za sada nije važno; vi verujete kako gazite pošljunčanu stazu, još bih po izrazu vašeg lica rekao da vas njen zvuk pomalo iritira..."

"Ali, gospodine, kako ste ušli? Prvi sam otključao kapiju", s nevericom je pogledao u pravcu Zapadnih vrata; i tek je tada bolje osmotrio neobičnog stranca.

Bio je za glavu viši od njega, samo mnogo mršaviji. Na neuobičajeno uzanom licu igrala su dva vodnjikavoplava oka kao dve bezbojne bare; nos ravan, pri kraju neznatno povijen, spuštao se do tankih, bledih krivulja usana. Ali ono što je bilo zastrašujuće i na momente ledilo krv u žilama jeste mrtvačko sivilo njegovog lica. Sa zaleđenim smeškom; odeven u svetlosivo letnje odelo demodiranog kroja (iz rupice izrazito širokog revera virio je stručak hajdučke trave), izgledao je kao zombi nekog davno prohujalog vremena.

"Mogu li da vam pomognem?" upita Konstantin Zaharijević smirenijim glasom.

"Možete, svakako; uzmite, preklinjem vas, ovaj prsten; verovatno je pripadao Romuli, ubeđen sam, posle svega..." zastao je na tren, rukom kratko prešao preko čela; na dlanu se caklio prsten od beloga zlata s ovalnim pečatom sa koga se nejasno nazirao lik mlade žene u profilu; oko oboda upletenog lovorovog venca i bršljena tekao je tek delimično čitljiv natpis: ... alterus Romulus ... Magna Mater ... Divus Galerius ... de ...

"Preklinjem vas, primite ga, odnesite ga u zaječarski muzej; učinio bih to lično, naravno, ali verovatno bi mi postavljali, s pravom svakako, bezbroj pitanja, a pro-lazak kroz njih teško bih podneo; i sami vidite, već sam dovoljno iscrpljen. Vama ću da kažem istinu; osudite me ukoliko smatrate da mi je potrebna osuda. Pre tačno tri meseca iskopao sam ga uz temelje mauzoleja. Ukrao! Moram da priznam da sam prećutno prsten odložio u svoj džep. Nije mi u prirodi da činim takve besmislice; ne znam zašto sam to uradio."

Dok je govorio, glas mu se na momente gubio i opet pojačavao; lice mu zgrčila jeza i prestravljenost kakvu nenadano poprimaju ljudi ophrvani teško pojmljivim bolom. Udahnuo je duboko uz hripanje i nastavio:

"Od tada mi se život promenio; dani i noći jednako su postali mora. Mučiteljica me progonila nesnosnim bolima. Ja više ne postojim, čovek kojeg upravo gledate ubila je Romula", ponovo je udahnuo vazduh, ovaj put uz još izražajnije hripanje. "Primećujem da ste maločas pomno zagledali moje odelo; dragi gospodine, ono je jedino i stvarno, sve ostalo je samo iluzija, privid – za vas, razume se – za mene je pakleno iskušeništvo kroz koje, nevoljko priznajem, nisam uspeo da prođem. Pobedila je ona", zaškrguta veštačkim zubima i prašte u histerično grohotan smeh zabacujući se trzajima unazad; vodnjikave oči ispuniše se zlobom.

Konstantin Zaharijević se za tren zakašlja, zatečen, dovijao se da sakupi vremena kako bi koliko-toliko razjasnio neobičnost koju je još po dolasku, nemirom, naslućivao. Ljutio se zbog toga, ali morao je nešto da kaže – brzo – tišina je kao teški pokrivač isisavala vazduh.

"Izvinite, mislim da vas nisam dobro razumeo", promrmlja.

"Razumeli ste me; taman toliko je i potrebno", izusti stranac još dubljim glasom. "Uzmite, preklinjem vas; još danas možete da ga predate muzeju; kažite ... kažite da ste ga jednostavno našli, kažite da vam ga je neznanac ostavio na sanduku sa suvenirima, smislite bilo šta, samo ga uzmite, molim vas; gospodine ...?"

"Konstantin Zaharijević, magistar tehnoloških nauka."

"Gospodine Konstantine Zaharijeviću, učinite mi to, za ime sveta, oslobodite me ..." cvileo je. Lice mu se najednom uozbiljilo, postalo nekako sivlje, nestvarnije; izgledao je kao netom pridigli leš koji je u očajanju kidisao za životnim dahom. Malko se zaklatio, oborio glavu; sa uskog sedog potiljka okapavao se znoj.

Konstantin Zaharijević s gnušanjem primeti kako mu znoj zaudara zasićenim zadahom truleži koji ga je neodoljivo terao na povraćanje. Bespomoćno je zurio u sivu priliku, a ona se u strahotnim mukama grčila i opuštala naglim trzajima. Odsvukuda se slivao truležni znoj i kužni zadah raspadajuće lešine.

"Idite! idite!" povika. Vrškom okovratnika zapušio je nozdrve i usta; gnevno istrgao Romulin prsten iz strančevih ruku koje su se iz časa u čas sušile u sive kosti sablazni. Nije mogao da poveruje sopstvenim očima; činilo mu se kako mu razum gazi skliskom stazom okruženom bezdnom provalijom, svakog trenutka spreman zauvek da otklizne. "Idite! Zaboga, idite! Odneću ga muzejskom patronu, još danas, neka ga odloži među ostale stareži; samo idite."

"H...h...vaaa...laaa!" zaurla stranac.

Sve, pa i vodnjikavoplave oči najednom postaše sive. Pogrbljen, četvoronoške, kao pas se vukao u pravcu Zapadnih vrata, ne prestajući da se krivi, roptavo mumla demonskim glasom neke teško razumljive reči; ali Konstantinu Zaharijeviću se učinilo da je razabirao davno odumrli latinski jezik.

"Bestraga!" opsova. Prsten je i ne pogledavši ga gurnuo u džep od košulje, žurno, s gađenjem zakopčao dugme, nastavio pošljunčanom stazom ka zazidku s drvenim sanducima. Čuo je svoj ujednačeni šum disanja, dobovanje srca; jalovo su se nadglašavali s tupom škripom šljunka. Začudilo ga je kako uopšte primećuje takve tričarije; neobični stranac ga je upozorio na iritirajuću spoznaju što mu je pričinjavala pošljunčana staza.

"Ovo je, bez svake sumnje, đavolja urota", izgovorio je polušapatom; već sledeći korak je zastao kao da osluškuje; nije mogao da poveruje da su izgovorene reči njegove, njegova misao. Zar da mu se takva besmislica slučajno otrgne?

Mora da je odavno prošlo deset časova; sunce je već daleko odmaklo, pržilo svom žestinom. Konstantin Zaharijević obrisa znoj, nehotice vlažne dlanove primaknu nozdrvama. – Ne miriše, ali i ne smrdi – pomisli s izrazom blagog prezira; nameravao je pošto-poto da potisne tajanstvenog stranca i još tajanstvenija dešavanja; po navici je stao da otkopčava dugme od košulje u potrazi za mekim flanelskim krpicama koje je pre izlaska iz kuće razmeštao na najneobičnija mesta u odelu, neretko i pod rukave. Izvuče jednu. Iz žutog iskrzanog flanela iskliznu prsten, uz zvonak odjek otkotrlja se niza strminu pošljunčane staze. Nije uspeo da vidi mesto gde se zadržao, iako je tačno pratio njegovu krivudavu putanju do glomaznog oblutka od zelenkaste serpentinske breče (bio je toliko lepo oblikovan, s preciznošću uglačan do sjaja, da se činilo da je pre samo koji trenutak ispao iz ruku gospodara vaseljene). – Tu je, naći ću ga ja već – promrsi s ozlojađenošću čoveka koga je teskoba nameravala da napusti, ali joj on neshvatljivim mazohističkim nagonom nije dopuštao. – Uostalom – nastavio je da mrmlja – i ako ga ne pronađem, ko još zna za njega sem onog utvarnog sivila i mene; on je već, moglo bi se reći, pokojnik, a ja... ja nipošto ne želim da započinjem dijaloge o nekakvim tobož silama zaboravljenih vekova, što oživljuju i isisavaju duše nosioca, ili lopova prstena kome se čak ni sopstvenik s pouzdanošću ne zna.

Ali ipak, Konstantin Zaharijević nije odustajao od potrage. Revnosno je isprevrtao šljunak na metar unaokolo od zelenkastog oblutka, podvirio baš pod svaki kamen; ali Romulinom prstenu ni traga.

"Tu je, mora da je tu negde", prosikta nekim tuđim sipljivim gla-som.

Iznenada se dosetio da raščisti ceo prostor, načini krug iz koga će svojeručno izbaciti sve kamenje, jedno po jedno.

Prvi autobusi sa ekskurzijama đaka već su počeli da pristižu nadomak Romulinog grada; uskoro su se čuli razdragani povici žedne dece koja su se u momentu rasula po lokalitetu u potrazi za čuvenim bunarom, i carskim termama, i fontanama među stubovima od crvenog granita o kojima im je profesor tokom putovanja slatkorečivo pripovedao, ali nije im, možda iz želje da ne naruši slast znatiželje, ispričao kako je bunar odavno presušio, od termi jedino postoje velike mermerne ploče (naizmenično postavljene tirkizne i ljubičaste), nekoliko odvoda i to je sve, a fontane zauvek nestale, ostala su jedino usamljena stabla stubova od crvenog granita, izlomljena, bez kapitela. Vodi ni traga. Upravo to je Konstantin Zaharijević, uz malo naučene priče, nameravao da objasni žednoj deci; ali on za to nije imao vremena, magično ga je zaokupljala samo jedna misao. I zaista, oko zelenkastog oblutka ubrzo se pojavila čistina suve, mestimično ispucale zemlje, prošarane pokojom vlati sjerka ili izgaženom hajdučkom travom, dok su oko oboda, sada već uočljivo kružnog platoa, nabacane gomile lomljenog kamenja i šljunka. S mukom je iščupao zelenkasti oblutak iza kojeg je ostalo nepravilno udubljenje. Začudo, bilo je vlažno; od iznenadnog pritiska podizali su se mutni mehurići sa raskvašene zemlje i peska. Konstantin Zaharijević opipa prstima vlažno tlo; prsti mu uroniše u žitku smesu; ima već mesec dana kako ni kap kiše nije pala, pravo je čudo otkuda je navirala voda, i to samo iz udubine koju je do maločas pritiskao zelenkasti oblutak.

"Možda se Romulin prsten zaista uglibio u neobično grotlo", pomisli obradovan.

Žurno je prstima stao da otkopava mulj. Činilo se da nema kraja; u histeriji je izvlačio šake i šake raskvašene zemlje, ne prestajući da se iščuđava i mrmlja neke nerazgovetne reči. Nalet stihijne snage ispunio mu je telo.

"Evo, dakle, i moje zle sreće!" povika panično. "Gotovo! Razum mi se survava s proklete skliske staze. Ako smesta nešto ne učinim, bezdno onostranih ludorija zauvek će ga proždreti."

Odelo mu je u celosti bilo natopljeno znojem i sivom prašinom; lice, ruke, ulepilo mu blato, samo su mu žute oči unezvereno krstarile uokolo iskopane jame, nekih lakat-dva duboke. Nije mu preostalo ni jedno parče flanelske maramice; iskoristio je čak i onu, rezervnu, koju je inače namerno zaboravljao, skrivao duboko pod rukave. Bio je već do te mere izmožden da je jedva uspevao, puzeći, da se dovuče do bagremovog šiblja što je pravilo šupljikavu hladovinu. Sunce se ispelo u zenit. Osećao je nesnošljivu žeđ, prašina i žega samo su je dodatno pojačavali. Suva dečja grla i dalje su vriskala, skičala u glas, ali se Konstantin Zaharijević više nije obazirao na njih.

"Ta deca... večito, jadnici, žedni... zaboga, voda! O-o-o Mučiteljice!" cvileo je u grču.

Ruke su mu mlitavo pale po krilu; bradu je umorno oslonio na grudi; čulo se tiho šištanje.

AB IOVE PRINCÍPIUM, MUSAE, IOVIS OMNIA PLENA*

Razmaknuše drvena koplja s čeličnim šiljcima. Romula je zakoračila; vrhom sandale nagazila je togu, nasmešila se sopstvenoj nespretnosti, kažiprstom zahvatila krajičke lanene tkanine. Blesnu prsten; uliveno poprsje mlade žene u profilu neverovatno je ličilo na nju, čak i venac od lovora i bršljena bio je isti kao onaj u njenoj dugoj crnoj kosi (mora da se takvim vlasima nije dalo lako doskočiti, nijedna ukosnica, traka konoplje, nisu uspevale da podnesu nanos žive težine), padala je slobodno niz otkrivena leđa duž njiske upletenih sjajnih širita. Smejala se izrazom moćne čarobnice, i tada su se visoko izražene jagodice još više podizale, spajale s ugljenim očima. Posedovala je neku retku, neobičnu lepotu, iako je već ušla u poodmakle godine. Iz šaka joj iskliznu zlatni solid Maksimijana Herkulija, bućnu u fontanu; činila je to redovito, pred ulazak u hram, prethodno tri puta kratko dunula u njega, dotakla ga usnicama, onda ga neprimetno protrljala vrhovima jagodica. Nastavila je da korača na korakdva ispred neme svite podanika uz kratke stepenike što su vodili u kvadratno dvorište s izrazito upadljivim podom od pločica raznobojnog skupocenog kamenja. Dvorište je opasivala dvoredna ograda od zelenog peščara i belog krečnjaka. Pred krstoobraznom niskom građevinom – smeštenoj u samom središtu – svita se zaustavila, u dubokom naklonu obrazovala špalir do ulaza. Bilo je jasno da je Romula morala prva da kroči u hram, iako su se duž bočnih zidova, ukrug monumentalnog žrtvenika sa uskim mermernim stepeništem, te kolosalnih porfirnih skulptura Hermesa i Jupitera, od jutros okupile oveće gomile vernika i poštovalaca kulta dvojice uzvišenih božanstava. Kada su ugledali Romulu, žamor je najednom utihnuo; iz svetine se izdvojio Galerije. Bio je isto toliko lep kao i njegova majka, razume se nešto malo grubljih crta lica. Crnu ravnu, u paž podrezanu kosu sapinjala je trijumfalna kruna od finih listova beloga zlata sa inkrustriranim dragim kamenjem. U levoj ruci okretao je do sjaja uglačanu kuglu od zelenkaste serpentinske breče. Kratkim klimanjem glave pozdravio je majku, krunom joj zakačio skute toge, što je kod Romule izazvalo još jedan nalet prigušenog smeha; sitna sinovljeva nespretnost. – Veliki vladari u šaci obrću carstva, okrunjeni božanskim darima, ali izgaraju na sitnim nespretnostima, tako svojstvenim samo zemaljskom podaniku; on to urođenim razumom i čulnim opažajima stoji naspram božanskih obrazina, i ne sluti zaveru bogova što mu u darežljivosti dadoše takve počasti da večito imaju nespretnosti da čine, ne bi li se od božanskog izdvojili – razmišljala je Romula.

Iznenada, s krovnog venca doleteše četiri sura gavrana, uz zaglušno graktanje okomiše se na ovenčani beleg sa središta arhivolte, svom žestinom stadoše iskljucavati ugrebana slova

FELIX 
ROMVLI
ANA

jedan se čak pomamno zario u Romulinu nadlakticu, raskrečenog kljuna zagrizao uliveno poprsje s prstena. Romula kriknu; samrtno bledilo obli joj lice; pogledala je u Galerija; uglačana kugla kotrljala se niza stepenike. Bio je to jasan predznak nadolazeće nesreće. Panični drhtaj sve snažnije joj je opsedao telo; sa strahom je zurila u prsten; ulepila ga ptičja sluz. Morala je svakako da ga baci. Prsten skliznu niz togu, nestade u pukotini spram uglačane kugle.

* (Verg., Ecl. III 60) – Početak je od Jupitera, Muze, sve je puno Jupitera.

Dva bucmasta dečaka u kratkim lanenim pantalonama, s debelim naočarima, upirali su prste u njega. Sa leđa su im se klatili glomazni tamnozeleni rančevi. Bili su potpuno mokri; kao dva pokisla opnokrilca koji u čudu obleću nad dragocenim plenom.

"Spava", reče prvi.

"Ili je možda mrtav", primeti drugi.

"Možda", potvrdi prvi, "izgleda kao da je odavno umro."

Konstantin Zaharijević htede da otvori oči – jasno je razabirao dečje reči – pokušavao je barem klimanjem glave da negira njihovu bahatu brzopletost. Naravno da je i te kako živ, možda malko iznuren i to je sve, ali posle nekoliko gutljaja vode biće kao nov. – Usne! – pomisli obradovan – moram da se skoncentrišem i svu snagu odvučem u taj deo tela. I zaista, usne mu neznatno zaigraše, kao da ih je grč pomerio.

"Živ je!" viknu prvi dečak. "Pokušava, izgleda, nešto važno da nam saopšti."

"Da pozovemo nekoga", vajkao se drugi dečak.

"Ne, nema potrebe", odgovori prvi. Rukama se svom težinom oslonio o bagremlje; sasvim je primakao desno uho usnama koje su se i dalje jedva primetno krivile. "Šššššt", zašišta; kažiprstom pokri vrh nosa. Kap vode sli se sa mokrih kovrdža, pljucnu na lice Konstantina Zaharijevića.

"V...v...vooo...daaa", zacvile šapatom.

"On je žedan!"

"Žedan?"

"Da, izgleda da je jednostavno žedan."

Mokri dečaci podigoše glave, na tren se u čudu zgledaše, nekako su u isti mah pogledom prešli po caričinom gradu. Sa svih strana šištala je voda.

Zlatibor, jul 2000.

(Objavljeno u časopisu za društvena pitanja, kulturu i umetnost Razvitak; Zaječar; godina XLI, broj 205–206, 2001. godine.)

(Objavljeno u elektronskom časopisu za književnost i prevodilaštvo na mađarskom i srpskom jeziku zEtna; Senta; februar 2002. godine.)

Hermafrodit u crvenoj majici



    Za AJ

Kada je hermafrodit u crvenoj majici konačno odlučio temeljito da pretumba svoj život bilo je leto, mesec jul (možda ipak nije naodmet više preciznosti u ovom slučaju, dakle - kišoviti jul), gungula oko predsedničkih izbora uspešno je okončana, toliko uspešno da bi valjalo reč gungula svakako zameniti rečju formalnost, elem, predsednik je ustoličen, na tronu stamen kao hrast, vuk sit, stado na broju, zadovoljno, i te kako, zadovoljni trljkaju otečene šapice, a kiša rominja li rominja, pravo vreme za sovu i ševu, uporne su dangube u svojim metaforama, ali hermafrodit u crvenoj majici ne dâ se olako omesti vremenskim pogodama, jer njegova odluka je konačno čvrsta i neopoziva: pretumbati život po svaku cenu, postaviti ga ako treba naglavačke, iseći mu rukave na froncle, razderati postavu, neka poispadaju zaostale bajate mrve, doduše odsvukuda proviruju končići u neredu, ali ne haje on za detalje, nimalo, nije neka cepidlaka, uostalom nakana je nakana, a dokoličarenje mu ionako nikada nije polazilo za rukom, ali kud za rukom? pitaće se nesumnjivo ljubopitljivi hermafrodit u crvenoj majici, zatečen jezičkom nelogičnošću, dobro, možda bi na ovom mestu više odgovarala imenica misao, kazala bi ona pomirljivo, dakle: polazilo za mišlju, tako bi to on, glasno, bez ustezanja; elem, mogao bi za početak, uvodno u korenite promene, da odšeta do Kalenić pijace, kupi majoran s busenom, zasadi ga u nakupljenom tresetu i blatu u oluku na svojoj mansardi, snalažljivost i štedljivost su njene najizrazitije karakterne crte, zavidan je, još kad majoran zamiriše punim listom, podstaknut avgustovskim suncem (avgust bi po svoj prilici ove godine mogao biti peskovit), i svojim opojnim mirisom smesta neutrališe vonj buđi zaostale od kišnog jula, potre svaki pomen na sudbonosni prekretnički jul; no, gle! upravo hermafrodit u crvenoj majici uvlači ruke duboko u džepove, prethodno je vlažnim prstima zagladio razdeljak do sjaja, neposlušan je i uporno se kostreši, ni levo bi ni desno, taj bi po svom, osobenjak (razdeljak), duma hermafrodit u crvenoj majici, prozbori pokoju s njime (razdeljkom), jer razgovarao je on i sa svojim stolom od bledog limunovog drveta, kupljenim u uglednoj antikvarnici u Nušićevoj, prethodno ga je dobro njušio, onjušio, pucnuo potom triput kažiprstom o uglačanu površ, oslušnuo, i kratko odbrusio: jebem li ga, kupujem! (sto), i sad već hitrim nagascima odlučno zamiče niz Petrogradsku, pretrčava između automobila Ulicu Maksima Gorkog, ruke i dalje drži u džepovima iako bi mu u ovoj jurnjavi dobro poslužile za održanje ravnoteže, gega se nesigurno, posrće, psuje, pljuje, šeprtlja je, pa to je, znoj mu probija na plećima i grudima u isti mah, ali crvena majica je ionako mokra od kiše i za nijansu je već tamnija, a miris muškog znoja vazda ju je terao da podvrisne na sav glas: maaajmuuuniiii! ali pokorno oćutkuje, suzdržava se, ne bi da omete konačno čvrstu nakanu, visoko je izdigla glavu, zapušila nosnice vrškom kažiprsta, gleda pravac u nebo, kiša mu mokri lice, očas je mokra, zastaje kraj prve tezge i pita: majoran? (dakako, lakonski upit nadopunjava upitnim izrazom lica), možete ga naći na drugom kraju pijace, gospođo/gospođice, odgovara mu žena sa stručkom celera udenutim za uvom, mršava je i ispijena i glava joj nalikuje na jalovu baštu, misli, a celer? mogao bih, eto, da zasadim i celer, miris mu je kudikamo oporiji, šta mislite o tome? propitkuje dalje; gospodine/gospodičiću, ne držimo celer sa busenom, odgovara žena nezainteresovano; primećuje kako bašta na ženinoj glavi sad deluje žalosnije, celer je iznenada uvenuo, ovio joj se oko golemog uva i on zapravo shvata da je žena stručkom celera prikrivala goleminu sopstvenog uva; a da joj predloži, sasvim dobronamerno dakako, da promoli glavu na tren ispod nadstrešnice, pusti da joj pokretnu baštu ospe kiša, živnula bi, nabujala, smesta okorovila, bez ikakve sumnje, sve bašte ožive na plahoj letnjoj kiši; divne su ove letnje kiše, kaže; eto ga, nesrećnik, opet konstatuje umesto da predlaže, prokleto je neodlučan, misli ona unervoženo, dok on nadmeno izvija glavu u nebo, i izvio ju je toliko visoko da više nije mogao da prati svoj usporeni hod, nagaža nasumice, ne mari, ionako mu je svaka stopa ove pijace dobro poznata i njome bi mogao hoditi i zatvorenih očiju ako ustreba, i upravo hodi, provija se između tezgi kao avetinja, primećuje ushićeno, visočiji je za glavu od ostalih kupaca, što je dobro, odlično! misli i raduje se, visina svakako doprinosi sveopštem utisku, stvara prividnu nadmoć, što je u okolnostima pod kojima je čvrsto odlučio da pretumba svoj život naglavačke i započne sve ispočetka, valjano, pozitivno olakšanje, i zadati naum bi mogao konačno da započne.

Ništa od tvoje čvrste i neopozive nakane, znala sam, besna je sad i frkće; on bi rado da ćuti, ne progovori ni reč, lakše mu tako; dok kiša pada još jačim pljuskom, crvena majica već počinje da pušta boju, naočigled bledi i stanje stvari menja predvidiv tok, te tako sledi i ovo: hermafroditu se crvena majica naprasno izobrazila u bledoružičastu, naslućujete, nije kupio ni majoran, iako je bio čvrsto nameran, jer je samouvereno poverovao da mu je poznat put do tezge na kraju pijace na kojoj se prodaju začinska bilja s busenovima, još je bio ubeđen da može on to, onako, i zatvorenih očiju ako ustreba, razumljivo, glavu ne bi nipošto da spušta, ono, najpre zbog efekta proizvedenog visinom; a kad već nije kupio majoran, uzgred mu i majica izbledela, ne vredi uopšte da započinje s pomenutom pretumbacijom; kiša je kao za baksuz stala i što se njega tiče avgust slobodno može da počne, ovog trena ako zaželi, sled stvari ionako je izgubio sudbonosnu nit, udenula se kukavica u pogrešu ušicu; majoran, origanum maiorana, mažuran, tej od majorana preporučuje se radi olakšavanja disanja, majoran, samseg, majoran, upotrebljuje se za spravljanje vode protiv strave, majoran, majoran Ľ ne posustaje u besmislenom nizanju; postaje čak vidno histeričan, što mu pomalo i godi, histerija uspešno zataškava poraz, znao je, ljuta je na samoga sebe, mogao bi da se ugrize za potkolenicu bar, kao besan pas, ostavi trag ugriza do koske, trajan žig u opomen, kako je samo mogla da zanemari tako važnu stvar, prenebregne ishod, bude nesmotreno samouverena, i, konačno, stanje stvari iza kojeg neminovno sledi pojašnjenje s tačkom, ključ: Hermafrodit u crvenoj majici je spisatelj(ica).

Beograd, 16. jul 2004.

Crni bicikl

Za DIH

Crni bicikl se zasvagda zamonašio u moje promišljaje u momentu kada je prvi put zašao u moje vidno polje; doduše tada samo na mah, ili tačnije mehaničkim obrisom, još preciznije metalnim odsjajem, početkom aprila 1996. godine, jer brzina kojom promiču velosipedi pomućuje razložnost, protok, razbija vreme na neartikulisane delove, neuklopljive fragmente: trajanje, okončanje, večnost, trenutak, koncentracija emocijâ (zbitih i nadolazećih), predskazanje. Nisam pouzdano siguran - a možda i usled konstantnog pomračenja u suterenu - bilo li je aprilsko jutro, podne ili čak sumrak? Svejedno. Jedno je sigurno, sumorne svetlosti je bilo dovoljno da ugrabim pečat obličja točka sa isprepletajima čeličnog otiska, negde u predelu malog mozga, da ne preteram - velikog. Situiran sam, zapažate, na dnu svih ljudskih očekivanja: mržnje ili ljubavi, tragike ili komike; bauljam nezapaženo po talogu odbačenosti i svakojakog ljudskog otpada, u podzemlju sam somnambulizma, mesec mi oko ponoći oštricom zapara okno (na tren tek), a svakako vam je poznato, pod zemljom se ne sanja ili su snovi retkost, a retkost se redovno do buđenja smešta u zaborav; mesto za nadanja je sasvim oskudno, tesno, još kad tome pridodam da dvanaestospratnica, u čijem podzemlju sam ukopan kao krtica, rovarim kao zagrobni crv, stoji na najvećem poznatom, pri tom i ozloglašenom gradskom klizištu. Karaburma. Kara-burma (crni greben). Crna li mi je sudbina; ali ja ono i ne verujem u zakonitosti Usuda. Tonem danom dublje; danas sam ubeležio dva podeoka, istovremeno, precizno sračunatog pomeranja čarobnog brežuljka ka Dunavu; hrlimo u zagrljaj Dunavu (kakva poletna i vedra misao da mi se otrgne sa ovoga mesta), naizgled neprimećeno, ili naoko nevidno, ali sasvim sigurno, po mojim proračunima, na samu njegovu obalu doklizaćemo (mi iz dvanaestospratnice, posađene navrh brežuljka) tačno 13. septembra 2013. godine u 13 časova i 30 minuta (sekunde zanemarujem kao olakšicu u psihološkoj pripremi; čega? katastrofe, svakako! odgovaram smesta, razume se, samome sebi); doduše, nisam proverio u koji dan pada pomenuti datum (molim dokoličare da se pozabave tim pitanjem), ipak, nadam se da nije petak. Već zamišljam krupni naslov ispisan crnim masnim slovima na prvoj strani 'Politike': CRNI GREBEN POTONUO NA CRNI PETAK. Pa i da jeste petak, zašto da se baš ja busam u osmuđena prsa, gajim sujeverje kada u ovoj memli osim gljivica nije mogućno ama baš ništa uzgajiti. Negde sam pročitao kako mračni, tesni, skučeni i vlažni prostori pomućuju razum, razložnost svode na egzistencijalni minimum, na preživljavanje; vazduh kakav-takav dospeva do pluća (već uveliko zahvaćena emfizemom), popunjava mehuriće, grudi se nadimaju do prsnuća. Košulju već izvesno vreme ne uspevam da zakopčam; pogledajte! dugmadi se nabusito puče; strahujem da je emfizem poodmakao, odrađuje svoje, ne haje za vreme, mesto i klima mu i te kako gode, a o baksuznoj cifri 13, još petku, i ne promišlja. Da li je o tome pisao DIH? Mislim, o tim skučenim prostorima? Nešto o mislenom tesnacu kao posledici fizičkog tesnaca, ili skučenom prostoru u kom se začinju ideje, ali nikako ne uspevaju usled skučenosti da se raščaure dalje od embriona; ako se još uključi čekanje kao nepovoljna vremenska kategorija, moguće je da embrion zauvek ostane u staklenoj epruveti s rastvorom - za divljenje - kao podsećanje na svakako postojeću ideju. (Možda sve ovo, u stvari, nikada nisam ni pročitao, moguće je da sam i ovo izmislio kako bih opravdao svoj bezizlazni položaj; sve je mogućno.) A to, kako ideja i otkuda ideja u mom suterenu, pokušaću ukratko da objasnim. Elem, kroz jedino uzano okno, što je gledalo pravac u trotoar Ulice Patrisa Lumumbe, pomno sam dnevno osmatrao (a sve u potrazi za idejom, jer profesija pisca mi nalaže kao imperativ njuškanje za idejom) ne stanje u ulici, koje je svakako bilo pregledno onima 'odozgo', nego delove dešavanja, tačnije nagoveštaje dešavanja ili sekvence što bi izmicale (iz razumljivih razloga) i pre no se uprizore, te ono što sam s takvog položaja mogao da vidim, nazivam samovoljno neuprizorenim sekvencama. Dakle, ideja! Nadogradnja je u mom posedu, i sve je u ostatku zbivanja ostavljeno mašti ali, nažalost, usled nemilih životnih okolnosti moja mašta je vremenom sasvim zakržljala (sklon sam da se robusno obrušim na vlagu kao ključnog krivca), pa je stoga i ideja zadržala embrionalni status, bez ikakvog valjanog nagoveštaja u razviće, odnosno raščaurenje, kako već pomenuh. Sebe bih, pored raznoraznih pogrdnih imena, mogao još da nazovem svedokom fragmenata dešavanja: ozbiljnih ili ne, sumnjivih, blagih, teških, smešnih, rizičnih, takve kvalifikacije ne mogu pouzdano da dajem, jer je za njih nužna celovitost, ili barem nagoveštaj celovitosti. Fragmenti iz mog vidnog polja su bili toliko smrvljeni da sam jedva uspevao, uz sve raspoloživo vreme, da ih klasifikujem, dajući im kakva-takva značenja, po naknadnim, uglavnom proizvoljnim tumačenjima, u specijalne beležnice, a beležnice sam delio po važnosti, važnost po bojama, boje po materijalu. Ona Strašno Važna Beležnica (SVB) palacala je u nijansama zmijske kože; Manje Važna Beležnica (MVB) zatamnjena je u meku teleću kožu; dok je Garbage (S) bila povezana u ružičasto voštano platno (kakva perverznost u odabiru!?). Zalaz crnog bicikla u moje vidno polje uneo je izvestan nesklad u ustaljenu preciznu selekciju. Počinjao sam da mu dajem apsolutni prioritet; sve o crnom biciklu smeštano je isključivo u SVB povezanu u palacavu zmijsku kožu; uskoro se skala prioriteta sasvim srozala na nejasnost i nebrigu, pa sam raznorazne neuprizorene sekvence beležio gde sam pristigao: po nadlanicama, bedrima, stomaku, pisaćem stolu, nameštaju, zidovima, ragastovima, podu, čak sam se pentrao, ovako kljast i nestabilan, po stolicama u potrazi za čistom površinom stropa, zbijao ispise u skrivnice gipsanih pukotina; razume se, beležio sam pomenute efemerne parčiće uličnih dešavanja privremeno na takva mesta, računajući: dok ne ugrabim vremena da ih uredno klasifikujem u pomenute beležnice. Rezultat takvih htenja je bila ravnodušnost prema svemu i svačemu a što nije bilo direktno ili indirektno vezano za crni bicikl. A crni bicikl se prikazivao svakodnevno. Iako ne mogu da potvrdim da je njegovo pojavljivanje padalo uvek u isto vreme, jer vreme sam odmeravao po količini svetlosti unutar suterena (što je, zapažate, bio sasvim nepouzdan pokazatelj), ili bih se pažljivo zagledao u granitne pločnike sa strmine trotoara; i, ako sam uspevao jasno da razaberem tamne iskrice, uveliko je znači tekao dan, opet po boji iskričenja pretpostavljao sam koje je doba dana: cik zore, jutro, podne ili pak nadolazeća plavičasta svetlost večeri. (Zidne časovnike, pa i one ručne nisam držao; zakratko bi se nalokali memlom, i zaustavljali kazaljke na pojedinim ciframa koje sam docnije upisivao kao važnu značenjsku informaciju i beskrajno se bavio analitičkim onanisanjima.) Računicu su mi kvarile jedino vremenske nepogode: kiše, oluje ili tmasti oblaci polegli nisko nad Ulicom Patrisa Lumumbe. U takvim danima, nevoljko bih odlazio do kauča, legao nauznak, ruke podmetao pod glavu, besprizorno piljio u golu sijalicu sa tavanice; dešavalo se katkad da ponešto i pročitam. Danil Ivanovič Harms me je osobito opsedao. Smejao bih se do suza njegovim 'mozgovnim igrama'. Posle nisam mogao da prestanem da plačem. I tako bih zadremao; do sledećeg jutra. Do svetlosti! ponavljao sam u sebi kao mantru. Ujutru bi zaista osvanuo lep sunčan dan. Verovao sam samome sebi, kao i obično, a i kome bih drugome ako ne samome sebi. Znam da je sada tačno osam časova i trideset minuta. Gospođica Ana Sjenkjevič zakucala je na vrata, dva puta kratko prstima (tiho), jednom lupanjem pesnicom (glasno) - po dogovoru - sama ih otvorila, ušla zajedno sa ljutim mrazom i promrzlim mirisom celera; dve ogromne torbe krcate namirnicama odložila je na sudoperu, svukla kaput, zasukala rukave, upitala me ravnodušno i ne pogledavši me, nastavljajući da posluje oko sudopere: 'Kako ste danas, gospodine T., žiga li vas u nozi, seva li u leđima? vreme se promenilo od jutros, iznenada, uh-uh-uh! ovde je hladno i mračno kao u grobu, upaliću lampu na vašem pisaćem stolu, mili bože, pa vi ste zaboravili noćas da akumulirate peć, gospodine, lepo sam vam juče napomenula . gospodine, molim vas, zaustavite na čas pisanje, hoću nešto veoma važno da vam saopštim.' Daske na patosu su se podizale ako bih pogreškom stao na kraj; mogao bih u nespretnosti da povredim i ovu zdravu nogu; pripaziću na taj detalj. Dakle, da vidimo, šta sam to noćas nabulaznio: Crni bicikl se zasvagda zamonašio u moje promišljaje u momentu kada je prvi put zašao u moje vidno polje; doduše tada samo na mah, ili tačnije mehaničkim obrisom, još preciznije . 'Dosta! Prokleti crni bicikl vas je potpuno pomeo. Skuvaću vam čaj sa limunom i medom.' Uh, majku mu, kako li je samo dosadna ova žena, još pri tom i neuviđavna, i glasna; njuška po meni kao Šerlok Holms.

U fazi sam svođenja računa; priznajem, ovakav životni bilans i nije za ponos i diku; no takvi mora da su pogledi i svođenja svih podzemljaša; a šta, primerice, da sam se našao sprat ili dva iznad, sa onima odozgo, ili da mi kobna boleština prerano nije sasušila levu nogu; o čemu bih onda pisao, da li bi mi crni bicikl uopšte zašao u vidno polje? Osamnaest čeličnih žica s jedne strane, osamnaest čeličnih žica s druge strane prednjeg točka, potom osamnaest čeličnih žica s jedne strane, osamnaest čeličnih žica s druge strane zadnjeg točka; tridesetšest čeličnih preplitaja (18+18), plus tridesetšest čeličnih preplitaja (18+18) dnevno protutnji mojim mislima; razum mi je sav u čeličnim pečatima. Trudim se da mi bar prsti ostanu što duže pokretljivi; plašim se artritisa kao zle kobi, iako mi je dobro poznato da vlaga i te kako nagriza kosti; još uvek uspevam da napišem po priču za svaki mesec; gđica Ana Sjenkjevič uporno tvrdi kako od onog prokletog aprila 1996. pišem vazda istu priču, trabunjam o crnom biciklu, pa to ti je. Član sam SKD-a. Zaostavština mi se meri nekolicinom manje-više osrednjih romana i desetinama priča i eseja. Garsonjera na Karaburmi, u Ulici Patrisa Lumumbe 177s, u suterenu, takođe je u mom posedu. 'Da li se uopšte zna ko je sopstvenik crnog bicikla?' pitala se glasno gđica Ana Sjenkjevič. Zahtevala je ime kao potvrdu stvarnog bitisanja tajanstvenog sopstvenika, inače bi ga olako pripisala nezajažljivoj fikciji, što me opseda od jutra do jutra, govorila je raspamećena mojim upornim glasnim čitanjima. U nekoliko navrata je čak, zajedno sa mnom, čekala pred uzanim oknom, ali crni bicikl se kao za baksuz tada nije pojavljivao. 'Vi ste ovo o biciklu sve izmislili, gospodine T.?' Znao sam da ga teraju majušni ženski članci sa svetlim dlačicama, i to sam joj otvoreno kazao (na šta se ona samo gadljivo iskezila); zglobove su prekrivale pamučne sokne, dodao sam još (iskezila se još gadljivije); onda sam zaćutao, ali znao sam šta je pomislila: Perverzna matora drtina! Ali, dešavalo se da projuri, nekontrolisano povećavajući ubrzanje niza strminu, samo u pamučnim soknama, ili potpuno bosa; ili bi upravo pod prozorom istegla nožice, i tada joj se za trenutak video urastao noktić na najmanjem nožnom prstu kako se vrpolji i poigrava povrh vrelog granitnog pločnika; katkad bi joj se zabelasalo i glatko koleno kao slonova kost; ili bi crni bicikl proterale, gonjene mrazom i ledom, glomazne cokule s raspetljanim pertlama što su se svaki čas upetljavale u lanac, a moja tajanstvena sopstvenica crnog bicikla je zastajala, gdegde i skraj okna, naginjala glavicu, prstićima izvlačila umašćene pertle, i tada bi do prozorskih rešetaka doskakutala pokoja zlatasta kovrdža; da sam hteo, mogao sam olako da je dotaknem, ili omirišem; naravno, nisam smeo nijednim suvišnim gestom, a koji bi se dao dvosmisleno tumačiti, da uplašim moju malu krasavicu, junakinju svih mojih fantastičnih pripovesti. Bože, kako je ja volim; nju koju zapravo nikada nisam video, osim gležnjeva, kolena, prstića i zlatastog uvojka; o toplim danima halapljivo sam udisao vazduh čim bih zapazio senku točka crnoga bicikla kako umiče u moje vidno polje, ali mogao sam u svoja emfizemična pluća da udahnem jedino oporost kolomasti, katrana ili asfaltne čestice prašine s decibelima buke. Njen miris je lebduckao, lagan kao san, nošen slabašnim strujanjima, rasipnički punio nozdrve onima odozgo. Nisam ravnodušan, ali, priznajem, ima neke pravde u ovakvoj nepravednoj raspodeli. I to kosmičke. Iako ovo nije srećan način kojim bi trebalo da završi jedna normalna priča. Ma, koješta!

Beograd, 27. mart 2003.