To su govorili i za Robespjera, Lenjina, Kastra pa ovi napravise dar-mar...

 Če Gevarina ćerka Aledita dolazi na Sajam knjiga
tč |||| - 10.10.2007. - 23:22
Juče je obeleženo 40 godina od ubistva Ernesta Če Gevare...

sećanje - Juče je obeleženo 40 godina od ubistva Ernesta Če Gevare, a Geopoetika je tim povodom objavila biografiju ovog revolucionara iz pera njegove supruge Aleide Marč. Vladislav Bajac je najavio da će publika imati priliku da na predstojećem Sajmu knjiga vidi i Aleditu, najstariju ćerku Če Gevare. Zanimljivo je da je ovo izdanje prevedeno iz rukopisa i objavljeno pre nego na španskom jezičkom području. Pre srpskog izdanja, knjiga „Sećanja, moj život uz Če Gevaru" objavljena je samo još u Italiji. Međutim, srpsko izdanje knjige ekskluzivno je i u odnosu na italijansko jer od ukupno 74 fotografija iz privatnog albuma Aleide Marč, koje se prvi put pojavljuju u javnosti, samo u izdanju na srpskom jeziku nalazi 29. Aleida Marč je druga Čeova supruga, majka njihovo četvoro dece i verni saputnik njegove političke avanture. Aleida je decenijama odbijala da zapiše svoja sećanja na zajednički život sa El Komandanteom. Posle deset godina ubeđivanja pristala je da napiše ispovest o njihovoj zajedničkoj revolucionarnoj borbi i, pre svega, o njihovoj ljubavi.

koja je prepravljana... tj. oci su prepravljane...

Nerealan i neracionalan...
Fidel tajno prizeljkivao njegovu smrt...

običan krvnik i ubica!
da ne pominjem da je i neprijatelj kapitalizma!

Školski čas o Čeu


Piše: Borislav Lalić
U NEUGLEDNOJ školi prizemljuši, u čijoj je jedinoj učionici sedelo po desetak đaka iz La Igere, sela usred bolivijske džungle, sada časove drže turistički vodiči, živi i samozvani očevici dramatičnih događaja koji su se u toj učionici odigrali 8. i 9. oktobra 1967. godine. Sada su na časovima u školi hodočasnici iz drugih krajeva Bolivije, Argentine, Švedske i Francuske, a među njima, naravno, i neizbežne grupe Japanaca sa aparatima i kamerama u rukama.
- Video sam ga živog, onog popodneva, kada su ga doneli sa planine - priča novinarima Indios iz La Igere, i živo se unosi u svoju priču, kao da je sve bilo juče. - Bio sam iza ograde i sve sam video. Vuku ga odozgo sa brda, a njemu pali po ramenima pramenovi krvave kose...
To sa uspomenom na Čea, 40 godina posle njegovog pogubljenja, postaje hit tema i u svetu i u Boliviji. Žitelji La Igere, siromašnog sela u bolivijskoj džungli, za koje ni poštari nisu znali da postoji, uhvatili su se za temu Če Gevare kao za dar od neba. Zahvaljujući njemu, ovo selo se pojavilo na karti sveta i postalo čuveno.

Ključ od škole

U LA Igeru se ne dolazi uzgredno, a još manje slučajno. Onaj ko tu dođe, svakako je hteo tu i da stigne. Selo je udaljeno 60 kilometara od najbliže varoši Valje Grande, koja se isto tako pročula po Čeu, jer je i taj gradić, od svega 7.000-8.000 žitelja, takođe bogu iza leđa. U toj varoši je, odmah po pogubljenju, bio izložen leš Če Gevare, da bi se novinari, žitelji i vojnici uverili da je slavni gerilac zaista mrtav.
Put od Valje Grande do La Igere je zemljani, sav u džombama, krivudav i ide uzbrdicom, pošto je selo na nadmorskoj visini od 2.000 metara. Nema javnog prevoza, pa ljudi stižu iznajmljenim vozilima, taksijem, a ima i onih koji u brda krenu peške.
U tom siromašnom selu, usred beskrajne selve, nema ničega za gledanje, sem te škole u kojoj je pogubljen Če. U selu, koje nema ni struje, ni telefona, ni vodovoda, nema ničega značajnog sem uspomene na čuvenog "geriljerosa".
Do pre desetak godina i ta "uspomena" bila je prigušena, jer prethodni režimi nisu dozvoljavali da se javno priča o Čeu, a još manje da se slavi i veliča njegov mit.
Sada stvari stoje drugačije od onog dana, kada je pre mnogo godina u ovu školu stigao ruski pesnik Jevgenij Jevtušenko, i ostavio za sobom stihove koji se danas mogu naći na išaranim zidovima školske učionice.
"Gde je ključ od škole?
Seljaci ne odgovaraju.
Osećam miris smrti.
Gde je ključ od škole?
A Indiosi tiho kažu:
- Ne znamo, senjor, ne znamo..."
Sada ključ od škole svi imaju u svojim rukama. "Vodiči" i "očevici" otključavaju sve tajne La Igere. Pojedini meštani, među kojima ima i onih, koji s obzirom na godine, teško da su mogli da se sećaju onog dana od pre četrdeset godina, odvode peške turiste u klanac El Juro, iznad sela, i zaustavljaju se na jednoj zaravni strme kose da bi Japancima i ostalima, koji slušaju otvorenih usta, kazali:

Sveti Ernest

- EVO, baš tu, ispred vaših nogu, su ga zarobili i ranjenog odveli u selo...
A u selu, pridošlice mogu da čuju svakakve priče. La Igera je puna raznih čudaleštava, tajni i poluistina. Kako vreme odmiče, a prošle su cele četiri decenije, ljudska mašta radi sve intenzivnije, a mit o Če Gevari narasta do neslućenih razmera.
Indiosi iz sela i okoline, uzdigli su Čea na nivo sveca i nije retka scena da tamošnji ubogi seljak, koji u svom životu nije imao za šta da se uhvati sem za Boga i Čea, kleči i sa sklopljenim rukama, ispred upaljene sveće, moli Svevišnjeg i svetog Ernesta da mu pomognu, da usliše njegove molitve.
Ispred same škole, na čijem zidu piše "Če živi", seljaci i njihova deca, prodaju u malenim teglicama od stakla grumenje zemlje za koju tvrde da je uzeta sa tla na kojem je ležao i krvario Če Gevara u onoj noći između 8. i 9. novembra, dok su ga ranjenog i okrvavljenog saslušavali na zemljanom podu škole. Jedna starija žena ispričala je novinarima da je njen brat, koji je onda bio u uniformi, uspeo da joj donese pramen Čeove kose. Brat to potvrđuje, a onda grupi japanskih turista pokazuje unutar škole deo zemljanog patosa pored zida:
"Evo, tu su ga ubili..."

Kolone turista

ŠKOLA u kojoj je Če streljan 9. oktobra 1967. godine jedina u selu ima struju.
Posle dolaska Eva Moralesa na vlast u Boliviji, Kubancima je dozvoljeno da u to selo donesu i postave pored škole aparate za hvatanje solarne energije.
Pokraj škole, Kubanci su otvorili i svoju poljsku ambulantu u kojoj besplatno leče lokalno stanovništvo.
U međuvremenu, kolone turista stižu u Valje Grande, odakle mnogi produžavaju u La Igeru. Mit o Če Gevari raste i buja i u bolivijskim prašumama.
Vešti lokalni turistički radnici već godinama organizuju "Čeovu rutu", koja podrazumeva posetu svim onim mestima borbenih "susreta", kuda se Gevara kretao za tih 11 meseci koliko je trajao njegov poduhvat stvaranja "revolucionarnog žarišta" u toj siromašnoj latinoameričkoj zemlji.
Poduhvat se završio porazom i tragično za Čea i njegovu trupu, koja ni u jednom trenutku nije brojala više od 50 ljudi, ali legenda je nastavila da živi i da sve više dobija na snazi i širini.
Indiosi iz sela u kojem je pogubljen Gevara, predlažu sada da se njihovo selo nazove La Higuera del Če. Čeova La Igera.



GERILCI NA NIŠANU
BILA je nedelja, 8. oktobar 1967. godine.
Pošto su proveli noć u jednom klancu, nadomak sela La Igera, Čeovi gerilci, kojih je bilo svega 17, pokušali su tog jutra da se probiju uz kanjon El Juro ka planinskim kosama i tako se izvuku iz obruča koji su oko njih sve više stezali pripadnici bolivijskih rendžera, koje su pratili američki vojni saveznici i agenti CIA.
U podne, vojnici su primetili gerilce i osuli paljbu. Pucalo se sa svih strana. Pripadnici Čeove grupe su razbijeni, ali pružali su žestok otpor.
U tom obračunu, Če je ranjen u desnu nogu, a jedan metak je oštetio i njegovu pušku. Pokušavali su da se izvuku uz padinu. Odjednom pred Čeom, kao da su iz zemlje iznikli, stala su četvorica pripadnika "zelenih beretki". Gerilci su stali.
"Ruke uvis, ili pucamo", povikao je jedan od vojnika, dok su ostala trojica držali automate uperene u njih.
"Ne pucajte, vojnici, ja sam Če Gevara..."


OPROŠTAJNO PISMO KASTRU
MIT o Če Gevari, sa protokom vremena, dobija sve šire dimenzije i njegovo je ime odavno preskočilo nebeske visine Anda.
O njemu mnogi misle da je u tim svojim revolucionarnim i utopističkim vizijama bio avanturista. Če je to i sam priznao za života.
"Mnogi će me nazvati avanturistom", napisao je u oproštajnom pismu Kastru. "Ja to i jesam, samo druge vrste - jedan od onih koji rizikuju sopstvenu kožu, da bi dokazao svoja ubeđenja."
No, svejedno, njegov avanturizam, njegovi ideali i žrtva pripadaju domenu onih nemogućih ljudskih poduhvata koji održavaju u životu nadu ljudskog roda da se svet može promeniti i biti bolji.
Valjda ga zbog toga svet pamti, a mladi njegov lik nose kao ikonu.
Pored svega šta je uradio u životu, Če Gevara se potrudio i da umre na vreme. I tu treba tražiti ključ za mitsku dimenziju njegovog imena.

Izvor: Novosti

Presuda preko šifre


U PRIČAMA i anegdotama koje kruže bolivijskom selvom, pojavila se i jedna, po svemu sudeći istinita priča, koja svojim neverovatnim zapletom i ironijom sudbine takođe poprima volšebne dimenzije, kao što je, uostalom, slučaj sa svime šta se dešava u vezi sa imenom, delom, a naročito sa smrću najčuvenijeg "geriljerosa" dvadesetog veka Ernesta Če Gevare.

Dešavanja pod Andima, kada je Če u pitanju, prevazilaze domete ljudske mašte i savršeno se uklapaju u čarolije Markesove proze.

U redakciju lista "Deber", u mestu Santa Kruz, u unutrašnjosti Bolivije, pojavio se jednog dana mlađi seljak, neugledan, sa kapom u ruci i neobrijan.

"Možete li da me odvedete do urednika", kazao je smerno seljak.

"A šta će vam glavni urednik?", zapitao je portir.

"Da ga zamolim da se javno zahvalim kubanskim lekarima koji su izlečili mog oca."

A kad se našao kod glavnog urednika, ovaj ga je, kada je saslušao motiv njegove posete, zapitao:

"A kako se zove vaš otac?"

"Mario Teran, senjor, i njemu je skoro sedamdeset godina. Znate, on je star čovek i bio je počeo da gubi vid. Sad su mu lekari sa Kube skinuli kataraktu, i to besplatno, i on je progledao..."


Nepoznati pacijent


NOVINAR se trgao na te njegove reči.

"Mario Teran? Je li vaš otac možda bio oficir po profesiji?"

"Jeste", odgovorio je seljak, "ali odavno je skinuo uniformu".

Ništa u celoj priči ne bi bilo neobično, jer Kubanci zaista besplatno leče po Latinskoj Americi, da nije u pitanju bilo ime tog pacijenta.

Mario Teran, a izgleda da je on taj, je bivši narednik bolivijske vojske. On je služio u osmoj diviziji koja je 1967. godine progonila i "lovila" Če Gevaru po bolivijskim džunglama. Ali, to nije sve. Teran je onaj "slavni" narednik, koji je dobio naređenje da strelja Če Gavaru, šta je on i uradio.

A desilo se to ovako.

Poslednju noć u svom kratkom životu Gevara je proveo u školi prizemljuši, u indioskom selu La Igera. Sedeo je ranjen i krvav na zemljanom podu te škole, uz upaljenu petrolejku iznad vrata i dva stražara ispred ulaza. Njega su cele te noći saslušavali vojni zapovednici bolivijske vojske i agnet CIA Feliks Ramos, koji je u svemu vodio glavni reč. On je Čea pretresao, kopirao njegov dnevnik, inventarisao njegove lične stvari. On je taj koji je pokušavao da iz usta Če Gevare izvuče bilo šta o organizaciji bolivijske i latinoameričke gerile. Pored njega, u učionicu su te noći i sutradan ujutro ulazili da vide i saslušaju čuvenog gerilca pukovnici Hoakin Zenteno i Andreas Selic i kapetan Prado.

Narednik Teran je u tim časovima bio na straži ispred škole.

Negde uoči podneva, u ponedeljak 9. oktobra, iz La Paza, iz političkog i vojnog vrha, stigla je šifrovana poruka:

"Pasoš za tatu..."

To je značilo ubijte Gevaru.

Nekoliko trenutaka kasnije stigla je još jedna, paralelna depeša: "600-500". Ta depeša je stigla kanalom CIA i značila je isto: smrt za Če Gevaru. Zapravo, šifra "600" je značila smrt, a 500 je označavalo ime Gevare.

U tim trenucima, kod Čea je ušao Feliks Ramos, agent CIA, takođe poreklom Kubanac.

"Žao mi je", rekao je hladno, "ali moram da vam kažem da su Bolivijci odlučili da vas pogube..."

"Znao sam da će tako odlučiti. Nisam smeo da vam padnem šaka..."


Atentator - dobrovoljac


ONO šta se ni danas ne zna, to je da li je nadležni oficir kapetan Gari Prado odlučio da streljanje Čea obavi narednik Teran, ili se ovaj dobrovoljno javio da to uradi. Postoji, naime, verzija da je Teran sam zatražio da puca, jer su mu gerilci u jednom obračunu ubili najboljeg druga.

No, bilo kako bilo, narednik Teran je u podne tog dana ušao u učionicu sa puškom u rukama. Pre nego što će ući, Feliks Ramos mu je rekao držeći nadlanicu desne ruke ispod svoje brade: "Dobro me pogledaj. Ne smeš pucati dalje od moje ruke. Ne smeš pucati u glavu. Gađaj od vrata nadole..."

Kad ga je video na vratima, Če je shvatio da je kucnuo sudnji čas. Pridigao se na laktove.

Narednik je oklevao. Tresle su mu se ruke. Nije gledao u zarobljenika.

"Uozbilji se, momče", rekao mu je Če, "treba da pucaš u čoveka..."

Teran se trgao i ispalio je prvi metak u desnu stranu Čeovih grudi. Če pokušava da se pridigne, ali su ga sledeći meci, a bilo ih je tri-četiri, prikovali za zemljani pod škole.
Mario Teran je istrčao iz škole. U nju ulaze dvojica vojnika. Če još daje znake života. Jedan od vojnika mu puca u vrat. Sve je gotovo. Če ne daje znake života.

Ponedeljak je, 13.10. La Igera je ponovo utonula u grobnu tišinu. Indiosi koji su do maločas stajali na ogradama i iza drveća, žurno napuštaju "položaje" i odlaze svojim kolibama i svom životu u selvi.

A posle kada se slegla svetska buka oko pogubljenja Če Gavare, zla kob Čeovih odsečenih ruku, počela je da sustiže njegove dželate.

Pukovnik Zenteno Anaja, koji je komandovao osmom divizijom, postavljen je za ambasadora u Parizu, i tu su ga ubili nepoznati atentatori. Pukovnik Andreas Selic je, pošto je unapređen u generala, dogurao do ministra unutrašnjih poslova, a onda je uhapšen pod optužbom da je kovao zaveru protiv režima. Poginuo je na stepeništu ministarstva unutrašnjih poslova. U zvaničnom saopštenju je rečeno da je slomio vrat na stepeništu, pošto se prethodno otrgao iz policijskih ruku i pokušao da beži.


Pramen Čeove kose


ŠEF bolivijske vojne obaveštajne službe koja je jurila Čea, Roberto Kintanilja, stradao je u atentatu u Hamburgu, gde se nalazio kao bolivijski konzul. Jednog dana kod njega je zatražila prijem Australijanka koja se predstavila kao vođa folklorne grupe koja putuje u Boliviju. Kad je ušla kod konzula, izvadila je iz tašne pištolj, usmrtila ga i mirno odšetala iz ambasade.

Ondašnji predsednik Bolivije Rene Barijentos, koji je uz pomoć CIA koordinirao hvatanjem Če Gevare, stradao je u srušenom helikopteru. Generala Toresa su ubili u Buenos Ajresu.

Kobno je prošao i kapetan Gari Prado, bolivijski oficir koji je prvi stigao do zarobljenog Čea i domogao se njegovog sata. Prado je posle "operacije Če" dogurao do generala, a onda se sklonio u diplomatijU. Poslali su ga za vojnog izaslanika u Rio De Žaneiro. I tu je, dok je jednog dana spokojno šetao ulicama Rija, stradao. Nepoznati atentator ispalio mu je u leđa nekoliko metaka i doživotno ga prikovao za invalidska kolica. Kasnije će se ispostaviti da je Prado bio žrtva zabune, da su ga atentatori zamenili sa pravom žrtvom.

Glavni agenti CIA, koji su neposredno učestvovali u poteri za Čeom, a to su pre svih Feliks Rodriges, koji je onda bio poznat kao Feliks Ramos, i Gustavo Viljoldo, još su živi i na Floridi krckaju penziju koju su zaradili radeći za tu američku obaveštajnu agenciju, pre svega na prostorima Latinske Amerike. Žive i od uspomena na bolivijsko ratovanje. Feliks Rodriges je napisao knjigu "Ratnik iz senke", koja je u Americi imala dobru prođu, a Viljoldo se tek sada setio da unovči bar nešto od uspomena na to vreme. On će ovog meseca pokušati da proda pramen odsečene Čeove kose, koji čuva još od onda.

A narednik Teran? Njega je progutala tama zaborava. Znalo se jedino to da je i on bio unapređen, da je odmah potom napustio vojsku i da se opijao po kafanama u unutrašnjosti Bolivije. Jedno vreme je, kažu, bio u nervnoj krizi, pa su ga lečili u duševnoj bolnici.

Sada je, međutim, i on isplivao iz zaborava. Kubanci su mu pomogli da progleda.





POSLEDNjA ŽENA


POSLEDNjA žena u životu Če Gevare, poslednja koju su njegove oči videle, bila je mlada i lepa Hulija Kortes.

Ona je bila učiteljica u selu La Igera, na čijim je obroncima Če zarobljen.

Sutradan, 9. oktobra, Hulija se pojavila ispred škole u kojoj je ležao ranjeni Gevara. Zapitala je kapetana Prada da li bi ranjeniku mogla da odnese šolju tople supe. Pristao je.

Hulija je ušla u učionicu. Če je uzeo dva-tri gutljaja supe, zahvalio se i vratio učiteljici šolju.

"Ostala sam i posle toga ispred škole", priseća se Hulija. "Bilo je tu još Indiosa koji su sa strane i pristojne udaljenosti pratili događanja. U jednom trenutku jedan vojnik je ušao u školu i odjeknuli su pucinji..."

"Nedugo potom", nastavlja svoju pričy Hulija, "iz škole su izneli mrtvog Čea. Prislonili su ga uz zid škole. Oči su mu još bile otvorene. Bio je lep i u smrti..."

Potom je stigao helikopter i telo Če Gevare je odneto u varoš Valje Grande, gde su čekali novinari.

Izvor: Novosti

Povratak grešnog sina


ARGENTINAC Andres Serneri, tridesetšestogodišnji vajar, krenuo je da spasava obraz svojoj domovini koja je bila potpuno zaboravila, a moglo bi se reći i otpisala, svog pustolovnog sina Ernesta Gevaru, čoveka čije ime jeste vezano za Kubu i njenu revoluciju, ali koji je do svog sudnjeg dana bio Argentinac.

Serneri je pokrenuo akciju međunarodnih razmera. Zatražio je od Argentinaca i pobornika imena i mita Če Gevare da mu pomognu da u Čeovom rodnom gradu Rosariju, 310 kilometara severno od Buenos Ajresa, podignu spomenik. Akcija je uspela. Serneri je od ljudi iz Argentine, Kanade, Meksika, Australije, Venecuele i Brazila dobio 75.000 bronzanih ključeva od kojih će, kada ih izlije, napraviti četiri metra visoku bistu slavnog "geriljerosa" i postaviti je ispred Čeove rodne kuće u Rusariju. Uradiće to idućeg leta na osamdesetu godišnjicu Čeovog rođenja.




LEGENDA I ROBNA MARKA




OVIH dana u Argentini se štampa marka sa likom Čea. Domovina, koja je 40 godina ćutala, ignorisala, pa čak i grdila svog "grešnog sina", sada kada je njegova legenda dobila svetske razmere, pokušava da ga prigrli. On je u toj zemlji, ipak, proživeo više od pola svog kratkog života, od 1928. do 1954. godine, kada je pošto je diplomirao na medicini, krenuo u avanturu osvajanja sveta i dizanja revolucije. Pokazalo se da je to bio put bez povratka.

Argentinci su Čea vratili na televizijske ekrane, otvorili su muzej u njegovoj rodnoj kući, dali su državljanstvo njegovoj kćerki Aleidi, a ovih dana se u Buenos Ajresu uveliko slavi njegovo ime. Jedna anketa na lokalnoj televiziji pokazala je nedavno da je Če u toj zemlji popularniji čak i od Evite Peron!

Ceo svet ovih dana obeležava 40. godišnjicu smrti Če Gevare. Organizuju se muzički festivali i simpozijumi, prikazuju se dokumentarni i igrani filmovi, a industrija suvenira sa Čeovim likom preplavila je svet.

U Velikoj Britaniji prodaje se pivo u flašama na kojima su utisnuti lik i ime čuvenog gerilca. Njegov lik je na majicama, vrućim pantalonama, na kapama i šoljicama za kafu. Stotine barova u svetu nose Čeovo ime. I u Srbiji ih ima nekoliko sa imenom slavnog revolucionara.

U Meksiku jedna firma prodaje deterdžent u kesama na kojima je utisnut lik Ernesta Če Gevare, i reklamira ga ovako:

"Sa Čeom se pere bolje."

Ali, sve je to bledo u odnosu na ono što se ovih dana dešava u unutrašnjosti Bolivije, u varoši Valje Grande i selu La Igera, mestima gde je Če završio svoj život i svoje gerilsko ratovanje. Tamo su se lik i ime Če Gevare pretvorili u legendu i robnu marku, koja se odavno, a naročito ovih dana slavi, nosi i prodaje u ogromnim količinama.




MAŠTOM DO ZARADE




STAZAMA kuda se kretala Čeova gerila, Bolivijci su organizovali "Čeovu rutu" kojom se ovih dana kreću kolone turista iz svih krajeva sveta.

"Če nam je doveo ovde čak i Japance", kaže Roberto Penja, vlasnik restorana u Valje Grande. "Dolaze sa svih strana i ostavljaju ovde novac. On će izvući ovaj siromašni kraj iz bede."

Indiosi iz La Igere i okoline, koji su svojevremeno izdali Če Gevaru, sada su ga prigrlili. Novinari namernici beleže da "očevici" dramatičnih događaja iz 1967. godine, kada je Če zarobljen i pogubljen, naplaćuju po 20, 50, pa čak i 100 dolara za svoju "priču" o poslednjim trenucima gerilskog vođe.

Neki su se dosetili pa u staklenim teglama prodaju grumenje zemlje kojom je Če gazio.

"Ni danas ne mogu da se oslobodim njegovog pogleda", priča Suzana Osinaga, bolničarka koja je 9. oktobra 1967. godine šmrkom iz gumenog creva "okupala" leš Če Gevare i pripremila ga za obdukciju i prikazivanje novinarima. "Nisam mogla da izdržim njegov pogled, pa sam mu preko lica stavila nekakvu krpu."
Osinaga, kojoj su danas 74 godine, ima pored bolnice u kojoj je prala Čeov leš, malu radnju suvenira, među kojima je najviše onih koji su vezani za ime Če Gevare. Turista uvek ima. Poneko od njih kupi suvenir, a ponekome ona "proda" i neki detalj svoje priče o događanjima iz onog vremena.

Izgleda da je tamo svakom ostalo u nasleđe ponešto od Čea. Jedan tamošnji zubar tvrdi da poseduje zub Če Gevare, a lekar iz Buenos Ajresa ubeđuje novinare da se domogao lekarske torbe koju je Če nosio u prašumi, mada se zna da se on, iako je završio medicinu, nije bavio lekarskom profesijom.




IKONA MLADIH




LIK i delo Če Gevare danas u svetu, a naročito u Boliviji, ima političku, mitsku i komercijalnu dimenziju. Sociolog Atila Boron, Bolivijac, smatra da Če Gevara u političkom smislu nije "prazna majica" sa njegovim likom. "Jeste, niko se ne zanosi njegovom idejom o pokretanju `revolucionarnog zarita`, ali njegova ideja da se valja boriti za socijalnu pravdu i za promenu sveta, još živi."

Kad je reč o mitu vezanom za Čeovo ime, on je dobio neslućene razmere. On je postao ikona mladih generacija. A u komercijalnom pogledu, Če je postao roba koja ima prođu. Na njemu danas zarađuju stotine hiljada ljudi, prodajući postere, majice i razne druge suvenire. U Boliviji je ovih dana to postalo prava industrija.

O tome nemilosrdno otvoreno govori Elisio Baronkos, vlasnik jednog lokala u varoši Valje Grande: "Sada su ovde svi uz Čea. On je preporodio ovaj siromašni kraj. Indiosi godinama zarađuju na njemu i zaista ga drže za sveca. U mnogim kućama noću gori sveća za Čea. A onda su ga izdali i čak za to dobili nagradu. I opet bi ga izdali ako bi kojim slučajem vaskrsnuo..."

U sve se to danas uplela i priča o Čeovim zemnim ostacima, Indiosi iz La Igere i Valje Grande upinju se iz sve snage da dokažu do Čeove kosti nisu odnete na Kubu, da je kopano na pogrešnom mestu i da je njegova večna kuća i dalje u bolivijskoj zemlji, makar se i ne znalo tačno gde je.

O tome priča i senator Antonio Peredo, bliski prijatelj predsednika Bolivije Eva Moralesa. Peredo je inače rođeni i najmlađi brat braće Intija i Koka Pereda, koji su sa Čeom bili u gerili i koji su takođe ubijeni.

"Zatražio sam", kaže Antonio Peredo, "od bolivijskog vojnog vrha da nam daju na uvid izveštaj o obdukciji leša Če Gevare i protokol o njegovoj sahrani. Ta dva dokumenta se još drže u tajnosti, a sigurno bi bacila više svetla na to šta se posle 9. oktobra 1967. godine dešavalo sa Čeovim lešom. Zvanične verzije, koje su date u ono vreme su kontradiktorne. Prvo je rečeno da je ubijen u borbi, a onda je saopšteno da je njegov leš spaljen, a pepeo rasturen po selvi. Onda se pojavilo saopštenje da je sahranjen na neko tajnovito mesto bez ikakvog obeležja".

Iz vojske su Peredu pre neki dan odgovorili da je sve to i dalje "vojna tajna" i da mu ta dokumenta neće dati na uvid.

NADIMAK ČE




KRŠTENO ime Gevare je Ernesto Gevara de la Serna.

Tako se i zvao sve do 1954. godine, kada je stigao u Gvatemalu, gde se pridružio radikalnim latinoameričkim intelektualcima koji su pokušali da rane demokratski režim Jakoba Arbensa od američke intervencije.

"Tu su počeli da ga zovu Če", ispričala je autoru ovih redova Hilda Gadea, koja je između 1955. i 1959. godine bila udata za Čea. "Znate ta uzrečica `če` postoji samo u Argentini i ljudi po njoj čak prepoznaju da su iz te zemlje. Tako su drugovi spontano počeli da ga oslovljavaju sa Če, a onda su u Meksiku počeli tako da ga zovu i njegovi kubanski drugovi."

Sam Če je u jednoj prilici izjavio da je zadovoljan svojim novim imenom koje je dobio spontano i da ga nosi kao da je sa njime rođen.


Izvor: Novosti

Smrt u režiji CIA


Piše: Borislav Lalić
NA kraju svi oni progovore - i diktatori i dželati, i oni koji su se zakleli da će do groba čuvati tajnu, i oni koji su u životu umirali od straha da se ne sazna ono šta su činili. Svi se, oni, na kraju krajeva, na ovaj ili onaj način vraćaju na "mesto zločina" da istresu iz sebe ono šta ne bi hteli da odnesu u grob.

Progovorio je tako i čovek koji je u ispitivanju, likvidaciji i sakaćenju leša Ernesta Če Gevare imao, možda, najvažniju ulogu, mada je njegov vojni čin bio skroman, ali je zato institucija za koju je radio i po čijem je nalogu stigao u Boliviju, bila moćna.

Reč je o Feliksu Rodrigesu, agentu veteranu američke obaveštajne agencije CIA, čija uloga u likvidaciji Če Gevare i njegovog "revolucionarnog žarišta" u prašumi Bolivije, jasno govori o tome koliko je Vašington bio umešan u tu operaciju čiji je imperativan cilj bio da se po svaku cenu spreči rađanje "nove Kube" u Latinskoj Americi.

Onda se Feliks Rodriges zvao Feliks Ramos, imao je bolivijski pasoš i čin kapetana u redovima bolivijske armije. Kako je sam nedavno ispričao, urađeno je to zato da se slučajno ne bi desilo da se obelodani da je Vašington direktno umešan u tu akciju, a bio je umešan do guše.


SAVETNICI I AGENTI

Rodriges je po rođenju Kubanac. Pobegao je sa Kube odmah posle pobede Kastrove revolucije, jer je pripadao bogatim slojevima kubanskog društva, koji su se našli na udaru. Kao dečak se školovao u Americi, pa je relativno brzo po dolasku na Floridu ušao u redove CIA.

U proleće 1967. godine, kada se već bila pročula vest da se u Boliviji pojavila gerila i da bi Fidel Kastro mogao da stoji iza toga, Rodrigesa su na hitan razgovor pozvali ljudi iz CIA.

"Da li si spreman da kreneš u jednu specijalnu operaciju u Latinsku Ameriku?"

"Jesam", odgovorio je Rodriges.

"Koliko ti treba vremena da se pripremiš za taj put?"

"Krećem odmah. Evo vam broj telefona da javite mojoj ženi da sam otišao..."

Tako je krenuo njegov lov na Čea.

"Posle te odluke", priča Rodriges, "odveli su nas u Vašington da nam daju detaljne instrukcije. Čitali smo tajne izveštaje o saslušanju Rezisa Debrea, o stanju u bolivijskoj vojsci, o tome da je sve izvesnije da gerilu predvodi Če Gevara. Onda se u Boliviji već nalazio major Peti Selton iz `Južne komande` u Panami sa grupom vojnih američkih savetnika. Stanje u bolivijskoj armiji je bilo loše. Imali smo informacije da bolivijski vojnici, u "kontaktu" sa gerilom, čim zapuca, bacaju puške".

Kad je Rodriges stigao u Boliviju, dočekale su ga njegove kolege iz CIA, američki vojni savetnici i ljudi iz bolivijske vojne obaveštajne službe. U međuvremenu je formirana specijalna jedinica od oko 600 ljudi, koju su obučavali američki stručnjaci za borbu protiv gerile.

SLIKA ZA USPOMENU

KAKVA je u celoj toj operaciji bila uloga CIA, možda najrečitije govori uloga i delovanje agenta Rodrigesa u danu kada je Če pogubljen.

"Stigao sam u La Igeru, priča on, kada su ranjenog Čea već doneli. Ušao sam u školsku učionicu da ga vidim. Sedeo je na zemljanom patosu, prislonjen uza zid, sa vezanim rukama i nogama. Pored njega na zemlji su ležala dva leša njegovih drugova gerilaca. Delovao je umorno i smireno..."

Tog jutra, 9. oktobra, posle duge noći saslušavanja, u kojem su se smenjivali pukovnici Senteno Anaja i Andres Selić, kapetan Gari Prado i agent Rodriges, čekala se odluka iz La Paza o tome šta da se radi sa zarobljenim Gevarom.

"Pukovnici Senteno i Selić", priseća se Rodriges, "otišli su iz škole uoči podneva, pa sam ja primio šifrovanu poruku o pogubljenju. Bila je suprotna od onog šta sam očekivao. Bilo je dogovoreno da ga živog pošaljemo u Panamu radi dalje `obrade`."

U međuvremenu, Rodriges je snimio Čeov ratni dnevnik i sve beleške i papire koji su pronađeni kod njega, uzeo je i on ponešto od njegovih ličih stvari za uspomenu, a onda se odlučio na potez koji nije bio nimalo prikladan za tu situaciju.

Ušao je u školu i zapitao Čea da li bi hteo da se slika sa njima. Za uspomenu. Če je začuđeno pogledao, poćutao je, a onda je umorno klimnuo glavom. Rodriges je naredio jednom vojniku da zarobljeniku odveže noge, od kojih je desna bila ranjena i još je krvarila. Uz njegovu pomoć, Če se jedva pridigao. Izašli su ispred vrata na svetlo dana. Agent je dao fotografski aparat vojniku sa straže i zauzeo je pozu, s desne strane, uz Čea.Kamera je škljocnula.
SELO POD OPSADOM


BILA je to poslednja fotografija u životu Če Gevare, koja će kasnije obići svet. Na njoj se vidi izmučeni lik zarobljenog gerilca, sa dugim pramenovima neuredne kose i vezanim rukama, a sa njegove desne strane zadovoljno lice Feliksa Rodrigesa.

U podne tog dana, pukovnik Senteno, koji se u međuvremenu vratio u La Igeru, prišao je Rodrigesu i rekao mu da se stvar sa Čeom mora završiti najkasnije do 14.00.

"Ušao sam kod Čea", priseća se Rodriges, "i rekao mu:

`Žao mi je, ali Bolivijci su odlučili da vas pogube...` Naglo je prebledeo i kazao je tihim glasom: "Možda je bolje tako. Nisam nikada smeo da vam padnem živ u ruke..."

Posao Čeovog dželata obavio je narednik bolivijske vojske Mario Teran.

U tim trenucima, vest o zarobljavanju i pogubljenju Če Gevare još nije krenula u svet. Novinari su držani na pristojnoj udaljenosti, u varoši Valje Grande, koja je od La Igere udaljena 60 kilometara. U zabito selo La Igera, koje je u tim trenucima bilo pod vojnom opsadom, ni ptica neopaženo nije mogla da uđe. Indiosi, koji su bili preplašeni i zbunjeni, držani su pod prismotrom u svojim kućama.

Tog jutra na sto američkog predsednika Džonsona njegov savetnik Rostou doneo je depešu koja je stigla iz CIA u kojoj se kaže da se "sa 99 procenata sigurnosti može saopštiti da je Če Gevara juče po podne zarobljen, ali da se još čeka dalja identifikacija".

Režim iz La Paza i Bela kuća su se dogovorili da se mrtav Če prebaci tog popodneva u Valje Grande i da ga tamo pokažu novinarima i meštanima kako bi sve uverili da je zastrašujući gerilac, koji je pretio da će svojom gerilom zapaliti Latinsku Ameriku, mrtav, i da više ne može da vojuje.

I toj operaciji prikazivanja, doterivanja i sahranjivanja leša Če Gevare, agenti CIA, a posebno Feliks Rodriges i njegov kolega Gustavo Viljoldo, imali su glavnu reč.

NAGRADA ZA INDIOSE

RENE Barientos, predsednik Bolivije, bio je u euforiji kada su mu javili da je Če pao. A posle kada se cela priča završila, Barientos se zaputio u selo La Igera da ispuni obećanje svoje vlade da će nagraditi sa 50.000 pezosa svakog onog ko pomogne da se Če uhvati "živ ili mrtav".

Odluka je pala da se ta nagrada preda Indiosima iz sela La Igera. Pošto je na njihovom terenu, a i njihovom zaslugom, ako ne svih, a ono bar dvojice seljana, lociran i zarobljen slavni gerilac.

Kad je predsednik završio govor, pozvao je da neko od Indiosa priđe i uzme nagradu. U ruci je držao koverat sa 50.000 pezosa.

Seljaci su delegirali lokalnog paroha iz Pukare Rodžera Salera da umesto njih uzme novac.

Saler je uzeo novac i sklonio se u stranu da bi predsednik mogao da se ispozdravlja sa meštanima.

Desetak minuta kasnije, Saler se opet popeo na binu i obratio se Barientosu:

"Gospodine predsedniče, nemojte se na mene naljutiti, ali ja moram da vam kažem pred ovim ljudima koji u mene imaju poverenje, da u koverti koju ste mi dali ima samo 39.000 pezosa..."


ZELENA SVESKA

MEĐU papirima koje su agenti CIA zaplenili od zarobljenog Če Gevare, nalazila se i jedna zelena sveska u kojoj su njegovom rukom bili ispisani stihovi. U prvi mah se pomislilo da su to Čeove pesme, ali će se kasnije pokazati da je to zapravo pesnička "antalogija" koju je sam sastavio.

U svesci se nalazi 69 poema. Samo ispod jedne Če je potpisao autora, španskog pesnika Leonea Felipea. Ostale su bile bez potpisa, ali će stručnjaci kasnije sve njih identifikovati. Taj posao je uradio španski pisac Pako Ignasio Taibo, koji je ove godine i objavio kao posebnu knjigu Čeovu "Zelenu svesku", očigledno, njemu omiljenih pesnika, među kojima su Pablo Neruda, Leon Felipe, Nikolas Giljen.

Izvor: Novosti

Zverski plan generala


AGENT CIA Feliks Rodriges, u čijoj je vojnoj knjižici pisalo da se zove Feliks Ramos, imao je u popodnevnim časovima pune ruka posla. Trebalo je pripremiti i otpremiti leš Če Gevare iz La Igere u Valje Grande.

Zbog toga je u La Igeru oko 15 časova doleteo vojni helikopter. Če je već bio streljan i spreman za evakuaciju.

- Njegov leš, priseća se Rodriges u intervjuu američkom radiju, bio je umrljan zemljom, koja se uhvatila na njegovu okrvavljenu uniformu. Kako je prilikom streljanja pao na stranu, zemlja se uhvatila i po njegovom licu. Uzeo sam šolju vode i oprao mu lice. Obrisao sam ga, a onda sa maramicom u ruci pokušao da mu zatvorim oči, koje su bile širom otvorene. Nije bilo moguće, ja ih zatvorim, one se otvore. Digao sam ruke...

Vojnici su mrtvog Čea postavili na nosila i vezali ih za donji trap helikoptera, sa desne strane. U tim trenucima, između Indiosa, koji su iz prikrajka i preko ograde pratili šta se dešava ispred škole, pojavio se lokalni paroh iz Puzare Rodžer Saler i zatražio od vojnika da stanu, da bi obavio Božju službu za pokojnika, koji nije verovao u Boga, ali koji sada više nije mogao ništa da kaže.


LIČI NA HRISTA


RODRIGES, koji je bio u stalnoj vezi sa štabom u Valje Grande, a povremeno i sa centralom CIA u Vašingtonu, držao je sve konce u svojim rukama. Pre nego što će ući u helikopter, pilot mu je rekao da pomeri napred Čeovo telo, kako ne bi došlo do debalansa na letilici. "Učinio sam to naglo, kaže Rodriges, iz Čeovog grudnog koša je šiknula krv..."

Indiosi, koji su to pratili preko ograde i iz žbunja, samo su se prekrstili. U njihovom samotnom životu dešavalo se nešto što ni u snu nisu mogli da zamisle.

- Liči na sveca - kaže seljak Indiosu pored sebe.

- Liči na Isusa Hrista - kaže ovaj drugi, žurno se krsteći.

U tim trenucima u varoši Valje Grande bilo je kao u košnici. Sletali su helikopteri iz La Paza i Santa Kruza. Stižu generali, guraju se novinari i fotoreporteri, svi građani, do juče spokojne varoši, su na nogama i na ulici. Očekuje se značajna vest, a niko ne zna šta se zapravo dešava.

Nešto pre 17 časova na poljanu, pored varoši, sleteo je helikopter sa Čeom. Prvi je izašao agent Rodriges, dao je instrukcije da Čea na vešalima natovare na vojni kamion koji je čekao. Odvezli su se u bolnicu "Senjor de Malta" u centru grada.

Čea su uneli unutra, i pola sata nakon što su ga dovezli, izneli su ga na nosilima i postavili na betonsku platformu ispred bolničke perionice. Bio je go do pojasa, da mu se vide rane na grudima. Ispod glave mu je bilo podmetnuto parče drveta da bi bolje mogli da mu vide lice. Oči su mu i dalje bile otvorene.

"Ovo je Ernesto Gevara, zvani Če. Raspolažemo sasvim pouzdanim podacima da je to on. Poginuo je juče u obračunu između njegove gerile i naših vojnih snaga. Gerila je razbijena i likvidirana..."

Novinari su pribeležili te njegove reči, mada su mnogi posumnjali da su se događaji tako odvijali.

U svakom slučaju, vest je odletela u svet. Agencije su javljale: "Hitno, hitno, ubijen Če Gevara". Radio i TV stanice su prekidale redovne programe da saopšte senzacionalnu vest.


GLAVA KAO DOKAZ


VAROŠ Valje Grande je utonula u mrak tropske noći. Čea su uneli u bolnicu zbog obdukcije.

A onda je, kao u nekom tajnovitom zavereničkom filmu, počeo da zaseda "štab za sahranu", koji je sazvao general Ovando. Bili su tu general Tores, načelnik generalštaba bolivijske vojske, pukovnici Senteno Anaja i Andres Selic, šef bolivijske obaveštajne službe Roberto Kantiniljas i neizbežni Feliks Rodriges. Bio je tu i još jedan agent CIA Gustavo Viljaldo, koji je te noći dobio zadatak da se operativno stara o Čeovom lešu.

Rodriges ovako opisuje taj sastanak:

- Prvo sam detaljno ispričao generalu Ovandu šta mi je Če rekao prilikom ispitivanja i kako je protekla operacija streljanja. U jednom trenutku Ovando se oglasio rečima: "I šta ćemo da radimo ako Fidel Kastro negira da je ovo Če Gevara, da smo sve izmislili. Potreban nam je neoboriv dokaz da je Če mrtav. I, zato, odsecite mu glavu i stavite je u formalin da se očuva..."
- Bio sam šokiran - kaže Rodriges. I rekao sam mu:

- Generale, vi to ne možete učiniti.

- Zašto ne? - začudio se.

- Zato što iako Kastro negira njegovu smrt, Bolivija, koja je katolička zemlja, ne može kao dokaz ponuditi ljudsku glavu...

- Šta ćemo? - insistirao je general.

- Ako hoćete dokaz koji ne može negirati, odsecite mu prst. Mi imamo otiske njegovih ruku.

Povukao se, a onda je rekao:

- Onda mu odsecite obe šake i dobro ih očuvajte...


RUKE NA ČUVANJE


- PRED zoru su me obavestili da je obdukcija izvršena i da su Čeu odsečene ruke - završava svoja morbidna sećanja Feliks Rodriges, zvani Ramos.

I kao što je sve u vezi sa životom i smrću Če Gevare imalo volšebne obrte i zaplete, tako se desilo i sa njegovim odsečenim rukama. Pošto su agenti CIA i ljudi bolivijske vojne obaveštajne službe uzeli otiske Čeovih prstiju, ruke su date na čuvanje ministru unutrašnjih poslova Antoniju Argedasu, bivšem sindikalnom lideru, a sada drugom po važnosti čoveku u bolivijskom vojnom režimu.

Antonio Argedas, sa kojim je autor ovih redova imao priliku da razgovara tri godine kasnije, u Meksiku, stavio je Čeove šake u teglu, a onda ih sklonio negde u klancima ispod Anda. On je, u međuvremenu, rešio da se "odmetne" od režima i da se okrene protiv CIA, pa je krišom poslao na Kubu kopiju Čeovog dnevnika, a onda je zatražio politički azil u meksičkoj ambasadi. U međuvremenu je vratio Čeove ruke sa Anda i sakrio ih na sugurno mesto u La Pazu.

Dok je još bio zatočen u meksičkoj ambasadi, odakle su ga 1970. godine prebacili u Meksiko, Argedas je zamolio svog prijatelja Viktora Sanijera da u La Pazu potraži njegovog sina Karlitosa i da se domogne Čeovih ruku. Našli su ih ispod betonskog patosa u spavaćoj sobi Antonija Argedasa. Bile su očuvane, a onda ih je Sanijer, uz mnogo peripetija, putujući preko Evrope, početkom januara 1970. godine, preneo na Kubu i predao ih Kastru.

Dvadeset i sedam godina kasnije, u Boliviji su pronađene Čeove kosti, i u oktobru te iste godine sahranjene u Santa Klari.

Ali, priča o Čeovim posmrtnim ostacima tu nije završena.


(NE)SPOSOBNI RATNIK


U ČEOVOM dnevniku iz Bolivije, na više mesta je zapisano: "Opet me muči astma, a lekovi su mi nestali."

Astma je Čea pratila celog života.

Njegovi roditelji, koji su se bili doselili iz Rosarija u Buenos Ajres, otkrili su rano da dečak pati od astme, pa su se preselili u mesto Alta Grasija, u unutrašnjosti zemlje, jer je tamo klima bila povoljnija. Če je tamo ostao sve do studija, kada su se opet preselili u Buenos Ajres, gde je on, 1953, završio medicinu.

U međuvremenu, Ernesta Gevaru su pozvali na regrutaciju. Regrutna komisija ga je proglasila nesposobnim za vojnu službu.

Njemu to, međutim, nije smetalo da celog života ratuje i da umre kao gerilac u bolivijskim gudurama.


SUSRET U MEKSIKU

KAD je stigao u Meksiko, potkraj 1954. godine, Če se zanosio idejom da otputuje u Kinu.

Njegova prva supruga Hilda Gadea kaže da je on preko Kine hteo da stigne u Vijetnam i da se tamo bori, mada o tome nije glasno govorio.

U proleće sledeće godine, Če je kupio brodsku kartu za Kinu i već je počeo da se priprema za daleki put.

Ali, slučaj je hteo drugačije. Če se početkom jula 1955. godine sreo u Meksiku sa Fidelom Kastrom, koji se pripremao za iskrcavanje na Kubu, prihvatio je njegov poziv da ga prati i nije više pominjao Kinu.

Izvor: Novosti