Читајући "Печат" ових дана налетео сам на занимљиву тему...
Наиме, ради се о "Октобарском салону" и ономе што се у нашој земљи и нашем времену назива "уметношћу"!

Веома ми је привукло пажњу "дело" извесне Иване Смиљанић...

У питању је видео под називом "Ја све упропастим!"

Тема видеа је један крвави тампон...



Занима ме ваше мишљење о томе куда иде ова држава и овај народ, овај свет ако тако желите, са оваквом визијом "уметности"...

Треба ли да напоменем да Република Србија и Град Београд новчано помажу ову манифестацију?!

Иде у... Хондурас.

И Римљанима је све тако изгубило смисао, стварно су последњи остаци антике били слични овој тугаљиво-декадентној данашњој цивилизацији. А онда се појавила нова култура на Блиском истоку - Непобедиво Сунце, Митра, култ цара као јединог Бога (или пророка), јудаизам, најзад хришћанство које је само морало да се мења...
Неким новим људима ће ово бити само смешно и небитно помена.
Као што ми не знамо много о римским уметницима II века, ни о царевима III века, до Диоклецијана... Без обзира на спољну силу коју су имали.
Узмимо као пример давање права грађанина свим слободним становницима Римског царства. Није ли то слично одлуци да цела ЕУ плус још нешто буде Шенген. И ко данас, осим оних који баш воле историју, се сећа који је то цар дао и које године... Са друге стране Цезар, Антоније, Ханибал, Леонида, Александар су упамћени. Они су били у периоду док је та култура имала још свој живот, своју историју.

Хм, не бих се сложио са Духом секире, да ми одосмо у Хондурас.
Ауторка је вероватно под жестоким утицајем културе Запада која иде у декаденцију, па сходно својим узорима жели да да свој допринос. Она само пројектује оно што су јој улили у ум и душу, а на нашу жалост, то што је покупила није Уметност, већ...Немојте је кривити што је само лоша копија грозног оригинала.
Не треба баш ни генерализовати ствари, јер има и на Западу праве уметности, само што је ретка и не припада ономе што се свету пропагира.

А ми смо ретко када у нашој историји били баш стилски и идејно оригинални (исправите ме ако грешим, али чини ми се да је само моравски стил аутентично српски...), тако да имамо још времена да се уметнички изразимо...И са дна, на који смо пали и нашим и туђим ,,заслугама'', може се кренути ка врху (али без оваквих ,,уметника'').

Дакле, има и наде и светлости, само да постоји жеља да кренемо из овог тунела, и да не преузимамо узоре од оних који нису добри, ни квалитетни, већ да се угледамо на оне који су од нас бољи (без обзира одакле долазе...), али да свему дамо наш лични печат, поглед, зачин...А тек када друге достигнемо, онда можемо и ми да дамо нешто ново на шта ће и други моћи да се угледају.

Да резимирам, скандал је што она копира оне ,,уметнике'' са Запада, а онда град протежира њене копије, јер у копији нема уметности (по мени), а поготову када је садржај који копира све, само не уметност.

Obzirom da nisam video doticno delo, glupo bi bilo da nesto vise komentarisem. Ono sa cim se slazem je da zaista sve veci broj umetnika u svojim delima koristi tehniku koja nema preterano smisla, cisto da bi se pisalo ili pricalo o njima. Ali, sa druge strane, jedan od osnovnih zadataka umetnosti je da sokira, da provocira, da izazove reakciju. Ne moze se za svako delo koje je "vulgarno" reci i da nije umetnicko, da nije vredno. E sad, sto mnogi to zloupotrebljavaju, pa se dolazi do banalizovanja cele stvari, to je vec drugi problem.

А остали овде као нису


Који мали народ може бити претерано оригиналан... Уосталом, оригинални су појединци.
Па рецимо да имамо Теслу, мада је некима већ доста тог истицања најпознатијег научника... Ниво оригиналности достојан једног Леонарда.
Што се тиче уметности, рецимо да се у књижевност мало више разумем. Тврдим да се од Шекспира наовамо тешко може нешто суштински ново писати. Може се смештати у нови контекст, био он реалан или измишљен. А контекст може бити технолошки, стратешки, свакодневан...
Дакле није реч толико о оригиналности, колико о смислу. Декаденцијом се губи смисао. Прво се преиспитује, онда се преиспитује и само преиспитивање. На кају добијамо овакве "резултате". Све је то виђено бар неколико пута током одвијања разних чинова светске драме.

Душе (Загор - Те - Неј ?  ),
немој ово да схватиш као утук на твоју поруку, али Достојевски јесте писао другачије и дубље од свих који су били и пре њега, а и после њега ( све до данас).
У Достојевског ми не дирај, иначе ће љута гуја да те уједе!
Што рече песник: ,, ...на врху је само једно место и никад се неће упразнити, а горему ниђе краја нема...''
А синтагма коју си употребио ,,мали народ'' ми није баш најразумљивија,  Да ли си мислио на народ који је бројем мали (а Грка је било мало, па су својом културом, науком, философијом донели светлост Европи) или си можда мислио на народе који још нису човечанству дали велики допринос или... шта би то значило ,,мали народ'' ?

Ја сам написао да за мене оно није уметност, али ја нисам компетентан да судим и процењујем, јер мени се многа ,уметничка дела'' 20 и 21 века не допадају...
Понекад се питам када би нас нестало,а да од нас преостану само поједини примерци ,,уметности'' наших дичних и врлих стваралаца, да ли ће нас потомци пуно пљувати и презирати због тоталног одсуства естетике и смисла у ономе што је од наше цивилизације преостало.
Или што би рекао мој професор, Пикасо је највећи стваралац 20 века, јер у његовим разломљеним сликама се огледа разломљени, разбијени 20 век.
Свака част изузецима, као што су Гауди, Десанка Mаксимовић, Јесењин, Најџел Кенеди...они су драгуљи и истински уметници, а не оно што нам се сервира као уметност.

Krvav uložak je pouzdan znak da je ta ženska zdrava i sposobna da rodi dete. Za nekoga je to začudo simbol dekadencije (!?!?  ) Snažan poziv zdravom muškarcu da joj napravi dete.

P.s. Da li ste vi ovako nešto videli uživo?

Кад се "то" представи као "уметност" сигурно јесте...

Начелно прихватам сугестију, с тим што Достојевски не припада фаустовској култури, у чијем су домену у великој мери и сами Руси, а ми још више. Другачије би много шта било да је настао Трећи Рим, а не Трећа Интернационала... Овако, што се тиче уметности барем, осуђени смо на декаденцију. Само треба хватати праве парадоксе и ироније ситуација. Искористити постмодерну.
Све до новог праска

Иначе, имао бих о Достојевском рећи неколико ствари, али нећу не због гује, него што ово није књижевни под-форум

aj malo sa drugog foruma da ne pisem ponovo....

muzika je najkompleksnija filozofija od svih znanih... to znachi da je stupanj percepije pri njenom stvaranju obrnuto proporcionalan zdravoj logici i racionalizmu... umetnost nam pokazuje da manje vishe danas svako moze da se bavi nekom formom iste i postaće ono što reche andy warhol.... poznat i slavan makar na jedan tren... da li je to svrha umetnosti, da se omasovi i da se izgubi filozofska crta stvaraoca u njoj samoj ne znam ni sam... ali znam da danas mnogi ljudi nauce da pisu iako nisu nikad pisali.... mnogi nauce da slikaju iako nisu nikad drzali cetku i impregnirali lanenim uljem.... filmom se bavi svaka shusha i kao sto rece ejzenstajn uporno dokazuju suprotnost stvaralachke genijalnosti.... svako danas moze da se bavi sa bilo kojom umetnoscu ukoliko ne dokaze suprotno. to je ubedljivo i najistancanije kod muzike. jer, moze neko da napravi rez skalpelom po platnu i da kaze ja sam genije, da napravi performans lezeci go na ekserima u sred tate galerije i da kaze ma ja sam bog.... moze kopirati i kolorisati stare filmove i to predstaviti kao novi kultni stil u transkripciji izraza mladog i nadasve modernog umetnichkog narashtaja... ali ozbiljnom muzikom se definitivno ne moze baviti bilo ko..... nije stvar samo uciti skale i kadence, znati stilove i pravce, transformisati izraz shodno vremenu u kom zivis i stvaras, vec moras da budesh filozof, duboko posvecen ako zelis da stvorish neshto veliko.... ako to nisi, nikad ne mozes postati jedan sibelius, rachmanjinov ili pak cage.... svako muzicko delo, bilo ono vise ili manje kompleksno odise filozofijom shvatanja zivota i duboke filozofske dileme autora.... od barokne svecanosti hendlove muzike na vodi do shubertove patnje sa triom iz opusa 100... ne moze se biti leprsav kao npr. list a i istovremeno vojnicki strog kao mahler sa svojim sturmisch bewegt-om... filozofija zivota i filozofija smrti. rachmanjinov je na samrti filozofski podigao ruke prema virtuelnom nebu lezeci u jeftinom bolnichkom krevetu i samo rekao...moji prsti.... najveci od najvecih, wolfgang je filozofski shvatao dolazak sudnjeg chasa u confutatis-u ali je zadrzao i krajnje distanciranu nadu u feniksovo vaskrsnuce u lacrimosi.... to ne moze nijedna umetnost ili ako moze jako su retki primeri... ne moze ni mikelanđelo ma koliko se upinjao da nam pokaže da posle njega nece biti ništa vrednije oslikano.... ne moze ni najveci filozof među rediteljima pokojni stenli kubrik kao ni najveci nash poeta vasko popa ili pak crnjanski...znachi muzika je vrh...bozhanski i ljudski, u njoj se ogleda sve, od nasheg radjanja zivljenja, smrti i uskrsnuca..... bilo da je antichka, srednjevekovna ili savremena.... mozemo je posmatrati sa raciom ili apstraktno, emprijski ili sa dozom kriticizma trazeci u njoj analogije monizma ili pluralizma ... sve mu uvek dodje na isto. zato neki kazu da je ona kosmichka i efemerna onog trena kad je nastala u geniju...i istovremeno vecna za nas ostale kojima je data u nasleđe.