Podsticanje razvoja deteta kroz igru



Jedva čekate da vam dete naraste da se možete igrati? Varate se ako mislite da šestomesečne bebe nisu raspoložene za igru. Evo dve jednostavne igre kojima se bebe beskrajno vesele, a usput se uz njih i razvijaju.

Priprema, pozor, puzanje!

Kako se igrati?
Iskoristite prekrivače, jastuke i ćebad kako biste napravili tunele kroz koje će se dete provlačiti i prepreke na koje će se penjati.

Zašto deca uživaju?
Kad obična soba postane pravo igralište, mogućnosti za igru su beskrajne.

Šta ova igra podstiče?
Motivaciju. Kad dete počne puzati preko i ispod prepreka, pokušaće pronaći izlaz, a to će podstaći razvoj novih fizičkih i psihičkih sposobnosti. Ova igra takođe pokazuje detetu da se može osloniti na sebe u pronalaženju rešenja.

Kad započeti?
Od osmog meseca, odnosno od trenutka kad dete može puzati i samo podizati telo od podloge.

Ku-ku! Gde si?

Kako se igrati?
Prekrijte lice mekanom tkaninom ili gazom i pitajte dete “Gde je mama?”. Nemojte se sami otkriti, nego pričekajte da to učini dete. Kad posegne za tkaninom, recite: “Ovde je mama.”

Zašto deca uživaju?
Kad pronađe vas, a vi ste neko koga poznaje i voli, dete se iznenadi svaki, ali baš svaki put i nemojte se čuditi ako stalno bude zahtevalo ovu igru. Faktor iznenađenja pojačaće i smešni izraz lica koji ćete napraviti kad vas dete otkrije.

Što ova igra podstiče?
Veštinu manipulacije, ali ne u negativnom smislu. Uči ga da će njegovo ponašanje dovesti do određene reakcije drugih osoba, npr. ako zaplače, uzećete ga u naručje. Uči takođe da pomeranjem tkanine može kontrolisati ono što vidi.

Kad započeti?
Između 6. i 9. meseca, odnosno kad dete može samo pomeriti tkaninu ispred vas.

Izvor: Poslovna Zena

Dječji strahovi - dio odrastanja, ali i znak poremećaja

Autor: mr. sc. Nenad Jakušić, dr. med., spec. psihijatar



Razvojni strahovi normalna su pojava, no neurotski su posljedica slabosti u odnosu roditelji - dijete

Strah je neugodan osjećaj koji se u nama javlja kad se suočimo s nekim vanjskim ili unutarnjim objektom. Vanjski objekt može biti živa osoba, životinja, situacija, zvuk, miris, a unutarnji je neki intrapsihički sadržaj koji u sebi stvorimo (sjetimo se neke grozne osobe, duha, čudovišta, strašne situacije u kojoj smo bili ili bismo mogli doći). Bezbroj je unutarnjih i vanjskih objekata koji mogu izazavati strah. Svaki čovjek, pa tako i dijete, ima svoj repertoar zastrašujućih objekata. Netko više, a netko manje. Neki su objekti gotovo univerzalni, primjerice zmija, bolest, smrt, potres, mrak, ludilo, mučenje. Dakle, kad govorimo o strahovima, podrazumijevamo da postoji objekt koji je izazvao to stanje neugode. Nekad se, međutim, javi i kad nemamo jasan objekt koji ga je izazvao. Stanje neugode nazivamo - tjeskoba, anksioznost, strepnja ili plašnja.
Gledajući s pozitivne strane na te fenomene, možemo reći da nas strah često štiti od situacija koje bi mogle biti pogubne za nas. Strah nije samo svojstven čovjeku. Nalazimo ga i kod životinja, a s obzirom na obrambeni karakter straha, očito je i evolucijski važan.
Neki strahovi, s obzirom na objekt koji ih je izazvao, djeluju nerealno, odnosno pretjerano. Njih obično nazivamo fobijama.

Reakcije u strahu

U stanjima straha osoba se nesvjesno i svjesno pokušava na neki način obraniti od prijetećeg objekta, tj. riješiti se straha, pa mobilizira obrambene mehanizme tijela i psihe. Srce počinje jače i brže udarati, krvni se tlak povisi, zjenice se prošire, koža je hladna, a dlake nakostriješene, mišići postaju napeti, disanje se produbi, usta postaju suha, pažnja se znatno izoštri i intenzivno se traži rješenje... Ukratko, osoba je spremna na bijeg i/ili borbu.
U stanjima anksioznosti, tj. kad nam objekt straha nije jasan, organizam se isto ili slično ponaša. Dijete se ponaša kao i odrasla osoba, ali ipak postoje neke razlike, osobito u male djece. Malo će dijete u situacijama straha biti sklonije reagirati općom zakočenošću. Ili će vjerojatno bježati i vrištati, a neće se suprotstavljati izvoru straha, jer dječji ego sa svojim obranama preslab je u odnosu na stvarne i imaginarne prijetnje.
U djece redovito nalazimo tzv. razvojne strahove koji su normalna pojava i koji se pojavljuju, mijenjaju i spontano nestaju kako prelaze iz jedne razvojne faze u drugu. Takvi strahovi najčešće ne zahtijevaju stručnu pomoć. No, postoje i tzv. neurotski strahovi koji nisu uobičajen izraz dječjeg razvoja nego su posljedica slabosti u odnosu roditelji - dijete. Oni najčešće ne prolaze spontano i često je potrebna stručna pomoć.

Karakteristike kroz razvojne faze

Posve je razumljivo da se strah, kao jedna od primarnih emocija koja štiti dijete, javlja vrlo rano. Promatranja djece pokazala su da se reakcija straha prvi put može uočiti u dobi između šest i osam mjeseci dojenčeta. Dojenče reagira strahom kad mu se u vidnom polju pojavi nepoznata osoba. Još u ranijoj dobi reagira trzanjem, eventualno plačem na iznenadni jaki zvuk ili naglo tresenje.

Tijekom prve godine života djetetov libido (pojednostavljeno prema S. Freudu - energija žudnje prema nečemu) orijentiran je na usta, pa kažemo da je dijete u oralnoj fazi. Majka koja hrani dijete može biti dovoljno dobra majka i uspješno prepoznavati djetetove oralne potrebe kad je gladno ili sito, razvijajući u kod njega osjećaj zadovoljstva i sigurnosti. Majka koja ne prepoznaje dobro potrebe svog djeteta zasigurno će u njemu poticati nezadovoljstvo i anksioznost. Kako dijete raste, sve je veći broj potencijalnih izvora straha, a njegova reakcija postaje sve složenija.

U drugoj godini života libido djeteta usmjerava se s usta na analni otvor. Dijete ulazi u tzv. analnu fazu koja traje otprilike do navršene treće godine života. Počinje obraćati pozornost na ispuštanje i zadržavanje stolice. Roditelji ga u tom razdoblju obično počinju učiti čistoći, tj. nastoje ga riješiti pelena. Kroz davanje i nedavanje stolice dijete nagrađuje ili kažnjava roditelje. Govorimo o analnoj agresiji prema roditeljima. Roditelji na dječje postupke povremeno reagiraju ljutnjom i uskraćivanjem ljubavi, što plaši dijete. Tako počinje svoju analnu agresivnost vezivati uza strah od gubitka roditeljske ljubavi. Na sam čin "gubitka" stolice dijete može reagirati strahom jer se feces počinje u toj fazi doživljavati kao dio svog tijela.

U tijeku procesa individualizacije, između 18. i 24. mjeseca, dijete postaje svjesno svoje zasebnosti od majke. Svjesnost toga i dvojba koja se tada javlja "odvojiti se ili ne odvojiti" od majke dodatno razbuktava separacijske strahove djeteta.

Nakon navršene treće godine života dijete počinje biti sve više orijentirano na svoje spolovilo, pa se ta faza zove falusnom fazom. Polažući sve veću važnost tom organu, dijete se počinje zanimati i za spol drugih osoba, prije svega onih najbližih kao što su roditelji, braća i sestre. Primijetivši razliku u organima između muškog i ženskog spola, formira se klica anksioznosti i budućih strahova vezanih uz gubitak tog organa.

Od 3,5 do 5,5 godina dijete pokazuje sve veće zanimanje za roditelja suprotnog spola i rivalstvo prema roditelju istoga spola. Točnije i jednog i drugog roditelja istodobno voli i mrzi, ali je onom suprotnog spola više sklono. Govorimo o edipalnoj ljubavi, odnosno o edipalnoj fazi razvoja (edipalni kompleks). Dječje ljubavne fantazije prema roditelju suprotnog spola i konkurencija istospolnom roditelju rađaju strah od kazne, tzv. kastracijski strah (kastracijski kompleks). Zbog složenosti zbivanja u toj razvojnoj fazi, u djeteta se mogu javiti strahovi, odnosno fobije raznih kliničkih slika (od životinja, oštrih predmeta, policajaca, liječnika, ozljede tijela, bolesti itd.), ali one se obično spontano rješavaju kako se ta faza bliži kraju i prelazi u puno mirniju razvojnu fazu znakovita imena - latenciju.

Latencija je razdoblje od 6. do 11. godine, u kojem je dijete spremno krenuti u školu. Najpoznatiji strah te faze je onaj od škole ili školska fobija. Dijete odbija ići u školu. Boji se ostati na nastavi bez nekoga iz najužeg kruga obitelji, najčešće majke. Majka je često prisiljena dijete dovoditi u školu, a povremeno i sjediti s njime u školskoj klupi. Kad se školska fobija smiri, stalno je prisutna opasnost da se poslije praznika ili čak duljeg vikenda ponovno razbukta. Nekad je maskirana, pa dijete može imati uporne glavobolje, trbuhobolje, mučnine, nesvjestice, opću slabost i sl. Zbog tih simptoma roditelji ga ne tjeraju u školu, a i sami nastavnici ga sažalijevaju i šalju kući. Što dijete dulje izostaje, to će teže ponovno krenuti na nastavu. Riječ je najčešće o emocionalno nezrelom, nesigurnom djetetu koje se osjeća izgubljenim u ambijentu škole, gdje se od njega očekuje da funkcionira samostalno i dokazuje pred nastavnikom i učenicima iz razreda. Rješavanje školske fobije najčešće je dugotrajan proces i najbolje je što prije potražiti stručnu pomoć.

U sljedećoj fazi od 12. do 20. godine života, koja se zove pubertet ili adolescencija, ponovno se razbuktaju svakojaki strahovi i anksioznosti uz prateće smetnje ponašanja, što rezultira kompleksnom kliničkom slikom popularno zvanom adolescentna kriza. Da spomenemo samo neke: separacijska anksioznost zbog odvajanja od roditelja, nevoljenosti, nesposobnosti, strahovi zbog naglih promjena izgleda tijela, strahovi od bolesti, osiromašenja, neuspjeha, debljanja, seksualnosti, trudnoće, osjećaji manje vrijednosti. Na sreću, većina tih strahova i kriza su prolaznog, razvojnog karaktera i najčešće se sami riješe bez posebne stručne pomoći. Bez obzira na to što ništa neće bitno ubrzati tijek promjena nabolje, nastojte se prema svom adolescentu odnositi s uvažavanjem njegove individualnosti i privatnosti, pokušajte s njim pregovarati, a ne naređivati mu, učite ga da bude odgovoran i misli svojom glavom te da prihvaća posljedice svojih postupaka. Bavite se više sobom i svojim bračnim partnerom, a ne adolescentom pa će uz takvo vaše ponašanje lakše ući u svijet odraslih.

Još o strahovima...

Moramo još spomenuti strahove vezane uz stres i traumu. Dijete koje je doživjelo neko za njega zastrašujuće iskustvo (primjerice, prometnu nesreću, naglu smrt voljene osobe, rastavu braka roditelja, bolničko liječenje, zlostavljanje itd...), često će imati strahove pri odlasku na spavanje. Bojat će se samo zaspati, tražit će da netko od roditelja s njim legne ili da barem spava s upaljenim svjetlom. Tijekom spavanja dijete će ponovno proživljavati traumatsko iskustvo u snovima, a što okolini može djelovati zastrašujuće, pa će ga htjeti u dobroj namjeri probuditi. Možda će ponovno početi mokriti u snu. Savjet je: pustite dijete da spava, unatoč ružnim snovima i nemiru. Zagrlite ga, pomazite mu, nešto mu nježno šapćite na uho pa će se to pozitivno odraziti na snove, dijete će se smiriti i prespavati noć. Ujutro pokušajte razgovarati o tome što je sanjalo, sugerirajte mu da nacrta strašne snove ili barem neki detalj koji ga plaši. Predškolska djeca traumu će pokušati razriješiti kroz repetitivne igre, a vjerojatno će koristiti ako se uključi i roditelj. Poslije traume dijete će vjerojatno izbjegavati mjesta, situacije i osobe koje ga podsjećaju na traumatsko iskustvo. Nemojte ga prisiljavati, jer za oporavak od traume treba vremena, a često i mnogo terapijskog rada.

Strah od odlaska na spavanje bez pratnje (vrsta separacijskog straha) može se olakšati paljenjem noćne lampice, odškrinutim sobnim vratima i igračkama koje dijete samo odabere i poslaže pokraj sebe u krevet. U tom slučaju igračke (ili samo jedna igračka ili neki predmet) imaju funkciju tzv. prijelaznog objekta koji predstavlja simboličnu zamjenu za majku. Prije odlaska u krevet djetetu možemo ispričati priču koja ga smiruje, popričati o tome čega se boji, odnosno predložiti mu da to nacrta, a nacrtani crtež spremiti na sigurno mjesto ili uništiti.

Nemirno spavanje i noćno buđenje česti su u male djece, premda većina djece nije imala traumatskih iskustava. Ponovno je riječ o razvojnom fenomenu zbog kojeg dijete noću ružno sanja (pojavljuju se loši objekti u liku vještice, vuka, čudovišta, klauna itd. koji ga napadaju, otimaju i odnose), dijete se jako boji i budi u krevetu. Obično nakon takvoga noćnog buđenja želi ići roditeljima u krevet.

Često se zaboravlja da dnevni, a osobito noćni strahovi mogu biti potaknuti i podržavani gledanjem filmova i igranjem kompjutorskih igara u kojima ima nasilja i strave.

Izvor: Vaše zdravlje

Pomozite im ako imaju noćne more
Autor: CDC/BT | 18.12.2008. - 05:00

Šta su noćne more, koja je razlika između noćne more i noćnih terora, i da li su noćne more prolazna pojava? Na ova i mnoga druga pitanja odgovaraju engleski psiholozi.



Noćne more se najčešće događaju u poslednjoj trećini noći (između 4 i 6 sati ujutro), tokom REM faze spavanja. To je faza u kojoj sanjamo. Noćni terori događaju se nešto ranije tokom noći, između 1 i 3 sata ujutro, u dubokom stadijumu ne-REM faze. Noćne more i noćne terore teško je razlikovati, ali ipak je reč o dva sasvim različita stanja.
Osnovne razlike:
- Kada dete ima noćnu moru, najčešće je najjednostavnije da ga probudite i utešite. Dete se sutradan skoro i neće sećati neprijatnosti tokom noći.
- Kod noćnih terora dete vrišti, znoji se i potpuno je preplašeno.
Noćni terori su mnogo ređi od noćnih mora i najčešći su kod manje dece, posebno kod dečaka. Neki pokazatelji govore da je reč o nečem što se ponavlja u porodici. Nije poznato šta uzrokuje noćne terore, a može biti čitav niz uzroka: stres, manjak sna i bolest, posebno bolest s visokom temperaturom. Noćni terori obično nestanu do puberteta. Ako se noćni terori često javljaju, obavezno dete odvedite kod lekara - dobar san je važan za zdravlje vašeg deteta.


Izvor: Blic

Zbog čega mališani ne mogu dugo da zaspe

Pomozite im da pobede strah od mraka



To je problem s kojim se kad-tad sretne većina roditelja. Šta treba preduzeti ako se vaš mališan plaši da sam ode u krevet?

Ne grdite ga
Strah od mraka je sasvim prirodan za decu. Mališan se faktički lišava jednog od svojih čula (čula vida) i zato se boji. Dakle, u tome nema ničeg sramnog, a još manje lošeg. Naprotiv, neki psiholozi smatraju da je strah od mraka zapravo odjek iskonskog instinkta za samoodržanjem, jednog od najjačih nagona čoveka.
Dakle, prvi savet koji će stručnjak dati roditeljima glasi: ni u kom slučaju ne pokušavajte da „pobedite“ ili potisnete taj strah. Tako ćete samo dodatno traumirati dete i možete kod njega izazvati nesanicu ili neurozu.
Takođe, ne treba govoriti detetu da je to nešto neprirodno ili nenormalno i da se dešava samo njemu.
Ne pokazujte ni rečju ni delom da ga smatrate „kukavicom“ i ne govorite mu da nema nikakvog razloga da se plaši i nipošto nemojte da ga grdite što ne može da zaspi.

Da li da upalite svetlo?
Najjednostavnije rešenje je da u sobi mališana ostavite upaljenu lampu. Možete je zakačiti direktno iznad kreveca, ali tako da mu svetlo ne bije u lice. Bitno je da ne koristite prejaku sijalicu jer takva svetlost deluje razdražujuće.
Ako ste se odlučili da ostavite uključenu lampu dok se mališan uspavljuje, nemojte je ugasiti ni kad zaspi. Tokom noći dete će se verovatno probuditi i kad shvati da se nalazi u mrklom mraku, uplašiće se i dugo neće moći da se uspava čak i ako dođete da ga umirite i utešite.
U vezi s tim savetom među stručnjacima se vodi živa polemika. Neki lekari smatraju da veštačka svetlost tokom sna snižava proizvodnju hormona melatonina u dečjem organizmu, što može dovesti do najrazličitijih posledica, od poremećaja ponašanja, preko lakšeg psihičkog rastrojstva, pa do razvoja nekih vidova karcinoma kad odraste. Protivnici ovakve teze tvrde da tako slaba svetlost kao što je svetlost lampe nimalo ne utiče na količinu melatonina i da je apsolutno bezopasna. Poređenja radi, na sniženje proizvodnje melatonina utiče jačina svetlosti od 2.000 luksa, dok je jačina svetlosti obične lampe jedan do dva luksa.
Postoji još jedan argument da ne ostavite upaljeno svetlo tokom noći. Stvar je u tome što se osvetljenje na izvestan način odražava na našu pažnju i koncentraciju, a kao posledica toga na našu želju za snom. To znači da se može desiti da svetlo, ma kako slabo, smeta vašem mezimcu da normalno i brzo zaspi. S druge strane, bez lampe dete koje se plaši tame uspavljuje se još teže i često nemirno spava.

Naučite ga da se ne plaši
Mališan sam – pre ili kasnije – može da se izbori sa strahom od mraka. Ali što se ranije to dogodi, to će i njemu i vama biti lakše. Možete mu pomoći sa nekoliko dobrih i jednostavnih saveta.
1.Pitajte dete čega se konkretno boji: čudovišta, babaroge, duhova, vampira... Ako dobijete odgovor, uključite maštu i objasnite mu zašto njegov strah ne može da postane java. Na primer, recite mu da ste ostavili u sobi specijalno cveće koje plaši i tera sva čudovišta i vampire. Naravno, taj trik može da upali samo kod najmlađih.
2. Ako dete odbija da pojede ono što ste mu spremili ili neće da pospremi igračke, nemojte ga plašiti raznim čudovištima i bićima iz bajke jer će ih se setiti upravo kad ga smestite u krevet. Pomozite mu da shvati da je kod kuće bezbedno, da ste vi tu i da ćete mu pomoći ako mu nešto zatreba. To nećete postići odjednom, ali ako dugo i sistematski ubeđujete mališana da je vaša kućica vaša tvrđavica, na kraju će se tako i osećati.
3.Ako dete ne može da vidi šta se oko njega dešava, počeće napeto da osluškuje i neminovno će čuti nekakve „strašne“ šumove ili škripu. Pokušajte da prigušite te zvuke laganom, tihom muzikom. Mnoga deca tako mnogo lakše i brže utonu u san.
4.Vodite računa da dete ne gleda strašne filmove ili crtaće, da ne igra video igrice koje vrve od čudovišta. Oni će osetljivog mališana samo učvrstiti u uverenju da ga iz mraka vrebaju zubata stvorenja.

Izvor: Blic

Vežbe za decu koje aktiviraju mozak



Ako želite da vaše dete kada odraste lakše prihvata i savladava novo gradivo, koristite, još dok su mali, tehniku „brain gym“. Reč je o „gimnastici za mozak“, odnosno programu čija je svrha da u potpunosti aktivira mozak za učenje uz pomoć kretanja.

„Brain gym“ se sastoji od 26 jednostavnih vežbi koje brzo poboljšavaju koncentraciju, pamćenje, organizaciju, slušanje i koordinacije, smanjuju hiperaktivnost i napetost.
Kod mnogo dece tokom prvih godina života propuštene su neke razvojne faze mozga koje su temelj za dalju organizaciju dečjeg mozga. Na primer, zbog korišćenja duka mnoga deca preskaču vrlo važnu fazu puzanja, koje je motorički najsloženija aktivnost i koja kasnije detetu olakšava orjentaciju prema gore i dole, levo i desno, napred i nazad. Isto tako, mnogi roditelji stavljaju decu da sede pre nego što su ona spremna za to (dete je spremno da sedi tek kad samo sedne iz položaja puzanja).
Kasnije ove propuštene faze mogu da se manifestuju u obliku mucanja, nerazvijenog govora, slabijeg izgovora, teškoća pri čitanju i pisanju, poteškoća s razumevanjem, disleksije, hiperaktivnosti...
Vežbe u sklopu „brain gyma“ pomažu stvaranje novih veza između leve i desne moždane pregrade, što povoljno utiče na rešavanje spomenutih i mnogih drugih poteškoća.

Vežbajte
KRUŽNO GIBANJE – jedna od osnovnih vežbi kojom se paralelno aktiviraju obe moždane pregrade i poboljšava koordinacija levo-desno, disanje, izdržljivost, sluh i vid. Vežba je takođe korisna za poboljšanje koncentracije i lakše ispunjavanje zadataka. Dete maršira u mestu, naizmenično dotičući desno koleno levim laktom i levo koleno desnim laktom.
PRIZEMLJIVAČ – aktivnost rastezanja kojom se opuštaju mišići neophodni za ravnotežu i koordinaciju. Dete se nalazi u stojećem položaju, lagano raširenih nogu. Desno stopalo treba usmeriti na desno, a levo prema napred. Zatim pri izdahu savija se desno koleno, a pri udahu ispruži desna noga. Bokovi treba da budu podbočeni, a vežba se naizmenično izvodi tri puta na jednu, a zatim tri puta na drugu stranu
DVOSTRUKO ŠARANJE – vežba je koja pomaže razvoju orijentacije u prostoru u odnosu na telo. Pomoću te vežbe dete razvija spretnost, lakše piše, urednije crta... Vežba se izvodi tako da dete slobodno crta obema rukama istovremeno na listu papira ili na tabli, a kasnije može da pokuša da crta kvadrate prema spolja, prema gore, prema unutra i prema dole.


Izvor: Blic

Pravilan razvoj deteta od šeste do 12. godine
Autor: E.B. | 08.01.2009. - 05:00



Deca u predškolskom uzrastu razvijaju se jako brzo. Njihov motorni, kognitivni i socijalni razvoj zapanjuje mnoge roditelje. Da biste bili sigurni da se dete razvija pravilno, i da od njih verovatno ne očekuju previše u školi, pogledajte ove tabele razvoja i sami zaključite.

Gruba i fina motorika

6-7 godina
Uživa u mnogim aktivnostima i duže se njima bavi
Vole da slikaju i crtaju
Gube prve zube
Vid im je razvijen kao kod odraslih
Uvežbavaju naučeno da bi bili još uspešniji
Preskaču konopac
Znaju da voze bicikl

8-9 godina
Pokreti su graciozniji
Skaču, preskaču i trkaju se
Oblače se i obuvaju samostalno
Znaju da upotrebe jednostavne alate, kao što je čekić i šrafciger

10-12 godina
Vole komplikovanije i preciznije radnje

Kognitivni razvoj
Kako se približavaju polasku u školu, njihove mogućnosti i razumevanje sveta oko njih su sve šire

6-7 godina
Razume pojam broja
Razlikuje dan i noć
Razlikuje levu i desnu stranu
Može da prepiše ili da precrta složenije oblike kao što je recimo romboid
Zna da kaže koliko je sati
Zna da opiše predmete i da kaže čemu služe
Mogu da čitaju knjige koje su primerene njihovim godinama

8-9 godina
Broje unazad
Znaju datume
Više čitaju i uživaju u tome
Razumeju razlomke
Razumeju pojam prostornosti
Crtaju i slikaju
Znaju mesece, dane u nedelji po redu
Uživaju da sakupljaju sličice, marke, stikere...

10-12 godina
Mogu da napišu kratku priču
Dobro čitaju
Uživaju da telefoniraju

Socijalno-emocionalni razvoj
Vrlo važan deo odrastanja je sposobnost odnosa i ponašanja prema drugima. Tokom školskog doba roditelji će videti socijalni prelaz: dete koje se uglavnom igralo samo, sada ima veliko društvo. I dok prijateljstva postaju sve važnija, dete još voli svoje roditelje.

6-7 godina
Sarađuju i hoće da podele
Varaće ako im se za to ukaže prilika
Ljubomorni su na druge ili na braću i sestre
Vole da imitiraju odrasle
Vole da se igraju sami, ali prijatelji postaju sve važniji
Ponekad im se dogode ispadi besa
Stidljivi su kada je reč o njihovom telu
Vole društvene igre

8-9 godina
Vole takmičenja i igre
Počinju da imaju mešovite prijatelje i da se igraju sa decom suprotnog pola
Vole da budu deo grupe - izviđači, fudbaleri...
Zanima ih odnos muško-žensko, ali to ne žele da priznaju

10-12 godina
Prijatelji su jako važni, možda čak imaju i najboljeg prijatelja
Povećan je interes za suprotni pol
Vole i poštuju roditelje
Vole da razgovaraju sa drugima.


Izvor: Blic

Kako da se postavite ako su preterano agresivni
Ukrotite malog kavgadžiju
Autor: CDC/JS | 22.01.2009. - 05:00



Šta da se radi s detetom koje stalno zapodeva kavgu, ne može nigde da se smiri i grubo je prema vršnjacima i odraslima? Agresija je prirodna reakcija čoveka, ali se mora kanalisati u bezbedno korito, smatra docent na Katedri za psihogenetiku Moskovskog državnog univerziteta Lomonosov Nadežda Zirjanova.

Priroda ili vaspitanje?
Deca počinju da ispoljavaju agresiju oko druge godine. Agresivno ponašanje kod dečaka tri puta je češće nego kod devojčica. Neki naučnici smatraju da dečaci još u majčinoj utrobi dobijaju drugačiji sastav polnih hormona nego devojčice. Drugi pak ne priznaju biološku osnovu agresivnosti muškaraca, tvrdeći da su za to krivi stereotipi u vaspitanju. Društvo u liku roditelja, dadilja, baka i deka na dečjim igralištima odmalena ponavljaju devojčicama da nije lepo da se tuku, dok dečacima ulivaju u glavu da moraju da budu jaki, da moraju da pružaju otpor svakome ko ih naljuti i da je sramota da plaču ili budu nesigurni.
Kako dečak raste i kako mu se razvija intelekt, tako i njegova agresivnost slabi. Ali jedan deo najagresivnijih mališana ostaju takvi do starih dana: i u mladosti, i kad su već odrasli, oni ostaju grubijani i kavgadžije.

Šta provocira agresivnost
Agresivno ponašanje stvara detetu brojne probleme. Dok je malo, druga deca neće s njim da se igraju, jer ne ume da se povinuje pravilima igre i vređa vršnjake. U školi je agresivno dete često loš đak, pri čemu se mora imati na umu da se loše ponašanje i loš uspeh međusobno pojačavaju. Drugovi iz razreda izbegavaju takvo dete pošto ono ne ume da se druži, već nastoji da sve vršnjake potčini sebi. Zato je prinuđen da traži društvo među sebi sličnima, a to dovodi do žalosnih posledica: bežanja sa časova, krađe, maloletničkog kriminala...
Mali agresivci nisu svesni koliko takvim svojim ponašanjem smetaju okolini, pa u svemu i svakome vide neprijateljski odnos prema sebi. Šta u suštini izaziva njihovu eksplozivnost, odbijanje da se povinuju pravilima i težnju da se svete?

Loše razvijen govor
Psiholozi su ustanovili da deca iz takozvanih problematičnih porodica s niskom verbalnom inteligencijom četvorostruko češće ispoljavaju agresivnost nego deca siromašnih roditelja koji ipak umeju dobro da se izražavaju.

Nedostatak pažnje
U porodicama u kojima roditelji ne brinu o potrebama deteta, smatrajući da će se sama snaći i da im ništa neće faliti, agresivnost mališana je veoma izražena.

Preterana strogost u vaspitanju
Ukoliko roditelji ne uzimaju u obzir mišljenje deteta, već sve odluke donose umesto njega („Ići ćeš u muzičku školu i tačka!“ ili „Moraš svaki dan da čitaš po pola sata!“), dete počinje da se buni. Jer, nikad ne zaboravljajte da je i dete ličnost sa svojim ukusom, željama i sklonostima i da ono takođe želi da se igra, izlazi i gleda televiziju, a ne da uvek poštuje pravila koja mu nameću roditelji, makar i zato što je u tom trenutku umorno ili loše raspoloženo.

Agresivnost odraslih
Neretko mi sami vređamo decu i izazivamo kod njih agresiju kao reakciju na naše ponašanje. I pri tom iz nekog razloga mislimo da možemo na njih da vičemo, da smemo da ih šljepimo, ponižavamo, a da oni moraju da nam praštaju podsmehe, grube reči ili pljuske.

Gašenje požara
Kako se ponašati prema detetu u trenutku kad kod njega dođe do provale agresivnosti?
- Usmerite agresiju u prihvatljivo ponašanje
Kako da reagujete:
Mališan ima napad besa i navaljuje na sve oko sebe pesnicama.
- Pustite ga da viče i vrišti, ali mu ne dajte da fizički nasrće na bližnje. Verbalna agresija nije tako opasna kao fizička.
- Ne uzbuđujte se ako besno udara nogama o pod, trči tamo-amo po sobi, cepa svesku ili hartiju, baca jastuk, ali nikoga ne tuče, niti vređa.
- Obesite mu u sobi bokserski džak, pa kad oseti bes, neka udara po njemu.
- Nakon takvog vida „rekreacije“, nagovorite ga da se relaksira.
- Pozabavite se nečim smirujućim, na primer pomazite se na kauču ili zajedno pročitajte priču.
- Pustite detetovu omiljenu muziku ili pogledajte crtani film.
- Nikada nemojte primenjivati fizičko kažnjavanje.
Psiholozi smatraju da fizičko kažnjavanje samo povećava opšti stepen agresije. A srdačnost i toplina smiruju strasti. Agresivnom detetu morate stalno da ponavljate i pokazujete da ga volite i cenite.
- Ako je dete veoma malo, svako vaše „ne smeš“ mora da bude praćeno nečim što je dozvoljeno.
Time ćete sprečiti eksploziju gneva zbog zabrane. Na primer, ne sme da puca iz vodenog pištolja po zidovima i plafonu sobe, ali njime smeju da se poprskaju pločice iznad kade ili zaliju biljke na terasi. Starijem detetu smireno objasnite zašto mu nešto ne dopuštate.

Strategija za kasnije
Kada smirite svoje dete i prebrodite prve napade besa, treba da razmislite kako možete svom mališanu da pomognete u budućnosti.
Stalno ponavljajte svom dečaku da mora da se ponaša kao pravi muškarac: da bude uzdržan i da ume da vlada sobom. Ukoliko mu se nešto ne sviđa, naučite ga da smireno iskaže svoje nezadovoljstvo.
Školarca možete da upišete na borilačke veštine. Tako će naučiti da transformiše agresiju u energiju pokreta i steći veštinu samosavladavanja i samokontrole, kao i samopouzdanje.
Razvijajte kod deteta govor, učite ga da se druži. Vršnjaci će hteti s njim da se igraju ako zna i poštuje pravila igre, ako ume da smisli novu zabavu ili pozajmljuje svoje igračke. Psiholozi savetuju roditeljima da se naoružaju strpljenjem jer je pred njima težak, ali ne i nemoguć posao.



Kada da se obratite lekaru

Ponekad je agresivno ponašanje simptom psihičkog poremećaja. Ako ste kod mališana starijeg od šest godina tokom pola godine zapazili četiri od sedam ovde navedenih modela ponašanja, morate se konsultovati sa psihologom ili psihijatrom.
Često dobija napade besa.
Često se svađa s odraslima.
Odbija da se povinuje zahtevima odraslih i ne poštuje pravila ponašanja prihvaćena u društvu.
Namerno nervira druge ljude.
Konstantno krivi druge za svoje greške.
Lako gubi nerve, stalno besni i negoduje.
Osvetoljubiv je.

Izvor: Blic

Ne prebacujte im vlastite neuspehe



Mi uvek želimo da nam deca izrastu u samouverene i srećne ljude, a opet se dešava da su nesigurna i sebe smatraju gorim od drugih. Kako nastaju ti kompleksi i da li smo za njih i mi ponekad krivi?


Svi smo mi pomalo edipovci
Sa tri-četiri godine svaki dečak bi hteo da se oženi mamom, a devojčica da se uda za tatu. Mališani su ljubomorni na roditelja istog pola: dečak na tatu, a devojčica na mamu. Ipak, jasno im je da mama bira za muža tatu, a ne trogodišnjeg sina i da se tata neće rastati od mame zbog trogodišnje ćerke. Kompleks se preraste i sve dođe na svoje.

Poređenja su neumesna
Ponekad, međutim, mališan nikada ne preraste određene komplekse. Na primer, dečaku ostaje iluzija da će jednoga dana, kad poraste, postati mamin muž i on podsvesno nastoji sebi da dokaže da je bolji od tate i dostojniji mamine pažnje.
Psiholozi smatraju da Edipov kompleks može da se ispolji u želji da se osnuje porodica s mnogo starijim muškarcem, kao i kod parova kod kojih jedan partner preuzima na sebe ulogu „mamice“, a drugi joj se rado potčinjava i ponaša infantilno uprkos sedim vlasima, zahtevajući stalnu brigu i pažnju. Kako treba graditi odnos s detetom kako mu ne biste usadili Edipov kompleks za ceo život?

Psiholozi savetuju:
- Prilikom svađa i nesuglasica između supružnika nikada ne terajte dete preuzme ulogu posrednika. Odnosi između muža i žene nisu tema koja se razmatra u prisustvu deteta.
- Opasno je ako mama, željna muževljeve nežnosti, udovoljava tu potrebu mazeći se sa sinom.
- Mama ne treba da suprotstavlja sina ocu. Recimo ne bi smela da kaže: „Tata nam je malo grub, ali si ti skroz na mene – tih i nežan.“
Majka koja sama podiže sina mora posebno da vodi računa da mu ne usadi Edipov kompleks. Ona nesvesno očekuje da joj mališan postane oslonac i zaštita. A dete ne može da bude zaštitnik odrasle osobe koliko god da se trudilo.
Kompleks niže vrednosti se javlja kod deteta ako ono zaključi da ga roditelji vole ne zbog onoga što jeste, već zbog uspeha koje postiže. Mi veoma često zahtevamo od dece dostignuća kojima ona nisu dorasla: da budu bolji đaci od svojih vršnjaka, da budu lideri i ispolje stvaralačke sposobnosti. Mi verujemo da time stimulišemo decu i podstičemo ih da se usavršavaju. A oni se samo muče jer ne mogu sve da postignu i iskreno misle da ćemo prestati da ih volimo ako još jednom na kontrolnom dobiju trojku ili se ne plasiraju dalje na nekom takmičenju.

Kako treba da postupite da kod deteta ne stvorite kompleks niže vrednosti?
- Ne smete da ga ponižavate.
- Što češće ga hvalite. Navikli smo da ne obraćamo pažnju na dobre postupke deteta, već primećujemo naše ljubimce samo onda kad rade nešto što mi ne odobravamo. A tako je jednostavno pohvaliti mališana kad donese dobru ocenu ili mu se zahvaliti što vam je pomogao da nešto uradite.
- Majka mora da voli dete sa svim slabostima i manama. Mališan od majke očekuje bezuslovnu ljubav, a ona treba da ga voli onakvog kakav je.
- Pomozite mu da izgradi odnose sa drugim ljudima. Kad adolescent počne da ocenjuje sebe očima drugova iz razreda i tvrdi vam da ga ne vole zato što je riđ ili debeo, to znači da svoje neuspehe u društvu pripisuje spoljašnjim okolnostima.
- Vodite računa da osetljivo i stidljivo dete ne terate da se previše javno eksponira. Recimo, izbegavajte izjave u stilu: „Da samo čujete kako on divno peva, a posle će nešto da vam odrecituje...“ To će samo još više doprineti detetovom povlačenju u sebe.

Opasna simbioza
Od kompleksa maminog sinčića ili mamine devojčice pate osobe za koje mama ceo život ostaje jedina značajna ličnost. Sve odluke i postupke mora prvo ona da oceni. Pri tom treba naglasiti da nije reč samo o dečacima. I odrasle žene se ponekad plaše da donesu samostalnu odluku, „jer će se mama naljutiti i neće sa mnom hteti da razgovara“.
Bolesna vezanost za majku se javlja u slučaju kad je žena previše zaokupljena sobom, pa mališan mora da trčka za njom i lovi trenutak kada će biti primećen, da čeka kada će biti dovoljno lepo raspoložena da se s njim poigra ili pomazi. To se dešava i onda kad majka optužuje dete za vlastite neuspehe, u stilu: „Zbog tvog rođenja nisam diplomirala“, „Nakon što si se ti rodila, dugo nisam mogla da se oporavim, ugojila sam se i morala sam da ostavim posao...“ Takva deca se osećaju odgovornom i ostaju u uverenju da joj nešto duguju, pa do groba ostaju vezana za nju.

Talac roditeljskih ambicija
Narcisoidnost, to jest kompleks Narcisa, formira se u predškolskom uzrastu kad dete teži da bude idealno i savršeno da bi udovoljilo mami i tati. A ako malom Narcisu nešto ne polazi za rukom, on će da kaže:
„Svi ste vi glupi, a ja sam najnesrećniji na svetu“. Narcisi često rastu u porodicama u kojima roditelji nisu sklopili brak iz ljubavi, već iz nužde, iz računa ili zbog ambicija. Oni insistiraju na obaveznom uspehu svog čeda. To je svojstveno i porodicama koje imaju finansijskih teškoća, pa na dete prebacuju zadatak da nadoknadi njihov neuspeh.


Izvor: Blic

На ово сам налетео и било ми је занимљиво за читање, можда му овде није место (мислим на овој теми, а ако је тако молим модераторе да преместе на одговарајуће место)...

Свестан сам да оно што је у чланку изнето може да изазове полемику, бунт, расправу неслагање...са многим стварима у тексту се слажем, наравно да има и онога са чим се не слажем (оно са каишем је баш та ствар против које сам, јер употреба овакве силе је доказ сопствене немоћи у васпитавању детета...али мислим и да понекад треба применити силу...)

Лично потичем из породице у којој  нисам био тучен (мада јесам добио пар (али заиста само у пар наврата, можда и на прсте 2 руке све заједно може да стане) шљепкања по оном делу тела где леђа губе часно име и добио сам 2 шамара) и нисам за батину...али ја немам децу (радим у просвети и ово ме је инересовало из педагошких разлога, питање хијерархије вредности...), па бих волео да чујем мишљење и родитеља и деце, а и оних без деце...


ТАТЈАНА ШИШОВА


КАЗНИТИ С ЉУБАВЉУ


Увод

 
Живот иде даље, а ако се за неке промене може рећи да постају приметне одмах или готово одмах, онда се за друге може рећи да постепено сазревају. Као дечја болест типа шарлах, која има свој инкубациони период, а затим се одједном открива по осипу или неким другим карактеристичним симптомима.

По мом мишљењу, такав "шарлах" је постала либерализација ставова родитеља о проблему кажњавања. Још крајем 90их година дискусија на ову тему у родитељском аудиторијуму није изазивала ни велико узбуђење, ни посебна неслагања. Сви су схватали да без кажњавања, авај, не може да се изађе на крај, и били су обично заинтересовани за конкретне ствари: да ли је "педагошки" да се дете пљусне по дебелом месу или је боље да се с њим престане разговарати. Е, и понекад је неко могао да се пожали да је његов потомак "неподложан васпитању" никаква казна на њега не делује. (При непосредном разматрању обично би се показало да ствар није у детету, већ у грешкама родитеља). Али далеко су веће интересовање изазивале сасвим друге теме: опасност од раног сексуалног васпитања, зашто деци треба патриотизам, треба ли деци од малих ногу усађивати "тржишну психологију", зашто је боље гледати наше, домаће цртане филмове.

А данас актуелност горе поменутих тема веома зависи од састава публике. Православни родитељи многе ствари разумеју и без додатних објашњења. Па и људи који су далеко од Цркве већ су приметно охладнели према многим западним новотаријама, видевши како су оне тесно повезане са такозваном "културом дроге-секса-рокенрола". А неко се чак уверио у ту везу на горком искуству своје старије деце или млађе браће.

Али зато данас, кад се поведе реч о неопходности кажњавања, то изазива ефекат темпиране бомбе. Види се по лицима да су људи потресени, па чак и шокирани, а затим се са свих страна разлежу питања, узвици, почиње жучна дискусија... Наишавши први пут на такву реакцију, приписала сам је случајности. Затим "закону парних случаја". Али кад је "бомба" почела да експлодира практично у било којој публици, схватила сам да је дошло до озбиљних промена. Док смо се против либерализма борили на једном фронту, он је отворио други и обишао нас с леђа.

Паралелно јачају жалбе родитеља због дечје непослушности, агресивности, грубости. И ту нема ничег чудног, па не изградивши како треба систем подстицања и кажњавања, родитељи се лишавају полуга утицаја на дете. Тако да је сад ова тема постала, може се рећи, "хит сезоне".

 
Допире као до жирафе или је ствар у нечему другом?


 Не, наравно, ко оспорава? Боље је да се на крај изађе без кажњавања. Дивно је кад се детету све може објаснити. А још је дивније ако вас оно разуме и без сувишних објашњења. Само се мало намрштиш и инцидент је окончан. Невоља је само у томе што је такве деце разумне, осетљиве, мирне, попустљиве, данас прилично мало. И то обично нису дечаци. Уосталом, и међу девојчицама некако у последње време све је више оних које би у потпуности могле да послуже Шекспиру као узорак за лик јунакиње његовог чувеног комада "Укроћена горопад".

И уопште, зар се деца лоше понашају зато што не схватају? Или је ствар у нечему другом?

Постоје, свакако, случајеви несхватања ситуације. Рецимо, дете је донело из вртиће псовке. Али ако оно и пошто сте му десет пута објаснили да су то "ружне речи" настави да их понавља, па уз то још изазовно гледајући одрасле, зар вреди да се настави са агитацијом?

А ево и друге ситуације. Петогодишњи Гоша по сто пута дневно чује да је лоше бити дрзак према мами. И свеједно је дрзак, па чак и у тучу улеће. Питаш: "И како га казните због тога?" А као одговор - збуњена пауза.

- Ми? Па, понекад га изгрдимо, иако то, наравно, није педагошки. Али, углавном, разговарамо, сугеришемо да тако не сме да се понаша.

- И то одавно?

- Шта одавно?

- Сугеришете.

- Ма већ две године али некако никако да допре до њега!

А дете је, међутим, већ научило и да чита. То је некако "допрло" до њега. Ма спреман је и да дискутује, нема длаке на језику, тражи своја права, скоро као адолесцент. А ево, то, зашто маму не сме да удара, никако да "допре" до јадничка.

И родитеље већ потпуно запањује то да њихова непослушна деца као да сама налећу на казну. Колико сам пута била у ситуацији да слушам отприлике следеће говоре: "Ја трпим-трпим, затим пукнем, издерем се, ударим а он миран као бубица. Не могу да се отмем утиску да му чак буде лакше. Мени после тога пола дана камен лежи на срцу, а он... Знате, понекад ми се чини да је чак задовољан што је кажњен! Је л' да је то ненормална реакција?"

Родитељи тачно примећују: набасавши, најзад, на одбијање, дете заиста уздише са олакшањем. Па деца веома често не слушају ни најмање из разлога што не разумеју како треба да се понашају, већ због тога што не желе да разумеју. Желе да остану при своме, да покажу да су она важнија. Међутим, у дубини душе свако дете је свесно да лоше поступа. Па свако има савест. А у дечјој души, која још није стварно покварена пороцима, глас савести се чује далеко јасније него код одраслих. Стид изазива узнемиреност. Па и осећај да је јаче од родитеља не доприноси јачању дечје психе. Таква деца увек имају много страхова, пошто ако мама и тата могу да се не слушају, значи да њихова реч нема никаквог значаја.

Дакле, родитељи су слаби људи, без ауторитета. А како те може заштитити слаб човек? Ето, тако и испада да дете изједају страх, узрујаност, осећај кривице, које оно подсвесно покушава да ублажи усплахиреношћу, луцкастошћу, кревељењем, агресијом.

И кад одрастао човек ипак стави до знања ко је у породици главни, дете се смирује. Значи, свет још није полудео. Значи, то није потпуни хаос, у њему је остао бар понеки ослонац. Па чак и најнеобузданија, најнепослушнија деца заправо чезну за хармонијом и редом. Чезну да породичне улоге буду правилно распоређене и да све буде као у нормалном свету.


 Све је дозвољено = психотраума


 А последњих година на мом видику се све чешће појављују предшкс ска деца, чије понашање у почетку изазива најтужније мисли толико су она агресивна, непослушна, неадекватна. Пожелим сместа да их пошаљем психијатру, али већ знам да не вреди журити се. Врло је могуће да су то просто жртве "слободне педагогије" деца, коју су до четврте године васпитавали "без неугодности", ништа им нису забрањивали нити су их кажњавали. А у случају демонстративног неповиновања беспомоћно су ширили руке, или чак почели да се плаше детета. И да се не би упуштали у разговор с њим, спремни су били да му буквално у свему попусте.

Рекло би се да су то изузетно комфорни услови, а заправо су они најокрутнија психолошка траума, при чему перманентна. Док такав брод без кормила и једра јури само по породичном пристаништу, он се још мање-више држи на води. (И то, ако у породици постоји друго дете или бака и дека, који још нису заборавили да се деца не смеју распустити, у пристаништу је стално олуја). Али неизбежан излазак на отворено море у друштво прети бродоломом.

Како могу туђи одрасли људи да реагују на дивље испаде таквог слободољупца? Ако наговарања не помажу, онда обично преостаје само један начин одбацивање. А дете је баш, напротив, навикло да буде у центру пажње, тако да оно своје изгнанство доживљава нарочито тешко. Неуспеси рађају увреде и нови налет агресије... Излазак из зачараног круга је у промени става родитеља. Ако се они на време досете, изграде јасан систем подстицања и кажњавања, дете може да се промени набоље скоро толико да не може да се препозна. (С раним психо-траумама се тако дешава, ма родитељи још нису стигли ни да сазнају какво је заправо њихово дете, а његов прави карактер се већ изобличио под утицајем психо-трауме).

А ако се задржи процес "слободног васпитања", веома је могуће да ће посета психијатру бити неизбежна, и ствар се неће свести на један састанак.

Али понекад (срећом, засад још увек ретко) родитељи су тако прожети либерализмом, да им је лакше да оду код лекара и да кљукају дете таблетама, него да промене своје ставове. Једна моја познаница је дошла да се посаветује због свог шестогодишњег сина, који је више пута био ухваћен у крађи. Углавном је крао разноразне ситнице, али то није мењало ствар. Ситуација свеједно није била баш пријатна. На моје питање како су Игоришку први пут казнили, мајка је неочекивано грубо одговорила: "Ја га никад нисам казнила и немам намеру да га кажњавам. То је мој принципијелан став". И колико год сам покушавала да јој сугеришем простодушну мисао о томе да у школи, у коју ће Игоришка да пође за пола године, нико неће гледати његовим "малим несташлуцима" кроз прсте, а од лошег гласа се после тешко може ослободити, мама је тврдоглаво понављала своје. Најзад сам, мислећи да ћу је тиме уплашити, предложила да јој дам податке дечјег психијатра. Можда дете треба озбиљно да се лечи? А какво је било моје изненађење кад се мама лако и чак радосно сложила с тим! Па Игоришка није био болестан. Просто, како се у стара времена говорило, "дете није видело батине". Али мами је било једноставније да га пријави као психички болесног, него да разљути идола слободе, којем се тако ревносно и несмотрено поклањала.

 
Хијерархија забрана


 Забране морају да постоје. Па и одрасли такође, макар волели да поразговарају о томе да је забрањено воће најслађе, ипак разумеју да би без закона (тј. правно утврђених прописа, чије кршење је забрањено под претњом одређене казне) свет био до гуше у хаосу. И без обзира на своја либерална размишљања, сами никад нису прекршили многе забране и немају намеру да их крше. На пример, не пљачкају туђе станове, не убијају у јеку свађе увредиоца, не учествују у терористичким нападима. А многи поштују чак и неписане законе, моралне забране: не варају своје супружнике (иако због тога не следи никаква правна казна), не препуштају болесну децу или веома старе родитеље судбини на милост и немилост, не туку се, не псују, не пијанче, не узимају дрогу. Ако би слаткоћа забрањеног воћа била тако неизрециво примамљива, као што је то уобичајено да се каже, сви би до једног постали злочинци.

Тако да је и дечји нагон за непослушношћу јако преувеличан. Али да би забране важиле, мора да их има мало. Ако се корак десно, корак лево оцени као бекство, дете ће пре или касније почети да се буни. Дете не сме да се притисне тако да не може да дише. Кад човека гуше, он се грчевито трза, покушавајући да се извуче. Тако и дете, које је сувише прикљештено у стеге родитељске строгости, почиње да се јогуни без разлога, да испољава агресивност, да демонстративно не слуша.

Поред тога, неопходно је успоставити хијерархију забрана.

Данас се у овој области најчешће види следећа папазјанија: дете са истом строгошћу (или снисходљивошћу) прекоревају због хирова при умивању, због одбијања да учи слова и због безобразног понашања са баком. А дешава се да се због безобразлука и грубости уопште и не казни, потпуно се усредсредивши на питања поштовања домаће хигијене и на правила понашања за столом. А двојка из енглеског сматра се безмало као злочин против човечности! Због ње и у либералној породици дете може да добије прекор.

А у ствари неопрани зуби или непоједена до краја супа су ситнице у поређењу са узвицима: "Мама је лоша! Бежи од мене!" (Па чак и оштрије, типа: "Мама је ђубре! Убићу је! Мрзим је!" Последњих година деца чак и из интелектуалних породица повремено имају сличне "бисере"). Грубост у односу према одраслима није само непоштовање свакодневне дисциплине.

То је груб прекршај заповести ("Поштуј оца твојега и матер твоју"). Па мало дете не крши скоро ниједну другу заповест.

Оно не убија, не чини прељубе, не краде, не жели жену ближњега свога. Тако да је непоштовање родитеља сигурно најтежи грех, за који су крива деца.

И кад се овај тежак грех изједначи са ситном кривицом, дете губи вредносне оријентире. Оно расте у изопаченом, па чак и потпуно преокренутом систему вредности. Његове представе о црном и белом (и према томе, понашању) се изопачавају. Савест шапуће да ту нешто није како треба, али дете не може да се снађе само у толико сложеним питањима. Настају хронична раздраженост, узнемиреност, страх, који се истресају ипак пре свега на најближим људима. Односи у породици се кваре.

Због тога, ако желите да ваше речи имају за дете тежину, пре свега саставите за себе (најбоље писмено) списак забрана, распоредивши их по хијерархијском поретку.

По мом мишљењу, главне дечје кривице, због којих мора да следи строга казна, су безобразлук у односу на одрасле људе, лаж и демонстративна непослушност.

У последњем случају обавезно треба разумети да ли је то заиста демонстративност или нешто друго. Па дете може да вас не послуша из различитих разлога. Можда је уморно, претерано узбуђено или просто неспособно да поштује одређена правила. На пример, бесмислено је казнити хиперактивног дечака због тога што се врти на часу и смета друговима. Због специфичности свог нервног система он није у стању да четрдесет минута седи на једном месту. Овде се казнама постиже управо супротан ефекат.

Али ако мама брани сину да сатима гледа телевизор, а он крши њену забрану, то је већ демонстративна непослушност, која ни у ком случају не сме да остане без казне.

Наравно, у ред најтежих кривица треба сврстати и покушаје лоповлука. Хвала Богу, у овоме ни издалека не греше сва деца, пошто се нормални родитељи обично веома рано труде да усаде детету поштовање према туђој својини. Било који малишан од годину и по-две, играјући се у песку, практично може да зграби туђу играчку. Али мама (ако је она макар мало забринута за проблем његовог васпитања) ће је одузети и рећи да се туђе не сме узимати без питања. Пре или касније већина предшколске деце научи ове простодушне лекције и не попушта пред саблазни да нешто украде.

Не треба сврстати у ништавне грешке и безобразне испаде. Само ипак дефинишите оно што ћете назвати безобразлуком. Била сам не једном у ситуацији да наиђем на родитеље, који су сматрали да је дечја енуреза... безобразлук. И грдили су (па чак и казнили!) дете због влажне постеље (говорила сам ти: "Не пиј ноћу, а ти..."). Неки не баш пажљиви одрасли људи сматрају да су тикови, који изобличавају лице детета, кревељење, казне га због неуротичних испољавања немира, као што су то навика да се грицкају нокти и сиса оковратник кошуље (наводно, оно то у инат).

Али ако се дете плази одраслим људима, кревељи уместо одговора на примедбу, пљује на под, прави непристојне гестове, кукуриче на часу и сл., према таквим "несташлуцима" не треба испољавати снисходљивост. Чак ни веома нервозна, али нормално васпитана деца не дозвољавају себи сличне испаде.


 Да би казна деловала


 Да би казна деловала, родитељи морају да буду доследни. Не смеју да за неки прекршај данас казне, а сутра, кад мама не буде имала времена, да на то исто не обрате пажњу. Верујте, дете неће ценити мамину племенитост, већ ће закључити да је просто потребно да мало дуже плаче, да буде тврдоглавије, да удара ногама па ће постићи шта је хтело.

Важан је и породичан консензус у погледу захтева, који се постављају пред дете. Ако не сме значи, не сме, и због прекршаја забране неизоставно следи казна. Иначе ће дете навићи да манипулише одраслима, те ће као резултат ауторитет свих чланова породице бити пољуљан.

Али пре него што се нешто забрани, упитајте се: да ли је то заиста тако неопходно? И видећете да веома много тога може да се не забрани, већ да се нађе разуман компромис или чак просто, без икаквих услова, да се сложи са жељом детета. Рецимо, дете не жели да руча, а ви инсистирате, сматрајући да треба поштовати режим исхране. А сад пробајте ову ситуацију на себи и замислите се: да ли се увек храните у одређено време или, пак, једете кад огладните? Зар вам се не дешава да је дошло време ручка, а ви нисте гладни? И шта онда? Па, сигурно, не пуните свој стомак силом. А ако је тако, зашто онда не дате аналогно право детету? Па ни оно није аутомат, већ живи човек, ни његов организам, као ни ваш сопствени, никако не ради увек по "дневном реду".

Може се навести мноштво сличних примера. Смањивши број сигнала забрана на васпитној траси, нећете сувише љутити дете, и постаће му лакше да поштује ваше захтеве. Не претварајте га у возача, који доспе у "траку на црвено" и који је принуђен да се зауставља на свакој раскрсници. Чак и одрастао човек у таквој ситуацији пре или касније почиње да се жести, и, обазревши се на све стране није ли милиционер близу? понекад пројури кроз црвено. А дете има и слабије нерве, та и ви, какав год строг израз лица правили, ипак не личите на званичног чувара реда.

 
Градација казни: од пљуске до каиша


 Стицајем околности многи савремени родитељи сматрају да су телесне казне недопустиве. Очигледно су своју улогу одиграле ТВ и радио-емисије, у којима се преувеличавала тема насиља над децом, при чему се тако страшном речју називала чак и лака пљуска. А други сматрају да је пљуска допуштена, али као крајња мера и у недоумици су зашто она на дете не делује.

А у ствари је тешко наћи нешкодљивију казну од пљуске. Не само да она пада на дебело месо, које је од раног детињства навикло на ударце (кад дете учи да хода и пада на тур, оно се понекад удари далеко јаче па ипак не плаче!), тако да тај поступак може још да има други, управо супротан смисао. Играјући се са дететом, ми га потапшемо по туру, као по бубњу; можемо у шали да га "лупимо" кад оно протрчава поред нас или кад постане мало немирно.

Тако да коришћење казне у облику пљуске има смисла само до четврте-пете године и обавезно у комбинацији са "претећом маском" - намрштеним обрвама, наглашено строгим лицем. Иначе ће дете закључити да је то нека игра, и провоцираће вас својим понашањем. Нарочито често на сличан начин поступају раздражљива деца, која би само да се забављају, рву, туку. Она имају појачану потребу за, с тачке гледишта мирног човека, чудним телесним контактима, и пљуске их само раздражују.

А ако се дете од годину и по-две, кад већ активно истражује свет који га окружује, интуитивно покушавајући да одреди границе дозвољеног, али још недовољно реагује на речи (иако се одраслима неретко чини да оно све одлично схвата, пошто уме да говори), тако, дакле, ако се у овом узрасту оно пљусне, видећи да се тврдоглаво бори за нешто што је забрањено, онда му је већ са четири-пет година довољно само питање: "Шта ти је? Зар ћу морати да те тако одраслог и паметног тучем, као неразумног малишана?" И дете, код кога се укључује, како кажу глумци, "сећање на физичка деловања", се обично смирује и не тражи понављање горе поменутих деловања.

Сасвим друга ствар је казна каишем. То је заиста болно и отрежњава чак и најплаховитије. Зато она треба да се примени само због тешких грешака. Иначе неке посебно нервозне маме се лате каиша из било ког разлога. Одбија да опере зубе каиш, неће да шета каиш, пре спавања лудује опет опробано средство... На тај начин дете се може, наравно, само уплашити и озлоједити.

Још једна крајња мера је бојкот. Али њу управо обично не сматрају за такву и прибегавају јој претерано често. Као резултат казна се обезвређује и чак претвара у облик пријатељске, равноправне комуникације: "А, ти, значи, тако?! Е па, онда ја нећу да се бакћем с тобом..." Природно, васпитни ефекат притом се своди на нулу. Дете брзо усваја овај модел понашања и почиње да се понаша с мамом као са другарицом: посвађали су се помирили су се, опет се посвађали, опет помирили... Заједно им је тесно, а одвојено досадно.

А кад се прибегава крајњој мери у крајњим случајевима, казна је веома ефикасна. Одрасли и они веома тешко доживљавају ако неко од ближњих престане с њима да разговара. А дете то уопште не подноси, па за њега су мама и тата најважнији људи на свету. Без њих оно има осећај као да је само у васиони. Обично се деца одмах кају и моле за опроштај.

Тврдоглаво дете, наравно, још ће мало да тера по своме, али ни оно неће дуго издржати.

 
Бојкот или одрешивање руку?


 Замисливши да не разговарају са дететом, многе маме збуњено питају: "А како да га храним, припремам за школу, спремам за спавање?"

Али никако није обавезно изједначити се девојком Елизом из бајке "Дивљи лабудови", која је дала завет да годину дана не изговори ни реч. Могу се суво рећи две-три речи ("иди да једеш", "сто је постављен"), можете чак и да помогнете детету да се пресвуче и легне у кревет, али да то урадите тако, да оно схвати да је са шалама готово, да је време да се дозове памети.

А ако сте му објавили бојкот, а оно као одговор: "Е, па само изволи!" и почне демонстративно да се игра или да гледа цртаће, значи, треба му одузети играчке и касете. Нека седи и мисли о свом понашању, јер бојкот не сме да се претвори у празник непослушности. Може да му се остави књига: у предшколском и млађем школском узрасту самостално читање није баш омиљено, тако нека бар од све муке прочита неколико страница.

Ко зна можда му се и допадне...

 

Какве казне још постоје?


 Најразличитије: привремена забрана слаткиша, играња, телевизора и компјутера, одлазака у госте, других забава, одбијање куповине поклона, изолација у посебној соби. Само не затварајте дете у купатилу или у тоалету може код њега да се развије страх од затвореног простора. А ако се још, као неки "васпитачи", угаси светло, онда ће се појавити и страх од мрака.

Сви ми од малих ногу знамо за још једну класичну казну "у ћошак". Али на раздражљиву, хистеричну децу она ће понекад деловати као црвена крпа на бика. Дете рида, јогуни се, грчевито се хвата за мајку. Најзад она га ипак довлачи до ћошка, али оно тамо свеједно не стоји, већ трчи иза ње... У том случају је боље да се сопствени дом не претвори у драмско позориште, већ да се измени тактика кренути путем лишавања детета неких животних благодати.

Старија деца се, наравно, више не шаљу у ћошак. Али њима се зато може дати појачани "задатак" у кухињи, додатни задатак из руског, математике или енглеског (у зависности од тога у чему га треба притегнути).

Радећи на овом чланку, поразговарала сам на тему кажњавања са свештеником, који има седморо своје деце и једно усвојено. Он је рекао да, поред каиша, ванредног прања судова за многочланом породицом и музичких вежби уместо шетње, веома уразумљујуће делују метаније. Ако си починио безобразлуке, згрешио иди да замолиш од Бога опроштај. Резултат се обично брзо види: још малопре враголан није могао да се дозове памети, а види га сад: "негативна енергија" некуд је испарила, лице је задобило разборит израз.

А ево какве занимљиве податке ми је саопштила девојка, која је неколико година радила као дадиља у породици "нових Руса", о елитном васпитању у Енглеској. Одлучивши да свог старијег потомка пошаљу на школовање у иностранство, ови људи су изабрали веома престижну школу за дечаке из аристократских породица, која се поноси својим вишевековним (готово осамстогодишњим!) традицијама. Једна од таквих традиција су строге казне за лош успех и дисциплину. До дванаесте године деца се шибају, а после дванаесте приморавају се да, као у армији, чисте тоалете.

И шта? Зар је чистио? изненадила сам се.

Као бела лала! При чему је о томе причао без икаквог осећања увреде, чак са притајеним поносом. И одмах је додао да су га на тај начин казнили само два пута, а неки никако да се извуку из тоалета...

Мени је било смешно да то слушам, па у њиховој кући све раде собарице, а Марк не само да никад није прао тоалет, већ ни марамицу, бачену на под, није хтео да подигне.

 
А ако ме замрзи?


 Ево шта заправо зауставља многе родитеље чак и у случају да су "превентивне мере" савршено неопходне. Часописи, скројени по западним узорима, и прожети духом либерализма психологије, упадајући у реч један другом, уверавају тате и маме да деца неће опростити "сурово поступање", да ће целог живота памтити, заметнути зло... А ко би желео да важи за садисту? Тим пре, у очима рођеног сина или кћерке.

Али зашто онда код претходних генерација није било масовне мржње према родитељима? На појединачне случајеве се, наравно, увек наилазило у животу се уопште на свашта може наићи али таква законитост ("ако будеш казнио замрзеће те") се уопште није приметила. Напротив, деца су се према родитељима понашала са далеко већим поштовањем. До скора је у неким селима био сачуван обичај да се родитељима каже "Ви". И то не преко девет гора, преко девет мора, скоро у бестрагији, већ не ни тако далеко од Москве. У мојој студентској групи студирао је младић из околине Владимира, који је, нашавши се у Москви, био шокиран тиме, што смо ми родитељима говорили "ти", били с њима на "ти". За њега и његове вршњаке из истог села то је била недопустива слобода. А тако искрене стихове о мајци, пуне страхопоштовања, какве је писао Василије, међу мојим московским вршњацима нико није писао...

Вековима, из генерације у генерацију, сачувало се поштовање према родитељима тамо где се васпитање деце ослањало на традиционалне религиозне принципе. "Деца поштују старије, чак их се плаше", саопштава етнограф из XVIII века, описујући живот сељака Пошехонског среза. "У овдашњем сељаштву родитељи су веома чедољубиви, а деца су послушна и пуна поштовања. Није се још видело да деца запоставе остарелог оца или мајку", писао је други посматрач о Туљској губернији на граници између XVIII и XIX века (цитат из књиге аутора М. М. Громико, А. В. Буганов "О гледиштима руског народа", стр. 355). "Однос пун поштовања према родитељима и старијој генерацији у целини се проучава из извора на целој територији руског становништва, иако се већ у XVIII веку, а посебно у XIX веку (према степену продора и јачања либералних погледа на живот прим. аут.) примећивало извесно слабљење ауторитета стараца. Али јавно мнење је као и пре оштро осуђивало лица, која су се дрзнула да се према старијима односе без поштовања" (исто, стр. 355).

А, ето, казне су биле неодвојиви део традиционалног система васпитања! Штавише, оне су се сматрале не само правом, већ и обавезом родитеља, пошто су имале у себи дубоку религиозну основу. Дозвољавајући детету да греши без казне, родитељи му повлађују при кршењу заповести и упропашћују дечју душу, због чега ће пре или касније дати одговор пред Богом. Веома одређено и чак претећи се изразио на ову тему Јован Златоусти: "А они очеви, који се не брину о пристојности и скромности деце, постају детоубице и окрутнији од детоубица (истакла сам ја аут.) уколико је овде реч о пропасти и смрти душе".

А казне свети Јован назива "мајком спасења", говорећи "...слично, као кад видиш коња, који јури према провалији, онда набацујеш на уста његову узду, са силом га пропињеш, неретко га и тучеш, што истина представља казну, али та казна је мати спасења. Исто тако поступај и са децом својом, ако она греше; везуј грешника док не умилостивиш Бога; не остављај га одрешеног да не би још везанији био од Божјег гнева. Ако вежеш, Бог затим неће везати, а ако не вежеш, онда га очекују неизрециви ланци".

Карај сина својега докле има надања, и на погибао његову да не прашта душа твоја (Пр. Сол., 19, 18) дуго пре св. Јована Златоустог је Јевреје поучавао премудри Соломон, који је сасвим ставио знак једнакости између казне и... родитељске љубави: "Ко жали прут, мрзи на сина својега; а ко га љуби, кара га за времена" (Пр. Сол., 13,24).

Веома слично звуче и поуке из "Домостроја": "Казни сина својега у његовој младости и смириће те у старости твојој, и даће лепоту души твојој; и не жалећи, туци дете: ако га шибом окрзнеш, неће умрети, већ ће бити здравије, јер ти, кажњавајући тело, душу његову избављаш од смрти".

Може се, наравно, презриво хмкнути и промрмљати нешто о "тешкој заосталости" стални клише, који као да чак и многим православним људима сам по себи пада на памет, треба само у њиховом присуству изговорити бунтовничку реч "Домострој".

Али није ли боље замислити се над тим што се ови "заостали погледи" налазе у потпуном складу са јеванђељским принципима? "Јер кога љуби Господ онога и кара", читамо у Посланици Апостола Павла Јеврејима, "и бије свакога сина којега прима. Ако подносите карање, Бог поступа са вама као са синовима. Јер који је то син којега отац не кара? Ако ли сте без карања, које су сви искусили, онда сте копилад а не синови" (Јевр, 12, 6-8).

А ево речи Самог Господа: "Ја оне које љубим карам и поправљам" (Отк, 3,19).

Тако да дискусије о недопустивости казни, као и многе друге либералне сентенце, наизглед хумане и добронамерне, заправо подривају животна начела, која је поставио Бог. Што значи да су у својој суштини богоборство.

И као упозорење људима за све векове дат је у Библији пример тога како је сурово Господ казнио човека, који није како ваља казнио своје рђаве синове. При чему је овај човек, свештеник Илија, сам живео пристојно и није повлађивао деци у њиховим безакоњима, већ је чак покушавао да их саветује. Та ни деца нису била више мала, већ одрасла. Рекло би се, шта ће ту сад отац? Али "ћу судити дому његову довијека за неваљалство, за које је знао да њим навлаче на се проклетство синови његови, па им није забранио", рекао је Господ (1. Сам, 3,13). И Илија је морао да доживи страшне догађаје: разарање храма и погибију оба сина. А међу његовим потомцима нико, по речи Божјој, није доживео старост. (...Одсјећи ћу теби руку и руку дому оца твојега, да не буде старца у дому твојем (1. Сам, 2, 31); сав подмладак дома твојега умираће у најбољим годинама (1. Сам, 2,33).

Наравно, кривица Илије се повећавала тиме што његова деца, будући свештеници, нису како треба извршавали своје обавезе, развраћали су народ и, како се говори у Библији, "срамотили" су Бога. Зато је и казна била толико тешка. Али чини ми се, и ми имамо над чим да се замислимо. Посебно они родитељи, који се труде да следе препоруке, које се данас наводе у мноштву књига и часописа из педагогије и психологије. На пример, следеће: "Ако кажете да у задатак родитеља улази гушење... напада агресије (дечје аут.), онда ћете хиљаду пута погрешити. Испоставља се да је циљ родитеља морао да буде потпуно другачији: научити дете да призна свој гнев, што значи и своја осећања уопште, и да га изражава у форми, прихватљивој за околину".

"Често се може чути како маме као одговор на реченицу свог детета "Мрзим те" и као одговор на физичку агресију говоре отприлике следеће: "Знам да ти заправо волиш своју мамицу и да уопште ниси хтео да ме повредиш". Овај нојев покушај да ублажи ситуацију, можда ће малчице умирити маму, али ће детету нанети само штету. У ствари у том тренутку оно вас баш мрзи и заправо жели да вам нанесе бол, а ви изјављујете да је све то неистина, поткопавајући на тај начин веру малог човека у законитост својих осећања и емоција".

"Али не смеју се такви поступци оставити без пажње", тако сматра већина родитеља. И они су, наравно, у праву. Сва тешкоћа је у томе да се изабере правилна стратегија. За почетак свака мама мора да одреди где је граница дозвољеног, то јест треба да сама одлучи за себе, које речи и поступке детета може да трпи, или да покуша да их окрене на шалу. Мене, на пример, уопште не вређа кад син каже: "Немаш мозга, глупа си". Најчешће ја саосећајно уздишем: "Значи, баш ниси имао среће, имаш тако глупу маму". Он се, наравно, озбиљно замисли, и, по правилу, заборавља, зашто ме је, заправо, увредио. Али мој син не иде у вртић, а тамо деца сазнају далеко мање конкретне погрде, него што су оне које сам навела. Које од њих сматрати безазленим, мораћете сами да одлучите". (В. Малигина "Деца туку родитеље. Шта да радимо?", "Улица Сезам за родитеље", октобар 1998. г.).

Даље нећу цитирати, правац мисли је, вероватно, јасан. Рећи ћу само да бих се на месту неких тата и мама далеко више бојала не да "изгубим везу са дететом" (још један клише, којим се данас прикрива попуштање дечјем безобразлуку), већ да одгајим моралну наказу и да после плаћам за тај "Мичуринов експеримент", како у овом привременом животу, тако и у вечном. Пракса показује да људи, одрастајући, преиспитују многа своја мишљења.

У крајњој линији, имала сам прилику да од одраслих мушкараца не једном-двапут чујем речи захвалности својим очевима зато што у критичким тренуцима они нису одређивали границе "дозвољених увреда", већ су се ћутке и одлучно латили каиша. "Иначе би затвор плакао за мном", признао је недавно још један опамећени син. "Тад сам се на оца љутио, а сад, кад сам и сам постао отац, разумем: васпитање дечака-враголана не може да прође без казни, понекад и окрутних".

 
И на крају најважније


 Кажњавајући дете, потпуно је неопходно сачувати присебност и чак... мирно расположење духа. Не сме се то чинити у нападу гнева, љутње, као освета. Па родитељи, који воле, не казне дете због тога да би се с њим обрачунали, већ да би га зауставили, кад оно само није у стању да се заустави. Казна је браник, који спречава даље кретање детета порочним путем, а нипошто не оруђе мучења.

Због тога се прво смирите, издувајте, савладајте се и тек после тога примените санкције.


извор:  сајт Светосавље

Kad je tata rastrzan između obaveza



Podela poslova na "muške" i "ženske" polako nestaje. Tate su zadržale svoje poslovne obaveze, a mame, ne samo da su zadržale svoje obaveze koje su im vekovima unazad pripadale (porodica, kuća), već su se bitno osnažile i u profesionalnom smislu.

Ukoliko pripadate sve većoj grupi roditelja koji su angažovani i u poslovnom i u porodičnom okruženju, sigurno je da preživljavate veliku dozu stresa, odgovornosti, uz stalno osećanje pomanjkanja vremena a viška obaveza.

1. Ne dozvolite da budete pretnja deci.

Kada mama preti detetu (na primer: "Videćeš kada ti otac dođe!"), ona bitno narušava odnos između vas i njega. Ne dozvolite da budete dežurna "baba - roga", samo zato što u životima svoje dece ne učestvujete koliko bi želeli. Sa druge strane, pokušajte da se organizujete tako da produžite vreme koje ćete provoditi sa svojom porodicom. Neki od mogućih predloga da uskladite svoje obaveze su:

2. Pola sata odmora.

Kada se vratite sa posla, ukoliko vam je to potrebno, zamolite svoje ukućane za malo odmora. Ipak, objasnite svojoj deci o čemu se radi. Ona su vas željno iščekivala da se vratite sa posla, ne znaju vaš dnevni pretrpani raspored, a vreme koje ste proveli u toku dana bez njih, čini im se dugo kao večnost. Objasnite im o čemu je reč. Kažite: "Strašno sam umoran. Zamoliću vas da budete tihi samo trideset minuta (pokažite im na satu, ukoliko ne znaju da gledaju sami), da bi posle mogli zajedno da se igramo". Kada ova pauza prođe, posvetite se deci.

3. Osmislite aktivnosti unapred.

Kada unapred isplanirate svoj dan, onda smanjujete rizik da to vreme potrošite uludo, na način kojim ni sami nećete biti zadovoljni. Smislite unapred gde bi mogli da odete sa decom, ili svi zajedno (bioskop, prijatelji sa decom, šetnje, sport...). Osmišljeno vreme obećava zajedničko kvalitetno druženje.

4. Pronađite vaše rituale sa decom.

Koristite vaše porodične rituale. To utiče na stvaranje harmonične porodične atmosfere. Vreme sa tatom ne mora uvek da znači veliku zabavu i igru. Ako otac dete kupa, presvlači, zajedno idu u kupovinu (ukratko, ne odustaje od svojih rituala sa detetom), već i to, u velikoj meri, održava njihov odnos stabilnim.

5. Fizičke aktivnosti.

Pokušajte da što više budete na svežem vazduhu, najbolje sa decom. Šetajte, igrajte se, skačite, vozite bicikl...

6. Preuzmite odgovornost.

Zbog nedovoljnog prisustva očeva, odgovornost u podizanju dece uglavnom pripada majkama. Suštinska pitanja u roditeljstvu treba da se donose zajednički, ali ukoliko otac nije dovoljno prisutan u toku dana, podrazumeva se da će većinu dnevnih odluka donositi mama. Ipak, za zdrav razvoj deteta važna su oba roditelja. Deca koja rastu uz intenzivno prisustvo oca imaju veće šanse za pravilan razvoj i razvijanje pozitivne slike o sebi.

Nemojte zbog svojih brojnih poslovnih obaveza zanemariti ulogu tate.


Izvor: MTS-Mondo