Izborite se sa malim pametnjakovićem
Autor: CDC | 25.09.2008. - 05:00


Šta se dešava kada dete preuzme ulogu roditelja? Nastaje nesnosna sitiacija u kući - za roditelje. A kako to sve izgleda? Upravo ovako:

„Uspori!“ „Previše pušiš!“ „Nemoj da vičeš!“... Dete vas neprestano kritikuje i stalno vam govori šta treba da radite. Posle izvesnog vremena, takve primedbe počinju da nerviraju roditelje. „Ipak, takvo ponašanje je sasvim normalno“, tvrdi francuski psiholog Beatris Kope Roje, autorka knjige „Ne, još nisi postao adolescent“. „Između šeste i 11. godine deca su posebno osetljiva na to šta treba, a šta ne treba da se radi.“

lZašto se tako ponašaju u tom uzrastu?
- To, zapravo, počinje mnogo ranije, u vreme dok roditelji diktiraju pravila u stilu: „Skloni laktove sa stola dok jedeš, budi miran dok se vozimo kolima...“ Deca vremenom usvajaju ta pravila i počinju da se ponašaju u skladu s njima. Oko šeste godine počinje nova etapa: deca počinju da razmišljaju svojom glavom. U tom uzrastu dete koje vidi da tata prebrzo vozi zna da on loše postupa. Zato ga kritikuje, pošto hoće da mu pokaže da je savladalo „lekciju“ i da je odraslo.
lAli to užasno nervira roditelje...

- Da, utoliko pre što nas deca ne štede i kad nas kritikuju suočavaju nas sa našom nedoslednošću, što nije nimalo prijatno. Ali, u takvoj situaciji treba da priznamo da nismo u pravu. Roditelji nisu savršeni, oni nisu nadljudi, i oni imaju i vrline i mane, kao i svi ostali. Dete treba i to da zna.
lZnači li to da treba da preispitamo sopstveno ponašanje?
- Treba pronaći pravu meru, ali to nije nimalo lako. S jedne strane, ne smete da zamenite uloge: vi treba da vaspitavate dete, a ne ono vas. Ali, s druge strane, morate da budete dosledni. Ako kažete da nešto ne treba da se radi, onda ni vi sami ne smete to da radite. Ako ste nedosledni, dete postaje nesigurno, pošto ga taj raskorak između pravila i ponašanja zbunjuje.



Izvor: Blic

Male vrednice

Kada mališani pomognu svojim roditeljima, osetiće se kao bitni i korisni članovi porodice

Kao svaka brižna majka, i vi se trudite da svoju ćerkicu i sinčića ne opterećujete kućnim poslovima. Možda će i vama da zvuči čudno, ali psiholozi tvrde da je obavljanje dnevnih kućnih poslova važan deo razvoja svakog deteta. Kroz redovne poslove mališan uči da brine o sebi, stiče samostalnost i razvija osećaj odgovornosti, kao i značaj svakodnevnih obaveza. Ako vaša mezimica učestvuje u kućnim poslovima, mnogo lakše će se prilagoditi radnoj atmosferi u školi i bez problema savladati obaveze. Što je još važnije, dete će se osećati kao važan i koristan član porodice.

Upravo zbog toga ne oklevajte! Zaposlite decu istog trenutka kad su se zatekli pored vas u kuhinji. Zadatke mališanima možete podeliti u tri grupe. Lični zadatak je onaj pomoću koga će mališani naučiti da brinu o sebi. Kućni poslovi predstavljaju one koji će im stvoriti osećaj aktivnog člana porodice, dok će zajednički poslovi obuhvatiti aktivnosti pomoću kojih će razviti određene veštine dok vama prave društvo.

Kako da krenete sa zadacima? Uvek pokažite mališanu kako bi posao trebao da se uradi i odvojite malo vremena da vežbate sa njim. Da bi se dete lakše snalazilo, na zid mu zalepite mali podsetnik kojim redom šta da uradi. Ako dete još uvek ne zna da čita nacrtajte mu sled obaveza. Vrlo brzo za mališana će kućni poslovi postati rutina, jer će i ono imati ulogu vašeg malog pomagača. Pratite kako dete napreduje i vremenom mu zadajte još neki posao da obavi. U uzrastu između dve i tri godine dete će samo obaviti zadatke kao što je odabir garderobe za dan, oblačenje, sređivanje sobe i sortiranje igračaka u fioke. Mališanima možete da date obavezu da svaki dan nahrani kućnog ljubimca ili da vam iz druge prostorije donese neki lagan i siguran predmet. Zajedno možete brisati prašinu, sto i ostale detetu dostupne površine.

Devojčicama je interesantno da sa mamom postave sto za ručak i da pomognu oko kuvanja. Uživaju u ulozi male domaćice. U periodu od četvrte do pete godine dete je dovoljno veliko da ostavi prljav veš u korpu namenjenu za to, čistu odeću da poslaže u ormarić i da svako jutro namesti svoj krevet. Što se tiče ostalih poslova, pustite mališana da sam donese poštu i novine, napravi lagan doručak i izvadi posuđe iz mašine. Uživaćete radeći zajedno u bašti dok zalivate cveće ili sadite nove biljke. Uz male trikove spremanje po kući možete pretvoriti u zabavu u kojoj će vam vreme brzo proći, a vi kao i vaš mezimac nećete ni primetiti koliko ste posla obavili.   

Autor:Dragana Rodić


Izvor: Glas Javnosti

Psihologija odgoja     

 POLUDIM KAD LAŽE I GLEDA ME RAVNO U OČI

«Lažovi se ne rađaju, već ih takvima čini pogrešan odgoj.
 Laži djece djela su onih koji ih odgajaju.»
J. J. Rousseau


Kad roditelji prvi put čuju laž iz usta vlastitog djeteta, i još na izuzetno smišljen, miran i hladan način – kako ga oni doživljavaju i s koliko gorčine i emocionalnih naboja pristupaju rješavanju tog za njih delikatnog problema – zaprepaste se od iznenađenja da su njihov zlatni sinčić ili mala princeza lagali, i to «podlo, drsko i izravno, njima u lice». Šokirani tom činjenicom, pitaju se od koga li je laži moglo naučiti. A da su malo bolje sagledali motive i uzroke dječje laži, pronašli bi te učitelje u vlastitom domu, pa i u samima sebi. Naime, djeca većinu prvih spoznaja, pa tako i prve laži, nauče od svojih roditelja, slušajući ih kako jedno govore ljudima u lice, a drugo iza leđa, kako uz kavu ogovaraju i tračaju rodbinu, prijatelje, kolege, šefove… Da ne nabrajamo, dajemo nekoliko primjera koji će to uvjerljivo pojasniti i ukazati na neke loše postupke roditelja, kojima duboko vrijeđaju dijete i tjeraju ga na laganje.

Prvi slučaj: - Moja kćerkica, dok trepneš okom, nešto slaže. Više ne znam kad govori istinu, a kad laže. Čim zine, sve same laži izlaze joj iz usta. Prije nekoliko dana nazove me učiteljica i kaže da već tjedan dana dolazi u školu bez zadaće i da je već dobila jedinicu iz matematike. I zamislite, čim uđe u stan, baci torbu na kauč, poljubi me i veselo reče: «Danas sam, mamice, dobila peticu. Učiteljica me pohvalila.» Jedva se suzdržavam da je ne lupim. «Daj mi bilježnicu u koju pišeš zadaću» - kažem ja. Bez riječi, donese mi je. Vidim da već dugo nije pisala domaću zadaću i pitam: «Što si jučer imala za zadaću?» «Ništa! Ako ne vjeruješ, pitaj učiteljicu!» - kaže gledajući me ravno u oči. E, više se nisam mogla suzdržati, dreknula sam i rekla: «Kakva si ti grozna lažljivica!» i onda sam je dobro ispljuskala. Ako nešto mrzim, onda su to lažljivci. Malo se zamisli i nastavi: - Ma i ja sam kriva što nisam češće išla u školu. Da sam to učinila, otkrila bih laž odmah pa onda ne bi dijete imalo negativnih ocjena, niti bi lagala. Možda bi i mene trebalo barem malo ispljuskati i kazniti!» - jada se zabrinuta majka.

Drugi slučaj: Jedna ogorčena i razočarana majka požalila se na šestogodišnjeg sina: «Nije mi dao mira dok mu nisam kupila autiće na baterijski pogon, a već nakon nekoliko dana, spremajući njegovu sobu, pod krevetom ih nađem uništene i skrivene u kutiji. Kakva drskost! Toliko me progoniti da ih kupim, zatim ih polomiti, lukavo skloniti i praviti se kao da je sve u najboljem redu. Bijesna od ljutnje uđem u dnevni boravak, a on gleda crtiće i ne zapaža da sam ušla. Ta njegova drskost dovela me do ludila pa dreknem na sav glas:
- Gdje su ti autići?
- Ne znam, mama, gdje su – nezainteresirano će on, a u meni ključa od ljutine i bijesa.
- Nađi ih odmah i donesi!
- Možda ih je netko ukrao? – reče on hladno, ne dižući pogled s TV-ekrana.
- Ti si totalno lud! Pokazat ću ja tebi, majmune lažljivi, kako se stvari čuvaju!
Tek kad sam ih bacila na kauč pored njega, shvatio je da mu laž nije uspjela pa je počeo tražiti isprike i sve dublje tonuti u laži, optužujući sestru i sve druge redom…

Treći slučaj: Treća majka doživjela je od svoje osmogodišnje djevojčice još veće iznenađenje. Svaki put kad se vrati iz škole ispriča joj po jednu zgodu koja joj se tog dana dogodila. Obje su u tome uživale. Bili su to izuzetno maštoviti i nevjerojatni događaji pa je majka jednog dana posumnjala da ih ona izmišlja i mirno joj rekla:
- Izgleda da ti, kćeri, to sve izmišljaš i meni lažeš!
- Da, mama! Vidim da te to veseli i raduje pa sam se s tobom malo našalila.

SPRIJEČITI RAZVOJ NAVIKE

Djeca često znaju smišljeno, pa i drsko lagati, ali roditelji ne bi smjeli gubiti živce i nerazborito postupati. Umjesto etiketiranja, ružnih imena, prodika i prijetnje, mogli su otvoreno i mirno razgovarati i korigirati ono što ih potiče i prisiljava na laž. Ona prva majka otkrila je pravi razlog laži i izvukla pouku, druga je mogla razgovarati o igračkama, pokazati mu ih i upitati ga kako ih je uništilo i iskazati žaljenje što je zbog nepažnje ostalo bez svoje drage igračke i više ju neće moći koristiti. Dijete bi bilo zatečeno, vidjelo djelo svojih ruku i nestašluka i mamu, koja se sva pretvorila u veliko uho i želi čuti istinu. Po njezinom brižnom pogledu i žalosti što ih ono više neće moći koristiti, zaključilo bi da priznanjem istine ima velike izglede proći bez kazne, a upotrijebi li laž, sigurno će je naljutiti i dobiti zasluženu kaznu, pa bi mami reklo istinu. Izvuklo bi pouku da je bolje reći istinu nego laž, ali da mora pažljivije čuvati igračke. Zar mu treba veća kazna od gubitka omiljene igračke?
Treća se laž mogla uočiti mnogo ranije pa pravovremeno prekinuti formiranje navike i spriječiti laganje. Tako je majka, uživajući u dječjoj laži, smješkajući se i hvaleći je, svoje dijete poticala na laganje. Odgovorni roditelji od najranijeg djetinjstva grade povjerenje s djetetom, usađuju mu klicu istinoljublja kroz svakodnevne razgovore, iskrenu komunikaciju, igru, zabavu. To ponajviše čine vlastitim uzorom, jer ne treba zaboraviti onu mudru pedagošku izreku «Riječi uče, primjeri privlače». Dijete što čuje - zaboravi, što vidi - nauči, a što oponaša - usvaja kao trajan oblik vlastitog ponašanja i komunikacije s vršnjacima i odraslim osobama. Djeca najbolje razumiju ono što im se primjerom kaže. I ne samo da razumiju, nego to i oponašaju.
Roditeljski uzori, odnosno modeli koje djeca oponašaju u svakodnevnoj praksi, najbolji su učitelji, odgajatelji i najučinkovitija prevencija, ne samo dječjih laži, nego i drugih ružnih i štetnih navika. Zato narodna mudrost i kaže: «Kakav otac - takav sin, kakva majka - takva kći», ne misleći na nasljedne osobine, nego na dragocjena socijalna iskustva i ponašanja, vrijedne stavove, usvojene moralne norme i etičke vrednote stečene oponašanjem vlastitih roditelja.

Dječja usta prenose tuđe laži

Dječja usta ne lažu, ali laži prenose i često pojedince «ocrne». Mala su djeca nesposobna za laž i laganje. Ona jednostavno ne znaju lagati. Čak i kad ih nagovorimo i kažemo im što će kome i gdje reći, ona će tu rečenicu doslovno i uvjerljivo kazati, ali će već drugom reći istinu.

Primjer 1.

Dok je mama sa susjedom ispijala kavicu i ogovarala prijateljice, zazvoni telefon. «Nikolina, javi se i kaži da sam otišla u grad» - kaže mama kćerki. «Što radi u gradu i kada se vraća?» - pita pozivatelj. «Pije kavu sa susjedom Milkom, a pričekajte samo da je upitam» - reče djevojčica i odjuri u dnevni boravak pitati mamu. «Kad se vraćaš?» «Oko ručka» - reče mama. «Mama stiže oko ručka» - kao iz topa reče Nikolina. «Kako si je pitala, kad je u gradu?» - provjerava pozivatelj. «Pričekajte, samo da je pitam», i opet odjuri pitati mamu. «Mobitelom», kaže mama. «Oprostite, netko zove na mobitel, moram se javiti.» «Nikolina, dušo, ja sam tetka Mira. Daj mi mamu da s njom razgovaram.» «Pričekaj samo malo da je pitam je li se vratila iz grada» - kaže Nikolina. «Mama, jesi li se vratila iz grada pita teta Mira.» «Kaži toj dosadnjakovički da sam još u gradu» - rekla je majka ne vidjevši da dijete drži mobitel u ruci i da ona čuje njihov razgovor. «Teta Miro, mama kaže da se još nije vratila iz grada.» Nakon nekoliko minuta oglasilo se zvono. Nikolina otvori vrata i u stan uđoše Mira i njen muž. Čim ih je čula, majka je skočila, pozdravila ih i izljubila. «Otkud vi sada? Baš mi je drago što ste navratili», kaže majka. «Eto, ovaj dosadnjaković i gnjavatorka navratili da vidimo svoju žrtvu.» Ona ih sa čuđenjem gleda i kaže: «Ma kakvi dosadnjakovići i gnjavatori, vi ste moji najdraži prijatelji!» «Ne muljaj, sve sam čula jer je Nikolina držala mobitel u ruci dok te pitala jesi li se vratila iz grada. Sad vidim kakvo mišljenje imaš o nama. Zbogom zauvijek.» Zalupi vrata i ode.

Primjer 2.

Otac i majka pošli su do rođaka u goste pa su poveli i malog Ivicu i rekli mu da učiteljici kaže da taj dan nije došao u školu jer je bio bolestan. Drugi dan učiteljica ga pita: «Zašto, Ivice, nisi jučer došao u školu?» «Bio sam bolestan» - odgovara Ivica. «A što te boljelo?» – opet će učiteljica. «E, to ne znam. Pitat ću tatu i sutra ću vam reći!» - kaže joj Ivica.

Primjer 3.

Roditelji misle da malo dijete ne shvaća njihov trač. Tako su susjede, ispijajući kavicu, ogovarale šefa i njegovu tajnicu. Mališan se igrao u kutu sobe i čuo kako njegova mama kaže da Slavica, kćerka njihova rođaka, stalno sjedi šefu u krilu. Prvom prilikom kad je Slavica došla u posjetu, Ivica ju upita: «Zašto ti, teta Slavice, sjediš šefu u krilu? Zar nemaš stolicu?» «To nije istina» - reče ona. «Kako nije kad to kaže mama» - uvjerava je Ivica. «Kakav lažov! Ne misliš da bih to za tebe ja rekla, znaš da o tebi imam visoko mišljenje?» - pravda se majka.

Odrasli ni sami često nisu dovoljno iskreni, olako daju netočne iskaze, služe se neistinama i drugim metodama obmanjivana, koje obično nazivamo «konvencionalne laži». Pa, iako time nikome izravno ne nanose štetu, svojoj djeci postaju loši uzori za identifikaciju. Te njihove osobine dijete zapaža, oponaša ih, usvaja takav način izražavanja, komunikacije i ophođenja s drugim ljudima. To mu postupno prelazi u trajnu naviku pa postaje mali lažac.
Roditelji moraju strogo voditi računa o svojim postupcima u odnosu prema djeci, dobro paziti kako se ponašaju i što govore pred njima jer to ima značajan utjecaj na njihov razvoj, formiranje, oblikovanje mlade ličnosti i na pojavu laži. Dijete voli i cijeni svoje roditelje, drži da je sve što oni rade i govore dobro, pošteno i istinito. Stoga se trudi oponašati ih, jer se s njima želi identificirati. To je od djeteta dobro i pozitivno ako su mu roditelji zdravi i kvalitetni uzori, ali ima i loših roditeljskih uzora, a to onda nije u redu. Primjerice, oca je prijatelj pozvao na partiju karata, a on, vidjevši svekrvu da ulazi u dvorište, pred sinom kaže: «Ne mogu jer eno vrag opet nosi svekrvu k nama!» To sinčić čuje i, čim je baka ušla u kuću, unuk ju upita kako je došla. «Vlakom, unuče, moj.» «Pa zašto onda tata kaže da te vrag donio?» «Ne laži, Ivane!» - dreknu otac, izgrdi i oštro kazni «malog lašca» zbog «izmišljotine» i «laži». Zatim se svekrvi uljudno ispričao, iskazao svoje poštovanje: «Da ne znate koliko Vas cijenim i poštujem, sigurno biste mu povjerovali», ponavljajući: «Kakav lažov!»
Što dijete misli o svom ocu? To je svima jasno, ali nije jasno kako je shvatio očev dvolični i neljudski postupak i hoće li ga, kad odraste, oponašati i slične scene priređivati svojoj djeci.
Mnogi roditelji svoje neistinite iskaze, upućivanje djece na iskazivanje određenih neistina i poluistina, ne smatraju lažima ili pak misle da će dijete shvatiti «dobru namjeru» laži, a ponekad ništa ne misle, već žele neku korist, opravdati se, izbjeći nelagodu ili obvezu, prikazati se boljima nego što jesu, osvojiti pozicije, prestiž i afirmaciju koja im ne pripada…


DIJETE NE SHVAĆA DVOJNI MORAL RODITELJA

Od svoje djece roditelji ponekad čak i zahtijevaju da se posluže lažima i neistinom. «Ako me tko traži reci, da nisam kod kuće!», ili kada u javnom prometu žele koristiti povlasticu koja pripada mlađem djetetu, kažu: «Kada te kondukter pita koliko imaš godina, reci…» Kad dijete izostane s nastave po njihovu nalogu, a bez znanja i odobrenja razrednika, roditelji mu nekad kažu da slaže kako je bilo bolesno, ili mu čak napišu lažnu ispričnicu. Ma kako to izgledalo bezazleno i naivno, to je očit i snažan poticaj, loš uzor i negativan primjer odraslih, odobravanje i izravno poučavanje pa i prisiljavanje djece da lažu. Posve je logično da će ona u sličnoj situaciji tako postupati, a to je ono protiv čega se borimo. Dijete ih vjerno oponaša i bilo bi bolje da se ljute na sebe, da korigiraju vlastito ponašanje, da mu budu vrijedni uzori i modeli ponašanja koje će ono slijediti, a da ni sebe ni svoje roditelje nikada ne osramoti.
Dijete ne poznaje dvojni moral. Ono ne shvaća oca koji ga nagovara da slaže kako ima manje godina da bi koristilo besplatan prijevoz, a kod kuće ga uči da ne valja lagati, pa se pita kada i koja laž je dobra, a kada i koja je loša, u kojoj situaciji treba lagati, a u kojoj to ne činiti. Ono će poslušati oca i reći kondukteru da ima manje godina, ali već na drugo pitanje, za koje ga otac nije instruirao, reći će istinu. Npr. da slučajno upita: «Koliko si godina imao jučer?», kao iz topa reći će istinu i time obrukati oca i zbog «te laži» dobiti batine. Najgore je to što je za laž dobilo besplatan prijevoz, a za istinu batine i izvuklo pogrešnu pouku.

izvor: Narodni zdravstveni list / Mr.sc. Ivica Stanić
Psihologija portal

  KAKO IZGRADITI EMOCIONALNU SIGURNOST U SVOM DETETU

 

Mi  roditelji cesto razmisljamo o sigurnosti svoje dece. Dok su jos mala pazimo na svaki njihov korak. Pokusavamo da ih sacuvamo da se ne povrede, ne prehlade, pazimo na njihovu ishranu , da porastu veliki i budu zdravi. Kasnije, kada malo porastu dolaze i druge brige: Kako ih zastititi od loseg drustva i losih uticaja, kako zadrzati svoj autoritet nad njima…

Isto tako brinemo za finansijske potrebe i zelje nasih potomaka kako bi im osigurali dobro i kvalitetno detinjstvo.

Sve ove navedene stvari su dobre i potrebne za dete, ali postoji jos jedan aspect decije sigurnosti kojoj roditelji ne daju dovoljnu veliku paznju, a to je EMOCIONALNA SIGURNOST.

Koliko cesto vi kao roditelji , svesno razmisljate o tome kako izgraditi emocionalno stabilno dete i na koji nacin ce te mu pomoci da  oseca emotivnu sigurnost?

Ta vrsta sigurnosti cvrsto je povezana sa tim da se dete dobro oseca u vlastitoj kozi i da moze da bude bas ono sto jeste.

Roditelji imaju izozetno vaznu ulogu da pruze pomoc detetu da tako nesto postigne, a najbolje ce mu pomoci tako sto ce ga bezuslovno voleti.

Jedino takva vrsta ljubavi koja ne postavlja nikakve uslove osigurace da se dete oseca prihvaceno i vredno.

Voleti dete bezuslovno znaci voleti ga BEZ OBZIRA na njegov izgled, na njegove sposobnosti, uspeh i ponasanje. Ako ga ne budemo voleli na takav nacin u njemu ce se nagomilati osecaj krivice, odbacenosti, straha i nesigurnosti.

Nije tesko voleti decu kada su nam poslusna, kada donose dobre ocene iz skole, kada sve zasluze ona se nece osecati iskreno voljena. Ako ih budemo voleli bez ikakvih uslova i ako ih prihvatimo onako kakvi oni jesu oni ce to i osetiti. Deca ce tada sama sebe da prihvate i osecace se lepo u sopstvenoj kozi. To ce im pomoci da bolje kontrolisu svoje strahove, nesigurnost i ponasanje tokom odrastanja.

Deca dolaze na ovaj svet sa zapanjujucom sposobnoscu da osecaju. Beba je izuzetno osetljiva na osecanja svoje majke, oseca majcinu ljubav i radost. Isto tako osetice kada je majka tuzna ili depresivna a to utice na novorodjence. Pitanje koje dete postavlja od svojih najranijih dana svojim roditeljima jeste:’ da li me volis’’? Ono ga retko postavlja na verbalan nacin, ali ga najcesce postavlja svojim ponasanjem. Ako dete volimo bezuslovno, ono oseca da je odgovor na to pitanje DA. Ako se nasa ljubav temelji na uslovljenoj ljubavi, dete ce se osecati nesigurno i uplaseno. S obzirom da nam dete postavlja ovo pitanje svojim ponasanjem, mi moramo odgovoriti nasim postupcima. Svi mi najvise na svetu volimo svoju decu, ali ako im ne pokazemo to na njima razumljiv nacin, oni to nece znati. Dete se voli i recima i delom, ali njihova paznja je okrenuta vise na nase ponasanje. Postoji nekoliko nacina kako mozemo pokazati ljubav svom detetu. Neki od njih su  pogled, dodir i paznja.


Kontakt ocima

Bebe pocinju da prate siluete izmedju druge i cetvrte nedelje zivota i jedna od prvih slika koje skrece njenu paznju je ljudsko lice. Izmedju seste I osme nedelje bebe traze drugi par ociju. Vec tada svoje emocionalne potrebe izrazavaju putem pogleda. Dok dete odrasta nas ga pogled moze smiriti, dati mu osecaj sigurnosti i zasticenosti i podsetiti ga da je voljeno i da nam moze verovati.


Telesan dodir

Istrazivanja pokazuju da vecina roditelja ostvaruje telesan kontakt sa decom bas onda kada je to neizbezno. Deci( devojcicama i decacima) je potrebno mnogo zagrljaja, poljubaca, potapsati ih po ramenu,pomilovati ih po kosi, ili se nezno golicati sa njima. Prirodan i cist telesni dodir potvrdjuje detetu njegovu vrednost i pomaze mu  da se oseca voljeno I sigurno.

100%  Paznja

Posvetiti detetu 100% paznju za njega znaci da vas ima samo za sebe i da je ono najvaznije u tom trnutku. Vi sami treba da odredite koliko ce to trajati prema vasim mogucnostima i vremenu koje imate. Ono sto treba da radite je da svaki dan provedete barem neko vreme nasamo sa detetom. Pokazite mu da vas interesuje to sto se dogadja u njegovom zivotu osecanja, interesovanja, dozivljaja… Slusajte ga i pricajte mu. Iskoristite to vreme da mu pokazete koliko ga volite i koliko vam je stalo do njega.

Dete ce imati potpuno poverenje u vas, nece sumnjati da  ga volite i zelite najbolje za njega, a vi ce te znati da cinite najbolje sto mozete ako stvorite miran dom, u kojem u vlada ljubav i poverenje izmedju vas i vaseg supruga, kao i vas i vase dece. U takvom okruzenju i atmosferi deca ce se osecati zasticeno i sigurno.     

Brak i porodica

Istraživanje američkih stručnjaka o porođaju prirodnim putem, a ne carskim rezom

Jača veza između majke i deteta

Prema istraživanju američkih stručnjaka, majke koje su se porodile prirodnim putem osetljivije su na plač svojih beba od onih koje su se podvrgle carskom rezu.

Rezultati skeniranja mozga, kojem se podvrglo 12 novopečenih porodilja, pokazali su veću aktivnost u moždanim centrima za motivaciju i emocije kod onih majki koje su se porodile vaginalnim putem. Tim stručnjaka sa univerziteta Jejl tvrdi da bi za to mogla da bude odgovorna razlika u hormonima koji se luče tokom porođaja.

Žene ispitivane tokom ove studije odlučile su se za carski rez. Kontrakcije koje su suštinski deo porođaja prirodnim putem izazivaju lučenje hormona oksitocina, za koji se misli da ima ključnu ulogu za formiranje ponašanja majke prema detetu. Međutim, carski rez ne izaziva lučenje tog hormona. Ova metoda porođaja povećava rizik od pojave postporođajne depresije.

Tim s Jejla skenirao je mozak 12 porodilja dve do četiri sedmice nakon porođaja, što je period poznat pod imenom postporođajni period. Jedna polovina njih porodila se prirodnim putem, a druga se podvrgla carskom rezu. Razlike u aktivnostima mozga uočene su u centrima koji ne određuju samo privrženost majke detetu, većregulišu njeno celokupno raspoloženje. Vodeći stručnjak dr Džejms Svejn je izjavio da bi ova studija, objavljena u časopisu o dečijoj psihologiji i psihijatriji, mogla da pomogne boljem razumevanju hemije koja potpomaže privrženost majke i bebe.

Profesor Džejms Voker, portparol Kraljevskog koledža za ginekoligiju i akušerstvo, izjavio je: "Odavno smo primetili da žene koje se podvrgavaju carskom rezu ponekad imaju izvesnih problema da uspostave vezu sa svojim detetom." Međutim, Voker je naglasio da je razlog za ovo nepoznat. U nekim slučajevima, to bi moglo imati prevashodno veze s komplikacijama u trudnoći zbog kojih je carski rez bio neizbežan.

Za poslednju studiju izabrane su žene koje su se opredelile za carski rez zajedno sa šest žena koje su se porodile prirodnim putem, ali je profesor Voker rekao da je moguće da žene iz prve grupe imaju poteškoća da uspostave emotivnu vezu s bebom zbog svojih specifičnih karakternih osobina. On je dodao da je takođe moguće da su žene koje su imale carski rez bile u određenoj meri distancirane od procesa rađanja u odnosu na žene koje su novorođenče donele na svet prirodnim putem. Voker je zaključio da ne postoje studije koje na duge staze ocenjuju da li majkama koje su se podvrgle carskom rezu treba više vremena da uspostave emotivnu vezu s bebom. "Nema sumnje da veliki broj žena koje su se porodile carskim rezom postanu divne majke", rekao je Voker.

"Emotivna veza između majke i bebe je od velikog značaja, a reakcija porodilje na prvi plačdeteta ključno je za povezivanje majke s detetom", rekla je Belinda Fips, "Žene koje su se podvrgle carskom rezu treba ohrabriti da priviju novorođenče direktno na svoju kožu odmah nakon porođaja i pružiti im praktičnu podršku kao pomoću brizi oko bebe".

Priredila M. Kojčić


Izvor: Danas

Otvoreno pričajte o seksualnosti sa decom



Koliko god želeli da izbegnete teme o seksualnosti, one se uvek nekako nametnu. I to se nametnu u momentima kada vi baš niste spremni, kada je oko vas gomila prijatelja koja glasnim smehom baš i ne pomaže da rešite situaciju… U krajnjem slučaju, o ovim „zabranjenim stvarima” sa decom treba da pričate da biste ih zaštitili.

Ako želite da razgovarate sa svojom decom o seksu i seksualnosti, a ne znate kako da započnete priču, evo nekoliko saveta koji će vam pomoći i olakšati taj proces:

Naučite da razgovarate
Istraživanja su pokazala da je kod dece koja osećaju da mogu slobodno da razgovaraju sa roditeljima o seksu - jer njihovi roditelji otvoreno razgovaraju o tome i pažljivo ih slušaju - manja verovatnoća da se upletu u visokorizično ponašanje kao tinejdžeri za razliku od dece koja ne mogu slobodno da razgovaraju sa roditeljima o toj temi. Zato prvo preispitajte svoja osećanja vezana za seks. Ako vam je vrlo neprijatno da razgovarate o tome, pročitajte knjige i popričajte o tome sa bliskim prijateljima, rođacima ili lekarom. Što više proučavate predmet, biće vam lakše da pričate o tome.
Čak i ako ne možete da prevaziđete neprijatnost, ne bojte se da to deci i priznate. Slobodno im kažite: „Neprijatno mi je da govorim o seksu, jer moji roditelji nikada nisu sa mnom pričali o tome. Ali želim da mi slobodno pričamo o svemu, uključujući i o seksu, pa te molim da me pitaš sve što te interesuje. A ako i ne znam odgovor, saznaću nešto više o tome.”

Preuzmite inicijativu
Ako primetite da vaše dete ništa ne pita o seksu, pronađite priliku da mu sami to iznesete.
Na primer, vaša prijateljica je trudna. Možete da kažete detetu: „Jesi li primetio da stomak Ivanove mame raste? To je zbog toga što će roditi bebu, koja raste u njenom stomaku. Znaš li kako je beba došla tamo?”, i nastavite dalje sa razgovorom.

Bez priče o „rodama”
Osim što naša deca moraju da znaju biološke činjenice o seksu, takođe treba da shvate da seksualne veze uključuju i brigu, odgovornost i nežnost.
Razgovorom o emotivnim aspektima intimne veze sa detetom, bolje ćete ga informisati, pa će lakše donositi odluke kasnije i odupreti se pritisku vršnjaka. Ako vam je dete u pretpubertetu, morate u razgovor da uključite i poruku o odgovornosti i posledicama seksualnih aktivnosti. Razgovor sa detetom uzrasta od 12 godina trebalo bi da uključi i priču o neželjenoj trudnoći i merama zaštite.
Jedna stvar koju mnogi roditelji previde u razgovoru o seksu sa decom jeste potencijalna veza. Za razliku od filmova, gde se dvoje ljudi upozna i već isto veče završe u krevetu zajedno, u stvarnom životu postoji period upoznavanja - držanje za ruke, odlasci u bioskop, šetnje parkom i razgovori. Deca treba da znaju da je to bitan deo nežne veze.

Pripremite ih za razvoj
Deca se uplaše i zbune kod naglih promena na telu kroz koje prolaze u periodu puberteta. Kako biste sprečili konfuziju i strah, popričajte sa decom o njihovom telesnom razvoju, stadijumu u kojem se trenutno nalaze i koji ih očekuje. Osmogodišnja devojčica je već dovoljno stara da sazna šta je ciklus, isto kao i dečak koji treba da zna kakve ga telesne promene čekaju.

Informacije primerene uzrastu
Razgovarajte o seksu na način koji je odgovara godinama i zrelosti deteta. Ako vas osmogodišnjak pita zašto se dečaci i devojčice toliko menjaju kako rastu, možete im odgovoriti: „Telo ima posebne stvari zvane hormoni koji ti daju osobine dečaka ili devojčice. Dečaci imaju penis i testise, a kako rastu, glas im se menja i postaje dublji, pa počinju da im rastu dlake po telu. Devojčice imaju matericu, a kako rastu, rastu im grudi, a kukovi postaju sve širi jer se tako organizam polako sprema za trudnoću koja će doći kasnije.“

Pričajte sa detetom suprotnog pola
Nekim roditeljima je neprijatno da razgovaraju sa decom o temama o seksu ako je dete suprotnog pola. Ovo je sasvim razumljivo, ali nemojte da dozvolite da vam to postane izgovor da ne pričate sa detetom o tim temama. Ako ste samohrana majka i imate sina, možete da pronađete knjige koje će vam pomoći ili pitajte lekara za savet kako da razgovarate o seksu sa svojim sinom. Isto tako mogli bi da angažujete ujaka ili nekog drugog bliskog muškog rođaka da popriča o toj temi sa vašim sinom, pod uslovom da među njima već postoji dobra i otvorena komunikacija. Ako dete živi sa oba roditelja, možda će biti manje neprijatno da razgovor sa ćerkom obavi majka, a razgovor sa sinom otac. Ali, naravno, to ne mora da bude pravilo. Ako vam je neprijatno da razgovarate o tome i sa ćerkom i sinom, slobodno to uradite. Samo pripazite da zbog razlike u polu ove teme ne postanu tabu.

Počnite što pre
Učenje dece o seksualnosti zahteva pažljiv, kontinuiran dotok informacija sa kojim bi trebalo da počnete što ranije - na primer, kad učite svoje dete od dve godine gde mu je nos, gde prsti, recite mu „to ti je penis”, odnosno „to ti je vagina”. Kako dete raste, možete da nastavite sa edukacijom dodajući postepeno više informacija, tako da razume o čemu govorite.

Izvor: Blic

Roditeljstvo i razvoj emocionalne inteligencije

BebaPregledom literature o roditeljstvu može se uočiti da se osećanja spominju, ali im se ne pridaje naročit značaj. Naglasak se stavlja, u znatno većoj meri ili gotovo isključivo na ponašanje. Pošto su osećanja osnova ponašanja dece, novije studije ističu da je važno da ih prepoznamo, kako bismo decu naučili kontroli tih istih osećanja. Za uspešan rad sa roditeljima važno je sagledati i njihova osećanja, koja su još manje predmet interesovanja, nego osećanja dece.

Cilj uspešnog roditeljstva je podići zdravu i sretnu decu, jer samo takva će sutra postati odgovorni i dobri građani sveta.
Emocionalno osetljiva osoba lakše će prepoznati nebezbedne, opasne i rizične sutuacije i adekevatnije reagovati od one koja to nije.
 
Donošenje odluka

EI je blisko vezana sa moralnom autonomijom ličnosti  i onim što se podrazumeva pod "svešću" i "savešću". Osoba sa zdravom svešću će donositi adekvatne odluke, čak iako su one oprečne (nepisanim) pravilima ili obrascima ponašanja određene sredine. Ponekad se pojedinac mora odupreti direktnom pritisku autoriteta, gomile ili sredine, bez obzira da li su pitanju institucije, političke partije, religiozne grupe ili grupa vršnjaka. Dete sa razvijenim samopouzdanjem uspešno će se odupreti propagandi, ispiranju mozga i dobro će procenjivati ono što mu se kaže, bez odbzira sa koje strane to dolazi.

Razvojem EI deci se pomaže da pronađu ličnu sreću, da misle "svojom glavom" i da osećaju i svoje ponašanje usklađuju sa svojim osećanjima. EI im pomaže da izbegnu zamku i rade ono što svi drugi misle da treba da se radi. Učeći decu da osećanja imaju značaj i vrednost u procesu donošenja odluka, istovremeno ih učimo da je sreća vrlo lična stvar.
 
Poštovanje osećanja drugih

Razvojem EI deca će uvideti da je svaka osoba različita i da su njene emotivne potrebe, strahovi ili želje isto tako različiti. To razvija i poštovanje osećanja drugih, sposobnost saosećanja, empatije i spremnosti za saradnju.   
 
Sposobnost kontrole - odgovornost

Niko nema potpunu kontrolu nad svojom životnom sredinom, a deca još i manje nego odrasali. Decu možemo da naučimo da uvek postoji mogućnost izbora, čak i onda kada ona imaju negativna osećanja. Ta mogućnost nam obezbeđuje kontrolu misli i  osećanja, a ovo - adekvatan odgovor. Kontrola nad mislima i osećanjima podrazumeva najviši nivo lične odgovornosti. Preuzimanje lične odgovornosti omogućava odgovore na pitanja: Šta ja mogu da uradim?, Kako ja mogu da doprinesem u ovoj situaciji ili slučaju?, Šta iz svega mogu da nučim? Ova pitanja  uključuju ne samo  razmišljanje već i osećanja, s obzirom na to da se ona postavljaju sebi, umesto okrivljavanja drugih ili oslanjanja na njih.

Odgovorom na drugu vrstu pitanja: Kako bih se ja osećao da... ? i Kako bi se drugi osećali da ...? učimo decu da koriste osećanja za donošenje socijalno prihvatljivih odluka i da se ponašaju u skladu sa njima.

Osećaj odgovornosti, kombinovan sa zdravim samopouzdanjem, čini nas jačim.
 
Sebičnost

Koliko je "normalno" da na prvo mesto stavljamo sopstvene emotivne potrebe? U kojoj meri smo "sebični" ako se ovako ponašamo? Korišćenje termina "sebičnosti" u pomenutom smislu ukazuje na nerazumevanje (značaja) zadovoljenja emotivnih potreba, a time i teškoće za razvoj saosećanja sa drugim osobama.

 
Osnovne emotivne potrebe

Definicija osnovnih emotivnih potreba može biti predmet razmatranja, ali su one verovatno različite onoliko koliko su i ljudi različiti.

Ako se osećamo usamljeni, znači da nemamo dovoljno komunikacije sa drugima, a  ako se osećamo zagušenim gomilom znači da je imamo previše, naročito ukoliko nam je komunikacija nametnuta  (naš gradski prevoz!).

Još uvek ne postoji dovoljno informacija o tome koje su to specifične emotivne potrebe dece, od značaja za njihovo puno zdravlje i sreću i koliki bi trebao da bude njihov obim. Ono što danas znamo je da dete ima potrebu da bude prihvaćeno od strane roditelja. Još uvek ne znamo kako da izmerimo (adekvatnu) količinu ovog osećanja i šta se događa ukoliko ga nema dovoljno u detinjstvu i ranoj adolescenciji. Razmena iskustava roditelja u grupi u ovom smislu  bi mogla biti od koristi.


Podrška roditelja

Ako emocije posmatramo kao hemijske reakcije u mozgu, roditelji treba da nauče decu kako da upravljaju tim hemijskim procesima.

Ako su roditelji u tome uspešni, manja je verovatnoća da će deca posegnuti za hemijskim supstancama kao što su droge, cigarete ili alkohol. Deca se okreću ovim hemikalijama kada njihove emotivne potrebe nisu ispunjene u porodici.

Kreiranje zdravog samopouzdanja i nezavisne ličnosti je još jedan zadatak roditelja, ali je zato vrlo važno da dete u porodici oseća sigurnost i da je važan član porodice.

Pod sigurnošću se podrazumeva da mu ne presuđujemo, (večito) kritikujemo, smejemo mu se ili rugamo,  nipodaštavmo, već da ga podržavamo, imamo poverenja u njegove postupke i pokazujemo veru u njega kao ličnost.

Osećaj važnosti podržava se pohvalom i podrazumeva da je dete korisno, potrebno, poverljivo, voljeno, da je ličnost koja vredi i da je dobro čuti šta ono misli.  Važnost podrazumeva i da roditelji poštuju dete iako se i poštovanje zaslužuje.

Istraživanja su pokazala da su nasilje i kriminal povezani sa osećanjem manje vrednosti, bespomoćnosti, zapostavljenosti i frustracije. Kakva osećanja donosi pridruživanje deteta uličnoj bandi? Dete postaje značajno, zaštićeno, poštovano, povezano sa drugima, osoba koju drugi slušaju. U najgorem slučaju, oružje, koje članovi bande imaju, zamena je za zadovoljenje osećaja za poštovanjem.

Osećaj slobode je vrlo važan za dete i podrazumeva nezavisnost, mogućnost  kontrole nad samim sobom i, pre svega, privatnost. Dete kao i odrasli ima potrebu da se oseća slobodnim da ima sopstvene misli i mesto gde može, kad god želi, da bude samo.

Osećaj ispunjenosti u smislu izazova, kreativnosti, pozitivne motivisanosti, lične odgovornosti i uspešnosti značajan je ne samo deci  već i odraslima.     

 
Uloge roditelji - deca

Osnovna, prirodna uloga roditelja  je da ispunjavaju, uz ostale i emocionalne potrebe deteta, iako se ponekad čini da im ovo poslednje najteže pada. Najgori roditelji su oni koji su u najmanjoj meri uspeli da zadovolje emotivne potrebe dece. Često roditelji sopstvene neispunjene emotivne potrebe  pokušavaju da ostvare preko dece i tada se prirodne uloge menjaju, odnosno, deca nastoje da ispune potrebe roditelja. Ovakva obrnuta uloga je vrsta zloupotrebe dece, iako mnogi roditelji toga nisu svesni. Ne samo da je ovakvo roditeljsko ponašanje sebično, već je i potpuno socijalno neodgovorno.

 
Roditelji - model

Deca slede sve što njihovi roditelji rade, a ne ono što roditelji govore da rade. Zato  u komunikaciji sa detetom roditelji pre svega treba da slušaju dete. Najbolji roditelji slušaju čak i onda kada im se ne dopada ono što čuju. Trebalo bi da se roditelji uzdržavaju da detetu daju lekcije jer važna su, pre svega, osećanja njihovog deteta. Ipak, važno je da roditelji znaju da su osećanja prelazna čak i između potpunih stranaca i da će njihova osećanja itekako uticati na decu.

Svi roditelji imaju određene strahove kada su u pitanju deca, što je razumljivo. Potreban je napor da te strahove ne ispolje direktno, koliko je god moguće. Najčešće su to: strah od bolesti deteta, povrede i smrti, neuspeha, neposlušnosti, nezahvalnosti (!?). Tu je i njihov lični strah da neće uspeti kao roditelji, ili da će ih drugi smatrati za loše roditelje. Čest  je i vrlo jak strah da neće moći da obezbede detetu ono što je neophodno ili više od toga, da će njihovo dete drugi povrediti ... Roditelji treba da znaju da su ovi strahovi posledica njihovih uverenja, potreba, želja  i nesigurnosti i da njima ne bi trebalo da „gnjave“ sopstveno dete.

Deca imaju potrebu da razgovaraju, da ih roditelju čuju i razumeju... 

Dela govore mnogo više od reči, tako da ponašanje roditelja pokazuje detetu da je voljeno, poštovano, cenjeno i važno.
 

O kažnjavnju, moći i strahu...

Roditelji koji koriste kažnjavanje, pretnje, silu, osporavanje, osuđivanje, (apsolutnu) kontrolu kod sopstvene dece razvijaju osećanja: straha, uvređenosti, ljutnje, bespomoćnosti, nesigurnosti i defanzivnosti.

Strah ubija svako učenje i kreira zavisnost!


EI i zdravlje dece

Istraživanja su pokazala da su emocionalno zdrava deca:

    * bolji učenici, odnosno studenti (jer su problemi sa učenjem većinom emocionalnog porekla, što je možda za mnoge roditelje neočekivano) sa manje problema u ponašanju
    * sa višim nivoom samopoštovanja i samopouzdanja
    * sposobnija da se odupru pritisku vršnjaka
    * sposobnija da bolje rešavaju konflikte
    * manje sklona nasilju i više pozitivno empatski opredeljena (blagonaklona, dobronamerna)
    * manje sklona rizičnim ponašanjima (pušenje, droga alkohol, nebezbedno seksualno ponašanje )
    * manje impulsivna ( sa boljom kontrolom)
    * srećnija, zdravija i uspešnija


 

Podsticaj razvoja EI kod male dece

1. Prvi je korak da deca nauče reči kojima će izraziti osećanja. To se može raditi na nekoliko načina.

    * Neka sopstvenim rečima izraze kako se oni osećaju: Npr. Ja sam veseo, ja sam tužan, meni je zabavno, dosadno mi je (interesantno), nestrpljiv sam.
    * Sledeći korak je merenje osećanja: Izgledaš kao da si prilično neraspoložen, tužan, nesrećan, razočaran, ili veseo, srećan, razdragan, oduševljen.
    * Zatim se deca uče veštinama da prepoznaju osećanja  drugih ljudi (na ulici, u filmovima, na TV): "Ona glumica u seriji je ljubomorna", "otac iz tog filma se ne oseća dovoljno cenjenim na poslu", i slično.


2. Kreiranje emocionalne sigurne životne sredine koja detetu obezbeđuje podršku:

    * Potvrdite da osećanja postoje i otvoreno razgovarajte o njima. Izbegavajte njihovo negiranje vikom, nasilnim rečima ili akcijama.
    * Podržite emocionalnu iskrenost kroz prihvatnje deteta i bezuslovnu ljubav.


Roditelji treba da znaju da su deca, posebno mala, sastavljena samo od emocija odnosno sunđeri koji upijaju osećanja. Ako roditelj oseća neke negativne emocije i pokušava da ih sakrije, dete će ih odmah usisati. Izraz lica roditelja, ton glas, način govora  je nepogrešiva emocionalna poruka za dete. Znači, nije dovoljno prikrivanje negativnih osećanja, već njihova eliminacija. (Negativna osećanja i deca nikako ne idu zajedno!)

U izgradnji samopouzdanja deteta roditelji ne treba da potcenjuju njegove sposobnosti, možda iz dobrih namera, da bi ga poštedeli ili zaštitili. Treba da mu dozvole da ono što više stvari uradi po svome, dok će oni biti po strani i pomoći ukoliko je potrebno.

Da bi se izgradilo samopuzdanje deteta, ono mora da oseća da ga roditelji vole podržavaju, poštuju, razumeju, da mu veruju, da im je važno, da žele da ga čuju, da im je stalo i da brinu za njega, ali da je u isto vreme nezavisno, slobodno i sigurno.

Poslovna zena

Kako razgovarati s mladima?


   Dobar odnos adolescenta i odrasle osobe je snažan zaštitni čimbenik za pojavu raznih problema u životu mladih - od zloporabe sredstava ovisnosti, rizičnih seksualnih ponašanja, do pojave depresivnosti. Uslijed razvojnih promjena u ovoj dobi neminovno se mijenja i priroda međusobne komunikacije. Odrasli se treba prilagoditi tim promjenama, te naći načina da prevaziđe prepreke, izbjegne pogreške i preuzme odgovornost da komunicira na način koji će podržat zdrav razvoj mlade osobe i dobre odnose.
Komunikacija iz dva kuta

Perspektiva mladih

    * Osjećaju da ih se ne razumije! (a žele razumijevanje!)
    * Neravnoteža moći (odrasli više prava - u odabiru teme, vođenju razgovora, ne/poštivanju njihovih stavova, mišljenja i osjećaja..)
    * Ne žele povrijediti odraslog (da se npr roditelj ne osjeti krivim što adolescenta nešto muči)
    * Ne žele narušiti sliku o sebi (da ne bi odrasla osoba rekla "s tobom nešto nije u redu”)
    * Strah od osude - boje se iskreno govoriti o tome što ih muči
    * Ne vjeruju odraslima
    * Taboo teme (u obitelji, s odraslima… - o čemu se smije i ne smije govoriti) - (seksualnost, eksperimentiranje s alkoholom i sl...)

 Perspektiva odraslih

    * Slika adolescencija kao burnog i buntovnog razdoblja (pobuna protiv autoriteta, otpor…) – stereotipno?
    * Misle da ih mladi ne trebaju
    * Pitanje autoriteta/moći – “Odrasli je uvijek u pravu”
    * Strahovi od snažnih osjećaja mladih
    * Prihvaćanje promjena (starenja, promjene uloga, generacijskih razlika)
    * Taboo teme
    * Želja da budu osobe od povjerenja/ da znaju sve

Greške u komunikaciji…

    * Neprimjeren kontekst – razgovor o problemima mlade osobe pred vršnjacima, ili drugim osobama
    * Neuvažavanje osjećaja – “Nije to ništa”, “Ne bi se trebao ljutiti”, “Čega se imaš bojati”“Tako je svima, ne samo tebi”
    * Ismijavanje, vrijeđanje - “Baš si budala”, “Pametnjakoviću”, “Nikad od tebe ništa!”
    * Kritiziranje i osuđivanje – “Lijenčino jedna!”, “Sigurno nisi ništa ni učio”,
    * Podrazumijevanje (motiva, osjećaja , namjera) – “Namjerno si zakasnio”, “Ne mariš za moje osjećaje”“, Misliš samo na sebe
    * Slušanje u zasjedi   – “Eto, kažeš i sam da …”, “Tu sam te čekao/la…”
    * Ispitivački stil – “Zašto?”, “Jesi li rekao da …”, “Kad si došao?”, Što je ona napravila?...
    * Pretjerano savjetovanje – “Reci joj (to i to)...., "Da sam na tvom mjestu - ja bih..."
    * Osobno shvaćanje – “Ne povisuj ton na mene, kakvo je to nepoštivanje!”

Zapovijedanje: “Smjesta pokupi stvari i pospremi sobu”
Upozoravanje: “Jesam li ti govorila da će tako biti.”
Propovijedanje: “Kad sam ja bio mladić drugačije je bilo.”
Kritiziranje i okrivljavanje: “Sam si si kriv”, “Tako ti i treba”, “Opet si uprskao”
Odbijanje: “Nemoj me gnjaviti, sad nemam vremena”
Zgražavanje – “Nisi valjda to napravio!”
Rješavanje problema za njih – spašavanje “Sad ću ja nazvat u školu i to riješit!”

Kako razgovarati?
Potrudite se razumjeti, ali i pokazati razumijevanje!

    * Uvažiti i prihvatiti djetetovo iskustvo (osjećaje!): “Vjerujem da te to pogodilo”, “Stvarno si to jako željela, zar ne?”, “To te baš naljutilo”, “Mora da je bilo strašno”
    * Stvorite kontekst (prostor, vrijeme, kritika u 4 oka, poštivanje osobnog prostora osobe i ritma; dobar timing, priprema,…)
    * Posvetite pažnju, pokažite interes (ukloniti smetnje, ne radite istovremeno nešto drugo, obratiti pažnju na osjećaje u podlozi) - vaše slušanje nosi poruku da je vrijedno pažnje i prihvaćeno.
    * Osvijestite sebe kao slušača (“teške” teme; pitanja autoriteta/moći, delikatne, reagiranje na emocionalne sadržaje…)
    * Ne gubite iz vida cilj - koliko trenutno postupanje (optužbe, prijetnje…) doprinose njegovu postizanju (Je li cilj da se ne zabavi i ne izlazi, ili da ne uđe u rizično ponašanje koje mu može štetiti!”)
    * Dopustiti pogrešku – i dopusti učenje iz njih (ne koristi pretjerana kontrola)
    * Ne shvaćati osobno – “Nakon svega što radimo za tebe ti počneš pušit!imaš loše ocjene!”
    * Ne etiketiraj – budi specifičan i konkretan! (Kritika ponašanja, ne osobe!)
    * Ne podrazumijevaj – PROVJERAVAJ! (Nisam sigurna da sam te dobro razumjela. Shvatila sam da govoriš o … Reci jesam li te ispravno razumjela…”
    * Ne zgražavaj se – “kako si to mogao napraviti, pomisliti…” – (kruta i nerealistična osobna pravila i standardi ponašanja mogu biti otežavajući) – važna je fleksibilnost
    * Ne pretjeruj s osobnim iskustvima – “kad sam ja …” (dijete nije naša kopija; njegovi su doživljaji i iskustva njegovi…)
    * Primjerno samorazotkrivanje – osjećaja, (no, ne detalja, pogotovo o drugom roditelju, prevari...itd)

Jadranka Orehovec, prof. psihologije
Tesa