Кренуо сам нешто, па би' да чујем ваша мишљења.

Као што наслов теме каже. Ево то нешто:

Пробудио сам се због буке коју је прозводила јутарња киша која се сливала низ олук и великом брзином ударала од метално дно, као чекић који удара у моју главу. Једва сам успео да се усправим, отишао до купатила и погледао своје отекло лице, са пуно бубуљица, не обријаном брадом, коврџавом косом, и смеђим очима које ништа не говоре, ништа се не може видети у њима, и мене је то чудило. Зар сам толико хладан? Можда је само такав дан?
Додирвнуши хладну, мокру кваку капије и спуштивши је ка доле да бих је отворио угазио сам у бару, потом јако изнервиран, залупио сам врата, а онда ме је облила хладна киша која се акумирала на дрвету, очигледно, чекајући мене, да направи то јутро што горим. Стваио сам слушалице у уши, пустио музику и кренуо ка условној станици да бих сачекао аутобус, на који умало да закасним. Ушао сам, сео сав мокар поред прозора и гледао кроз њега, као и увек.
Напуштивши мали град који дрема у срцу питоме равнице, ушао сам у град који сам мрзео свако јутро, док је увече био предиван. Стигао сам, изашао из аутобуса, не гледајући доле, опет сам угазио у бару. Отишао сам до трафике, купио паклу Marlboro цигарета, сео исперд пекаре, запалио цигарету и као и свако јутро, чекао Марију.
Зенице су се прошириле, срце је кренуло да искочи из мојих груди кад сам је угледао. Тај дан је пустила своју дугу, црну, ковржаву косу (обично јој је била везана у пунђу). Нисам могао да скинем поглед са њеног нежног лица, прелепог осмеха који потсећа на Монализин и бисерно црних очију који кад ме погледају показују такву доброту, такву љубав, да ми би требао сав папир овога света да опишем то.
Пришла ми је, загрлила и затим својим меким, топлим уснама попунила је сваку рупу на мојим испуцалим. Срце је и даље јако лупало