Kraj igre
(uvod u degradaciju detinjstva)

Igra je zavrsena. Obicna igra u kojoj se deca igraju medjusobno i/ili sa prirucnim jeftinim, jednostavnim i svima raspolozivim igrackama. Trend zapocet u USA, osamdesetih prenesen na Veliku Britaniju, zatim i na Zapadnu Evropu danas se prosirio i na Istocnu Evropu i ostatak sveta.

Igra je sada autisticna. Za igru vise nije potrebno dobro drustvo, kreda, lastis ili lopta. Igra je individualna, igra je interakcija izmedju igraca i masine, igraca i sveta koj nije stvaran, sveta koji je masina. Igra je porizvod koji nastaje u studijima za virtuelne svetove renomiranih softverskih kuca. Igru smisljaju dizajneri dok je kretivnost deteta sigurno ogranicena u virtuelnom prostoru masine i podredjena scenariju igre, onako kako su je osmislili reklamoautori, dizajneri, programeri i ostali promoteri Trzista.

Igra lici na sport. Sa jasnim pravilima, sa medijskom podrskom, reklamama, sponzorima, vrhunskim rezuktatima i high-tech pripremom. Igra je “preko televizije” i interneta. Igra je povezan, umrezena. Igra je standardizovana koasport.

Igra nije spontana. To jest, igra je spontana u unapred utvrdjenim granicama. Dete je samo sebi dovoljno. Izolovano i samo, Igrajuci se dete uci da je Masina svemocna, a da je za njega najbolji put da sledi instrukcije. Tako je najbolje.. Igrac je potpuno pasivan i nikakva akcija ne moze ga izvesti iz framework-a kojega su zamislili dizajneri igre.

Igra nije socijalna. U mreznim igrama za vise korisnika, istina je, pojavljuju se i Drugi ucesnici, ali uvek kao simbolicka predstava koju igrac nikada ne mora da upozna u stvarnom svetu. Ako nema “drugih” ljudi virtuelne likove jednako dobro moze dapokrece i kompjuter.

Igra nije jeftina. Kao i svi proizvodi trzista, prodajom igracke stice se profit. Lego kolekcije su tematizovane, scene koje se mogu napraviti odgovaraju odredjenim scenama Spektakla odraslih (benziska pumpa, brodogradiliste, svemirska baza, gradiliste). U delu koje trziste posvecuju devojcicama ovo odgovara svezeljenoj i smemocnoj Barbi figuri zajedno sa Kenom u jednoj od mnogobrojnih varijacija na zadatu temu. O vom smislu postavka koju spektakl nudi igracima je unapred redukovana, osmisljena da lako, brzo i spektakularno zadovolji igraca, ali i da brzopostane dosadna. Upravo ovaj element cini ovakvu igracku brzo dosadnom i izkonzumiranom.

Igra je sedativ. Uz game-boy, i X – box dete je tiho i uposleno. Slozeni uredjaj za nadrazivanje stimulise vizuelni korteks, deo mozga na koga otpada 90% dozivljaja stvarnosti. Iz ove zamke dete-igrac ne izlazi jer nadrazaja ima mnogo, samo treba ubaciti odgovarajuce diskove. Iz zatvorene kontrolne petlje ne izlazi se lako i igrac kao labaratorijski pacov nastavlja da reaguje na stimulus iz prefabrikovanih magicnih svetova.

Igra je individualna. Deca se sada igraju sama i kroz igru uce da ce kroz zivot zaista biti sama. Uce da je starh od Drugog najvaznija i neophodna emocija za njiihovo buduce (ekonomsko) prezivljavanje. Nema nikog drugog, samo on ii masina. Pipci masinde pruzaju se od berzi i kreditnih institucija preko high-tech softverskih firmi dopiruci sve do konzola za igru i personalnih kompjutera. To je interfejs, tu pocinje kontrolisana i nespontana igra u kojoj su sva pravila unapred postavljena.

Igra je obavezeno moderna. Stare igre nisu cool. Igre u kojima ishod zavisi od stanja nepredvidljivog stanja drugih saigraca i njihove volje nisu cool. Dete-igrac se navikava na to da se svet da sagledati isklucivo preko Posrednika, da dozivljaj bez posrednika nije dozivljaj, a postojanje bez posrednika nije postojanje. Ovako se igrac dodatno uvlaci u stanje stalne egzistencijalne krize, jedne od osnovnih pretpostavki moderene potrosacke ekonomije. Usluge posredovanja su skupe, sto su usluge skuplje, to je igra, odnosno zivot sve vise cool.

Igra je posesivna. U ovom patoloskom, pedofilnom odnosu, Masina odvaja dete-igraca od okoline, uzima ga za sebe, i samo i iskljucivo za sebe. Status i vaznost sticu se kolicinom posrednosti u medjusobnim odnosima koji omogucavaju da stvarnost lici na kompjutersku igru, a kompjuterska igra na stvarnost. Radost se dozivljava isklucivo kroz manipulaciju, a organska tela drugih sagledvaju se konsekventno tome kao odvratnost. Jer organski svet je nesimbolican, neprijatan, nesimetrican, znojav, nesavrsen i smrtan. Simboli su vecni.

Igra je simulacija. Potpuno potiskivanje medjuljudske komunikacije vodi u disfunkciju, bolest. Zbog toga komunikacioni kanali prema drugima moraju ostatii naizgled otvoreni, tek da bi se igrac – buduci (na zalost naucnika, hakera i inzenjera) organski nosilac ekonomske funkcije odrzalo u operativnom stanju. Dve osnovne tehnike koje se u ovom smislu jesu kombinovano upotrebljavaju jesu
a) redukcija sadrzaja komunikacije
b) zasumljivanje
U prvom slucaju, komunikacija se redukuje putem ogranicenja samog medijumna kao sto su SMS, chat kanili, itd. U sito vreme mnostvo otvoreni i paralelnih kanala dovodi do efektivnog gubljenja kvaliteta i opste bezvrednosti informacije. VIrtuelana komunikacija postaje deo Igre, dozpvljava se kao igra. Omiljena zabava psole skole. Umesto druzenja, igrac odabira sigurnost konzole za igru ili chat-box. Izmedju drugih ljudi i likova u simbolicnoj igri (avantur) nema vise razlike.

Igra je zavrsena. Dvoriste je prazno, iz njega ne dopire niti cika dece. Ne cuje se udaranje lopte u zid, susedi mogu mirno da spavaju, nema narusavanja kucnog reda. Gradjani mogu da budu mirni, gradjani mogu da se prepuste licnom usavrsavanju. Deca se nece pojaviti napolju zajedno, ni sutra ni prekosutra niti ikada vise.

Igra je zavrsena. Zauvek.

MC

strasno....ja sam se najezila..

Odavno nisam videla klinke kako preskacu lastis... Cak sve redje vidjam decu kako se igraju u parku, dvoristu ili na ulici... Kraj jedne ere...