Бисeри у цaрскоj круни

Петар Краснов, Козачки Алманах. Париз. 1939

     Једанаест козачких војски  једанаест је бисера у блиставој круни Руске Империје. Три градска козачка пука  три су округла зрна Белог Цара. Донска, Кубанска, Терска, Уралска, Сибирска, Астраханска, Оренбуршка, Забајкалска, Семиреченска, Амурска и Усуријска козачка војска  свака од њих има своју историју  код неких се протеже у дубину вековa, све до изворишта Руске земље, a код неких је још увек кратак, млад живот пукова вештачки истурених “на линију”  све су овенчане непролазном славом похода и битака, бојева и победа. Свака је имала свог непријатеља, своју арену војних дејстава, своје у песмама опеване јунаке.
     Три градска пука  Краснојарски, Иркутски и Јенисејски козаци  три су ослонца градова, чувара реда у Сибиру, на далеком Сибирском друму.
     Осим Астраханских и Краснојарских  све сам их познавао. С једнима сам присно живео десетинамa година, с другима ме везују заједно проведене године у три рата, док сaм треће видео само на логоровањима, на вежбама. Успео сам да их све оценим и ватрено заволим.
     * * *
     Козаци су долазили у службу на својим сопственим, често код куће узгојеним, козачким коњима, са својим седлима, у својим униформама, са својим сабљама и, неко време, са својим пушкама и копљима. Како каже козачка песма:
      ...Честитао нам је поход
      Наређујући строго:
       Јунаци, нeка су вам
      Берданке пушке нове,
      У корицама сабље оштре...
     Козаци су се код куће опремали и сасвим спремни стизали у пукове. Од малих ногу су се обучавали војној вештини, ишли на логоровања, и војнички живот им је био познат и није их плашио.
     Нису се бојали коња. Коњ је био саставни део козакове породице, био је тесно повезан с његовим свакодневним животом. Козаци су волели свог коња као члана породице, као везу с домом.
     Козаци су служили војску сви одреда, без повластица. У козачкој породици су сви  и отац, и деда, и прадеда  и вековима уназад, сви били ратници; служили су и старији и млађи брат, те се тако стварала традиција службе и поштовања према њој.
     По зидовима козачке куће висиле су фотографије оних који су раније служили, портрети старешина и јунака. О њима су козакиње певале песме, њих су спомињали и за њих знали.
     
    Козаци беху рођени ратници
     
     Сами су постали такви. Прекалила их је у борбама на граници историја.
     Козацима је било врло тешко и скупо да се опремају за службу, за то се одвајало од уста. Од њих су захтевали само најбоље, најкрупније и најчистокрвније коње, лепу, чврсту, исправну опрему. Стајали су упоредо с пуковима сјајне Руске коњице, и самољубље козачке војске је захтевало да ни у чему не заостају за њима.
     Био сам врло близак са козацима. У младости сам, као нижи официр, живео истим животом са козацима, ноћивао у теренским условима и на маневрима у истој сељачкој кућици, на ливади, у сенику, даноноћно био са њима и много са њима причао  причао отворено, искрено, не као старешина већ као што старији брат прича са млађим.
     Познавао сам родитеље многих козака, причао са њима.
     Никада нисам чуо гунђање, јадање због бремена службе или прескупе опреме.
     Ћутке, изузетно свесни своје дужности према Отаџбини, козаци су носили своје бреме опремања за службу и поносили се својим козачким именом.
     Имали су урођено осећање дужности.
     На смотрама и парадама  оно најтеже је западало њима. Шеста Донска Козачка батерија Телесне Гарде Његовог Величанства увек је, по традицији, у галопу пролазила на церемонијалном маршу. У галопу су ишли и козачки пукови. Ако би на маневрима коњица препливавала реке  први су кретали козаци.
     Сви су се дивили њиховој неустрашивој јахачкој вештини. Одушевљавали су лакоћом и лепотом свог строја, запањивали домишљатом игром намамљујуће коњичке навале. Сви странци који су их у мирно доба видели признавали су да су јединствени на свету, недостижна и неупоредива коњица.
     
     Они беху рођени коњаници
     
     Освајала је лепота њиховог мирног свакодневног војничког живота, с песмама пристиглим из дубине векова, одважним играма, присним и сложним другарством. Свако ко је уистину био војно лице, маштао је да служи код козака, да служи са козацима. Колико је само руских јунака ушло у козачку историју захваљујући службовању са козацима. Од Јермакових1 бољара Строганов у давно доба Ивана Грозног све до П.Н. Врангела у наше бурно време.
     Писци и песници, сликари и вајари, композитори и кореографи тражили су код козака надахнуће.
     Опевали су их Пушкин, Љермонтов, Гогољ, гроф Л.Н. Толстој, Шолохов. Вилевалде, Самокиш и Мазуровски, Француз Детајл и Немац Рубо оставили су нам незаборавна платна с ликовима козака. Лансере их је овековечио у бронзи, док су се француски, енглески и немачки уметници из доба Отаџбинског и Ослободилачког рата њима заносили. Цезар Кјуј и Троплин су им посветили своје опере, о њима се опере пишу и у Совјетском Савезу. Њихов снажан, живописан мирнодопски и борбени живот плени уобразиљу уметника сваке врсте. У козачким пуковима и батеријама постојала је посебна, ни са чим упоредива лепота козачке срчаности.
     И раније, и сада, у великом рату, козаци су били прослављени, цењени и омиљени у свим родовима војске.
     Рано јутро. Густа магла притисла поља, превукла јаруге, до пола висине дрвећа покрила шуме. Оне стоје као тамна острва над белим морем магле.
     
     Полагано и неодлучно напредују патролни редови пешадије. Иду наслепо. Рат само што је почео, и пешадија, напола састављена од резервиста, још није доживела ватрено крштење. Војници се полагано вуку, застајкују, ослушкују, тешко ћуте. Нико чак ни да припали... Испред је неизвесност. И где је, и колико га има, и шта треба да се ради? Пирнуо је јутарњи ветар, залелујали се, узнемирили таласи магле, отпозади се на часак помолише сунчеви зраци. У даљини се, на пожњевеној њиви, између злаћаних стогова, појавише појединачни коњаници.
      Пешадија је пометена. Језиво је заћи у шикару.
       Можете ли нам помоћи са својим козацима?..
      У удољици  звучна команда командира чете:
       Чето, спрем`се за пешачки строј... За пешачки строј  сјаши!
     Као на мирнодопској вежби.
     Козачки ред је сасвим редак. Као у лову  хајка. Иду брзо, сагнути, пушке држе на готовс  тако им је згодније. Све ближе и ближе шуми, презирући фијуке и цмоктање метака, праскање шрапнела, не осврћући се на оне што метком погођени падоше. Зађоше у шуму и нестадоше у њој, иду као јелени, без шушња и буке, клизе међу жбуновима.
     Пешадија устаде и смело пође за њима у сусрет смрти. Загалами густим редовима по шуми.
     
     Козаци су на челу!
     
     Лето 1916. године. Борбе на Стоходу. Његова обала, стрма и висока, као зид се обрушава према води. Стоход протиче у неколико рукаваца међу зеленим мочварним ливадама, између шумарака и острваца шикаре.
     Пешадијска бригада се сасвим приближила ливадама и нема снаге да надаље подигне редове. Застрашује мочвара где се не може укопати, застрашују водени простори рукаваца Стохода. Командир пешадијске бригаде телефонира старешини Козачке дивизије:
     Можете ли нам са својим козацима помоћи да подигнемо наше редове? Јуриш нам јењава.
     Кубанци у две чете и с митраљезимa на бисагама. Сиве черкеске2, на леђима пурпурне дуге капуљаче, црне овнујске шубаре са црвено обојеним зечјим крзном, пурпурни бешмети3 и еполете  ничег “маскирног”. Развили се у широку масовну навалу, заклонили читав пук. Испред њих на гиздавом зеленку командир чете, а још даље напред на дорату командант дивизиона. Као на смотри  чисто равнање. Ливадском влажном травом брзим касом с лакоћом пролазе брђански коњи, у седлима непомични козаци. Протутњали су кроз грмље и шумарке, прошли кроз редове пешадије. Немачке батерије им у сусрет отварају ураганску ватру, митраљези штекћу крваве шавове, од пушчане ватре ври као у котлу  прави пакао с Љубашевске обале... Козаци прелазе у галоп, јашу кроз рукавце Стохода, вода прска испод коњских копита пресијавајући се у дијамантским капљицама. Све брже и брже граби козачка навала  двеста људи на хиљаде Немаца. Лепршају пурпурне капуљаче... Коњи до трбуха у води с напором савлађују матицу реке. Немачка ватра се стишава, у њиховим редовима настаје пометња, козачки јуриш је исувише несхватљиво дрзак.
     Наша пешадија се подигла и уз громогласно “ура” јурнула за козацима у воду. Мостобран Стоходна би заузет...
     Козаци су пробили пут пешадији. Јесен 1916. године. Код места Тоболе, на Стоходу, аустријско-немачка пешадија је потиснула нашу 4. Финску стрељачку дивизију. Уз толике потешкоће извојевани Черијшченски мостобран сада заузимају Немци.
     Из штаба III Армије козацима стиже наредба да избаве пешадију. Пет немачких аероплана у бришућем лету над козачком дивизијом што у дугој колони галопира према мосту који су козаци на брзу руку направили. Штекћу с аероплана митраљези, често праскају бомбе бачене из њих. Аероплани су тако ниско да се јасно виде лица летача. Падају погођени коњи, свуда унаоколо леже убијени и рањени козаци. Козаци галопом грабе преко моста што се клати под њима, провлаче се кроз пролазе у жицама наших утврђења, и ево их  пред згранутом немачком пешадијом се развија широка козачка навала, захвативши читав мостобран у дужини од четири врсте4.
     Стотине заробљеника... Преотети митраљези. Бојно поље очишћено од непријатеља... Опет враћено пређашње стање. Козаци су избавили своју пешадију. Финци су се вратили у своје ровове.
     Када су армије наступале  козаци су били на челу армија, када су се повлачиле  козаци су широком завесом штитили њихово повлачење  као у доба Наполеонових ратова, као у Седмогодишњем рату против Фридриха, као у Турским и Пољским ратовима са Суворовом.
     Ни оклопна кола, ни авиони, ни митраљези, ни брзометне пушке и пољски мерзери и хаубице нису променили њихову дрско смелу козачку тактику.
     У лето 1915. године наше су се армије повлачиле. Није било граната, није било довољно метака. Пешадијски пукови су претрпели велике губитке. Војници су клонули духом.
     
     
     
      Ноћ је између 22. и 23. јула. Дуж велике Влодавске цесте пламте села и предграђа. Крвави одблесак пожара преко широког појаса поља. Одозго сија пун месец. Све изгледа неприродно страшно и утварно у црвеном светлу пожара и мутној месечевој измаглици. Наша пешадија се повлачи. Штаб XIV армијског корпуса и сва његова комора још увек су у предграђу Совин. Треба зауставити напредовање Немаца.
      Две чете Тераца 1. Волгског пука и за њима шест чета Кубанаца 1. Линијског козачког пука “Генерал Вељаминов” излећу у ноћи обасјаној пожарима и месечином, пролазе кроз редове наше пешадије која се повлачи и уз дивљи поклич налећу на Немце. Резултат тог јуриша је био запањујуће снажан.
      На читавих пет дана било је заустављено напредовање Немаца, морално потресених дрским ноћним јуришом козака.
      Козаци су остали на освојеном пољу и сами тамо издржали тих пет дана и ноћи, омогућивши нашој пешадији да се попуни, уреди и учврсти на новим положајима.
      Тако је било свугде дуж читавог две хиљаде врста дугачког фронта Европске арене војних операција, и у Закавказју, и у Малој Азији где су козаци генерала Братова били у прилици да избављају Енглезе.
      Донци, Кубанци, Терци, Уралци и Сибирци, Оренбуржани и Астраханци, Забајкалци и Семиреченци, Амурци и Усуријци  исписивали су странице истинске славе у историју своје војске, уплетали ловоре у венце својих пукова. Губитке нису бројали. По козачком завету  “о убијеним и рањеним” водили су своју, “домаћу” евиденцију.
      Када је започела смутња  козаци нису признали бољшевичку власт. Борили су се до последњег, отишли су  не само официри “златноеполеташи”  већ су читави пукови отишли у изгнанство чврсто уверени да ће још затребати својој рођеној војсци. Они који су били принуђени да остану и испијају горку чашу ропства и насиља, непрекидно и стално, без обзира на најсуровији терор и прогонства на север у неминовну смрт, буне се, дижу устанке час на Дону, час на Кубану, час на Кавказу и само чекају погодан тренутак за свргавање проклете власти пролетаријата.
      Козаци се нису покорили нити предали.
      И верујем да, кад почне да се разилази не више јутарња магла, већ историјска магла, међународна магла, када се разбистре лажима залуђени мозгови народа, и када Руски народ крене у “последњи и одлучни” бој с трећом интернационалом, и деси се она неодлучност, када први редови у магловито јутро крену у неизвесност  верујем  спазиће Руски пукови кроз све ређу завесу историјске магле своје рођене и драге сенке лаких козачких коња, коњаника који као да лебде над коњским леђима, устремљени напред, и сазнаће Руски народ с највећим ликовањем да су козаци већ збацили тежак јарам, да су већ слободни и спремни да тако слободни опет врше своју тешку дужност служења у првој линији  да би, као и увек, као у старини, у виду једанаест крупних бисера козачких војски и три језгрице округлих зрна градских пукова поново заблистали у велелепној круни Руске Империје.
     
     _______________________________________________________
     
     1 Јермак Тимофејевич (погинуо 1585)  козачки атаман, предводник похода у Сибир којим је започело његово освајање и припајање Русији. Трговци и индустријалци Строганови су га око 1575. г. позвали да са својим одредом штити њихов посед од напада сибирског кана Кучума.
     2 Черкеска-  дугачaк мушки капут кавкаских горштака.
     3 Бeшмeт-  штеповани кафтан код Татара и на Кавказу.
     4 Врста-  стара руска мера за дужину равна 1,06 км.
     

I aj sad ja tebe ovako da pitam kakve veze ovo ima sa ovim delom foruma....postoji istorija....

Да ти право кажем,нисам ни помислио на Историју.Некако ми овде било природно...Премештај где треба,шта да се ради...

Da li danas postoje Kozaci, gledao sam na Russia Today da posotje ljudi koji njeguju tradiciju i vještine, barataju sabljom, prave vratolomije na konjima itd.. Da li posotje ozbiljni vojni odredi kao nekada u prošlosti, naravno sada samo savremeno opremljeni?

Kako sam ja učio u školi, svi Kozaci su bježali u Ukrajinu i to je bilja njihova teritorija.

Naiđoh i na ove podatke.

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9A%D0%BE%D0%B7%D0%B0%D1%86%D0%B8

Sam naziv Ukrajine, mala Rusija je vrlo intersantan. 

Прави Козаци су са Дона и не признају ове из Украјине... Иначе има и код нас пуно Козака, дошли су после 1918. али су се посрбили, како је и ред.

Kad sam bio u Ukrajini govorili su nam da su Kozaci bili oduvek bili Ukrajinci,pa cak i da su se borili protiv Rusa...e sad gde je tu istina 

Козака је било разних порекла, али углавном су то били Украјинци.

Најпознатији су били тзв. запорожјански козаци, који су живели у доњем току реке Дњепар.

Они ти у суштини одсликавају историју украјинског народа, прикљештеног са свих страна, који се бори за делић своје самосталности.

Ako se uzme u obzir da je Kijevo bilo prestonica kneževine Rusije, baš kao što je Skoplje bilo prestonica Dušanovog carstva, stvari nisu tako crno bijele.

Фазон је што ти Руси који су основали Кијев, немају везе са Словенима.

То је викиншко племе, које је пренело своје име маси тамошњих Словена.

Варјази и та екипа.


Да.

И Донски и Запорошки козаци су прави.Запорошци су били баш слободарски народ,и упорно су ратовали са свима који су им се наметали.Мислим да је чак део њих,кад су их Руси коначно сломили,побегао у делту Дунава,ту ратовао за Турке,и да им потомци ту и дан данас живе.

“Рођена Србија, Сестра Велике Русије...”



     Од тренутка своје појаве на историјској позорници, руски козаци су себе називали витезовима православља, борцима за чистоту вере. Настрадати у борби с непријатељем сматрали су за највишу част, знак Божанског благослова. Зато је заштита православних балканских народа што су се патили под бременом османског јарма увек била једна од најважнијих тема усмене традиције козака. Војни историчар генерал-потпуковник Н.Н. Головин овако је писао о разлозима уласка Русије у Први светски рат: “То је било саосећање с увређеним млађим братом. То се осећање вековима васпитавало у руском народу који је за ослобађање Словена водио дуги низ ратова са Турцима. Приче обичних учесника различитих похода те вековне борбе преношене су с колена на колено и служиле као једна од омиљених тема у разговорима сеоских политичара. Оне су навикавале на осећање својеврсног националног витештва. То је осећање заштитника увређених словенских народа нашло свој израз у речи “братушка” којом су наши војници током ослободилачких ратова крстили Бугаре и Србе и која је прешла у народ”.

        У самом етнониму “Србин” за Русе је одувек било очито спајање конфесионалног и етничког обележја. Није случајно А.С. Хомјаков у чувеној “Посланици Србима” (1860) за главну учвршћујућу силу “словенског братољубља” прогласио православну веру. “Посланица” је јасно тврдила да најважнију и непроцењиву срећу Срба представља њихово “јединство у православљу”. “Православац  речено је даље  задржавајући своју слободу... потчињава је једногласној одлуци саборне савести. Управо зато општинска самоуправа није могла очувати своја права изван православних земаља; управо зато Словен изван православља и не може бити сасвим Словен”. Зато је у Русији и словенским земљама православног ареала буквално узгајано сопствено словенство, за разлику од словенских али католичких земаља где су се трудили да га посебно не наглашавају.

        Значење речи “Србин” језикословци обично тумаче као “сусед, савезник”  од словенског “сјабр”, ”шабр”. Сјабри су у белоруском језику пријатељи. А шабр (истог корена) је врло стара руска реч шaбьр, шaбърь  сусед, члан исте општине. Код Некрасовљевих козака сјабри су суседи. Тако да језик никада неће Руса преварити: Срби (сјабри, шабри) су пријатељи, суседи. Наши пријатељи! “Та Срби су Словени  говорио нам је С.Ј. Дамницки из станице1 Мингрељске.  Наши! Југославија нам је као братска!” А.И. Новоселецки из станице Старовеличковске је констатовао: “Срби  то вам је исто што и Руси. Управо тако! Сретао сам се са Србима у овом рату (Великом Отаџбинском2  О.М.)”.
        Ништа мање важну улогу у уобличавању таквих представа одиграле су вековне историјске везе српског народа са козацима. Њихов настанак поклопио се с масовним одласком Срба у руску службу што је било изазвано успоном ослободилачке борбе балканских народа против Отоманске империје. Не желећи да се помире с потчињеним положајем, Грци и јужни Словени су после пораза антитурских устанака одлазили на територију руске државе за коју су везивали наду у ослобођење. Н.И. Костомаров је, истичући “дубоку унутрашњу сродност” између српског јуначког епа и “дума” запорошких козака, писао да “судбина тих народа садржи исувише тога сличног и српски јунак је ипак род малоруском козаку”. Има података да су у Запорошкој Сечи3 међу придошлим јуначинама Срби заузимали истакнуто место: било их је у јединицама Богдана Хмељницког; међу козачким чиновницима наилазимо на досељенике из Србије. Присуство Срба у козачким редовима забележено је и у пореклу појединих презимена. Код црноморских козака у Батуринском курењу4 забележен је Фјодор Сербији, у Брјуховецком  Игнат Сербији, а у Поповићком курењу код козака Михаила Рјабокоња 12-годишњи радник се презивао Сербињенко.

        Од Петровог доба Срби су се радо насељавали на југу Русије и у Украјини, обраћајући пажњу јавности на судбину јужне браће. Њихови су позиви увек наилазили на одзив и саосећање међу житељима Русије.
        Мисао о ослобађању православне браће-Срба и Цариграда од власти “бусурмана”5 постала је популарна у Русији, у књижевности и народној поезији, од средине XIV века. Забележена је и у билинама6. “Стари козак” Иља Муромец, сазнавши да “у Цариграду није ко што негда би (...); свете иконе све су сломљене, све у црном блату изгажене”, одлази тамо и побеђује непријатеље. Како се цар Константин Богољубович захваљује њему, Иљи Муромцу: “Хвала теби, Иљи Муромцу, козачини старој, што нас још једаред избави”.
     
        Увереност у то да управо Руси треба да ослободе Цариград и у њему обнове хришћанску веру била је блиска козацима који су водили непрекидан дугогодишњи рат са Турцима и другим народима муслиманског Истока и били свесни своје улоге заштитника православне вере. У “Историјској повести о заузимању Азова 1637. године” насталој у козачкој средини где су се сачувале успомене на азовске подвиге, каже се: “Умримо, браћо, за свету Божју цркву и за свету истинску нашу православну хришћанску веру. Нико нас не принуди, нико нас не посла, но сами усхтедосмо и по својој нашој вољи зарад имена Христа истинскога Бога нашега и за увреду Руске државе једнодушно да помремо и крвцу своју пролијемо”. Била је раширена представа: ко умре у рату за Христову веру, Господ ће му све грехе опростити.
        Религиозна страна родољубивих расположења руских козака најизразитије се испољила у вези с ослободилачким покретом на Балкану 1876-1878. године и руско-турским ратом 1877-1878. године. Устанци у Босни и Херцеговини, у Бугарској, вести о почетку српско-турског рата и о српско-црногорском савезу изазвале су на Кубану дубоко саосећање. Локални лист је саопштавао да “сви имућни и убоги дају свој допринос. Прилози стижу и од оних који једва састављају крај с крајем”.

        Једно од сјајних испољавања солидарности са војујућим Словенима представљао је добровољачки покрет. Изгледа да је тада настала варијанта песме “Објавио Турчин рат” (забележила је фолклорно-етнографска експедиција под руководством Н.И. Бондарја 1981.г.) у којој се каже и ово: “Јој, Турчин сече, те Турчин и бије. Турчин Србију поробљава. Ура! Ура! Јој, те ура! Турчин Србију поробљава. Јој, ти православни руски царе, пусти наш одред у бој, да Турчина пре зоре заробимо...”
     Наравно да не треба преувеличавати богословску образованост обичних козака. Она се ограничавала поукама козачког свештеника “о погледу православног сина Цркве на допуштеност рата”. А судови су тамо били крајње прости: на силу  сила. Непромишљено је не борити се са злом, јер ће онда зло победити добро. Суштина је у томе да се злу не противи злом. Ама и шта ту има да се премишља кад је још апостол Павле рекао: “Ако ли ко о својима а особито о домаћима не промишља, одрекао се вјере и гори је од невјерника” (1 Тим. 5,8).
     
        Обичном козаку је било лакше да се од узвишено-религиозних мисли окрене овоземаљским стварима: међу Кубанцима се јавило доста добровољаца спремних да с оружјем у руци крену у одбрану српске браће. У станици Иљској су шесторица козака који нису били обухваћени војном обавезом изразила жељу да иду у Српску војску “на подвиг ослобођења напаћених Словена на Истоку”. У Јекатеринодару се пријавило дванаест добровољаца, с тим што се уз редова из резерве Константина Орбилијанија за полазак на Балкан пријавила и његова жена Наталија Семјоновна, за шта је добила одобрење од начелника Кубанске области.
        А у XIX веку лист “Ново време” саопштава (октобра 1876.г.) да је мајор А.Н. Хвостов обишао кубанске и терске станице и “тамо прикупио око 270 козака-добровољаца, од којих је предвиђено да се у Србији формира посебан ”кавкаски козачки ескадрон”. Прва партија тих козака, око 80 душа кренула је 29. септембра у Србију... Сви су они већ људи у годинама, али крепки и бодри, прекривени медаљама и већином су већ учествовали у борбама. Међу тим козацима што су отпутовали било је 37 носилаца георгијевског крста7”. Сам Хвостов је у писму И.С. Аксакову саопштавао: “Штета што словенски комитети Москве и Петербурга, трошећи велике паре на одрпанце, игноришу изванредан елемент, понос наше армије, кавкаске пограничне козаке, саборце Слепцова, Бакланова и других; у свакој се станици налазе десетине једнообразно одевених, од главе до пете наоружаних носилаца георгијевског и других одликовања. Њихово опремање захтева незнатне трошкове, и само терски, најсиромашнији, моле новчану помоћ. Кад би се имало времена и довољно средстава, могле би се формирати читаве бригаде хероја”.

        У светлу реченог постаје разумљивији и редак текст песме који је Д. Јелански забележио почетком ХХ века: “С Малке, с Терека, с Кубана, деца руске земље, на пир светог боја у помоћ Србији притекосмо: сетимо се, браћо, Слепцова, вође-делије: смело заподенимо крвав бој за нашег Цара. Знају брђани нашу славу, и свет нашу славу зна; да збацимо непријатеља у гроб  у бици за нашег идола. Черњајев ће нам пут показати, архистратег Србије, у бици с нама ће заједно полећи, ако се непријатељ не преда”.
        Песма је записана у терској станици, али како одвојити терске ратнике од кубанских, ако их је иста судбина повезивала? У крајњој линији, почетак “с Малке, с Терека, с Кубана” среће се и у песмама кубанских козака.

        Један добровољац се сећао: “Тако ми је снажно, тако радосно куцало срце; чинило ми се да стижем у другу Отаџбину, да ћу сада загрлити своју драгу браћу”.
        А ево утиска Н.В. Максимова о сусрету са српском војском: “Иза њих се отегао батаљон носећи црну заставу с белом лобањом и укрштеним белим костима. Значи, припадала је извидници, најхрабријем делу српске војске. Ево звуци трубе и добоша умукоше, неколико гласова загрмеше песму:
        Ох, ти, трему мој, трему,
        Трему нови мој.
        Боже! То су били Руси! Похрлио сам ка том батаљону и некако пожудно, дечје знатижељно почео да загледам руска лица. Испред свих, у првој линији, ишли су искључиво Руси који су започињали песме...”

        Искрено одушевљење с којим су добровољци кретали у бој за истоверну браћу дало је нови дах наизглед већ безнадежној борби. Како је наводио српски историчар Слободан Јовановић, добровољци који су из Русије приспели у Србију “донели су ново надахнуће српској војсци”, појачали отпор турској офанзиви и у пресудним окршајима, премда и завршеним поразом, борили се одважније од неискусне српске милиције. Један српски официр је говорио учеснику бојева П. Гејсману: “Крајње је опасно дејствовати заједно са Русима; то су некакви смели људи који уопште не цене ни свој ни туђ живот; они мисле само на напад, а повлачење је сасвим недопустиво”. Исцрпан коментар уз речи: ”На пир светог боја у помоћ Србији притекосмо”!
        “Докажите Светој Цркви Православној  говорио би обично приликом испраћаја козака у рат сеоски свештеник  да сте верни синови њени и Свете Русије, да сте достојни следбеници својих дедова и очева, да сте способни да изведете оно што је раније могло да изведе само вековно козачко прегалаштво”. И козаци су доказивали. У бугарским и српским песмама Руси се с љубављу називају “Руснаци, донски козаци”. Уопште није случајно што се управо 1876. године појављује нови изванредан превод “Тараса Буљбе” Н.В. Гогоља на српски језик. Одређену улогу у Гогољевој популарности код Срба одиграло је његово обраћање козачком животу; са српским реалијама је зближавала и сличност историјских судбина, борба за православну веру, слободу и независност, блискост језика, нарави и обичаја, народног стваралаштва. По сведочанствима српских књижевних критичара, то дело је постало омиљена књига у српским породицама. Читали су је с оним одушевљењем какво су у Србима обично изазивале народне епске песме. Лик легендарног запорошког козака Тараса Буљбе умногоме је подсећао на лик омиљеног српског јунака Краљевића Марка.

        Човекољубљем, вером у непобедивост православља, у вечно пријатељство међу браћом-Словенима одишу стихови (а сада  песма!) “Србији” војног свештеника 1. Кавкаског пука Константина Образцова (аутора омиљене химне кубанских козака “Кубану, ти си наша Отаџбина”): Рођена Србијо, сестро Велике Русије, Како тежак крст на себи носиш! Под навалом немилосрдне и дивље хорде Искрвавила си у тешкој борби... Рођена Србијо, сви с тобом патимо, Љубљена сестро, ми верујемо као и ти, И молимо се с тобом, и чврсто уздамо Да ће нам Бог помоћи да носимо своје крстове... Буди храбра, издржи!... Бог је у правди, а не у сили. И истину ће свету опет показати Божанство: Христос беше на крсту, патећи, и беше у гробу, Но управо тамо Он је показао тријумф правде. Та песма је постала народна и у извођењу Кубанског козачког хора изражавала је у дане садашњих бомбардовања НАТО на Балкану истински однос Кубанаца према трагедији словенства у поновној борби за православне светиње. Народна свест се није помирила с понижењем Русије и Србије, она се препорађа и препорађаће се родољубивим подвизима Руса који некористољубиво и самопрегорно служе светој ствари.
     


     1   Станица  козачко село (Овде и даље: прим.прев.).
     2   Други светски рат.
     3   Сеч  самоуправна организација украјинских козака.
     4   Курењ  козачка војна јединица.
     5   Бусурман  муслиман; иноверац.
     6   Билина  руска епска народна песма (тј. оно што је некад било).
     7   Крст св. Ђорђа  највеће војничко одликовање за храброст.

Олег МАТВЕЈЕВ, Магистар историјских наука град Краснодар

Пренето са...

Osnovna razlika izmedju Rusa i Kozaka je da Kozaci nikada nisu bili kmetovi, več su od svog postanka bili slobodni ljudi. Pokušaji Poljaka i Rusa da ih "zakmeć" (pretvore u kmetove) su nailazili na jak otpor i ustanke. Carskoj Rusiji su trebali kao jaka vojska ka jugu, ali su se uvek plašili da će kmetove podbuniti da se oslobode. Sporovi Kozaka sa Carizmom poznati kao "zemljarina" jer su Kozaci smatrali da sve što osvoje od Tatara i Turaka treba da bude njihovo i razdeljeno izmedju njih, a ne spahijama koje nameće Car. Kozaci su se izmedju sebe smatrali ravnopravnim, jedino su postojale razlike u činovima koje su se veoma poštovale. Ti činovi nisu bili nasledni, već je svako morao da se bori za svoje činove medju Kozacima.

Od reformi Petra Velikog dolazi do podizanja industrije i gradova, a to su Kozaci osetili kao pretnju svojoj ekonomiji zasnovanoj na poljoprivrednim imanjima, pa su te promene slabo prihvatali. Industrija je jačala a selo ostalo isto, pogotvo kozačko. Time su sve "iz gradova" od bogataša do gradske sirotinje omrzli kao svog protivnika, a Carizam je koristio osiromašene Kozake kao dežurne batinaše po gradovima. Tome se mogućnost napretka medju Kozacima dodatno smanjivala. Mnogima je tada rešenje bilo preseljenje preko okeana, u Severnu i Južnu Ameriku, gde su dobrim delom postali uspešni farmeri.

Pri izbijanju Oktobarske Revolucije su masovno stali na stranu Belih, jer su hteli da sačuvaju svoja imanja od kolektivizacije, a kada su doživeli poraz velik broj je emigrirao, pre svega u S. i J. Ameriku. Kolektivizirana imanja su propadala, pa mnogi su od tog kolhoznog siromaštva bežali u vojsku i policiju, gde su bili loše tretirani, ali je i to bilo bolje nego na selu.

Nakon pada komunizma su dobili slobodu da neguju svoje običaje, ali su se našli podeljeni u više država (Ukrajina, Rusija, Kazahstan) i izloženi političkim manipulacijama, kom narodu pripadaju i kako će se popisivati.

Наставци:

http://www.youtube.com/watch?v=LHIawdGnAK4&feature=related

http://www.youtube.com/watch?v=TdY6TsiM55g&feature=related

http://www.youtube.com/watch?v=oW2zoBECUTs&feature=related

http://www.youtube.com/watch?v=iWFinVeuvvI&feature=related

Pa malo si ostao nedorecen, kakvo je stanje sada? Da li ti farmeri po amerikama neguju kozacku tradiciju itd.

Pa neki da:

Kozaci - moskovski komunalci

Kozaci, poznati po mačevalačkim sposobnostima i antisemitizmu u doba carske Rusije, sada, zahvaljujući Kremlju, imaju nove protivnike: prosjake, pijanice i nepropisno parkirana kola u Moskvi.



Osam kozaka u tradicionalnoj odeći - krznenim kapama i uniformama - viđeno je danas u patroli na moskovskoj železničkoj stanici. Zadatak im je bio da sređuju manja kršenja javnog reda i mira.

Kozaci su bili neka vrsta paravojna formacija carske Rusije, a vlasti sadašnje Rusije posegle su upravo za njima da promovišu konzervativne vrednosti i privuku nacionaliste.



Patrola je dobila dozvolu vlasti, a njome se testira mogu li kozaci da postanu naoružana i plaćena jedinica pri ruskoj policiji - nešto poput teksaških rendžera, s pravom da hapse izgrednike, izjavio je vođa patrole Igor Gurevič.

"Mi smo vam ko Čak Noris!" rekao je Gurevič.

Izvor: Mondo

Козак значи- СЛОБОДАН!

Козаци презиру градове!